mi VOLIMO NET

.. a ti?
Pozovi prijatelje

Predstojeći Događaji

Objavljeni oglasi

  • 08. јануар 2019. - posted by Goran
    Sva literatura neophodna za polaganje ispita ovlasceni racunovodja + gratis testovi, skripte... srrskonsultacije@gmail.com   +Kontni okvir +PDV prirucnik +Prirucnik o transfernim cenama +Priručnik za OBRAČUN ZARADA, NAKNADA i DRUGIH PRIHODA fizičkih lica ...

Listing Games

Knjiga nedelje

Recept dana

Blog

464 blogs
  • 30 Sep 2019
    Vi
    ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled izgleda tako poznato. Kao da sam se budila pored njega u prošlom životu? Da li ste sigurni da se ne poznajemo?'' Kao mnoštvo potoka koji izviru na nekom proplanku, koji se strmoglavo spuštaju u jednu veliku i jaku bujicu stvarajući brazde i tragove u stenju, ni sami ne znajući zašto idu tim putem, tako sam se osećala sve do sada. Ovaj momenat je ispunjen nekim nepoznatim mirisom i osećajem koji me navodi da vidim nove nijanse boja, da plivam kroz vreme i prostor vodeći se samo jednom misli, samo jednom željom. Da li je to realno? Ja sam sada ta koja stoji ispred reflektora u maloj, kratkoj, beloj haljini, nežno pomerajući svoje ruke visoko i još više, koliko god mi dah dozvoljava da izvučem svoje telo u visinu, jer to je tačka bez povratka, to je ta sjajna, svetlucava magična činjenica koja čeka da otvorim dlan nakon što sam je ugrabila kako bi mi zavrtela tlo pod nogama i stmoglavila moj život u snažnu, razornu bujicu.   Sedim u maloj, kratkoj, čipkastoj, beloj haljini na stepenicama železničke stanice, sa raspletenom kosom i odvezanom trakom na baletankama dok čekam... Dolazi po mene i smešta me u svoje udobno tapacirano i plišom prekriveno sedište, na mesto suvozača, trudeći se da mi veže pojas kako bih bila sigurna, ispred milion dugmića kao u avionu, ispred touch screen panela, na kome je nacrtana jedna velika nota. Gradska svetla nas zaobilaze kao kiša meteora, kada dolazimo na našu finalnu destinaciju, gde prestaje zvuk motora i počinje zvuk violine koji se rasipa kroz vreme i prostor cepajući na svom putu svaku trunku nepoverenja, nelagode, budeći nešto. Sasvim. Drugačije.   Opraštam se od male, kratke, čipkaste, bele haljine, i oberučke skidam crveno – crnu svilenu sa ofingera dok me njena mekoća mazi po prstima. Bacam haljinu u vis i kao na nekom usporenom snimku, ona pada preko mog tela, nežno, spremna, diktirajući svoj ritam za to veče, otkrivajući svojim naborima podvezice na mojim butinama, otkrivajući samo moje ruke, vrat i mračnu, misterioznu tetovažu na mojoj desnoj lopatici. Molekuli i kapljice najboljeg parfema prelaze put sve do mog vrata kada počinju da ga ljube i prijanjaju u znak zahvalnosti, obećavajući dugoročnost, sve dok se čarolija večeri ne izgubi u prvim jutarnjim zracima, koji su toliko daleko od nas...     Vrata ispred mene se otvaraju dok koračam ka sjaju uglačanog, skromnog, niskog podijuma za ples, gde me čeka on, sa svojim crno-belim cipelama, u košulji i crnom prsluku, sa podočnjacima do poda, posle napornog radnog dana, dok puši cigaretu, čiji se dim meša sa njegovim božanstvenim mirisom i nekako uvek pronađe put ka meni, obmota mi se oko vrata i povuče me ka sebi. Prilazim mu, želim da ga pitam nešto, ali ne znam šta... Ne mogu da progovorim. Crveni karmin na mojim usnama obećava tišinu... Crna linija oko mojih očiju obećava misteriju... Padam mu u zagrljaj dok me nežno, onako džentlmenski hvata oko struka, pribijajući moje telo uz njegovo. Ništa drugo više nije bitno. Tada postajemo jedno. Zenice se šire i daju prostoru oko nas potpuno drugačiju senku, misao. Strast. On se budi iz dnevne anestezije i ulazi u plameni vrtlog muzike orkestra koji svira