mi VOLIMO NET

Blog

• 06 Oct 2013
  Moj Gost: Stjepan Mimica

    Stjepan Mimica piše vrlo interesantne stvari.Ustvari čitav njegov život je vrlo interesantan.Slikar,pisac,i u poslednje vreme na samo njemu jedinstven način fotografiše Beograd. Jedinstven umetnik ..to je u današnje vreme teška obaveza..Nadam se da će oni koji to prepoznaju, sa uživanjem čitati njegove priloge.   KO MI POPI TRISTA PIVA?!     Eh, bio sam i ja pristojan građanin, pisao samo kad sam to zaista morao. A morao sam često. Dok sam, još u svom blogerskom predživotu, vodio neku malu firmu, nakuckao sam ogroman broj poslovnih pisama. Pisama, ne mejlova ‒ mejlačenje se zapatilo kasnije.Ruku na srce, ta moja poslovna pisma uopšte nisu ličila na poslovna pisma. Paradoksalno, mada pisana u najrazličitijim gardovima, takoreći kao stilske vežbice, ipak su baš u poslovnom smislu bila vrlo učinkovita. Po zatvaranju firme, njihove kopije sam, zajedno sa pristiglim dopisima, sahranio u brojne kartonske kutije, koje bih rado pobacao, ali ne mogu dok ih ne protrkeljišem i ne izdvojim vredna, pa i muzejski vredna pisma nekih znatnih ličnosti. Deda Pajinu rukopisanu auto-hagiografiju, naprimer. Slutim, međutim, da za taj poduhvat nikada neću naći dovoljno vremena i volje. A nekim čudom, jedno od tih mojih pisama sačuvalo se i u digitalnoj formi. Preživelo je mnoge kompjuterske havarije i voljna brisanja, prebaciovano je, ko zna koliko puta, iz razvaljenih kompjutera u novije i jače, baš kao što su narodne umotvorine prebacivane s artritičnih kolena na zdravija i mladja. Sad mi se čini da je to pismo dostojno Radio Jerevana, pa dakle može bez bruke i u ovaj blog. Poslao sam ga direktoru „Hemofarma", gospodinu Miodragu Babiću, krajem 1993. Valja ovde napomenuti da ta 1993. godina nije bila neka tek onako godina. Bila je možda najfantastičnija godina u novijoj srpskoj istoriji. Nakon pune dve decenije, sećamo je se s nevericom, a pismo koje sledi ubedljiv je dokaz da nam se odistinski desila.   ------------------------------------------------------- Poštovani gospodine direktore, U sredu, 15.12.1993. obećali ste da ćete na račun moje firme uplatiti 1.800.000.000.000 dinara (hiljadu i osam stotina milijardi din.), kao protivvrednost ugovorenih 300 nemačkih maraka (tri stotine DEM). Na sreću, obećanje ste održali ‒ upravo toliko dinara uplatili ste već sutradan, dakle u četvrtak.Nažalost, u četvrtak, prema „Politici", a i u stvarnosti, za toliko dinara više nisu davali 300 DEM, nego 150 DEM.Nažalost, taj novac je uplaćen posle 14 časova, te je mogao da „legne" tek u petak.Nažalost, onih „300 DEM", u petak više nije vredelo 150 DEM, nego 90 DEM.Nažalost, samo teoretski ‒ na blagajni SDK nije bilo gotovine, a petkom slabo primaju virmane. Na sreću, službenici SDK sinula ideja ‒ telefonski prebaciti novac na nečiji tekući račun, pa onda uzeti čekove i s njima u robi (kojoj robi?) izvući više.Nažalost, na tekući račun ne primaju telefonski, a čekove ne daju na osnovu "petog primerka".Nažalost, morao sam da sačekam subotu.Nažalost, u subotu onih „300 DEM" više nije vredelo 90 DEM, nego 60 DEM. Nažalost, samo teoretski. Novac je, istina, stig'o, al' još nije leg'o.Nažalost, nije bilo druge nego da sačekam ponedeljak.Na sreću, u ponedeljak novac leg'o.Nažalost, u ponedeljak onih „300 DEM" više nije vredelo 60 DEM, nego 18 do 36 DEM.Nažalost, samo teoretski. Jer, u praksi (tj. banci), moglo je 50 milijardi u kešu (nešto manje od jedne marke po uličnom), a ostatak u 35 čekova (nula DEM po uličnom).Nažalost, nije moglo baš toliko čekova, bilo je tu nekih minusa...Moglo je tri čeka (2 piva, po kafanskom). S poštovanjem, Stjepan Mimica,direktor projekta „Ko je ko u Srbiji" P.S.Mojoj sekretarici i meni, ona dva piva baš legla, hvala.Da li ću ikada saznati ko mi popi ostatak, mislim onih 298 piva koja ste Vi pošteno platil? ------------------------------------------------------------

