Blogovi

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 444
    Blogs
  • 52
    Active Bloggers
67 blogs
  • 24 Apr 2014
      Muskarci sa petog sprata – istinita bajka         Ovu priču ste verovatno već puno puta pročitali, ali nije loše ponekad ponoviti gradivo.    Jednom, ne tako davno, u jednom gradu, otvorena je robna kuća u kojoj žene mogu izabrati i kupiti supruga.  Na ulazu je, naravno, pisalo "uputstvo za upotrebu": - Možete posetiti robnu kuću SAMO JEDNOM - Postoji 6 spratova i karakteristike muškaraca se poboljšavaju što se više penjete. - Možete izabrati bilo kog muškarca na spratu na kom se nalazite, ili se popeti na sledeći sprat. - Ne smete se vraćati na sprat ispod.   Žena koja je čula za tu robnu kuću, odluči da tu pronađe sebi partnera. Na vratima prvog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao. Žena odluči da krene na sledeći sprat. Na vratima drugog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao i vole decu. Žena na kratko razmisli, pa krene na naredni sprat. Na vratima trećeg sprata stajalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, i neverovatno su zgodni. Wow, pomisli žena, ali oseti da se mora još popeti. Na vratima četvrtog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni i pomažu u kućnim poslovima. Fantastično, pomisli žena, teško se mogu odupreti da ne uđem, ali nešto je opet natera da ode na sledeći sprat. Na vratima petog sprata stajalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni, pomažu u kućnim poslovima i vrlo su romantični. Žena odluči da uđe, al' je u poslednji čas nesto spreči, i na kraju ode ipak i na šesti sprat. Na vratima šestog sprata stajao je natpis: Vi ste posetiteljka br. 31.456.012 Na ovom spratu nema muškaraca; ovaj sprat postoji da bi se pokazalo koliko je teško ispuniti očekivanja jedne žene….. Hvala vam što ste posetili našu robnu kuću.
    1466 Objavio/la Chupko Chupavi
  •   Muskarci sa petog sprata – istinita bajka         Ovu priču ste verovatno već puno puta pročitali, ali nije loše ponekad ponoviti gradivo.    Jednom, ne tako davno, u jednom gradu, otvorena je robna kuća u kojoj žene mogu izabrati i kupiti supruga.  Na ulazu je, naravno, pisalo "uputstvo za upotrebu": - Možete posetiti robnu kuću SAMO JEDNOM - Postoji 6 spratova i karakteristike muškaraca se poboljšavaju što se više penjete. - Možete izabrati bilo kog muškarca na spratu na kom se nalazite, ili se popeti na sledeći sprat. - Ne smete se vraćati na sprat ispod.   Žena koja je čula za tu robnu kuću, odluči da tu pronađe sebi partnera. Na vratima prvog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao. Žena odluči da krene na sledeći sprat. Na vratima drugog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao i vole decu. Žena na kratko razmisli, pa krene na naredni sprat. Na vratima trećeg sprata stajalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, i neverovatno su zgodni. Wow, pomisli žena, ali oseti da se mora još popeti. Na vratima četvrtog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni i pomažu u kućnim poslovima. Fantastično, pomisli žena, teško se mogu odupreti da ne uđem, ali nešto je opet natera da ode na sledeći sprat. Na vratima petog sprata stajalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni, pomažu u kućnim poslovima i vrlo su romantični. Žena odluči da uđe, al' je u poslednji čas nesto spreči, i na kraju ode ipak i na šesti sprat. Na vratima šestog sprata stajao je natpis: Vi ste posetiteljka br. 31.456.012 Na ovom spratu nema muškaraca; ovaj sprat postoji da bi se pokazalo koliko je teško ispuniti očekivanja jedne žene….. Hvala vam što ste posetili našu robnu kuću.
    Apr 24, 2014 1466
  • 07 Apr 2014
    састав на тему . . . . . данеповерујеш    познавајући себе несумњам да ми је 25 предак по очевој линији  елегантно превидеопозив цара лазара да се одазове ратној обавези на косову  и збрисао коњем ногомудупе ка северу .тек му велика воде данубујуса примирила галоп ознојаног вранца. остали цару привржени те одани изгибоше одреда.потврдило се тада као и вазда пре и потом да кукавице и паниyчари нађу разлога да секад је бити или небити извуку од опасности па нам тако рђава крв истискује добру    овако, или слично, започињао сам ,посве искрен, биографију мојега + стрица Б.  ал вазда и одустајао од намере да неби љагу на презиме наше нанео.додуше и зарад дијаметралности породичнеми хронологије. наиме,док је стриками Б. вазда био окренут југу, ујомој С. (ион +тренутно)  своје пак породичнe трагове  наслути у другој, западној алтернативи ,па ме намами баш, немогукасти дане . . .   љуља се колумбо зајебен обећањем шпанским монарсима да ће очас доплутати до индије те наплатити при повратку пристојне дневнице.међ посадом скупљеном скоца и конопца јеи младић именом (рецимо) пасквале обзиром да је било лажно јак је  и жељан авантуризма не много паметан јер само се такав и могао навући на обећање земљакаму колумба (обоје наиме беху ђеновљани)  да их 'тамо где иду' чека мед у млеку од праха,козјем.но малко теже.. . . .нестигоше ни до отока гомере ,ту ома  у канарском архипелагу, те пргав какав је био пасквале (или сл.) се поби са тројицом  због лажи који су ови почели да шире о њему међ посадом да воли мушке гузе те да се зарад тога и упустио уову таласољуљку.по кратком поступку зарад мира капетан пинте, јер је на томе броду био ,га баци преко ограде палубе уморе заједно са сабљом којом  је грчевито покушао  у корену сасећи било какве сумњичавости у погледу подпојасних му назора. 2 је дана и  ноћ поменути се љуљушкао на таласима окејановим у међувремену га и ајкула напала па му десницу све са сабљом прогутала те је и себи тиме пресудила првим познатим харикиријем у атлантику .елем, трећег дана неки једриличар са северозападне обале афике који је малко одмако јаче од песка да излуфтира једра му опази табане из воде & недуго потом се пасквале нашао у бенедиктинском манастиру у тарсису (шпанија) најудаљенијем месту у тада познатом медитеранском свету (посматрано смалте, наравски).усуд је хтео да га инвалида, али физички јаког а притом и лепушкастог, узме за посилног калуђер који је баш кретао на коњу за италију . присети се пасквале успут да му је рођак битан чиндбеник у црквеној хијерархији тамо дисе упутише. сусрет им је био више него срдачан и иза пасквала се отад затворише манастирска врата . . . година је 1492. уствари неби поменути П. био уопште занимљив у овој историји тежећој приповетки да му тај рођак ујка његов  К. цистерцит (католички ред) а важан притом није 1455 одустао од обиласка њихових манастира подно карпата зарад уступка својем колеги са студија у болоњи родригу борџији који се спанђао био са једном удатом госпођом па да непукне брука договорише се да овај путује у недођију наместо К. и да сад не описујем парапетије млађаног родрига ( будућег папе александа но.6) углавном обрео се он једној јутра на локалитету данашње петроварадинске утврде  ( за оне историјски сумњичаве постоје трагови да се Polovinom XIII veka  na tom mestu naseljavaju  katolički monasi iz reda " cistercita"  lat. 'ordo cisterciensis'. Dozvolom ugarskog kralja Bele IV grade manastir koji nazivaju Belakut.) но услугу није заборавио те са К. оста у вези и тако приповетка о његовом нетјаку пасквалу стиже и до уха моје (тадање) преткиње . . .цркви посвећеној откако јој је мужа, посилног код командира доњег бастиона, ритнула кобила ујаја док је дизао ногу командируши небили узјахала, те стерилан отог кобног ударца поста .млађани родриго јој је , преткињими ,бијо дошао као светлост у тренуцима душевног сумрака.и не само светлост . . . јер оста записано да  . . .ми преткиња  божјом вољом  сва цркви предана  . . .роди мушко . . . претками .десилосе, бемлига.   Некако пред упокојењему у својим деведесетим,говорио је мој стриц Б. познат по сентенци -волим секс и радо га се сећам - када смо једног дана распредали о незаобилазној теми предака. стрика  који је деценијама ријо по нашем родовнику а тврдоглаво ,без аргумената додуше, усмеравао нам фамилијарне почетке ка временима и локалитету немањића на моју све упорнију сумњу те указ да се изападу ние на одмет окренути ако мислимо осветлити нашу свеукупну породичну прошлост ,показао ми је  плеснив свежањ натрулих  пергамената  у форми писама тектек читких и памтим на једном се посве јасно могло назрети  реч.. Milla .   - ево несумњам да ће ти ово сазнање сатек дати машти навољу да се  идаље заносиш са прецимати борџијама , штоте ујак пујдао, потсмешљивоми указа   успут је  нагласио да је то садржај ковчега ујаковог сукурђела,који је исти наследио од својега чукундеде ,а овај опет од  беле пчеле својег који је документа сакупио. Поменути ковчег са садржајем је ујак уступио стрики на проучавање ал је умеђувремено умро те исти . . . . оста кодстрикеми.   - сем тог , , Milla . . .подоста  текста   поједе време и ма колико сам се касние трудио да лупом назрем резултати беху тањушни, закључи  Мене то сазнање наравски кресну и онда по ко зна који пут листајући литературу о борџијама сазнах да је једно од многобројне ванбрачне деце кардинала борџије (а потом папе александра но 6) ,лукреција, одмах по рођењу од мајке била одвојена и послата на чување очевој рођаки Milla Adrijani.и тај податак ми беше довољан да кренем претурати попородичним дневницима и уистину наиђох на запис ( мојег прадеде Севера )  да ми се она давнашња рођакиња која се у манастиру на тадањој петроварадинској утврди  повр будућег новасада, насамо, иако удата, виђала са поменутим родригом и имала друугу нераздвојну, рођакињу родригову, која му је била домаћица.звали су је   . . Мила. маштовитоми је то посве довољно било да наглашено посумњам у родбинску везу слукрецијом  борџијином.. . . .јоооојми. додуше по материнојми, бушној линии. И сада . . .слутимВас читаче како у неверици вртите главом на ово прочитано.зашто?у својему бунарењу по породичној хронологији  се једноставно немогу ослонити на  немаштовито колективно породично памћење па стога размишљам:нешто се макар бар слично морало догодити у мраку векова минулих ма колко сумњичави били јер до мене требало је времену . .само да прође. Успут,разводњила се крвца родригова током двајс толко генерациа.микс разноразних, скоца и конопца који ми се међ претке умешаше, учини свое тако да данас у мојем све успоренијем крвотоку ни трага од сурових особина дрчног ми (могућег) претка папе, сем ,потребно је поменути . . . . . окретности  заженским. Алнеширите.
