Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 457
    Blogs
  • 52
    Active Bloggers
123 blogs
  • 23 Jan 2020
    Pile moje, ne gledaj nikada levo ni desno, osim kad prelaziš ulicu. Sa strane stoje bolji i gori, jedni će ti ubiti samopouzdanje, drugi veru. Nemoj ćutati pred nepravdom, niti lajati na slabije. Ma koliko da je sličnih, ti si jedinstven, poštuj to. Ne spavaj sa upaljenom lampom, navikavaj oči na mrak. U mraku se bolje vidi srcem, očinji vid lažljiv je, prevrtljiv. Ne veruj slepo u svaku lepu reč, pusti da prođje vreme, umesto da čekaš da dođe. Vreme je uvek tu, mi ponekad nismo. Pile moje, mnogo toga ti ne umem reći, al znam gde stoji nevidljivo kamenje za saplitanje, padala sam, znam koji su izvori zatvoreni, otrovala sam se, znam kako se ustaje, uspravna sam. Ne slušaj me uvek, samo kad tiho govorim. Moja je buka istresanje muke, a ćutanje najčešća istina. Neka te imaju, imaj i ti njih, al uvek čuvaj seme svoje ličnosti u gvozdenoj kutiji na dnu srca, da uvek možeš ponovo da nikneš, jer lomiće te. Od ljudi nema zaklona. Ne laži sebe. Druge ćeš već lagati, u želji da ih spaseš ili da ih oteraš. Sebe ćeš samo istinom spasti. Pile moje, veruj. U bilo šta što osetiš duboko pod kožom kao svoje, jer vera je vodilja, a dok koračaš, živ si. Grdiće te, grliće te, zasmejaće te, rasplakaće te. Budi posramljen, umiljat, radostan, tužan, dozvoli da ti svaka ljudska emocija oboji deo srca, samo veruj, da niko osim tebe ne ume tvojim putem, da nikog osim tebe Gospod nije tvojim teretom upregao, niti obasjao istom svetlošću kojom obasjava tebe. Sve što činiš, čini po svojoj savesti, ne po uzoru na druge. Jer to u tvojim očima, to je dobrota, čak i kad se budeš rvao s demonima, veruj mi, sreća je samo kad si svoj, šta god bili oni oko tebe, pile moje...
    41 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Pile moje, ne gledaj nikada levo ni desno, osim kad prelaziš ulicu. Sa strane stoje bolji i gori, jedni će ti ubiti samopouzdanje, drugi veru. Nemoj ćutati pred nepravdom, niti lajati na slabije. Ma koliko da je sličnih, ti si jedinstven, poštuj to. Ne spavaj sa upaljenom lampom, navikavaj oči na mrak. U mraku se bolje vidi srcem, očinji vid lažljiv je, prevrtljiv. Ne veruj slepo u svaku lepu reč, pusti da prođje vreme, umesto da čekaš da dođe. Vreme je uvek tu, mi ponekad nismo. Pile moje, mnogo toga ti ne umem reći, al znam gde stoji nevidljivo kamenje za saplitanje, padala sam, znam koji su izvori zatvoreni, otrovala sam se, znam kako se ustaje, uspravna sam. Ne slušaj me uvek, samo kad tiho govorim. Moja je buka istresanje muke, a ćutanje najčešća istina. Neka te imaju, imaj i ti njih, al uvek čuvaj seme svoje ličnosti u gvozdenoj kutiji na dnu srca, da uvek možeš ponovo da nikneš, jer lomiće te. Od ljudi nema zaklona. Ne laži sebe. Druge ćeš već lagati, u želji da ih spaseš ili da ih oteraš. Sebe ćeš samo istinom spasti. Pile moje, veruj. U bilo šta što osetiš duboko pod kožom kao svoje, jer vera je vodilja, a dok koračaš, živ si. Grdiće te, grliće te, zasmejaće te, rasplakaće te. Budi posramljen, umiljat, radostan, tužan, dozvoli da ti svaka ljudska emocija oboji deo srca, samo veruj, da niko osim tebe ne ume tvojim putem, da nikog osim tebe Gospod nije tvojim teretom upregao, niti obasjao istom svetlošću kojom obasjava tebe. Sve što činiš, čini po svojoj savesti, ne po uzoru na druge. Jer to u tvojim očima, to je dobrota, čak i kad se budeš rvao s demonima, veruj mi, sreća je samo kad si svoj, šta god bili oni oko tebe, pile moje...
