Blogovi

Ekipa: 0 member(s)

Shares ?

0

Klikova ?

0

Viral Lift ?

0%

Tagovi

Pogledajte i ovo

  • 30 Jul 2014
    Koliko puta ste uživali gledajući igru leptira na livadi u punom cvetu? Da li ste, međutim, nekada posmatrali momenat kada leptir izlazi iz čaure? Nedavno mi je neko poslao priču o leptiru života...Da, o leptiru života a ne o životu leptira... Čovek je posmatrao kako leptir pokušava da se izvuče kroz malenu pukotinu u čauri. Poslenekog vremena, izgledalo je kao da je leptir izgubio svu snagu i prestao da pokušava, prestao je da se pomera. Čovek se sažalio i napraio izlaz rasekavši čauru tako da je leptir sa lakoćom izašao. Iako je leptir imao krhko telo i smežurana krila, čovek je nastavio da posmatra u želji da isprati trenutak kada leptir poleti. Međutim, ništa se nije dogodilo... leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo, nemoćan, i nikada nije poleteo. Čovek je, uprkos svojoj ljubaznosti i želji da pomogne, prevideo činjenicu da je priroda osmislila način kako da ojača leptira pre nego što se upusti u avanturu, kako da mu podari snagu i energiju potrebnu za život, pa tek onda da se sam oslobodi iz čaure i poleti. A svi volimo da letimo... možda su baš neke poteškoće kroz koje povremeno prilazimo potrebne da se u sledečem trenutku poleti i uživa u lepotama života. Bez tih teškoća, nikad ne bi bili toliko jako koliko možemo i želimo biti... i nikad ne bi leteli. Želeli smo snagu... priroda nam je podarila poteškoće koje su nas osnažile. Želeli smo mudrost... priroda nam je podarila probleme koje je trebalo rešiti. Želeli smo bogatstvo.. priroda nam je podarila mozak i telo da možemo raditi. Želeli smo hrabrost... priroda nam je podarila prepreke koje je trebalo savladati. Želeli smo ljubav... priroda nam je podarila ljude kojima je trebalo pomoći. Želeli smo usluge... priroda nam je podarila prilike.   Nismo dobili ništa što smo želeli... a dobili smo sve što nam je trebalo... i zato.. živite bez straha i suočite se sa svim preprekama.. sve ih sami možete preskočiti...  i poleteti.
    3341 Objavio/la Chupko Chupavi
  • 16 Dec 2014
      Ne, ovog puta nije u pitanju Šekspirov "San letnje noći", u pitanju je jedan drugi, san koji možda i nije bio san, iako sam siguran da je bila letnja noć... letnja paklena noć kada sam pobegao iz vreline grada u svežinu jedine planine u ravnici. Moj kostim večitog dečaka savršeno se uklapao u mesečeve proplanke i miris skoro pokošene deteline, budeći u meni neke slike iz detinjstva, neke nikad do kraja ispricane priče o vilama i vilenjacima. Tonući lagano u te misli, odjednom, iza improvizovane ograde od brezinog drveta, ugledao sam nju... vilu... moju Titaniu... plesala je u beloj haljinici, bosa, po toj reci trave, nežna kao svila i razdragana kao čigra... U trenutku sam zaboravio i leto i sparinu, i sve ono loše i teško.. Kao da sam i ja leteo sa njom.. uhvatih svoje misli kako svake sekunde prave neki novi svet, neku novu planetu daleko od svih......  planetu u kojoj nema crnih hronika... ... planetu na kojoj se ne moraš vezivati na zadnjem sedištu automobila, već možes uživati u čarima putovanja ponekad i mahati onima iza sebe, okrenut ka zadnjem staklu... ... planetu na kojoj možeš voziti bicikl bez zaštitnih kacigai štitnika za laktove i kolena... ... planetu na kojoj možes vode popiti iz izvora u šumi, a ne samo iz plastičnih boca sa pijaćom vodom... ... planetu u kojoj možeš besplatno probati voće iz komšijinog dvorišta na putu do kuće... ... planetu gde nemaš mobilne elektronske uređaje u koje buljiš celog dana čekajući da ti neko pošalje virtuelni osmeh..... planetu na kojoj se svi klinci igraju slobodno, bez čuvara koje bogati tata plaća...... planetu u kojoj nisi obavezan da posetis psihologa ako nešto ne uradiš kako treba, gde imas slobodu biranja izmedju uspeha i neuspeha gde izbor samo od tebe zavisi i gde na pravi način naučiš da izabereš ono što ti najviše odgovara... ... planetu prijatelja, onih pravih, koje možeš dodirnuti, sa kojima se možeš smejati, pa i tugovati ako treba...  .. i onda shvatih.... moja Titania, nežna kao svila i razdragana kao čigra, vratila me je na planetu moje mladosti, one prve, prave, najslađe, kada sam voleo da mašem kroz prozor kola i da vozim bajs i bez kočnica, kada sam znao ukus komšijskih tešanja i vode iz izdana podno brega, kada sam, birajući između mogućnosti da budem ponavljač i odlikaš, izabrao ono najbolje - da budem vrlo dobar, kada sam imao prijatelje koje nisam morao dodavati, već sam ih mogao birati.  Od tog sna, koji možda i nije bio san, prošlo je puno letnjih i ostalih noći, a moja Titania je i dalje samnom, u svim mojim snovima, pa i u onim koji se sanjaju otvorenih očiju... I uvek, na isti način,  nežna kao svila i razdragana kao čigra, donese u moje misli energiju vulkana kojom sve prepreke postaju potočići, a sve oluje lagani povetarci... Moja Titania pruži ruke prema meni, poletimo... i eto.. odah vam tajnu jedne čupave frizure....
    2873 Objavio/la Chupko Chupavi
  • 01 Sep 2014
    Bio je to dan kada sam postao pionir, a da to nisam ni znao. I to ne bilo kakav pionir - postao sam Titov pionir. Doduše, onu pionirsku zakletvu smo polagali nešto kasnije, ali prvi dan je prvi dan. E, kako je to tada opako zvučalo. Za one koji nisu baš upućeni, pomenuo bih par karakteristika tog vremena: svi smo imali plave đačke uniforme, učiteljice su već unapred znale ko je partijski podoban, a ko ne, a pored svih zlotvora koji su nas u toj školi čekali, povremeno su nam nailazili i oni sa nekakavim šarenim maramama, a nisu bili izviđači. Mlađe šarene marame, plavo crvene, zvali smo pionirski predvodnici, a oni stariji, sa žutim rubovima na crvenim maramama, bili su pionirski instruktori. E sad, te sarene marame mogle bi se sa pravom zvati pretečom savremenih aj tijevaca, jer, kad god bi nastavnicama dosadilo da se cimaju sa nama, viknule bi bi tim predvodnicima i insturktorima: AJ TI sad malo, preuzmi. Sećam se da smo pre onog čuvenog prvog ulaska u školu pravili grupne portrete sa damama i pratiocima (čitaj majkama, očevima i ostalim), a pošto se, nekako čudnim spletom okolnosti, uvek dešavalo da je masa roditelja iz iste firme, te fotografije su u godinama koje slede ukrašavale vitriine u kancelarijama naših velikih radnih kolektiva (tako su se zvale firme u kojima su radili roditelji i ti ostali). Lično, nisam imao ništa protv slikanja, jer su oko mene bile moje omiljene Tanja, Biljana, Maja, Vesna i Sonja (čitaj moje prve ljubavi, iako ne znam kojim redom), tako da na ostale nisam ni obraćao pažnju. Veoma je bitno da se napomene da se slikalo moćnim produktima bratskog nam SSSR, aparatima Smena 8 i Zenit, a obicaj je, naravno, bio da gledaš u Sunce dok te slikaju, tako da smo, onako namrgođeni, svi više ličili na junake serije Planeta majmuna, nego na djake prvake. Posle serije slikanja na kojoj bi danas pozavidele najveće holivudske legende, usledio je onaj čuveni ulazak u harem... pardon, ŠKOLU. Kasnije sam zapazio da se neke osobe šminkaju samo 1. septembra (a neke svakog četvrtog prvog septembra), valjda zbog toga da ti neki klinci, koje dočekuju, ne bi baš totalni šok doživeli. Iskreno, nekad ne znaš da i je veći šok sa, ili bez šminke. Moram da priznam da je moj prvi kontakt sa tim mojim prvim razredom bio jedno veliko razočarenje. Tu nije bilo ni Tanje, ni Maje, ni Biljane, ni Vesne, ni Sonje, a ja sam prvi put shvatio da u životu nije lako naći novu ljubav. Tako, vec opasno emocionalno rastrojen, primetio sam da jedna devojcica lepe duge crne kose i teget keceljom za nijansu tamnijom od svih, sedi sama. Moj, još uvek totalno nerazvijen instinkt lovca, odveo me je u istu klupu. Zvala se Višnja i imala je 24 flomastera. Već tokom prvog časa saznao sam kako u svetu postoje jako važne osobe, a nekom čudnom igrom sudbine, većina tih jako važnih ličnosti sedela je u klupama tog mog