tango. Violina. Njegov parfem i znoj, pogled. Njegove crne oči. Taj mrak. Njegova energija, ubrzani otkucaji, ta toplota i njegovi uzdasi, dok čekam da povede u sledeći korak... Minut je postao sekund, sat je postao minut, kazaljke su se izvrtele i pada poslednji izdah kroz namršten pogled uzbuđenja, u telesnoj senzaciji dok pregiba moje telo preko svoje leve ruke predajući time svoj zvanični potpis kao savršen završetak večeri...a kroz rupu na debeloj bordo zavesi se proima prvi jutarnji zrak sunca... Izlizana potpetica na mojim cipelama i moja brideća stopala ne progovaraju ni reč. Ne dozvoljava im moja razbarušena kosa, moje široke zenice, maleni osmeh, pogled u prazno i moje telo koje vrišti od ekstaze, jer je dobilo svoj dop. Tango...   Padam u beskonačan mrak svog beskonačno mekanog, čini se, dušeka u krevet pored koga iz izlizane torbe viri mala, čipkasta, kratka, bela haljina i tonem sve dublje u tamu, osećajući njegov miris i dodir na sebi...i dalje ne postavljajući ono bitno pitanje. Ko je on? Jedan treptaj i... ...Otvaram oči. On je ispred mene. Moja ruka je u njegovoj. Mi se upoznajemo. ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled....''    
    628 Objavio/la D Boyanna
  • Vi
    ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled izgleda tako poznato. Kao da sam se budila pored njega u prošlom životu? Da li ste sigurni da se ne poznajemo?'' Kao mnoštvo potoka koji izviru na nekom proplanku, koji se strmoglavo spuštaju u jednu veliku i jaku bujicu stvarajući brazde i tragove u stenju, ni sami ne znajući zašto idu tim putem, tako sam se osećala sve do sada. Ovaj momenat je ispunjen nekim nepoznatim mirisom i osećajem koji me navodi da vidim nove nijanse boja, da plivam kroz vreme i prostor vodeći se samo jednom misli, samo jednom željom. Da li je to realno? Ja sam sada ta koja stoji ispred reflektora u maloj, kratkoj, beloj haljini, nežno pomerajući svoje ruke visoko i još više, koliko god mi dah dozvoljava da izvučem svoje telo u visinu, jer to je tačka bez povratka, to je ta sjajna, svetlucava magična činjenica koja čeka da otvorim dlan nakon što sam je ugrabila kako bi mi zavrtela tlo pod nogama i stmoglavila moj život u snažnu, razornu bujicu.   Sedim u maloj, kratkoj, čipkastoj, beloj haljini na stepenicama železničke stanice, sa raspletenom kosom i odvezanom trakom na baletankama dok čekam... Dolazi po mene i smešta me u svoje udobno tapacirano i plišom prekriveno sedište, na mesto suvozača, trudeći se da mi veže pojas kako bih bila sigurna, ispred milion dugmića kao u avionu, ispred touch screen panela, na kome je nacrtana jedna velika nota. Gradska svetla nas zaobilaze kao kiša meteora, kada dolazimo na našu finalnu destinaciju, gde prestaje zvuk motora i počinje zvuk violine koji se rasipa kroz vreme i prostor cepajući na svom putu svaku trunku nepoverenja, nelagode, budeći nešto. Sasvim. Drugačije.   Opraštam se od male, kratke, čipkaste, bele haljine, i oberučke skidam crveno – crnu svilenu sa ofingera dok me njena mekoća mazi po prstima. Bacam haljinu u vis i kao na nekom usporenom snimku, ona pada preko mog tela, nežno, spremna, diktirajući svoj ritam za to veče, otkrivajući svojim naborima podvezice na mojim butinama, otkrivajući samo moje ruke, vrat i mračnu, misterioznu tetovažu na mojoj desnoj lopatici. Molekuli i kapljice najboljeg parfema prelaze put sve do mog vrata kada počinju da ga ljube i prijanjaju u znak zahvalnosti, obećavajući dugoročnost, sve dok se čarolija večeri ne izgubi u prvim jutarnjim zracima, koji su toliko daleko od nas...     