Blogovi

User's Tags

D Boyanna 's Entries

46 blogs
  • 25 Jan 2014
      MALI DIGITALNI MI!   Moram da podelim nešto sa ljudima koji su spremni da čitaju! Nadam se da ćete se složiti samnom oko sledećeg i da ćete mi pomoći da od sada pa na dalje uradimo zajedno nešto i više nego korisno za budućnost! Dani su mi puni nekih obaveza i stalno idem sa jednog kraja grada na drugi pa tada i prolazim kroz razne krajeve, opštine, uličice, parkove i čudno, baš kroz te parkove prolazim isuviše lako i brzo. Nema dece koja se zaleću u mene, nema lopti od kojih se cimam da me udare, nema one graje koju svi u dnu srca nosimo od detinjstva. Prazno! Ljuljaške se same ljuljaju zahvaljujući vetru, zapuštene vrteške polako rđaju, pesak se pretvara u livadu, a izliven beton na terenu za fudbal obično je prepun lišća i raznih otpada. Boli me srce kada pomislim samo šta bi nama kao klincima palo na pamet sve da radimo kada bi samo uhvatili priliku. Toliko novih konstrukcija izgrađenih samo za decu su pune narkomana koji traže prazno mesto da na miru stondiraju, zaboravljajući na vreme u kom smo svi mi živeli i slobodu koju smo imali u SVEMU! Ne kažu bezveze da deca imaju najbujniju maštu. Zašto? Zato što NAS niko nikada nije sputavao u onome što smo poželeli, kada je reč o igri i o ludorijama! Radila sam mnogo sa decom sticajem okolnosti i imajući jednu sliku u glavi očekivala sam da će mi se život kada sam u njihovoj blizini pretvoriti u beskonačnu maštariju u kojoj sam nekada i bila, kao dete. Zanemela sam kada sam videla i osetila šablon u kom se današnja deca nalaze, ona onako nevina, ne znajući za drugačije. Današnja deca u rancu nose tablete, treniraju palčeve i kažiprste igrajući moderne igrice na Sony-ju, dok njihovi roditelji kao da se takmiče čije će dete više sati dnevno da provede zračeći se ispred računara! Kada sam bila dete, takmičili smo se ko ima lepši rukopis, upisivali smo se jedni drugima u spomenare, imali smo opipljive slike svega što smo prošli i svega što smo radili, dok se danas deca takmiče u tome ko ima bolji telefon, ko ima noviju verziju poznate igrice i ko je ostvario bolji rekord u nekoj igrici i ko ima bolje i skuplje patike... Krivim roditelje iako i sama to nisam, zato što umesto da usmere decu da treniraju nešto i duhovno, timski, društveno se uzdižu, kupe im kompjuter. Naravno da će deca da se zadovolje time jer je to zanimljivo i beskonačno lutanje po svemu što može Google pretraživač da nađe, ali tako je i njihova mašta koja time bude blokirana i sputana. Poremećen sistem svega što i roditeljima može da uskrati pa zatim i dalje odatle ali umesto da idu linijom manjeg otpora treba da se sete da će to njihovo dete jednog dana postati čovek i treba da se zapitaju KAKAV! Sve ostaje na njima! Deca su zakon! Treba im pružiti sve i praviti od njih dobre, kvalitetne ljude, a ne iskompleksirane senke koji žele samo svoju korist, a u to se, dragi moji ovaj svet pretvorio! Osvrnite se po parkovima! Dragi roditelji, decu za ruku pa pravac park, igra! Hajde da zajedno širimo vidike i unapredimo sebe pa i svet oko nas! Budite pametni!   Želim da zahvalim Marku M. i Stefanu M. što su mi pomogli da skupim hrabrost da se suočim sa realno iskrivljenom slikom stvarnosti koju ne želimo da prihvatimo.
    877 Objavio/la D Boyanna
  •   MALI DIGITALNI MI!   Moram da podelim nešto sa ljudima koji su spremni da čitaju! Nadam se da ćete se složiti samnom oko sledećeg i da ćete mi pomoći da od sada pa na dalje uradimo zajedno nešto i više nego korisno za budućnost! Dani su mi puni nekih obaveza i stalno idem sa jednog kraja grada na drugi pa tada i prolazim kroz razne krajeve, opštine, uličice, parkove i čudno, baš kroz te parkove prolazim isuviše lako i brzo. Nema dece koja se zaleću u mene, nema lopti od kojih se cimam da me udare, nema one graje koju svi u dnu srca nosimo od detinjstva. Prazno! Ljuljaške se same ljuljaju zahvaljujući vetru, zapuštene vrteške polako rđaju, pesak se pretvara u livadu, a izliven beton na terenu za fudbal obično je prepun lišća i raznih otpada. Boli me srce kada pomislim samo šta bi nama kao klincima palo na pamet sve da radimo kada bi samo uhvatili priliku. Toliko novih konstrukcija izgrađenih samo za decu su pune narkomana koji traže prazno mesto da na miru stondiraju, zaboravljajući na vreme u kom smo svi mi živeli i slobodu koju smo imali u SVEMU! Ne kažu bezveze da deca imaju najbujniju maštu. Zašto? Zato što NAS niko nikada nije sputavao u onome što smo poželeli, kada je reč o igri i o ludorijama! Radila sam mnogo sa decom sticajem okolnosti i imajući jednu sliku u glavi očekivala sam da će mi se život kada sam u njihovoj blizini pretvoriti u beskonačnu maštariju u kojoj sam nekada i bila, kao dete. Zanemela sam kada sam videla i osetila šablon u kom se današnja deca nalaze, ona onako nevina, ne znajući za drugačije. Današnja deca u rancu nose tablete, treniraju palčeve i kažiprste igrajući moderne igrice na Sony-ju, dok njihovi roditelji kao da se takmiče čije će dete više sati dnevno da provede zračeći se ispred računara! Kada sam bila dete, takmičili smo se ko ima lepši rukopis, upisivali smo se jedni drugima u spomenare, imali smo opipljive slike svega što smo prošli i svega što smo radili, dok se danas deca takmiče u tome ko ima bolji telefon, ko ima noviju verziju poznate igrice i ko je ostvario bolji rekord u nekoj igrici i ko ima bolje i skuplje patike... Krivim roditelje iako i sama to nisam, zato što umesto da usmere decu da treniraju nešto i duhovno, timski, društveno se uzdižu, kupe im kompjuter. Naravno da će deca da se zadovolje time jer je to zanimljivo i beskonačno lutanje po svemu što može Google pretraživač da nađe, ali tako je i njihova mašta koja time bude blokirana i sputana. Poremećen sistem svega što i roditeljima može da uskrati pa zatim i dalje odatle ali umesto da idu linijom manjeg otpora treba da se sete da će to njihovo dete jednog dana postati čovek i treba da se zapitaju KAKAV! Sve ostaje na njima! Deca su zakon! Treba im pružiti sve i praviti od njih dobre, kvalitetne ljude, a ne iskompleksirane senke koji žele samo svoju korist, a u to se, dragi moji ovaj svet pretvorio! Osvrnite se po parkovima! Dragi roditelji, decu za ruku pa pravac park, igra! Hajde da zajedno širimo vidike i unapredimo sebe pa i svet oko nas! Budite pametni!   Želim da zahvalim Marku M. i Stefanu M. što su mi pomogli da skupim hrabrost da se suočim sa realno iskrivljenom slikom stvarnosti koju ne želimo da prihvatimo.