razreda. Tako sam saznao koliko su bitni domarev sin, ćerka učitejice razreda do nas, sestra jednog pionirskog instruktora, a tek kako je važna bila ćerka predsednika mesne zajednice, to ne mogu ni da objasnim. Naravno, ova poslednje pomenuta odmah je postala predsednik naše odeljenske zajednice, i to doživntni. Posle tih jako važnih životnih lekcija, učiteljica nam je podelila neke papircice na kojima je bila napisana jedna jedina reč, i rekla da nacrtam to što piše. Naravno, ja pojma nisam imao šta tu piše, jer sam pre skole imao mnogo pametnijih poslova od učenja slova, a Višnja se baš potrudila da mi objasni da treba da crtam kruške. Pa što bih ja crtao kruške, kad ona crta jabuke, a i nisam ja neko kome će jedna devojčica da kaže šta ću da crtam. E, kad je konačno došla do mene i učiteljica i rekla da nacrtam kruške, tu već nije bilo vrdanja. I danas se sećam tih krušaka sa ćoskastim granama nacrtanim po linijama karo papira i smeha moje učiteljice dok je moje umetničko delo podelila sa ostatkom razreda. Jedino je Višnja bila na mojoj strani i tako naprasno postala glavni kandidat za upražnjeno mesto prve ljubavi... i bio sam jako tužan kad sam par nedelja kasnije saznao da je Višnja otišla sa roditeljima u neku daleku Kanadu. Mnogo je godina i mnogo prvaka proslo od tada, a ja i pored najbolje namere, ne mogu da se setim ni jedne druge slike u glavi.. Fotografije ostaju kao uspomena na namrgođeni dan, one jako bitne ličnosti iz razreda, baš kao i mnogi drugi favoriti pomenute nastavnice koje je sama napravila u te prve četiri godine školovanja, jednostavno su nestali iz mog (i ne smao mog)života shodno izmišljenim vrednostima koje su ih izdvajale... A Višnja... Višnja je ostala i dan danas jedina svetla tačka mog prvog školskog dana...   Ovim novim klincima koji nemaju školske uniforme i šarene marame, koji u razredima više nemaju decu funkcionera mesnih zajednica (a nadam se ni ostalih partijski obojenih i neobojenih Bogom danih genija), želim puno lepih trenutaka, puno radosti, puno osmeha, pa i puno novih znanja, dečacima da pronađu svoju Višnju, a i devojčice će se već nekako snaći... :) .. i tako.. svakog 1. septembra..... :)  
    2863 Objavio/la Chupko Chupavi
  • 25 Aug 2014
    Postoji neka teorija kako je nastala paradigma...  Grupa naučnika je zatvorila u kavez 5 majmuna i na sredinu kaveza postavila merdevine sa bananama na vrhu. Svaki put kada bi se jedan majmun popeo na merdevine i pojeo banane, naučnici bi ostale majmune polili hladnom vodom! Nakon nekog vremena, svaki put kada bi se neki majmun popeo na merdevine, ostali bi ga pretukli! Kao rezultat toga, posle nekog vremena, ni jedan majmun nije smeo da se popne na merdevine! Naučnici su tada odlučili da zamijene jednog od majmuna. Taj se majmun odmah popeo na merdevine, nakon čega su ga ostali pretukli! Nakon što je nekoliko puta dobio batine, shvatio je da se ne sme penjati na merdevine, iako nije znao razlog! Drugi majmun je zamjenjen i situacija se ponovila. Prvi zamjenjeni majmun ga je takođe pretukao. Isto se dogodilo i sa trećim i sačetvrtim. Na kraju je i peti majmun zamjenjen! Tada je ostalo 5 majmuna koji nisu nikada polivani hladnom vodom, a ipak su uvek premlatili onoga koji bi se pokušao popeti uz merdevine! Kada bi bilo moguće upitati te majmune, zašto uvek premlate onog koji se proba popeti....... Kladim se da bi odgovor bio....... “Nemam pojma- tako se to valjda radi ovde.” Da li vam zvuči poznato? Verovatno se i ovog momenta mnogi pitaju - "Zašto neke stvari radimo na način na koji ih radimo, ako postoji i druga solucija?!" .. i .. na kraju... "Samo su dve stvari beskrajne: svemir i ljudska glupost. A ja nisam baš siguran za ono prvo!"                                                                                                                                                Albert Einstein
    2774 Objavio/la Chupko Chupavi
Društvo 999 pregleda Dec 01, 2014
Vrabac