  63720 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Moj Gost: Stjepan Mimica

    Stjepan Mimica piše vrlo interesantne stvari.Ustvari čitav njegov život je vrlo interesantan.Slikar,pisac,i u poslednje vreme na samo njemu jedinstven način fotografiše Beograd. Jedinstven umetnik ..to je u današnje vreme teška obaveza..Nadam se da će oni koji to prepoznaju, sa uživanjem čitati njegove priloge.   KO MI POPI TRISTA PIVA?!     Eh, bio sam i ja pristojan građanin, pisao samo kad sam to zaista morao. A morao sam često. Dok sam, još u svom blogerskom predživotu, vodio neku malu firmu, nakuckao sam ogroman broj poslovnih pisama. Pisama, ne mejlova ‒ mejlačenje se zapatilo kasnije.Ruku na srce, ta moja poslovna pisma uopšte nisu ličila na poslovna pisma. Paradoksalno, mada pisana u najrazličitijim gardovima, takoreći kao stilske vežbice, ipak su baš u poslovnom smislu bila vrlo učinkovita. Po zatvaranju firme, njihove kopije sam, zajedno sa pristiglim dopisima, sahranio u brojne kartonske kutije, koje bih rado pobacao, ali ne mogu dok ih ne protrkeljišem i ne izdvojim vredna, pa i muzejski vredna pisma nekih znatnih ličnosti. Deda Pajinu rukopisanu auto-hagiografiju, naprimer. Slutim, međutim, da za taj poduhvat nikada neću naći dovoljno vremena i volje. A nekim čudom, jedno od tih mojih pisama sačuvalo se i u digitalnoj formi. Preživelo je mnoge kompjuterske havarije i voljna brisanja, prebaciovano je, ko zna koliko puta, iz razvaljenih kompjutera u novije i jače, baš kao što su narodne umotvorine prebacivane s artritičnih kolena na zdravija i mladja. Sad mi se čini da je to pismo dostojno Radio Jerevana, pa dakle može bez bruke i u ovaj blog. Poslao sam ga direktoru „Hemofarma", gospodinu Miodragu Babiću, krajem 1993. Valja ovde napomenuti da ta 1993. godina nije bila neka tek onako godina. Bila je možda najfantastičnija godina u novijoj srpskoj istoriji. Nakon pune dve decenije, sećamo je se s nevericom, a pismo koje sledi ubedljiv je dokaz da nam se odistinski desila.   ------------------------------------------------------- Poštovani gospodine direktore, U sredu, 15.12.1993. obećali ste da ćete na račun moje firme uplatiti 1.800.000.000.000 dinara (hiljadu i osam stotina milijardi din.), kao protivvrednost ugovorenih 300 nemačkih maraka (tri stotine DEM). Na sreću, obećanje ste održali ‒ upravo toliko dinara uplatili ste već sutradan, dakle u četvrtak.Nažalost, u četvrtak, prema „Politici", a i u stvarnosti, za toliko dinara više nisu davali 300 DEM, nego 150 DEM.Nažalost, taj novac je uplaćen posle 14 časova, te je mogao da „legne" tek u petak.Nažalost, onih „300 DEM", u petak više nije vredelo 150 DEM, nego 90 DEM.Nažalost, samo teoretski ‒ na blagajni SDK nije bilo gotovine, a petkom slabo primaju virmane. Na sreću, službenici SDK sinula ideja ‒ telefonski prebaciti novac na nečiji tekući račun, pa onda uzeti čekove i s njima u robi (kojoj robi?) izvući više.Nažalost, na tekući račun ne primaju telefonski, a čekove ne daju na osnovu "petog primerka".Nažalost, morao sam da sačekam subotu.Nažalost, u subotu onih „300 DEM" više nije vredelo 90 DEM, nego 60 DEM. Nažalost, samo teoretski. Novac je, istina, stig'o, al' još nije leg'o.Nažalost, nije bilo druge nego da sačekam ponedeljak.Na sreću, u ponedeljak novac leg'o.Nažalost, u ponedeljak onih „300 DEM" više nije vredelo 60 DEM, nego 18 do 36 DEM.Nažalost, samo teoretski. Jer, u praksi (tj. banci), moglo je 50 milijardi u kešu (nešto manje od jedne marke po uličnom), a ostatak u 35 čekova (nula DEM po uličnom).Nažalost, nije moglo baš toliko čekova, bilo je tu nekih minusa...Moglo je tri čeka (2 piva, po kafanskom). S poštovanjem, Stjepan Mimica,direktor projekta „Ko je ko u Srbiji" P.S.Mojoj sekretarici i meni, ona dva piva baš legla, hvala.Da li ću ikada saznati ko mi popi ostatak, mislim onih 298 piva koja ste Vi pošteno platil? ------------------------------------------------------------

