mi VOLIMO NET

.. a ti?
Pozovi prijatelje

Predstojeći Događaji

Objavljeni oglasi

  • 08. јануар 2019. - posted by Goran
    Sva literatura neophodna za polaganje ispita ovlasceni racunovodja + gratis testovi, skripte... srrskonsultacije@gmail.com   +Kontni okvir +PDV prirucnik +Prirucnik o transfernim cenama +Priručnik za OBRAČUN ZARADA, NAKNADA i DRUGIH PRIHODA fizičkih lica ...

Listing Games

Knjiga nedelje

Recept dana

Blog

464 blogs
  • 20 Jun 2019
    ... pokušavajući da razbistrim misli, kroz prozor gledam ovaj moj ravni Banat. Ta, ko ga ne bi voleo! Svakakvih ljudi vam mi tu imamo, paore, frajlice, đilkoše, abaje, gegule, drtine, dunde, gedžave, sarage, kurcobrije, mrtva puvala...  a ponajviše lala. Svi znate da je lala cvet, "samo u Banatu - i čovek i cvet." Kako se to desilo, niko vam tačno ne zna reći.  Neki kažu da potiče od dobrog Lala Mustafa-paše a drugi... "Profesor u penziji Dragoljub Badrljica, inače Mokrinčanin, dobro upućen u istoriju Banata, ističe da bolji znalci od njega kažu da su Lale naši preci koji su kao vojnici u Habzburškoj monarhiji pod vođstvom Marije Terezije ostavili tragove boreći se za monarhiju, ali i za svoje povlastice i privilegije. U želji da im se oduži, carica je organizovala smotru, na kojoj su bili Sremci i Bačvani, a Banaćani nisu uspeli da stignu na vreme. Kada je dodela ordenja bila pri kraju, pristigli su i oni. Zahvaljujući toj okolnosti, oni brži dobili su ordene, a sporiji samo marame sa izvezenim lalama... Ali Banaćani se nisu mnogo jedili, u šali su komentarisali kako su drugi dobili “gvožđuriju”, a oni “zlatne marame”... Izvor: novosti.rs - Jedan naš Lala, pisac i istaživač Kristijan Nađ, u knjizi “Zemlja od blata, krvi, znoja i snova” opisao je baš taj događaj. On kaže da je Marija Terezija, da bi se odužila za herojstvo, Banaćanima na kraju dala najveći orden, od zlata izvezenu maramu sa ukrasima u obliku lale. Tako je lala postala simbol dostojanstva - zaključuje Badrljica. Kada je reč o etnološkom aspektu, Vera Milutinović, jedan od prvih kustosa, etnologa, u Muzeju Vojvodine, u knjizi “Ornamentisani sanduci u Vojvodini” piše kako je na dozidnicama, ukrasnim tanjirima, miljeima, čaršavima, prekrivačima, uvek bio prisutan ovaj cvet. - Sačuvan je veliki broj predmeta, pokućstva, nameštaja, delova narodne nošnje, na kojima je motiv lale. Od nameštaja, to su sanduci za devojačku spremu ukrašeni cvetovima lale. Lala je svojevremeno bila vredan i skupocen cvet. Kraljica Marija Terezija najviše je volela ovaj cvet i nosila ga je na zlatnom lancu u vidu priveska. Tako su i Banaćani želeli da ga imaju na delovima svog nameštaja, da i na taj način stave do znanja da je nešto skupoceno i vredno. U Narodnom muzeju imamo jedan sto, ili astal iz Mokrina, iz 1846. godine, na kome su u sva četiri ugla namalane lale - istakla je Slavica Gajić." Izvor: novosti.rs Sada se sigurno pitate kako su Sose postale Sose. E, to baš niko ne zna.  Lalina supruga je Sosa, ali samo ako je poreklom iz starosedelačke porodice.  To je Srpkinja iz Banata, ali poreklo tog nadimka nije poznato. I tako dragi moji...divanila bih ja još sa vama o koječemu ali posao zove. Do sledećeg čitanja ostanite lepi i rumeni.   
    934 Objavio/la Gospođica Sosa
  • ... pokušavajući da razbistrim misli, kroz prozor gledam ovaj moj ravni Banat. Ta, ko ga ne bi voleo! Svakakvih ljudi vam mi tu imamo, paore, frajlice, đilkoše, abaje, gegule, drtine, dunde, gedžave, sarage, kurcobrije, mrtva puvala...  a ponajviše lala. Svi znate da je lala cvet, "samo u Banatu - i čovek i cvet." Kako se to desilo, niko vam tačno ne zna reći.  Neki kažu da potiče od dobrog Lala Mustafa-paše a drugi... "Profesor u penziji Dragoljub Badrljica, inače Mokrinčanin, dobro upućen u istoriju Banata, ističe da bolji znalci od njega kažu da su Lale naši preci koji su kao vojnici u Habzburškoj monarhiji pod vođstvom Marije Terezije ostavili tragove boreći se za monarhiju, ali i za svoje povlastice i privilegije. U želji da im se oduži, carica je organizovala smotru, na kojoj su bili Sremci i Bačvani, a Banaćani nisu uspeli da stignu na vreme. Kada je dodela ordenja bila pri kraju, pristigli su i oni. Zahvaljujući toj okolnosti, oni brži dobili su ordene, a sporiji samo marame sa izvezenim lalama... Ali Banaćani se nisu mnogo jedili, u šali su komentarisali kako su drugi dobili “gvožđuriju”, a oni “zlatne marame”... Izvor: novosti.rs - Jedan naš Lala, pisac i istaživač Kristijan Nađ, u knjizi “Zemlja od blata, krvi, znoja i snova” opisao je baš taj događaj. On kaže da je Marija Terezija, da bi se odužila za herojstvo, Banaćanima na kraju dala najveći orden, od zlata izvezenu maramu sa ukrasima u obliku lale. Tako je lala postala simbol dostojanstva - zaključuje Badrljica. Kada je reč o etnološkom aspektu, Vera Milutinović, jedan od prvih kustosa, etnologa, u Muzeju Vojvodine, u knjizi “Ornamentisani sanduci u Vojvodini” piše kako je na dozidnicama, ukrasnim tanjirima, miljeima, čaršavima, prekrivačima, uvek bio prisutan ovaj cvet. - Sačuvan je veliki broj predmeta, pokućstva, nameštaja, delova narodne nošnje, na kojima je motiv lale. Od nameštaja, to su sanduci za devojačku spremu ukrašeni cvetovima lale. Lala je svojevremeno bila vredan i skupocen cvet. Kraljica Marija Terezija najviše je volela ovaj cvet i nosila ga je na zlatnom lancu u vidu priveska. Tako su i Banaćani želeli da ga imaju na delovima svog nameštaja, da i na taj način stave do znanja da je nešto skupoceno i vredno. U Narodnom muzeju imamo jedan sto, ili astal iz Mokrina, iz 1846. godine, na kome su u sva četiri ugla namalane lale - istakla je Slavica Gajić." Izvor: novosti.rs Sada se sigurno pitate kako su Sose postale Sose. E, to baš niko ne zna.  Lalina supruga je Sosa, ali samo ako je poreklom iz starosedelačke porodice.  To je Srpkinja iz Banata, ali poreklo tog nadimka nije poznato. I tako dragi moji...divanila bih ja još sa vama o koječemu ali posao zove. Do sledećeg čitanja ostanite lepi i rumeni.   
