Blogovi

Ekipa: 0 member(s)

Shares ?

4

Klikova ?

0

Viral Lift ?

0%

Tagovi

Pogledajte i ovo

  • 06 Feb 2014
      Evo najzad teme koju najvise volim! MATEMATIKA! Možda zvuči smešno, ali zaista je matematika jedna od stvari o kojoj obožavam da pričam i diskutujem sa ljudima, čak i sa onima koji je ne vole. Svaki put kada neko pomene matematiku, u društvu se nađe neko kome padne mrak na oči i počne da priča o tome kako je to strašna nauka, koja postoji samo da bi nam zagorčala život, dok nikome do sada koga sam upoznala (a da je ne voli) nije palo na pamet da je baš matematika ta koja može da nam olakša život… Da počnemo od činjenice da je matematika pre svega grana filozofije koja označava nauku, logiku i rutinsko učenje. Kada se vratimo na sam početak, ona je trebala da olakša ljudima koji se bave trgovinom. Kasnije je postala deo svakodnevice, ali ne zbog toga da bi nam zagorčala život već baš da bi nam olakšala isti.   Podeliću sa Vama moj način gledišta. Posmatrajmo ove dve stvari: ŽIVOT                                    MATEMATIKA u životu imamo:                      u matematici: PROBLEM                                ZADATAK u životu imamo                       u matematici imamo MILION načina                        MILION načina da rešimo problem.                 da rešimo zadatak. U oba slučaja SAMO JEDAN NAČIN je PRAVI! Ili smo rešili zadatak tačno do kraja ili je zadatak netačan. Ili smo rešili problem u životu ili ga nismo rešili, već odložili. Zar ne?   Jako je prosto prelomiti tu činjenicu u glavi i tako u jednom trenutku matematika postaje nešto što je zaista važno! Svaka oblast iz matematike znači nešto, reflektuje se na naš mozak na neki čudan način. Od kako sam naučila da radim tu matematiku sistematično, rutinski, da ne pravim greške, tako sam počela i u životu mnogo manje stvari da odlažem, sve rešavam sada i odmah… Mnogo situacija uspevam da predvidim, ali to nije toliko važno koliko da svaki korak koji napravimo treba da bude tačan. Mnogo manje vremena sam izgubila od kako sam prvi put sela da radim matematiku i koliko sam je više radila toliko nisam htela da prestanem, samo sam bila uporna, nastavljala do kraja i nikad ne bih digla ruke na pola posla. Što se tiče energije, da li shvatate koliko više energije izgubimo razmišljajući o tome zašto nam nešto treba u životu (kao na primer matematika). Nije matematika samo nauka koja nas tera da usavršimo gledanje na probleme, već i sa psihološke strane utiče na nas. Osećaj je neverovatan kada znate da ste korak bliže rešenju koje ste tako dugo tražili.   Tužna je priča moje generacije. Većina živi u ubeđenju da nam ništa u životu ne treba i da je škola samo ulica. Koliko samo ima onih uspešnih ljudi koji su upisali fakultete da bi se borili sa naukom, da bi iznosili nove ideje – MALO! Svako može da kaže svoje mišljenje, i u kafiću i u autobusu i u parku, ali koliko njih je pristalo da od njega napravi nešto bolje? Da promeni nešto? Studenata ima raznih! I onih koji stalno idu linijom manjeg otpora i onih koji sve prihvataju zdravo za gotovo i onih koji su tu silom stvari, ali hvala bogu na onima koji nose tu potrebnu energiju u sebi da promene nešto.   Eto ja sam pokušala da promenim Vaš način gledanja na matematiku. Koliko je ona u stvari divna! Pa svuda u svetu je ISTA! Jezika ima raznih, istoriju da ne pominjem, tradicija, religije, i ostalog. Matematika je svuda ista, kao i sve što ima veze sa njom! Posle ćemo da pričamo o nalaženju posla bilo gde u inostranstvu, dobro plaćenih poslova, a zašto? Zato što retko ko hoće da ide putem kojim se ređe ide!!! Jedan dan, jedan zadatak!    Hajde da uvedemo smenu, da vidimo kako će svet izgledati kada na svakom koraku možemo da saznamo nešto novo, ali na ONOM nivou! J