Vrata ispred mene se otvaraju dok koračam ka sjaju uglačanog, skromnog, niskog podijuma za ples, gde me čeka on, sa svojim crno-belim cipelama, u košulji i crnom prsluku, sa podočnjacima do poda, posle napornog radnog dana, dok puši cigaretu, čiji se dim meša sa njegovim božanstvenim mirisom i nekako uvek pronađe put ka meni, obmota mi se oko vrata i povuče me ka sebi. Prilazim mu, želim da ga pitam nešto, ali ne znam šta... Ne mogu da progovorim. Crveni karmin na mojim usnama obećava tišinu... Crna linija oko mojih očiju obećava misteriju... Padam mu u zagrljaj dok me nežno, onako džentlmenski hvata oko struka, pribijajući moje telo uz njegovo. Ništa drugo više nije bitno. Tada postajemo jedno. Zenice se šire i daju prostoru oko nas potpuno drugačiju senku, misao. Strast. On se budi iz dnevne anestezije i ulazi u plameni vrtlog muzike orkestra koji svira tango. Violina. Njegov parfem i znoj, pogled. Njegove crne oči. Taj mrak. Njegova energija, ubrzani otkucaji, ta toplota i njegovi uzdasi, dok čekam da povede u sledeći korak... Minut je postao sekund, sat je postao minut, kazaljke su se izvrtele i pada poslednji izdah kroz namršten pogled uzbuđenja, u telesnoj senzaciji dok pregiba moje telo preko svoje leve ruke predajući time svoj zvanični potpis kao savršen završetak večeri...a kroz rupu na debeloj bordo zavesi se proima prvi jutarnji zrak sunca... Izlizana potpetica na mojim cipelama i moja brideća stopala ne progovaraju ni reč. Ne dozvoljava im moja razbarušena kosa, moje široke zenice, maleni osmeh, pogled u prazno i moje telo koje vrišti od ekstaze, jer je dobilo svoj dop. Tango...   Padam u beskonačan mrak svog beskonačno mekanog, čini se, dušeka u krevet pored koga iz izlizane torbe viri mala, čipkasta, kratka, bela haljina i tonem sve dublje u tamu, osećajući njegov miris i dodir na sebi...i dalje ne postavljajući ono bitno pitanje. Ko je on? Jedan treptaj i... ...Otvaram oči. On je ispred mene. Moja ruka je u njegovoj. Mi se upoznajemo. ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled....''    
    Sep 30, 2019 628
  • 30 Sep 2019
    Gledaš u mene i kapiraš svaku moju misao. Svaki moj uzdah pratiš i razumeš, razumeš moj smisao i polako svaku želju koju nisam izgovorila pretvaraš u nešto drugačije. Gledaš u mene i tražiš da ti dam više, da ti pokažem sebe, onu neotkrivenu sebe, neukrotivu, koja te doziva iz divljine da joj se pridružiš jer znaš da želiš, znaš da ti nije dovoljno sve što si stekao do sada, postoji taj deo koji ne razumeš i želiš da ga zadovoljiš. Davno je prošlo vreme kada si poslednji put izašao iz svoje senke. Šapućem. Gledaš u mene i polako postaješ svesan svoje anestezije, one koja te čini da budeš toliko razuman i okrutan u svojoj realnosti, koja te čini da budeš samouveren, ali i ranjiv, jer se u njoj krije nešto što do sada nisi mogao da shvatiš. Ali do sada nisi imao mene. Gledaš u mene i svaki pokret i svaki uzdah koji napravim ti je hrana, to je sada tvoja nova droga, tvoja zavisnost bez koje ne možeš. Tvoj dan, sada zavisi od mene, tvoja noć je ispunjena mojim likom i tvoje misli otplutaju na časak, ali počnu i završavaju se mojim mirisom i emocijom koja ti ispunjava telo kada god upadneš u ekstazu. Euforija. Vešto pratiš moje korake, svaku moju reč, svaki moj gest, svaki treptaj i znak nervoze. Gledaš u mene kao da znaš i ne znaš šta ću sledeće da uradim. Pitaš me nešto i ja ti odgovaram upravo ono što želiš da čuješ. Tvoji kapci se sklapaju u potpunom zadovoljstvu, ispraćeni nežnim dovoljno sitnim osmehom koji samo ja mogu da vidim. Skrećeš pogled jer to je tvoja doza. Moj miris, moj glas, moj lik, moja želja, ostaju tu pored tebe čak i kada sam ja već uveliko otišla. A ti se hraniš tim osećajem sve dok se ne najedeš. A onda dođe sledeći ponedeljak kada ti ponovo bez reči kažem: Gledaj u mene.
