Blogovi

User's Tags

Dubravka Belogrlic 's Entries

69 blogs
  • 11 Oct 2015
    Bili smo na dečijem rodjendanu. Vesela družina dok..se nije pojavila jedna majka i pred svima izjavila:Moje dete je mali bastardTo nije bio kraj njene priče o tome kako joj je dete neposlušno i brdo negativnosti, a sve to začinjeno sa još više pogrdnih imena od kojih neka i ne mogu da ponovimDeca su slušala..roditelji su slušali. Majka je sve to pričala sa dozom humora, pokušavajući da na račun toga osvoji potvrdno ponašanje prisutnihZapanjeno sam slušala. Na sve to sam se samo kiselo osmehivala.Meni je naime jako teško da shvatim kad roditelji opisuju svoju decu na taj način.Naše misli su , iako ne razmišljamo o tome, vrlo moćan alat.Ako su naše misli negativne onda ih vrlo lako pretočimo i u ponašanje.Znači ako decu već zovemo pogrdnim imenima , brzo če se desiti da ih tako i tretiramo.Poslednje što želimo predstavljajući svoju decu je da ostali , naročito deca koja ih ne poznaju, unapred već steknu takvo mišljenje o njima!Razumem ja da biti roditelj nije lak zadatak, nekad moramo dati oduška stresu , koji to može izazvati.Ali svakako grupa ljudi i dece na nekoj zabavi nije mesto za to.Mnogo bolje je naći osobu koju dobro poznajete i koja poznaje vaše dete i sa njom popričati.Ne govorite o svojoj deci negativno u smislu, idiot, majmun, krava, tvrdoglav, nepodnošljiv,  grozan i slično.Vaše reči deca pamte i ona postaju njihov unutrašnji glas. Vrlo jednostavno..zamislite da čujete nekoga koga volite da pred svima daje takve izjave. To bi bolelo zar ne?    
    622 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Bili smo na dečijem rodjendanu. Vesela družina dok..se nije pojavila jedna majka i pred svima izjavila:Moje dete je mali bastardTo nije bio kraj njene priče o tome kako joj je dete neposlušno i brdo negativnosti, a sve to začinjeno sa još više pogrdnih imena od kojih neka i ne mogu da ponovimDeca su slušala..roditelji su slušali. Majka je sve to pričala sa dozom humora, pokušavajući da na račun toga osvoji potvrdno ponašanje prisutnihZapanjeno sam slušala. Na sve to sam se samo kiselo osmehivala.Meni je naime jako teško da shvatim kad roditelji opisuju svoju decu na taj način.Naše misli su , iako ne razmišljamo o tome, vrlo moćan alat.Ako su naše misli negativne onda ih vrlo lako pretočimo i u ponašanje.Znači ako decu već zovemo pogrdnim imenima , brzo če se desiti da ih tako i tretiramo.Poslednje što želimo predstavljajući svoju decu je da ostali , naročito deca koja ih ne poznaju, unapred već steknu takvo mišljenje o njima!Razumem ja da biti roditelj nije lak zadatak, nekad moramo dati oduška stresu , koji to može izazvati.Ali svakako grupa ljudi i dece na nekoj zabavi nije mesto za to.Mnogo bolje je naći osobu koju dobro poznajete i koja poznaje vaše dete i sa njom popričati.Ne govorite o svojoj deci negativno u smislu, idiot, majmun, krava, tvrdoglav, nepodnošljiv,  grozan i slično.Vaše reči deca pamte i ona postaju njihov unutrašnji glas. Vrlo jednostavno..zamislite da čujete nekoga koga volite da pred svima daje takve izjave. To bi bolelo zar ne?    
    Oct 11, 2015 622
  • 24 Apr 2015
              Pre nekoliko nedelja započnem eksperiment sa uzgojem Bukovače na talogu kafe. I onda se iznenadim kako je relativno lako a bukovača napreduje izvanredno!   Ovde sledi postupak uzgoja   Od nekog kafića pribavite talog kafe, najbolje koji je tog dana sakupljen.Kafići to obično bacaju pa je besplatan. Jake plastične, providne kese Micelijum za bukovaću.   Micelijum u Srbiji ..možete pogledati ovde Miki Sremska Kamenica  tel 0642470570       064 999 7660 Jovica Markovic. Miroslav MarkovićBanatska 34, Bela Crkva 26.340tel.013/851-898 http://www.svetbiljaka.com/Prodaja/art=5062.html     U Hrvatsoj ovde http://www.fungi-perfecti.hr/micelij_na_zrnu_zitarice.htm   Adrese sam pronašla na netu tako da ne mogu komentarisati ispravnost micelija.Svakako ako neko od vas ima dodatne informacije o istoj temi dojavite   Kada pripremamo kese, to radimo na čistom radnom prostoru ,sterilizujemo radnu površinu , kao i ruke . Po jednom plastičnom džaku punimo 3 kg taloga kafe,. Počnemo sa  malo talga na dnu pa pospemo oko 50 grama micelijuma, prekrijemo opet sa talogom i tako do vrha kese, gde je poslednji sloj talog.         Kesu zatvorimo tako da ostane malo otvorena.U taj otvor stavimo kuhinjski papir onao zgužvan To će nam koristiti da dok ne otvorimo kese, tako prskamo i zalivamo kompost,Uvek male oličine , recim sprej flašom.       Odlošimo  nei utak garaže, ćupe, podruma, zaštičen deo terase i balkona i slično..i čekamo. S vremena na vreme zalijemo , kako sam gore opisala.   Kada vidite da je micelijum počeo da prerasta talog kafe, postao onako perjast, otvorite kesu.   Sada svakoga dana prskate pažljivo na povrćinu.   Uskoro će početi da se formiraju pupoljci bukovače, Sada možete već malo više otvoriti kesu.       Od početka do ovih prvih bukovača, kod mene je prošlo oko mesec dana .Imala sam 5 kesa a koliki su prinosi ukupno, javiću vam kad se sve završi.               Moje mišljenje je da je za hobi gljivare ovo  najjeftinija i najjednostavnija opcija za uzgoj Bukovače.   A kulinarski..ja sam od prve napravila Bukovača .Al Greco a recept uskoro sledi!    
    2431 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  •           Pre nekoliko nedelja započnem eksperiment sa uzgojem Bukovače na talogu kafe. I onda se iznenadim kako je relativno lako a bukovača napreduje izvanredno!   Ovde sledi postupak uzgoja   Od nekog kafića pribavite talog kafe, najbolje koji je tog dana sakupljen.Kafići to obično bacaju pa je besplatan. Jake plastične, providne kese Micelijum za bukovaću.   Micelijum u Srbiji ..možete pogledati ovde Miki Sremska Kamenica  tel 0642470570       064 999 7660 Jovica Markovic. Miroslav MarkovićBanatska 34, Bela Crkva 26.340tel.013/851-898 http://www.svetbiljaka.com/Prodaja/art=5062.html     U Hrvatsoj ovde http://www.fungi-perfecti.hr/micelij_na_zrnu_zitarice.htm   Adrese sam pronašla na netu tako da ne mogu komentarisati ispravnost micelija.Svakako ako neko od vas ima dodatne informacije o istoj temi dojavite   Kada pripremamo kese, to radimo na čistom radnom prostoru ,sterilizujemo radnu površinu , kao i ruke . Po jednom plastičnom džaku punimo 3 kg taloga kafe,. Počnemo sa  malo talga na dnu pa pospemo oko 50 grama micelijuma, prekrijemo opet sa talogom i tako do vrha kese, gde je poslednji sloj talog.         Kesu zatvorimo tako da ostane malo otvorena.U taj otvor stavimo kuhinjski papir onao zgužvan To će nam koristiti da dok ne otvorimo kese, tako prskamo i zalivamo kompost,Uvek male oličine , recim sprej flašom.       Odlošimo  nei utak garaže, ćupe, podruma, zaštičen deo terase i balkona i slično..i čekamo. S vremena na vreme zalijemo , kako sam gore opisala.   Kada vidite da je micelijum počeo da prerasta talog kafe, postao onako perjast, otvorite kesu.   Sada svakoga dana prskate pažljivo na povrćinu.   Uskoro će početi da se formiraju pupoljci bukovače, Sada možete već malo više otvoriti kesu.       Od početka do ovih prvih bukovača, kod mene je prošlo oko mesec dana .Imala sam 5 kesa a koliki su prinosi ukupno, javiću vam kad se sve završi.               Moje mišljenje je da je za hobi gljivare ovo  najjeftinija i najjednostavnija opcija za uzgoj Bukovače.   A kulinarski..ja sam od prve napravila Bukovača .Al Greco a recept uskoro sledi!    
    Apr 24, 2015 2431
  • 09 Apr 2015
        Gde sunce izlazi prvo na svetu- Where the sun rises, first n the world  Dodje tako vreme ,pa se skockaju sve okolnosti, da i brat mi i ja imamo slobodno i nadjemo se negde u Novom Zelandu da provedemo nekoliko dana zajedno sa porodicama.Koje radosti.Ovoga puta izbor padne na Gisborne,gradić,koji je za oboje negde u sredini od mesta nam stanovanja. To što Sarini roditelji imaju tu i kuću za odmor, je naravno odlično i jeftino rešenje.Na maorskom jeziku  Gisborne je poznat kaoTairawhiti- grad na koji sunce sija preko vode.Kako je moja klinka  bila malo prehladjena odustala  sam od prvobitnog plana da vozim tamo kolima i otišle smo avionom, što je zaista vrlo kratko putovanje.Bilo mi je pomalo žao jer je put do tamo divan čak i u zimsko veme.Ali biće prilike sigurna sam. Gisborne je prvi grad na svetu koji pozdravi izlazak sunca svako jutro , a poznat je po dobrom iću i piću i  divnim surf plažama. Kao nezvaničan glavni grad vina Chardonney na N.Z.,ceo odmor možete provesti posećujući brojne vinarije.Ima dosta organizovanih poseta pa ne morate posle svih proba,voziti. Postojao je samo jedan uslov a to je,nema mobilnih telefona,laptopa i sličnog.Naši kod kuće su imali broj telefona u kući za odmor.Samo je bratu bilo dozvoljeno da pogleda poruke jednom  dnevno da li ima nešto goruće na poslu.Dva puta sam uspela da pošaljem kratku poruku jednoj dragoj osobi i to je bilo sve.Bilo je i knjiga koje sam ponela da pročitam!I da li mi je nedostajao net? Pa  i nije do neke mere.Brzo  se zabpravi, kad   ste preokupirani sa troje dece,igrom čitavog dana ,pričama bez kraja,nekad smešnim, nekad ozbiljnim.Brat je doneo dosta crno belih filmova koje smo on i ja uz dobru kapljicu Gisbornskog vina tamanili noćima.     Za kuvanje sam bila zadužena naravno ja i kuvalo se po želji ukućana. Lenstvovalo se u pravom  smilu te reči .Kišnim danima ponekad nismo ni izlazili iz pidžama!Obilazili smo grad,šetali se po plaži i jednom  reči uživali.Eto  nadam se da sam i vama stvorila ba malo sliku  o ovom divnom mestu, koje ušuškano na obalama Pacifika svako jutro ,prvo na svetu dočeka izlazak sunca. Na Kaiti Plažu Kapetan Kuk se usidrio prvi put na Novom Zelandu ( 9 oktobra 1769 g)- Ako vas interesuje Maorska tradicija,u blizini je slikovita tipična Maorska kuća Te Poho O Rawiri Marae. Ova tradicija je vidljiva na mnogim mestima u Gibornu.priča se da je Titirangi (Kaiti) brdo, bilo mesto gde je prvi put doplovio Maorski waka (kano),Horotua i na njemu su pristigli prvi Maori u ovom  predelu. Postoji neka  magija u svitanju svakoga dana u Gisbornu.Zamislite osećaj da ste prvi na svetu koji ugleda izlazak sunca i pozdravlja novi dan.Sve to na  beloj peščanoj plaži odakle imate pogled na Pacifički Okean.Domaćini preporučuju Wainui plažu,koja je vrlo blizu grada i čuvena i po divnom šetalištu,odlična za letnje plivanje i surfanje,kao i za jahanje. There comes time when everything comes together, my brother and me get time off and meet somewhere in New Zealand and spend time together with our families.f. Happy days!   This time choice was Gisborne, little city which is somewhere in the middle from Auckland and Wellington,our home cities.That Sarah parents own a holiday house there, is of course nice and   cheap solution       Because my daughter had a little cold I decided to fly there.Which in a way was a pity ,because the road trip to there is separate joy with fantastic scenery .But I am sure there will be another time.   There was only one condition,no mobile phones,laptops and other electronic devices.Our families back home had a phone number of a  holiday house  for just in case. Only my brother was aloud to check his mail once a day, if there are some urgent matters at work.I managed to sneak two short messages to my dear friend.   Did I miss Internet? Mostly not.I missed some people  but net as such..no.There was no time for that.We played board games all day,had a long walks on the beach and long conversations.Sometimes funny ,sometimes serious. On a rainy days we would not bother to come out of our pajamas.I read quite a few books I brought with me.         My brother brought a whole collection of black and white movies and we would many nights spend watching them in the company of excellent Gisborne wine.   I was the main chef and the menu was a  la wish.   In the Māori language, Gisborne is known as Tairawhiti – ‘the coast upon which the sun shines across the water’. Gisborne is the first city in the world to greet the sun each morning, and it has a reputation for great food, wine and surf beaches. As the unofficial ‘Chardonnay Capital of New Zealand’, Gisborne has a comprehensive wine trail leading to boutique wineries. Several operators offer custom tours tailored for individuals or groups, to spare you the problem of driving. Kaiti Beach is the site of Captain Cook’s first landing in New Zealand (9 October 1769); nearby is picturesque Te Poho O Rawiri Marae. If you’re interested in Maori culture, Gisborne is an essential port of call on your itinerary – old traditions are still evident in many parts of the city. Oral history records Titirangi (Kaiti) Hill as the point of arrival for the migratory waka (canoe), Horouta, which brought the first Maori to the area. There is a certain magic to the new day in Gisborne. For as the most easterly city in the world you can be sure that if you are watching the sun rise here you are one of the first people on earth to greet the new day. The best spot to do this is undoubtedly on a stretch of white sandy Gisborne beach with the sun rising over the Pacific Ocean. Locals recommend Wainui Beach, just a short drive from the city and a favorite spot for walking, swimming, surfing, fishing and horse trekking. I hope I managed to give you an idea of this fantastic place,that wakes up every morning and greets the sun as first in the world.  