    Jun 20, 2019 934
  • 04 Jun 2019
    U Univerzumu postoji mnogo nevjerovatnih načina da se spoje ljudi.     ​ U potrazi za odgovarajućim mjestom stanovanja, poslom ili životnim partnerom, mnogi idu daleko. A u isto to vrijeme iza kulisa svjetske scene radi organizacija, koja stvara za nas savršene veze. To je Kosmički Centar Upravljanja Slučajnostima.     ​Slučajni događaji ne postoje. Slučajnost - to je čudesan događaj, čiji je tvorac Bog, koji ne želi da se projavi. U planovima Boga slučaj ne igra nikakvu ulogu. Sve što se pojavljuje u tvom životu, rezultat je tvojih namjera i misli. Kad se trudiš da ispuniš želje svog srca, znaj da su Univerzumu poznate sve tvoje namjere. On organizuje događaje u tvom životu. Bog ima tvoju adresu, i svaka tvoja odlučna namjera unosi se u Veliki dnevnik.  Radi sam sve što je u tvojoj moći, bez stresa i panike, a detalje prepusti Kosmičkom Cenrtu.  Kada čovjek čini sve što može da ostvari svoje namjere, a zatim se oslanja na pomoć razumne nevidljive sile, dešavaju se velike stvari. Moli se, planiraj, podešavaj i radi sve što možeš ... i onda pusti da sve ide svojim tokom - tvoja sposobnost da otpustiš biće podjednako važna kao i molitva. Svako, koga sretaš na svom putu - je lik iz tvog scenarija. Tvoja jedina briga je da stalno usavršavaš scenario, da bi film ispao što bolji. Odgovornost za režiranje tvog filma je na tebi.   ​Želim vam što je moguće više čuda i čarobnjaštva! Prevod teksta: cluber.com.ua  Prevela: Beba Muratović - bebamur.com​​​​​
    908 Objavio/la Paradox
  • By Paradox
    U Univerzumu postoji mnogo nevjerovatnih načina da se spoje ljudi.     ​ U potrazi za odgovarajućim mjestom stanovanja, poslom ili životnim partnerom, mnogi idu daleko. A u isto to vrijeme iza kulisa svjetske scene radi organizacija, koja stvara za nas savršene veze. To je Kosmički Centar Upravljanja Slučajnostima.     ​Slučajni događaji ne postoje. Slučajnost - to je čudesan događaj, čiji je tvorac Bog, koji ne želi da se projavi. U planovima Boga slučaj ne igra nikakvu ulogu. Sve što se pojavljuje u tvom životu, rezultat je tvojih namjera i misli. Kad se trudiš da ispuniš želje svog srca, znaj da su Univerzumu poznate sve tvoje namjere. On organizuje događaje u tvom životu. Bog ima tvoju adresu, i svaka tvoja odlučna namjera unosi se u Veliki dnevnik.  Radi sam sve što je u tvojoj moći, bez stresa i panike, a detalje prepusti Kosmičkom Cenrtu.  Kada čovjek čini sve što može da ostvari svoje namjere, a zatim se oslanja na pomoć razumne nevidljive sile, dešavaju se velike stvari. Moli se, planiraj, podešavaj i radi sve što možeš ... i onda pusti da sve ide svojim tokom - tvoja sposobnost da otpustiš biće podjednako važna kao i molitva. Svako, koga sretaš na svom putu - je lik iz tvog scenarija. Tvoja jedina briga je da stalno usavršavaš scenario, da bi film ispao što bolji. Odgovornost za režiranje tvog filma je na tebi.   ​Želim vam što je moguće više čuda i čarobnjaštva! Prevod teksta: cluber.com.ua  Prevela: Beba Muratović - bebamur.com​​​​​
    Jun 04, 2019 908
  • 22 Sep 2018
    Nakon potpuno neizvesne pretrage Last minute ponuda različitih agencija, nebrojeno mnogo tabela i dokumenata u kome smo ocenjivali gde ćemo da odemo i koja su mesta najbolja, nakon što smo toliko puta izabrali ponudu  koja bi na kraju bila otpisana jer je poslednji aranžman otišao nekome drugome u ruke, srce nam je poskočilo kada smo videli preko Puzzle group agencije da je Last minute ponuda za Kefaloniju od 130 do 160e. Imali smo opciju da biramo izmedju različitih vila, izmedju kojih su bile Makedonija, Alkioni i Zanza, kao i Zanza front view na more. Izabrali smo Alkioni dvokrevetnu sobu koja je udaljena od plaže nekih 30-40m nadajući se da smo doneli pravu odluku. Dolazimo na parking Home centra i prva stvar koju videsmo je autobus Bečej prevoznika, koji je izgledao veoma staro i kao da će se raspasti svakog trenutka no unutra nije bilo tako loše. Upisali se, seli na svoja – prethodno rezervisana mesta i krenusmo na put dug 22-23 sata... Jedna od onih stvari koje mnogi ljudi ne razumeju i doživljavaju kao nešto veoma stresno i naporno je taj put do mesta gde bi trebalo konačno da se odmore. Taj put je takodje deo avanture i umesto nerviranja i negativne energije, potrebno je da odlučimo da nam on neće predstavljati prepreku da se konačno odmorimo kako smo zaslužili. Tako smo u putu igrali karte, pantomime, asocijacije, pričali, slušali muziku, prozivali ljude na granici i sve to je bilo praćeno beskonačno velikim brojem pokušaja da se namestimo kako treba, prvo glava do prozora, pa noge gore, pa noge dole, pa noge preko, pa noge iza, pa ruka da drži vilicu da ne pada dok spavam jer to izgleda SMEŠNO, pa jastuče, pa još jedno jastuče......i onda smo stigli konačno na trajekt... Vožnja trajektom je bila neprocenjivo iskustvo... Vetar u kosi, plavetnilo mora koje se prostire do krajnje vidne tačke, miris slane vode pomešan sa mirisom mazuta i goriva koje taj trajekt troši :/ Ukrcali smo se pešaka, a zatim se šetali po trajektu i gledali kako kreće... Dok su neki pokušavali da saznaju šifru za wifi, mi smo uživali praveći mentalne slike koje ćemo koristiti kada nam bude bilo teško u nekoj budućnosti i kada budemo pomislili da nam je potreban odmor. Te mentalne slike trošimo i posle nekog vremena moramo da pravimo nove...ili barem ja to tako vidim.  