    Jan 25, 2014 877
  • 24 Jan 2014
    U tom periodu mog zivota mislila sam kako je sve izgubljeno. Nema sanse da se desi neko cudo i da ja, vec devojka u dvadesetim godinama upoznam nekog novog, nekog ko zaista zasluzuje da zakoraci u moj zivot, do tada jako orjentisano – dezorjentisan, da sazna sve tajne prolaze pecine mog zivota kao i zasto bih bas ja bila ta koju bi voleo i postovao. Nisam nikada planirala da se udam mlada i nikada nisam razmisljala o tome da treba da se skrasim sto pre, vec da uzivam, ali iz iskustva znam da je mnogo lepse prolaziti kroz neke trenutke u zivotu sa nekim pored sebe. Taj period je bio ispunjen gorcinom koju bih tek tako iskalila na drugovima koji su mi bili najblizi. Zasto ne moze da bude lako? Zasto ne mogu da se zaljubim? Oni bi za svaki moj ispad okrivili PMS. Ceo taj delic mog zivota sam spakovala u minijaturni kovceg i sahranila sa osmehom na licu mastajuci i dalje o toj neprocenjivoj ljubavi. Ljudi obicno ostanu nemi kada ih pitas: ,, Da li znas sta znaci voleti?’’. Razmisljala sam mnogo o ljubavi. Najvise o greskama koje prave parovi. Mogla sam da uvidim greske i da ih definisem sebi, kako ih ja ne bih pravila. Uvek bih bila u pravu kada bih sudila o tome koliko danasnje devojke preteruju u svojim stavovoma, dok roditelji ignorisu svaku sumnju da bi trebalo nesto preduzeti pre nego sto ceo svet postane jedna velika kutija za AIR MAX patike.   Tako sam, ogorcena sumnjama da i sama ne postanem takva, naucila da razlikujem situacije, grese kao i da ih i sama ne pravim. Najzad sam bila zadovoljna sobom. Uspela sam u misiji da se samoobucim da budem realnija u nekom mozda buducem sukobu. Dok sam i dalje zelela decka, vezu, ljubav. U srzi te navale razlicitih misli i osecanja u nekom trenutku bih pomislila da prava ljubav ne postoji. Da su je izmislili oni na raznim tripovima zaljubivsi se sami u sebe. Ili mozda oni kojima jee samo jedna pozitivna stvar u zivotu bila potrebna da ih izvuce iz ponora. Vrlo brzo bih se nakon tih momenata zagledala u svoje lice u ogledalu i shvatila koliko postoji ljudi u mom zhivotu koje volim i za koje bih srce dala. Dakles nemoguce je da je ljubav samo jedna u zivotu.   Spremna da zakoracim u novi dan koji cu takodje ispuniti nekom svojom omiljenom bojom jednog hladnog dana upoznala sam njega. Sada je on taj koji izazove navalu leptirica u stomaku svaki put kada pomislim na njega cak i posle ovoliko vremena. Sada je on taj zbog koda srecna otvorim oci rano ujutro. Sada je on taj koji me voli i kog volim bezuslovno. Meni je to dovoljan dokaz da ljubav postoji!
    647 Objavio/la D Boyanna
  • U tom periodu mog zivota mislila sam kako je sve izgubljeno. Nema sanse da se desi neko cudo i da ja, vec devojka u dvadesetim godinama upoznam nekog novog, nekog ko zaista zasluzuje da zakoraci u moj zivot, do tada jako orjentisano – dezorjentisan, da sazna sve tajne prolaze pecine mog zivota kao i zasto bih bas ja bila ta koju bi voleo i postovao. Nisam nikada planirala da se udam mlada i nikada nisam razmisljala o tome da treba da se skrasim sto pre, vec da uzivam, ali iz iskustva znam da je mnogo lepse prolaziti kroz neke trenutke u zivotu sa nekim pored sebe. Taj period je bio ispunjen gorcinom koju bih tek tako iskalila na drugovima koji su mi bili najblizi. Zasto ne moze da bude lako? Zasto ne mogu da se zaljubim? Oni bi za svaki moj ispad okrivili PMS. Ceo taj delic mog zivota sam spakovala u minijaturni kovceg i sahranila sa osmehom na licu mastajuci i dalje o toj neprocenjivoj ljubavi. Ljudi obicno ostanu nemi kada ih pitas: ,, Da li znas sta znaci voleti?’’. Razmisljala sam mnogo o ljubavi. Najvise o greskama koje prave parovi. Mogla sam da uvidim greske i da ih definisem sebi, kako ih ja ne bih pravila. Uvek bih bila u pravu kada bih sudila o tome koliko danasnje devojke preteruju u svojim stavovoma, dok roditelji ignorisu svaku sumnju da bi trebalo nesto preduzeti pre nego sto ceo svet postane jedna velika kutija za AIR MAX patike.   Tako sam, ogorcena sumnjama da i sama ne postanem takva, naucila da razlikujem situacije, grese kao i da ih i sama ne pravim. Najzad sam bila zadovoljna sobom. Uspela sam u misiji da se samoobucim da budem realnija u nekom mozda buducem sukobu. Dok sam i dalje zelela decka, vezu, ljubav. U srzi te navale razlicitih misli i osecanja u nekom trenutku bih pomislila da prava ljubav ne postoji. Da su je izmislili oni na raznim tripovima zaljubivsi se sami u sebe. Ili mozda oni kojima jee samo jedna pozitivna stvar u zivotu bila potrebna da ih izvuce iz ponora. Vrlo brzo bih se nakon tih momenata zagledala u svoje lice u ogledalu i shvatila koliko postoji ljudi u mom zhivotu koje volim i za koje bih srce dala. Dakles nemoguce je da je ljubav samo jedna u zivotu.   Spremna da zakoracim u novi dan koji cu takodje ispuniti nekom svojom omiljenom bojom jednog hladnog dana upoznala sam njega. Sada je on taj koji izazove navalu leptirica u stomaku svaki put kada pomislim na njega cak i posle ovoliko vremena. Sada je on taj zbog koda srecna otvorim oci rano ujutro. Sada je on taj koji me voli i kog volim bezuslovno. Meni je to dovoljan dokaz da ljubav postoji!
    Jan 24, 2014 647
  • 10 Oct 2013
    Vodič za brucoše ali zanimljiv vodič za brucoše   Najpre, trebalo  bi spomenuti da kada prvi put upisujemo fakultet treba da imamo na umu da nas čeka pakleno dobro vreme sa savršeno nezdravim načinom života. Te dve stvari idu zajedno pa samim tim čovek tj brucoš, treba da nauči da ih prihvati kako bi ostao “svoj”. U principu, svi ti sati provedeni na predavanjima kao is vi ti dani i meseci provedeni nad knjigama raznih vrsta mogu da se isplate, samo ako nastojimo da u životu napravimo nešto dobro, za nas, pa i za druge…   “Bojana prekini da filozofiraš i pređi na stvar!” – “Dobro tata!” J   Nakon što sam uspešno završila prvi semestar osnovnih akademskih studija na Mašinskom fakultetu, odlušila sam da dam sebi oduška i u drugom semestru “ohladim” uzavrelu stolicu ispred mog pisaćeg stola. Da bih bila zadovoljna sobom, morala sam ravnomerno da raspodelim vreme za društveni život, znanje koje treba da usvojim, porodicu, kao i sve ostalo što dolazi u dvadesetim godinama. Recimo da je preovladao društveni život i da sam drugi semestar startovala tako što sam svako veče bila u krevetu rano ujutro, a ustajala kasno uveče.Bilo je teško vratiti se u normalu, na primer jesti u toku dana, a ne oko pola tri ujutro, kao i nekada za promenu reći komšiji “Dobro jutro!”. Posle mesec i po dana od početka drugog semestra, đavo je odneo šalu i ja sam doživela saobraćajnu nesreću. Morala sam da ležim i mirujem da bih se oporavila, pa sam tako imala vremena da razmislim o tome kako ću da završim godinu. “Mašinski fakultet nije težak!” – tvrdila sam dok nisam zapala u ambis sa veoma krhkim i izlomljenim merdevinama koje vode ka izlazu. Da stvar bude gora, morala sam da odležim i junsko- julski ispitni rok. Ja – kao novopečeni stdent, bila sam prestravljena činjenicom da moram da izađem na septembarski rok, jer do tog trenutka, kada je situacija postala jasna, mislila sam da ću sve ispite dati u roku. Odluka je pala: Septembar – HERE I COME!   Moj plan za letnji raspust bio je da odem na more koje mi je bilo jako potrebno, slana voda, pesak, učinili bi da moja kičma, moja bleda koža, moji isušeni obrazi i oči bez toliko sjaja opet povrate svoje prvobitno stanje. Tako je i bilo. Otišla sam prvi put na more, a zatim i drugi u toku jula. Ceo jul je doprineo usavršavanju grčkog jezika koji sam svakodnevno lomila preko svog.Kada sam se vratila u Beograd, na vratima mog stana dočekala me je Gnojna Angina, a nešto malo dalje u studentskoj poliklinici me je oberučke prihvatilo druželjubivih deset penicilina.Nakon što sam se oporavila počela sam sa pripremama hand- outa i skripta za pakleno učenje koje me je čekalo. Polovinu avgusta sam provela izlazeći i na kraju avgusta okupila ekipu sa fakulteta za učenje i tako uspešno, učeći oko 12 sati dnevno ušla u septebarski rok.   