  Oct 06, 2013 63720
• 05 Oct 2013
  озрачје успаваног шаптача

  (издневниками) иако је пијукно ,има богме томе, деда Глуви наш сеоски учитељ ,а приватно конпозитор, још вазда га се присећам као редовног посетиоца Плавог дунава (угоститељског објекта & шире познатог) по уху пријатној музици коју је измишљо у сали са билијаром ућошку крај врата,лево ,на изгруваном швапском пијанину остављеном од потомака богате сеоске предратне фамилије Силберхолц ко залог за позајмљене неке новце а никад враћене кафеџији Груји .у том храму свакодневног урнебеса на бази туче колективне,па ко успе да врата увати – алал му ,стварао је дела “префињених звучних обриса те етеричне мелодиозности” која нажалост није наилазила места у ушесима напитих слушалаца успешно оперисаних од нота који су у просторији до те,шанку окренути пиљили у мушкобањасте певаљке замикрофоном вазда спремне курораду као основној им делатности,док је певачка каријера напредовала . . . .онако успут. мрмљао је њима деда Глуви ,тихо ,скоро шапатом: - видићете ви сутра, а можда иникад, ко сам ја бијо а они му хорски узвраћали - сам ти матори чепај уклавира ,то итако ником нетреба кад оћеш. читам путем интернета нашу дневну штампу ,ту скоро,и немогу да верујем.под насловом “хоризонти пијанизма”одушевљени коментатор збивања на музичкој сцени војводине на по новинске странице ,ситно писане,саставио је хвалоспев о + Н.М. самоуком ствараоцу “чије је дело као апартан ,колоритан и изазован сегмент савремене клавирске музике био претстављен захваљујући упорности унукему, пијанисткиње,која је базни дедин запис привела уху данашњег слушаоца”. неузмрзи ме него напишем еписмо садањем председнику сеоске месне заједнице, сину другара с којим сам се веропо дудовима, јел то око + деда Глувог баш све истина,кад Он пуних уста одушевљења ми узврати: “а сокак за надунав, од апотеке,договарамо се, назваћемо по њему и метути му & плочу накућу . . . .”   ееее судбино ,дису сада они кафански слухисти одкадгод ?

  3964 Objavio/la светислав стојановић
• By светислав стојановић

  озрачје успаваног шаптача

  (издневниками) иако је пијукно ,има богме томе, деда Глуви наш сеоски учитељ ,а приватно конпозитор, још вазда га се присећам као редовног посетиоца Плавог дунава (угоститељског објекта & шире познатог) по уху пријатној музици коју је измишљо у сали са билијаром ућошку крај врата,лево ,на изгруваном швапском пијанину остављеном од потомака богате сеоске предратне фамилије Силберхолц ко залог за позајмљене неке новце а никад враћене кафеџији Груји .у том храму свакодневног урнебеса на бази туче колективне,па ко успе да врата увати – алал му ,стварао је дела “префињених звучних обриса те етеричне мелодиозности” која нажалост није наилазила места у ушесима напитих слушалаца успешно оперисаних од нота који су у просторији до те,шанку окренути пиљили у мушкобањасте певаљке замикрофоном вазда спремне курораду као основној им делатности,док је певачка каријера напредовала . . . .онако успут. мрмљао је њима деда Глуви ,тихо ,скоро шапатом: - видићете ви сутра, а можда иникад, ко сам ја бијо а они му хорски узвраћали - сам ти матори чепај уклавира ,то итако ником нетреба кад оћеш. читам путем интернета нашу дневну штампу ,ту скоро,и немогу да верујем.под насловом “хоризонти пијанизма”одушевљени коментатор збивања на музичкој сцени војводине на по новинске странице ,ситно писане,саставио је хвалоспев о + Н.М. самоуком ствараоцу “чије је дело као апартан ,колоритан и изазован сегмент савремене клавирске музике био претстављен захваљујући упорности унукему, пијанисткиње,која је базни дедин запис привела уху данашњег слушаоца”. неузмрзи ме него напишем еписмо садањем председнику сеоске месне заједнице, сину другара с којим сам се веропо дудовима, јел то око + деда Глувог баш све истина,кад Он пуних уста одушевљења ми узврати: “а сокак за надунав, од апотеке,договарамо се, назваћемо по њему и метути му & плочу накућу . . . .”   ееее судбино ,дису сада они кафански слухисти одкадгод ?