  • састав на тему . . . . . данеповерујеш    познавајући себе несумњам да ми је 25 предак по очевој линији  елегантно превидеопозив цара лазара да се одазове ратној обавези на косову  и збрисао коњем ногомудупе ка северу .тек му велика воде данубујуса примирила галоп ознојаног вранца. остали цару привржени те одани изгибоше одреда.потврдило се тада као и вазда пре и потом да кукавице и паниyчари нађу разлога да секад је бити или небити извуку од опасности па нам тако рђава крв истискује добру    овако, или слично, започињао сам ,посве искрен, биографију мојега + стрица Б.  ал вазда и одустајао од намере да неби љагу на презиме наше нанео.додуше и зарад дијаметралности породичнеми хронологије. наиме,док је стриками Б. вазда био окренут југу, ујомој С. (ион +тренутно)  своје пак породичнe трагове  наслути у другој, западној алтернативи ,па ме намами баш, немогукасти дане . . .   љуља се колумбо зајебен обећањем шпанским монарсима да ће очас доплутати до индије те наплатити при повратку пристојне дневнице.међ посадом скупљеном скоца и конопца јеи младић именом (рецимо) пасквале обзиром да је било лажно јак је  и жељан авантуризма не много паметан јер само се такав и могао навући на обећање земљакаму колумба (обоје наиме беху ђеновљани)  да их 'тамо где иду' чека мед у млеку од праха,козјем.но малко теже.. . . .нестигоше ни до отока гомере ,ту ома  у канарском архипелагу, те пргав какав је био пасквале (или сл.) се поби са тројицом  због лажи који су ови почели да шире о њему међ посадом да воли мушке гузе те да се зарад тога и упустио уову таласољуљку.по кратком поступку зарад мира капетан пинте, јер је на томе броду био ,га баци преко ограде палубе уморе заједно са сабљом којом  је грчевито покушао  у корену сасећи било какве сумњичавости у погледу подпојасних му назора. 2 је дана и  ноћ поменути се љуљушкао на таласима окејановим у међувремену га и ајкула напала па му десницу све са сабљом прогутала те је и себи тиме пресудила првим познатим харикиријем у атлантику .елем, трећег дана неки једриличар са северозападне обале афике који је малко одмако јаче од песка да излуфтира једра му опази табане из воде & недуго потом се пасквале нашао у бенедиктинском манастиру у тарсису (шпанија) најудаљенијем месту у тада познатом медитеранском свету (посматрано смалте, наравски).усуд је хтео да га инвалида, али физички јаког а притом и лепушкастог, узме за посилног калуђер који је баш кретао на коњу за италију . присети се пасквале успут да му је рођак битан чиндбеник у црквеној хијерархији тамо дисе упутише. сусрет им је био више него срдачан и иза пасквала се отад затворише манастирска врата . . . година је 1492. уствари неби поменути П. био уопште занимљив у овој историји тежећој приповетки да му тај рођак ујка његов  К. цистерцит (католички ред) а важан притом није 1455 одустао од обиласка њихових манастира подно карпата зарад уступка својем колеги са студија у болоњи родригу борџији који се спанђао био са једном удатом госпођом па да непукне брука договорише се да овај путује у недођију наместо К. и да сад не описујем парапетије млађаног родрига ( будућег папе александа но.6) углавном обрео се он једној јутра на локалитету данашње петроварадинске утврде  ( за оне историјски сумњичаве постоје трагови да се Polovinom XIII veka  na tom mestu naseljavaju  katolički monasi iz reda " cistercita"  lat. 'ordo cisterciensis'. Dozvolom ugarskog kralja Bele IV grade manastir koji nazivaju Belakut.) но услугу није заборавио те са К. оста у вези и тако приповетка о његовом нетјаку пасквалу стиже и до уха моје (тадање) преткиње . . .цркви посвећеној откако јој је мужа, посилног код командира доњег бастиона, ритнула кобила ујаја док је дизао ногу командируши небили узјахала, те стерилан отог кобног ударца поста .млађани родриго јој је , преткињими ,бијо дошао као светлост у тренуцима душевног сумрака.и не само светлост . . . јер оста записано да  . . .ми преткиња  божјом вољом  сва цркви предана  . . .роди мушко . . . претками .десилосе, бемлига.   Некако пред упокојењему у својим деведесетим,говорио је мој стриц Б. познат по сентенци -волим секс и радо га се сећам - када смо једног дана распредали о незаобилазној теми предака. стрика  који је деценијама ријо по нашем родовнику а тврдоглаво ,без аргумената додуше, усмеравао нам фамилијарне почетке ка временима и локалитету немањића на моју све упорнију сумњу те указ да се изападу ние на одмет окренути ако мислимо осветлити нашу свеукупну породичну прошлост ,показао ми је  плеснив свежањ натрулих  пергамената  у форми писама тектек читких и памтим на једном се посве јасно могло назрети  реч.. Milla .   - ево несумњам да ће ти ово сазнање сатек дати машти навољу да се  идаље заносиш са прецимати борџијама , штоте ујак пујдао, потсмешљивоми указа   успут је  нагласио да је то садржај ковчега ујаковог сукурђела,који је исти наследио од својега чукундеде ,а овај опет од  беле пчеле својег који је документа сакупио. Поменути ковчег са садржајем је ујак уступио стрики на проучавање ал је умеђувремено умро те исти . . . . оста кодстрикеми.   - сем тог , , Milla . . .подоста  текста   поједе време и ма колико сам се касние трудио да лупом назрем резултати беху тањушни, закључи  Мене то сазнање наравски кресну и онда по ко зна који пут листајући литературу о борџијама сазнах да је једно од многобројне ванбрачне деце кардинала борџије (а потом папе александра но 6) ,лукреција, одмах по рођењу од мајке била одвојена и послата на чување очевој рођаки Milla Adrijani.и тај податак ми беше довољан да кренем претурати попородичним дневницима и уистину наиђох на запис ( мојег прадеде Севера )  да ми се она давнашња рођакиња која се у манастиру на тадањој петроварадинској утврди  повр будућег новасада, насамо, иако удата, виђала са поменутим родригом и имала друугу нераздвојну, рођакињу родригову, која му је била домаћица.звали су је   . . Мила. маштовитоми је то посве довољно било да наглашено посумњам у родбинску везу слукрецијом  борџијином.. . . .јоооојми. додуше по материнојми, бушној линии. И сада . . .слутимВас читаче како у неверици вртите главом на ово прочитано.зашто?у својему бунарењу по породичној хронологији  се једноставно немогу ослонити на  немаштовито колективно породично памћење па стога размишљам:нешто се макар бар слично морало догодити у мраку векова минулих ма колко сумњичави били јер до мене требало је времену . .само да прође. Успут,разводњила се крвца родригова током двајс толко генерациа.микс разноразних, скоца и конопца који ми се међ претке умешаше, учини свое тако да данас у мојем све успоренијем крвотоку ни трага од сурових особина дрчног ми (могућег) претка папе, сем ,потребно је поменути . . . . . окретности  заженским. Алнеширите.
    Apr 07, 2014 1610
  • 05 Mar 2014
    (в.поучан састав из циклуса: историју листајући, или, ајсе лажемо ) Глинџавије ,тај неусахли борац за идимидођими па се врати никад сањао ние да ће бити у конбинации за изигравање Главног Лика причице скоро набасане у дрангуларијуму сновами а која се односила на келте те сурове борце па стога нећу оњему. О Дрканућу. Веле, римљани, та моћ и сила,нису придавали неки значај тој руљи голих истетовираних коожа са смешним калпацима на гривастој косурдачи.Причасе, јесу келти били и снажни усто ,али без борбене стратегије кад онако у невезушу кренуше борци келти на Вечни град назван Рим аради чега се главнокомандујући одбране поменутог насеља извесни Гај јуније звани Дркан и није усплахирио кад му је посилни црња принео мобилни са смс Поруком : - најебасте . у потпису брено - гал усто посилни још додаде да је пошиљалац поруке на 4,5 сата хода одњи мерено луфтом - колико хода ,провери Дркан,зезаш ме, јелда али посилни му само промрља нацрнаyком - јебемте глувог , јербо му је робињица Ица из етрурије већ самоин’цијативно апила међуножну израслину да орално пуцује као награду за азурнос на радном месту показану, прекинувши на моменат драшкање муда главнокомандујућем квинту Гај-у снојевом перушком а ради стимулације природног нагона да може креснути Галијота Веслаџиу скојим се тог одсудног трена мазио на лежају, пропаст Рима што обојицу намоменат спласну у намери перверзној те се покушаше сконцентрисати на смс поруку ,избацивши притом посилног црњу уатријум баш кад овом надошло слатко ,па им се поменути обрецну - џуџу квонга,аха што је на римски преведено значило : - е ,ово ће вас коштати - ма добро узврати Дркан,а ти . . . .иди једи кренпита и . . . . .пи бозе ,него,обрати се Веслаџии , дај зовни центурионе под хитно овамо - неће моћи ,узврати овај, јер си им покупио мобилне да ти неправе трошка док су на прц викенду да испразне муда пред планирани поход у африку - ма јебо африку ове луде евоих чујем звоне већ на улазна врата од рима - ха ,така тура , закључи конверзацију Веслаџија те одмагли по парабелум код оружара Меткана да узме на реверс а у поводу ,док квинт Гај звани Дркан предложи ропкињи да му за опроштај умеша једну несицу, ал јачу . . . .кад утом бануше келти звани јоw & гали. Даље да цитирам историју: Келти су напали Рим. Победили су нејаки отпор код речице Алије, а пре него што су се римске трупе које су биле на викенд логоравању узморе вратиле у град, Гали су га освојили и за сваки слуyај & спалили. Све осим капитолске тврђаве st.angelo која је, према легенди, спашена тако што су Јунонине гуске пробудиле браниоце јер ови прилегоше након обеда те винца руменога , а што келти углас прокоментарисаше - fringle luc ,ga ga , ( јебо гуске,преведено на римски) Овај пораз Рима био је тежак и становници града на седам брежуљака морали су да плате велики откуп. Приликом мерења злата келтски вођа Брено се путем симутане преводилице извинуо квинту Гају на сметњи и још додао: - тешко побеђеним' ( а што је на римском гласило : ко у наслову), па му оштрим сечивом отфикарио главу те убацио убуре са кедровим уљем међ остале насечене већ дасе касније хвали трофејима пред женскама у дискаћу када га суботом пусти деда да изађе тамо у забити швајцарских алпа у Halstat –у или La Tenu ,штатигајазнам већ где. Богме ,остварила се клетва црњина.с тога непрекидати их при пушењу.никад.