    2134 Objavio/la D Boyanna
  • 06 Feb 2014
    Ponekad se zaustavimo u vremenu i prostoru i zapitamo se šta smo uradili pametno u poslednje vreme. Da li smo pametno postupili u određenim situacijama? Da li smo dovoljno ozbiljno pristupili problemima koji nas prate svakodnevno, kao i obavezama? Da li smo doveli svoj život na viši nivo u odnosu na predhodni period? Usponi i padovi su normalni. Treba imati objektivan način gledanja na svet oko nas. Stvoriti realnu sliku svega što nas okružuje pa tada i doneti pravu odluku za rešenje situacije. Posmatrala sam ljude oko sebe dok sam obavljala svoje dnevne zadatke, obaveze. Zaključila sam da ljudi ili previše pažnje posvećuju svom ponašanju u javnosti ili uopšte ne obraćaju pažnju na sebe i prave rutinske greške, naravno vezane za običan život, nas smrtnika.   Pre neki dan sam se vozila gradskim prevozom i po prvi put posle dužeg vremena obratila pažnju na ljude oko mene. Bila sam na srednjim vratima. Face svih ljudi su bile relativno sumorne. Ljudi su bili depresivni, vraćajući se sa posla, dok su neki išli na njih. Svi su gledali jedni na druge sa određenom dozom ogorčenosti, zajedljivosti, ostali su bili distancirani od realnosti. Pored mene je stajao mlad čovek koji je pričao telefonom, što mi na prvi pogled nije uopšte bilo čudno. On je bio predstavnik onih ljudi koji obavljaju svoje dodatne obaveze između onih glavnih. Jedna starija žena je konstantno stajala na vratima i već nekih pet, šest stanica se nije pomerala odatle dok su ljudi pokušavali da uđu i izađu iz autobusa kroz nju. Nije uopšte obratila pažnju na to kakav je ona objekat u svetu oko sebe i koliko pomaže odnosno odmaže situaciji. Nije bila svesna svog postojanja u tom autobusu.  Posle nekog vremena opet sam se osvrnula oko sebe, ljudi su se izmenjali. Kad god bi u autobus ušao neko ko odudara od ljudi oko mene svi bi ga gledali kao da je sa druge planete (što nije dokazano), bez obzira sa bolom koji ta osoba možda nosi sa sobom, kao i svi mi. Dok sam vatala beleške u svoj nevidljivi notes, još uvek sam čula glas onog mladog čoveka. Kada sam se okrenula, on je još uvek pričao. Recimo da sam u tom autobusu provela oko sat vremena. On je još uvek pričao. Posle par minuta su u autobus ušle neke devojčice, ni manje ni više nego srednjoškolke, koje su se zahvaljujući njihovim živahnim hormonima kikotale i smejale na sav glas, ne obraćajući pažnju na čoveka koji jedeo do njih sa crnom pločicom na grudima. Oči su mu bile pune tuge, ko zna zbog čega, a opet je svima bilo jasno. Ljudi nemaju izbora. Opet nepažnja! Sasvim sam mirno stajala sve vreme i strpljivo izoštravala granice između ljudi, to mi nikada nije bio problem. Volim da iskritikujem! Izašla sam iz autobusa i u muku napustila taj objekat u kome neprestano cirkuliše ta čudna energija ljudi koji su isuviše okupirani samima sobom da bi razmeli ostale.   Ovaj blog može da bude i dublji ali moja misao je kompletirana poslnjom rečenicom koju svi možemo da razumemo. Kada bismo samo malo više pažnje i koncentracije posvetili stvarima koje redovno prolazimo i činimo, bili bismo mnogo manje nesrećni u pauzama između njih.   Volela bih da čujem Vaše mišljenje!
    1575 Objavio/la D Boyanna
  • 15 Jul 2014
