Blogovi

Ekipa: 0 member(s)

Shares ?

0

Klikova ?

0

Viral Lift ?

0%

Tagovi

Pogledajte i ovo

  • 06 Feb 2014
      Evo najzad teme koju najvise volim! MATEMATIKA! Možda zvuči smešno, ali zaista je matematika jedna od stvari o kojoj obožavam da pričam i diskutujem sa ljudima, čak i sa onima koji je ne vole. Svaki put kada neko pomene matematiku, u društvu se nađe neko kome padne mrak na oči i počne da priča o tome kako je to strašna nauka, koja postoji samo da bi nam zagorčala život, dok nikome do sada koga sam upoznala (a da je ne voli) nije palo na pamet da je baš matematika ta koja može da nam olakša život… Da počnemo od činjenice da je matematika pre svega grana filozofije koja označava nauku, logiku i rutinsko učenje. Kada se vratimo na sam početak, ona je trebala da olakša ljudima koji se bave trgovinom. Kasnije je postala deo svakodnevice, ali ne zbog toga da bi nam zagorčala život već baš da bi nam olakšala isti.   Podeliću sa Vama moj način gledišta. Posmatrajmo ove dve stvari: ŽIVOT                                    MATEMATIKA u životu imamo:                      u matematici: PROBLEM                                ZADATAK u životu imamo                       u matematici imamo MILION načina                        MILION načina da rešimo problem.                 da rešimo zadatak. U oba slučaja SAMO JEDAN NAČIN je PRAVI! Ili smo rešili zadatak tačno do kraja ili je zadatak netačan. Ili smo rešili problem u životu ili ga nismo rešili, već odložili. Zar ne?   Jako je prosto prelomiti tu činjenicu u glavi i tako u jednom trenutku matematika postaje nešto što je zaista važno! Svaka oblast iz matematike znači nešto, reflektuje se na naš mozak na neki čudan način. Od kako sam naučila da radim tu matematiku sistematično, rutinski, da ne pravim greške, tako sam počela i u životu mnogo manje stvari da odlažem, sve rešavam sada i odmah… Mnogo situacija uspevam da predvidim, ali to nije toliko važno koliko da svaki korak koji napravimo treba da bude tačan. Mnogo manje vremena sam izgubila od kako sam prvi put sela da radim matematiku i koliko sam je više radila toliko nisam htela da prestanem, samo sam bila uporna, nastavljala do kraja i nikad ne bih digla ruke na pola posla. Što se tiče energije, da li shvatate koliko više energije izgubimo razmišljajući o tome zašto nam nešto treba u životu (kao na primer matematika). Nije matematika samo nauka koja nas tera da usavršimo gledanje na probleme, već i sa psihološke strane utiče na nas. Osećaj je neverovatan kada znate da ste korak bliže rešenju koje ste tako dugo tražili.   Tužna je priča moje generacije. Većina živi u ubeđenju da nam ništa u životu ne treba i da je škola samo ulica. Koliko samo ima onih uspešnih ljudi koji su upisali fakultete da bi se borili sa naukom, da bi iznosili nove ideje – MALO! Svako može da kaže svoje mišljenje, i u kafiću i u autobusu i u parku, ali koliko njih je pristalo da od njega napravi nešto bolje? Da promeni nešto? Studenata ima raznih! I onih koji stalno idu linijom manjeg otpora i onih koji sve prihvataju zdravo za gotovo i onih koji su tu silom stvari, ali hvala bogu na onima koji nose tu potrebnu energiju u sebi da promene nešto.   Eto ja sam pokušala da promenim Vaš način gledanja na matematiku. Koliko je ona u stvari divna! Pa svuda u svetu je ISTA! Jezika ima raznih, istoriju da ne pominjem, tradicija, religije, i ostalog. Matematika je svuda ista, kao i sve što ima veze sa njom! Posle ćemo da pričamo o nalaženju posla bilo gde u inostranstvu, dobro plaćenih poslova, a zašto? Zato što retko ko hoće da ide putem kojim se ređe ide!!! Jedan dan, jedan zadatak!    Hajde da uvedemo smenu, da vidimo kako će svet izgledati kada na svakom koraku možemo da saznamo nešto novo, ali na ONOM nivou! J
    1520 Objavio/la D Boyanna
  • 06 Feb 2014