    Jan 23, 2020 41
  • 22 Jan 2020
    ''Mirišeš   Na oktobar Lepiš se za prste Za bokove Padam, želim da padam Boli me od sreće u grudima Ti me držiš  Čvrsto Sklanjaš mi kosu iza ušiju Nežan si dok ti prsti drhte Šapućeš Noćas si moja deformacija Gladan si života Krhki  Otkucaji  Dva srca Razdvojena kožom Ljubav je ovaj sekund Kunem se Zauvek, dodaješ.''   - Ana Gord
    65 Objavio/la D Boyanna
  • ''Mirišeš   Na oktobar Lepiš se za prste Za bokove Padam, želim da padam Boli me od sreće u grudima Ti me držiš  Čvrsto Sklanjaš mi kosu iza ušiju Nežan si dok ti prsti drhte Šapućeš Noćas si moja deformacija Gladan si života Krhki  Otkucaji  Dva srca Razdvojena kožom Ljubav je ovaj sekund Kunem se Zauvek, dodaješ.''   - Ana Gord
    Jan 22, 2020 65
  • 22 Jan 2020
    ''Dodir koji nedostaje Da umiri Utiša Smanji Nemire Dodir koji nedostaje Da uspori vreme Izbriše bore Dileme i probleme Da te razbudi Razvrdri Raznese Dodir koji nedostaje Leti i zimi U jutru i po noći Na suncu i na snegu Kad se pliva i kad se skija Kad se smeje i kad se jeca Kad se poleće i kad se sleće U specijalnim prilikama I neprilikama. Dodir koji nedostaje  Na svim pregibima i nagibima  Ispod vrata, Na usnama, Na kolenima. Dodir koji miriše na mandarinu Ruzmarin i ružu. Na detinjstvo, praznike i najmilije. Onaj od kojeg se koži vraćaju Oblik Jedrina I sjaj. Dodir koji nedostaje za  Oporavak Ozdravljenje Preobražaj. Onaj - samo tvoj - dodir...''
    55 Objavio/la D Boyanna
  • ''Dodir koji nedostaje Da umiri Utiša Smanji Nemire Dodir koji nedostaje Da uspori vreme Izbriše bore Dileme i probleme Da te razbudi Razvrdri Raznese Dodir koji nedostaje Leti i zimi U jutru i po noći Na suncu i na snegu Kad se pliva i kad se skija Kad se smeje i kad se jeca Kad se poleće i kad se sleće U specijalnim prilikama I neprilikama. Dodir koji nedostaje  Na svim pregibima i nagibima  Ispod vrata, Na usnama, Na kolenima. Dodir koji miriše na mandarinu Ruzmarin i ružu. Na detinjstvo, praznike i najmilije. Onaj od kojeg se koži vraćaju Oblik Jedrina I sjaj. Dodir koji nedostaje za  Oporavak Ozdravljenje Preobražaj. Onaj - samo tvoj - dodir...''