    Možda ćete misliti da sam poludela, ali kada budete pročitali šta se desilo, počećete da rzmišljate o tome koliko je kompleksno i ne moguće zapaziti tolike detalje u takvoj situaciji, neću vam odati o čemu je reč, samo čitajte redom. Sve je počelo tako što sam jednom prilikom na tv-u uhvatila insert o ribolovcima i iako sam do tada uvek prebacivala kanal, počela sam da ga gledam. Radilo se o nekim jako bogatim prinčevima koji su uradili nemoguće. Recimo princ taj i taj, koji sedi na tolikim parama, jednom je upecao ribu koja je teška 80 kila tako što je bio u svojoj jahti i mirno precao kada mu se odjednom zakačilo nešto ogromno na udicu i počelo da vuče i njega i jahtu levo desno i pošto nije hteo da pusti, hteo je da vidi šta je to što ga vuče dovikivao je okolnim pecarošima da uzmu jahtu kada se on utopi. Međutim, uhvatio se za neku ručku i uspeo da nakon par sati umaranja ribe da zamahne toliko jako da je ispeo da izvuče ribu iz vode i to na kopno. Tada niko nije mogao da veruje, svi su mislili da je gotov, već sve skupilo mnogo ljudi. Par dana kasnije, šetala sam centrom Beograda, zauzeta svojim mislima išla da obavim svoje obaveze i na Terazijama u kaficu Biblioteka sa svoje desne stane sam krajičkom oka videla čoveka koji apsolutno liči na tog princa, kako sedi i pije espreso kafu. Pomislila sam kako sam luda ali sam odlučila da uđem i ako me sto njegovih vojnika ne zaustavi pre nego što uopšte dodjem do njega, da mu kažem da sam gledala emisiju o njemu i da sam bila zapanjena iako nisam ljubitelj pecanja. Na moje veliko iznenadjenje, nije me niko zaustavio i princ me je pitao da mu se pridružim na kafi. Pristala sam. On je iz Francuske, došao je u Beograd kao turista bez specijalnih namera. Tako sam počela da pričam sa osobom koja sedi na broju od deset cifara sa dva ili tri zareza, i osećala se kompletno impresionirano. Nakon nekoliko sati pala je odluka da se ponovo vidimo, razmenili smo sve kontakt informacije i razišli se. Možete da zamislite šok u mojoj glavi kada sam skontala šta se u stvari dešava. Ne smem da zaboravim da napomenem da sam ja u to vreme već godinu i po dana bila sam jednim jako dobrim čovekom koji me je ispunjavao kompletno i apsolutno. To je bila prava ljubav. Posle nedelju dana izlazaka sa princem pozvala sam ga da dođe kod mene da vidi moj skromni stan. Došao je punih ruku. Tako smo pričali o svemu, raspravljali o nekim sitnicama, dok nisam otvorila oči i skontala o čemu se radi. On ovde nije došao da bude turista koji sedi na parama, on je došao da nađe neku usamljenu dušu koja će da krene sa njim i da ukrasi mesto pored njega u njegovom dvorcu. Tada je sve postalo neprijatno, veštačko i odvratno. Dok sam bila u wc-u, princ je otišao u moju sobu i iz jedne od kesa koje je doneo izvukao mali milion crvenih latica, mirišljave štapiće, sveće i napravio 'atmosferu'. Kada sam se vratila onog trenutka kada je moja vilica pala na pod, čulo se zveckanje ključeva mojih roditelja kako se zabadaju ključeve u bravu. Ušli su i prvo što je moja mama uradia je – otvorila je prozor. Zvala me je. Ja sam došla i rekla da neće verovati ko je došao, i dok je ona ostala u šoku, morala sam da se vraitim u sobu jer je princ počeo da me zove. Ja sam mu rekla da se baš potrudio, da ne mogu da verujem da je sve to uradio. On se nasmejao i rekao da mora da ode do wc-a, međutim bio je u gaćama, a moj ćale se šetkao po kući. Princ je bez problema otišao u wc i bez javljanja, bez ičega zatvorio vrata. Moja keva je skontala situaciju. Moj ćale se nije ni trudio. Kada je princ došao u sobu, ja nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome ko je i šta je. Tada je moja keva napravila najmudriji korak u životu i ušla u moju sobu, javila se poštovanom