  • (в.поучан састав из циклуса: историју листајући, или, ајсе лажемо ) Глинџавије ,тај неусахли борац за идимидођими па се врати никад сањао ние да ће бити у конбинации за изигравање Главног Лика причице скоро набасане у дрангуларијуму сновами а која се односила на келте те сурове борце па стога нећу оњему. О Дрканућу. Веле, римљани, та моћ и сила,нису придавали неки значај тој руљи голих истетовираних коожа са смешним калпацима на гривастој косурдачи.Причасе, јесу келти били и снажни усто ,али без борбене стратегије кад онако у невезушу кренуше борци келти на Вечни град назван Рим аради чега се главнокомандујући одбране поменутог насеља извесни Гај јуније звани Дркан и није усплахирио кад му је посилни црња принео мобилни са смс Поруком : - најебасте . у потпису брено - гал усто посилни још додаде да је пошиљалац поруке на 4,5 сата хода одњи мерено луфтом - колико хода ,провери Дркан,зезаш ме, јелда али посилни му само промрља нацрнаyком - јебемте глувог , јербо му је робињица Ица из етрурије већ самоин’цијативно апила међуножну израслину да орално пуцује као награду за азурнос на радном месту показану, прекинувши на моменат драшкање муда главнокомандујућем квинту Гај-у снојевом перушком а ради стимулације природног нагона да може креснути Галијота Веслаџиу скојим се тог одсудног трена мазио на лежају, пропаст Рима што обојицу намоменат спласну у намери перверзној те се покушаше сконцентрисати на смс поруку ,избацивши притом посилног црњу уатријум баш кад овом надошло слатко ,па им се поменути обрецну - џуџу квонга,аха што је на римски преведено значило : - е ,ово ће вас коштати - ма добро узврати Дркан,а ти . . . .иди једи кренпита и . . . . .пи бозе ,него,обрати се Веслаџии , дај зовни центурионе под хитно овамо - неће моћи ,узврати овај, јер си им покупио мобилне да ти неправе трошка док су на прц викенду да испразне муда пред планирани поход у африку - ма јебо африку ове луде евоих чујем звоне већ на улазна врата од рима - ха ,така тура , закључи конверзацију Веслаџија те одмагли по парабелум код оружара Меткана да узме на реверс а у поводу ,док квинт Гај звани Дркан предложи ропкињи да му за опроштај умеша једну несицу, ал јачу . . . .кад утом бануше келти звани јоw & гали. Даље да цитирам историју: Келти су напали Рим. Победили су нејаки отпор код речице Алије, а пре него што су се римске трупе које су биле на викенд логоравању узморе вратиле у град, Гали су га освојили и за сваки слуyај & спалили. Све осим капитолске тврђаве st.angelo која је, према легенди, спашена тако што су Јунонине гуске пробудиле браниоце јер ови прилегоше након обеда те винца руменога , а што келти углас прокоментарисаше - fringle luc ,ga ga , ( јебо гуске,преведено на римски) Овај пораз Рима био је тежак и становници града на седам брежуљака морали су да плате велики откуп. Приликом мерења злата келтски вођа Брено се путем симутане преводилице извинуо квинту Гају на сметњи и још додао: - тешко побеђеним' ( а што је на римском гласило : ко у наслову), па му оштрим сечивом отфикарио главу те убацио убуре са кедровим уљем међ остале насечене већ дасе касније хвали трофејима пред женскама у дискаћу када га суботом пусти деда да изађе тамо у забити швајцарских алпа у Halstat –у или La Tenu ,штатигајазнам већ где. Богме ,остварила се клетва црњина.с тога непрекидати их при пушењу.никад.
    Mar 05, 2014 747
  • 19 Feb 2014
    док шетам синоћ програм 10 хиљада корака свако вече и умрећеш здрав, присећам се записа развратника В. Зупан-а из затворских му антимемоара насловљеним Левитан - за разговоре удвоје најпогодније је ћутање,    ја,пак, неуспешно оперисан од ћутања, надасве транспарентан, посебно кад су у питању сексуалне догодовштинеми, данас, здравствено срозан а притом докон до лудила,учинио бих казну према себи да не укажем како сам свестан кад вулгаризмима детаљно опишем коиталну ситуацију да ћу након читања је, а ко нормалан неби макар оком то прелетео ,бити почесто прозван (и од мушких), који пак немогу одолети погледу на вртигузу са силикон сисићима у нади да ће баш она својим влажним муфом заробити баш њега. упросеку смо , ми мушки, неотесани шљакери препуни фриволних коментара чим сукњу спазимо.и тако у пространству умишљене ливаде којом ево пред сумрак ходим, затекнем се на моменте у раскораку са речима јер почињу да ме изневеравају, мене, пензионера, коме је језик једини изразитељ мисли, мене, коме је машта архитекта стваралаштвами ( е сад га усра начисто, испаде ко да сам битан). чекај, уствари јесам. себи.веру у историју давно изгубих.разочараламе.некада мамећа сада ме оставља равнодушним те све волијем дистанцу и самоћу.исчекујем рађање сунца Те умишљам начин на који ће се данашњи дан уписати у мени.да сам сликар, ни по јада, но поверовах давно речима а сад и оне почеше да ме мимоилазе па слутим беспомоћност.све мање имају смисла нагваждања о ништавилу постојања. Јасперс и Киркегор ме остављају млаким.Сартра ни да такнем више не желим. но ипак не посматрам ја баш вазда, ко сада, себе очима критичара. не. можда је пак, дошло време да се упитам колико је у мени властите конструкције а колико стеченог од предака иако читах да на тој дилеми безуспешно ломише се и Платон и Декарт.да, и Лајбниц.то што волим да оперишем лингвистичким изненађењима није посебност.резултат је мојега сталног чуђења у усусретању са тајном сивих ћелија.отуд и бреме недоречености у мојем писању јер не допуштам да ме понесу љубичасти таласи аметиста.стога,   иако ме ( додуше све ређе) заведе кич лепог те путеност женског тела све се више посвећујем природи .можда је (ипак) тајна . . уњој. или у рафинираним сенкама Вернера или . . . Ван Ајка ?
  • док шетам синоћ програм 10 хиљада корака свако вече и умрећеш здрав, присећам се записа развратника В. Зупан-а из затворских му антимемоара насловљеним Левитан - за разговоре удвоје најпогодније је ћутање,    ја,пак, неуспешно оперисан од ћутања, надасве транспарентан, посебно кад су у питању сексуалне догодовштинеми, данас, здравствено срозан а притом докон до лудила,учинио бих казну према себи да не укажем како сам свестан кад вулгаризмима детаљно опишем коиталну ситуацију да ћу након читања је, а ко нормалан неби макар оком то прелетео ,бити почесто прозван (и од мушких), који пак немогу одолети погледу на вртигузу са силикон сисићима у нади да ће баш она својим влажним муфом заробити баш њега. упросеку смо , ми мушки, неотесани шљакери препуни фриволних коментара чим сукњу спазимо.и тако у пространству умишљене ливаде којом ево пред сумрак ходим, затекнем се на моменте у раскораку са речима јер почињу да ме изневеравају, мене, пензионера, коме је језик једини изразитељ мисли, мене, коме је машта архитекта стваралаштвами ( е сад га усра начисто, испаде ко да сам битан). чекај, уствари јесам. себи.веру у историју давно изгубих.разочараламе.некада мамећа сада ме оставља равнодушним те све волијем дистанцу и самоћу.исчекујем рађање сунца Те умишљам начин на који ће се данашњи дан уписати у мени.да сам сликар, ни по јада, но поверовах давно речима а сад и оне почеше да ме мимоилазе па слутим беспомоћност.све мање имају смисла нагваждања о ништавилу постојања. Јасперс и Киркегор ме остављају млаким.Сартра ни да такнем више не желим. но ипак не посматрам ја баш вазда, ко сада, себе очима критичара. не. можда је пак, дошло време да се упитам колико је у мени властите конструкције а колико стеченог од предака иако читах да на тој дилеми безуспешно ломише се и Платон и Декарт.да, и Лајбниц.то што волим да оперишем лингвистичким изненађењима није посебност.резултат је мојега сталног чуђења у усусретању са тајном сивих ћелија.отуд и бреме недоречености у мојем писању јер не допуштам да ме понесу љубичасти таласи аметиста.стога,   иако ме ( додуше све ређе) заведе кич лепог те путеност женског тела све се више посвећујем природи .можда је (ипак) тајна . . уњој. или у рафинираним сенкама Вернера или . . . Ван Ајка ?
    Feb 19, 2014 1001
  • 10 Feb 2014
       састав на тему . . . . здес случајан       у векове загледан протекле, историја свуда око мене, често гледам палате поклекле, и уњима ко да сутим сене,   сјаја бившег однели га дани, све мачеве витезе принцезе, одвезоше вранци разиграни, упрегнути у небеске чезе.   сад духови - је ли веровати, јурцају се одајама празним, таваница зјапе неповрати, све одише порукама разним.   које кажу - живот је ништаван, мало јеси а заувек ниси, о тананој нити - здес случајан, судбина нам пресрећнима виси.    онако пензионерски, доконо, давномартовске сате прекраћивах шетњом повалети откривајући по ко зна кои пут , познате визуре сокака.у улици инжињера западе ми заоко ( као и вазда ) палата    неодржаване фасаде ,   али сјаја назирућег .ненасељенаје пар деценија од како је задњи ( повремени ) корисник  Гроф де Монбар  умро на својем  породичном имању у северној Бургундији (з.п.Француска) ,стар и онемоћао, а наследници нешто разасути  диљем Света на Малту и несвраћају. присетих се ,причао ми је мој ландлорд ксавијер ,заљубљеник у Валету и историју јој ,о некдашњем сјају ТЕ куће и значају њених власника на овим просторима у минулим временима, те  о неизмерном им богатству које датира од давнина. . . .    кажу,Крсташки ратови почели су миленијум након Христа и потрајали око двесто година.Мисија им је била да поврате Свету земљу од неверника , да штите ходочаснике на путу у Свету земљу и да уједине западну и источну цркву ,Рим и Константинопољ ,али са заједничком тачком у Јерусалиму. Посебно, да стекну контролу над религијским местом као што је  брдо са Храмом  кои је уједно бијо и Дом Ковчега Завета ( чија је намена била да чува камене таблице на којима је било записано десет заповести које је мојсије донео са планине синај). Сумњалосе такођер да у његовим катаконбама су похрањене многе јеврејске свете књиге и рукописи, те копље којим римски војник касијус лонгин Исуса прободе, а посебно . . . Свети Грал – пехар са Последње Вечере у који је  јосиф из ариматеје сакупио христову крв под крстом на калварији. Копље су уистину и пронашли први крсташи за време опсаде сиријске антиохије , и то случајем. Уклештени, у једном моменту, од сарацена између опсадних зидина многи помреше од глади али се једном калуђеру указа визија да се копље налази ту, под њиховим ногама у црквици св. Петра. Закопаше и . . нађоше, па су Га потом као стег носили испред себе, у биткама. А како се на старонемачком копље каже franko,наилазимо у арапским хроникама назив за све крсташе . . франци.    + гроф поменут  спочетка овог казивања волео је да особама од поверења документује свој дууги родовник пребирајући по већ натрулим преписима пергамената (које је забележијо михаел сиријски ,+1199, први хроничар темплара)  из породичне ризнице, па је тако  и отац мојега ландлорда био у прилици да их прегледа те се увери да има ту ретку срећу да се сусреће са директним потомком андре де монбара    једног од оснивача реда храма тјст витезова темплара .     