 

Sećate li se najbližeg komšije vrapca? Da, to je ona mala ptičica koja nas je uvek radosno dočekivala ili ispraćala gde god da idemo.

Ne, ne, neću sada pričati onu staru priču o vrapcu, kravi i bezobraznoj cica maci...

Koliko god da mi sećanje dosegne u detinjstvo, prvo čega se setim bilo je ono što me je budilo svakog jutra... Šum vetra u krošnjama tri obližnja jablana i pesma vrabaca u tim krošnjama... dživdžani.. uh, koliko ih je samo bilo...

 

Živeo sam u stanu sa velikom terasom i uživao da dobar deo dana, kad god je to bilo moguće, provedem upravo tu. I uvek je tu bio moj komšija vrabac, delio samnom te klinačke samoće i uvek slušao moje priče. Delili smo doručak i ono najslađe parče hleba koje je taj moj komšija uvek sa strahom otimao sa pločnika terase i za trenutak nestajao na putu do krošnje jablana. Nikad me nije ostavio da dugo čekam.


Pravio sam ja puno puta komšiji kucice od papira i drveta, ali je njemu ipak mnogo više prijala krošnja puna vetra... priznajem, u onom moru betona naselja u kom sam ziveo, pogled na te jablane bilo je pravo bogatstvo.

 

Zamišljao sam kako su to u stvari jedra velikog jedenjaka kojim sam plovio u snove, sa vrapcima kao mornarima najluđeg jedrenjaka na svetu. Eh, kako mi je ponekad ona graja vrabaca iz krošnje nedostajala u večernjim satima kad se uspavaju pre mene.

 

Komšija me je pratio i u školu, kontrolisao da li radim domaće zadatke, a bio je tu i kad sam škole završio i krenuo na fax, proslavljao samnom neke sportske uspehe, pravio društvo i kad su me mučile povrede i uvek.. ali baš uvek.. sa strahom otimao svako parče hleba koje je bilo namenjeno njemu...

 

Nošen dahom onih velikih snova o budućnosti, i ja sam sve manje pažnje poklanjao komšiji, sem kad je bezobrazno virio kroz prozor za vreme mojih prvih ljubavnih priča, ali on nije mnogo mario za to.. Gde god da krenem i šta god da radim, bio je tu.