    1364 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  •     Gde sunce izlazi prvo na svetu- Where the sun rises, first n the world  Dodje tako vreme ,pa se skockaju sve okolnosti, da i brat mi i ja imamo slobodno i nadjemo se negde u Novom Zelandu da provedemo nekoliko dana zajedno sa porodicama.Koje radosti.Ovoga puta izbor padne na Gisborne,gradić,koji je za oboje negde u sredini od mesta nam stanovanja. To što Sarini roditelji imaju tu i kuću za odmor, je naravno odlično i jeftino rešenje.Na maorskom jeziku  Gisborne je poznat kaoTairawhiti- grad na koji sunce sija preko vode.Kako je moja klinka  bila malo prehladjena odustala  sam od prvobitnog plana da vozim tamo kolima i otišle smo avionom, što je zaista vrlo kratko putovanje.Bilo mi je pomalo žao jer je put do tamo divan čak i u zimsko veme.Ali biće prilike sigurna sam. Gisborne je prvi grad na svetu koji pozdravi izlazak sunca svako jutro , a poznat je po dobrom iću i piću i  divnim surf plažama. Kao nezvaničan glavni grad vina Chardonney na N.Z.,ceo odmor možete provesti posećujući brojne vinarije.Ima dosta organizovanih poseta pa ne morate posle svih proba,voziti. Postojao je samo jedan uslov a to je,nema mobilnih telefona,laptopa i sličnog.Naši kod kuće su imali broj telefona u kući za odmor.Samo je bratu bilo dozvoljeno da pogleda poruke jednom  dnevno da li ima nešto goruće na poslu.Dva puta sam uspela da pošaljem kratku poruku jednoj dragoj osobi i to je bilo sve.Bilo je i knjiga koje sam ponela da pročitam!I da li mi je nedostajao net? Pa  i nije do neke mere.Brzo  se zabpravi, kad   ste preokupirani sa troje dece,igrom čitavog dana ,pričama bez kraja,nekad smešnim, nekad ozbiljnim.Brat je doneo dosta crno belih filmova koje smo on i ja uz dobru kapljicu Gisbornskog vina tamanili noćima.     Za kuvanje sam bila zadužena naravno ja i kuvalo se po želji ukućana. Lenstvovalo se u pravom  smilu te reči .Kišnim danima ponekad nismo ni izlazili iz pidžama!Obilazili smo grad,šetali se po plaži i jednom  reči uživali.Eto  nadam se da sam i vama stvorila ba malo sliku  o ovom divnom mestu, koje ušuškano na obalama Pacifika svako jutro ,prvo na svetu dočeka izlazak sunca. Na Kaiti Plažu Kapetan Kuk se usidrio prvi put na Novom Zelandu ( 9 oktobra 1769 g)- Ako vas interesuje Maorska tradicija,u blizini je slikovita tipična Maorska kuća Te Poho O Rawiri Marae. Ova tradicija je vidljiva na mnogim mestima u Gibornu.priča se da je Titirangi (Kaiti) brdo, bilo mesto gde je prvi put doplovio Maorski waka (kano),Horotua i na njemu su pristigli prvi Maori u ovom  predelu. Postoji neka  magija u svitanju svakoga dana u Gisbornu.Zamislite osećaj da ste prvi na svetu koji ugleda izlazak sunca i pozdravlja novi dan.Sve to na  beloj peščanoj plaži odakle imate pogled na Pacifički Okean.Domaćini preporučuju Wainui plažu,koja je vrlo blizu grada i čuvena i po divnom šetalištu,odlična za letnje plivanje i surfanje,kao i za jahanje. There comes time when everything comes together, my brother and me get time off and meet somewhere in New Zealand and spend time together with our families.f. Happy days!   This time choice was Gisborne, little city which is somewhere in the middle from Auckland and Wellington,our home cities.That Sarah parents own a holiday house there, is of course nice and   cheap solution       Because my daughter had a little cold I decided to fly there.Which in a way was a pity ,because the road trip to there is separate joy with fantastic scenery .But I am sure there will be another time.   There was only one condition,no mobile phones,laptops and other electronic devices.Our families back home had a phone number of a  holiday house  for just in case. Only my brother was aloud to check his mail once a day, if there are some urgent matters at work.I managed to sneak two short messages to my dear friend.   Did I miss Internet? Mostly not.I missed some people  but net as such..no.There was no time for that.We played board games all day,had a long walks on the beach and long conversations.Sometimes funny ,sometimes serious. On a rainy days we would not bother to come out of our pajamas.I read quite a few books I brought with me.         My brother brought a whole collection of black and white movies and we would many nights spend watching them in the company of excellent Gisborne wine.   I was the main chef and the menu was a  la wish.   In the Māori language, Gisborne is known as Tairawhiti – ‘the coast upon which the sun shines across the water’. Gisborne is the first city in the world to greet the sun each morning, and it has a reputation for great food, wine and surf beaches. As the unofficial ‘Chardonnay Capital of New Zealand’, Gisborne has a comprehensive wine trail leading to boutique wineries. Several operators offer custom tours tailored for individuals or groups, to spare you the problem of driving. Kaiti Beach is the site of Captain Cook’s first landing in New Zealand (9 October 1769); nearby is picturesque Te Poho O Rawiri Marae. If you’re interested in Maori culture, Gisborne is an essential port of call on your itinerary – old traditions are still evident in many parts of the city. Oral history records Titirangi (Kaiti) Hill as the point of arrival for the migratory waka (canoe), Horouta, which brought the first Maori to the area. There is a certain magic to the new day in Gisborne. For as the most easterly city in the world you can be sure that if you are watching the sun rise here you are one of the first people on earth to greet the new day. The best spot to do this is undoubtedly on a stretch of white sandy Gisborne beach with the sun rising over the Pacific Ocean. Locals recommend Wainui Beach, just a short drive from the city and a favorite spot for walking, swimming, surfing, fishing and horse trekking. I hope I managed to give you an idea of this fantastic place,that wakes up every morning and greets the sun as first in the world.  
    Apr 09, 2015 1364
  • 15 Mar 2015
      “Novi Zeland je na vrhu uspeha u kvalitetu svog školskog sitema prema OECD Better Life index 2013 Školovanje je obavezno za svu decu od 5 do 16 godina starosti(poneka kreću u školu I sa 6,roditelji odlučuju) Osnovna škola traje od 5 do 12 godine starosti ,a potom se ide u srednju ,Gimaziju,High School ili Koledž.Postoje I takozvane Intermediate škole koje su neka vrsta prelaza iz odnovne u srednju I koje traju  dve godine.Mnoge osnovne škole mogu u svom sastavu imati I posebnu Imtermediate Školu       Dobijam dosta pitanja u vezi daljnjeg školovanja dece , ako bi ste došli da živite na NovomZelandu. Ograničiću se ovde na uzrast od 5 do12 godina starih.Kao prvo da kažem iz iskustva onih koji su sa decom već došli, da naša deca napreduju I u Engelsko govornim školama, fantastično!-Ona koja su več pohadjala školu u Srbiji dolaze sa mnogo većim znanjem  od svojih vršnjaka.U osnovnu školu polazi se sa 5 godina starosti odmah nakon petog rodjendana.Većina dece pre toga pohadja razne vrtiće I predškolske ustanove,koje su mahom besplatne za 20 sati nedeljno a za višak sati vrlo pristupačnih cena.Ako roditelji rade to se čak ukoliko je puno vreme I nadoknadjuje preko šeme Family Support. Ja sam došla u drugom razredu I osim nekoliko fraza nisam znala Engleski.Imala sam posebnu učiteljicu koja me je jednom dnevno izvodila u šetnju u školsko dvorište I okolinu I učila me raznim rečima.Mnoge osnovne škole imaju takvu pomoć.No I bez toga deca brzo savladuju jezik,kao sundjer su.U osnovnu školu nosimo školsku torbu u kojoj nam mama ili tata spakuju ručak ,mozda stave rezervnu odeću ili kišnu kabanicu.I to je to.Nema knjiga I svesaka to je sve u školi,čak I one koji roditelji po listi koju dobiju iz škole nabave.U prvih dva razreda domaći zadatak se sastoji od čitanja I spelovanja reči.To je sve.Od trećeg razreda deca dobiju jedan list sa zadacima iz raznih prdmeta ,matematike,engleskog I sl.Ovo se do 6 razreda nadogradjuje i vrlo je pristupačno.Akcenat je na tome da deca u školi nauče ono što im je potrebno ,a da se posle škole ili odmaraju ili posvete raznim sportskim,muzičkim ,dramskim I ostalim aktivnostima  ,po izboru.Mnoge škole nude ovo I u svojim programima I sekcijama.Takodje mnoge škole nude After School Care ,servis da deca ostaju  u školi do 6 sati uveče I posvete se raznim aktivnostima.Ovaj servis se plaća ali je vrlo pristupačan.Takodje za vreme školskih raspusta kojih ima dosta za vreme školske godine ima raznoraznih programa u koji se deca   mogu uključiti. Raspored ove godine Term 1: Februar do sredine-Aprila  Dve nedelje raspusta Term 2: Kraj Aprila do početka Jula - Dve nedelje raspusta Term 3: Sredina Jula to kraja seSeptembra - Dve nedelje rasousta Term 4: Sredina Oktobra do sredine Decembra  šest nedelja letnji raspust Ovde nisam navela razne ostale praznike,Praznik rada,Waitangi  Dan,Rodjendan kraljice I sl,kad su deca takodje slobodna.Školovanje u osnovnoj školi je besplatno,mada roditelji dobrovoljno daju priloge, koji se koriste za kupovinu materijala za razne hobije,školska putovanja I sl.Postoje takodje I privatne škole ,koje su dosta skupe I ne nude ništa više nego državne.Posoje takodje I samo muške ili samo ženske  škole.Ovo smo  nasledili od Engleza.Ali većina roditelja se odlučuje za mešane škole.Takodje u nekim osnovnim   školama deca nose školske uniforme ,ovo važi I za srednje škole.Prava blagodet za roditelje I po novčaniku I po vaspitanju dece da ne moraju nositi brand odelo da bi pripadala.   Dodatne informacije možete videti I na sledećem sajtuhttp://www.minedu.govt.nz/Parents.aspxSve u svenu jedna opšte opuštena atmosfera kao što I treba da bude kad decu pošaljemo u život bez mame I tate.Rado ću odgovoriti na sva dodatna pitanja koja vas interesuju
    1424 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  •   “Novi Zeland je na vrhu uspeha u kvalitetu svog školskog sitema prema OECD Better Life index 2013 Školovanje je obavezno za svu decu od 5 do 16 godina starosti(poneka kreću u školu I sa 6,roditelji odlučuju) Osnovna škola traje od 5 do 12 godine starosti ,a potom se ide u srednju ,Gimaziju,High School ili Koledž.Postoje I takozvane Intermediate škole koje su neka vrsta prelaza iz odnovne u srednju I koje traju  dve godine.Mnoge osnovne škole mogu u svom sastavu imati I posebnu Imtermediate Školu       Dobijam dosta pitanja u vezi daljnjeg školovanja dece , ako bi ste došli da živite na NovomZelandu. Ograničiću se ovde na uzrast od 5 do12 godina starih.Kao prvo da kažem iz iskustva onih koji su sa decom već došli, da naša deca napreduju I u Engelsko govornim školama, fantastično!-Ona koja su več pohadjala školu u Srbiji dolaze sa mnogo većim znanjem  od svojih vršnjaka.U osnovnu školu polazi se sa 5 godina starosti odmah nakon petog rodjendana.Većina dece pre toga pohadja razne vrtiće I predškolske ustanove,koje su mahom besplatne za 20 sati nedeljno a za višak sati vrlo pristupačnih cena.Ako roditelji rade to se čak ukoliko je puno vreme I nadoknadjuje preko šeme Family Support. Ja sam došla u drugom razredu I osim nekoliko fraza nisam znala Engleski.Imala sam posebnu učiteljicu koja me je jednom dnevno izvodila u šetnju u školsko dvorište I okolinu I učila me raznim rečima.Mnoge osnovne škole imaju takvu pomoć.No I bez toga deca brzo savladuju jezik,kao sundjer su.U osnovnu školu nosimo školsku torbu u kojoj nam mama ili tata spakuju ručak ,mozda stave rezervnu odeću ili kišnu kabanicu.I to je to.Nema knjiga I svesaka to je sve u školi,čak I one koji roditelji po listi koju dobiju iz škole nabave.U prvih dva razreda domaći zadatak se sastoji od čitanja I spelovanja reči.To je sve.Od trećeg razreda deca dobiju jedan list sa zadacima iz raznih prdmeta ,matematike,engleskog I sl.Ovo se do 6 razreda nadogradjuje i vrlo je pristupačno.Akcenat je na tome da deca u školi nauče ono što im je potrebno ,a da se posle škole ili odmaraju ili posvete raznim sportskim,muzičkim ,dramskim I ostalim aktivnostima  ,po izboru.Mnoge škole nude ovo I u svojim programima I sekcijama.Takodje mnoge škole nude After School Care ,servis da deca ostaju  u školi do 6 sati uveče I posvete se raznim aktivnostima.Ovaj servis se plaća ali je vrlo pristupačan.Takodje za vreme školskih raspusta kojih ima dosta za vreme školske godine ima raznoraznih programa u koji se deca   mogu uključiti. Raspored ove godine Term 1: Februar do sredine-Aprila  Dve nedelje raspusta Term 2: Kraj Aprila do početka Jula - Dve nedelje raspusta Term 3: Sredina Jula to kraja seSeptembra - Dve nedelje rasousta Term 4: Sredina Oktobra do sredine Decembra  šest nedelja letnji raspust Ovde nisam navela razne ostale praznike,Praznik rada,Waitangi  Dan,Rodjendan kraljice I sl,kad su deca takodje slobodna.Školovanje u osnovnoj školi je besplatno,mada roditelji dobrovoljno daju priloge, koji se koriste za kupovinu materijala za razne hobije,školska putovanja I sl.Postoje takodje I privatne škole ,koje su dosta skupe I ne nude ništa više nego državne.Posoje takodje I samo muške ili samo ženske  škole.Ovo smo  nasledili od Engleza.Ali većina roditelja se odlučuje za mešane škole.Takodje u nekim osnovnim   školama deca nose školske uniforme ,ovo važi I za srednje škole.Prava blagodet za roditelje I po novčaniku I po vaspitanju dece da ne moraju nositi brand odelo da bi pripadala.   Dodatne informacije možete videti I na sledećem sajtuhttp://www.minedu.govt.nz/Parents.aspxSve u svenu jedna opšte opuštena atmosfera kao što I treba da bude kad decu pošaljemo u život bez mame I tate.Rado ću odgovoriti na sva dodatna pitanja koja vas interesuju