Читаосам, свети град – јерусалим, који је био враћен у хришћанске руке након првог крсташког похода,  постао је убрзо главно одредиште ходочасника из европе . хрлили су ови несвесни опасности, јер су путеви око јерусалима били озлоглашени због банди разбојника сарацена ( али и пропалих крсташа ).наиме, крсташи кои су навалили у јерусалим 1099 били су мешовито друштво витезова и вазала и свима њима је био обећан опроштај земаљскихим грехова зарад учествовања у првом крсташком походу, односно ходочашћу, како су га они именовали.заводљиво обећање опроштаја намамило је  и друге, мање симпатичне ликове, мећу које су спадале особе шајдареног морала  а који су користили крсташки поход као могућност за пљачку . . .    елем,1119 г, 1 француски племић, Ig de Pajen,дошао је на идеју да заштити понуте ходочаснике  у свету земљу тјст  светих мееста ( сефорија- у којој девица марија проведе детињство, Витлејем – место христовог рођења, река јордан – јованово крштење исуса, разне локацие око галилејског језера која су била сведоком христова служења, те планина табор – место преображаја) па је сакупио групу  од девет витезова ( један од њих је бијо андре де монбар подалеки предак  помињаног +грофа) и са благословом краља јерусалима Baldvina II те озваничења планиране акције након сабора у наблусу 1120 г  ред храма, тјст витезова    темплара, је основан и . . .кренуло се на реализацију замисли . . .Но нису нажалост током времена темплари остали на висини задатка повереног им од Папе булом  Omnedatumoptimumписане у лутерану марта 1139 а која је  ослободила темпларе свих других одговорности осим директне одговорности папи.стекли су витезови силна богатства ( ако су крсташи - темплари заиста и нашли нешто испод храма досад се није сазнало штаје то могло бити.дали су нашли драгоцене реликвије, балзамовану главу јована крститеља, документа која говоре о правом пореклу хришћана или поменути ковчег завета ? ко зана, можда је ископано блао које се састојало од злата и драгуља ?) те им се материјално стање поредило са тада крунисаним главама европе, што је овима засметало, па је папа иноћентије IV , маја 1252 издао (нову) папску булу Adextirpanda,  а потом инквизиција . . одради своје, па  (и) многи витезови окончаше спаљени на ломачи . . но благо темплара (заувек ?) неоткривеко оста . . .  Размишљам нешто , историја је уистину свуда около нас ,само је треба уочити .Наравно  ко тој  лажљивици ,значаја придаје. Ко ја.    * живота кратког, историја дуга
  •    састав на тему . . . . здес случајан       у векове загледан протекле, историја свуда око мене, често гледам палате поклекле, и уњима ко да сутим сене,   сјаја бившег однели га дани, све мачеве витезе принцезе, одвезоше вранци разиграни, упрегнути у небеске чезе.   сад духови - је ли веровати, јурцају се одајама празним, таваница зјапе неповрати, све одише порукама разним.   које кажу - живот је ништаван, мало јеси а заувек ниси, о тананој нити - здес случајан, судбина нам пресрећнима виси.    онако пензионерски, доконо, давномартовске сате прекраћивах шетњом повалети откривајући по ко зна кои пут , познате визуре сокака.у улици инжињера западе ми заоко ( као и вазда ) палата    неодржаване фасаде ,   али сјаја назирућег .ненасељенаје пар деценија од како је задњи ( повремени ) корисник  Гроф де Монбар  умро на својем  породичном имању у северној Бургундији (з.п.Француска) ,стар и онемоћао, а наследници нешто разасути  диљем Света на Малту и несвраћају. присетих се ,причао ми је мој ландлорд ксавијер ,заљубљеник у Валету и историју јој ,о некдашњем сјају ТЕ куће и значају њених власника на овим просторима у минулим временима, те  о неизмерном им богатству које датира од давнина. . . .    кажу,Крсташки ратови почели су миленијум након Христа и потрајали око двесто година.Мисија им је била да поврате Свету земљу од неверника , да штите ходочаснике на путу у Свету земљу и да уједине западну и источну цркву ,Рим и Константинопољ ,али са заједничком тачком у Јерусалиму. Посебно, да стекну контролу над религијским местом као што је  брдо са Храмом  кои је уједно бијо и Дом Ковчега Завета ( чија је намена била да чува камене таблице на којима је било записано десет заповести које је мојсије донео са планине синај). Сумњалосе такођер да у његовим катаконбама су похрањене многе јеврејске свете књиге и рукописи, те копље којим римски војник касијус лонгин Исуса прободе, а посебно . . . Свети Грал – пехар са Последње Вечере у који је  јосиф из ариматеје сакупио христову крв под крстом на калварији. Копље су уистину и пронашли први крсташи за време опсаде сиријске антиохије , и то случајем. Уклештени, у једном моменту, од сарацена између опсадних зидина многи помреше од глади али се једном калуђеру указа визија да се копље налази ту, под њиховим ногама у црквици св. Петра. Закопаше и . . нађоше, па су Га потом као стег носили испред себе, у биткама. А како се на старонемачком копље каже franko,наилазимо у арапским хроникама назив за све крсташе . . франци.    + гроф поменут  спочетка овог казивања волео је да особама од поверења документује свој дууги родовник пребирајући по већ натрулим преписима пергамената (које је забележијо михаел сиријски ,+1199, први хроничар темплара)  из породичне ризнице, па је тако  и отац мојега ландлорда био у прилици да их прегледа те се увери да има ту ретку срећу да се сусреће са директним потомком андре де монбара    једног од оснивача реда храма тјст витезова темплара .     Читаосам, свети град – јерусалим, који је био враћен у хришћанске руке након првог крсташког похода,  постао је убрзо главно одредиште ходочасника из европе . хрлили су ови несвесни опасности, јер су путеви око јерусалима били озлоглашени због банди разбојника сарацена ( али и пропалих крсташа ).наиме, крсташи кои су навалили у јерусалим 1099 били су мешовито друштво витезова и вазала и свима њима је био обећан опроштај земаљскихим грехова зарад учествовања у првом крсташком походу, односно ходочашћу, како су га они именовали.заводљиво обећање опроштаја намамило је  и друге, мање симпатичне ликове, мећу које су спадале особе шајдареног морала  а који су користили крсташки поход као могућност за пљачку . . .    елем,1119 г, 1 француски племић, Ig de Pajen,дошао је на идеју да заштити понуте ходочаснике  у свету земљу тјст  светих мееста ( сефорија- у којој девица марија проведе детињство, Витлејем – место христовог рођења, река јордан – јованово крштење исуса, разне локацие око галилејског језера која су била сведоком христова служења, те планина табор – место преображаја) па је сакупио групу  од девет витезова ( један од њих је бијо андре де монбар подалеки предак  помињаног +грофа) и са благословом краља јерусалима Baldvina II те озваничења планиране акције након сабора у наблусу 1120 г  ред храма, тјст витезова    темплара, је основан и . . .кренуло се на реализацију замисли . . .Но нису нажалост током времена темплари остали на висини задатка повереног им од Папе булом  Omnedatumoptimumписане у лутерану марта 1139 а која је  ослободила темпларе свих других одговорности осим директне одговорности папи.стекли су витезови силна богатства ( ако су крсташи - темплари заиста и нашли нешто испод храма досад се није сазнало штаје то могло бити.дали су нашли драгоцене реликвије, балзамовану главу јована крститеља, документа која говоре о правом пореклу хришћана или поменути ковчег завета ? ко зана, можда је ископано блао које се састојало од злата и драгуља ?) те им се материјално стање поредило са тада крунисаним главама европе, што је овима засметало, па је папа иноћентије IV , маја 1252 издао (нову) папску булу Adextirpanda,  а потом инквизиција . . одради своје, па  (и) многи витезови окончаше спаљени на ломачи . . но благо темплара (заувек ?) неоткривеко оста . . .  Размишљам нешто , историја је уистину свуда около нас ,само је треба уочити .Наравно  ко тој  лажљивици ,значаја придаје. Ко ја.    * живота кратког, историја дуга
    Feb 10, 2014 1043
  • 19 Jan 2014
    Lutajući netom naletih na nešto fantastično.Sebe sam već videla tamo kako uživam, ali.. Na južnoj obali Islanda postoji grupa ostrva pod nazivom Vestmannaeyjar(Westman Islands in English), ovo ostrvo što  ću vam predstaviti zove se Elliðaey (ovo sam kopirala). Ostrvo je naseljeno morskim pticama koje se tu i gnezde.Ja sam se taman ponadala da tu  ima malo mesta za mene, ali te ptice, neka hvala... Vidim tu kućicu na tom ostrvu, ali mi nije jasno zašto služi .Ukucam u Google da ja to malo proverim.     Čika Google kaže da je pre 300 godina tu živelo 5 porodica koje se bavilo ribolovom.Ništa novo ne saznah, pitam se da se nisu bavili drvnom industrijom.. Naravno da je i na Islandu isto kao  kod nas.Lovački savez Islanda je odlučio da 1953 godine napravi tu ložu  tj kolibicu, pa nisam ni mislila da je drugačije. Razlika je u tome što bi naše glavešine tu podigle hotel.Ne može kolibica, MNOGO IH JE.     E sad čitam nema struje, nema neta, a ja zaista volim Volimo Net, i razmisljam onako u sebi pa izdržala bih 2 dana.   E ,cvrc malo neću ići ni tih zamišljenih 2 dana ....privilegiju boravka na ovom ostrvcetu  imaju samo clanovi Lovačkog udruženja Islanda...pihhhhh Za beg od zombija moram smisliti neko bolje mesto .... Slike koje su maknute ,da ne kažem ukradene su  sa ovog --->  SAJTA
    872 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Lutajući netom naletih na nešto fantastično.Sebe sam već videla tamo kako uživam, ali.. Na južnoj obali Islanda postoji grupa ostrva pod nazivom Vestmannaeyjar(Westman Islands in English), ovo ostrvo što  ću vam predstaviti zove se Elliðaey (ovo sam kopirala). Ostrvo je naseljeno morskim pticama koje se tu i gnezde.Ja sam se taman ponadala da tu  ima malo mesta za mene, ali te ptice, neka hvala... Vidim tu kućicu na tom ostrvu, ali mi nije jasno zašto služi .Ukucam u Google da ja to malo proverim.     Čika Google kaže da je pre 300 godina tu živelo 5 porodica koje se bavilo ribolovom.Ništa novo ne saznah, pitam se da se nisu bavili drvnom industrijom.. Naravno da je i na Islandu isto kao  kod nas.Lovački savez Islanda je odlučio da 1953 godine napravi tu ložu  tj kolibicu, pa nisam ni mislila da je drugačije. Razlika je u tome što bi naše glavešine tu podigle hotel.Ne može kolibica, MNOGO IH JE.     E sad čitam nema struje, nema neta, a ja zaista volim Volimo Net, i razmisljam onako u sebi pa izdržala bih 2 dana.   E ,cvrc malo neću ići ni tih zamišljenih 2 dana ....privilegiju boravka na ovom ostrvcetu  imaju samo clanovi Lovačkog udruženja Islanda...pihhhhh Za beg od zombija moram smisliti neko bolje mesto .... Slike koje su maknute ,da ne kažem ukradene su  sa ovog --->  SAJTA