    Jan 22, 2020 55
  • 22 Jan 2020
    ''Da sam se ja pitala Naši razgovori bi još trajali Menjali bi se samo dani Sobe i ulice Kafanski stolovi Izlozi I prolaznici. Da sam se ja pitala Ti bi bio moja  Prva i poslednja stanica I ne bi bilo potrebe  Napuštati snove  Ni zbog čega. Da sam se ja pitala Sve pesme bi otišle  U najtamniju šuzmu  A mi bismo zauvek hodali Jedno kraj drugog.''   -Brankica Veljković
    47 Objavio/la D Boyanna
  • ''Da sam se ja pitala Naši razgovori bi još trajali Menjali bi se samo dani Sobe i ulice Kafanski stolovi Izlozi I prolaznici. Da sam se ja pitala Ti bi bio moja  Prva i poslednja stanica I ne bi bilo potrebe  Napuštati snove  Ni zbog čega. Da sam se ja pitala Sve pesme bi otišle  U najtamniju šuzmu  A mi bismo zauvek hodali Jedno kraj drugog.''   -Brankica Veljković
    Jan 22, 2020 47
  • 15 Jan 2020
    Videh danas negde u šumi, u drvetu ugravirano ono ''Kakve su ti misli, takavi ti je život.''. Pomislih kako su moje super, samo kad bi hteo da pliva samnom...
    67 Objavio/la D Boyanna
  • Videh danas negde u šumi, u drvetu ugravirano ono ''Kakve su ti misli, takavi ti je život.''. Pomislih kako su moje super, samo kad bi hteo da pliva samnom...
    Jan 15, 2020 67
  • 14 Jan 2020
    Umorna sam. Umorna sam od pokušaja da uvek sve razumem,oprostim, prebolim. Umorna sam od toga da sam ja uvek tu za sve, da svima pokušavam pomoći, razumeti, a kada ja trebam nekoga, ili su zauzeti ili se prave da me slušaju. A ustvari su u svom filmu i tu su tek toliko da mogu reći da su bili uz mene. Umorna sam od svih razočarenja. Od sumnje u ljubav i prijateljstvo, od straha da ne ostanem povredjena. Od laži i lažnih obećanja koje svakodnevno čujem. Jednostavno, nekad mi je potrebno samo mir i tišina.
    72 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Umorna sam. Umorna sam od pokušaja da uvek sve razumem,oprostim, prebolim. Umorna sam od toga da sam ja uvek tu za sve, da svima pokušavam pomoći, razumeti, a kada ja trebam nekoga, ili su zauzeti ili se prave da me slušaju. A ustvari su u svom filmu i tu su tek toliko da mogu reći da su bili uz mene. Umorna sam od svih razočarenja. Od sumnje u ljubav i prijateljstvo, od straha da ne ostanem povredjena. Od laži i lažnih obećanja koje svakodnevno čujem. Jednostavno, nekad mi je potrebno samo mir i tišina.
    Jan 14, 2020 72
  • 14 Jan 2020
    Potrebno je malo znanja,Malo stepenicaMalo sinusne funkcije Da nas nauči Šta je gore, a šta dolePotrebno je malo plusa i minusaDa bismo znali razlikuIzmedju sreće i zadovoljstva.Rekla bih da je zadovoljstvo U pikovimaSreća u lukovima. Da li si srećna?Da li si srećan?
    74 Objavio/la D Boyanna
  • Potrebno je malo znanja,Malo stepenicaMalo sinusne funkcije Da nas nauči Šta je gore, a šta dolePotrebno je malo plusa i minusaDa bismo znali razlikuIzmedju sreće i zadovoljstva.Rekla bih da je zadovoljstvo U pikovimaSreća u lukovima. Da li si srećna?Da li si srećan?
    Jan 14, 2020 74
  • 08 Jan 2020
    ''Imenujem to mesto gde drhtiš, gde počinješ kao jezerce u peni, u sopstvenoj sapunici, imenujem trenutak, gužvanje odeće i treperenje nad poljem kao nad kupatilom. ... Imenujem putovanje, odasvud, tamo i ovamo, bolove u glavi pod drvećem u zavičaju, svetiljku koju gasim svlačeći se i odustajući i sjaj koji pada na nago rame dok me zasmejavaš, u nedoumici.''   A.R.