    Mar 15, 2015 1424
  • 01 Mar 2015
    Kako da povedem i svoju domaću životinju ,kada se selim na Novi Zeland  Ne ovako ni ovako Ni ovakoVeć       Ako nameravate da sa sobom povedete i svog kućnog ljubimca,planirajte sve dobro unapred Mnogi se odlučuju da koriste usluge  pet relocation service ,specijalista za organizovanje transporta.Ovo se odnosi na mačke i kerove.Ostale životinje su zabranjene za uvoz na Novi Zeland    Životinje moraju ispuniti odredjene uslove da bi dobile pasoš za ovo putovanje.To zavisi iz koje zemlje dolaze i naravno koja vrsta živorinje je u pitanju. Srbija spade u zemlje koje ili nemaju ili imaju kontrolisano besnilo,,životinja jelte, i može dobiti dozvolu za putovanje.Neke rase su zabranjene za uvoz iako ih ima ovde .A to su ,Američki Pit Bul,Dogo Argentino,Japanska Tosa,Brazilijanska Fila Sorry ti ne Amere Ni ti Argentino Ni ti Brazilijanac Ni ti JapanacUstvari vidimo većina rasa koje se mogu trenirati za borbu su zabranjene.Pošto smo utvrdili da iz Srbije možete dovesti kučnog ljubimca ,mačku ili kera da počnemo od dokumenata1.Dozvola za uvoz                                          2.Karantin po dolasku (najmanje deset dana)        3. Inspekcija po dolaskuUopšteno za kerove i mačke. Moraju biti zdrave prema regulacijama za uvoz ,starije od 16 nedelja na dan polaska na putovanje, I ne smeju biti više od 42 dana  trudn na taj dan(ako su ženke u pitanju).    Ima nekoliko vrsta testova kojima moraju biti podvrgnuti. a to uključuje i kontrolu krvi.Zahteva se da se svakoj životinji ugradi čip da bi veterinar lako mogao da potvrdi kod testiranja da je ista životinja u pitanju.Životinjama nije dozvoljeno putovanje u kabini izuzevši ako je u pitanju putnik koji je slep.Amerikanci dozvoljavaju malim kerovima i mačkama putovanje sa vlasnikom ali Novozelandjani ne. Životinje moraju putovati u kontejneru koji je dozvoljen od strane IATA a koji su u principu tako napravljeni da životinje ne mogu proturiti šape ili njušku kroz otvor za ventilacijuMAF Biosecurity New Zealand mora biti obavešten o dolasku životinja najmanje 72 sata pre sletanja aviona.Vlasnici za to mogu koristiti sledeće tel.brojeve ili e mailAuckland: mgsakac@maf.govt.nz / phone +64 9 909 8631  Wellington: mgswlg@maf.govt.nz / phone +64 4 894 4213 Christchurch: mgschc@maf.govt.nz / phone +64 3 943 3803 A kad stignete? Ako dolazite iz Srbije vaša životinja mora u karantin 10 dana.Ukoliko nemate već organizovano mesto stanovanja I adesu,najbolje je da stupite u kontakt sa nekim od hotela za životinje, jer će carina tražiti adresu gde će životinja ići posle karantina. Olakšajte sebi i ljubimcu peripetije Kupite kontejner (ili zakupite),dovoljno dugo pre poletanja.Stavite ga na vidljivo mesto, da se životinja navikne na miris i izgled istog. Odsecite im nokte da se ne bi tokom putovanja zakačili na žicu na kontejneru Ne preporučuju se sedativi zbog visine na kojoj se leti Posle karantina držite životinju ili u kući ili vezanu najmanje 30 dana, dok se navikne na novu okolinu Kad sve to lepo prdje onda vi i vaš ljubimac krenete u šetnju.Samo da napomenem. Plaže su dostupne u odredjeno vreme o čemu postoje table na svakoj plazi.Generalno treba da imate obzira prema ostalima, znači na mnogim plažama postoje specijalne kante za djubre u koje bacate zamotane  poslove vašeg kučnog ljubimca.Ukoliko ne, prvi put vas opomenu, drugi put je već novčana kazna    
    964 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Kako da povedem i svoju domaću životinju ,kada se selim na Novi Zeland  Ne ovako ni ovako Ni ovakoVeć       Ako nameravate da sa sobom povedete i svog kućnog ljubimca,planirajte sve dobro unapred Mnogi se odlučuju da koriste usluge  pet relocation service ,specijalista za organizovanje transporta.Ovo se odnosi na mačke i kerove.Ostale životinje su zabranjene za uvoz na Novi Zeland    Životinje moraju ispuniti odredjene uslove da bi dobile pasoš za ovo putovanje.To zavisi iz koje zemlje dolaze i naravno koja vrsta živorinje je u pitanju. Srbija spade u zemlje koje ili nemaju ili imaju kontrolisano besnilo,,životinja jelte, i može dobiti dozvolu za putovanje.Neke rase su zabranjene za uvoz iako ih ima ovde .A to su ,Američki Pit Bul,Dogo Argentino,Japanska Tosa,Brazilijanska Fila Sorry ti ne Amere Ni ti Argentino Ni ti Brazilijanac Ni ti JapanacUstvari vidimo većina rasa koje se mogu trenirati za borbu su zabranjene.Pošto smo utvrdili da iz Srbije možete dovesti kučnog ljubimca ,mačku ili kera da počnemo od dokumenata1.Dozvola za uvoz                                          2.Karantin po dolasku (najmanje deset dana)        3. Inspekcija po dolaskuUopšteno za kerove i mačke. Moraju biti zdrave prema regulacijama za uvoz ,starije od 16 nedelja na dan polaska na putovanje, I ne smeju biti više od 42 dana  trudn na taj dan(ako su ženke u pitanju).    Ima nekoliko vrsta testova kojima moraju biti podvrgnuti. a to uključuje i kontrolu krvi.Zahteva se da se svakoj životinji ugradi čip da bi veterinar lako mogao da potvrdi kod testiranja da je ista životinja u pitanju.Životinjama nije dozvoljeno putovanje u kabini izuzevši ako je u pitanju putnik koji je slep.Amerikanci dozvoljavaju malim kerovima i mačkama putovanje sa vlasnikom ali Novozelandjani ne. Životinje moraju putovati u kontejneru koji je dozvoljen od strane IATA a koji su u principu tako napravljeni da životinje ne mogu proturiti šape ili njušku kroz otvor za ventilacijuMAF Biosecurity New Zealand mora biti obavešten o dolasku životinja najmanje 72 sata pre sletanja aviona.Vlasnici za to mogu koristiti sledeće tel.brojeve ili e mailAuckland: mgsakac@maf.govt.nz / phone +64 9 909 8631  Wellington: mgswlg@maf.govt.nz / phone +64 4 894 4213 Christchurch: mgschc@maf.govt.nz / phone +64 3 943 3803 A kad stignete? Ako dolazite iz Srbije vaša životinja mora u karantin 10 dana.Ukoliko nemate već organizovano mesto stanovanja I adesu,najbolje je da stupite u kontakt sa nekim od hotela za životinje, jer će carina tražiti adresu gde će životinja ići posle karantina. Olakšajte sebi i ljubimcu peripetije Kupite kontejner (ili zakupite),dovoljno dugo pre poletanja.Stavite ga na vidljivo mesto, da se životinja navikne na miris i izgled istog. Odsecite im nokte da se ne bi tokom putovanja zakačili na žicu na kontejneru Ne preporučuju se sedativi zbog visine na kojoj se leti Posle karantina držite životinju ili u kući ili vezanu najmanje 30 dana, dok se navikne na novu okolinu Kad sve to lepo prdje onda vi i vaš ljubimac krenete u šetnju.Samo da napomenem. Plaže su dostupne u odredjeno vreme o čemu postoje table na svakoj plazi.Generalno treba da imate obzira prema ostalima, znači na mnogim plažama postoje specijalne kante za djubre u koje bacate zamotane  poslove vašeg kučnog ljubimca.Ukoliko ne, prvi put vas opomenu, drugi put je već novčana kazna    
    Mar 01, 2015 964
  • 12 Feb 2015
      Najverovatnije će nestati pod morem              Maldives    Sa svim dešavanjima oko globalnog zagrevanju i rastu nivoa mora, stanovnici Maldiva imaju najviše razloga da budu zabrinuti. Sa prosečnom visinom od oko 1.8 metara iznad nivoa mora njihovo ostrvo je najniže na svetu.****************************************************************************************23:  Nacija koja je najteđa na svetu                   Nauru Sa preko 95 %    Sa preko 95 posto stanovništva ,čija težina je daleko iznad normalne, stanovnici malog ostrva Nauru su najdeblja nacija na svetu.Epidemija debljanja se pripisuje uvoznoj brzoj hrani sa zapada ,, koja se podudara sa povećanim standardom života u 20 veku  koji su dobili eksportom fosfata****************************************************************************************    Putevi pravljeni od korala                     Guam   Guam nema nikakv prirodan pesak ,samo koral.  Zato oni za svoje puteve koriste mešavinu mlevenog korala i ulja.****************************************************************************************Najveći broj ovaca pos stanovniku                  Falkland Ostrva ( UK )    Sa brojem stanovnika od smo 3000 ljudi, na Falklandskim Ostrvima  Znači 350 ovaca po stanovniku.***************************************************************************************Najstarija suverena država                 Egipat   Ovo narvno zavisi od definicije suverene države. Ali Egipat je dobio suverenitet formiranjem dinastije 3100 godine pre nove ere.*****************************************************************************************Najviše jezera na svetu                             Kanada    Sa preko 3 miliona jezera, 9 posto Kanadske države je pod slatkom vodom i preko 60 posto svih jezera na svetu je na Kanadskoj teritoriji****************************************************************************************Gde imate najmanje šanse da sretnete komšiju                      Mongolija   Sa 4 osobe po kvadratnoj milji, Mongolija je najnenaseljenija zemlja na svetu Uporedimo to sa Mong Kok distriktom u Hong Kongu ,koji je najnaseljeniji na svetu.Sa 340.000 ljudi po kvadratnoj miljiAt****************************************************************************************Najveći broj tenkova                         Rusija   Nije baš nešto ali eto Rusija ima 21000 tenkova.Najveći broj na svetu. Npr.Amerkaima dosta manji broj iako je njihova artiljerija novijeg datuma .***************************************************************************************Zemlja bez reka                    Saudijska Arabia   ****************************************************************************************Najmladja nacija na svetu                         Niger Najmladja nacija na svetu se odredjuje delom stanovništva koje je mladje od 15 godi   Generalno , najmladja nacija se odredjuje brojem stanovnika,koji su mladji od 15 godina. Sada je to Niger  gde grubo gledano 49 posto populacije nije stiglo granicu puberteta.***************************************************************************************Zemlja sa najazličitijim ljudima na svetu                 Indija                     U skoro svakoj kategoriji, kulturi, ekonomiji,klimatski,jezično,etnički i verski, Indija je najrazličitija****************************************************************************************Nacija koja najbrže nestaje               Ukraina   Sa opadanjem nataliteta od 0.8 posto godišnje, računa se da će Ukraina izgubiti od sada pa do 2050 godine, 30posto svog stanovništva.****************************************************************************************Većina pripadnika ove nacije živi u inostranstvu                            Malta   Posle ekonoskih kriza, i velike emigracije više Maltežana živi u inostanstvu nego u Malti.***************************************************************************************11:     Manji  od Centralnog parka u Njujorku                 Monako   Iako je Vatikan sa 0.17 kvadratnih milja manji od Monaka (0.8 kvadratnih milja),kako Vatikan nema stalne stanovnike Monako zauzima prvo mesto.****************************************************************************************Skoro sasvim prekrivena džunglom                   Surinama   91 posto površine je prekriveno dzunglom, pa pola miliona Surinamaca većinom šive pored mora blizu glavnog grada.**************************************************************************************Skoro sasvim bez drveća              Haiti   Surotno Surinami, U Haitiju su isekli toliko   đume da gledajući satelitsku sliku možemo videti granicu sa Dominikanskom Republikom.**************************************************************************************      Najveća zemlja bez Farmi                   Singapur   Nisu poljoprivrednici****************************************************************************************Zemlja gde se govorri najviše jezika                      Papua Nova Gvineja   Iako je Engleski služben jezik, samo 1.5 posto stanovništva ga koristi. Ostali koriste oko 820 jezika, što predstavlja 12 posto od svih svetskih jezika.****************************************************************************************   Najobrazovanije stanovništvo na svetu      Kanada    Sa 50% stanovnika obrazovanog iznad osnovne škole Kanada zauzima prvo mesto.Drugo pripada Izraelu sa 45% i Japanu sa 44%.   *****************************************************************************************5:       Zemlja Pustinja             Libija   Sa 99%  svoje površine prekrivene pustinjom, Libija  je najpustinjskija zemlja na svetu.U nkeim regionima kiša ne padne pos nekoliko stotina godina.****************************************************************************************Zemlja sa najviše ratova                     Somalija   Iako je Irak u poslednje 3 godine zauzimao prvo mesto, prošle godine Somalija je izbila na vrh.***************************************************************************************   Zemlja koja proizvodi najviše kiseonika                     Rusija   Sibir ima  25% svetske šume, što je vća povrđina od kontinentalne Ameike.****************************************************************************************Najveći proizvodjač opijuma u svetu                       Afganistan   Proizvodi  95% svetskog opijuma. Čak ni prisustvo Amerikanaca poslednjih 10 godina nije usporilo proizvodnju.***************************************************************************************1:       Najveći broj ljudi u zatvoru                    Amerika   Sa 2.2 miliona ljudi u zatvoru Amerika je na  prvom mestu , iza  Kine sa 1.5 posto                                   .        