    Jan 19, 2014 872
  • 18 Jan 2014
      Ovo je vezano za moj blog O pisanju CV..Komentar  je malo predug za komentare, pa sam odlučio da ga postavim kao blog.Nasmeja me ali baš..Hvala rada kon ------------------------------------------------------------------------   E ovo je pravi CV .... o životnim prioritetima......jer kao što čovek reče nije sve u poslu... CV Potpuno nespreman za rad pod pritiskom kao i prekovremeni rad, osim akonijedebelo plaćen. Iskreno me zabole za ciljeve vaše kompanije ako platom nemogu da pokrijem sve tekuće troškove plus da mi ostane za malo garderobe,knjiga, putovanja, izlaske, sport i zezanje. Funkcionišem po principukolkopara tolko muzike. Takođe me savršeno ne zanima što ste u buli iočekujemdasve vaše zakonom predviđene obaveze izvršite na vreme kao i dapoštujetesvepraznike i godišnji odmor. Sva je prilika da ću vas napustiti čim nađemnešto malo bolje. Nadam se da ofis ne počinje s radom pre devet, jer seteško budim. Radni dan započinjem velikom šoljom dobre crne kafe paočekujemda stoji na raspolaganju, kao i zalihe nesa i mleka koji će mi zatrebatinegde oko podneva. Najdalje oko jedan ima najstrašnije da se smorim pa bimiprijao jedan muzički intermeco, po mogućstvu Madonna ili disko haus daujedno i odtancujem malo i razdrmam ukočene mišiće. Komunikativan saprijatnim i ljubaznim svetom, za drkadžije imam kratak fitilj. Psujem nanekoliko svetskih jezika, al ozbiljnu prepisku i razgovor vodim samo nasrpskom i engleskom i ne proseravajte se s multinacionalnim korporativnimtripom jer vam je i to previše. To što s vremena na vreme sklopite nekidils Bosnom i Crnom Gorom ne čini vas ozbiljnom kompanijom. Studirao sam 100 godina ali smatram da je uspeh što sam uopšte završiobilošta u ovoj zemlji ovakvoj kakva je. Usavršavam se stalno i bez vas jersamradoznao i mislim da život ima smisla i bez umiranja na poslu. Često misedešava da u radno vreme zapadnem u takozvani daydreaming pa vas molim damene prekidate naglo, možda budem usred neke genijalne zamisli. Reagujemsamona pozitivnu stimulaciju. Ne gušite s testiranjima i tim HRbudalaštinama.Ako se već proseravate s tim zapadnjačkim forama onda ponudite izapadnjačkuplatu i uslove rada. To što ste pohađali dva, tri seminara, ne čini vasobrazovanom osobom. Šta ne znam, naučiću, nisam debil. I, da, postojestvarikoje bih u životu radio iz čistog entuzijazma, ali žalim što moram davasobavestim da to nije posao koji nudite. Iskreno vaš,
    805 Objavio/la Zelimir Belogrlic
  •   Ovo je vezano za moj blog O pisanju CV..Komentar  je malo predug za komentare, pa sam odlučio da ga postavim kao blog.Nasmeja me ali baš..Hvala rada kon ------------------------------------------------------------------------   E ovo je pravi CV .... o životnim prioritetima......jer kao što čovek reče nije sve u poslu... CV Potpuno nespreman za rad pod pritiskom kao i prekovremeni rad, osim akonijedebelo plaćen. Iskreno me zabole za ciljeve vaše kompanije ako platom nemogu da pokrijem sve tekuće troškove plus da mi ostane za malo garderobe,knjiga, putovanja, izlaske, sport i zezanje. Funkcionišem po principukolkopara tolko muzike. Takođe me savršeno ne zanima što ste u buli iočekujemdasve vaše zakonom predviđene obaveze izvršite na vreme kao i dapoštujetesvepraznike i godišnji odmor. Sva je prilika da ću vas napustiti čim nađemnešto malo bolje. Nadam se da ofis ne počinje s radom pre devet, jer seteško budim. Radni dan započinjem velikom šoljom dobre crne kafe paočekujemda stoji na raspolaganju, kao i zalihe nesa i mleka koji će mi zatrebatinegde oko podneva. Najdalje oko jedan ima najstrašnije da se smorim pa bimiprijao jedan muzički intermeco, po mogućstvu Madonna ili disko haus daujedno i odtancujem malo i razdrmam ukočene mišiće. Komunikativan saprijatnim i ljubaznim svetom, za drkadžije imam kratak fitilj. Psujem nanekoliko svetskih jezika, al ozbiljnu prepisku i razgovor vodim samo nasrpskom i engleskom i ne proseravajte se s multinacionalnim korporativnimtripom jer vam je i to previše. To što s vremena na vreme sklopite nekidils Bosnom i Crnom Gorom ne čini vas ozbiljnom kompanijom. Studirao sam 100 godina ali smatram da je uspeh što sam uopšte završiobilošta u ovoj zemlji ovakvoj kakva je. Usavršavam se stalno i bez vas jersamradoznao i mislim da život ima smisla i bez umiranja na poslu. Često misedešava da u radno vreme zapadnem u takozvani daydreaming pa vas molim damene prekidate naglo, možda budem usred neke genijalne zamisli. Reagujemsamona pozitivnu stimulaciju. Ne gušite s testiranjima i tim HRbudalaštinama.Ako se već proseravate s tim zapadnjačkim forama onda ponudite izapadnjačkuplatu i uslove rada. To što ste pohađali dva, tri seminara, ne čini vasobrazovanom osobom. Šta ne znam, naučiću, nisam debil. I, da, postojestvarikoje bih u životu radio iz čistog entuzijazma, ali žalim što moram davasobavestim da to nije posao koji nudite. Iskreno vaš,
    Jan 18, 2014 805
  • 14 Jan 2014
    Moja gošća književnica Jelica Greganović. Uživajte!       Negde u ovo doba, u mojoj roditeljskoj kući, vladalo je izuzetno veselo raspoloženje. Pravo praznično. Roditeljica je relativno uparađena pokušavala da zadrži otvorene oči, dok sam ja padala glavom u ostatke već pominjane ruske salate. Što i nije bio veći problem, pomenuta je bila prilično mekana, jedino što je bilo zlo je problem da mi se kasnije povadi grašak iz kose i potroši cisterna šampona na moje razmašćivanje. Samo je Otac bio razdragan. I to nekako na rubu histerije, što ja doduše u tim godinama primećivala nisam, al sad kad se setim sve mi se čini da bi mu neka tabletica jako koristila u cilju prihvatanja realnosti. A, realnost je govorila da je Nova Godina već dočekana i da čekamo reprizu za koju je on odlučio da ima da bude dočekana i tačka. Zašto? Z'inat. Još jednostavnije – zinat. Roditeljica je pristajala na sve, mogli smo da dočekujemo i mongolsku Novu Godinu, samo da Otac ne diže galamu i drži svoje poznate antidržavne govore, tokom kojih je ona samo ubacivala refren: »Miroslave, tiše, čuće te neko!« Ipak, Roditeljica je iskazivala izvesnu radost. Dočekivanje Nove Godine na bis je makar bilo prilika da se konačno i već jednom pojede sve skuvano i napečeno povodom praznika. Istih je bilo još od početka decembra tušta i tma. I ona ih je shvatala jako ozbiljno. Može se reći i kataklizmično, kao poslednje koje ćemo tokom ovog, zemaljskog života proslaviti, a posle bezgranično Ništa. Već nekoliko dana pred 29. Novembar, kog se moj Otac trudio da ignoriše rečima: »Izem im i republiku i praznik«, naravno uz navedeni Roditeljičin dodatak: »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!«, Roditeljica je iz fioke vadila spisak za prodavnicu duži od gladne godine. Od sedam gladnih godina. I kretala u prodavnice, usput hvatajući jutarnje busije na pijacama. Kupovala je i nabavljala kao da se nigde i nikada više baš ništa prodavati neće. Kao da ćemo posle praznika moći da se prehranimo isključivo lovom, ribolovom i bobičasto skupljačkim, praistorijskim, sportovima. Sto se za Dan Republike ugibao pod količinama hrane koje bi u životu održale bar par afričkih plemena. Godinu dana. Ili i malo duže, ako se ne prežderavaju. Jedva smo nekako, tokom narednih par nedelja, uspeli da izjedemo delić spremljenog, kad je sa vremenskog horizonta počinjala da nam se smeši slava. Naravno da smo slavili slavu. Takođe zinat. »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!« Jedino što nam je slava bila riblja, pa su praseći segmenti preostali od pređašnje gozbe, morali da budu zamrznuti. Jedino za mene se ostavljalo malo hrane, jer uprkos svim ubeđivanjima i pričama o zdravlju, jodu i koristi po mozak, nikada nisam pristala da jedem išta što nema noge ili ima više od četiri. Onda se Roditeljica bacila na nabavljanje rečnih stanovnika. U tom projektu nije bila sama, jer je više od pola Srbije slavilo slavnog posnog sveca. Sve šanse su bile da će slava da nam spadne na sardine sa povrćem. Zato nije bilo čudo kad bi me nekoliko dana pred slavu Roditeljica potopila u kadu i tu držala duže no inače. Da se raskiselim. Onda me je ribala tako da nije ni čudno što sad imam kožu suvlju od guštera. Sutradan nakon što bi me okupala »na rezervu«, i dobro ošurila kadu, u njoj bi osvanuo šaran. Ili par njih. Sve zavisno od toga za šta se na pijaci izborila. Živi. To mi je bio najzanimljiviji deo slave. Ogromna ribetina je pljuskala repom po našem kupatilu i povremeno velikim slovom O od usta hvatala vazduh. Čim bi Roditeljici, već dobrano ogluveloj od treskanja po kuhinji, pala koncentracija, šunjala sam se u kupatilo da se družim sa čudovištem i pokušavam da ga pomazim po negostoljubivim krljuštima. S obzirom da je moj Otac jasno i glasno odbijao da bilo šta ubija po kupatilu, kao i da ja tome prisustvujem, Roditeljica je koristila moj odlazak u školu da pozove komšiju stručnog za dotične životinjeubijajuće radove. Šaran je posle toga izgledao kao gomila ružićastih, ogromnih znamzajadac komada. To su bili dani moje velike patnje. Bar tri dana je kuća mirisala kao ribarnica, po stolu se šepurilo sve što jela nisam, a meni su odmrzavali republičke sarme. Kad je Sveti Nikola okrenuo leđa i krenuo otkuda je došao, moja Roditeljica je krenula da dopunjava postojeće zalihe novim nabavkama, jer zvanična Nova Godina je već bila na pragu. Dugom skoro par nedelja, ali ipak. Sudeći prema nagomilavanju zaliha, propast sveta je bila sasvim izvesna. Pojedemo šta imamo, izljubimo se za doček i posle toga nastaje gore pomenuto ništavilo. A već smo groktali kao prasići od svega pojedenog što kod kuće, što u gostima, tog prežderavačkog decembra. Bez truna milosti je Otac insistirao na takozvanoj Srpskoj Novoj Godini. Naš trpezarijski sto je ponovo dobijao bolove u kičmi od svega što je skuvano, odmrznuto, podgrejano, dokuvano, prekuvano...Bili smo siti kao vaške, al moralo je da se jede u čast repriznog dolaska Nove Godine. I da se bude veseo kao što priliči trenutku momenta. Jeste da nam televizijski program nije davao podršku u toj akciji, ali Otac ga je uporno gledao, širokog osmeha, Roditeljica se trudila da ga prati, a ja sam pokušavala da iskopam kuvanu šargarepu iz nosa, u koji se prokletinja uvukla kad sam ponovo prilegla u činiju sa bratskom, slavenofilskom salatom. U ponoć smo se slatko izljubili, Roditeljica je očajnim pogledom pozdravila sto još uvek pun hrane i smišljala kuda da dene silne činije. Zamrzivač je još uvek bio pun Dana Republike, bilo je tu i Nove Godine one obične, terasa je čuvala ostatke Svetog Nikole, sad još i ovo...a sutradan nam se smešio Sveti Vasilije kog je njena porodica slavila. Ona porodica koja će nam natrpati gepek poslataka, a mi više nismo mogli ni da dišemo od hrane. Jedino ako zažmurimo i to odžvaćemo. Zinat.      