Dragi posetioci volimo.net verujte da posle mesec i po dana učenja po 12 sati dnevno, malo matematike, malo programiranja, malo računarskih alata, malo otpornosti materijala, otpornosti konstrukcija, ekonomije, sociologije, mašinskih materijala i drugog, dođete do nekog zavidnog nivoa znanja i proklinjete sebe, zašto nije moglo upola manje onda kada je trebalo (na vreme) . Da mi je sada ovo iskustvo u glavi i da sam ponovo brucoš, ovaj blog ne bi bio tako interesantan i verovatno bi glasio:“Očistila sam godinu na Mašincu! Tata, mama, hoću novi auto!”, ali ne, neke stvari moraš da prođeš sam. Imajući u vidu znanje koje sam stekla kao i ‘školu’ koju sam prošla, zadovoljna sam provedenim vremenom. Nažalost, moraću da kupim novu stolicu za pisaći sto jer se moja zapalila i pretvorila u neki veoma čudan oblik materije, ali ono što je važno jeste da sada ponosno mogu da kažem da sam UPISALA DRUGU GODINU takođe NA BUDŽET!Sad ću valjda imati para da kupim novu stolicu…   Dragi brucoši, student i bivši student, zapamtite sledeće:“UVEK POSTOJI UDOBNIJA STOLICA!”, ali neka Vam ne bude krivo da to vreme provedete učeći. Osećaj je NEVEROVATAN!!!                                                                           Vaša Bojana
    1073 Objavio/la D Boyanna
  • Vodič za brucoše ali zanimljiv vodič za brucoše   Najpre, trebalo  bi spomenuti da kada prvi put upisujemo fakultet treba da imamo na umu da nas čeka pakleno dobro vreme sa savršeno nezdravim načinom života. Te dve stvari idu zajedno pa samim tim čovek tj brucoš, treba da nauči da ih prihvati kako bi ostao “svoj”. U principu, svi ti sati provedeni na predavanjima kao is vi ti dani i meseci provedeni nad knjigama raznih vrsta mogu da se isplate, samo ako nastojimo da u životu napravimo nešto dobro, za nas, pa i za druge…   “Bojana prekini da filozofiraš i pređi na stvar!” – “Dobro tata!” J   Nakon što sam uspešno završila prvi semestar osnovnih akademskih studija na Mašinskom fakultetu, odlušila sam da dam sebi oduška i u drugom semestru “ohladim” uzavrelu stolicu ispred mog pisaćeg stola. Da bih bila zadovoljna sobom, morala sam ravnomerno da raspodelim vreme za društveni život, znanje koje treba da usvojim, porodicu, kao i sve ostalo što dolazi u dvadesetim godinama. Recimo da je preovladao društveni život i da sam drugi semestar startovala tako što sam svako veče bila u krevetu rano ujutro, a ustajala kasno uveče.Bilo je teško vratiti se u normalu, na primer jesti u toku dana, a ne oko pola tri ujutro, kao i nekada za promenu reći komšiji “Dobro jutro!”. Posle mesec i po dana od početka drugog semestra, đavo je odneo šalu i ja sam doživela saobraćajnu nesreću. Morala sam da ležim i mirujem da bih se oporavila, pa sam tako imala vremena da razmislim o tome kako ću da završim godinu. “Mašinski fakultet nije težak!” – tvrdila sam dok nisam zapala u ambis sa veoma krhkim i izlomljenim merdevinama koje vode ka izlazu. Da stvar bude gora, morala sam da odležim i junsko- julski ispitni rok. Ja – kao novopečeni stdent, bila sam prestravljena činjenicom da moram da izađem na septembarski rok, jer do tog trenutka, kada je situacija postala jasna, mislila sam da ću sve ispite dati u roku. Odluka je pala: Septembar – HERE I COME!   Moj plan za letnji raspust bio je da odem na more koje mi je bilo jako potrebno, slana voda, pesak, učinili bi da moja kičma, moja bleda koža, moji isušeni obrazi i oči bez toliko sjaja opet povrate svoje prvobitno stanje. Tako je i bilo. Otišla sam prvi put na more, a zatim i drugi u toku jula. Ceo jul je doprineo usavršavanju grčkog jezika koji sam svakodnevno lomila preko svog.Kada sam se vratila u Beograd, na vratima mog stana dočekala me je Gnojna Angina, a nešto malo dalje u studentskoj poliklinici me je oberučke prihvatilo druželjubivih deset penicilina.Nakon što sam se oporavila počela sam sa pripremama hand- outa i skripta za pakleno učenje koje me je čekalo. Polovinu avgusta sam provela izlazeći i na kraju avgusta okupila ekipu sa fakulteta za učenje i tako uspešno, učeći oko 12 sati dnevno ušla u septebarski rok.   Dragi posetioci volimo.net verujte da posle mesec i po dana učenja po 12 sati dnevno, malo matematike, malo programiranja, malo računarskih alata, malo otpornosti materijala, otpornosti konstrukcija, ekonomije, sociologije, mašinskih materijala i drugog, dođete do nekog zavidnog nivoa znanja i proklinjete sebe, zašto nije moglo upola manje onda kada je trebalo (na vreme) . Da mi je sada ovo iskustvo u glavi i da sam ponovo brucoš, ovaj blog ne bi bio tako interesantan i verovatno bi glasio:“Očistila sam godinu na Mašincu! Tata, mama, hoću novi auto!”, ali ne, neke stvari moraš da prođeš sam. Imajući u vidu znanje koje sam stekla kao i ‘školu’ koju sam prošla, zadovoljna sam provedenim vremenom. Nažalost, moraću da kupim novu stolicu za pisaći sto jer se moja zapalila i pretvorila u neki veoma čudan oblik materije, ali ono što je važno jeste da sada ponosno mogu da kažem da sam UPISALA DRUGU GODINU takođe NA BUDŽET!Sad ću valjda imati para da kupim novu stolicu…   Dragi brucoši, student i bivši student, zapamtite sledeće:“UVEK POSTOJI UDOBNIJA STOLICA!”, ali neka Vam ne bude krivo da to vreme provedete učeći. Osećaj je NEVEROVATAN!!!                                                                           Vaša Bojana
    Oct 10, 2013 1073
  • 25 Jul 2013
    Ovo je pricha o jednom Nikoli.Sve je pochelo kada je Nikola imao 4 godine. Do svoje chetvrte godine Nikola nikada nije uspeo da stane na noge, chak ni uz pomoc njegovih roditelja on nikada ne bi bio dovoljno jak da napravi jedan korak. Kada je Nikola vec imao 4 godine, njegovi roditelji su hitno morali da izadju iz kuce, jer je Nikolinoj baki Dragici bilo jako loshe. Prvi put su ostavili Nikolu samog kod kuce. On se vec kretao slobodno, imao je slobodu da puzi svuda po kuci, jedino shto nije mogao da uradi jeste da otvori vrata, tako da su njegovi roditelji bezbrizhno mogli da izadju iz kuce. Koje su shanse da mali Nikola bash tog dana dok njih nema prohoda?Proshlo je 5 sati od kako su Nikolini roditelji bili van kuce. Nikola je bio jako gladan. Tada je nervozno plakao, vrishtao, sklupchan u coshku njihove velike dnevne sobe, ali ga niko nije chuo. Nakon 3 sata plakanja i dozivanja u pomoc bez ikakve nade da ce neko doci da mu pomogne, mali Nikola je pocheo da puzi svuda po kuci kako bi nashao neshto shto mu lichi na hranu. Kada je napravio 4 kruga po svojoj velikoj dnevnoj sobi, kuhinji, kupatilu, svojoj dechijoj sobi, Nikola je shvatio da mu nema pomoci. Onda se setio da kada god bi bilo vreme za jelo, njegova mama bi ishla do jednog coshka u kuci, napravljenog specijalno za odlaganje Nikoline hrane. Nikola je doshao do tog mesta, ali kada je podigao glavu da vidi gde je hrana, zatekao je samo dve drshke koje otvaraju velika drvena vrata.Onako gladan, uplakan, balav i krmeljiv od suza, odluchio je da po prvi put u svom zhivotu stane na noge i prezhivi.U Nikoli je proradio instikt da prezhivi, kada je imao samo 4 godine. I pogodite shta?! Nikola je uspeo, klimavo se popeo na noge i jako svojim malim bicepsima uspeo da otvori vrata od ostave i na prvoj polici nadje pahuljice koje je njegova mama chuvala samo za doruchak. Kada su se njegovi roditelji vratili, zatekli su Nikolu kako zadovoljno jede one pahuljice, dok su njegove