    256 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  •   Najverovatnije će nestati pod morem              Maldives    Sa svim dešavanjima oko globalnog zagrevanju i rastu nivoa mora, stanovnici Maldiva imaju najviše razloga da budu zabrinuti. Sa prosečnom visinom od oko 1.8 metara iznad nivoa mora njihovo ostrvo je najniže na svetu.****************************************************************************************23:  Nacija koja je najteđa na svetu                   Nauru Sa preko 95 %    Sa preko 95 posto stanovništva ,čija težina je daleko iznad normalne, stanovnici malog ostrva Nauru su najdeblja nacija na svetu.Epidemija debljanja se pripisuje uvoznoj brzoj hrani sa zapada ,, koja se podudara sa povećanim standardom života u 20 veku  koji su dobili eksportom fosfata****************************************************************************************    Putevi pravljeni od korala                     Guam   Guam nema nikakv prirodan pesak ,samo koral.  Zato oni za svoje puteve koriste mešavinu mlevenog korala i ulja.****************************************************************************************Najveći broj ovaca pos stanovniku                  Falkland Ostrva ( UK )    Sa brojem stanovnika od smo 3000 ljudi, na Falklandskim Ostrvima  Znači 350 ovaca po stanovniku.***************************************************************************************Najstarija suverena država                 Egipat   Ovo narvno zavisi od definicije suverene države. Ali Egipat je dobio suverenitet formiranjem dinastije 3100 godine pre nove ere.*****************************************************************************************Najviše jezera na svetu                             Kanada    Sa preko 3 miliona jezera, 9 posto Kanadske države je pod slatkom vodom i preko 60 posto svih jezera na svetu je na Kanadskoj teritoriji****************************************************************************************Gde imate najmanje šanse da sretnete komšiju                      Mongolija   Sa 4 osobe po kvadratnoj milji, Mongolija je najnenaseljenija zemlja na svetu Uporedimo to sa Mong Kok distriktom u Hong Kongu ,koji je najnaseljeniji na svetu.Sa 340.000 ljudi po kvadratnoj miljiAt****************************************************************************************Najveći broj tenkova                         Rusija   Nije baš nešto ali eto Rusija ima 21000 tenkova.Najveći broj na svetu. Npr.Amerkaima dosta manji broj iako je njihova artiljerija novijeg datuma .***************************************************************************************Zemlja bez reka                    Saudijska Arabia   ****************************************************************************************Najmladja nacija na svetu                         Niger Najmladja nacija na svetu se odredjuje delom stanovništva koje je mladje od 15 godi   Generalno , najmladja nacija se odredjuje brojem stanovnika,koji su mladji od 15 godina. Sada je to Niger  gde grubo gledano 49 posto populacije nije stiglo granicu puberteta.***************************************************************************************Zemlja sa najazličitijim ljudima na svetu                 Indija                     U skoro svakoj kategoriji, kulturi, ekonomiji,klimatski,jezično,etnički i verski, Indija je najrazličitija****************************************************************************************Nacija koja najbrže nestaje               Ukraina   Sa opadanjem nataliteta od 0.8 posto godišnje, računa se da će Ukraina izgubiti od sada pa do 2050 godine, 30posto svog stanovništva.****************************************************************************************Većina pripadnika ove nacije živi u inostranstvu                            Malta   Posle ekonoskih kriza, i velike emigracije više Maltežana živi u inostanstvu nego u Malti.***************************************************************************************11:     Manji  od Centralnog parka u Njujorku                 Monako   Iako je Vatikan sa 0.17 kvadratnih milja manji od Monaka (0.8 kvadratnih milja),kako Vatikan nema stalne stanovnike Monako zauzima prvo mesto.****************************************************************************************Skoro sasvim prekrivena džunglom                   Surinama   91 posto površine je prekriveno dzunglom, pa pola miliona Surinamaca većinom šive pored mora blizu glavnog grada.**************************************************************************************Skoro sasvim bez drveća              Haiti   Surotno Surinami, U Haitiju su isekli toliko   đume da gledajući satelitsku sliku možemo videti granicu sa Dominikanskom Republikom.**************************************************************************************      Najveća zemlja bez Farmi                   Singapur   Nisu poljoprivrednici****************************************************************************************Zemlja gde se govorri najviše jezika                      Papua Nova Gvineja   Iako je Engleski služben jezik, samo 1.5 posto stanovništva ga koristi. Ostali koriste oko 820 jezika, što predstavlja 12 posto od svih svetskih jezika.****************************************************************************************   Najobrazovanije stanovništvo na svetu      Kanada    Sa 50% stanovnika obrazovanog iznad osnovne škole Kanada zauzima prvo mesto.Drugo pripada Izraelu sa 45% i Japanu sa 44%.   *****************************************************************************************5:       Zemlja Pustinja             Libija   Sa 99%  svoje površine prekrivene pustinjom, Libija  je najpustinjskija zemlja na svetu.U nkeim regionima kiša ne padne pos nekoliko stotina godina.****************************************************************************************Zemlja sa najviše ratova                     Somalija   Iako je Irak u poslednje 3 godine zauzimao prvo mesto, prošle godine Somalija je izbila na vrh.***************************************************************************************   Zemlja koja proizvodi najviše kiseonika                     Rusija   Sibir ima  25% svetske šume, što je vća povrđina od kontinentalne Ameike.****************************************************************************************Najveći proizvodjač opijuma u svetu                       Afganistan   Proizvodi  95% svetskog opijuma. Čak ni prisustvo Amerikanaca poslednjih 10 godina nije usporilo proizvodnju.***************************************************************************************1:       Najveći broj ljudi u zatvoru                    Amerika   Sa 2.2 miliona ljudi u zatvoru Amerika je na  prvom mestu , iza  Kine sa 1.5 posto                                   .        
    Feb 12, 2015 256
  • 04 Feb 2015
        Edit  Ovo je drugi deo vezan za moj prvi blog koji možete takodje ovde pronaći na listi blogova pod naslovom Kako započeti proces iseljenja na Novi Zeland   Kakva dokumenta su vam potrebna uz aplikaciju za useljenje na Novi Zeland   Podatke sam dobila od Imigracionog biroa na Novom Zelandu. Pre nego što pošaljete dokumenta ipak joč jednom proverite sa Ambasadom u Londonu)oni primaju aplikacije iz Srbije,jer se u medjuvremenu možda nešto promenilo.   Koja dokumenta treba pripremiti   Kada   podnosite svoju aplikaciju ona mora biti podržana dokazima o vašem zdravstveno stanju i o vašem karakteru.   Kada da počnete da sakupljate dokumenta? Može potrajati nekoliko nedelja ili čak nekoliko  meseci, dok sakupite dokumenta koja su vam potrebna,tako da ako ste odlučili da aplicirate,počnite da ih sakupljate što pre. Vodite pri tom računa da neka  dokumenta imaju odredjeni rok trajanja .Tako na primer  Uverenje iz policije da niste osudjivani i da se protiv vas  ne vodi nikakav krivični postupak, ne može biti starije od 6 meseci .računa se od datuma kad ste podneli aplikaciju. Certifikat o zdravstvenom stanju,koji sadrži sistematski pregled i Rentgenske snimke ne sme biti stariji od 3 meseca., Računa se na datum podnošenja aplikacije.     Policijska potvrda (Potvrda o dobrom vladanju)   Da bi  ste dokazali da ste dobrog karaktera i vi i oni koji vas prate na tom putovanju,traži se da podnesete Potvrdu  iz Policije  (Police Certificate),i to u slučaju da aplicirate za useljenje,radnu dozvolu, turistički ili želite da studirate  u periodu koji će biti duži od  2 godine. Dakle Svi apliaknti koji su 17 godina i stariji,a apliciraju za Vizu za rad,studiranje koje važe duže od dve godienmoraju podneti   * Potvrdu Policije iz zemlje čiji su državljani * Ptvdu policije iz zemlje u kojoj su boravili5godina ili duže posle svoje 17te godine  života. Najverovatnije se za ove potvrde plaća taksa u zemlji gde živite. Raspitajte se da li tu potvrdu možete izvadiiti lično.Neke zemlje ove potvrde na zahtev aplikanta šalju samo direktno Imigraciji Novi Zeland.U tom slučaju rezervišite tri meseca i za to.   Kako dobaviti Potvrde o zdravstvenom stanju i X Ray, rentgenske snimke Da bi ste dokazali da ste vi i porodica koja sa vama dolazi zdravi,svaki od vas mora se podvrgnuti sitematskom pregledu, koji podrazumeva i rentgenske snimke. Ukoliko planirate da na Novom Zelandu boravite manje od 6 meseci ovaj dokument vam nije potrebanć Postoji lista zemalja z koju se i u ovom slučaju traže certifikati. Deca do 11 godina starosti i trudnice nemaju obavezu rentgenskih snimaka ali još uvek im je potrebna potvrda o zdravlju.   Za boravak duži od 6 meseci ali kraći od godinu dana Morate imati kompletan Sistematski pregled i   Rentgenske Snimke.   Ove potvrde ne smeju  biti starije od tri meseca na datum podnošenja aplikacije U Srbiji ,tj u Beogradu Novozelandska Imigracija je odredila nekoliko registrovanih klinika koje mogu da vam  izdaju ove certifikate.Za tačne adrese obratite se Novozelandskoj Ambasadi u Londonu:.Ove Cerifikate morate platiti   Naravno za apliciranje su vam potrebni formulari. Kako se useljeničke vize izdaju onima koji imaju dovoljan broj bodova  predlažem da proverite koliki broj bodova možete sakupiti.To možete uraditi  ovde: https://www.immigration.govt.nz/pointsindicator/.Za svaku kategoriju prilažete i potvrdu uz aplikaciju.Npr radno iskustvo,obrazovanje itd. Postavljam adresu i  kontakt detalje Novozelandske Ambasade u Londonu koja je zadužena za rad na aplikacijama za useljeničke vize iz Srbije. Još samo da napomenem da je svaćija situacija razlićita,npr.da li tražite samo useljenje ili imate već ponudu za posao i sl.Tako da se dodatno raspitajte.mnogo toga je pristupačno na sajtu Imigracije NZ: http://www.immigration.govt.nz Mislim da je suvišno da napominjem  da morate imati bar solidno znanje(razumevanje) Engleskog jezika.   Adresa i kontakt detalji Novozelandske Ambasade u Londonu Branch Details Office:  LONDON Website: http://www.ttsnzvisa.com Email: ttslondonnz@ttepl.com Postal Address:Visa Application CentreBurwood House14-16 Caxton StreetLondonSW1H 0QYUNITED KINGDOM Phone: +44 203 582 7499 Office Hours: Monday to Friday 9.00am to 4.00pm    Payment Methods Personal Cheque  NO Bank Cheque/Draft NO Money Order NO Cash NO Other Please refer towww.ttsnzvisa.com for payment methods.   Ukoliko vam ikako  mogu pomoći, molim vas obraćajte se samo konkretnim pitanjima u vezi vaše  situacije i to samo onda kada odgovor niste uspeli da nadjete u informacijama i linkovima koje sam već ostavila . Registrujte se na www.volimo.net.au i pošaljite mi odatle privatnu poruku.Jos samo da napomenem da ovo radim čisto volontersk, da  ne pomislite da želim da zaradim  na tome.
    1090 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  •     Edit  Ovo je drugi deo vezan za moj prvi blog koji možete takodje ovde pronaći na listi blogova pod naslovom Kako započeti proces iseljenja na Novi Zeland   Kakva dokumenta su vam potrebna uz aplikaciju za useljenje na Novi Zeland   Podatke sam dobila od Imigracionog biroa na Novom Zelandu. Pre nego što pošaljete dokumenta ipak joč jednom proverite sa Ambasadom u Londonu)oni primaju aplikacije iz Srbije,jer se u medjuvremenu možda nešto promenilo.   Koja dokumenta treba pripremiti   Kada   podnosite svoju aplikaciju ona mora biti podržana dokazima o vašem zdravstveno stanju i o vašem karakteru.   Kada da počnete da sakupljate dokumenta? Može potrajati nekoliko nedelja ili čak nekoliko  meseci, dok sakupite dokumenta koja su vam potrebna,tako da ako ste odlučili da aplicirate,počnite da ih sakupljate što pre. Vodite pri tom računa da neka  dokumenta imaju odredjeni rok trajanja .Tako na primer  Uverenje iz policije da niste osudjivani i da se protiv vas  ne vodi nikakav krivični postupak, ne može biti starije od 6 meseci .računa se od datuma kad ste podneli aplikaciju. Certifikat o zdravstvenom stanju,koji sadrži sistematski pregled i Rentgenske snimke ne sme biti stariji od 3 meseca., Računa se na datum podnošenja aplikacije.     Policijska potvrda (Potvrda o dobrom vladanju)   Da bi  ste dokazali da ste dobrog karaktera i vi i oni koji vas prate na tom putovanju,traži se da podnesete Potvrdu  iz Policije  (Police Certificate),i to u slučaju da aplicirate za useljenje,radnu dozvolu, turistički ili želite da studirate  u periodu koji će biti duži od  2 godine. Dakle Svi apliaknti koji su 17 godina i stariji,a apliciraju za Vizu za rad,studiranje koje važe duže od dve godienmoraju podneti   * Potvrdu Policije iz zemlje čiji su državljani * Ptvdu policije iz zemlje u kojoj su boravili5godina ili duže posle svoje 17te godine  života. Najverovatnije se za ove potvrde plaća taksa u zemlji gde živite. Raspitajte se da li tu potvrdu možete izvadiiti lično.Neke zemlje ove potvrde na zahtev aplikanta šalju samo direktno Imigraciji Novi Zeland.U tom slučaju rezervišite tri meseca i za to.   Kako dobaviti Potvrde o zdravstvenom stanju i X Ray, rentgenske snimke Da bi ste dokazali da ste vi i porodica koja sa vama dolazi zdravi,svaki od vas mora se podvrgnuti sitematskom pregledu, koji podrazumeva i rentgenske snimke. Ukoliko planirate da na Novom Zelandu boravite manje od 6 meseci ovaj dokument vam nije potrebanć Postoji lista zemalja z koju se i u ovom slučaju traže certifikati. Deca do 11 godina starosti i trudnice nemaju obavezu rentgenskih snimaka ali još uvek im je potrebna potvrda o zdravlju.   Za boravak duži od 6 meseci ali kraći od godinu dana Morate imati kompletan Sistematski pregled i   Rentgenske Snimke.   Ove potvrde ne smeju  biti starije od tri meseca na datum podnošenja aplikacije U Srbiji ,tj u Beogradu Novozelandska Imigracija je odredila nekoliko registrovanih klinika koje mogu da vam  izdaju ove certifikate.Za tačne adrese obratite se Novozelandskoj Ambasadi u Londonu:.Ove Cerifikate morate platiti   Naravno za apliciranje su vam potrebni formulari. Kako se useljeničke vize izdaju onima koji imaju dovoljan broj bodova  predlažem da proverite koliki broj bodova možete sakupiti.To možete uraditi  ovde: https://www.immigration.govt.nz/pointsindicator/.Za svaku kategoriju prilažete i potvrdu uz aplikaciju.Npr radno iskustvo,obrazovanje itd. Postavljam adresu i  kontakt detalje Novozelandske Ambasade u Londonu koja je zadužena za rad na aplikacijama za useljeničke vize iz Srbije. Još samo da napomenem da je svaćija situacija razlićita,npr.da li tražite samo useljenje ili imate već ponudu za posao i sl.Tako da se dodatno raspitajte.mnogo toga je pristupačno na sajtu Imigracije NZ: http://www.immigration.govt.nz Mislim da je suvišno da napominjem  da morate imati bar solidno znanje(razumevanje) Engleskog jezika.   Adresa i kontakt detalji Novozelandske Ambasade u Londonu Branch Details Office:  LONDON Website: http://www.ttsnzvisa.com Email: ttslondonnz@ttepl.com Postal Address:Visa Application CentreBurwood House14-16 Caxton StreetLondonSW1H 0QYUNITED KINGDOM Phone: +44 203 582 7499 Office Hours: Monday to Friday 9.00am to 4.00pm    Payment Methods Personal Cheque  NO Bank Cheque/Draft NO Money Order NO Cash NO Other Please refer towww.ttsnzvisa.com for payment methods.   Ukoliko vam ikako  mogu pomoći, molim vas obraćajte se samo konkretnim pitanjima u vezi vaše  situacije i to samo onda kada odgovor niste uspeli da nadjete u informacijama i linkovima koje sam već ostavila . Registrujte se na www.volimo.net.au i pošaljite mi odatle privatnu poruku.Jos samo da napomenem da ovo radim čisto volontersk, da  ne pomislite da želim da zaradim  na tome.