Ostrvo na vidikuuuu! Stigosmo u luku mesta Poros u Kefaloniji, pozdravismo se sa kapetanom i krenusmo mrtvi umorni ka smeštaju. U tom trenutku postane potpuno nebitno kako smeštaj izgleda, dokle god ima tuš i krevet. Medjutim, poneo nas je taj miris mora i potreba da ugasimo zagorelu želju za morskom vodom, staru nekima jednu, nekima 4 godine, pa brzo upadosmo u smeštaj gde smo konstatovali da je predivan, čist i prostran, sa veeeelikom terasom, istuširasmo se i krenusmo na plažuuuu. Plaža je lepa, mala i šljunkovita sve do ulaska u vodu odakle lagano kreće pesak koji se prostire do pučine i dalje. Ono što nisam napisala ranije, a smatram da je veoma bitno je to da se smrtno plašim vodenih životinja i biljaka – bukvalno svega što se nalazi u vodi, pa sam tako došla sa osmehom na plažu, namazala se, potrčala ka vodi i od jeze i straha zablokirala u samom plićaku, neznajući šta se krije dalje u dubini. Došao je ON, divan jedan dečko sa kim sam krenula na more, koga volim svim srcem, uhvatio me za ruku i rekao da se ne plašim, idemo zajedno. Krenula sam. Ušla do kolena. Zatim do struka i na kraju se potpuno potopila u vodu. Bilo je neverovatno kao i uvek. Jonsko more je divnoooo! Sve vreme sam gledala dole u noge, ne bih li videla neki trag života koji će me isterati iz vode, ali toga nije bilo... OK su ribe da se razumemo... Ribe, ribice, jata riba i to sve... Ali sve drugo FREAKS ME OUT MEEEN! Zaplivala sam u onoj divnoj vodi i plivala dok sunce nije bilo baš nisko. Konačno odmor!!! Na trajektu smo kupili paket preko agencije da obidjemo sa njima gomilu drugih plaža do kojih se stiže samo prevozom, previše su daleko da bi se išlo peške, pa je kasnije tog dana vodič došao i okačio plan za one koji su kupili taj paket i dobili narukvicu. Presrećni, tog dana nismo mogli da se uspavamo, nego smo se slikali, išli da prošetamo, seli u restoran, pojeli po giros i kasnije se uhvatili za ruke i udahnuli onako duboko, jer smo zajedno na mestu koje se od samog početka pokazalo kao divno. Sledeći dani su prošli u veoma sličnoj rutini: spavaš, probudiš se, doručkuješ, popiješ kafu, proveriš da li se sve osušilo od prethodnog dana, napraviš sendviče za sledeći dan, spakuješ se i kreneš na bus koji te vodi svaki dan na drugu plažu, sunčaš se, kupaš se, zaspeš na plaži, neko te probudi jer hrčeš, pojedeš sendviče, popiješ sve što možeš da popiješ, odigraš par partija remija, odigraš jednu partiju jamba i IZGUBIŠ PONOVO, osušiš se pre polaska nazad, sedneš na bus, vratiš se u apartman, baciš tuš, jedeš, šetaš, igraš se ili gledaš film i opet sve ispočetka. Plaže na kojima smo bili su Skala – plaža koja je potpuno šljunkovita, nema ništa naročito, bili su veći talasi, duvao je jak vetar sve do 14h, da bi nam kasnije u povratku iz skale rekli da nekada ima meduza tamo...aaaaaa... Sledeća plaža na kojoj smo bili je bila plaža Makris Gialos ili kako je svi drugi zovu Costa Costa jer se tako zove veeeeeliki bar koji se nalazi na njoj, u mestu Lassi. To je bukvalno najlepša plaža koju sam videla u životu... Suncobrani su van sezone bili od 8-15e, zavisi koji red i kakvi suncobrani. Pesaaaak!! Nije bilo talasa, savršen dan! Tu smo se dobacivali loptom, plivali i tu sam prvi put zaronila sa maskom i perajima. OMG KAKAV OSEĆAJ! Možda zvučim kao neko detence ili kao da je trebalo to da doživim mnogo ranije, ali da tu nije bio ON, ništa ne bi bilo isto! Sledeća na redu je bila plaža Antisamos, na kojoj bukvalno mogu da kažem da sam delimično prevazišla strah od svega što se nalazi u vodi. Antisamos na grčom znači ''bez dna'', a to je zbog toga što je plaža napravljena veštački, tako što su nasuli male bele kamenčiće dužine oko 3km. Na toj plaži se nalazi restoran/bar gde se ležaljke ne plaćaju (van sezone) i plaža je takva da taj divan beli šljunak ide u dubinu sve do jednog trenutka, nakon čega je provalija ka dubini i dnu mora na tom mestu. To znači da kada bismo ušli u vodu, već posle 2 metra je postajalo doboko toliko da ne može da se stoji. Kada bi plivali dalje, ispod nas ne bi bilo ništa osim teget nijanse vode i jata riba koje plivaju sa nama. Ta plaža mi je bukvalno otvorila nove vidike. Vodič je rekao da ponesemo dušeke jer nema talasa kako je i bilo, da ponesemo maske i peraja ako volimo da ronimo jer je toliko životinjskog sveta i sve je bilo tako kako je rekao... Životinjski svet je pre svega značio ribe od 3cm pa sve do 20cm veličine koje plivaju u jatima. Sad zamislite ovu sliku: Teget boja vode kada gledate ka pučini, zaronili ste, nosite jarko žuta peraja kao potpuni kontrast tom plavetnilu, imate masku i disaljku i gledate oko sebe a pored vas se odjednom stvorilo jato riba koje gledaju u vas i bez mnogo straha plivaju sa vama. Nešto najlepše što sam ikada videla. Ribe, plavo sive boje, pa onda male sive od 3cm koje plivaju u jatu koje izgledaju kao da je neko ispalio 200 metaka direktno oko vas, male crveno – žute ribe koje stalno nešto rade i imaju posla po dnu :D Predivno!!! Bye bye strahčino! Ovo je nešto novo i želim da istražujem dalje i dublje! Kada biste otkucali na netu ostrvo Kefalonia i najlepše plaže, prva plaža koja bi izašla bi bila plaža Myrthos koja je proglašena za jednu od najlepših plaža na svetu... Kako ona izgleda? Sa