ochi bile pune suza. Njegovi roditelji su ga uzeli u ruke, zagrlili i pocheli da mu se izvinjavaju shto su ga ostavili, objashnjavajuci da su morali neke stvari zajedno da zavrshe, misleci da ih Nikola razume i chuje, ali Nikola se sve vreme samo smejao sa i dalje punim ochima suza. Nikola je odrastao u lepog, jakog dechka. Vec je imao 18 godina, voleo je da slusha hip hop muziku, vozio je bicikl svaki dan, ponekad bi otishao i u skejt park, bio je sjajan zavisnik od adrenalina kada je bio tinejdzher. Sve dok jednog dana nije upoznao Unu koja je takodje volela lude stvari.Una i Nikola su pocheli da se druzhe, da izlaze zajedno, uvek su imali teme za razgovor i uvek im je bilo teshko da se razdvoje pa su razgovore nastavljali svako svojoj kuci za Skype-om. Njihovo prijateljstvo je trajalo godinama tako da su imali zajednichko drushtvo koje je stalno smishljalo nove ideje za nalet adrenalina. Nikola je tako u jednoj od egzibicija slomio nogu padom sa skejta, morao je da nosi gips sedam meseci. Prvih par meseci se nisu razdvajali, morali su da budu jedno sa drugim ali se Nikola se nikad nije usudio da prizna Uni da je voli, iako ju je voleo svim srcem. Jednog dana im je drushtvo predlozhilo da se zajedno u Markovom Golfu trojci, provozaju Majushkom ulicom, koja je poznata po tome shto ima dve oshtre krivine, za koje su prichali da su najsporije krivine zato shto nikad niko nije smeo da prodje tim putem brzhe od 10 na sat, da se nadju u 3h nocu 23. decembra dve ulice dalje i da se provozaju.Nikola se ponizno povukao i rekao drushtvu da ne rachuna na njega, ali je Una prihvatila da se nadje sa njima i tako su se Una i Nikola razishli.On to veche nije mogao da spava. Prevrtao se po krevetu obliven hladnim znojem, sa nekim chudnim jezivim osecajem u stomaku, pa je odluchio da prosheta da provezhba nogu koliko je mogao.Nikolina i Unina kuca se nije nalazila daleko od Plave chesme, koja je gledala na Majushku ulicu, pa je Nikola oko 2 sata nocu ustao iz kreveta i pocheo da sheta Shevskim bulevarom sve do Plave chesme. Napravio je 3 kruga i zastao kod Unine zgrade da vidi da li je kod kuce. Pogledao je gore u njen prozor i shvatio da je ipak izashla.Nastavio je da sheta kroz Lakojevu ulicu, preko Sopinog mosta i nazad. I dalje je imao jeziv osecaj u stomaku. Doshao je do Majushke ulice i odluchio da sacheka ispod velikog hrastovog drveta, sedeci na zemlji, da vidi da li ce Marko proci sa Unom i drushtvom u kolima, da im se javi. Pogledao je u nebo i video da je pun mesec, da je bela noc. Chekao je i chekao, oblivao ga je hladan znoj i kapci su pocheli da mu se sklapaju preko ochiju kada je u jednom trenutku chuo jezivu shkripu guma koja je kao vatra kada uhvati benzin, pochela da prolazi putem. Beli Golf je izleteo na put, udarajuci prednjim branikom od asfalt, dok su felne varnichile, ostavljajuci trag 10 metara unazad. Kako mu se auto priblizhavao tako je mogao da chuje paniku i vrisku koja je dolazila izuntar Markovih kola. Prestravio se, nije mogao da se pomeri kada je bio siguran da ce se njihov auto zabiti direktno u njega. Marko je pocheo da pritiska kochnicu kada je njegov auto udario u drugu uzbrdicu te krivine, dok je ishao oko 50 na sat, kada je auto legao udario u luk krivine i poleteo iznad Nikole zakucavajuci se u drvo dva metra iznad Nikoline glave. Auto je ostao zaglavljen izmedju grana zapaljen. Nije mogao da dishe u sekundi. Gume su se pushile dok niko iz kola nije davao znake zhivota. Tada je chuo Unu koja je plakala i dozivala Marka. Nikola je pocheo da urla iz sveg glasa da doziva Unu, kada je kao prva kap kishe na sushi Una proturila glavu iz kola. Vikao je da skochi, uhvatice je. Nije mogla. Zakucala se od straha. Kada je video da ne mozhe nishta da kazhe, odluchio je da pokusha da se popne, da je izvuche iz kola. Imao je gips na nozi! Prva grana hrasta je bila na metar iznad njega, morao je da se popne na prste na jednoj nozi i da skochi da bi se uhvatio za granu, pa za sledecu pa za josh jednu, shto je i uradio, dok je ochajnichki vukao svoju bezhivotnu nogu, kao da je nema. Prve kapi znoja su pochele da mu se spushtaju niz lice. Tada je Marko kao ni od kuda iskochio iz kola i pocheo da trchi koliko su ga noge nosile. Nikola i Una su ga dozivali u pomoc, ali se nije okretao. Dragan je bio bez svesti pa je Nikola morao da prihvati Dragana i da ga spusti. Vratio se po Unu, kada se kroshnja drveta iznad belog Golfa zapalila. Una i Nikola su se spustili na zemlju kada je Una vrisnula: ‘’Trchi!’’ Una je povukla Dragana i bacila ga dalje od drveta, dok je Nikola je pocheo da hramlje dolazeci do nje. Beli Golf je tada eksplodirao bacajuci varnichne svice nekih 50 metara u beskrajnost bele noci.Nikola je pao na zemlju! Nije verovao shta se desilo! Poshla mu je prva suza niz obraz stapajuci se sa znojem i prljavshtinom. Ubrzo je i policija doshla i dok su pregledali ostatke olupine nekada belog Golfa, Una je podigla Nikolinu glavu, pogledala ga u ochi i nezhno, plashljivo ga poljubila.Tada je zagrlio kao nikada do tad i odluchio da je ne pushta nikad vise!Svaki put kada bi proshetali tom ulicom, pogledali bi se i shvatili bi da je njihova ljubav toliko jaka, koliko i pun Mesec, koji se smeshio na nebu ponosno, osvetljujuci im put.
    1540 Objavio/la D Boyanna
  • Ovo je pricha o jednom Nikoli.Sve je pochelo kada je Nikola imao 4 godine. Do svoje chetvrte godine Nikola nikada nije uspeo da stane na noge, chak ni uz pomoc njegovih roditelja on nikada ne bi bio dovoljno jak da napravi jedan korak. Kada je Nikola vec imao 4 godine, njegovi roditelji su hitno morali da izadju iz kuce, jer je Nikolinoj baki Dragici bilo jako loshe. Prvi put su ostavili Nikolu samog kod kuce. On se vec kretao slobodno, imao je slobodu da puzi svuda po kuci, jedino shto nije mogao da uradi jeste da otvori vrata, tako da su njegovi roditelji bezbrizhno mogli da izadju iz kuce. Koje su shanse da mali Nikola bash tog dana dok njih nema prohoda?Proshlo je 5 sati od kako su Nikolini roditelji bili van kuce. Nikola je bio jako gladan. Tada je nervozno plakao, vrishtao, sklupchan u coshku njihove velike dnevne sobe, ali ga niko nije chuo. Nakon 3 sata plakanja i dozivanja u pomoc bez ikakve nade da ce neko doci da mu pomogne, mali Nikola je pocheo da puzi svuda po kuci kako bi nashao neshto shto mu lichi na hranu. Kada je napravio 4 kruga po svojoj velikoj dnevnoj sobi, kuhinji, kupatilu, svojoj dechijoj sobi, Nikola je shvatio da mu nema pomoci. Onda se setio da kada god bi bilo vreme za jelo, njegova mama bi ishla do jednog coshka u kuci, napravljenog specijalno za odlaganje Nikoline hrane. Nikola je doshao do tog mesta, ali kada je podigao glavu da vidi gde je hrana, zatekao je samo dve drshke koje otvaraju velika drvena vrata.Onako gladan, uplakan, balav i krmeljiv od suza, odluchio je da po prvi put u svom zhivotu stane na noge i prezhivi.U Nikoli je proradio instikt da prezhivi, kada je imao samo 4 godine. I pogodite shta?! Nikola je uspeo, klimavo se popeo na noge i jako svojim malim bicepsima uspeo da otvori vrata od ostave i na prvoj polici nadje pahuljice koje je njegova mama chuvala samo za doruchak. Kada su se njegovi roditelji vratili, zatekli su Nikolu kako zadovoljno jede one pahuljice, dok su njegove ochi bile pune suza. Njegovi roditelji su ga uzeli u ruke, zagrlili i pocheli da mu se izvinjavaju shto su ga ostavili, objashnjavajuci da su morali neke stvari zajedno da zavrshe, misleci da ih Nikola razume i chuje, ali Nikola se sve vreme samo smejao sa i dalje punim ochima suza. Nikola je odrastao u lepog, jakog dechka. Vec je imao 18 godina, voleo je da slusha hip hop muziku, vozio je bicikl svaki dan, ponekad