    Feb 04, 2015 1090
  • 30 Jan 2015
      Svet naopačke – to je svet u kom živimo ja, moja petogodišnja klinka i ostala nam Down underfamilija. Najdalja zemlja na svetu, zemlja u kojoj sunce u gradiću Gisborne na Severnom Ostrvu izlazi prvo na svetu. Nema šanse da nas stignete, mi smo u proseku, u zavisnosti od toga da li je u pitanju letnje ili zimsko brojanje vremena, 10 do 12 sati ispred vas. Ali nije to jedina razlika. Kad je kod vas noć, kod nas je dan. Kad je kod vas leto, kod nas je zima. E ovo drugo mi je jedino žao, što Deda Mraz dolazi leti! Mada mi, evropski doseljenici, smo se dosetili, pa slavimo sredinom jula zimsku Novu godinu. Uvek je dobro kad ima razloga za slavlje. Verujte, deca se ne bune. A ova u našoj porodici gde ima i kivija (tako još zovu stanovnike Novog Zelanda), pogotovu ne. Slave se dva Uskrsa, dva Božića… Deca na Novom Zelandu žive prilično bezbrižno. Polaze u školu kad napune 5 godina. Torbe su im simbolične, jer u njima ne nose knjige prvih nekoliko godina. Nose kutiju za ručak i kišnu kabanicu, flašu sa vodom. Sve knjige i sveske im se nalaze u školi. Deca ovde prvo uče da čitaju, pa malko kasnije da pišu. Moj brat, koji je dosta stariji od mene, je ovde studirao. Sećam se mojih zabrinutih roditelja, naročito mame, je on igrao tenis, fudbal, pomalo radio za džeparac, imao devojku i vrlo retko, većinom pred ispite, uzimao knjigu u ruke. Brige su bile nepotrebne, njemu je bilo dovoljno da redovno posećuje predavanja, piše zadato i dodatno pročita ponešto. Ovim sam, u stvari, htela da ilustrujem da deca ovde imaju dosta vremenskog prostora za vanškolske aktivnosti. Sport je najglavniji; ragbi kolo vodi, i među devojčicama. Deca u osnovnoj i srednjoj školi nose uniforme, koje nisu naročito lepe, ali to im i nije svrha. Tako kod dece ne postoji takmičenje ko nosi bolju brendiranu odeću i obuću. A za nas roditelje (naročito devojčica), prava je milina da ujutru, kad svi žurimo ili na posao ili negde, ne moramo još da se raspravljamo šta će se obući toga dana. Osnovci još dobijaju i besplatno mleko i voće, a ako neko dete zaboravi ručak, uvek ima rezerve u školskoj kuhinji. Školovanje u osnovnoj školi je sasvim besplatno i roditelji su pozvani da, ako mogu, daju donacije, ali nisu obavezni. Deca u školu često idu i bosa. Neću nikad zaboraviti svoju prvu šetnju sa mamom i tatom u jednom trgovinskom centru. Mama je spazila jednu finu gospođu našminkanu i doteranu, sa troje dece koja su bila bosa. Izrogačila je oči na nju i dok je verovatno razmišljala koja rečenica bi trebalo biti upućena ovoj lošoj majci, kad su se na sreću dotična gospođa i njeni bosonogi su udaljili. Ali, tako je kad ste u zemlji gde vladaju drugi običaji. Pa kad vas kivi komšija pozove na večeru i kaže vam „Bring your own plate“ (Donesi svoj tanjir), vi ga izogovarate u stilu „zašto zove goste kad nema tanjire“… Onda dodatno zasmejete celo društvo kad se sa porodicom pojavite sa 4 prazna tanjira! Dok vam objasne taj običaj da to znači „Donesi nešto za večeru u svom tanjiru, kolač, salatu, bilo šta“. Ili kad vidite naslov Garage Sale (bukvalan prevod je „prodaja garaže“). Pa pomislite da su ljudi baš čudni kad pored kuće prodaju svoju garažu, a oni iz garaže u stvari prodaju stvari koje im više ne trebaju. Mogla bih tako još dugo da vam pričam, ali biće još prilike. Kao istinski gurman, da spomenem samo da sam srećom bila u godinama kada me je kuhinja, kuvanje i sve što ima veze sa hranom zatekla situacija ovde da svega ima. Mama mi je pričala da, kad su se oni doselili 1994., da je ovde vrhunski specijalitet bila jagnjetina sa pečenim krompirom, grašak i sos od nane. Za sve ostalo morao si obilaziti mnoga mesta da bi sakupio sastojke za nešto posebno. Sada zaista svega ima. Ovde živi 78 nacija u ljubavi i slozi, i svaka je donela nešto iz svoje zemlje, ukusno novo i zanimljivo. Mi smo naše poznanike i prijatelje naučili na naše specijalitete koje oni vrlo rado jedu! Da ne zaboravim kolač im, čuveni tortu Pavlovu za koji su najzad uspeli da dokažu da je kreirana u Novom Zelandu od strane jednog poslastičara u glavnom gradu Velingtonu, u čast ruske balerine Pavlove, koja je tu gostovala. Australijanci su godinama pokušavali da ga prisvoje kao svoj! I da za kraj ne zaboravim divnu prirodu na oba ostrva. Ja živim u svetu naopačke u jednoj razglednici. A moto života je Kad ti život da limun, napravi limunadu! Cheers!
    3491 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  •   Svet naopačke – to je svet u kom živimo ja, moja petogodišnja klinka i ostala nam Down underfamilija. Najdalja zemlja na svetu, zemlja u kojoj sunce u gradiću Gisborne na Severnom Ostrvu izlazi prvo na svetu. Nema šanse da nas stignete, mi smo u proseku, u zavisnosti od toga da li je u pitanju letnje ili zimsko brojanje vremena, 10 do 12 sati ispred vas. Ali nije to jedina razlika. Kad je kod vas noć, kod nas je dan. Kad je kod vas leto, kod nas je zima. E ovo drugo mi je jedino žao, što Deda Mraz dolazi leti! Mada mi, evropski doseljenici, smo se dosetili, pa slavimo sredinom jula zimsku Novu godinu. Uvek je dobro kad ima razloga za slavlje. Verujte, deca se ne bune. A ova u našoj porodici gde ima i kivija (tako još zovu stanovnike Novog Zelanda), pogotovu ne. Slave se dva Uskrsa, dva Božića… Deca na Novom Zelandu žive prilično bezbrižno. Polaze u školu kad napune 5 godina. Torbe su im simbolične, jer u njima ne nose knjige prvih nekoliko godina. Nose kutiju za ručak i kišnu kabanicu, flašu sa vodom. Sve knjige i sveske im se nalaze u školi. Deca ovde prvo uče da čitaju, pa malko kasnije da pišu. Moj brat, koji je dosta stariji od mene, je ovde studirao. Sećam se mojih zabrinutih roditelja, naročito mame, je on igrao tenis, fudbal, pomalo radio za džeparac, imao devojku i vrlo retko, većinom pred ispite, uzimao knjigu u ruke. Brige su bile nepotrebne, njemu je bilo dovoljno da redovno posećuje predavanja, piše zadato i dodatno pročita ponešto. Ovim sam, u stvari, htela da ilustrujem da deca ovde imaju dosta vremenskog prostora za vanškolske aktivnosti. Sport je najglavniji; ragbi kolo vodi, i među devojčicama. Deca u osnovnoj i srednjoj školi nose uniforme, koje nisu naročito lepe, ali to im i nije svrha. Tako kod dece ne postoji takmičenje ko nosi bolju brendiranu odeću i obuću. A za nas roditelje (naročito devojčica), prava je milina da ujutru, kad svi žurimo ili na posao ili negde, ne moramo još da se raspravljamo šta će se obući toga dana. Osnovci još dobijaju i besplatno mleko i voće, a ako neko dete zaboravi ručak, uvek ima rezerve u školskoj kuhinji. Školovanje u osnovnoj školi je sasvim besplatno i roditelji su pozvani da, ako mogu, daju donacije, ali nisu obavezni. Deca u školu često idu i bosa. Neću nikad zaboraviti svoju prvu šetnju sa mamom i tatom u jednom trgovinskom centru. Mama je spazila jednu finu gospođu našminkanu i doteranu, sa troje dece koja su bila bosa. Izrogačila je oči na nju i dok je verovatno razmišljala koja rečenica bi trebalo biti upućena ovoj lošoj majci, kad su se na sreću dotična gospođa i njeni bosonogi su udaljili. Ali, tako je kad ste u zemlji gde vladaju drugi običaji. Pa kad vas kivi komšija pozove na večeru i kaže vam „Bring your own plate“ (Donesi svoj tanjir), vi ga izogovarate u stilu „zašto zove goste kad nema tanjire“… Onda dodatno zasmejete celo društvo kad se sa porodicom pojavite sa 4 prazna tanjira! Dok vam objasne taj običaj da to znači „Donesi nešto za večeru u svom tanjiru, kolač, salatu, bilo šta“. Ili kad vidite naslov Garage Sale (bukvalan prevod je „prodaja garaže“). Pa pomislite da su ljudi baš čudni kad pored kuće prodaju svoju garažu, a oni iz garaže u stvari prodaju stvari koje im više ne trebaju. Mogla bih tako još dugo da vam pričam, ali biće još prilike. Kao istinski gurman, da spomenem samo da sam srećom bila u godinama kada me je kuhinja, kuvanje i sve što ima veze sa hranom zatekla situacija ovde da svega ima. Mama mi je pričala da, kad su se oni doselili 1994., da je ovde vrhunski specijalitet bila jagnjetina sa pečenim krompirom, grašak i sos od nane. Za sve ostalo morao si obilaziti mnoga mesta da bi sakupio sastojke za nešto posebno. Sada zaista svega ima. Ovde živi 78 nacija u ljubavi i slozi, i svaka je donela nešto iz svoje zemlje, ukusno novo i zanimljivo. Mi smo naše poznanike i prijatelje naučili na naše specijalitete koje oni vrlo rado jedu! Da ne zaboravim kolač im, čuveni tortu Pavlovu za koji su najzad uspeli da dokažu da je kreirana u Novom Zelandu od strane jednog poslastičara u glavnom gradu Velingtonu, u čast ruske balerine Pavlove, koja je tu gostovala. Australijanci su godinama pokušavali da ga prisvoje kao svoj! I da za kraj ne zaboravim divnu prirodu na oba ostrva. Ja živim u svetu naopačke u jednoj razglednici. A moto života je Kad ti život da limun, napravi limunadu! Cheers!
    Jan 30, 2015 3491
  • 17 Jan 2014
    Nastavak Jeličinog bloga ..više za  rubriku Verovali ili ne.   KRIVE SU MAJKE!!!   »Krive su majke«, bi ukratko bio zaključak medicinskog osoblja Pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, na čelu sa direktorom. Koga je, inače, najviše pogodilo toliko izveštavanje o tretmanu majki i malih pacijenata u njegovoj bolnici. Kaže da »nikada nije bio suočen sa tako senzacionalističkim izveštavanjem«. Verujem da nije, jer da jeste, ranije bi se osoblje ove bolnice dohvatilo metli i krpa, i dovelo u iole civilizovano stanje dečije odeljenje, baš tako kao što je to preko noći uradilo za potrebe pokazivanja novinarima. Direktor dodaje i da je ovakvo izveštavanje »povredilo etički i moralni kodeks i osećanja svih zaposlenih«. Što se tiče etike i morala, kao i osećanja zaposlenih, to da ih imaju je već vredno senzacije, jer sve dok svetlo dana nisu videle tužne i ponižavajuće slike majki koje spavaju na podu pored svoje bolesne dece, moglo se s pravom sumnjati u postojanje savesti medicinskih radnika koji to gledaju i sa tim nemaju problem. Naravno, kao što se i moglo očekivati, kriva je majka koja je te fotografije objavila, direktor kaže zato što joj se nije svidelo društvo u sobi. To zaista zvuči logično, jer uobičajena je pojava da se žene koje spavaju mrtvim snom na prljavom podu ili rasturenim stolicama, doje decu gde i kako god mogu žale ne samo na društvo u sobi, nego i na rad sobarica, frizera, pedikira temperaturu u džakuziju i dezen tapeta. A i dosadno im je, prosto nemaju šta da rade onih par sekundi kada ne gledaju decu koja gore od temperature, boluju a ne mogu da kažu šta ih boli, nose ih na infuziju, strepe nad njima. I čim im je dosadno, one počnu da zvocaju i pujdaju javnost na ubogog direktora. Takoreći kuju zaveru. Doduše, nije najjasnije šta je cilj zavere, da li da sednu na direktorovo mesto ili da nekog nateraju da konačno dovede u red stanje u bolnici, i to tako da se time iskaže makar minimalno poštovanje malih pacijenata i njihovih majki. Direktor majke podseća i da imaju čast da spavaju na podu legata porodice Karađorđević, što stvarno nije malo zadovoljstvo. Možda bi mogla da se promeni namena bolnice i ista pretvori u hotel, u kome bi se, po visokim cenama, turistima nudio kapric spavanja na raspadnutim i neopranim podovima, uz lavabo-kadu koja služi i kao wc. Posebno kada se uzmu u obzir direktorove reči da pod »linoleumi ispod kojih "živi ceo zološki vrt", "koji povremeno izlazi na površinu". Eto, a bogati turisti bi mogli i u fauni da uživaju, kud se već razmažene majke žale i ne znaju da cene. Verovatno zato i drže vagu za merenje beba na podu, da mogu deca da se razvesele kad izgmiže zoološki vrt. Zapravo, potemkinovski pokušaj KBC Zemun da prikrije pravo stanje stvari je mnogo više toga otkrio no sakrio. Pre svega to da tamo postoje metle i krpe, i da se i preko noći može iole pospremiti odeljenje, samo kad se hoće. I kad se očekuju novinari. Da ne treba čekati Karađorđeviće da dođu i počiste ono šta su sazidali. Problem je u tome što je to otkrilo da je osoblju više stalo do njih samih, no do pacijenata i njihovih majki. Jer, da je suprotno, ne bi ni bilo prilike da se u javnosti pojave one slike bruke i sramote koje više liče na sirijski izbeglički kamp, nego na dečije odeljenje u bolnici u glavnom gradu Srbije. Inače, direktor ne spori originalnost fotografija. Dodaje da je to zato što je tada bila neviđena gužva u bolnici. Biće da je zato kada-lavabo-wc bio onako štrokav, stolice razvaljene, podovi rastureni...Ali kad se odeljenje isprazni za potrebe slikanja i novinarske posete, i to tako da prosto bode oči pitanje: »Kud li dedoše pacijente?!«, e onda je sve mnogo lepše. Ima čak i roza meda. Jedino što direktor nije objasnio je kako su majke znale da sa sobom treba da ponesu sunđere za spavanje, ćebad, jastuke, čaršave? Biće da imaju iskustva od ranije... Na slikama«pravog stanja stvari« i dalje pored krevetaca nema stolica za majke. I onaj pokazni rasklopni krevet je suviše nov, suviše netaknut, da bi ikog uspeli da ubede da je ijedna majka na njemu spavala. Kao što na slikama »pravog stanja stvari« su zapravo soba za intenzivnu negu i pedijatrijska služba za izdavanje terapije, a samo jedna slika je iz sobe sa spornog pedijatrijskog odeljenja. Onog koje, očito, može da se počisti samo kad se hoće. Kaže direktor da je u celoj priči na prvom mestu »briga o mališanima«. A majke? Majke od mališana koje treba da ih čuvaju, umesto da izvlače lutriju dobitka zaraze spavajući na prljavim podovima? Malo je lekara koji ne znaju da se o majci mora brinuti taman kao i o njenom detetu, zato što dete suviše zavisi od majke da bi ona mogla da bude zanemarena. Sem ako direktor ne misli da lično doji bolesnu decu. Zanimljivo je i da direktor u istom dahu izgovara da »stanje nije alarmantno«, ali i da krov prokišnjava zbog čega je zatvoren sprat za roditelje, u podu živi zoološki vrt, na terasi drže raspadnute stolice koje roditelji i rodbina unose unutra (očito jer nemaju na šta drugo da sednu), da rekonstrukcija ne može da se obavi, čak ni zamene cevi u kupatilima, ni dotrajali podovi...kad bi to bilo u njegovom stanu ili kući, sumnjam da bi tome rekao da nije »idealno«. Uz to sledi i jadikovka da već 12 godina ne mogu da dobiju dozvole za renoviranje, biće da su i za to krivi Karađorđevići. Iako je ta bolnica u truležnom i katastrofalnom stanju mnogo bar tri puta duže vremena. Još od pre devedesetih koje su bile odličan alibi za nemanje i nerad. Ali je zato KBC Zemun prošle godine najavio renoviranje odeljenja ortopedije i računovodstva. Pedijatrija očito može da čeka, deca nisu prioritet. Računovodstvo je ipak računovodstvo. Posebno je simpatična igra terećenja savesti koju je zaigrao direktor, kao majke su razmažene, sve to je zato što im se ne sviđa društvo u sobi, »nemaju najbolji krevet«, dočim bolnica prelazi preko tih trivijalnosti i bavi se zdravljem dece. To joj je najpreče. Za razliku od majki. Eto, one umesto da se brinu za decu, džvanjkaju i dižu bunu zbog smeštaja...a ja bih tako volela da direktor pokaže ličnim primerom kako se ceo dan treba baviti bolesnim detetom, a onda uz njega noću spavati na stolici. Jer očito to samo prava majka može, ove ostale su...za sve krive. Uz to, direktor tvrdi, u istom dahu, da majke ne spavaju na podovima, ali i da su fotografije koje to prikazuju - originalne. Dakle, ipak spavaju. I tu direktor otkriva još jednu stvar, mnogo važniju i problematičniju od spavanja na podu. Otkriva kriterijum vrednosti koji u ovoj bolnici postoji, a zahvaljujući kome je lakše okriviti majke, nego izaći pred javnost i priznati da su stvari daleko od onoga što se i pristojnim može nazvati. Otkriva i ono što sam ja od početka tvrdila, u ovom slučaju nije problem novac. Ima stvari koje novac ne može da kupi. Nema tog džaka para kojim bi se neko napravio Čovekom. Kao što su bušne sve priče o borbi protiv bele kuge od koje Srbija pati, sve dok je najlakše sopstvenu krivicu natovariti na majke. Jer, pokušajem da se javnosti zamažu oči i sakrije pravo stanje stvari u bolnici, osoblje KBC Zemun je pokazalo do koje mere potcenjuje ne samo svoje pacijente – bolesnu decu, i njihove majke, nego i sve poreske obveznike od čijeg se novca iz budžeta uzima i daje ovoj bolnici da bi uopšte mogla da postoji. Naravno i plate njenim zaposlenima koji prosto ne mogu da se povrate od pritiska javnosti, zaboravljajući da je upravo ta javnost ona koja im plate daje. Ružičasti zeka možda može da privremeno sakrije okrcanu stolicu na kojoj sedi, ali više od toga ni on siromah ne može. Prosto, ima stvari koje više ne mogu da se sakriju. Društvene mreže su odavno evoluirale u društvene medije. Zato je najbolje da KBC Zemun one metle i četke zadrži u rukama, jer – majke nisu krive.   p.s. Uporednu sliku stanja i »pravog stanja« na Pedijatrijskom odeljenju KBC Zemun, napravila je naša blogokoleginica, Mooshema, Tatjana Vehovec. Hvala.