vidikovca tj vrha tih stena ispod kojih se nalazi, ona izgleda kao prelepa plaža sa svetlo, svetlo plavom nijansom koja se proteže nekih 10m od ulaska u vodu. A kako ona izgleda sa plaže? Ništa specijalno. To je samo belo kamenje koje čini da ta plaža izgleda kao da je plićak ''do polovine mora'', a u stvari je posle 4m već veoma duboko i ne može da se stoji. Tu su nas sačekali baš, baš veliki talasi i da nije bilo njih da se zezamo i skačemo sa njima, verovatno bi se opasno smorili. Sa leve strane te plaže nalazi se mala 'pećina' koju je napravila voda, pa smo se tamo slikali par puta i to je to.. Dalje smo nastavili na plažu XI ili Ksi, koja je poznata po tome što se na njoj nalazi sitni pesak crveno-braonkaste boje i stena koju čini glina koja je lekovita. Kažu da treba da se mažemo 3 puta i svaki put kada se stvrdne, da isperemo to sa sebe u vodi. Divan osećaj, divna plaža, šteta što nam je trebalo 2h do nje, to je ubilo čar i nikakvo lekovito blato nije moglo da ga povrati. Tamo smo uzeli koji grumen sa te stene da ponesemo kući ako zatreba i krenuli na put nazad. Pored tih svih plaža, u planu je bio obilazak grada Argostoli, što je ujedno i glavni grad Kefalonije. Dok Kefalonija broji oko 800km kvadratnih, Argostoli je glavni grad sa oko 15.000 stanovnika i prostire se na oko 160km kvadratnih. Taj grad smo obišli noću, jer je bio u planu odlazak u neki koktel bar i ostajanje do kasno u noć. Nakon šetnje pored luke, prelaska mostića i šetnje kroz glavne ulice, zaključak je da je grad zaista vredno obići, to je jedno živo mesto, na kom smo svi bili šokirani količinom dečije graje, i generalno dece koja su se tako slatko igrala svuda oko nas, bez glupavih smartfona. Vodič nam je pokazao da postoji mnogo muzeja, pozorište, upravna zgrada, pričao nam je o tome kako je veliki razoran zemljotres 1953. godine razorio celo ostrvo i sravnio ga sa zemljom pa su od raznih donacija skupili pare za izgradnju svega iznova po uzoru na prethodne razorene gradjevine, rekao nam je i za jedinu kuću koja je preživela taj zemljotres na celom ostrvu, kao i da na ostrvu postoji svega 2 semafora. Keflonija je bila na udaru razornih zemljotresa 1867., 1953., i 1990. godine.  Drugi po veličini gradova u okrugu Kefalonija je gradić Liksuri, koji je tokom tih zemljotresa mnogo puta bivao uzdignut iznova, pa je poslednje izdanje koje smo mi gledali tokom obilaska veoma podsećalo na kuće u Veneciji, jer su pratili Venecijanski stil izgradnje sa stubovima koji drže terase i balkone na gornjim spratovima. Liksuri se prostire na oko 140km kvadratnih i ima negde oko 10.000 stanovnika. Za kraj naše ostrvske avanture, obišli smo Poros, koji ima veoma mnogo restorana, pravo je penzionersko mesto, nema klubova, ima jedan bar koji radi celu noć, ima nekoliko hotela koji gledaju na plažu i nalaze se na samoj plaži. Seli smo u restoran jednog hotela sa bazenom na levoj strani obale u Porosu, ali smo čekali da budemo usluženi nekih 20 minuta, i kada smo videli da će radije uslužiti sve druge goste pre nas, ustali smo i izašli. Posle toga smo seli na mesto kome sam zaboravila ime (komplikovano je) gde smo bili usluženi kao carevi.  Ugostitelja ima raznih... Ima onih koji će ti prodati i salvetu ako treba, ima onih veoma gostoprimivih, toliko da ti bude neprijatno, ima i onih skromnih kod kojih se najradije vraćamo, a ima i onih koji su pravi mrgudi. Šetali smo tako i videli sve one vile koje su nam bile ponudjene na samom početku, pa tako mogu slobodno da kažem da smo doneli najbolju moguću odluku, jer je Zanza front view pogled na 1,5m plaže i sivilo koje se prostire u daljinu – ništa specijalno, Zanza ostale sobe imaju minijaturne terase i ne baš tako romantične sobe; Makedonija je potpuno old fashion mesto, koje ima pogled na kanal i sobe okrenute ka bučnom mostiću koji prelazi taj kanal; Dok je Alkioni obojen preslatkim roze, ljubičasto, plavim nijansama, ima tako romantične sobe i velike terase i u prizemlju se nalazi pekara, pa se tako oko 3 ujutro oseća onaj predivan miris peciva. Što se tiče puteva, nikakooooo se ne bih usudila da idem negde kolima, jer su putevi toliko loši, nepraktični, mnogo mrtvih uskih krivina, kao da su svi pravili put gde su hteli i gde je to njima odgovaralo. Mi smo još putovali svuda autobusom, pa je vozač morao da izmišlja metode kojima će se spustiti nekim jezivo uskim krivinama, nekon čega bi dobio aplauz svaki put. Sećam se da sam pre polaska pitala na nekoj grupi na FB-u da li postoji rent a car ili rent a scuter ili rent a bike u Porosu, ali posle toga bi bilo rent a mrtvački sanduk, tako da smo doneli pravu odluku za prvi put na ostrvu... Zakintos je na ostrvu pored nas, bukvalno smo mahali jedni drugima. Postoje kruzeri koji idu do njega svakog dana i taj put je oko 35eura van sezone, pa obiđu neke lepe plaže. Sledeće godine, planiramo i to. Životinje moram da spomenem. Uzevši u obzir to da se na ostrvu nalazi jeziva količina mačaka, postavili smo to famozno pitanje: Da li su one bile prve tu, ili mi? Ipak je to zemlja Bogova, zar ne? :D Sve u svemu, boravak na Kefaloniji je bio pravi odmor i pravo osveženje koje bih svima preporučila, ako možete da birate, putujte avionom, mnogo je lakše naravno, ne očekujte žurke, ali očekujte divno vreme, divno Jonsko more i mnogo dobre energije.