    575 Objavio/la D Boyanna
  • Gledaš u mene i kapiraš svaku moju misao. Svaki moj uzdah pratiš i razumeš, razumeš moj smisao i polako svaku želju koju nisam izgovorila pretvaraš u nešto drugačije. Gledaš u mene i tražiš da ti dam više, da ti pokažem sebe, onu neotkrivenu sebe, neukrotivu, koja te doziva iz divljine da joj se pridružiš jer znaš da želiš, znaš da ti nije dovoljno sve što si stekao do sada, postoji taj deo koji ne razumeš i želiš da ga zadovoljiš. Davno je prošlo vreme kada si poslednji put izašao iz svoje senke. Šapućem. Gledaš u mene i polako postaješ svesan svoje anestezije, one koja te čini da budeš toliko razuman i okrutan u svojoj realnosti, koja te čini da budeš samouveren, ali i ranjiv, jer se u njoj krije nešto što do sada nisi mogao da shvatiš. Ali do sada nisi imao mene. Gledaš u mene i svaki pokret i svaki uzdah koji napravim ti je hrana, to je sada tvoja nova droga, tvoja zavisnost bez koje ne možeš. Tvoj dan, sada zavisi od mene, tvoja noć je ispunjena mojim likom i tvoje misli otplutaju na časak, ali počnu i završavaju se mojim mirisom i emocijom koja ti ispunjava telo kada god upadneš u ekstazu. Euforija. Vešto pratiš moje korake, svaku moju reč, svaki moj gest, svaki treptaj i znak nervoze. Gledaš u mene kao da znaš i ne znaš šta ću sledeće da uradim. Pitaš me nešto i ja ti odgovaram upravo ono što želiš da čuješ. Tvoji kapci se sklapaju u potpunom zadovoljstvu, ispraćeni nežnim dovoljno sitnim osmehom koji samo ja mogu da vidim. Skrećeš pogled jer to je tvoja doza. Moj miris, moj glas, moj lik, moja želja, ostaju tu pored tebe čak i kada sam ja već uveliko otišla. A ti se hraniš tim osećajem sve dok se ne najedeš. A onda dođe sledeći ponedeljak kada ti ponovo bez reči kažem: Gledaj u mene.
    Sep 30, 2019 575
  • 16 Aug 2019
    Ako sam, neka sam. I ako je, neka je. Sav moj mali svet u par svetiljki, zvončićima, zričcima, mirisnim zavesama i jastučićima. Ako sam. Neka sam. Naivna i detinjasta. Opraštam, pustim, nasmejem se, nastavim dalje. Ako je. Neka je. Tesko, teretno. Staviću šminku, par mindjušica, vezati repić i ubediti sebe da ja to mogu. Ako me zaboli. Neka zaboli. Naučiću još nešto. Nešto bitno. Ako su. Neka su. Sebični. Grubi. Licemerni. Nasmejaću se opet. Ja nisam. Ako ne. Neka ne. Ne treba mi pasoš i gomila pečata u njemu, ne treba mi more. Mene još uvek drži "majušni" Beograd, i Knez Mihajlova, šetnja po uličicama Vračara, preslatka Zvezdara. Njen uspeh. Njegov uspeh. Ako zaplačem. Neka zaplačem nekad... manje ću...
    748 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Ako sam, neka sam. I ako je, neka je. Sav moj mali svet u par svetiljki, zvončićima, zričcima, mirisnim zavesama i jastučićima. Ako sam. Neka sam. Naivna i detinjasta. Opraštam, pustim, nasmejem se, nastavim dalje. Ako je. Neka je. Tesko, teretno. Staviću šminku, par mindjušica, vezati repić i ubediti sebe da ja to mogu. Ako me zaboli. Neka zaboli. Naučiću još nešto. Nešto bitno. Ako su. Neka su. Sebični. Grubi. Licemerni. Nasmejaću se opet. Ja nisam. Ako ne. Neka ne. Ne treba mi pasoš i gomila pečata u njemu, ne treba mi more. Mene još uvek drži "majušni" Beograd, i Knez Mihajlova, šetnja po uličicama Vračara, preslatka Zvezdara. Njen uspeh. Njegov uspeh. Ako zaplačem. Neka zaplačem nekad... manje ću...