    534 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Nastavak Jeličinog bloga ..više za  rubriku Verovali ili ne.   KRIVE SU MAJKE!!!   »Krive su majke«, bi ukratko bio zaključak medicinskog osoblja Pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, na čelu sa direktorom. Koga je, inače, najviše pogodilo toliko izveštavanje o tretmanu majki i malih pacijenata u njegovoj bolnici. Kaže da »nikada nije bio suočen sa tako senzacionalističkim izveštavanjem«. Verujem da nije, jer da jeste, ranije bi se osoblje ove bolnice dohvatilo metli i krpa, i dovelo u iole civilizovano stanje dečije odeljenje, baš tako kao što je to preko noći uradilo za potrebe pokazivanja novinarima. Direktor dodaje i da je ovakvo izveštavanje »povredilo etički i moralni kodeks i osećanja svih zaposlenih«. Što se tiče etike i morala, kao i osećanja zaposlenih, to da ih imaju je već vredno senzacije, jer sve dok svetlo dana nisu videle tužne i ponižavajuće slike majki koje spavaju na podu pored svoje bolesne dece, moglo se s pravom sumnjati u postojanje savesti medicinskih radnika koji to gledaju i sa tim nemaju problem. Naravno, kao što se i moglo očekivati, kriva je majka koja je te fotografije objavila, direktor kaže zato što joj se nije svidelo društvo u sobi. To zaista zvuči logično, jer uobičajena je pojava da se žene koje spavaju mrtvim snom na prljavom podu ili rasturenim stolicama, doje decu gde i kako god mogu žale ne samo na društvo u sobi, nego i na rad sobarica, frizera, pedikira temperaturu u džakuziju i dezen tapeta. A i dosadno im je, prosto nemaju šta da rade onih par sekundi kada ne gledaju decu koja gore od temperature, boluju a ne mogu da kažu šta ih boli, nose ih na infuziju, strepe nad njima. I čim im je dosadno, one počnu da zvocaju i pujdaju javnost na ubogog direktora. Takoreći kuju zaveru. Doduše, nije najjasnije šta je cilj zavere, da li da sednu na direktorovo mesto ili da nekog nateraju da konačno dovede u red stanje u bolnici, i to tako da se time iskaže makar minimalno poštovanje malih pacijenata i njihovih majki. Direktor majke podseća i da imaju čast da spavaju na podu legata porodice Karađorđević, što stvarno nije malo zadovoljstvo. Možda bi mogla da se promeni namena bolnice i ista pretvori u hotel, u kome bi se, po visokim cenama, turistima nudio kapric spavanja na raspadnutim i neopranim podovima, uz lavabo-kadu koja služi i kao wc. Posebno kada se uzmu u obzir direktorove reči da pod »linoleumi ispod kojih "živi ceo zološki vrt", "koji povremeno izlazi na površinu". Eto, a bogati turisti bi mogli i u fauni da uživaju, kud se već razmažene majke žale i ne znaju da cene. Verovatno zato i drže vagu za merenje beba na podu, da mogu deca da se razvesele kad izgmiže zoološki vrt. Zapravo, potemkinovski pokušaj KBC Zemun da prikrije pravo stanje stvari je mnogo više toga otkrio no sakrio. Pre svega to da tamo postoje metle i krpe, i da se i preko noći može iole pospremiti odeljenje, samo kad se hoće. I kad se očekuju novinari. Da ne treba čekati Karađorđeviće da dođu i počiste ono šta su sazidali. Problem je u tome što je to otkrilo da je osoblju više stalo do njih samih, no do pacijenata i njihovih majki. Jer, da je suprotno, ne bi ni bilo prilike da se u javnosti pojave one slike bruke i sramote koje više liče na sirijski izbeglički kamp, nego na dečije odeljenje u bolnici u glavnom gradu Srbije. Inače, direktor ne spori originalnost fotografija. Dodaje da je to zato što je tada bila neviđena gužva u bolnici. Biće da je zato kada-lavabo-wc bio onako štrokav, stolice razvaljene, podovi rastureni...Ali kad se odeljenje isprazni za potrebe slikanja i novinarske posete, i to tako da prosto bode oči pitanje: »Kud li dedoše pacijente?!«, e onda je sve mnogo lepše. Ima čak i roza meda. Jedino što direktor nije objasnio je kako su majke znale da sa sobom treba da ponesu sunđere za spavanje, ćebad, jastuke, čaršave? Biće da imaju iskustva od ranije... Na slikama«pravog stanja stvari« i dalje pored krevetaca nema stolica za majke. I onaj pokazni rasklopni krevet je suviše nov, suviše netaknut, da bi ikog uspeli da ubede da je ijedna majka na njemu spavala. Kao što na slikama »pravog stanja stvari« su zapravo soba za intenzivnu negu i pedijatrijska služba za izdavanje terapije, a samo jedna slika je iz sobe sa spornog pedijatrijskog odeljenja. Onog koje, očito, može da se počisti samo kad se hoće. Kaže direktor da je u celoj priči na prvom mestu »briga o mališanima«. A majke? Majke od mališana koje treba da ih čuvaju, umesto da izvlače lutriju dobitka zaraze spavajući na prljavim podovima? Malo je lekara koji ne znaju da se o majci mora brinuti taman kao i o njenom detetu, zato što dete suviše zavisi od majke da bi ona mogla da bude zanemarena. Sem ako direktor ne misli da lično doji bolesnu decu. Zanimljivo je i da direktor u istom dahu izgovara da »stanje nije alarmantno«, ali i da krov prokišnjava zbog čega je zatvoren sprat za roditelje, u podu živi zoološki vrt, na terasi drže raspadnute stolice koje roditelji i rodbina unose unutra (očito jer nemaju na šta drugo da sednu), da rekonstrukcija ne može da se obavi, čak ni zamene cevi u kupatilima, ni dotrajali podovi...kad bi to bilo u njegovom stanu ili kući, sumnjam da bi tome rekao da nije »idealno«. Uz to sledi i jadikovka da već 12 godina ne mogu da dobiju dozvole za renoviranje, biće da su i za to krivi Karađorđevići. Iako je ta bolnica u truležnom i katastrofalnom stanju mnogo bar tri puta duže vremena. Još od pre devedesetih koje su bile odličan alibi za nemanje i nerad. Ali je zato KBC Zemun prošle godine najavio renoviranje odeljenja ortopedije i računovodstva. Pedijatrija očito može da čeka, deca nisu prioritet. Računovodstvo je ipak računovodstvo. Posebno je simpatična igra terećenja savesti koju je zaigrao direktor, kao majke su razmažene, sve to je zato što im se ne sviđa društvo u sobi, »nemaju najbolji krevet«, dočim bolnica prelazi preko tih trivijalnosti i bavi se zdravljem dece. To joj je najpreče. Za razliku od majki. Eto, one umesto da se brinu za decu, džvanjkaju i dižu bunu zbog smeštaja...a ja bih tako volela da direktor pokaže ličnim primerom kako se ceo dan treba baviti bolesnim detetom, a onda uz njega noću spavati na stolici. Jer očito to samo prava majka može, ove ostale su...za sve krive. Uz to, direktor tvrdi, u istom dahu, da majke ne spavaju na podovima, ali i da su fotografije koje to prikazuju - originalne. Dakle, ipak spavaju. I tu direktor otkriva još jednu stvar, mnogo važniju i problematičniju od spavanja na podu. Otkriva kriterijum vrednosti koji u ovoj bolnici postoji, a zahvaljujući kome je lakše okriviti majke, nego izaći pred javnost i priznati da su stvari daleko od onoga što se i pristojnim može nazvati. Otkriva i ono što sam ja od početka tvrdila, u ovom slučaju nije problem novac. Ima stvari koje novac ne može da kupi. Nema tog džaka para kojim bi se neko napravio Čovekom. Kao što su bušne sve priče o borbi protiv bele kuge od koje Srbija pati, sve dok je najlakše sopstvenu krivicu natovariti na majke. Jer, pokušajem da se javnosti zamažu oči i sakrije pravo stanje stvari u bolnici, osoblje KBC Zemun je pokazalo do koje mere potcenjuje ne samo svoje pacijente – bolesnu decu, i njihove majke, nego i sve poreske obveznike od čijeg se novca iz budžeta uzima i daje ovoj bolnici da bi uopšte mogla da postoji. Naravno i plate njenim zaposlenima koji prosto ne mogu da se povrate od pritiska javnosti, zaboravljajući da je upravo ta javnost ona koja im plate daje. Ružičasti zeka možda može da privremeno sakrije okrcanu stolicu na kojoj sedi, ali više od toga ni on siromah ne može. Prosto, ima stvari koje više ne mogu da se sakriju. Društvene mreže su odavno evoluirale u društvene medije. Zato je najbolje da KBC Zemun one metle i četke zadrži u rukama, jer – majke nisu krive.   p.s. Uporednu sliku stanja i »pravog stanja« na Pedijatrijskom odeljenju KBC Zemun, napravila je naša blogokoleginica, Mooshema, Tatjana Vehovec. Hvala.