bi otishao i u skejt park, bio je sjajan zavisnik od adrenalina kada je bio tinejdzher. Sve dok jednog dana nije upoznao Unu koja je takodje volela lude stvari.Una i Nikola su pocheli da se druzhe, da izlaze zajedno, uvek su imali teme za razgovor i uvek im je bilo teshko da se razdvoje pa su razgovore nastavljali svako svojoj kuci za Skype-om. Njihovo prijateljstvo je trajalo godinama tako da su imali zajednichko drushtvo koje je stalno smishljalo nove ideje za nalet adrenalina. Nikola je tako u jednoj od egzibicija slomio nogu padom sa skejta, morao je da nosi gips sedam meseci. Prvih par meseci se nisu razdvajali, morali su da budu jedno sa drugim ali se Nikola se nikad nije usudio da prizna Uni da je voli, iako ju je voleo svim srcem. Jednog dana im je drushtvo predlozhilo da se zajedno u Markovom Golfu trojci, provozaju Majushkom ulicom, koja je poznata po tome shto ima dve oshtre krivine, za koje su prichali da su najsporije krivine zato shto nikad niko nije smeo da prodje tim putem brzhe od 10 na sat, da se nadju u 3h nocu 23. decembra dve ulice dalje i da se provozaju.Nikola se ponizno povukao i rekao drushtvu da ne rachuna na njega, ali je Una prihvatila da se nadje sa njima i tako su se Una i Nikola razishli.On to veche nije mogao da spava. Prevrtao se po krevetu obliven hladnim znojem, sa nekim chudnim jezivim osecajem u stomaku, pa je odluchio da prosheta da provezhba nogu koliko je mogao.Nikolina i Unina kuca se nije nalazila daleko od Plave chesme, koja je gledala na Majushku ulicu, pa je Nikola oko 2 sata nocu ustao iz kreveta i pocheo da sheta Shevskim bulevarom sve do Plave chesme. Napravio je 3 kruga i zastao kod Unine zgrade da vidi da li je kod kuce. Pogledao je gore u njen prozor i shvatio da je ipak izashla.Nastavio je da sheta kroz Lakojevu ulicu, preko Sopinog mosta i nazad. I dalje je imao jeziv osecaj u stomaku. Doshao je do Majushke ulice i odluchio da sacheka ispod velikog hrastovog drveta, sedeci na zemlji, da vidi da li ce Marko proci sa Unom i drushtvom u kolima, da im se javi. Pogledao je u nebo i video da je pun mesec, da je bela noc. Chekao je i chekao, oblivao ga je hladan znoj i kapci su pocheli da mu se sklapaju preko ochiju kada je u jednom trenutku chuo jezivu shkripu guma koja je kao vatra kada uhvati benzin, pochela da prolazi putem. Beli Golf je izleteo na put, udarajuci prednjim branikom od asfalt, dok su felne varnichile, ostavljajuci trag 10 metara unazad. Kako mu se auto priblizhavao tako je mogao da chuje paniku i vrisku koja je dolazila izuntar Markovih kola. Prestravio se, nije mogao da se pomeri kada je bio siguran da ce se njihov auto zabiti direktno u njega. Marko je pocheo da pritiska kochnicu kada je njegov auto udario u drugu uzbrdicu te krivine, dok je ishao oko 50 na sat, kada je auto legao udario u luk krivine i poleteo iznad Nikole zakucavajuci se u drvo dva metra iznad Nikoline glave. Auto je ostao zaglavljen izmedju grana zapaljen. Nije mogao da dishe u sekundi. Gume su se pushile dok niko iz kola nije davao znake zhivota. Tada je chuo Unu koja je plakala i dozivala Marka. Nikola je pocheo da urla iz sveg glasa da doziva Unu, kada je kao prva kap kishe na sushi Una proturila glavu iz kola. Vikao je da skochi, uhvatice je. Nije mogla. Zakucala se od straha. Kada je video da ne mozhe nishta da kazhe, odluchio je da pokusha da se popne, da je izvuche iz kola. Imao je gips na nozi! Prva grana hrasta je bila na metar iznad njega, morao je da se popne na prste na jednoj nozi i da skochi da bi se uhvatio za granu, pa za sledecu pa za josh jednu, shto je i uradio, dok je ochajnichki vukao svoju bezhivotnu nogu, kao da je nema. Prve kapi znoja su pochele da mu se spushtaju niz lice. Tada je Marko kao ni od kuda iskochio iz kola i pocheo da trchi koliko su ga noge nosile. Nikola i Una su ga dozivali u pomoc, ali se nije okretao. Dragan je bio bez svesti pa je Nikola morao da prihvati Dragana i da ga spusti. Vratio se po Unu, kada se kroshnja drveta iznad belog Golfa zapalila. Una i Nikola su se spustili na zemlju kada je Una vrisnula: ‘’Trchi!’’ Una je povukla Dragana i bacila ga dalje od drveta, dok je Nikola je pocheo da hramlje dolazeci do nje. Beli Golf je tada eksplodirao bacajuci varnichne svice nekih 50 metara u beskrajnost bele noci.Nikola je pao na zemlju! Nije verovao shta se desilo! Poshla mu je prva suza niz obraz stapajuci se sa znojem i prljavshtinom. Ubrzo je i policija doshla i dok su pregledali ostatke olupine nekada belog Golfa, Una je podigla Nikolinu glavu, pogledala ga u ochi i nezhno, plashljivo ga poljubila.Tada je zagrlio kao nikada do tad i odluchio da je ne pushta nikad vise!Svaki put kada bi proshetali tom ulicom, pogledali bi se i shvatili bi da je njihova ljubav toliko jaka, koliko i pun Mesec, koji se smeshio na nebu ponosno, osvetljujuci im put.
    Jul 25, 2013 1540
  • 20 Jul 2013
    Bila sam jednom prilikom na Zlatiboru. Oporavak za najteže psihičke I fizičke stresove. Livade, šume, putići, prirodi nikad kraja. Onoliko zelenilo, prija očima, ne može da škodi.Jednog dana sam odlučila da ću da prošetam što više mogu, od jutra do zalaska sunca, dugo nisam šetala, nedostajalo mi je to pa sam svim ljudima rekla da cu da odem da prošetam, bez predumišljanja. Bio je lep dan, onako svež, taman nije ni vruće ni hladno. Obula sam patike I krenula u šetnju. Bila sam uzbuđena, nisam znala koliko se toga promenilo na nekim poznatim stazama, šta ću sve videti, koliko ću izdržati. Prvo sam išla ravnim putićem, koji nije ni malo naporan, baš mi je prijao, iako sam sve vreme sumnjala u svoju fizičku spremnost, uspešno sam ignorisala tu činjenicu i nastavila da pešačim. Onda sam polako nailazila na jednu krivinu, koja je poprilično rizična jer nikad ne znaš da li će neki auto da naleti tim putem. Uspela sam da je prođem i dalje sam verovala u sebe. Put je bio onako ispucan, skoro izliven ali nije kvalitetan pa se raspadao, no ni to nije bilo nešto što će me sprečiti da ostvarim svoj cilj. Došla sam do šume, ispred koje su se nalazili putokazi. Levo, desno i pravo. Da sam otišla levo otišla bih do izvorišta, koje je lepo gledati ali naporno slušati jer vodenica neprekidno radi i veoma je bučna. Da sam otišla desno, došla bih do mosta koji prelazi preko jednog šireg dela tog izvorišta ali znala sam da je taj most isuviše krhk i rizičan da bih ga prešla. I tako sam otišla pravo, da bih došla do polja, do livade, do pregledne čistine gde bih mogla da sednem i posmatram sa uživanjem lepe stvari koje se dešavaju okolo, bila bih mirna. Čim sam zakoračila tim putem, intuicija mi je govorila da će nešto da pođe naopako ali nisam marila, želela sam da ispunim svoj cilj. Tim putem sam videla ptice, raznih sorti, oblika, na raznim čudnim mestima, neke životinje, prirodu u raznim oblicima, čudnim i sasvim običnim, pa na nekih pola puta do cilja, kroz gusto lišće i isprepletane grane videla sam da se smrkava, ali mi nije bilo jasno zašto jer noć nije bila ni blizu. Tako sam i nastavila dalje, a onda kao grom iz vedrog neba, grom udari u tek koje drvo ispred mene! Shvatila sam da se tek koji minut pre spremalo nevreme, a sada je već i počelo. S obzirom da šuma nikako nije bila mesto gde bih mogla da se sakrijem od kiše počela sam da trčim nazad ka kući. Prepao me je grom. Trčala sam što su me brže noge nosile,kiša je padala sve jače i jače, opirala sam se, smetala mi je, slepila mi je kosu, odeću, noge su mi bile mokre, a onda… Onda sam počela da uživam u kiši. Izašla sam iz šume, znala sam da više ne može da mi naškodi, i sasvim čudno, umesto da se sakrijem od kiše, skrovište sam pronašla pod njom.Neverovatno kako vreme može da se promeni.