  Oct 05, 2013 3964
• 05 Oct 2013
  мрзовоља

  Посматрам глистуиспод друге глистеизнад њих мирисомраскошан цветосећам дах Твојкрај уха мојегал волим овајпрегрешан свет   голубе гледамкако се љубеизнад њих крошњако бујан цветосећам тело твојеуз мојеал волим овајпохотан свет   рибице слутимпод водом морскомкрај њих је умишљенкорала цветлажеш ме . . .варашлудом ме правишал волим овајнеискрен свет   љубав нас маамипогледом свакимдок нас прекриваптичији летала сам сретаншто ме родишебаш волим овајсулуди свет

  9279 Objavio/la светислав стојановић
• By светислав стојановић

  мрзовоља

  Посматрам глистуиспод друге глистеизнад њих мирисомраскошан цветосећам дах Твојкрај уха мојегал волим овајпрегрешан свет   голубе гледамкако се љубеизнад њих крошњако бујан цветосећам тело твојеуз мојеал волим овајпохотан свет   рибице слутимпод водом морскомкрај њих је умишљенкорала цветлажеш ме . . .варашлудом ме правишал волим овајнеискрен свет   љубав нас маамипогледом свакимдок нас прекриваптичији летала сам сретаншто ме родишебаш волим овајсулуди свет

  Oct 05, 2013 9279
• 04 Oct 2013
  докон, Валетом

  у векове загледан протекле историја . . свуда око мене често крочим у прастара здања те у њима ја назирем с(ј)ене сјаја бившег . . .однело га време све мачеве, витезе, принцезе одвезоше разиграни вранци упрегнути у небеске чезе сад духови . . ако је вероват јарцају се одајама празним урушене таванице зјапе све одише порукама разним што се своде : живот је ништаван мало јеси . . . а заувек ниси о тананој нити случајности Судбина нам , пресретнима, виси

  2075 Objavio/la светислав стојановић
• By светислав стојановић

  докон, Валетом

  у векове загледан протекле историја . . свуда око мене често крочим у прастара здања те у њима ја назирем с(ј)ене сјаја бившег . . .однело га време све мачеве, витезе, принцезе одвезоше разиграни вранци упрегнути у небеске чезе сад духови . . ако је вероват јарцају се одајама празним урушене таванице зјапе све одише порукама разним што се своде : живот је ништаван мало јеси . . . а заувек ниси о тананој нити случајности Судбина нам , пресретнима, виси