    1383 Objavio/la D Boyanna
  • Nakon potpuno neizvesne pretrage Last minute ponuda različitih agencija, nebrojeno mnogo tabela i dokumenata u kome smo ocenjivali gde ćemo da odemo i koja su mesta najbolja, nakon što smo toliko puta izabrali ponudu  koja bi na kraju bila otpisana jer je poslednji aranžman otišao nekome drugome u ruke, srce nam je poskočilo kada smo videli preko Puzzle group agencije da je Last minute ponuda za Kefaloniju od 130 do 160e. Imali smo opciju da biramo izmedju različitih vila, izmedju kojih su bile Makedonija, Alkioni i Zanza, kao i Zanza front view na more. Izabrali smo Alkioni dvokrevetnu sobu koja je udaljena od plaže nekih 30-40m nadajući se da smo doneli pravu odluku. Dolazimo na parking Home centra i prva stvar koju videsmo je autobus Bečej prevoznika, koji je izgledao veoma staro i kao da će se raspasti svakog trenutka no unutra nije bilo tako loše. Upisali se, seli na svoja – prethodno rezervisana mesta i krenusmo na put dug 22-23 sata... Jedna od onih stvari koje mnogi ljudi ne razumeju i doživljavaju kao nešto veoma stresno i naporno je taj put do mesta gde bi trebalo konačno da se odmore. Taj put je takodje deo avanture i umesto nerviranja i negativne energije, potrebno je da odlučimo da nam on neće predstavljati prepreku da se konačno odmorimo kako smo zaslužili. Tako smo u putu igrali karte, pantomime, asocijacije, pričali, slušali muziku, prozivali ljude na granici i sve to je bilo praćeno beskonačno velikim brojem pokušaja da se namestimo kako treba, prvo glava do prozora, pa noge gore, pa noge dole, pa noge preko, pa noge iza, pa ruka da drži vilicu da ne pada dok spavam jer to izgleda SMEŠNO, pa jastuče, pa još jedno jastuče......i onda smo stigli konačno na trajekt... Vožnja trajektom je bila neprocenjivo iskustvo... Vetar u kosi, plavetnilo mora koje se prostire do krajnje vidne tačke, miris slane vode pomešan sa mirisom mazuta i goriva koje taj trajekt troši :/ Ukrcali smo se pešaka, a zatim se šetali po trajektu i gledali kako kreće... Dok su neki pokušavali da saznaju šifru za wifi, mi smo uživali praveći mentalne slike koje ćemo koristiti kada nam bude bilo teško u nekoj budućnosti i kada budemo pomislili da nam je potreban odmor. Te mentalne slike trošimo i posle nekog vremena moramo da pravimo nove...ili barem ja to tako vidim.  Ostrvo na vidikuuuu! Stigosmo u luku mesta Poros u Kefaloniji, pozdravismo se sa kapetanom i krenusmo mrtvi umorni ka smeštaju. U tom trenutku postane potpuno nebitno kako smeštaj izgleda, dokle god ima tuš i krevet. Medjutim, poneo nas je taj miris mora i potreba da ugasimo zagorelu želju za morskom vodom, staru nekima jednu, nekima 4 godine, pa brzo upadosmo u smeštaj gde smo konstatovali da je predivan, čist i prostran, sa veeeelikom terasom, istuširasmo se i krenusmo na plažuuuu. Plaža je lepa, mala i šljunkovita sve do ulaska u vodu odakle lagano kreće pesak koji se prostire do pučine i dalje. Ono što nisam napisala ranije, a smatram da je veoma bitno je to da se smrtno plašim vodenih životinja i biljaka – bukvalno svega što se nalazi u vodi, pa sam tako došla sa osmehom na plažu, namazala se, potrčala ka vodi i od jeze i straha zablokirala u samom plićaku, neznajući šta se krije dalje u dubini. Došao je ON, divan jedan dečko sa kim sam krenula na more, koga volim svim srcem, uhvatio me za ruku i rekao da se ne plašim, idemo zajedno. Krenula sam. Ušla do kolena. Zatim do struka i na kraju se potpuno potopila u vodu. Bilo je neverovatno kao i uvek. Jonsko more je divnoooo! Sve vreme sam gledala dole u noge, ne bih li videla neki trag života koji će me isterati iz vode, ali toga nije bilo... OK su ribe da se razumemo... Ribe, ribice, jata riba i to sve... Ali sve drugo FREAKS ME OUT MEEEN! Zaplivala sam u onoj divnoj vodi i plivala dok sunce nije bilo baš nisko. Konačno odmor!!! Na trajektu smo kupili paket preko agencije da obidjemo sa njima gomilu drugih plaža do kojih se stiže samo prevozom, previše su daleko da bi se išlo peške, pa je kasnije tog dana vodič došao i okačio plan za one koji su kupili taj paket i dobili narukvicu. Presrećni, tog dana nismo mogli da se uspavamo, nego smo se slikali, išli da prošetamo, seli u restoran, pojeli po giros i kasnije se uhvatili za ruke i udahnuli onako duboko, jer smo zajedno na mestu koje se od samog početka pokazalo kao divno. Sledeći dani su prošli u veoma sličnoj rutini: spavaš, probudiš se, doručkuješ, popiješ kafu, proveriš da li se sve osušilo od prethodnog dana, napraviš sendviče za sledeći dan, spakuješ se i kreneš na bus koji te vodi svaki dan na drugu plažu, sunčaš se, kupaš se, zaspeš na plaži, neko te probudi jer hrčeš, pojedeš sendviče, popiješ sve što možeš da popiješ, odigraš par partija remija, odigraš jednu partiju jamba i IZGUBIŠ PONOVO, osušiš se pre polaska nazad, sedneš na bus, vratiš se u apartman, baciš tuš, jedeš, šetaš, igraš se ili gledaš film i opet sve ispočetka. Plaže na kojima smo bili su Skala – plaža koja je potpuno šljunkovita, nema ništa naročito, bili su veći talasi, duvao je jak vetar sve do 14h, da bi nam kasnije u povratku iz skale rekli da nekada ima meduza tamo...aaaaaa... Sledeća plaža na kojoj smo bili je bila plaža Makris Gialos ili kako je svi drugi zovu Costa Costa jer se tako zove veeeeeliki bar koji se nalazi na njoj, u mestu Lassi. To je bukvalno najlepša plaža koju sam videla u životu... Suncobrani su van sezone bili od 8-15e, zavisi koji red i kakvi suncobrani. Pesaaaak!! Nije bilo talasa, savršen dan! Tu smo se dobacivali loptom, plivali i tu sam prvi put zaronila sa maskom i perajima. OMG KAKAV OSEĆAJ! Možda zvučim kao neko detence ili kao da je trebalo to da doživim mnogo ranije, ali da tu nije bio ON, ništa ne bi bilo isto! Sledeća na redu je bila plaža Antisamos, na kojoj bukvalno mogu da kažem da sam delimično prevazišla strah od svega što se nalazi u vodi. Antisamos na grčom znači ''bez dna'', a to je zbog toga što je plaža napravljena veštački, tako što su nasuli male bele kamenčiće dužine oko 3km. Na toj plaži se nalazi restoran/bar gde se ležaljke ne plaćaju (van sezone) i plaža je takva da taj divan beli šljunak ide u dubinu sve do jednog trenutka, nakon čega je provalija ka dubini i dnu mora na tom mestu. To znači da kada bismo ušli u vodu, već posle 2 metra je postajalo doboko toliko da ne može da se stoji. Kada bi plivali dalje, ispod nas ne bi bilo ništa osim teget nijanse vode i jata riba koje plivaju sa nama. Ta plaža mi je bukvalno otvorila nove vidike. Vodič je rekao da ponesemo dušeke jer nema talasa kako je i bilo, da ponesemo maske i peraja ako volimo da ronimo jer je toliko životinjskog sveta i sve je bilo tako kako je rekao... Životinjski svet je pre svega značio ribe od 3cm pa sve do 20cm veličine koje plivaju u jatima. Sad zamislite ovu sliku: Teget boja vode kada gledate ka pučini, zaronili ste, nosite jarko žuta peraja kao potpuni kontrast tom