    909 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Moja gošća književnica Jelica Greganović. Uživajte!       Negde u ovo doba, u mojoj roditeljskoj kući, vladalo je izuzetno veselo raspoloženje. Pravo praznično. Roditeljica je relativno uparađena pokušavala da zadrži otvorene oči, dok sam ja padala glavom u ostatke već pominjane ruske salate. Što i nije bio veći problem, pomenuta je bila prilično mekana, jedino što je bilo zlo je problem da mi se kasnije povadi grašak iz kose i potroši cisterna šampona na moje razmašćivanje. Samo je Otac bio razdragan. I to nekako na rubu histerije, što ja doduše u tim godinama primećivala nisam, al sad kad se setim sve mi se čini da bi mu neka tabletica jako koristila u cilju prihvatanja realnosti. A, realnost je govorila da je Nova Godina već dočekana i da čekamo reprizu za koju je on odlučio da ima da bude dočekana i tačka. Zašto? Z'inat. Još jednostavnije – zinat. Roditeljica je pristajala na sve, mogli smo da dočekujemo i mongolsku Novu Godinu, samo da Otac ne diže galamu i drži svoje poznate antidržavne govore, tokom kojih je ona samo ubacivala refren: »Miroslave, tiše, čuće te neko!« Ipak, Roditeljica je iskazivala izvesnu radost. Dočekivanje Nove Godine na bis je makar bilo prilika da se konačno i već jednom pojede sve skuvano i napečeno povodom praznika. Istih je bilo još od početka decembra tušta i tma. I ona ih je shvatala jako ozbiljno. Može se reći i kataklizmično, kao poslednje koje ćemo tokom ovog, zemaljskog života proslaviti, a posle bezgranično Ništa. Već nekoliko dana pred 29. Novembar, kog se moj Otac trudio da ignoriše rečima: »Izem im i republiku i praznik«, naravno uz navedeni Roditeljičin dodatak: »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!«, Roditeljica je iz fioke vadila spisak za prodavnicu duži od gladne godine. Od sedam gladnih godina. I kretala u prodavnice, usput hvatajući jutarnje busije na pijacama. Kupovala je i nabavljala kao da se nigde i nikada više baš ništa prodavati neće. Kao da ćemo posle praznika moći da se prehranimo isključivo lovom, ribolovom i bobičasto skupljačkim, praistorijskim, sportovima. Sto se za Dan Republike ugibao pod količinama hrane koje bi u životu održale bar par afričkih plemena. Godinu dana. Ili i malo duže, ako se ne prežderavaju. Jedva smo nekako, tokom narednih par nedelja, uspeli da izjedemo delić spremljenog, kad je sa vremenskog horizonta počinjala da nam se smeši slava. Naravno da smo slavili slavu. Takođe zinat. »Ćuti, Miroslave, čuće te neko!« Jedino što nam je slava bila riblja, pa su praseći segmenti preostali od pređašnje gozbe, morali da budu zamrznuti. Jedino za mene se ostavljalo malo hrane, jer uprkos svim ubeđivanjima i pričama o zdravlju, jodu i koristi po mozak, nikada nisam pristala da jedem išta što nema noge ili ima više od četiri. Onda se Roditeljica bacila na nabavljanje rečnih stanovnika. U tom projektu nije bila sama, jer je više od pola Srbije slavilo slavnog posnog sveca. Sve šanse su bile da će slava da nam spadne na sardine sa povrćem. Zato nije bilo čudo kad bi me nekoliko dana pred slavu Roditeljica potopila u kadu i tu držala duže no inače. Da se raskiselim. Onda me je ribala tako da nije ni čudno što sad imam kožu suvlju od guštera. Sutradan nakon što bi me okupala »na rezervu«, i dobro ošurila kadu, u njoj bi osvanuo šaran. Ili par njih. Sve zavisno od toga za šta se na pijaci izborila. Živi. To mi je bio najzanimljiviji deo slave. Ogromna ribetina je pljuskala repom po našem kupatilu i povremeno velikim slovom O od usta hvatala vazduh. Čim bi Roditeljici, već dobrano ogluveloj od treskanja po kuhinji, pala koncentracija, šunjala sam se u kupatilo da se družim sa čudovištem i pokušavam da ga pomazim po negostoljubivim krljuštima. S obzirom da je moj Otac jasno i glasno odbijao da bilo šta ubija po kupatilu, kao i da ja tome prisustvujem, Roditeljica je koristila moj odlazak u školu da pozove komšiju stručnog za dotične životinjeubijajuće radove. Šaran je posle toga izgledao kao gomila ružićastih, ogromnih znamzajadac komada. To su bili dani moje velike patnje. Bar tri dana je kuća mirisala kao ribarnica, po stolu se šepurilo sve što jela nisam, a meni su odmrzavali republičke sarme. Kad je Sveti Nikola okrenuo leđa i krenuo otkuda je došao, moja Roditeljica je krenula da dopunjava postojeće zalihe novim nabavkama, jer zvanična Nova Godina je već bila na pragu. Dugom skoro par nedelja, ali ipak. Sudeći prema nagomilavanju zaliha, propast sveta je bila sasvim izvesna. Pojedemo šta imamo, izljubimo se za doček i posle toga nastaje gore pomenuto ništavilo. A već smo groktali kao prasići od svega pojedenog što kod kuće, što u gostima, tog prežderavačkog decembra. Bez truna milosti je Otac insistirao na takozvanoj Srpskoj Novoj Godini. Naš trpezarijski sto je ponovo dobijao bolove u kičmi od svega što je skuvano, odmrznuto, podgrejano, dokuvano, prekuvano...Bili smo siti kao vaške, al moralo je da se jede u čast repriznog dolaska Nove Godine. I da se bude veseo kao što priliči trenutku momenta. Jeste da nam televizijski program nije davao podršku u toj akciji, ali Otac ga je uporno gledao, širokog osmeha, Roditeljica se trudila da ga prati, a ja sam pokušavala da iskopam kuvanu šargarepu iz nosa, u koji se prokletinja uvukla kad sam ponovo prilegla u činiju sa bratskom, slavenofilskom salatom. U ponoć smo se slatko izljubili, Roditeljica je očajnim pogledom pozdravila sto još uvek pun hrane i smišljala kuda da dene silne činije. Zamrzivač je još uvek bio pun Dana Republike, bilo je tu i Nove Godine one obične, terasa je čuvala ostatke Svetog Nikole, sad još i ovo...a sutradan nam se smešio Sveti Vasilije kog je njena porodica slavila. Ona porodica koja će nam natrpati gepek poslataka, a mi više nismo mogli ni da dišemo od hrane. Jedino ako zažmurimo i to odžvaćemo. Zinat.      
    Jan 14, 2014 909
  • 10 Jan 2014
    Moj današnji gost Je Bocvena vredno čitati nekima možda i korisno.Zahvaljujem se autorki. ========================================================     Pre neki dan čujem klinca iz druge godine kako priča s mamom preko mobilnog: „Kevo, biće neka tema o meni, je l’ može ono što si mi napisala? Je l’ možeš na brzinu nešto da mi izdiktiraš?“ Bože, nije valjda da ljudi to rade? Nikad ne reci nikad...   Kćer mi, sva zabrinuta: Prekosutra imamo pismeni iz srpskog, a danas moram da napišem sastav na temu – Jesenje jutro, valjda će nešto slično da bude za pismeni...užas! Ja (O, užas!): Što užas? Pa to je bar lako! Kćer, na ivici suza: Napisala sam samo uvod...i ni makac...nije lako, grozno je...        Tog jutra, kada sam krenula u školu, padala je kiša i duvao je vetar. Kroz prozor autobusa su se mogle videti šćućurene ptičice. Verujem da je i njima bilo hladno. Kao da je cela priroda utihnula, samo je vetar zavijao i savijao grane drveća. Ja (O majko mila, neću valjda morati i zimu i proleće i leto...): Ma, lako je...samo opiši šta si videla – ljude, kučiće, cveće i kapljice kiše, obavezno neko žuto lišće... Kćer: A je l’ može kako sam upala u baru? Ja: A što ne bi moglo!        Čim sam izašla iz autobusa, majka priroda je odlučila da se poigra sa mnom – upala sam u veliku baru i za tren bila mokra. Požutelo lišće je šuškalo pod nogama užurbanih ljudi sa kišobranima. Kapljice kiše su se presijavale na retkim cvetovima. Pokisli psi tražili su zaklon. Kćer: Ali učiteljica je rekla (kako mrzim ovu rečenicu!) da treba samo ja i priroda, a mi ovde o kučićima! Ja: Zaboravi šta ti je rekla učiteljica (aaaa, kako nepedagoški!) i sad udari po kestenju, puževima i glistama! Kćer: ???? Ja: Pa eto ti priroda! I obavezno gliste!        Šutiram kestenje i posmatram puža koji pokušava da se sakrije u svoju kućicu. Odakle ovoliko glista? Izgleda da samo one uživaju u čarima ovog jesenjeg jutra. Kćer: Je l’ može sad zaključak? Dosta je. Ja: Može, sad ono – zašto volim jesen...        Volim jesen, jer u njoj priroda peva (vidi malu!) i pokazuje svu svoju lepotu. Čak i po ovakvom kišnom danu. Ja: Odlično! Ali samo da znaš, nema šanse da ti pišem i zimu i proleće i leto! Sad znaš foru, pa piši sama, ja ću samo da ispravim greške. Kćer: Aha...Pomeri se, ne vidim TV od tebe!   Dakle, uspela sam da napravim sve moguće greške u vaspitanju i započnem sa procesom korupcije u obrazovanju. Stidim se. Ali učiteljica je rekla da je moj sastav bio najbolji:)   Nego, sećate li se onih tupavih tema za pismeni? Ove opisne su me posebno dovodile do ludila. Evo šta moj profesor metodike sa fakulteta Milija Nikolić (divan čovek, ali sklon tankim heklanim kravatama:) u svojoj knjizi preporučuje... 1. Aprilski dan usred zime 2. Vaza sa cvećem 3. Zalazak sunca (ili radjanje) 4. Maj – to je ono kad u meni svaki listak ozeleni 5. Ispovest preparirane ptice (Uz prisistvo ptice)?! 6. Radoznali potok...Bljuh, što reče Karalejla! A onda idu opisi dogadjaja... 1. Anegdota iz djačkog života 2. Disciplinski prekršaj u školi (Pričaju: prekršilac, njegova majka, njegov drug i nastavnik) Aaaaa, kakav topli zec! 3. Kako sam nadmudrio...(Učenici dopunjuju: druga, sestru, oca, suseda i sl.) 4. Lep sportski postupak - ovo bar jednom godišnje svi da pišu! 5. Kažnjen sam, a nisam bio kriv (Ha, priča njihovog života!)  Moji favoriti su teme koje problematizuju pitanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti... 1. U velikim iskušenjima vidi se vrednost naroda i pojedinca 2. I najzaslužniji više duguje domovini nego ona njemu 3. Putevi i stranputice moje generacije 4. Razmišljam o našim društvenim problemima (blogeri obožavaju ovu temu!) 5. Naš čovek u moralnim iskušenjima današnjice Preskačemo mudre misli poznatih i one o lepoti života i umetnosti i odmah idemo na one van konkurencije... 1. Pismo (prijatelju, dragoj osobi, detetu čiji su roditelji na privremenom radu u inostranstvu...) 2. Jedna bibliotekarska – Knjiga optužuje (Pokazati oštećenu knjigu) Kuku, ja više nikad ne bih ušla u biblioteku!Šta ako pomahnitala knjiga skoči na mene? 3. Reči teme: Zvezda, Kajanje, Ljubav, Muzika, Tajna, Tužibaba, Ulizica, Čežnja...Ribice u akvarijumu?????? 4. Hoću, eto, baš hoću! Hahaha, Bjelo dugme forever! 5. Ima i ona urbana legenda o Zrncetu peska iz profila, ali Milija suzama ne veruje!   Ostalih trista na spisku i nisu tako loše. Tema je ionako samo polazište, na muci se poznaju junaci! Jadne mame i poneki tata...Zamisli da dobiješ trojku, a baš si se potrudio! Ili, ne daj bože, da promašiš temu:) Setite se i vi svoje omiljene teme!  