    Ponekad se zaustavimo u vremenu i prostoru i zapitamo se šta smo uradili pametno u poslednje vreme. Da li smo pametno postupili u određenim situacijama? Da li smo dovoljno ozbiljno pristupili problemima koji nas prate svakodnevno, kao i obavezama? Da li smo doveli svoj život na viši nivo u odnosu na predhodni period? Usponi i padovi su normalni. Treba imati objektivan način gledanja na svet oko nas. Stvoriti realnu sliku svega što nas okružuje pa tada i doneti pravu odluku za rešenje situacije. Posmatrala sam ljude oko sebe dok sam obavljala svoje dnevne zadatke, obaveze. Zaključila sam da ljudi ili previše pažnje posvećuju svom ponašanju u javnosti ili uopšte ne obraćaju pažnju na sebe i prave rutinske greške, naravno vezane za običan život, nas smrtnika.   Pre neki dan sam se vozila gradskim prevozom i po prvi put posle dužeg vremena obratila pažnju na ljude oko mene. Bila sam na srednjim vratima. Face svih ljudi su bile relativno sumorne. Ljudi su bili depresivni, vraćajući se sa posla, dok su neki išli na njih. Svi su gledali jedni na druge sa određenom dozom ogorčenosti, zajedljivosti, ostali su bili distancirani od realnosti. Pored mene je stajao mlad čovek koji je pričao telefonom, što mi na prvi pogled nije uopšte bilo čudno. On je bio predstavnik onih ljudi koji obavljaju svoje dodatne obaveze između onih glavnih. Jedna starija žena je konstantno stajala na vratima i već nekih pet, šest stanica se nije pomerala odatle dok su ljudi pokušavali da uđu i izađu iz autobusa kroz nju. Nije uopšte obratila pažnju na to kakav je ona objekat u svetu oko sebe i koliko pomaže odnosno odmaže situaciji. Nije bila svesna svog postojanja u tom autobusu.  Posle nekog vremena opet sam se osvrnula oko sebe, ljudi su se izmenjali. Kad god bi u autobus ušao neko ko odudara od ljudi oko mene svi bi ga gledali kao da je sa druge planete (što nije dokazano), bez obzira sa bolom koji ta osoba možda nosi sa sobom, kao i svi mi. Dok sam vatala beleške u svoj nevidljivi notes, još uvek sam čula glas onog mladog čoveka. Kada sam se okrenula, on je još uvek pričao. Recimo da sam u tom autobusu provela oko sat vremena. On je još uvek pričao. Posle par minuta su u autobus ušle neke devojčice, ni manje ni više nego srednjoškolke, koje su se zahvaljujući njihovim živahnim hormonima kikotale i smejale na sav glas, ne obraćajući pažnju na čoveka koji jedeo do njih sa crnom pločicom na grudima. Oči su mu bile pune tuge, ko zna zbog čega, a opet je svima bilo jasno. Ljudi nemaju izbora. Opet nepažnja! Sasvim sam mirno stajala sve vreme i strpljivo izoštravala granice između ljudi, to mi nikada nije bio problem. Volim da iskritikujem! Izašla sam iz autobusa i u muku napustila taj objekat u kome neprestano cirkuliše ta čudna energija ljudi koji su isuviše okupirani samima sobom da bi razmeli ostale.   Ovaj blog može da bude i dublji ali moja misao je kompletirana poslnjom rečenicom koju svi možemo da razumemo. Kada bismo samo malo više pažnje i koncentracije posvetili stvarima koje redovno prolazimo i činimo, bili bismo mnogo manje nesrećni u pauzama između njih.   Volela bih da čujem Vaše mišljenje!
    1095 Objavio/la D Boyanna
  • 25 Jul 2013
    Ovo je pricha o jednom Nikoli.Sve je pochelo kada je Nikola imao 4 godine. Do svoje chetvrte godine Nikola nikada nije uspeo da stane na noge, chak ni uz pomoc njegovih roditelja on nikada ne bi bio dovoljno jak da napravi jedan korak. Kada je Nikola vec imao 4 godine, njegovi roditelji su hitno morali da izadju iz kuce, jer je Nikolinoj baki Dragici bilo jako loshe. Prvi put su ostavili Nikolu samog kod kuce. On se vec kretao slobodno, imao je slobodu da puzi svuda po kuci, jedino shto nije mogao da uradi jeste da otvori vrata, tako da su njegovi roditelji bezbrizhno mogli da izadju iz kuce. Koje su shanse da mali Nikola bash tog