plavetnilu, imate masku i disaljku i gledate oko sebe a pored vas se odjednom stvorilo jato riba koje gledaju u vas i bez mnogo straha plivaju sa vama. Nešto najlepše što sam ikada videla. Ribe, plavo sive boje, pa onda male sive od 3cm koje plivaju u jatu koje izgledaju kao da je neko ispalio 200 metaka direktno oko vas, male crveno – žute ribe koje stalno nešto rade i imaju posla po dnu :D Predivno!!! Bye bye strahčino! Ovo je nešto novo i želim da istražujem dalje i dublje! Kada biste otkucali na netu ostrvo Kefalonia i najlepše plaže, prva plaža koja bi izašla bi bila plaža Myrthos koja je proglašena za jednu od najlepših plaža na svetu... Kako ona izgleda? Sa vidikovca tj vrha tih stena ispod kojih se nalazi, ona izgleda kao prelepa plaža sa svetlo, svetlo plavom nijansom koja se proteže nekih 10m od ulaska u vodu. A kako ona izgleda sa plaže? Ništa specijalno. To je samo belo kamenje koje čini da ta plaža izgleda kao da je plićak ''do polovine mora'', a u stvari je posle 4m već veoma duboko i ne može da se stoji. Tu su nas sačekali baš, baš veliki talasi i da nije bilo njih da se zezamo i skačemo sa njima, verovatno bi se opasno smorili. Sa leve strane te plaže nalazi se mala 'pećina' koju je napravila voda, pa smo se tamo slikali par puta i to je to.. Dalje smo nastavili na plažu XI ili Ksi, koja je poznata po tome što se na njoj nalazi sitni pesak crveno-braonkaste boje i stena koju čini glina koja je lekovita. Kažu da treba da se mažemo 3 puta i svaki put kada se stvrdne, da isperemo to sa sebe u vodi. Divan osećaj, divna plaža, šteta što nam je trebalo 2h do nje, to je ubilo čar i nikakvo lekovito blato nije moglo da ga povrati. Tamo smo uzeli koji grumen sa te stene da ponesemo kući ako zatreba i krenuli na put nazad. Pored tih svih plaža, u planu je bio obilazak grada Argostoli, što je ujedno i glavni grad Kefalonije. Dok Kefalonija broji oko 800km kvadratnih, Argostoli je glavni grad sa oko 15.000 stanovnika i prostire se na oko 160km kvadratnih. Taj grad smo obišli noću, jer je bio u planu odlazak u neki koktel bar i ostajanje do kasno u noć. Nakon šetnje pored luke, prelaska mostića i šetnje kroz glavne ulice, zaključak je da je grad zaista vredno obići, to je jedno živo mesto, na kom smo svi bili šokirani količinom dečije graje, i generalno dece koja su se tako slatko igrala svuda oko nas, bez glupavih smartfona. Vodič nam je pokazao da postoji mnogo muzeja, pozorište, upravna zgrada, pričao nam je o tome kako je veliki razoran zemljotres 1953. godine razorio celo ostrvo i sravnio ga sa zemljom pa su od raznih donacija skupili pare za izgradnju svega iznova po uzoru na prethodne razorene gradjevine, rekao nam je i za jedinu kuću koja je preživela taj zemljotres na celom ostrvu, kao i da na ostrvu postoji svega 2 semafora. Keflonija je bila na udaru razornih zemljotresa 1867., 1953., i 1990. godine.  Drugi po veličini gradova u okrugu Kefalonija je gradić Liksuri, koji je tokom tih zemljotresa mnogo puta bivao uzdignut iznova, pa je poslednje izdanje koje smo mi gledali tokom obilaska veoma podsećalo na kuće u Veneciji, jer su pratili Venecijanski stil izgradnje sa stubovima koji drže terase i balkone na gornjim spratovima. Liksuri se prostire na oko 140km kvadratnih i ima negde oko 10.000 stanovnika. Za kraj naše ostrvske avanture, obišli smo Poros, koji ima veoma mnogo restorana, pravo je penzionersko mesto, nema klubova, ima jedan bar koji radi celu noć, ima nekoliko hotela koji gledaju na plažu i nalaze se na samoj plaži. Seli smo u restoran jednog hotela sa bazenom na levoj strani obale u Porosu, ali smo čekali da budemo usluženi nekih 20 minuta, i kada smo videli da će radije uslužiti sve druge goste pre nas, ustali smo i izašli. Posle toga smo seli na mesto kome sam zaboravila ime (komplikovano je) gde smo bili usluženi kao carevi.  Ugostitelja ima raznih... Ima onih koji će ti prodati i salvetu ako treba, ima onih veoma gostoprimivih, toliko da ti bude neprijatno, ima i onih skromnih kod kojih se najradije vraćamo, a ima i onih koji su pravi mrgudi. Šetali smo tako i videli sve one vile koje su nam bile ponudjene na samom početku, pa tako mogu slobodno da kažem da smo doneli najbolju moguću odluku, jer je Zanza front view pogled na 1,5m plaže i sivilo koje se prostire u daljinu – ništa specijalno, Zanza ostale sobe imaju minijaturne terase i ne baš tako romantične sobe; Makedonija je potpuno old fashion mesto, koje ima pogled na kanal i sobe okrenute ka bučnom mostiću koji prelazi taj kanal; Dok je Alkioni obojen preslatkim roze, ljubičasto, plavim nijansama, ima tako romantične sobe i velike terase i u prizemlju se nalazi pekara, pa se tako oko 3 ujutro oseća onaj predivan miris peciva. Što se tiče puteva, nikakooooo se ne bih usudila da idem negde kolima, jer su putevi toliko loši, nepraktični, mnogo mrtvih uskih krivina, kao da su svi pravili put gde su hteli i gde je to njima odgovaralo. Mi smo još putovali svuda autobusom, pa je vozač morao da izmišlja metode kojima će se spustiti nekim jezivo uskim krivinama, nekon čega bi dobio aplauz svaki put. Sećam se da sam pre polaska pitala na nekoj grupi na FB-u da li postoji rent a car ili rent a scuter ili rent a bike u Porosu, ali posle toga bi bilo rent a mrtvački sanduk, tako da smo doneli pravu odluku za prvi put na ostrvu... Zakintos je na ostrvu pored nas, bukvalno smo mahali jedni drugima. Postoje kruzeri koji idu do njega svakog dana i taj put je oko 35eura van sezone, pa obiđu neke lepe plaže. Sledeće godine, planiramo i to. Životinje moram da spomenem. Uzevši u obzir to da se na ostrvu nalazi jeziva količina mačaka, postavili smo to famozno pitanje: Da li su one bile prve tu, ili mi? Ipak je to zemlja Bogova, zar ne? :D Sve u svemu, boravak na Kefaloniji je bio pravi odmor i pravo osveženje koje bih svima preporučila, ako možete da birate, putujte avionom, mnogo je lakše naravno, ne očekujte žurke, ali očekujte divno vreme, divno Jonsko more i mnogo dobre energije.
    Sep 22, 2018 1383
  • 04 Jul 2018
    Proći će godine...Čudi me svaki novi pocetak bez tebe..Ali... naucila sam da idem napred jer tako su me ucili... da je zivot nekada tezak .... I nakon svih ovih godina, još uvek si moj najveći i uspeh i neuspeh. Kako godine prolaze, čuvam u sebi sve one najlepše trenutke, ponosna  što sam te napravila boljom osobom, a i ti si me naučio da na svet gledam drugačije... moj život, sreća, nevolja, tuga... I moja molitva....
    1180 Objavio/la Voljena
  • By Voljena
    Proći će godine...Čudi me svaki novi pocetak bez tebe..Ali... naucila sam da idem napred jer tako su me ucili... da je zivot nekada tezak .... I nakon svih ovih godina, još uvek si moj najveći i uspeh i neuspeh. Kako godine prolaze, čuvam u sebi sve one najlepše trenutke, ponosna  što sam te napravila boljom osobom, a i ti si me naučio da na svet gledam drugačije... moj život, sreća, nevolja, tuga... I moja molitva....