princu i okrenula se ka meni i u isto vreme kada je izgovarala neku nebitnu rečenicu pokazivala kažiprstom na svoj nos. Okrenula sam se pogledala u njega i skontala da je njegov nos manji od mog malog prsta, a svi znamo onu staru. Bila sam zapanjena celom situacijom, toliko da sam odlučila da se probudim. Probudim! Sanjala sam i kada sam se probudila, sa moje desne strane krajičkom oka sam ugledala onog koga zaista volim. Nikakvi mirišljavi štapići ne mogu da zamene moju ljubav prema njemu. Zagrlila sam ga i bila zahvalna kosmosu što je odredio da ću sanjati ovakav san i time potvrditi svoju bezuslovnu ljubav! To jeste prava ljubav.
    1528 Objavio/la D Boyanna
  • 20 Jul 2013
    Bila sam jednom prilikom na Zlatiboru. Oporavak za najteže psihičke I fizičke stresove. Livade, šume, putići, prirodi nikad kraja. Onoliko zelenilo, prija očima, ne može da škodi.Jednog dana sam odlučila da ću da prošetam što više mogu, od jutra do zalaska sunca, dugo nisam šetala, nedostajalo mi je to pa sam svim ljudima rekla da cu da odem da prošetam, bez predumišljanja. Bio je lep dan, onako svež, taman nije ni vruće ni hladno. Obula sam patike I krenula u šetnju. Bila sam uzbuđena, nisam znala koliko se toga promenilo na nekim poznatim stazama, šta ću sve videti, koliko ću izdržati. Prvo sam išla ravnim putićem, koji nije ni malo naporan, baš mi je prijao, iako sam sve vreme sumnjala u svoju fizičku spremnost, uspešno sam ignorisala tu činjenicu i nastavila da pešačim. Onda sam polako nailazila na jednu krivinu, koja je poprilično rizična jer nikad ne znaš da li će neki auto da naleti tim putem. Uspela sam da je prođem i dalje sam verovala u sebe. Put je bio onako ispucan, skoro izliven ali nije kvalitetan pa se raspadao, no ni to nije bilo nešto što će me sprečiti da ostvarim svoj cilj. Došla sam do šume, ispred koje su se nalazili putokazi. Levo, desno i pravo. Da sam otišla levo otišla bih do izvorišta, koje je lepo gledati ali naporno slušati jer vodenica neprekidno radi i veoma je bučna. Da sam otišla desno, došla bih do mosta koji prelazi preko jednog šireg dela tog izvorišta ali znala sam da je taj most isuviše krhk i rizičan da bih ga prešla. I tako sam otišla pravo, da bih došla do polja, do livade, do pregledne čistine gde bih mogla da sednem i posmatram sa uživanjem lepe stvari koje se dešavaju okolo, bila bih mirna. Čim sam zakoračila tim putem, intuicija mi je govorila da će nešto da pođe naopako ali nisam marila, želela sam da ispunim svoj cilj. Tim putem sam videla ptice, raznih sorti, oblika, na raznim čudnim mestima, neke životinje, prirodu u raznim oblicima, čudnim i sasvim običnim, pa na nekih pola puta do cilja, kroz gusto lišće i isprepletane grane videla sam da se smrkava, ali mi nije bilo jasno zašto jer noć nije bila ni blizu. Tako sam i nastavila dalje, a onda kao grom iz vedrog neba, grom udari u tek koje drvo ispred mene! Shvatila sam da se tek koji minut pre spremalo nevreme, a sada je već i počelo. S obzirom da šuma nikako nije bila mesto gde bih mogla da se sakrijem od kiše počela sam da trčim nazad ka kući. Prepao me je grom. Trčala sam što su me brže noge nosile,kiša je padala sve jače i jače, opirala sam se, smetala mi je, slepila mi je kosu, odeću, noge su mi bile mokre, a onda… Onda sam počela da uživam u kiši. Izašla sam iz šume, znala sam da više ne može da mi naškodi, i sasvim čudno, umesto da se sakrijem od kiše, skrovište sam pronašla pod njom.Neverovatno kako vreme može da se promeni.
    1478 Objavio/la D Boyanna
Društvo 502 pregleda Sep 22, 2018
Kefalonija 2018 - Tirkiz, sunce, so