    66 Objavio/la D Boyanna
  • ''Imenujem to mesto gde drhtiš, gde počinješ kao jezerce u peni, u sopstvenoj sapunici, imenujem trenutak, gužvanje odeće i treperenje nad poljem kao nad kupatilom. ... Imenujem putovanje, odasvud, tamo i ovamo, bolove u glavi pod drvećem u zavičaju, svetiljku koju gasim svlačeći se i odustajući i sjaj koji pada na nago rame dok me zasmejavaš, u nedoumici.''   A.R.
    Jan 08, 2020 66
  • 20 Dec 2019
    Nikada se ne treba svadjati, polemisati, objasnjavati... vreme, vreme je najveci i najbolji saveznik smirenja... ono sto je od Boga opstace, ono sto nije propasce... svako ima svoj oziljak u grudima koji boli i odavno me zaboli sta misli sira drustvena zajednica, to je problem onih koji se za njihovu naklonost bore i koji su tom hiru predani... necu svakoj dangubi da obrazlazem svoje misli i poteze jer ako ista znam onda znam da budem sama.. sve nas ceka dubok grob i visoko nebo...
    95 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Nikada se ne treba svadjati, polemisati, objasnjavati... vreme, vreme je najveci i najbolji saveznik smirenja... ono sto je od Boga opstace, ono sto nije propasce... svako ima svoj oziljak u grudima koji boli i odavno me zaboli sta misli sira drustvena zajednica, to je problem onih koji se za njihovu naklonost bore i koji su tom hiru predani... necu svakoj dangubi da obrazlazem svoje misli i poteze jer ako ista znam onda znam da budem sama.. sve nas ceka dubok grob i visoko nebo...
    Dec 20, 2019 95
  • 30 Sep 2019
    Vi
    ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled izgleda tako poznato. Kao da sam se budila pored njega u prošlom životu? Da li ste sigurni da se ne poznajemo?'' Kao mnoštvo potoka koji izviru na nekom proplanku, koji se strmoglavo spuštaju u jednu veliku i jaku bujicu stvarajući brazde i tragove u stenju, ni sami ne znajući zašto idu tim putem, tako sam se osećala sve do sada. Ovaj momenat je ispunjen nekim nepoznatim mirisom i osećajem koji me navodi da vidim nove nijanse boja, da plivam kroz vreme i prostor vodeći se samo jednom misli, samo jednom željom. Da li je to realno? Ja sam sada ta koja stoji ispred reflektora u maloj, kratkoj, beloj haljini, nežno pomerajući svoje ruke visoko i još više, koliko god mi dah dozvoljava da izvučem svoje telo u visinu, jer to je tačka bez povratka, to je ta sjajna, svetlucava magična činjenica koja čeka da otvorim dlan nakon što sam je ugrabila kako bi mi zavrtela tlo pod nogama i stmoglavila moj život u snažnu, razornu bujicu.   Sedim u maloj, kratkoj, čipkastoj, beloj haljini na stepenicama železničke stanice, sa raspletenom kosom i odvezanom trakom na baletankama dok čekam... Dolazi po mene i smešta me u svoje udobno tapacirano i plišom prekriveno sedište, na mesto suvozača, trudeći se da mi veže pojas kako bih bila sigurna, ispred milion dugmića kao u avionu, ispred touch screen panela, na kome je nacrtana jedna velika nota. Gradska svetla nas zaobilaze kao kiša meteora, kada dolazimo na našu finalnu destinaciju, gde prestaje zvuk motora i počinje zvuk violine koji se rasipa kroz vreme i prostor cepajući na svom putu svaku trunku nepoverenja, nelagode, budeći nešto. Sasvim. Drugačije.   