    Jul 04, 2018 1180
  • 23 Apr 2018
    Pizza je danas bez sumnje jedno od najpopularnijih i najvoljenijih jela. Međutim, retko da neko zna njenu istoriju, korene i kako je zapravo nastala. Verovali ili ne, pizza je u jednom svom obliku pripremana čak u antičkom dobu. Sudeći po zapisima, drevni Feničani, Grci pa i Rimljani su neretko jeli toplu pljosnatu lepinju obogaćenu začinskim biljkama sa područja mediterana. Dalje, možda još impresivniji primer je da se vojska persijskog kralja Darijusa hranila pečenim tankim testom sa sirom, lukom i datuljama (lat. - Phoenix dactylifera). Vremenom su zemlje sa područja mediterana razvijale svoje kombinacije sastojaka, kao i metode pripreme samog testa, sve dok nismo dobili voljeno jelo koje danas znamo kao pizza.   Veoma važan događaj za istoriju pizze je dolazak paradajza iz južne Amerike na evropsko tlo davne 1522. godine. Zanimljiva je činjenica da se paradajz dugo vremena smatrao otrovnom biljkom i korišten je samo kao ukras u baštama i vrtovima. Međutim, siromaštvo i glad naterali su tadašnje stanovnike Napulja da ga dodaju na pečeno testo i tako je igrom slučaja učinjen prvi korak u nastanku pizze kakvom je danas znamo. Pizza je vrlo brzo zaživila među stanovnicima i za vreme 17. i 18. veka i prehranjivala je nebrojene porodice s područja napulja koje si ništa drugo nisu mogle priuštiti. Ubrzo potom, pizza se počela prodavati i na ulicama i otvorenim štandovima, čiji su majstori na testo počeli dodavati sir rađen od mleka bivola, danas popularno znan kao Mozzarella. Ovo je bio ključni trenutak i prekretnica, a glas o ukusnom jelu seljaka iz Napulja je postepeno došao do mnogih znatiželjnika i aristokrata koji su odlučili i sami isprobati ovaj specijalitet.   Glas o pizzi je 1889. godine konačno došao i do kraljice Margherite di Savoie koja je sa svojim suprugom Umbertom došla u Napulj samo kako bi od tadašnjeg najveštijeg pizza majstora Raffaela Espositoa zatražila da im predstavi svoj specijalitet. Kraljica je bez sumnje bila više nego oduševljena, a današnja najpopularnija pizza margherita nosi upravo njeno ime. Majstor Rafaele Esposito se smatra ocem moderne pizze.   Krajem 19. veka broj sastojaka koji su se dodavali na pizzu se ubrzano proširivao u potrazi za najboljom ukusnom kombinacijom. Pa se tako pokraj originalnog recepta koji je uključivao samo paradajz, sveži zeleni bosiljak i beli mozzarella sir na pizzama mogle naći i slanina, beli luk, pečurke, masline, kobasice, slane sardele.... Ali ipak usprkos svemu ostaje popularna jedino u Italiji. Uskoro je usledila masovna emigracija Italijana u SAD u potrazi za boljim životom, pa tako pizza indirektnim putem stupa na novi kontinent. Italijanski doseljenici su u početku pripremali samo za svoje potrebe dok promišljati Gennaro Lombardi nije odlučio otvoriti prvu pizzeriju u Nju Jorku 1905. godine. Verovali ili ne Lombardijeva pizzerija je i danas otvorena, ali na žalost ne na svojoj originalnoj lokaciji. Međutim, prva originalna peć je i dalje tamo.   Ne treba ni sumnjati da je pizza postala apsolutni hit u Nju Jorku i širom SAD su otvoreni brojni pizza restorani, s tim da se ekspanzija i dobar glas o ovom ukusnom jelu počeo istinski širiti tek nakon završetka 2. Svetskog rata. Tadašnje zvezde koje su vukle italijanske korene, poput Frenka Sintare i Džoa DiMađija, su uveliko zaslužne za popularizaciju pizze, ne samo na području SAD - nego i zapadne Evrope. Ovaj nagli skok u popularnosti je doveo do otvaranja danas popularnog lanca restorana Pizza Hut. Pizza je tako postala gotovo svakodnevnica mnogima, pa je tako danas teško pronaći nekog ko za pizzu nije čuo ili je nije probao, s uz sve to novih recepara ne nedostaje.     I za kraj jedna zanimljivost. Napuljska pizza je 2009. godine postala zaštićenim delom  evropske baštine. Tako da sve pizzerije koje serviraju originalnu napuljsku Pizzu moraju pratiti stroge standarde u vidu sastojaka i koristiti samo paradajz San Marzano i mozzarella sir napravljen od bivoljeg mleka.  
    1235 Objavio/la Alisa Mura
  • Pizza je danas bez sumnje jedno od najpopularnijih i najvoljenijih jela. Međutim, retko da neko zna njenu istoriju, korene i kako je zapravo nastala. Verovali ili ne, pizza je u jednom svom obliku pripremana čak u antičkom dobu. Sudeći po zapisima, drevni Feničani, Grci pa i Rimljani su neretko jeli toplu pljosnatu lepinju obogaćenu začinskim biljkama sa područja mediterana. Dalje, možda još impresivniji primer je da se vojska persijskog kralja Darijusa hranila pečenim tankim testom sa sirom, lukom i datuljama (lat. - Phoenix dactylifera). Vremenom su zemlje sa područja mediterana razvijale svoje kombinacije sastojaka, kao i metode pripreme samog testa, sve dok nismo dobili voljeno jelo koje danas znamo kao pizza.   Veoma važan događaj za istoriju pizze je dolazak paradajza iz južne Amerike na evropsko tlo davne 1522. godine. Zanimljiva je činjenica da se paradajz dugo vremena smatrao otrovnom biljkom i korišten je samo kao ukras u baštama i vrtovima. Međutim, siromaštvo i glad naterali su tadašnje stanovnike Napulja da ga dodaju na pečeno testo i tako je igrom slučaja učinjen prvi korak u nastanku pizze kakvom je danas znamo. Pizza je vrlo brzo zaživila među stanovnicima i za vreme 17. i 18. veka i prehranjivala je nebrojene porodice s područja napulja koje si ništa drugo nisu mogle priuštiti. Ubrzo potom, pizza se počela prodavati i na ulicama i otvorenim štandovima, čiji su majstori na testo počeli dodavati sir rađen od mleka bivola, danas popularno znan kao Mozzarella. Ovo je bio ključni trenutak i prekretnica, a glas o ukusnom jelu seljaka iz Napulja je postepeno došao do mnogih znatiželjnika i aristokrata koji su odlučili i sami isprobati ovaj specijalitet.   