    1751 Objavio/la D Boyanna
  • Bila sam jednom prilikom na Zlatiboru. Oporavak za najteže psihičke I fizičke stresove. Livade, šume, putići, prirodi nikad kraja. Onoliko zelenilo, prija očima, ne može da škodi.Jednog dana sam odlučila da ću da prošetam što više mogu, od jutra do zalaska sunca, dugo nisam šetala, nedostajalo mi je to pa sam svim ljudima rekla da cu da odem da prošetam, bez predumišljanja. Bio je lep dan, onako svež, taman nije ni vruće ni hladno. Obula sam patike I krenula u šetnju. Bila sam uzbuđena, nisam znala koliko se toga promenilo na nekim poznatim stazama, šta ću sve videti, koliko ću izdržati. Prvo sam išla ravnim putićem, koji nije ni malo naporan, baš mi je prijao, iako sam sve vreme sumnjala u svoju fizičku spremnost, uspešno sam ignorisala tu činjenicu i nastavila da pešačim. Onda sam polako nailazila na jednu krivinu, koja je poprilično rizična jer nikad ne znaš da li će neki auto da naleti tim putem. Uspela sam da je prođem i dalje sam verovala u sebe. Put je bio onako ispucan, skoro izliven ali nije kvalitetan pa se raspadao, no ni to nije bilo nešto što će me sprečiti da ostvarim svoj cilj. Došla sam do šume, ispred koje su se nalazili putokazi. Levo, desno i pravo. Da sam otišla levo otišla bih do izvorišta, koje je lepo gledati ali naporno slušati jer vodenica neprekidno radi i veoma je bučna. Da sam otišla desno, došla bih do mosta koji prelazi preko jednog šireg dela tog izvorišta ali znala sam da je taj most isuviše krhk i rizičan da bih ga prešla. I tako sam otišla pravo, da bih došla do polja, do livade, do pregledne čistine gde bih mogla da sednem i posmatram sa uživanjem lepe stvari koje se dešavaju okolo, bila bih mirna. Čim sam zakoračila tim putem, intuicija mi je govorila da će nešto da pođe naopako ali nisam marila, želela sam da ispunim svoj cilj. Tim putem sam videla ptice, raznih sorti, oblika, na raznim čudnim mestima, neke životinje, prirodu u raznim oblicima, čudnim i sasvim običnim, pa na nekih pola puta do cilja, kroz gusto lišće i isprepletane grane videla sam da se smrkava, ali mi nije bilo jasno zašto jer noć nije bila ni blizu. Tako sam i nastavila dalje, a onda kao grom iz vedrog neba, grom udari u tek koje drvo ispred mene! Shvatila sam da se tek koji minut pre spremalo nevreme, a sada je već i počelo. S obzirom da šuma nikako nije bila mesto gde bih mogla da se sakrijem od kiše počela sam da trčim nazad ka kući. Prepao me je grom. Trčala sam što su me brže noge nosile,kiša je padala sve jače i jače, opirala sam se, smetala mi je, slepila mi je kosu, odeću, noge su mi bile mokre, a onda… Onda sam počela da uživam u kiši. Izašla sam iz šume, znala sam da više ne može da mi naškodi, i sasvim čudno, umesto da se sakrijem od kiše, skrovište sam pronašla pod njom.Neverovatno kako vreme može da se promeni.
    Jul 20, 2013 1751
  • 20 Jul 2013
    Trenutak u kome se sve preokrenulo ostaje mi nepoznat.Jedino shto znam jeste da je moje srce prestalo da govori I zatvorilo se u mrachno zacharano zvono. Muk. Nisam znala kako da osecam, kako da govorim, shta da govorim, shta u stvari trazhim. Jedino shto sam znala jeste da dani prolaze, svakog sledeceg shvatim da je onaj predhodni vec proshao… Tuga. Misli su pochele da skrecu na onaj put koji vodi u nedogled. Tek pre par sekundi su bile pored mene, a sada su vec otishle predaleko, toliko daleko, da ne mogu da ih vratim. Neka chudna, draguljima obasjana hladnoca je pochela da prozhima moje telo, pokushala je da izvuche svu toplinu iz njega I zarobi ga u vechan led. Konfuzija. Zbunjeno sam lutala onim mislima koje sam mogla da uvatim, ali su one I dalje nastavljale da bezhe od mene kako ne bih doshla do zakljuchka koji sam trazhila… Bol. Sama pomisao na zhivot bez ljubavi me je bolela jer onda nishta ne bi bilo lepo, obojeno, duboko, vec trulo, monotono, povrshno, jadno… Bes. Bila je potrebna samo jedna varnica, pa jos jedna, pa josh jedna...   Sve je pochelo onog trenutka… Ne znam! Ne znam! Ne znam!Eh, nekada sam I ja bila zaljubljena. Nekada sam I ja volela, onako kako niko nikada nije... Pa su to presekli! Kao grom ono jadno nevino drvo koje je raslo, razviijalo se godinama. Tada je sve potonulo. Utihnulo. Mir. NE MIR! Koma! Slomili su mi srce. Sve je stalo. Trebalo je pocheti ispochetka. Zhelela sam da vishe ne znam ono shto znam, ne osecam ono shto osecam, vrishtala sam, ali me niko nije chuo, urlala, ali nishta…Borila sam se za stvari do kojih mi je stalo. I dalje se borim.Posao bez ljubavi chini te robom.Zdravlje nemash bez ljubavi.Sreca… Ma koja sreca bez ljubavi? Zhivot bez ljubavi nema smisla!   Sticajem okolnosti, dok sam tonula u ljubavni ponor, doshla sam na mesto koje zblizhava ljude. Upisala sam se na fakultet. Tamo sam upoznala njega. Prva pomisao onda kada sam ga videla kako u petom redu u amfiteatru klima glavom bila je: Zashto su mi svi reperi slomili srce I ostavili prichu nedorechenu? Kao da sam uvek htela josh neshto da kazhem, ali su oni uveliko bili iza mene I vishe me nisu chuli… Bila sam klinka, nisam mnogo toga znala o zhivotu, pa ni o ljubavi, ali oni kao da su nauchili da hodaju podignute glave I kao da ih nishta ne pogadja… Plashila sam se svakog sledeceg susreta sa njima. Da cu ostati nema, jer sam znala shta treba da kazhem ali rechi nikako nisu izlazile iz mog grla. I onda bih im, onako hladnokrvno, samo mahnula rukom, klimnula I nastavila kao da nikog znachajnog nisam ugledala, nikog ko mi je zhivot znachio, ko me je nauchio da volim. Da, nauchio da kako se voli, ali u isto vreme kako je kada te boli I kada ponekad zaplachesh nocu iako znash da je proshlo vec chetiri, pet, dugachkih godina... Onda sam teshko udahnula.Zhivot ne prestaje da kuca, kao ni moje srce, koje I dalje boli I voli, ali pod oblacima. Tragovi voljenih, preboljenih, palih andjela I djavola mogu da se ugledaju na mojim stopama, ali niko ih nikada nece dozhiveti onako duboko kao shto sam ja, kao shto sam ja, kao shto sam ja.Onda sam opet teshko udahnula.Upoznala sam se sa njim. Bila sam opchinjena predrasudom. Bojana digni gard. Ne zhelish bol, ne zhelish oblake, ne zhelish gromove. Budi zatvorena, ledena dvorska luda, nakrivi glavu na stranu kao da te zanima njegova pricha. Ali ne. Bojana nishta od toga nije uradila. Pazhljivo sam slushala rech po rech, pazhljivo sam ih belezhila u svoj imaginarni, bezlichni notes, pokushavajuci da  otkrijem koja se to tajna krije iza zavesa. Dostojanstveno sam ga ukopavala, ponizno sam bila iznenadjena sushtinom, koja je bila mnogo drugachija od one koju sam na neki nachin zhelela da chujem. Ochekivala sam munju, dobila sam sunce. Zabolele su me ochi od iznenadjenja, ali ne od sjaja. Ne zhelim sjajnu, plitku bitku, zhelim da se suochim sa stvarima, zhelim da izvrishtim do kraja! Da ostanem bez daha I da onako krvnichki pokusham da uhvatim josh! On je harizmatichan, dubok, slichan meni, shto me je uplashilo na trenutak ali sam se osecala sigurnijom. Lepo je kraj njega. Ne plashim se da ga chvrsto uhvatim za ruku i suochim se sa svojom konfuzijom, sa njim, zajedno.Prichali smo, teshko sam disala, u neizvesnosti, u strpljivim trenucima ochaja. Doshla sam do najnizhe tachke gledishta. Pochela sam ispochetka. Bilo je lepo, dok je trajalo. Onda me je zhivot chvrsto vezao I katapultirao nazad gde sam bila tek koji trenutak pre. Gushila sam se. Uvidela sam mane, povrshne, glupe, jadne, bespotrebne mane! Htela sam da ih ne vidim, sahranjivala sam ih pod svoju ledenu kozhu, ali su one uvek nekako uspevale da  isplivaju nazad. Necu da vrishtim!Uhvatila sam ga chvrsto za ruku. Pogledao me je, a zatim je stisao josh jache. U tom trenutku spao je sav led, oluja je prestala, oblaci su se razishli I sunce je pochelo da sija sve jache i toplije.A onda sam sa neverovatnom lakocom udahnula I izdahnula.