Nakon potpuno neizvesne pretrage Last minute ponuda različitih agencija, nebrojeno mnogo tabela i dokumenata u kome smo ocenjivali gde ćemo da odemo i koja su mesta najbolja, nakon što smo toliko puta izabrali ponudu  koja bi na kraju bila otpisana jer je poslednji aranžman otišao nekome drugome u ruke, srce nam je poskočilo kada smo videli preko Puzzle group agencije da je Last minute ponuda za Kefaloniju od 130 do 160e. Imali smo opciju da biramo izmedju različitih vila, izmedju kojih su bile Makedonija, Alkioni i Zanza, kao i Zanza front view na more. Izabrali smo Alkioni dvokrevetnu sobu koja je udaljena od plaže nekih 30-40m nadajući se da smo doneli pravu odluku.

Dolazimo na parking Home centra i prva stvar koju videsmo je autobus Bečej prevoznika, koji je izgledao veoma staro i kao da će se raspasti svakog trenutka no unutra nije bilo tako loše. Upisali se, seli na svoja – prethodno rezervisana mesta i krenusmo na put dug 22-23 sata...

Jedna od onih stvari koje mnogi ljudi ne razumeju i doživljavaju kao nešto veoma stresno i naporno je taj put do mesta gde bi trebalo konačno da se odmore. Taj put je takodje deo avanture i umesto nerviranja i negativne energije, potrebno je da odlučimo da nam on neće predstavljati prepreku da se konačno odmorimo kako smo zaslužili. Tako smo u putu igrali karte, pantomime, asocijacije, pričali, slušali muziku, prozivali ljude na granici i sve to je bilo praćeno beskonačno velikim brojem pokušaja da se namestimo kako treba, prvo glava do prozora, pa noge gore, pa noge dole, pa noge preko, pa noge iza, pa ruka da drži vilicu da ne pada dok spavam jer to izgleda SMEŠNO, pa jastuče, pa još jedno jastuče......i onda smo stigli konačno na trajekt...

Vožnja trajektom je bila neprocenjivo iskustvo... Vetar u kosi, plavetnilo mora koje se prostire do krajnje vidne tačke, miris slane vode pomešan sa mirisom mazuta i goriva koje taj trajekt troši :/ Ukrcali smo se pešaka, a zatim se šetali po trajektu i gledali kako kreće... Dok su neki pokušavali da saznaju šifru za wifi, mi smo uživali praveći mentalne slike koje ćemo koristiti kada nam bude bilo teško u nekoj budućnosti i kada budemo pomislili da nam je potreban odmor. Te mentalne slike trošimo i posle nekog vremena moramo da pravimo nove...ili barem ja to tako vidim. 