dana dok njih nema prohoda?Proshlo je 5 sati od kako su Nikolini roditelji bili van kuce. Nikola je bio jako gladan. Tada je nervozno plakao, vrishtao, sklupchan u coshku njihove velike dnevne sobe, ali ga niko nije chuo. Nakon 3 sata plakanja i dozivanja u pomoc bez ikakve nade da ce neko doci da mu pomogne, mali Nikola je pocheo da puzi svuda po kuci kako bi nashao neshto shto mu lichi na hranu. Kada je napravio 4 kruga po svojoj velikoj dnevnoj sobi, kuhinji, kupatilu, svojoj dechijoj sobi, Nikola je shvatio da mu nema pomoci. Onda se setio da kada god bi bilo vreme za jelo, njegova mama bi ishla do jednog coshka u kuci, napravljenog specijalno za odlaganje Nikoline hrane. Nikola je doshao do tog mesta, ali kada je podigao glavu da vidi gde je hrana, zatekao je samo dve drshke koje otvaraju velika drvena vrata.Onako gladan, uplakan, balav i krmeljiv od suza, odluchio je da po prvi put u svom zhivotu stane na noge i prezhivi.U Nikoli je proradio instikt da prezhivi, kada je imao samo 4 godine. I pogodite shta?! Nikola je uspeo, klimavo se popeo na noge i jako svojim malim bicepsima uspeo da otvori vrata od ostave i na prvoj polici nadje pahuljice koje je njegova mama chuvala samo za doruchak. Kada su se njegovi roditelji vratili, zatekli su Nikolu kako zadovoljno jede one pahuljice, dok su njegove ochi bile pune suza. Njegovi roditelji su ga uzeli u ruke, zagrlili i pocheli da mu se izvinjavaju shto su ga ostavili, objashnjavajuci da su morali neke stvari zajedno da zavrshe, misleci da ih Nikola razume i chuje, ali Nikola se sve vreme samo smejao sa i dalje punim ochima suza. Nikola je odrastao u lepog, jakog dechka. Vec je imao 18 godina, voleo je da slusha hip hop muziku, vozio je bicikl svaki dan, ponekad bi otishao i u skejt park, bio je sjajan zavisnik od adrenalina kada je bio tinejdzher. Sve dok jednog dana nije upoznao Unu koja je takodje volela lude stvari.Una i Nikola su pocheli da se druzhe, da izlaze zajedno, uvek su imali teme za razgovor i uvek im je bilo teshko da se razdvoje pa su razgovore nastavljali svako svojoj kuci za Skype-om. Njihovo prijateljstvo je trajalo godinama tako da su imali zajednichko drushtvo koje je stalno smishljalo nove ideje za nalet adrenalina. Nikola je tako u jednoj od egzibicija slomio nogu padom sa skejta, morao je da nosi gips sedam meseci. Prvih par meseci se nisu razdvajali, morali su da budu jedno sa drugim ali se Nikola se nikad nije usudio da prizna Uni da je voli, iako ju je voleo svim srcem. Jednog dana im je drushtvo predlozhilo da se zajedno u Markovom Golfu trojci, provozaju Majushkom ulicom, koja je poznata po tome shto ima dve oshtre krivine, za koje su prichali da su najsporije krivine zato shto nikad niko nije smeo da prodje tim putem brzhe od 10 na sat, da se nadju u 3h nocu 23. decembra dve ulice dalje i da se provozaju.Nikola se ponizno povukao i rekao drushtvu da ne rachuna na njega, ali je Una prihvatila da se nadje sa njima i tako su se Una i Nikola razishli.On to veche nije mogao da spava. Prevrtao se po krevetu obliven hladnim znojem, sa nekim chudnim jezivim osecajem u stomaku, pa je odluchio da prosheta da provezhba nogu koliko je mogao.Nikolina i Unina kuca se nije nalazila daleko od Plave chesme, koja je gledala na Majushku ulicu, pa je Nikola oko 2 sata nocu ustao iz kreveta i pocheo da sheta Shevskim bulevarom sve do Plave chesme. Napravio je 3 kruga i zastao kod Unine zgrade da vidi da li je kod kuce. Pogledao je gore u njen prozor i shvatio da je ipak izashla.Nastavio je da sheta kroz Lakojevu ulicu, preko Sopinog mosta i nazad. I dalje je imao jeziv osecaj u stomaku. Doshao je do Majushke ulice i odluchio da sacheka ispod velikog hrastovog drveta, sedeci na zemlji, da vidi da li ce Marko proci sa Unom i drushtvom u kolima, da im se javi. Pogledao je u nebo i video