Opraštam se od male, kratke, čipkaste, bele haljine, i oberučke skidam crveno – crnu svilenu sa ofingera dok me njena mekoća mazi po prstima. Bacam haljinu u vis i kao na nekom usporenom snimku, ona pada preko mog tela, nežno, spremna, diktirajući svoj ritam za to veče, otkrivajući svojim naborima podvezice na mojim butinama, otkrivajući samo moje ruke, vrat i mračnu, misterioznu tetovažu na mojoj desnoj lopatici. Molekuli i kapljice najboljeg parfema prelaze put sve do mog vrata kada počinju da ga ljube i prijanjaju u znak zahvalnosti, obećavajući dugoročnost, sve dok se čarolija večeri ne izgubi u prvim jutarnjim zracima, koji su toliko daleko od nas...     Vrata ispred mene se otvaraju dok koračam ka sjaju uglačanog, skromnog, niskog podijuma za ples, gde me čeka on, sa svojim crno-belim cipelama, u košulji i crnom prsluku, sa podočnjacima do poda, posle napornog radnog dana, dok puši cigaretu, čiji se dim meša sa njegovim božanstvenim mirisom i nekako uvek pronađe put ka meni, obmota mi se oko vrata i povuče me ka sebi. Prilazim mu, želim da ga pitam nešto, ali ne znam šta... Ne mogu da progovorim. Crveni karmin na mojim usnama obećava tišinu... Crna linija oko mojih očiju obećava misteriju... Padam mu u zagrljaj dok me nežno, onako džentlmenski hvata oko struka, pribijajući moje telo uz njegovo. Ništa drugo više nije bitno. Tada postajemo jedno. Zenice se šire i daju prostoru oko nas potpuno drugačiju senku, misao. Strast. On se budi iz dnevne anestezije i ulazi u plameni vrtlog muzike orkestra koji svira tango. Violina. Njegov parfem i znoj, pogled. Njegove crne oči. Taj mrak. Njegova energija, ubrzani otkucaji, ta toplota i njegovi uzdasi, dok čekam da povede u sledeći korak... Minut je postao sekund, sat je postao minut, kazaljke su se izvrtele i pada poslednji izdah kroz namršten pogled uzbuđenja, u telesnoj senzaciji dok pregiba moje telo preko svoje leve ruke predajući time svoj zvanični potpis kao savršen završetak večeri...a kroz rupu na debeloj bordo zavesi se proima prvi jutarnji zrak sunca... Izlizana potpetica na mojim cipelama i moja brideća stopala ne progovaraju ni reč. Ne dozvoljava im moja razbarušena kosa, moje široke zenice, maleni osmeh, pogled u prazno i moje telo koje vrišti od ekstaze, jer je dobilo svoj dop. Tango...   Padam u beskonačan mrak svog beskonačno mekanog, čini se, dušeka u krevet pored koga iz izlizane torbe viri mala, čipkasta, kratka, bela haljina i tonem sve dublje u tamu, osećajući njegov miris i dodir na sebi...i dalje ne postavljajući ono bitno pitanje. Ko je on? Jedan treptaj i... ...Otvaram oči. On je ispred mene. Moja ruka je u njegovoj. Mi se upoznajemo. ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled....''    
    264 Objavio/la D Boyanna
  • Vi
    ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled izgleda tako poznato. Kao da sam se budila pored njega u prošlom životu? Da li ste sigurni da se ne poznajemo?'' Kao mnoštvo potoka koji izviru na nekom proplanku, koji se strmoglavo spuštaju u jednu veliku i jaku bujicu stvarajući brazde i tragove u stenju, ni sami ne znajući zašto idu tim putem, tako sam se osećala sve do sada. Ovaj momenat je ispunjen nekim nepoznatim mirisom i osećajem koji me navodi da vidim nove nijanse boja, da plivam kroz vreme i prostor vodeći se samo jednom misli, samo jednom željom. Da li je to realno? Ja sam sada ta koja stoji ispred reflektora u maloj, kratkoj, beloj haljini, nežno pomerajući svoje ruke visoko i još više, koliko god mi dah dozvoljava da izvučem svoje telo u visinu, jer to je tačka bez povratka, to je ta sjajna, svetlucava magična činjenica koja čeka da otvorim dlan nakon što sam je ugrabila kako bi mi zavrtela tlo pod nogama i stmoglavila moj život u snažnu, razornu bujicu.   