    Aug 16, 2019 748
  • 04 Aug 2019
    Ostavi nesto za nepotroseno leto. Ostavi da bas kao nikad razisli se nismo. Neka ovo leto traje zauvek, I u njemu ti i ja. Necemo da preskacemo leto. Jos lepih dana ima. Ono sto se ljubavlju zvalo. Ne moze da nestane./ G.R.      
    704 Objavio/la Voljena
  • By Voljena
    Ostavi nesto za nepotroseno leto. Ostavi da bas kao nikad razisli se nismo. Neka ovo leto traje zauvek, I u njemu ti i ja. Necemo da preskacemo leto. Jos lepih dana ima. Ono sto se ljubavlju zvalo. Ne moze da nestane./ G.R.      
    Aug 04, 2019 704
  • 01 Jul 2019
    Ukoliko budete imali sreće...naučićete da kondom uvek treba imati kod sebe nakon epizode nekomplikovane gonoreje...a ne nakon hepatitisa C ili neželjene trudnoće... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da motor ne treba voziti nakon preloma butne kosti...a ne kičme... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da ženu treba izabrati zbog pameti...a ne zbog lepote...još pre braka... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da muškarca treba izabrati zbog snage...koja nema nikakve veze sa fizičkom...još pre prvog razvoda... Ukoliko budete imali sreće nećete se venčati pre no što prestane zaljubljenost...i ne saznate s kim zaista imate posla... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne treba upisati onaj fakultet koji vaši roditelji nisu već onaj koji vi želite...još posle prve godine...a ne nakon prve hospitalizacije... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne možete sve znati...i biti najpametniji...i da je najjeftinije skupo platiti advokata...automehaničara...arhitektu...ili majstora... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je staviti sebe na prvo mesto osnovni prioritet...conditio sine qua non...i izraz dobrog mentalnog zdravlja...pre no što vas sistem i društvo i ljudi koji od toga imaju korist nauče da je to bezobrazluk... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne treba raditi ni za koga drugog...osim za sebe...pre no što vas zamene... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da novac donosi sreću...samo do tri hiljade eura mesečno...i da je nakon toga običan papir...i pre no što to ostvarite...i prodate dušu đavolu... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da roditelji ne smaraju i ne dosađuju samo onoj deci koja ih već nema...dok još uvek imate svoje... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete kolika je privilegija ustati u nedelju ujutru zdrav...pre no što bolovi i muke počnu... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete koliko je važno zabavljati se i glupirati...kad je vreme...pre no što počne onaj dosadni intermeco između mladosti i demencije... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da život čine mali rituali sa ljudima koje volite...dok ih još imate... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da su iskustva jedino što je važno...dok još možete da ih stičete... Ukoliko budete imali sreće...dobićete žuti karton u vidu infarkta koji može da se stentuje...ili ranice na grliću materice koja se rutinski rešava kratkotrajnom intervencijom...i promenićete svoj odnos prema zdravlju...i prevenciji...a ne odmah direktni crveni... Ukoiliko budete imali sreće...shvatićete da se sve fundamentalne želje koje imate uvek mogu ostvariti na neki kreativan način...pre no što se zarazite kukanjem...što se nisu ostvarile baš onako kako ste vi zamislili...i usvojićete...ili biti hranitelj...ili ćete roditi dete sami sebi...ili pozajmiti matericu iz Ukrajne...ili biti super ujak...ili tetka car...ili ćete volontirati u Zvečanskoj...ili u Nurdoru... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je drogiranje za početnike...pre no što postanete veteran u propadanju... Ukoliko budete imali sreće...nećete imati početničku sreću na ruletu...i shvatićete da besplatnog sira nema nigde...osim u mišolovci... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je ovaj Svet koncipiran tako da neku neprijatnost morate trpeti...i odabraćete kratkoročnu...učićete...vredno raditi...trudićete se...vežbaćete...ješćete zdravo...bićete pošteni...zarad dugoročnog hedonizma... Ukoliko budete bili srećni...čitaćete dobre knjige...širićete dušu u pozorištu...slušaćete podkaste na internetu...i pićete vino sa Mudracima...ili makar sa ljudima sa kojima je smejati se ubedljivo najbolji hobi na svetu...umesto što će vam biti dosadno... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da su nesreće sastavni deo života...i učićete iz njih...da bi postali iskusni i mudri...kako bi se kasnije usrećili...i znali da cenite male sreće... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da postoji samo jedan život...i da niko neće doći da vas spasi...od vaše sudbine...koju sami stvarate svojim odlukama...i navikama... Ukoliko budete bili srećni...shvatićete da ste samo vi odgovorni za vašu Sreću...pre no što nađete savršeni alibi zašto vam ne ide...i počnete da verujete da postoji prokletstvo _____ _____-ća (upišite sami)... Ukoliko budete bili srećni...shvatićete da je svako kovač svoje sreće... Srećno vam bilo! Držim palčeve! I... Samo napred! Dr Vladimir Đuric  