    Jan 17, 2014 534
  • 16 Jan 2014
    Žao mi je što od ranog jutra moram da vam ovo dajem na čitanje.Ali od muke svoje i knedle mi u  grlu,ne znam da li bih vrištala,plakala ili uzela motku da bijem sve one koji ovako tretiraju majke i decu u Zdravstvenoj Ustanovi Zaista bruka i sramota... Blog je napisala Jelica Greganović koju ste imali prilike da čitate u veselijim blogovima...       "FOTELJA ZA DOJENJE" Ovu napravu,majke koje doje decu ,na red.....vlada prava otimacina za njom..." KBC Zemun    E, sad mi je dosta! Ovo je priča koju sam ostala dužna Krugolini Borup, Majci Hrabrost koja se borila da se ne ponižavaju majke u Srbiji. Mislila sam da nije više aktuelna, ali kad sam juče videla fotografije koje je majka bolesnog deteta okačila na FB, iz pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, samo mi se vratila muka i bes. To je tačno ono što sam i ja doživljavala pre 24 godine u toj istoj bolnici, doduše kao trudnica na ginekološkom odeljenju. I upravo zbog toga sam bukvalno pobegla iz te bolnice. Ne mogu da verujem da od svih para koje su se slivale u Srbiju i Beograd, baš toj bolnici niko ništa dao nije, niti se sama mrdnula da išta dobije ili popravi. Od toga da izgleda kao otpad, do ponašanja osoblja. A, ako je ta bolnica išta para dobila i nije ih uložila u dečije odeljenje, onda bih volela baš da znam šta joj je od bolesne dece preče. Dakle, ovo će biti priča onakva kako je sve izgledalo. Ženska priča, kao muške priče iz vojske. Krv i okretanje želuca su uključeni. Kome se ne sviđa ženska  stvarnost, neka ne čita. Pre 24 godine je moj ginekolog zaključio da me, u petom mesecu prve trudnoće, pošalje na zašivanje grlića materice, takozvani serklaž. Ocenio je da je beba suviše nisko i da bi moglo da dođe do spontanog abortusa. Shodno geografiji stanovanja, pripadala sam KBC Zemun, u kojoj su me pregledali i zakazali mi dolaženje u bolnicu i pomenutu operaciju. Naravno da me je bilo strah. Više no ikada u životu. Jer što ovaj put nisam bila sama, manje se radilo o meni, a više o detetu koje sam nosila. Zato, a i zato da me ostavi na miru, sam pristala na nagovaranja moje Roditeljice da se »nađe veza«. Nisam shvatala šta će mi veza za rutinsku operaciju. Veza je bila njena prijateljica sa jednog od odeljenja koja blage veze sa mojim potrebama nisu imala. Medicinska sestra koja je kod nas svraćala na kafu i dobro me poznavala. Što je važno zbog kraja ove priče. Veza nije dobila nikakav mito, čak je oduševljeno pristala da pazi na mene dok sam u bolnici. Šta je značilo »pazi« nisam baš razumela, a nije me ni zanimalo. Očekivala sam odlazak u bolnicu, a ne na prvu liniju fronta. Greška. Prva ratna linija je bila mila majka u poređenju sa predstojećim doživljajima u KBC Zemun. Dva dana pred operaciju su me skembali u pomenutu bolnicu. S vezom ili bez veze bilo je nežno rečeno bezveze. U sobi nas je bilo šest takozvanih rizičnih trudnica. Bile smo uniformisane u prevelike, isprane, u skladu sa pokrivačima i čaršavima lako iscepane spavaćice sa plavim štambiljem na grudima. To u slučaju da nam padne na pamet da prilikom izlaska maznemo ovu neponovljivu, jedva držeću zajedno na izmučenim nitkama tkanja, kreaciju. Zahladni li, mogle smo da se pokrijemo ćebićima od par sto kila koji su takođe bili ofucana, ali i dalje držeći, jer su očito pretekla iz vremena kada su se njima pokrivali konji u vojsci. Tu i tamo je protrčala poneka bubašvaba, zbog koje su druge trudnice cikale, a ja ih mlatila novinama kao jedina koja nije imala problem s višenožnim gamadima. Medicinske sestre su nam odmah dale do znanja da bilo kakva žaljenja ili traženja ičega spadaju u svetoskrunstvo, i da mi – niža bića ima tu da ćutimo i ležimo. Naročito kada se radi o mogućim žalbama na sanitarni čvor. Dotični je bio polupan, zarđao, izguljen, neopran...naravno, pun krvavih fleka i asocijacija na to da ako tu ne dobijete sifilis, odlično ste prošli. Nakon što su me drugog dana izgladneli pred operaciju, dok su moje sobne sapatnice dobile takve obroke da se njima ne bi nahranio ni već sit miš. Naravno u plehanim, lako izubijanim sudovima. Šolje su više ličile na noše, zbog čega se vreloj, obojenoj vodi u njima koja se zvala čajem, nije moglo prići bar pola sata. Na operaciju me je odvela jedna od sestara, dole u katakombe i ostavila me da sama čekam da me pozovu. Pozvali su me. Privezali za onaj inkvizicijski operacijski sto, i izvesno vreme čangrljali jezivim mašicama i hvatalicama. A onda mi je između nogu seo lekar, kako sam kasnije saznala vrlo važan i poznat dr fr mr, proverio kod sestre »da l radimo serklaž« i bez ikakve najave izveo stvar od koje mi se i danas kosa diže na glavi. Bez mrve anestezije mi je naživo izvukao grlić materice i počeo da ga šije. Naravno da sam, zahvaljujući svetlosnom bolu koji mi je u trenu prerezao mozak, uzaludno probala da prekinem široke kožne kaiševe kojim su mi bile vezane noge i ruke. Uz to sam se i razdrala. U odgovor na to se lekar viknuo na mene: »Šta se dernjaš, kako misliš da rodiš ako sad urlaš!?« Da mi je radio mozak mogla bih da ga priupitam bi li on pevao da mu neko malo krene da firca pišu, ali tada mi je jedina briga bila da prestane bol od kog je počela da mi se ledi i kičma. Osećala sam da će bol i moj i inače prenizak pritisak da me bace u nesvest, a to kanda biti dobro neće. Dok je lekar i dalje džvanjkao između mojih nogu, sve češće koristeći i prideve, ja sam počela da molim neku jadnicu na praksi za medicisku sestru koja mi je stajala, u svetoj stravi, vrh glave. Molila sam je samo da mi sipa čašu vode na lice, samo da ne padnem u nesvest. To je isprepadana sirotica i uradila. Bilo je to dovoljno da u svesnom stanju sačekam kraj operacije kojoj bi pre priličilo ime – kasapljenje. Onda su u mene zgurali nešto što je strašno bolelo i grebalo. Time je operacija završena. Odvezali su me i geknuli na gurajuća nosila. Njima me je izgleda gluvonema sestra, jer ni glasa od sebe puštala nije, odgurala do lifta. Kog nije bilo tako dugo...a hodnici i sale su bili led ledeni. Valjda zbog sterilnosti. Osećala sam kako se mokra spavaćica ledi na meni, kako noge više ne osećam od mraza. Lift je konačno stigao, ali i još jedna nosila. Sestra koja ih je gurala je dobacila onoj »mojoj«: »Makni tu, kad je imala kiretažu neka čeka još malo!« i preko reda se ugurala u lift. Kiretažu? Nije mi valjda onaj kreten uradio kiretažu? Sestra me je utešila sa nekoliko reči: »Ma, serklaž, lezi tu i ne gnjavi«. Kada sam već mislila da je bela smrt ono što će mi glave doći, stigao je konačno lift, sestra me je ugurala u isti, onda otkotrljala do vrata sobe i rekla: »Ajde, ustaj! I kad budeš išla u wc povadi one zavoje iz sebe.« To je bilo sve. Tada i narednih dana. Ustala sam kako sam znala i umela. Hodnik i vrata su se ljuljali. Kad sam se uteturala u vrata sobe, trudne sapatnice su skoro poskakale kroz prozore od straha. Sprečile su ih šipke na prozorima. Da sam sa Neretve stigla, ne bih tako izgledala. Spavaćica mi je u gornjoj polovini bila mokra od one vode, a u donjoj od krvi. Niz noge mi je curila krv, sve do bosih stopala u bari iste. Kroz sat vremena sam, u suvoj spavaćici koju mi je donela čistačica i bez reči mi je bacila na krevet, uspela da se dočepam onog pogroma od takozvanog toaleta. I da pridržavajući se za prljave zidove iz sebe nekako izvučem metre krvavih zavoja. Onda sam odbauljala nazad. Četiri naredna dana mi niko ni reč nije rekao. Džaba sam se raspitivala da li je sada sve u redu, hoće li me iko pregledati. Rečeno mi je da tu ima da ležim deset dana i to je to. Ležala sam i gledala kako se malokrvnim trudnicama daje »pojačan obrok« - jedno kuvano jaje koje mi nismo dobijale. Kako se sestre brecaju na pacijentkinje, kako doktori u viziti pogledaju kartone na krevetu, a na trudnice ni oko ne bace, kao da nas nema, kao da smo višak dijagnozama na izguljenim krevetima. Kako se uveče zaključava odeljenje, jer su, kako su mi rekle sapatnice, sa odeljenja bežale žene. Ležala bih ja i dalje da nisam petog dana priupitala lekara u viziti kada će me neko pregledati ili mi bar reći da li sam dobro. Lekar me je pogledao tako zaprepašćeno kao da je progovorio ormarić pored kreveta. Sastavio obrve u prezrivo mrštenje, zveknuo plehanim držačem za karton o krevet i bez odgovora otišao dalje. Iza njega su me zgroženo gledale sestre. Posle vizite se jedna vratila da mi kaže da je to poslednji put da sam se obratila lekaru. U podne su mi za ručak doneli olupanu porciju-nošu supe po kojo je plivalo perje. Tu mi je pukao film. Odnela sam porciju do sobe u kojoj su sedele medicinske sestre, poizuvane, sa nogama na pisaćim stolovima. Pokazala sam im supu, jedna mi je preko ramena dobacila: »Žali se lekaru«. Lekaru? Što da ne. Pokucala sam na susedna vrata i ušla kod dežurnog lekara, pokazala mu supu, a on mi je odgovorio: »Napolje!« Napolje? Tada sam se setila da sam ne samo trudna, nego i ljudsko biće. I to ljudsko biće koje je novinar. I to urednik informativne redakcije upravo napravljenog B92. I da dotično dno od bolnice u tom trenutku slavi dva veka svog postojanja. I da se direktorka KBC Zemun upravo tada baš kandiduje za gradonačelnicu Beograda. Supu sam im ostavila u hodniku i od trudnica na odeljenju pokupila sav sitniš koji su imale. Otišla do telefonske govornice u susednom hodniku i, kako B92 u tom trenutku nije imala emisiju u koju bih mogla da se javim, javila sam se kolegama u Studiju B. Bilo je taman vreme »Beogradskih talasa«. Lepo, mirno, izvežbano, jer bar to sam umela da radim, dala sam im izveštaj iz KBC Zemun. Poduži. Pravac u program. Uživo. Vratila sam se u sobu, u kojoj su me dočekali zaprepašćeni pogledi. Spakovala svoje stvari i čekala vreme posete, i Žmua da me izvede iz te kaljuge. Na odeljenju je vladao muk. Samo je u jednom trenutku u sobu progvirila čistačica i pitala me: »Jesi ti Jelica Milenković?« »Jesam, šta hoćeš?«, je bio odgovor koji je shvatila i nestala. Kada je Žmu došao, samo sam mu rekla da hoću napolje, i da ako je ovo jedina bolnica, onda bolje da rodim na njivi. »Dobro, idemo do sestara, sredićemo to...«, rekao je Žmu. I, ja napred, a on pozadi, otišli smo do sestara. Koje su i dalje sedele u svojoj sobi, sa nogama na pisaćim stolovima. Pogledale su me i okrenule mi leđa. »Treba mi lekar«, rekla sam njihovim leđima. »Za tebe nema lekara«, odgovorila su mi leđa medicinske radnice. U tom trenutku me je Žmu odgurnuo rukom, siknuo: »Sedi tamo i čekaj« i izašao na scenu. Sestre su poskakale u stav mirno. Zaboravila sam da kažem da je Žmu tada bio poznati savezni funkcioner. Političar, d'izvinete. Presamitile su se na pola. Uzalud. Žmu je umarširao kod lekara. Kasnije sam saznala da je lekar probao da mu objasni da je on isto član nečega, da je vrlo aktivan, da podržava, da nije znao da je On moj muž, da su sve trudnice histerične...i da ne mogu napolje. Žmu ga je poslao u ćošak i otišao po moju torbu. Iz bolnice me je izveo u spavaćici preko koje mi je navukao svoj kaput. Odeća mi je ostala zaključana u cenjenoj bolnici. Sutradan im je vratio spavaćicu, uzeo moju odeću i zbogom se dabogda nikada više ne videli sa vašom rupčagom od bolnice. Tada se javila moja »veza«, ona od koje do tada ni traga nije bilo. Bila je ljuta i uvređena, jer je u bolnici došlo do skandala. Ne zato što je bolnica raspadnuta, prljava, osoblje bezobrazno, lekari osorni i nevaspitani, nego zato što se osećala krivom jer im nisam rekla da sam novinarka. I zato što sam primljena pod devojačkim prezimenom. Nisam im rekla ni ko je moj Žmu. A onaj lekar koji me je kasapio je obaška bio ljut. Onaj koji je tako voleo da nastupa u medijima. Trebalo je da mu kažem da sam novinarka...Možda bi mi sipali dve čaše vode na lice, valjda...Tada sam dotičnu »vezu« oduvala iz svog života. Posle se ispostavilo da sam od pomenutog posega na živo dobila lupetanje srca. Kardiolog kod kog me je lekar poslao se češao od muke po glavi. Bila sam trudna, lekove nije smeo tek tako da mi da. Dao mi je jedan, nežni, od kog mi se svet ljuškao i maglio bar sat vremena po konzumiranju. Usput su otkrili i da mi je beba u karličnom položaju, da ako krene tako velika da se okreće, biće još gore. Poslednji ultra zvuk su mi zakazali mesec dana posle roka za porođaj. Taman da se svi slikamo porodično. Tada je Žmuu pukao film i odveo me je u Sloveniju da rodim. Nećete verovati, ali tamo su se konci od serklaža skidali pod anestezijom. Sa stola su me nosili i u krevet prenosili. Nisam smela da ustanem ceo dan. Sestra je skoro pala u nesvest od straha kad me je posle operacije videla da pokušavam da ustanem. Lekar se zaprepastio kad je čuo da su mi serklaž radili na živo. »Pravo je čudo da niste izgubili dete. I glavu. To je ozbiljna operacija.«, rekao je. Nisam mogla da objasnim da mi sa Neretve i prve linije fronta i krvavi okolo hodamo ako treba, šiju nas i da nas ni ne opiju bar rakijom... I juče vidim fotografije koje je napravila u KBC Zemun, doduše na dečijem (da bude još gore) odeljenju, jadna majka V.V. Lepo sam se sastravila. Tamo je vreme stalo. Tamo je sve još uvek prljavo, olupano, bezobrazno, kao i pre četvrt veka. U glavnom gradu. U gradu u koji se novac svih ovih godina slivao. Samo do njih stigao nije. Mada, verujem da nema novca koji bi KBC Zemun pomogao. To je pitanje ljudi. I njihovog morala. Nema novca koji to može da nadoknadi. Koji mogu da gledaju majke koje spavaju na podu i razvaljenim stolicama, decu kupaju u prljavim valjda lavaboima, mere na podu...   Ukratko – bruka i sramota. Edit: Da ne zaboravim, ovo nije priča iz devedesetih, ovo je bilo pre nastupa tih godina. Kada se još imalo. Kada nije bilo alibija za nemanje i bezobrazluk.  Edit 2: Komentar lekarke J.K., danas, kod mene na fb zidu:  Ja ću samo napisati svoj lični komentar nakon iskustva sa ovom bolnicom - ako želite nekoga da se rešite, a da ne odgovarate, pošaljite ga tamo. Toliko sam bila zgrožena da sam ostala bez teksta. Na stranu neljubaznost i grubo ophodjenje, neznanje je neoprostivo!!! Dobila sam zatvarač za braunilu sa PODA! A kolega je uredno dunuo u njega (valjda se nasekirao da mi ne ubaci u venu neko trunje!?!?!?). A sa bakterijama ću valjda sama da se izborim. Zlo. Doktor koji mi je radio intervenciju ostade šokiran takodje ponašanjem dotičnih..naravno revoluciju sam digla onako kljakava (sreća te sam bila toliko kljakava).    