Sedim u maloj, kratkoj, čipkastoj, beloj haljini na stepenicama železničke stanice, sa raspletenom kosom i odvezanom trakom na baletankama dok čekam... Dolazi po mene i smešta me u svoje udobno tapacirano i plišom prekriveno sedište, na mesto suvozača, trudeći se da mi veže pojas kako bih bila sigurna, ispred milion dugmića kao u avionu, ispred touch screen panela, na kome je nacrtana jedna velika nota. Gradska svetla nas zaobilaze kao kiša meteora, kada dolazimo na našu finalnu destinaciju, gde prestaje zvuk motora i počinje zvuk violine koji se rasipa kroz vreme i prostor cepajući na svom putu svaku trunku nepoverenja, nelagode, budeći nešto. Sasvim. Drugačije.   Opraštam se od male, kratke, čipkaste, bele haljine, i oberučke skidam crveno – crnu svilenu sa ofingera dok me njena mekoća mazi po prstima. Bacam haljinu u vis i kao na nekom usporenom snimku, ona pada preko mog tela, nežno, spremna, diktirajući svoj ritam za to veče, otkrivajući svojim naborima podvezice na mojim butinama, otkrivajući samo moje ruke, vrat i mračnu, misterioznu tetovažu na mojoj desnoj lopatici. Molekuli i kapljice najboljeg parfema prelaze put sve do mog vrata kada počinju da ga ljube i prijanjaju u znak zahvalnosti, obećavajući dugoročnost, sve dok se čarolija večeri ne izgubi u prvim jutarnjim zracima, koji su toliko daleko od nas...     Vrata ispred mene se otvaraju dok koračam ka sjaju uglačanog, skromnog, niskog podijuma za ples, gde me čeka on, sa svojim crno-belim cipelama, u košulji i crnom prsluku, sa podočnjacima do poda, posle napornog radnog dana, dok puši cigaretu, čiji se dim meša sa njegovim božanstvenim mirisom i nekako uvek pronađe put ka meni, obmota mi se oko vrata i povuče me ka sebi. Prilazim mu, želim da ga pitam nešto, ali ne znam šta... Ne mogu da progovorim. Crveni karmin na mojim usnama obećava tišinu... Crna linija oko mojih očiju obećava misteriju... Padam mu u zagrljaj dok me nežno, onako džentlmenski hvata oko struka, pribijajući moje telo uz njegovo. Ništa drugo više nije bitno. Tada postajemo jedno. Zenice se šire i daju prostoru oko nas potpuno drugačiju senku, misao. Strast. On se budi iz dnevne anestezije i ulazi u plameni vrtlog muzike orkestra koji svira tango. Violina. Njegov parfem i znoj, pogled. Njegove crne oči. Taj mrak. Njegova energija, ubrzani otkucaji, ta toplota i njegovi uzdasi, dok čekam da povede u sledeći korak... Minut je postao sekund, sat je postao minut, kazaljke su se izvrtele i pada poslednji izdah kroz namršten pogled uzbuđenja, u telesnoj senzaciji dok pregiba moje telo preko svoje leve ruke predajući time svoj zvanični potpis kao savršen završetak večeri...a kroz rupu na debeloj bordo zavesi se proima prvi jutarnji zrak sunca... Izlizana potpetica na mojim cipelama i moja brideća stopala ne progovaraju ni reč. Ne dozvoljava im moja razbarušena kosa, moje široke zenice, maleni osmeh, pogled u prazno i moje telo koje vrišti od ekstaze, jer je dobilo svoj dop. Tango...   Padam u beskonačan mrak svog beskonačno mekanog, čini se, dušeka u krevet pored koga iz izlizane torbe viri mala, čipkasta, kratka, bela haljina i tonem sve dublje u tamu, osećajući njegov miris i dodir na sebi...i dalje ne postavljajući ono bitno pitanje. Ko je on? Jedan treptaj i... ...Otvaram oči. On je ispred mene. Moja ruka je u njegovoj. Mi se upoznajemo. ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled....''    
    Sep 30, 2019 264