Ostrvo na vidikuuuu! Stigosmo u luku mesta Poros u Kefaloniji, pozdravismo se sa kapetanom i krenusmo mrtvi umorni ka smeštaju. U tom trenutku postane potpuno nebitno kako smeštaj izgleda, dokle god ima tuš i krevet. Medjutim, poneo nas je taj miris mora i potreba da ugasimo zagorelu želju za morskom vodom, staru nekima jednu, nekima 4 godine, pa brzo upadosmo u smeštaj gde smo konstatovali da je predivan, čist i prostran, sa veeeelikom terasom, istuširasmo se i krenusmo na plažuuuu. Plaža je lepa, mala i šljunkovita sve do ulaska u vodu odakle lagano kreće pesak koji se prostire do pučine i dalje. Ono što nisam napisala ranije, a smatram da je veoma bitno je to da se smrtno plašim vodenih životinja i biljaka – bukvalno svega što se nalazi u vodi, pa sam tako došla sa osmehom na plažu, namazala se, potrčala ka vodi i od jeze i straha zablokirala u samom plićaku, neznajući šta se krije dalje u dubini. Došao je ON, divan jedan dečko sa kim sam krenula na more, koga volim svim srcem, uhvatio me za ruku i rekao da se ne plašim, idemo zajedno. Krenula sam. Ušla do kolena. Zatim do struka i na kraju se potpuno potopila u vodu. Bilo je neverovatno kao i uvek. Jonsko more je divnoooo! Sve vreme sam gledala dole u noge, ne bih li videla neki trag života koji će me isterati iz vode, ali toga nije bilo... OK su ribe da se razumemo... Ribe, ribice, jata riba i to sve... Ali sve drugo FREAKS ME OUT MEEEN!

Zaplivala sam u onoj divnoj vodi i plivala dok sunce nije bilo baš nisko. Konačno odmor!!!

Na trajektu smo kupili paket preko agencije da obidjemo sa njima gomilu drugih plaža do kojih se stiže samo prevozom, previše su daleko da bi se išlo peške, pa je kasnije tog dana vodič došao i okačio plan za one koji su kupili taj paket i dobili narukvicu. Presrećni, tog dana nismo mogli da se uspavamo, nego smo se slikali, išli da prošetamo, seli u restoran, pojeli po giros i kasnije se uhvatili za ruke i udahnuli onako duboko, jer smo zajedno na mestu koje se od samog početka pokazalo kao divno.

Sledeći dani su prošli u veoma sličnoj rutini: spavaš, probudiš se, doručkuješ, popiješ kafu, proveriš da li se sve osušilo od prethodnog dana, napraviš sendviče za sledeći dan, spakuješ se i kreneš na bus koji te vodi svaki dan na drugu plažu, sunčaš se, kupaš se, zaspeš na plaži, neko te probudi jer hrčeš, pojedeš sendviče, popiješ sve što možeš da popiješ, odigraš par partija remija, odigraš jednu partiju jamba i IZGUBIŠ PONOVO, osušiš se pre polaska nazad, sedneš na bus, vratiš se u apartman, baciš tuš, jedeš, šetaš, igraš se ili gledaš film i opet sve ispočetka.

Plaže na kojima smo bili su Skala – plaža koja je potpuno šljunkovita, nema ništa naročito, bili su veći talasi, duvao je jak vetar sve do 14h, da bi nam kasnije u povratku iz skale rekli da nekada ima meduza tamo...aaaaaa... Sledeća plaža na kojoj smo bili je bila plaža Makris Gialos ili kako je svi drugi zovu Costa Costa jer se tako zove veeeeeliki bar koji se nalazi na njoj, u mestu Lassi. To je bukvalno najlepša plaža koju sam videla u životu... Suncobrani su van sezone bili od 8-15e, zavisi koji red i kakvi suncobrani. Pesaaaak!! Nije bilo talasa, savršen dan! Tu smo se dobacivali loptom, plivali i tu sam prvi put zaronila sa maskom i perajima. OMG KAKAV OSEĆAJ! Možda zvučim kao neko detence ili kao da je trebalo to da doživim mnogo ranije, ali da tu nije bio ON, ništa ne bi bilo isto!