  Oct 04, 2013 2075
• 04 Oct 2013
  сабљом замах, претећи

  - Cвет,пакуј се и пливај на Гозо (острво доMалте ) да им будеш од помоћи,Овде ионако само касниш на посао вијајући женске ,ко да незнам ,вели ми пре неки дан љубљени Газда. Опала ,прс’ уоко, доообро ,немарим ,сагласих се . . те изместих боравак.радило се,ние да ние.наиме већ пар година се средњевековна утврда Форт Шамбреј адаптира у хотел са звездицама.е то је сада приведено крају , ентеријер је у једном делу већ комплетиран , а осташе да се ураде приступни путeви ,па ето мени посла. . . Једно пак вече заглависмо подуже радно ангажовани па предложи Пословођа тамошњи да одемо до њега женаму ће нам подгрејати зечији паприкаш ,од неки дан остало имао повеће друштво , фарму зека гаје. Остали испрве прихватише ,а ија се сагласих да се не замерим позиву одсрца иако преферирам вегетеријанску исхрану,а посебно што пред кревет никад неједем чврсто ,но штаје тује.шта казати,кућа домаћинска,по асталу свега ,па се здадосмо да неувредимо домаћицу.немош рећи,зека у сосу . . има смисла.ко још уме и да попије након . . .богме и ја се заситих ,утом одмаче и поноћ па се разиђосмо да полежемо јер нови радни дан сам што ние крено.по својој жељи сместих се у већ завршеном хотелском делу што зврји празан, у соби адаптираној, но старој пар векова чији прозор гледа ка пучини докле ми помесечини стиже поглед слабовиди,а испод,литица педесетак метара и хук запљускујућег мора остење.језиво, тектек.постеља имитације антике ,са балдахином, светла пригушена из углова,а завеса ветром љуљана на моменте пропусти зраку месеца усобу,а он, шаљив на трен осветли повећу сериграфију на зиду оивичену рустик рамом те мотивом средњевековним . . . година је 1565 а Тургут Реис велики турски генерал са силесијом бродовља и хиљадама ратника опседа пар стотина витезова без страха од навале предвођене војсковођом који се одазивао на име Јеан Парисот да ла Валета, закатанчених изнутра у утврди Сан Елмо (подно данашње Валете). Утом и сан би уоко хтео ал стомакми пун,претурам се омамљен од оне сунуте по чаше винца умене ,игра се поменути месец зраком кроз лелујаву завесу ,бљеска онај ратни приказ са зида и у моменту избрках јаву и полусан у већ начетој ми глави ,бивше и садање и одједном зачух грају, топовска грувања,пљуска море околно, звиждућу ђулад која промаше циља бућкајући око мене по кревету ,вапај оних из преврнутих чамаца што мами их дно онако претоварене оружјем и онда крајем ока крај узглавља спазих једног искеженог у наступу агресије очију избезумљених са окрвављеном сабљом у замаху надамном и ушесима му некако зечјим ми личе . . . - Јес’ ти луд,јеботе ,чујем себе безгласног ,па ја сам само Посматрач из потоњих векова ,јебо вашу кавгу ,извини што гледам, ал Он нехаје ,глув – идејом навођен ,а сабља у замаху претећем суну ми ка врату ,јооој мени,ненаоружаном ,зар овако да окончам ,готово је видим ,нема шта,ово ми је неславан крај по свему судећи а ни приступни пут хотелу неурадисмо ,помислих Задатку предан . . .кад утом . . . - Свет,Свет ,седам је чекамо те ,касниш по обичају, прође ми крозуши познати глас и тргнух се , престрављен.гола вода ,пипам се по телу ,у комаду сам ,љуља се завеса,а зрака сунца јутарњег обасја једног на сериграфији,кад оно исти који ме хтеде сасећи,како у чамцу преврћућем ,сабљом избезумљено млати . . . И тада полубунован одлуку неопозиву донесох и заклех се себи да ,зеке и вино никад више нећу трошити пред спавање. За зекице’секице ,нетврдим, јер на моменат умислих додир шаком по коврџавом крзну ,јој мени умало преживљеном ,те закључих ,рескирати вреди. Ипак.