    11952 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Moj današnji gost Je Bocvena vredno čitati nekima možda i korisno.Zahvaljujem se autorki. ========================================================     Pre neki dan čujem klinca iz druge godine kako priča s mamom preko mobilnog: „Kevo, biće neka tema o meni, je l’ može ono što si mi napisala? Je l’ možeš na brzinu nešto da mi izdiktiraš?“ Bože, nije valjda da ljudi to rade? Nikad ne reci nikad...   Kćer mi, sva zabrinuta: Prekosutra imamo pismeni iz srpskog, a danas moram da napišem sastav na temu – Jesenje jutro, valjda će nešto slično da bude za pismeni...užas! Ja (O, užas!): Što užas? Pa to je bar lako! Kćer, na ivici suza: Napisala sam samo uvod...i ni makac...nije lako, grozno je...        Tog jutra, kada sam krenula u školu, padala je kiša i duvao je vetar. Kroz prozor autobusa su se mogle videti šćućurene ptičice. Verujem da je i njima bilo hladno. Kao da je cela priroda utihnula, samo je vetar zavijao i savijao grane drveća. Ja (O majko mila, neću valjda morati i zimu i proleće i leto...): Ma, lako je...samo opiši šta si videla – ljude, kučiće, cveće i kapljice kiše, obavezno neko žuto lišće... Kćer: A je l’ može kako sam upala u baru? Ja: A što ne bi moglo!        Čim sam izašla iz autobusa, majka priroda je odlučila da se poigra sa mnom – upala sam u veliku baru i za tren bila mokra. Požutelo lišće je šuškalo pod nogama užurbanih ljudi sa kišobranima. Kapljice kiše su se presijavale na retkim cvetovima. Pokisli psi tražili su zaklon. Kćer: Ali učiteljica je rekla (kako mrzim ovu rečenicu!) da treba samo ja i priroda, a mi ovde o kučićima! Ja: Zaboravi šta ti je rekla učiteljica (aaaa, kako nepedagoški!) i sad udari po kestenju, puževima i glistama! Kćer: ???? Ja: Pa eto ti priroda! I obavezno gliste!        Šutiram kestenje i posmatram puža koji pokušava da se sakrije u svoju kućicu. Odakle ovoliko glista? Izgleda da samo one uživaju u čarima ovog jesenjeg jutra. Kćer: Je l’ može sad zaključak? Dosta je. Ja: Može, sad ono – zašto volim jesen...        Volim jesen, jer u njoj priroda peva (vidi malu!) i pokazuje svu svoju lepotu. Čak i po ovakvom kišnom danu. Ja: Odlično! Ali samo da znaš, nema šanse da ti pišem i zimu i proleće i leto! Sad znaš foru, pa piši sama, ja ću samo da ispravim greške. Kćer: Aha...Pomeri se, ne vidim TV od tebe!   Dakle, uspela sam da napravim sve moguće greške u vaspitanju i započnem sa procesom korupcije u obrazovanju. Stidim se. Ali učiteljica je rekla da je moj sastav bio najbolji:)   Nego, sećate li se onih tupavih tema za pismeni? Ove opisne su me posebno dovodile do ludila. Evo šta moj profesor metodike sa fakulteta Milija Nikolić (divan čovek, ali sklon tankim heklanim kravatama:) u svojoj knjizi preporučuje... 1. Aprilski dan usred zime 2. Vaza sa cvećem 3. Zalazak sunca (ili radjanje) 4. Maj – to je ono kad u meni svaki listak ozeleni 5. Ispovest preparirane ptice (Uz prisistvo ptice)?! 6. Radoznali potok...Bljuh, što reče Karalejla! A onda idu opisi dogadjaja... 1. Anegdota iz djačkog života 2. Disciplinski prekršaj u školi (Pričaju: prekršilac, njegova majka, njegov drug i nastavnik) Aaaaa, kakav topli zec! 3. Kako sam nadmudrio...(Učenici dopunjuju: druga, sestru, oca, suseda i sl.) 4. Lep sportski postupak - ovo bar jednom godišnje svi da pišu! 5. Kažnjen sam, a nisam bio kriv (Ha, priča njihovog života!)  Moji favoriti su teme koje problematizuju pitanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti... 1. U velikim iskušenjima vidi se vrednost naroda i pojedinca 2. I najzaslužniji više duguje domovini nego ona njemu 3. Putevi i stranputice moje generacije 4. Razmišljam o našim društvenim problemima (blogeri obožavaju ovu temu!) 5. Naš čovek u moralnim iskušenjima današnjice Preskačemo mudre misli poznatih i one o lepoti života i umetnosti i odmah idemo na one van konkurencije... 1. Pismo (prijatelju, dragoj osobi, detetu čiji su roditelji na privremenom radu u inostranstvu...) 2. Jedna bibliotekarska – Knjiga optužuje (Pokazati oštećenu knjigu) Kuku, ja više nikad ne bih ušla u biblioteku!Šta ako pomahnitala knjiga skoči na mene? 3. Reči teme: Zvezda, Kajanje, Ljubav, Muzika, Tajna, Tužibaba, Ulizica, Čežnja...Ribice u akvarijumu?????? 4. Hoću, eto, baš hoću! Hahaha, Bjelo dugme forever! 5. Ima i ona urbana legenda o Zrncetu peska iz profila, ali Milija suzama ne veruje!   Ostalih trista na spisku i nisu tako loše. Tema je ionako samo polazište, na muci se poznaju junaci! Jadne mame i poneki tata...Zamisli da dobiješ trojku, a baš si se potrudio! Ili, ne daj bože, da promašiš temu:) Setite se i vi svoje omiljene teme!  
    Jan 10, 2014 11952
  • 08 Jan 2014
        Moja današnja gošća književnica Jelica Greganović koja ima  izbor reči veći od Rusije.Obožavam da čitam njene vesele tekstove i nadam se i vama će doneti smeha. ================================================================   Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku. Otac i Roditejica mi moja su takođe bili uparađeni, doduše s više ozbiljnosti od moje malenkosti, i poput Scile i Haribde su nervozno hodali hodnikom očekujući žrtve...izvinjavam se, goste. Jer, to nam je bila poslednja šansa, jaja su bila na ivici svoje senzibilne izdržljivosti. Uostalom, baš kao i naša porodična, mentalna ravnoteža. Moja Roditeljica je već danima počinjala da piše pismo Onjeginu, dok je Otac tiho žuborio Jesenjina. Ja sam tih dana shvatala zašto su me upisali u eksperimentalnu školu u kojoj se ruski učio od prvog razreda – zato da bih mogla u originalu da plačem nad Ruskom salatom. Onom novogodišnjom, spremljenom u količini koju ni izgladnela divizija nakon višednevnog forsiranog marša ne bi mogla da pojede, onom koja bi mogla i Rusiju da nahrani.   Ta Ruska salata je bila opsesivno prokletstvo kako naše, tako i svih ostalih porodica u Srbiji. Nova Godina nije mogla ni da pomisli da dođe, ako je veseli odbor za doček ne sačeka sa bar vanglom ruske salate. Zašto, to niko ne zna. Ne zna se koji je špijun podmukli podvalio srpskoj naciji Rusku salatu koja je bila obaveznija od novogodišnje jelke. Čak je i prase, u ime moguće krize, moglo da izostane, ali Ruska salata ni slučajno, ni namerno. Ona je morala da caruje svečarskim stolom, a prema uputstvima trebalo ju je jesti uz sve, od mesa do kolača. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što je za njenu proizvodnju utrošeno toliko vremena koliko se za tri slave i dve tajne večere ne troši. Seckanja radi. Veče pred Novu Godinu bi Srbiju brže od šestoaprilskog rata mogao da osvoji i dvocifreni neprijatelj. Zato što Srbija tada secka. Sitno, sitno, ali ne presitno. I obavezno jednako. Usklađeno sa graškom. Zato što sve u Ruskoj salati mora da bude jednako, ne može da štrči i kvari tradiciju. Za koju se ne zna kad je počela, a još manje ima li ikakve nade da će se ikada završiti i besomučnog seckanja rešiti izmučene državljane. Naravno da kao i kod ostalih religija, tako i u Ruskosalatnoj, postoje sekte i bundžije koje se trude da oprečnim tumačenjima unesu nemir u postojeće stanje. Među njima su najžešće sukobljene one od kojih jedna tvrdi da kuvanoj piletini nije mesto u ruskoj salati, dok  druga tvrdi da bez piletine se može postići samo feler. Nešto manje primećeni su oni koji se kunu u senf, bez kog majonez ima prosto previše majonezast ukus, ali ima i fanatika koji tvrde da unutra treba munuti i jogurt. Njih ne treba shvatati ozbiljno, to u amaterski pokreti, za razliku od novodobnih inovatora koji Rusku salatu prave sa želatinom. Što je već dovoljno da se oformi nova inkvizicija koja bi kaznila tu blasfemiju. Mi smo bili belopileći pokret i to iz jednostavnih, količinsko megalomanskih razloga – da je bude što više. Da ne možemo godinama da je pojedemo, ali da je bude dovoljno u slučaju da se dva tri susedna grada odluče da svrate kod nas za doček. Za seckanje pomenutog pilećeg dekoltea je bio zadužen Otac, zahvaljujući svom inženjerskom pozivu. Meni su davali onaj tupi nož, kojim ni voda ne može da se ošteti, da njime testerišem kuvane šargarepe. I pazim da se ne razmrljave. Za to vreme je Roditeljica pripremala sastojke za još jedan pokušaj razvoda, jaja i zejtin. Za ručno pravljenje majoneza. Zato što smo mi spadali u fundamentaliste koji nisu priznavali tubiran ili tegliran kupovni majonez. Da bi stvar bila još napetija, proces mućenja se izvodio viljuškom. Nakon što bi sve što se iseckati dalo bilo ukockano, Otac i Roditeljica su se povlačili u kuhinju i alhemičarski pristupali majoneznoj drami. Roditeljica je kao pobesnela tukla žumanca o zidove vangle, dok je Otac preciznošću čoveka koji rukuje nitroglicerinom, a  ne zejtinom, ukapavao s tačno određene visine. Povremeno bi Roditeljica ciknula tako da je komšiluk prste od straha odsecao, jer naravno i oni su učestvovali u sveopštoj seckaniji Ruskosalatnog pokreta, a Otac bi zelen od straha ubrzao ili usporavao sipanje ulja. Posle oko skoro sat vremena zaglušujuće buke, u kojoj je više od svih trpela jadna vangla, Roditeljica bi stekla zavidne bicepse na desnoj ruci, ali je zato ručno proizvedeni majonez stidljivo drhturio konačno doveden u pravo agregatno stanje. Umešavanje iseckotina se vršilo nežno i ujednačenim pokretima. Samo Roditeljica je imala kvalifikacije za ovaj zahtevni proces. Mi smo, gluvi od majoneza, stajali sa strane, diveći se cisterni Ruske salate koja se rađala pred našim očima. Naravno da to nije bilo sve, Ruska salata nije smela tek tako da se stavi u frižider, ne, ne...Prvo je morala da se odmori. Tu njenu potrebu sam svim srcem razumela. Ako smo mi bili umorni, kako li je tek njoj bilo u toj postnatalnoj fazi. Onda je iznošena na balkon, pod uslovom da tamo nije prehladno. Sa balkona u frižider. Ili obrnuto, prvo u frižider, onda na balkon, pa nazad u frižider. Tu negde je stizala i Nova Godina koja nije mogla da čeka danima da naša ruska salata postigne pravo, željeno stanje... Te prve, novogodišnje večeri smo je jeli slatko, uz uskostručne Roditeljičine komentare: »Možda je mrvu onako malo više nekako ali ipak...rekla sam ti ja da lakše sipaš zejtin...