Sledeća na redu je bila plaža Antisamos, na kojoj bukvalno mogu da kažem da sam delimično prevazišla strah od svega što se nalazi u vodi. Antisamos na grčom znači ''bez dna'', a to je zbog toga što je plaža napravljena veštački, tako što su nasuli male bele kamenčiće dužine oko 3km. Na toj plaži se nalazi restoran/bar gde se ležaljke ne plaćaju (van sezone) i plaža je takva da taj divan beli šljunak ide u dubinu sve do jednog trenutka, nakon čega je provalija ka dubini i dnu mora na tom mestu. To znači da kada bismo ušli u vodu, već posle 2 metra je postajalo doboko toliko da ne može da se stoji. Kada bi plivali dalje, ispod nas ne bi bilo ništa osim teget nijanse vode i jata riba koje plivaju sa nama. Ta plaža mi je bukvalno otvorila nove vidike. Vodič je rekao da ponesemo dušeke jer nema talasa kako je i bilo, da ponesemo maske i peraja ako volimo da ronimo jer je toliko životinjskog sveta i sve je bilo tako kako je rekao... Životinjski svet je pre svega značio ribe od 3cm pa sve do 20cm veličine koje plivaju u jatima. Sad zamislite ovu sliku: Teget boja vode kada gledate ka pučini, zaronili ste, nosite jarko žuta peraja kao potpuni kontrast tom plavetnilu, imate masku i disaljku i gledate oko sebe a pored vas se odjednom stvorilo jato riba koje gledaju u vas i bez mnogo straha plivaju sa vama. Nešto najlepše što sam ikada videla. Ribe, plavo sive boje, pa onda male sive od 3cm koje plivaju u jatu koje izgledaju kao da je neko ispalio 200 metaka direktno oko vas, male crveno – žute ribe koje stalno nešto rade i imaju posla po dnu :D

Predivno!!! Bye bye strahčino! Ovo je nešto novo i želim da istražujem dalje i dublje!

Kada biste otkucali na netu ostrvo Kefalonia i najlepše plaže, prva plaža koja bi izašla bi bila plaža Myrthos koja je proglašena za jednu od najlepših plaža na svetu... Kako ona izgleda? Sa vidikovca tj vrha tih stena ispod kojih se nalazi, ona izgleda kao prelepa plaža sa svetlo, svetlo plavom nijansom koja se proteže nekih 10m od ulaska u vodu. A kako ona izgleda sa plaže? Ništa specijalno. To je samo belo kamenje koje čini da ta plaža izgleda kao da je plićak ''do polovine mora'', a u stvari je posle 4m već veoma duboko i ne može da se stoji. Tu su nas sačekali baš, baš veliki talasi i da nije bilo njih da se zezamo i skačemo sa njima, verovatno bi se opasno smorili. Sa leve strane te plaže nalazi se mala 'pećina' koju je napravila voda, pa smo se tamo slikali par puta i to je to..

Dalje smo nastavili na plažu XI ili Ksi, koja je poznata po tome što se na njoj nalazi sitni pesak crveno-braonkaste boje i stena koju čini glina koja je lekovita. Kažu da treba da se mažemo 3 puta i svaki put kada se stvrdne, da isperemo to sa sebe u vodi. Divan osećaj, divna plaža, šteta što nam je trebalo 2h do nje, to je ubilo čar i nikakvo lekovito blato nije moglo da ga povrati. Tamo smo uzeli koji grumen sa te stene da ponesemo kući ako zatreba i krenuli na put nazad.

Pored tih svih plaža, u planu je bio obilazak grada Argostoli, što je ujedno i glavni grad Kefalonije. Dok Kefalonija broji oko 800km kvadratnih, Argostoli je glavni grad sa oko 15.000 stanovnika i prostire se na oko 160km kvadratnih. Taj grad smo obišli noću, jer je bio u planu odlazak u neki koktel bar i ostajanje do kasno u noć. Nakon šetnje pored luke, prelaska mostića i šetnje kroz glavne ulice, zaključak je da je grad zaista vredno obići, to je jedno živo mesto, na kom smo svi bili šokirani količinom dečije graje, i generalno dece koja su se tako slatko igrala svuda oko nas, bez glupavih smartfona. Vodič nam je pokazao da postoji mnogo muzeja, pozorište, upravna zgrada, pričao nam je o tome kako je veliki razoran zemljotres 1953. godine razorio celo ostrvo i sravnio ga sa zemljom pa su od raznih donacija skupili pare za izgradnju svega iznova po uzoru na prethodne razorene gradjevine, rekao nam je i za jedinu kuću koja je preživela taj zemljotres na celom ostrvu, kao i da na ostrvu postoji svega 2 semafora. Keflonija je bila na udaru razornih zemljotresa 1867., 1953., i 1990. godine.