    584 Objavio/la Paradox
  • By Paradox
    Ukoliko budete imali sreće...naučićete da kondom uvek treba imati kod sebe nakon epizode nekomplikovane gonoreje...a ne nakon hepatitisa C ili neželjene trudnoće... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da motor ne treba voziti nakon preloma butne kosti...a ne kičme... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da ženu treba izabrati zbog pameti...a ne zbog lepote...još pre braka... Ukoliko budete imali sreće...naučićete da muškarca treba izabrati zbog snage...koja nema nikakve veze sa fizičkom...još pre prvog razvoda... Ukoliko budete imali sreće nećete se venčati pre no što prestane zaljubljenost...i ne saznate s kim zaista imate posla... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne treba upisati onaj fakultet koji vaši roditelji nisu već onaj koji vi želite...još posle prve godine...a ne nakon prve hospitalizacije... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne možete sve znati...i biti najpametniji...i da je najjeftinije skupo platiti advokata...automehaničara...arhitektu...ili majstora... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je staviti sebe na prvo mesto osnovni prioritet...conditio sine qua non...i izraz dobrog mentalnog zdravlja...pre no što vas sistem i društvo i ljudi koji od toga imaju korist nauče da je to bezobrazluk... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da ne treba raditi ni za koga drugog...osim za sebe...pre no što vas zamene... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da novac donosi sreću...samo do tri hiljade eura mesečno...i da je nakon toga običan papir...i pre no što to ostvarite...i prodate dušu đavolu... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da roditelji ne smaraju i ne dosađuju samo onoj deci koja ih već nema...dok još uvek imate svoje... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete kolika je privilegija ustati u nedelju ujutru zdrav...pre no što bolovi i muke počnu... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete koliko je važno zabavljati se i glupirati...kad je vreme...pre no što počne onaj dosadni intermeco između mladosti i demencije... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da život čine mali rituali sa ljudima koje volite...dok ih još imate... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da su iskustva jedino što je važno...dok još možete da ih stičete... Ukoliko budete imali sreće...dobićete žuti karton u vidu infarkta koji može da se stentuje...ili ranice na grliću materice koja se rutinski rešava kratkotrajnom intervencijom...i promenićete svoj odnos prema zdravlju...i prevenciji...a ne odmah direktni crveni... Ukoiliko budete imali sreće...shvatićete da se sve fundamentalne želje koje imate uvek mogu ostvariti na neki kreativan način...pre no što se zarazite kukanjem...što se nisu ostvarile baš onako kako ste vi zamislili...i usvojićete...ili biti hranitelj...ili ćete roditi dete sami sebi...ili pozajmiti matericu iz Ukrajne...ili biti super ujak...ili tetka car...ili ćete volontirati u Zvečanskoj...ili u Nurdoru... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je drogiranje za početnike...pre no što postanete veteran u propadanju... Ukoliko budete imali sreće...nećete imati početničku sreću na ruletu...i shvatićete da besplatnog sira nema nigde...osim u mišolovci... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da je ovaj Svet koncipiran tako da neku neprijatnost morate trpeti...i odabraćete kratkoročnu...učićete...vredno raditi...trudićete se...vežbaćete...ješćete zdravo...bićete pošteni...zarad dugoročnog hedonizma... Ukoliko budete bili srećni...čitaćete dobre knjige...širićete dušu u pozorištu...slušaćete podkaste na internetu...i pićete vino sa Mudracima...ili makar sa ljudima sa kojima je smejati se ubedljivo najbolji hobi na svetu...umesto što će vam biti dosadno... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da su nesreće sastavni deo života...i učićete iz njih...da bi postali iskusni i mudri...kako bi se kasnije usrećili...i znali da cenite male sreće... Ukoliko budete imali sreće...shvatićete da postoji samo jedan život...i da niko neće doći da vas spasi...od vaše sudbine...koju sami stvarate svojim odlukama...i navikama... Ukoliko budete bili srećni...shvatićete da ste samo vi odgovorni za vašu Sreću...pre no što nađete savršeni alibi zašto vam ne ide...i počnete da verujete da postoji prokletstvo _____ _____-ća (upišite sami)... Ukoliko budete bili srećni...shvatićete da je svako kovač svoje sreće... Srećno vam bilo! Držim palčeve! I... Samo napred! Dr Vladimir Đuric  