da je pun mesec, da je bela noc. Chekao je i chekao, oblivao ga je hladan znoj i kapci su pocheli da mu se sklapaju preko ochiju kada je u jednom trenutku chuo jezivu shkripu guma koja je kao vatra kada uhvati benzin, pochela da prolazi putem. Beli Golf je izleteo na put, udarajuci prednjim branikom od asfalt, dok su felne varnichile, ostavljajuci trag 10 metara unazad. Kako mu se auto priblizhavao tako je mogao da chuje paniku i vrisku koja je dolazila izuntar Markovih kola. Prestravio se, nije mogao da se pomeri kada je bio siguran da ce se njihov auto zabiti direktno u njega. Marko je pocheo da pritiska kochnicu kada je njegov auto udario u drugu uzbrdicu te krivine, dok je ishao oko 50 na sat, kada je auto legao udario u luk krivine i poleteo iznad Nikole zakucavajuci se u drvo dva metra iznad Nikoline glave. Auto je ostao zaglavljen izmedju grana zapaljen. Nije mogao da dishe u sekundi. Gume su se pushile dok niko iz kola nije davao znake zhivota. Tada je chuo Unu koja je plakala i dozivala Marka. Nikola je pocheo da urla iz sveg glasa da doziva Unu, kada je kao prva kap kishe na sushi Una proturila glavu iz kola. Vikao je da skochi, uhvatice je. Nije mogla. Zakucala se od straha. Kada je video da ne mozhe nishta da kazhe, odluchio je da pokusha da se popne, da je izvuche iz kola. Imao je gips na nozi! Prva grana hrasta je bila na metar iznad njega, morao je da se popne na prste na jednoj nozi i da skochi da bi se uhvatio za granu, pa za sledecu pa za josh jednu, shto je i uradio, dok je ochajnichki vukao svoju bezhivotnu nogu, kao da je nema. Prve kapi znoja su pochele da mu se spushtaju niz lice. Tada je Marko kao ni od kuda iskochio iz kola i pocheo da trchi koliko su ga noge nosile. Nikola i Una su ga dozivali u pomoc, ali se nije okretao. Dragan je bio bez svesti pa je Nikola morao da prihvati Dragana i da ga spusti. Vratio se po Unu, kada se kroshnja drveta iznad belog Golfa zapalila. Una i Nikola su se spustili na zemlju kada je Una vrisnula: ‘’Trchi!’’ Una je povukla Dragana i bacila ga dalje od drveta, dok je Nikola je pocheo da hramlje dolazeci do nje. Beli Golf je tada eksplodirao bacajuci varnichne svice nekih 50 metara u beskrajnost bele noci.Nikola je pao na zemlju! Nije verovao shta se desilo! Poshla mu je prva suza niz obraz stapajuci se sa znojem i prljavshtinom. Ubrzo je i policija doshla i dok su pregledali ostatke olupine nekada belog Golfa, Una je podigla Nikolinu glavu, pogledala ga u ochi i nezhno, plashljivo ga poljubila.Tada je zagrlio kao nikada do tad i odluchio da je ne pushta nikad vise!Svaki put kada bi proshetali tom ulicom, pogledali bi se i shvatili bi da je njihova ljubav toliko jaka, koliko i pun Mesec, koji se smeshio na nebu ponosno, osvetljujuci im put.
    1080 Objavio/la D Boyanna
  • 15 Jul 2014
    Možda ćete misliti da sam poludela, ali kada budete pročitali šta se desilo, počećete da rzmišljate o tome koliko je kompleksno i ne moguće zapaziti tolike detalje u takvoj situaciji, neću vam odati o čemu je reč, samo čitajte redom. Sve je počelo tako što sam jednom prilikom na tv-u uhvatila insert o ribolovcima i iako sam do tada uvek prebacivala kanal, počela sam da ga gledam. Radilo se o nekim jako bogatim prinčevima koji su uradili nemoguće. Recimo princ taj i taj, koji sedi na tolikim parama, jednom je upecao ribu koja je teška 80 kila tako što je bio u svojoj jahti i mirno precao kada mu se odjednom zakačilo nešto ogromno na udicu i počelo da vuče i njega i jahtu levo desno i pošto nije hteo da pusti, hteo je da vidi šta je to što ga vuče dovikivao je okolnim pecarošima da uzmu jahtu kada se on utopi. Međutim, uhvatio se za neku ručku i uspeo da nakon par sati umaranja ribe da zamahne toliko jako da je ispeo da izvuče ribu iz vode i to na kopno. Tada niko nije mogao da veruje, svi su mislili