  1873 Objavio/la светислав стојановић
• By светислав стојановић

  сабљом замах, претећи

  - Cвет,пакуј се и пливај на Гозо (острво доMалте ) да им будеш од помоћи,Овде ионако само касниш на посао вијајући женске ,ко да незнам ,вели ми пре неки дан љубљени Газда. Опала ,прс’ уоко, доообро ,немарим ,сагласих се . . те изместих боравак.радило се,ние да ние.наиме већ пар година се средњевековна утврда Форт Шамбреј адаптира у хотел са звездицама.е то је сада приведено крају , ентеријер је у једном делу већ комплетиран , а осташе да се ураде приступни путeви ,па ето мени посла. . . Једно пак вече заглависмо подуже радно ангажовани па предложи Пословођа тамошњи да одемо до њега женаму ће нам подгрејати зечији паприкаш ,од неки дан остало имао повеће друштво , фарму зека гаје. Остали испрве прихватише ,а ија се сагласих да се не замерим позиву одсрца иако преферирам вегетеријанску исхрану,а посебно што пред кревет никад неједем чврсто ,но штаје тује.шта казати,кућа домаћинска,по асталу свега ,па се здадосмо да неувредимо домаћицу.немош рећи,зека у сосу . . има смисла.ко још уме и да попије након . . .богме и ја се заситих ,утом одмаче и поноћ па се разиђосмо да полежемо јер нови радни дан сам што ние крено.по својој жељи сместих се у већ завршеном хотелском делу што зврји празан, у соби адаптираној, но старој пар векова чији прозор гледа ка пучини докле ми помесечини стиже поглед слабовиди,а испод,литица педесетак метара и хук запљускујућег мора остење.језиво, тектек.постеља имитације антике ,са балдахином, светла пригушена из углова,а завеса ветром љуљана на моменте пропусти зраку месеца усобу,а он, шаљив на трен осветли повећу сериграфију на зиду оивичену рустик рамом те мотивом средњевековним . . . година је 1565 а Тургут Реис велики турски генерал са силесијом бродовља и хиљадама ратника опседа пар стотина витезова без страха од навале предвођене војсковођом који се одазивао на име Јеан Парисот да ла Валета, закатанчених изнутра у утврди Сан Елмо (подно данашње Валете). Утом и сан би уоко хтео ал стомакми пун,претурам се омамљен од оне сунуте по чаше винца умене ,игра се поменути месец зраком кроз лелујаву завесу ,бљеска онај ратни приказ са зида и у моменту избрках јаву и полусан у већ начетој ми глави ,бивше и садање и одједном зачух грају, топовска грувања,пљуска море околно, звиждућу ђулад која промаше циља бућкајући око мене по кревету ,вапај оних из преврнутих чамаца што мами их дно онако претоварене оружјем и онда крајем ока крај узглавља спазих једног искеженог у наступу агресије очију избезумљених са окрвављеном сабљом у замаху надамном и ушесима му некако зечјим ми личе . . . - Јес’ ти луд,јеботе ,чујем себе безгласног ,па ја сам само Посматрач из потоњих векова ,јебо вашу кавгу ,извини што гледам, ал Он нехаје ,глув – идејом навођен ,а сабља у замаху претећем суну ми ка врату ,јооој мени,ненаоружаном ,зар овако да окончам ,готово је видим ,нема шта,ово ми је неславан крај по свему судећи а ни приступни пут хотелу неурадисмо ,помислих Задатку предан . . .кад утом . . . - Свет,Свет ,седам је чекамо те ,касниш по обичају, прође ми крозуши познати глас и тргнух се , престрављен.гола вода ,пипам се по телу ,у комаду сам ,љуља се завеса,а зрака сунца јутарњег обасја једног на сериграфији,кад оно исти који ме хтеде сасећи,како у чамцу преврћућем ,сабљом избезумљено млати . . . И тада полубунован одлуку неопозиву донесох и заклех се себи да ,зеке и вино никад више нећу трошити пред спавање. За зекице’секице ,нетврдим, јер на моменат умислих додир шаком по коврџавом крзну ,јој мени умало преживљеном ,те закључих ,рескирати вреди. Ипак.

  Oct 04, 2013 1873
• 04 Oct 2013
  !!!

  "Imam čudna shvatanja ljubavi, očekivao sam od nje možda suviše, koliko čovjek i ne može da pruži. Bilo mi je to potrebno, osjećao sam se čudno u posljednje vrijeme, nesređen, razglobljen, počeo sam da gubim vezu sa svijetom, mučilo me osjećanje suvišnosti, trebalo je da neko zaboravi sebe radi mene, izliječilo bi me. A ona to nije mogla, ne da nije htjela, već nije mogla, suviše je samostalna, suviše osjeća sebe da bi živjela u sjenci. Voljela me, ali nekako s mjerom koju je strogo određivala, uvijek se vidjela granica. Bili smo nezadovoljni oboje, ona mojim nezadovoljstvom, ja njenom odmjerenošću." 

  2220 Objavio/la SeRgEj -
• By SeRgEj -

  !!!

  "Imam čudna shvatanja ljubavi, očekivao sam od nje možda suviše, koliko čovjek i ne može da pruži. Bilo mi je to potrebno, osjećao sam se čudno u posljednje vrijeme, nesređen, razglobljen, počeo sam da gubim vezu sa svijetom, mučilo me osjećanje suvišnosti, trebalo je da neko zaboravi sebe radi mene, izliječilo bi me. A ona to nije mogla, ne da nije htjela, već nije mogla, suviše je samostalna, suviše osjeća sebe da bi živjela u sjenci. Voljela me, ali nekako s mjerom koju je strogo određivala, uvijek se vidjela granica. Bili smo nezadovoljni oboje, ona mojim nezadovoljstvom, ja njenom odmjerenošću." 

  Oct 04, 2013 2220