    Jul 01, 2019 584
  • 25 Jun 2019
    Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti žurili od kuce kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano volim te, nedostaješ mi sreco, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža? Kao kad ti tlo izmiće pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala , prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva... I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne ,nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu ... I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, sa cigaretom u ruci koja je blago drhtala, nemi sa milion pitanja ... Mislim da bih mogla voleti još jače, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, necemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobicajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od proslošti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil da pismo ima svoj početak, sadrzaj i kraj.Bio je deo njene proslosti, daleko u sadašnjosti a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Dali on oseća da mu sad piše?", " Dali u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela vec drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena časa...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke . Borila se sa bolom u duši zbog neočekivane bolesti svoje mame, posla koji nije ni malo jednostavan i zbog koga na neko vreme mora da napusti dom, prijatelje grad u kome je odrasla i dožviela toliko lepih a i ružnih stvari. Buducnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo. U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisačeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad nece stiči na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim proslošti.   P.S Pozdrav svim mojim dragim prijateljima, reših da se malo oglasim, jel kao što možete da vidite da su svi moj blogovi nestali....kako ne znam...reč ZNAM sam prestala da upotrebljavam, jel sve što sam znala shvatila sam da u životu čovek ništa ne zna...puno Vas pozdravljam pa do sledeće slobodne prilike...možda neki blog kako se zaposliti kod najtraženijeg poslodavca u regionu pa i šire.. pozzz od Bibeee   We're sorry!We are currently experiencing some technical issues. Please try again later. Error code: a0670e :) 
    600 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti žurili od kuce kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano volim te, nedostaješ mi sreco, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža? Kao kad ti tlo izmiće pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala , prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva... I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne ,nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu ... I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, sa cigaretom u ruci koja je blago drhtala, nemi sa milion pitanja ... Mislim da bih mogla voleti još jače, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, necemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobicajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od proslošti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil da pismo ima svoj početak, sadrzaj i kraj.Bio je deo njene proslosti, daleko u sadašnjosti a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Dali on oseća da mu sad piše?", " Dali u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela vec drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena časa...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke . Borila se sa bolom u duši zbog neočekivane bolesti svoje mame, posla koji nije ni malo jednostavan i zbog koga na neko vreme mora da napusti dom, prijatelje grad u kome je odrasla i dožviela toliko lepih a i ružnih stvari. Buducnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo. U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisačeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad nece stiči na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim proslošti.   P.S Pozdrav svim mojim dragim prijateljima, reših da se malo oglasim, jel kao što možete da vidite da su svi moj blogovi nestali....kako ne znam...reč ZNAM sam prestala da upotrebljavam, jel sve što sam znala shvatila sam da u životu čovek ništa ne zna...puno Vas pozdravljam pa do sledeće slobodne prilike...možda neki blog kako se zaposliti kod najtraženijeg poslodavca u regionu pa i šire.. pozzz od Bibeee   We're sorry!We are currently experiencing some technical issues. Please try again later. Error code: a0670e :) 
    Jun 25, 2019 600

Prethodni postovi na forumu

Vidi Sve

Nove objave