da je gotov, već sve skupilo mnogo ljudi. Par dana kasnije, šetala sam centrom Beograda, zauzeta svojim mislima išla da obavim svoje obaveze i na Terazijama u kaficu Biblioteka sa svoje desne stane sam krajičkom oka videla čoveka koji apsolutno liči na tog princa, kako sedi i pije espreso kafu. Pomislila sam kako sam luda ali sam odlučila da uđem i ako me sto njegovih vojnika ne zaustavi pre nego što uopšte dodjem do njega, da mu kažem da sam gledala emisiju o njemu i da sam bila zapanjena iako nisam ljubitelj pecanja. Na moje veliko iznenadjenje, nije me niko zaustavio i princ me je pitao da mu se pridružim na kafi. Pristala sam. On je iz Francuske, došao je u Beograd kao turista bez specijalnih namera. Tako sam počela da pričam sa osobom koja sedi na broju od deset cifara sa dva ili tri zareza, i osećala se kompletno impresionirano. Nakon nekoliko sati pala je odluka da se ponovo vidimo, razmenili smo sve kontakt informacije i razišli se. Možete da zamislite šok u mojoj glavi kada sam skontala šta se u stvari dešava. Ne smem da zaboravim da napomenem da sam ja u to vreme već godinu i po dana bila sam jednim jako dobrim čovekom koji me je ispunjavao kompletno i apsolutno. To je bila prava ljubav. Posle nedelju dana izlazaka sa princem pozvala sam ga da dođe kod mene da vidi moj skromni stan. Došao je punih ruku. Tako smo pričali o svemu, raspravljali o nekim sitnicama, dok nisam otvorila oči i skontala o čemu se radi. On ovde nije došao da bude turista koji sedi na parama, on je došao da nađe neku usamljenu dušu koja će da krene sa njim i da ukrasi mesto pored njega u njegovom dvorcu. Tada je sve postalo neprijatno, veštačko i odvratno. Dok sam bila u wc-u, princ je otišao u moju sobu i iz jedne od kesa koje je doneo izvukao mali milion crvenih latica, mirišljave štapiće, sveće i napravio 'atmosferu'. Kada sam se vratila onog trenutka kada je moja vilica pala na pod, čulo se zveckanje ključeva mojih roditelja kako se zabadaju ključeve u bravu. Ušli su i prvo što je moja mama uradia je – otvorila je prozor. Zvala me je. Ja sam došla i rekla da neće verovati ko je došao, i dok je ona ostala u šoku, morala sam da se vraitim u sobu jer je princ počeo da me zove. Ja sam mu rekla da se baš potrudio, da ne mogu da verujem da je sve to uradio. On se nasmejao i rekao da mora da ode do wc-a, međutim bio je u gaćama, a moj ćale se šetkao po kući. Princ je bez problema otišao u wc i bez javljanja, bez ičega zatvorio vrata. Moja keva je skontala situaciju. Moj ćale se nije ni trudio. Kada je princ došao u sobu, ja nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome ko je i šta je. Tada je moja keva napravila najmudriji korak u životu i ušla u moju sobu, javila se poštovanom princu i okrenula se ka meni i u isto vreme kada je izgovarala neku nebitnu rečenicu pokazivala kažiprstom na svoj nos. Okrenula sam se pogledala u njega i skontala da je njegov nos manji od mog malog prsta, a svi znamo onu staru. Bila sam zapanjena celom situacijom, toliko da sam odlučila da se probudim. Probudim! Sanjala sam i kada sam se probudila, sa moje desne strane krajičkom oka sam ugledala onog koga zaista volim. Nikakvi mirišljavi štapići ne mogu da zamene moju ljubav prema njemu. Zagrlila sam ga i bila zahvalna kosmosu što je odredio da ću sanjati ovakav san i time potvrditi svoju bezuslovnu ljubav! To jeste prava ljubav.
    993 Objavio/la D Boyanna
44 pregleda Nov 16, 2017
Lost

''She set out with intention;
Though she knew the way to go
But as she wandered clumsily
The winds of change did blow.
They took her like a feather
And she floated on their breeze
Soaring so far above the forest
She could barely see the trees.
At first, she was astounded
Just how far she went each day
But eventually she realised
She'd completely lost her way." 
- Ms Moem


Tags: #izgubljena