 Drugi po veličini gradova u okrugu Kefalonija je gradić Liksuri, koji je tokom tih zemljotresa mnogo puta bivao uzdignut iznova, pa je poslednje izdanje koje smo mi gledali tokom obilaska veoma podsećalo na kuće u Veneciji, jer su pratili Venecijanski stil izgradnje sa stubovima koji drže terase i balkone na gornjim spratovima. Liksuri se prostire na oko 140km kvadratnih i ima negde oko 10.000 stanovnika.

Za kraj naše ostrvske avanture, obišli smo Poros, koji ima veoma mnogo restorana, pravo je penzionersko mesto, nema klubova, ima jedan bar koji radi celu noć, ima nekoliko hotela koji gledaju na plažu i nalaze se na samoj plaži. Seli smo u restoran jednog hotela sa bazenom na levoj strani obale u Porosu, ali smo čekali da budemo usluženi nekih 20 minuta, i kada smo videli da će radije uslužiti sve druge goste pre nas, ustali smo i izašli. Posle toga smo seli na mesto kome sam zaboravila ime (komplikovano je) gde smo bili usluženi kao carevi.  Ugostitelja ima raznih... Ima onih koji će ti prodati i salvetu ako treba, ima onih veoma gostoprimivih, toliko da ti bude neprijatno, ima i onih skromnih kod kojih se najradije vraćamo, a ima i onih koji su pravi mrgudi.

Šetali smo tako i videli sve one vile koje su nam bile ponudjene na samom početku, pa tako mogu slobodno da kažem da smo doneli najbolju moguću odluku, jer je Zanza front view pogled na 1,5m plaže i sivilo koje se prostire u daljinu – ništa specijalno, Zanza ostale sobe imaju minijaturne terase i ne baš tako romantične sobe; Makedonija je potpuno old fashion mesto, koje ima pogled na kanal i sobe okrenute ka bučnom mostiću koji prelazi taj kanal; Dok je Alkioni obojen preslatkim roze, ljubičasto, plavim nijansama, ima tako romantične sobe i velike terase i u prizemlju se nalazi pekara, pa se tako oko 3 ujutro oseća onaj predivan miris peciva.

Što se tiče puteva, nikakooooo se ne bih usudila da idem negde kolima, jer su putevi toliko loši, nepraktični, mnogo mrtvih uskih krivina, kao da su svi pravili put gde su hteli i gde je to njima odgovaralo. Mi smo još putovali svuda autobusom, pa je vozač morao da izmišlja metode kojima će se spustiti nekim jezivo uskim krivinama, nekon čega bi dobio aplauz svaki put. Sećam se da sam pre polaska pitala na nekoj grupi na FB-u da li postoji rent a car ili rent a scuter ili rent a bike u Porosu, ali posle toga bi bilo rent a mrtvački sanduk, tako da smo doneli pravu odluku za prvi put na ostrvu...

Zakintos je na ostrvu pored nas, bukvalno smo mahali jedni drugima. Postoje kruzeri koji idu do njega svakog dana i taj put je oko 35eura van sezone, pa obiđu neke lepe plaže. Sledeće godine, planiramo i to.

Životinje moram da spomenem. Uzevši u obzir to da se na ostrvu nalazi jeziva količina mačaka, postavili smo to famozno pitanje: Da li su one bile prve tu, ili mi? Ipak je to zemlja Bogova, zar ne? :D

Sve u svemu, boravak na Kefaloniji je bio pravi odmor i pravo osveženje koje bih svima preporučila, ako možete da birate, putujte avionom, mnogo je lakše naravno, ne očekujte žurke, ali očekujte divno vreme, divno Jonsko more i mnogo dobre energije.



Komentari

0 komentara