    691 Objavio/la D Boyanna
  • Trenutak u kome se sve preokrenulo ostaje mi nepoznat.Jedino shto znam jeste da je moje srce prestalo da govori I zatvorilo se u mrachno zacharano zvono. Muk. Nisam znala kako da osecam, kako da govorim, shta da govorim, shta u stvari trazhim. Jedino shto sam znala jeste da dani prolaze, svakog sledeceg shvatim da je onaj predhodni vec proshao… Tuga. Misli su pochele da skrecu na onaj put koji vodi u nedogled. Tek pre par sekundi su bile pored mene, a sada su vec otishle predaleko, toliko daleko, da ne mogu da ih vratim. Neka chudna, draguljima obasjana hladnoca je pochela da prozhima moje telo, pokushala je da izvuche svu toplinu iz njega I zarobi ga u vechan led. Konfuzija. Zbunjeno sam lutala onim mislima koje sam mogla da uvatim, ali su one I dalje nastavljale da bezhe od mene kako ne bih doshla do zakljuchka koji sam trazhila… Bol. Sama pomisao na zhivot bez ljubavi me je bolela jer onda nishta ne bi bilo lepo, obojeno, duboko, vec trulo, monotono, povrshno, jadno… Bes. Bila je potrebna samo jedna varnica, pa jos jedna, pa josh jedna...   Sve je pochelo onog trenutka… Ne znam! Ne znam! Ne znam!Eh, nekada sam I ja bila zaljubljena. Nekada sam I ja volela, onako kako niko nikada nije... Pa su to presekli! Kao grom ono jadno nevino drvo koje je raslo, razviijalo se godinama. Tada je sve potonulo. Utihnulo. Mir. NE MIR! Koma! Slomili su mi srce. Sve je stalo. Trebalo je pocheti ispochetka. Zhelela sam da vishe ne znam ono shto znam, ne osecam ono shto osecam, vrishtala sam, ali me niko nije chuo, urlala, ali nishta…Borila sam se za stvari do kojih mi je stalo. I dalje se borim.Posao bez ljubavi chini te robom.Zdravlje nemash bez ljubavi.Sreca… Ma koja sreca bez ljubavi? Zhivot bez ljubavi nema smisla!   Sticajem okolnosti, dok sam tonula u ljubavni ponor, doshla sam na mesto koje zblizhava ljude. Upisala sam se na fakultet. Tamo sam upoznala njega. Prva pomisao onda kada sam ga videla kako u petom redu u amfiteatru klima glavom bila je: Zashto su mi svi reperi slomili srce I ostavili prichu nedorechenu? Kao da sam uvek htela josh neshto da kazhem, ali su oni uveliko bili iza mene I vishe me nisu chuli… Bila sam klinka, nisam mnogo toga znala o zhivotu, pa ni o ljubavi, ali oni kao da su nauchili da hodaju podignute glave I kao da ih nishta ne pogadja… Plashila sam se svakog sledeceg susreta sa njima. Da cu ostati nema, jer sam znala shta treba da kazhem ali rechi nikako nisu izlazile iz mog grla. I onda bih im, onako hladnokrvno, samo mahnula rukom, klimnula I nastavila kao da nikog znachajnog nisam ugledala, nikog ko mi je zhivot znachio, ko me je nauchio da volim. Da, nauchio da kako se voli, ali u isto vreme kako je kada te boli I kada ponekad zaplachesh nocu iako znash da je proshlo vec chetiri, pet, dugachkih godina... Onda sam teshko udahnula.Zhivot ne prestaje da kuca, kao ni moje srce, koje I dalje boli I voli, ali pod oblacima. Tragovi voljenih, preboljenih, palih andjela I djavola mogu da se ugledaju na mojim stopama, ali niko ih nikada nece dozhiveti onako duboko kao shto sam ja, kao shto sam ja, kao shto sam ja.Onda sam opet teshko udahnula.Upoznala sam se sa njim. Bila sam opchinjena predrasudom. Bojana digni gard. Ne zhelish bol, ne zhelish oblake, ne zhelish gromove. Budi zatvorena, ledena dvorska luda, nakrivi glavu na stranu kao da te zanima njegova pricha. Ali ne. Bojana nishta od toga nije uradila. Pazhljivo sam slushala rech po rech, pazhljivo sam ih belezhila u svoj imaginarni, bezlichni notes, pokushavajuci da  otkrijem koja se to tajna krije iza zavesa. Dostojanstveno sam ga ukopavala, ponizno sam bila iznenadjena sushtinom, koja je bila mnogo drugachija od one koju sam na neki nachin zhelela da chujem. Ochekivala sam munju, dobila sam sunce. Zabolele su me ochi od iznenadjenja, ali ne od sjaja. Ne zhelim sjajnu, plitku bitku, zhelim da se suochim sa stvarima, zhelim da izvrishtim do kraja! Da ostanem bez daha I da onako krvnichki pokusham da uhvatim josh! On je harizmatichan, dubok, slichan meni, shto me je uplashilo na trenutak ali sam se osecala sigurnijom. Lepo je kraj njega. Ne plashim se da ga chvrsto uhvatim za ruku i suochim se sa svojom konfuzijom, sa njim, zajedno.Prichali smo, teshko sam disala, u neizvesnosti, u strpljivim trenucima ochaja. Doshla sam do najnizhe tachke gledishta. Pochela sam ispochetka. Bilo je lepo, dok je trajalo. Onda me je zhivot chvrsto vezao I katapultirao nazad gde sam bila tek koji trenutak pre. Gushila sam se. Uvidela sam mane, povrshne, glupe, jadne, bespotrebne mane! Htela sam da ih ne vidim, sahranjivala sam ih pod svoju ledenu kozhu, ali su one uvek nekako uspevale da  isplivaju nazad. Necu da vrishtim!Uhvatila sam ga chvrsto za ruku. Pogledao me je, a zatim je stisao josh jache. U tom trenutku spao je sav led, oluja je prestala, oblaci su se razishli I sunce je pochelo da sija sve jache i toplije.A onda sam sa neverovatnom lakocom udahnula I izdahnula.
    Jul 20, 2013 691
  • 20 Jul 2013
    Prolaze godine. Da li si ikada zastao u trenutku i skontao kako se menjaš iz godine u godinu? Svake godine ponoviš neku aktivnost ili doživiš neku avanturu kao i prošle godine. Svaki put je doživiš drugačije… Trudila sam se da se zatvorim u svoj mozak što je duže to bilo moguće i popričam sa njim, kako bih videla kako funkcioniše, kako se to on promenio. Stalo mi je do toga da se menjam, da šokiram svojom pojavom svake godine drugačije, neočekivano. Informacija je najbolja kad je neočekivana. Pokušavam da razumem kako su to ljudi zreliji, šta ih to karakteriše. Da li kada ćutiš? Ili kada mnogo pričaš? Zavisi… Da li kada se menjaš isuviše brzo da bi mogao da ostaviš neki trajni utisak, kako bi te svaki put doživeli drugačije?Odlučila sam…Kako godine prolaze ja ću sve manje govoriti i pričati. Mislim da je tako najbolje. Jednom ću nestati. Neće postojati utisak koji ću ostaviti kako bih bila zapamćena. Posle godina i godina robovanja u sopstvenom mozgu mislim da će doći krajnje vreme kada ću udariti pesnicom na nemu zbirku sopstvenog postojanja i ostaviti nemu publiku. Za to vreme, slušaću. Slušaću misli, priče, stavove, sagledavaću živote iz drugih uglova, menjati perspektive i urezivaću svaku pametnu misao u autobiografiju svog života. Lični način gledišta podeliću sa svima. Napraviću eksploziju, koja ostavlja pozitivne posledice. Možda će manje njih toliko pričati nepotrebne stvari, činjenice će postati veoma važne, a najmanje reči. I svi ćemo živeti srećno i zadovoljno do kraja života.Muk. Oslušni svoje disanje, još nekad osim kad spavaš.Dobro jutro.