    549 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Žao mi je što od ranog jutra moram da vam ovo dajem na čitanje.Ali od muke svoje i knedle mi u  grlu,ne znam da li bih vrištala,plakala ili uzela motku da bijem sve one koji ovako tretiraju majke i decu u Zdravstvenoj Ustanovi Zaista bruka i sramota... Blog je napisala Jelica Greganović koju ste imali prilike da čitate u veselijim blogovima...       "FOTELJA ZA DOJENJE" Ovu napravu,majke koje doje decu ,na red.....vlada prava otimacina za njom..." KBC Zemun    E, sad mi je dosta! Ovo je priča koju sam ostala dužna Krugolini Borup, Majci Hrabrost koja se borila da se ne ponižavaju majke u Srbiji. Mislila sam da nije više aktuelna, ali kad sam juče videla fotografije koje je majka bolesnog deteta okačila na FB, iz pedijatrijskog odeljenja KBC Zemun, samo mi se vratila muka i bes. To je tačno ono što sam i ja doživljavala pre 24 godine u toj istoj bolnici, doduše kao trudnica na ginekološkom odeljenju. I upravo zbog toga sam bukvalno pobegla iz te bolnice. Ne mogu da verujem da od svih para koje su se slivale u Srbiju i Beograd, baš toj bolnici niko ništa dao nije, niti se sama mrdnula da išta dobije ili popravi. Od toga da izgleda kao otpad, do ponašanja osoblja. A, ako je ta bolnica išta para dobila i nije ih uložila u dečije odeljenje, onda bih volela baš da znam šta joj je od bolesne dece preče. Dakle, ovo će biti priča onakva kako je sve izgledalo. Ženska priča, kao muške priče iz vojske. Krv i okretanje želuca su uključeni. Kome se ne sviđa ženska  stvarnost, neka ne čita. Pre 24 godine je moj ginekolog zaključio da me, u petom mesecu prve trudnoće, pošalje na zašivanje grlića materice, takozvani serklaž. Ocenio je da je beba suviše nisko i da bi moglo da dođe do spontanog abortusa. Shodno geografiji stanovanja, pripadala sam KBC Zemun, u kojoj su me pregledali i zakazali mi dolaženje u bolnicu i pomenutu operaciju. Naravno da me je bilo strah. Više no ikada u životu. Jer što ovaj put nisam bila sama, manje se radilo o meni, a više o detetu koje sam nosila. Zato, a i zato da me ostavi na miru, sam pristala na nagovaranja moje Roditeljice da se »nađe veza«. Nisam shvatala šta će mi veza za rutinsku operaciju. Veza je bila njena prijateljica sa jednog od odeljenja koja blage veze sa mojim potrebama nisu imala. Medicinska sestra koja je kod nas svraćala na kafu i dobro me poznavala. Što je važno zbog kraja ove priče. Veza nije dobila nikakav mito, čak je oduševljeno pristala da pazi na mene dok sam u bolnici. Šta je značilo »pazi« nisam baš razumela, a nije me ni zanimalo. Očekivala sam odlazak u bolnicu, a ne na prvu liniju fronta. Greška. Prva ratna linija je bila mila majka u poređenju sa predstojećim doživljajima u KBC Zemun. Dva dana pred operaciju su me skembali u pomenutu bolnicu. S vezom ili bez veze bilo je nežno rečeno bezveze. U sobi nas je bilo šest takozvanih rizičnih trudnica. Bile smo uniformisane u prevelike, isprane, u skladu sa pokrivačima i čaršavima lako iscepane spavaćice sa plavim štambiljem na grudima. To u slučaju da nam padne na pamet da prilikom izlaska maznemo ovu neponovljivu, jedva držeću zajedno na izmučenim nitkama tkanja, kreaciju. Zahladni li, mogle smo da se pokrijemo ćebićima od par sto kila koji su takođe bili ofucana, ali i dalje držeći, jer su očito pretekla iz vremena kada su se njima pokrivali konji u vojsci. Tu i tamo je protrčala poneka bubašvaba, zbog koje su druge trudnice cikale, a ja ih mlatila novinama kao jedina koja nije imala problem s višenožnim gamadima. Medicinske sestre su nam odmah dale do znanja da bilo kakva žaljenja ili traženja ičega spadaju u svetoskrunstvo, i da mi – niža bića ima tu da ćutimo i ležimo. Naročito kada se radi o mogućim žalbama na sanitarni čvor. Dotični je bio polupan, zarđao, izguljen, neopran...naravno, pun krvavih fleka i asocijacija na to da ako tu ne dobijete sifilis, odlično ste prošli. Nakon što su me drugog dana izgladneli pred operaciju, dok su moje sobne sapatnice dobile takve obroke da se njima ne bi nahranio ni već sit miš. Naravno u plehanim, lako izubijanim sudovima. Šolje su više ličile na noše, zbog čega se vreloj, obojenoj vodi u njima koja se zvala čajem, nije moglo prići bar pola sata. Na operaciju me je odvela jedna od sestara, dole u katakombe i ostavila me da sama čekam da me pozovu. Pozvali su me. Privezali za onaj inkvizicijski operacijski sto, i izvesno vreme čangrljali jezivim mašicama i hvatalicama. A onda mi je između nogu seo lekar, kako sam kasnije saznala vrlo važan i poznat dr fr mr, proverio kod sestre »da l radimo serklaž« i bez ikakve najave izveo stvar od koje mi se i danas kosa diže na glavi. Bez mrve anestezije mi je naživo izvukao grlić materice i počeo da ga šije. Naravno da sam, zahvaljujući svetlosnom bolu koji mi je u trenu prerezao mozak, uzaludno probala da prekinem široke kožne kaiševe kojim su mi bile vezane noge i ruke. Uz to sam se i razdrala. U odgovor na to se lekar viknuo na mene: »Šta se dernjaš, kako misliš da rodiš ako sad urlaš!?« Da mi je radio mozak mogla bih da ga priupitam bi li on pevao da mu neko malo krene da firca pišu, ali tada mi je jedina briga bila da prestane bol od kog je počela da mi se ledi i kičma. Osećala sam da će bol i moj i inače prenizak pritisak da me bace u nesvest, a to kanda biti dobro neće. Dok je lekar i dalje džvanjkao između mojih nogu, sve češće koristeći i prideve, ja sam počela da molim neku jadnicu na praksi za medicisku sestru koja mi je stajala, u svetoj stravi, vrh glave. Molila sam je samo da mi sipa čašu vode na lice, samo da ne padnem u nesvest. To je isprepadana sirotica i uradila. Bilo je to dovoljno da u svesnom stanju sačekam kraj operacije kojoj bi pre priličilo ime – kasapljenje. Onda su u mene zgurali nešto što je strašno bolelo i grebalo. Time je operacija završena. Odvezali su me i geknuli na gurajuća nosila. Njima me je izgleda gluvonema sestra, jer ni glasa od sebe puštala nije, odgurala do lifta. Kog nije bilo tako dugo...a hodnici i sale su bili led ledeni. Valjda zbog sterilnosti. Osećala sam kako se mokra spavaćica ledi na meni, kako noge više ne osećam od mraza. Lift je konačno stigao, ali i još jedna nosila. Sestra koja ih je gurala je dobacila onoj »mojoj«: »Makni tu, kad je imala kiretažu neka čeka još malo!« i preko reda se ugurala u lift. Kiretažu? Nije mi valjda onaj kreten uradio kiretažu? Sestra me je utešila sa nekoliko reči: »Ma, serklaž, lezi tu i ne gnjavi«. Kada sam već mislila da je bela smrt ono što će mi glave doći, stigao je konačno lift, sestra me je ugurala u isti, onda otkotrljala do vrata sobe i rekla: »Ajde, ustaj! I kad budeš išla u wc povadi one zavoje iz sebe.« To je bilo sve. Tada i narednih dana. Ustala sam kako sam znala i umela. Hodnik i vrata su se ljuljali. Kad sam se uteturala u vrata sobe, trudne sapatnice su skoro poskakale kroz prozore od straha. Sprečile su ih šipke na prozorima. Da sam sa Neretve stigla, ne bih tako izgledala. Spavaćica mi je u gornjoj polovini bila mokra od one vode, a u donjoj od krvi. Niz noge mi je curila krv, sve do bosih stopala u bari iste. Kroz sat vremena sam, u suvoj spavaćici koju mi je donela čistačica i bez reči mi je bacila na krevet, uspela da se dočepam onog pogroma od takozvanog toaleta. I da pridržavajući se za prljave zidove iz sebe nekako izvučem metre krvavih zavoja. Onda sam odbauljala nazad. Četiri naredna dana mi niko ni reč nije rekao. Džaba sam se raspitivala da li je sada sve u redu, hoće li me iko pregledati. Rečeno mi je da tu ima da ležim deset dana i to je to. Ležala sam i gledala kako se malokrvnim trudnicama daje »pojačan obrok« - jedno kuvano jaje koje mi nismo dobijale. Kako se sestre brecaju na pacijentkinje, kako doktori u viziti pogledaju kartone na krevetu, a na trudnice ni oko ne bace, kao da nas nema, kao da smo višak dijagnozama na izguljenim krevetima. Kako se uveče zaključava odeljenje, jer su, kako su mi rekle sapatnice, sa odeljenja bežale žene. Ležala bih ja i dalje da nisam petog dana priupitala lekara u viziti kada će me neko pregledati ili mi bar reći da li sam dobro. Lekar me je pogledao tako zaprepašćeno kao da je progovorio ormarić pored kreveta. Sastavio obrve u prezrivo mrštenje, zveknuo plehanim držačem za karton o krevet i bez odgovora otišao dalje. Iza njega su me zgroženo gledale sestre. Posle vizite se jedna vratila da mi kaže da je to poslednji put da sam se obratila lekaru. U podne su mi za ručak doneli olupanu porciju-nošu supe po kojo je plivalo perje. Tu mi je pukao film. Odnela sam porciju do sobe u kojoj su sedele medicinske sestre, poizuvane, sa nogama na pisaćim stolovima. Pokazala sam im supu, jedna mi je preko ramena dobacila: »Žali se lekaru«. Lekaru? Što da ne. Pokucala sam na susedna vrata i ušla kod dežurnog lekara, pokazala mu supu, a on mi je odgovorio: »Napolje!« Napolje? Tada sam se setila da sam ne samo trudna, nego i ljudsko biće. I to ljudsko biće koje je novinar. I to urednik informativne redakcije upravo napravljenog B92. I da dotično dno od bolnice u tom trenutku slavi dva veka svog postojanja. I da se direktorka KBC Zemun upravo tada baš kandiduje za gradonačelnicu Beograda. Supu sam im ostavila u hodniku i od trudnica na odeljenju pokupila sav sitniš koji su imale. Otišla do telefonske govornice u susednom hodniku i, kako B92 u tom trenutku nije imala emisiju u koju bih mogla da se javim, javila sam se kolegama u Studiju B. Bilo je taman vreme »Beogradskih talasa«. Lepo, mirno, izvežbano, jer bar to sam umela da radim, dala sam im izveštaj iz KBC Zemun. Poduži. Pravac u program. Uživo. Vratila sam se u sobu, u kojoj su me dočekali zaprepašćeni pogledi. Spakovala svoje stvari i čekala vreme posete, i Žmua da me izvede iz te kaljuge. Na odeljenju je vladao muk. Samo je u jednom trenutku u sobu progvirila čistačica i pitala me: »Jesi ti Jelica Milenković?« »Jesam, šta hoćeš?«, je bio odgovor koji je shvatila i nestala. Kada je Žmu došao, samo sam mu rekla da hoću napolje, i da ako je ovo jedina bolnica, onda bolje da rodim na njivi. »Dobro, idemo do sestara, sredićemo to...«, rekao je Žmu. I, ja napred, a on pozadi, otišli smo do sestara. Koje su i dalje sedele u svojoj sobi, sa nogama na pisaćim stolovima. Pogledale su me i okrenule mi leđa. »Treba mi lekar«, rekla sam njihovim leđima. »Za tebe nema lekara«, odgovorila su mi leđa medicinske radnice. U tom trenutku me je Žmu odgurnuo rukom, siknuo: »Sedi tamo i čekaj« i izašao na scenu. Sestre su poskakale u stav mirno. Zaboravila sam da kažem da je Žmu tada bio poznati savezni funkcioner. Političar, d'izvinete. Presamitile su se na pola. Uzalud. Žmu je umarširao kod lekara. Kasnije sam saznala da je lekar probao da mu objasni da je on isto član nečega, da je vrlo aktivan, da podržava, da nije znao da je On moj muž, da su sve trudnice histerične...i da ne mogu napolje. Žmu ga je poslao u ćošak i otišao po moju torbu. Iz bolnice me je izveo u spavaćici preko koje mi je navukao svoj kaput. Odeća mi je ostala zaključana u cenjenoj bolnici. Sutradan im je vratio spavaćicu, uzeo moju odeću i zbogom se dabogda nikada više ne videli sa vašom rupčagom od bolnice. Tada se javila moja »veza«, ona od koje do tada ni traga nije bilo. Bila je ljuta i uvređena, jer je u bolnici došlo do skandala. Ne zato što je bolnica raspadnuta, prljava, osoblje bezobrazno, lekari osorni i nevaspitani, nego zato što se osećala krivom jer im nisam rekla da sam novinarka. I zato što sam primljena pod devojačkim prezimenom. Nisam im rekla ni ko je moj Žmu. A onaj lekar koji me je kasapio je obaška bio ljut. Onaj koji je tako voleo da nastupa u medijima. Trebalo je da mu kažem da sam novinarka...Možda bi mi sipali dve čaše vode na lice, valjda...Tada sam dotičnu »vezu« oduvala iz svog života. Posle se ispostavilo da sam od pomenutog posega na živo dobila lupetanje srca. Kardiolog kod kog me je lekar poslao se češao od muke po glavi. Bila sam trudna, lekove nije smeo tek tako da mi da. Dao mi je jedan, nežni, od kog mi se svet ljuškao i maglio bar sat vremena po konzumiranju. Usput su otkrili i da mi je beba u karličnom položaju, da ako krene tako velika da se okreće, biće još gore. Poslednji ultra zvuk su mi zakazali mesec dana posle roka za porođaj. Taman da se svi slikamo porodično. Tada je Žmuu pukao film i odveo me je u Sloveniju da rodim. Nećete verovati, ali tamo su se konci od serklaža skidali pod anestezijom. Sa stola su me nosili i u krevet prenosili. Nisam smela da ustanem ceo dan. Sestra je skoro pala u nesvest od straha kad me je posle operacije videla da pokušavam da ustanem. Lekar se zaprepastio kad je čuo da su mi serklaž radili na živo. »Pravo je čudo da niste izgubili dete. I glavu. To je ozbiljna operacija.«, rekao je. Nisam mogla da objasnim da mi sa Neretve i prve linije fronta i krvavi okolo hodamo ako treba, šiju nas i da nas ni ne opiju bar rakijom... I juče vidim fotografije koje je napravila u KBC Zemun, doduše na dečijem (da bude još gore) odeljenju, jadna majka V.V. Lepo sam se sastravila. Tamo je vreme stalo. Tamo je sve još uvek prljavo, olupano, bezobrazno, kao i pre četvrt veka. U glavnom gradu. U gradu u koji se novac svih ovih godina slivao. Samo do njih stigao nije. Mada, verujem da nema novca koji bi KBC Zemun pomogao. To je pitanje ljudi. I njihovog morala. Nema novca koji to može da nadoknadi. Koji mogu da gledaju majke koje spavaju na podu i razvaljenim stolicama, decu kupaju u prljavim valjda lavaboima, mere na podu...   Ukratko – bruka i sramota. Edit: Da ne zaboravim, ovo nije priča iz devedesetih, ovo je bilo pre nastupa tih godina. Kada se još imalo. Kada nije bilo alibija za nemanje i bezobrazluk.  Edit 2: Komentar lekarke J.K., danas, kod mene na fb zidu:  Ja ću samo napisati svoj lični komentar nakon iskustva sa ovom bolnicom - ako želite nekoga da se rešite, a da ne odgovarate, pošaljite ga tamo. Toliko sam bila zgrožena da sam ostala bez teksta. Na stranu neljubaznost i grubo ophodjenje, neznanje je neoprostivo!!! Dobila sam zatvarač za braunilu sa PODA! A kolega je uredno dunuo u njega (valjda se nasekirao da mi ne ubaci u venu neko trunje!?!?!?). A sa bakterijama ću valjda sama da se izborim. Zlo. Doktor koji mi je radio intervenciju ostade šokiran takodje ponašanjem dotičnih..naravno revoluciju sam digla onako kljakava (sreća te sam bila toliko kljakava).    
    Jan 16, 2014 549