Glas o pizzi je 1889. godine konačno došao i do kraljice Margherite di Savoie koja je sa svojim suprugom Umbertom došla u Napulj samo kako bi od tadašnjeg najveštijeg pizza majstora Raffaela Espositoa zatražila da im predstavi svoj specijalitet. Kraljica je bez sumnje bila više nego oduševljena, a današnja najpopularnija pizza margherita nosi upravo njeno ime. Majstor Rafaele Esposito se smatra ocem moderne pizze.   Krajem 19. veka broj sastojaka koji su se dodavali na pizzu se ubrzano proširivao u potrazi za najboljom ukusnom kombinacijom. Pa se tako pokraj originalnog recepta koji je uključivao samo paradajz, sveži zeleni bosiljak i beli mozzarella sir na pizzama mogle naći i slanina, beli luk, pečurke, masline, kobasice, slane sardele.... Ali ipak usprkos svemu ostaje popularna jedino u Italiji. Uskoro je usledila masovna emigracija Italijana u SAD u potrazi za boljim životom, pa tako pizza indirektnim putem stupa na novi kontinent. Italijanski doseljenici su u početku pripremali samo za svoje potrebe dok promišljati Gennaro Lombardi nije odlučio otvoriti prvu pizzeriju u Nju Jorku 1905. godine. Verovali ili ne Lombardijeva pizzerija je i danas otvorena, ali na žalost ne na svojoj originalnoj lokaciji. Međutim, prva originalna peć je i dalje tamo.   Ne treba ni sumnjati da je pizza postala apsolutni hit u Nju Jorku i širom SAD su otvoreni brojni pizza restorani, s tim da se ekspanzija i dobar glas o ovom ukusnom jelu počeo istinski širiti tek nakon završetka 2. Svetskog rata. Tadašnje zvezde koje su vukle italijanske korene, poput Frenka Sintare i Džoa DiMađija, su uveliko zaslužne za popularizaciju pizze, ne samo na području SAD - nego i zapadne Evrope. Ovaj nagli skok u popularnosti je doveo do otvaranja danas popularnog lanca restorana Pizza Hut. Pizza je tako postala gotovo svakodnevnica mnogima, pa je tako danas teško pronaći nekog ko za pizzu nije čuo ili je nije probao, s uz sve to novih recepara ne nedostaje.     I za kraj jedna zanimljivost. Napuljska pizza je 2009. godine postala zaštićenim delom  evropske baštine. Tako da sve pizzerije koje serviraju originalnu napuljsku Pizzu moraju pratiti stroge standarde u vidu sastojaka i koristiti samo paradajz San Marzano i mozzarella sir napravljen od bivoljeg mleka.  
    Apr 23, 2018 1235
  • 11 Feb 2018
    Sretneš nekoga. Slučajno ili namerno. I zavoliš. Opet, neko gore nađe razloge za to. Misliš, ne znam o tebi ništa. Ni ti o meni. Mi smo potpuni stranci. Ljudi jesu jedni drugima stranci u ovom svetu. Ljudi o ljudima ne znaju ništa, a mogli bi da znaju sve. Ne moramo da se srećemo i razgovaramo godinama. Ne moramo ni da budemo sasvim bliski prijatelji da bi znali nešto o ovom drugom.   Ne možemo naći dovoljno dobre maske da bi skrili sami sebe. Samim tim ako pokušamo staviti masku, dosta govorimo o sebi. Ne umemo mi ljudi da budemo toliko misteriozni i nepoznati, koliko nas pogled ili osmeh može odati. Zato, ne budi siguran da ne znam ništa o tebi. Ne znam ko su ti roditelji, sa koliko si godina prohodao, ko ti je najbolji prijatelj iz detinjstva, koju hranu ili muziku najviše voliš, ali ipak znam neke stvari. Neko si srcu drag. Ne znam koje stvari te mogu povrediti i ne znam koliko ti je teško da te stvari prihvataš. Ali znam da niko od nas nije savršen.   Nisam suviše dobra osoba da samo gledam dobre strane u čoveku, a nisam ni suviše loša da gledam samo loše strane. Samo sam neko ko zna i jedno i drugo da prihvati bezuslovno. Priznajem, većina deli ljude na dobre i loše, ako se ljudi mogu tako deliti. Ali je činjenica da svi trebaju prijatelje. Pogotovo loši ljudi. Oni trebaju nekoga ko će ih usmeriti na pravi put, a dobri trebaju ljude koji im nikad neće dati da skrenu sa pravog puta. Kako god, biti nečiji prijatelj i biti nekome prijatelj mislim da je nešto najuzvišenije što se desi u životu. Prihvatiti i voleti ljude onakve kakvi jesu. Jer i ljubav koja nije potkrepljena prijateljstvom nije ljubav, a prijateljstvo bez ljubavi ne postoji. A ja sam, kao nikad u životu, spremna da Volim. Tebe. Takvog kakav jesi.
    1066 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Sretneš nekoga. Slučajno ili namerno. I zavoliš. Opet, neko gore nađe razloge za to. Misliš, ne znam o tebi ništa. Ni ti o meni. Mi smo potpuni stranci. Ljudi jesu jedni drugima stranci u ovom svetu. Ljudi o ljudima ne znaju ništa, a mogli bi da znaju sve. Ne moramo da se srećemo i razgovaramo godinama. Ne moramo ni da budemo sasvim bliski prijatelji da bi znali nešto o ovom drugom.   Ne možemo naći dovoljno dobre maske da bi skrili sami sebe. Samim tim ako pokušamo staviti masku, dosta govorimo o sebi. Ne umemo mi ljudi da budemo toliko misteriozni i nepoznati, koliko nas pogled ili osmeh može odati. Zato, ne budi siguran da ne znam ništa o tebi. Ne znam ko su ti roditelji, sa koliko si godina prohodao, ko ti je najbolji prijatelj iz detinjstva, koju hranu ili muziku najviše voliš, ali ipak znam neke stvari. Neko si srcu drag. Ne znam koje stvari te mogu povrediti i ne znam koliko ti je teško da te stvari prihvataš. Ali znam da niko od nas nije savršen.   Nisam suviše dobra osoba da samo gledam dobre strane u čoveku, a nisam ni suviše loša da gledam samo loše strane. Samo sam neko ko zna i jedno i drugo da prihvati bezuslovno. Priznajem, većina deli ljude na dobre i loše, ako se ljudi mogu tako deliti. Ali je činjenica da svi trebaju prijatelje. Pogotovo loši ljudi. Oni trebaju nekoga ko će ih usmeriti na pravi put, a dobri trebaju ljude koji im nikad neće dati da skrenu sa pravog puta. Kako god, biti nečiji prijatelj i biti nekome prijatelj mislim da je nešto najuzvišenije što se desi u životu. Prihvatiti i voleti ljude onakve kakvi jesu. Jer i ljubav koja nije potkrepljena prijateljstvom nije ljubav, a prijateljstvo bez ljubavi ne postoji. A ja sam, kao nikad u životu, spremna da Volim. Tebe. Takvog kakav jesi.
    Feb 11, 2018 1066

Prethodni postovi na forumu

Vidi Sve

Nove objave