« Otac je odmahivao glavom punom ruske salate i mumlao: »Ma, odlična je, bolja od lanjske...« Jeli smo je danima, a nje je kao uklete bivalo sve više i više...Jeli smo je uz sve, grašak nam je na uši izlazio, skoro smo kokodakali od jajčanog efekta, a nje prokletinje nikako nije htelo da bude manje. Jedina nada su nam bili gosti, ali oni su nas zaobilazili u širokom luku, baš kao i mi njih. Znali su, kao i mi što smo znali, šta ih čeka – jedenje tuđe Ruske salate, dok kod kuće tvoja hvata sve žući pokrov. Zbog toga smo se džabe uparađivali, uzalud su se disciplinovano belele moje hulahopke, niko nije hteo da natrči u goste i posle nedelju dana borbe sa sopstvenom Ruskom salatom bude poslužen našom. Ma koliko majonez sami proizvodili. I senfa mu ne dodavali. A, naša ruska salata je prelazila u stadijum razumnog bića, doduše šizofreno razdeljenog na iseckane sastojke. Krompir, šargarepa i grašak su već dogovarali koaliciju sa kiselim krastavčićima, računajući na pobedu nad pilećim mesom i šunkom. Moja Roditeljica je, umorna od čekanja, sedala za beli papir i počinjala da piše: »Я к вам пишу – чего же боле? Что я могу еще сказать? Теперь, я знаю, в вашей воле Меня презреньем наказать...«   p.s. Hvala najboljem, Bobu Živkoviću, za verovatno prvu u istoriji ilustraciju ruske salate.
    862 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  •     Moja današnja gošća književnica Jelica Greganović koja ima  izbor reči veći od Rusije.Obožavam da čitam njene vesele tekstove i nadam se i vama će doneti smeha. ================================================================   Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku. Otac i Roditejica mi moja su takođe bili uparađeni, doduše s više ozbiljnosti od moje malenkosti, i poput Scile i Haribde su nervozno hodali hodnikom očekujući žrtve...izvinjavam se, goste. Jer, to nam je bila poslednja šansa, jaja su bila na ivici svoje senzibilne izdržljivosti. Uostalom, baš kao i naša porodična, mentalna ravnoteža. Moja Roditeljica je već danima počinjala da piše pismo Onjeginu, dok je Otac tiho žuborio Jesenjina. Ja sam tih dana shvatala zašto su me upisali u eksperimentalnu školu u kojoj se ruski učio od prvog razreda – zato da bih mogla u originalu da plačem nad Ruskom salatom. Onom novogodišnjom, spremljenom u količini koju ni izgladnela divizija nakon višednevnog forsiranog marša ne bi mogla da pojede, onom koja bi mogla i Rusiju da nahrani.   Ta Ruska salata je bila opsesivno prokletstvo kako naše, tako i svih ostalih porodica u Srbiji. Nova Godina nije mogla ni da pomisli da dođe, ako je veseli odbor za doček ne sačeka sa bar vanglom ruske salate. Zašto, to niko ne zna. Ne zna se koji je špijun podmukli podvalio srpskoj naciji Rusku salatu koja je bila obaveznija od novogodišnje jelke. Čak je i prase, u ime moguće krize, moglo da izostane, ali Ruska salata ni slučajno, ni namerno. Ona je morala da caruje svečarskim stolom, a prema uputstvima trebalo ju je jesti uz sve, od mesa do kolača. Ako ni zbog čega drugog, ono zato što je za njenu proizvodnju utrošeno toliko vremena koliko se za tri slave i dve tajne večere ne troši. Seckanja radi. Veče pred Novu Godinu bi Srbiju brže od šestoaprilskog rata mogao da osvoji i dvocifreni neprijatelj. Zato što Srbija tada secka. Sitno, sitno, ali ne presitno. I obavezno jednako. Usklađeno sa graškom. Zato što sve u Ruskoj salati mora da bude jednako, ne može da štrči i kvari tradiciju. Za koju se ne zna kad je počela, a još manje ima li ikakve nade da će se ikada završiti i besomučnog seckanja rešiti izmučene državljane. Naravno da kao i kod ostalih religija, tako i u Ruskosalatnoj, postoje sekte i bundžije koje se trude da oprečnim tumačenjima unesu nemir u postojeće stanje. Među njima su najžešće sukobljene one od kojih jedna tvrdi da kuvanoj piletini nije mesto u ruskoj salati, dok  druga tvrdi da bez piletine se može postići samo feler. Nešto manje primećeni su oni koji se kunu u senf, bez kog majonez ima prosto previše majonezast ukus, ali ima i fanatika koji tvrde da unutra treba munuti i jogurt. Njih ne treba shvatati ozbiljno, to u amaterski pokreti, za razliku od novodobnih inovatora koji Rusku salatu prave sa želatinom. Što je već dovoljno da se oformi nova inkvizicija koja bi kaznila tu blasfemiju. Mi smo bili belopileći pokret i to iz jednostavnih, količinsko megalomanskih razloga – da je bude što više. Da ne možemo godinama da je pojedemo, ali da je bude dovoljno u slučaju da se dva tri susedna grada odluče da svrate kod nas za doček. Za seckanje pomenutog pilećeg dekoltea je bio zadužen Otac, zahvaljujući svom inženjerskom pozivu. Meni su davali onaj tupi nož, kojim ni voda ne može da se ošteti, da njime testerišem kuvane šargarepe. I pazim da se ne razmrljave. Za to vreme je Roditeljica pripremala sastojke za još jedan pokušaj razvoda, jaja i zejtin. Za ručno pravljenje majoneza. Zato što smo mi spadali u fundamentaliste koji nisu priznavali tubiran ili tegliran kupovni majonez. Da bi stvar bila još napetija, proces mućenja se izvodio viljuškom. Nakon što bi sve što se iseckati dalo bilo ukockano, Otac i Roditeljica su se povlačili u kuhinju i alhemičarski pristupali majoneznoj drami. Roditeljica je kao pobesnela tukla žumanca o zidove vangle, dok je Otac preciznošću čoveka koji rukuje nitroglicerinom, a  ne zejtinom, ukapavao s tačno određene visine. Povremeno bi Roditeljica ciknula tako da je komšiluk prste od straha odsecao, jer naravno i oni su učestvovali u sveopštoj seckaniji Ruskosalatnog pokreta, a Otac bi zelen od straha ubrzao ili usporavao sipanje ulja. Posle oko skoro sat vremena zaglušujuće buke, u kojoj je više od svih trpela jadna vangla, Roditeljica bi stekla zavidne bicepse na desnoj ruci, ali je zato ručno proizvedeni majonez stidljivo drhturio konačno doveden u pravo agregatno stanje. Umešavanje iseckotina se vršilo nežno i ujednačenim pokretima. Samo Roditeljica je imala kvalifikacije za ovaj zahtevni proces. Mi smo, gluvi od majoneza, stajali sa strane, diveći se cisterni Ruske salate koja se rađala pred našim očima. Naravno da to nije bilo sve, Ruska salata nije smela tek tako da se stavi u frižider, ne, ne...Prvo je morala da se odmori. Tu njenu potrebu sam svim srcem razumela. Ako smo mi bili umorni, kako li je tek njoj bilo u toj postnatalnoj fazi. Onda je iznošena na balkon, pod uslovom da tamo nije prehladno. Sa balkona u frižider. Ili obrnuto, prvo u frižider, onda na balkon, pa nazad u frižider. Tu negde je stizala i Nova Godina koja nije mogla da čeka danima da naša ruska salata postigne pravo, željeno stanje... Te prve, novogodišnje večeri smo je jeli slatko, uz uskostručne Roditeljičine komentare: »Možda je mrvu onako malo više nekako ali ipak...rekla sam ti ja da lakše sipaš zejtin...« Otac je odmahivao glavom punom ruske salate i mumlao: »Ma, odlična je, bolja od lanjske...« Jeli smo je danima, a nje je kao uklete bivalo sve više i više...Jeli smo je uz sve, grašak nam je na uši izlazio, skoro smo kokodakali od jajčanog efekta, a nje prokletinje nikako nije htelo da bude manje. Jedina nada su nam bili gosti, ali oni su nas zaobilazili u širokom luku, baš kao i mi njih. Znali su, kao i mi što smo znali, šta ih čeka – jedenje tuđe Ruske salate, dok kod kuće tvoja hvata sve žući pokrov. Zbog toga smo se džabe uparađivali, uzalud su se disciplinovano belele moje hulahopke, niko nije hteo da natrči u goste i posle nedelju dana borbe sa sopstvenom Ruskom salatom bude poslužen našom. Ma koliko majonez sami proizvodili. I senfa mu ne dodavali. A, naša ruska salata je prelazila u stadijum razumnog bića, doduše šizofreno razdeljenog na iseckane sastojke. Krompir, šargarepa i grašak su već dogovarali koaliciju sa kiselim krastavčićima, računajući na pobedu nad pilećim mesom i šunkom. Moja Roditeljica je, umorna od čekanja, sedala za beli papir i počinjala da piše: »Я к вам пишу – чего же боле? Что я могу еще сказать? Теперь, я знаю, в вашей воле Меня презреньем наказать...«   p.s. Hvala najboljem, Bobu Živkoviću, za verovatno prvu u istoriji ilustraciju ruske salate.
    Jan 08, 2014 862