    963 Objavio/la D Boyanna
  • Prolaze godine. Da li si ikada zastao u trenutku i skontao kako se menjaš iz godine u godinu? Svake godine ponoviš neku aktivnost ili doživiš neku avanturu kao i prošle godine. Svaki put je doživiš drugačije… Trudila sam se da se zatvorim u svoj mozak što je duže to bilo moguće i popričam sa njim, kako bih videla kako funkcioniše, kako se to on promenio. Stalo mi je do toga da se menjam, da šokiram svojom pojavom svake godine drugačije, neočekivano. Informacija je najbolja kad je neočekivana. Pokušavam da razumem kako su to ljudi zreliji, šta ih to karakteriše. Da li kada ćutiš? Ili kada mnogo pričaš? Zavisi… Da li kada se menjaš isuviše brzo da bi mogao da ostaviš neki trajni utisak, kako bi te svaki put doživeli drugačije?Odlučila sam…Kako godine prolaze ja ću sve manje govoriti i pričati. Mislim da je tako najbolje. Jednom ću nestati. Neće postojati utisak koji ću ostaviti kako bih bila zapamćena. Posle godina i godina robovanja u sopstvenom mozgu mislim da će doći krajnje vreme kada ću udariti pesnicom na nemu zbirku sopstvenog postojanja i ostaviti nemu publiku. Za to vreme, slušaću. Slušaću misli, priče, stavove, sagledavaću živote iz drugih uglova, menjati perspektive i urezivaću svaku pametnu misao u autobiografiju svog života. Lični način gledišta podeliću sa svima. Napraviću eksploziju, koja ostavlja pozitivne posledice. Možda će manje njih toliko pričati nepotrebne stvari, činjenice će postati veoma važne, a najmanje reči. I svi ćemo živeti srećno i zadovoljno do kraja života.Muk. Oslušni svoje disanje, još nekad osim kad spavaš.Dobro jutro.
    Jul 20, 2013 963
  • 20 Jul 2013
    Hej, narkomanuti ne mozhesh plakati,ne mozhesh se smejati.Ti nemash prijatelja,niti prijatelj mozhesh biti.Ti nemash pesmu,ni pesma nema tebe.Hej, narkomanu,ti nemash buducnost,a sadashnjost ti polako nestaje…
    859 Objavio/la D Boyanna
  • Hej, narkomanuti ne mozhesh plakati,ne mozhesh se smejati.Ti nemash prijatelja,niti prijatelj mozhesh biti.Ti nemash pesmu,ni pesma nema tebe.Hej, narkomanu,ti nemash buducnost,a sadashnjost ti polako nestaje…
    Jul 20, 2013 859
  • 20 Jul 2013
    Brojim poraze koji mi se nechujno prishunjavaju, dolaze, chujem kazaljku na satu koja nekom chudnom moci uspeva da mi kazhe da vreme leti…Svaka sekunda ima svoje znachenje, svaki otkucaj koji ima svoju notu I moj uzdah u prolaznosti vremena zbog neizbezhne neverice koja sheta pored mene. Pokushavam da je oteram, ali bezuspeshno…Ko sam ja?Kada me obasipa hladan znoj u vreloj noci?Kada slusham ritam svog srca koje kuca samo, brzo jer se razocharalo u lazhnu toplinu koju sam osetila I oslepela. Kao suv vetar od kog ne mozhesh da uzdahnesh. Misao zhelja, san ili zhivot? Nesanica u nadi da ce sve prolaziti sporije ili san u nadi da ce sutra brzhe doci? Zhivot u nadi da cesh ga podeliti sa nekim, koraci, ponekad toliko brzi da se sapletesh…Da to sam ja… Bezhi, pa rezhi I onda cheka da joj se vrati istom merom…Kad sam bila budala pa sam oprostila…
    922 Objavio/la D Boyanna
  • Brojim poraze koji mi se nechujno prishunjavaju, dolaze, chujem kazaljku na satu koja nekom chudnom moci uspeva da mi kazhe da vreme leti…Svaka sekunda ima svoje znachenje, svaki otkucaj koji ima svoju notu I moj uzdah u prolaznosti vremena zbog neizbezhne neverice koja sheta pored mene. Pokushavam da je oteram, ali bezuspeshno…Ko sam ja?Kada me obasipa hladan znoj u vreloj noci?Kada slusham ritam svog srca koje kuca samo, brzo jer se razocharalo u lazhnu toplinu koju sam osetila I oslepela. Kao suv vetar od kog ne mozhesh da uzdahnesh. Misao zhelja, san ili zhivot? Nesanica u nadi da ce sve prolaziti sporije ili san u nadi da ce sutra brzhe doci? Zhivot u nadi da cesh ga podeliti sa nekim, koraci, ponekad toliko brzi da se sapletesh…Da to sam ja… Bezhi, pa rezhi I onda cheka da joj se vrati istom merom…Kad sam bila budala pa sam oprostila…
    Jul 20, 2013 922
  • 20 Jul 2013
    Kako postati slobodan? Prepustiti se trenutku I u njemu, samo jednom momentu, jasno videti mikrokosmos jednog makrokosmosa. Kome to podje za rukom, on postaje slobodan! Nashe senke nisu slobodne! One su te koje nas primoravaju da se plashimo jedni drugih. Poenta je da sushtinu osetimo svim chulima, jer samo tako mozhemo da dobijemo odgovor na pitanje koje nas muchi. Dodaj josh neshto svojim chulima I shvaticesh.De La Sableiere je rekao: ‘’Teshko je ukrotiti svoje strasti, nemoguce ih je zadovoljiti.’’, ali da li je toliko muchno pokushati?Bori se, zhivi, govori, dishi duboko, saznaj vishe I IGRAJ SE! Sreca lezhi u trudu, na putu do uspeha. Sreca lezhi u onim sitnim pobedama koje nas guraju napred.Biti Slobodan ne znachi ne obavezivati se – vec se najpre obavezati samom sebi!Biti svoj ne znachi ne deliti sebe sa drugima – vec razumeti svakog! Tema nije vazhna, vazhna je rech! Jedna topla, dobronamerna, uteshna rech koja nam vrati osmeh na lice, samo jedan trenutak koji nam oduzme dah. Postao si slobodan!Ako vidish zhar u mokroj travi, idi I ne brini…Ugasice se…Zhivot se ne meri brojem uzdisaja koje napravimo, vec trenucima koji nam oduzmu dah… J
    805 Objavio/la D Boyanna
  • Kako postati slobodan? Prepustiti se trenutku I u njemu, samo jednom momentu, jasno videti mikrokosmos jednog makrokosmosa. Kome to podje za rukom, on postaje slobodan! Nashe senke nisu slobodne! One su te koje nas primoravaju da se plashimo jedni drugih. Poenta je da sushtinu osetimo svim chulima, jer samo tako mozhemo da dobijemo odgovor na pitanje koje nas muchi. Dodaj josh neshto svojim chulima I shvaticesh.De La Sableiere je rekao: ‘’Teshko je ukrotiti svoje strasti, nemoguce ih je zadovoljiti.’’, ali da li je toliko muchno pokushati?Bori se, zhivi, govori, dishi duboko, saznaj vishe I IGRAJ SE! Sreca lezhi u trudu, na putu do uspeha. Sreca lezhi u onim sitnim pobedama koje nas guraju napred.Biti Slobodan ne znachi ne obavezivati se – vec se najpre obavezati samom sebi!Biti svoj ne znachi ne deliti sebe sa drugima – vec razumeti svakog! Tema nije vazhna, vazhna je rech! Jedna topla, dobronamerna, uteshna rech koja nam vrati osmeh na lice, samo jedan trenutak koji nam oduzme dah. Postao si slobodan!Ako vidish zhar u mokroj travi, idi I ne brini…Ugasice se…Zhivot se ne meri brojem uzdisaja koje napravimo, vec trenucima koji nam oduzmu dah… J
    Jul 20, 2013 805