 

Sećam se da sam jednom dugo gledao kako se kupa u barici vode koja je ostala posle polivanja terase u onim vrelim letnjim danima, i da sam mu zavideo kako i koliko uživa u tome. Iako vrapca nikad pesma nije nikad krasila, meni je to njegovo dživdžanje bilo slađe od bilo koje ptice pevačice.

 

A komšiju su voleli i ostali iz moje porodice.. mama ih je uvek častila svim onim mrvama posle ručka, na ćaletovo hrkanje tokom nedeljnog popodneva na terasi, uzvraćali su nekom muzikom sličnog tonaliteta, a brat nikad nije gađao vrapce praćkom (verovatno zato što ni vola nije mogao da pogodi, pa da se ne sramoti). Deda mi je jednom pricao kako i u Evanđelu postoji zapis o vrapcima... kako je nekad davno postojala cena za vrapca, dva vrapca za peni. Valjda je  tamo neko morao da kupuje komšije, verovatno nije imao jedrenjak kao moj.

 

E da, setih se kako mi je jednom neki stari porodični prijatelj pričao kako su nekad davno, u vreme onog prvog velikog rata, u opštoj nemaštini, pekli vrapce kako bi kuća mirisala na pečenje, iako za jelo nije bilo ništa drugo osim obične proje... Mislim da godinama nisam hteo da pričam sa njim posle te izjave, a najviše je profitirao komšija koga sam dugo posle toga hranio duplim porcijama... i uvek je onako, sa strahom... otimao svako parče hleba koji je bio samo njemu namenjen...

 

Komšija je bio tu i onih dana 99te, deleći sa svima nama frustracije šizela i smirela i sve ono što su one donosile. Bio je tu i kad se dimila Skupština, jurio sa nama prolećne leptire ove demokratje ili kako li se već zove...

 

I onda... odjednom... zatrpan nekim novim mislima tih "kako li se već zove vremena", primetih... mog komšije više nema... Nekako je nestao a da nisam ni primetio... i u tom glupom osećaju da nešto nedostaje, posle ko zna koliko pokušaja da pronađem to što sam zaboravio, prevrtanja džepova i tragajući za tim čega nema, shvatih... da je to moj komšija dživdžan vrabac ovogradski.

 

Shvatih da više ne poznajem ni ostale komšije koji nit pevaju nit recituju, već nekako tiho prolaze ulicama na kojima korice i mrvice čekaju neke nove vrapce..... vrapce koji možda nikad neće doći jer su ih svi zaboravili. Vrpce koji su tako sa strahom otimali te mrvice baš kao što i svi mi sa nekim strahom uživamo u retkim lepim momentima... 

 

NE, neću se plašiti lepih trenutaka, za moje mrvice vredi živeti, naučio sam to od komšije kad ih je zimi onako vešto pronalazio, i verujem.. verujem da će se moj komšija uskoro vratiti....

 


Vratiće se čim ponovo naučimo da se ponovo prepoznajemo pogledom u oči, a ne u profile, čim naučimo da gitara nije praistorijsko oružje, čim naučimo da verujemo u sebe, čim naučimo da svoje mrvice delimo sa drugima i ne merimo ko je kome više mrvica dao... Znate.. mrvice su mrvice... mi  ponekad zaboravimo koliko puno znače...


... a komšija je to dobro znao.... i zato je sa strahom otimao ....



Komentari

3 komentara
  • Mio Drag, Paradox, i Daca S. vole ovo
  • Mio Drag
    Mio Drag Ееее, сви ми имадосмо врапца у руци али га испустасмо због голуба на грани... Да ли ће нам врабац опростити и вратити се? Сумњам
    01. децембар 2014.
  • Bibaaa
    Bibaaa I opet kuca onaj stari sat , tika tak..vreme leti i samoca se nama sveti ......
    01. децембар 2014.
  • Daca S.
    Daca S. Pre ili kasnije dođe do smene generacija...čak i kod ptičica...
    02. децембар 2014.