Blogovi

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 452
    Blogs
  • 58
    Active Bloggers
83 blogs
  • 09 Feb 2018
    Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti budili se svako jutro kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano cvetiću moj, ljubavi, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža?   Kao kad ti tlo izmiče pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala, prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva...   I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne, nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale, a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu srećo...   I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, nemi sa milion pitanja ...   Mislim da bih mogla voleti još jaće, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo, ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, nećemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobičajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli su jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil, da pismo ima svoj početak, sadržaj i kraj.   Bio je deo njene prošlosti, daleko u sadašnjosti, a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Da li on oseća da mu sad piše?", " Da li u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela već drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena čaša...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke.Budućnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo.   U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisaćeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad neće stići na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim prošlosti.          
    249 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti budili se svako jutro kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano cvetiću moj, ljubavi, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža?   Kao kad ti tlo izmiče pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala, prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva...   I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne, nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale, a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu srećo...   I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, nemi sa milion pitanja ...   Mislim da bih mogla voleti još jaće, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo, ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, nećemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobičajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli su jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil, da pismo ima svoj početak, sadržaj i kraj.   Bio je deo njene prošlosti, daleko u sadašnjosti, a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Da li on oseća da mu sad piše?", " Da li u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela već drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena čaša...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke.Budućnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo.   U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisaćeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad neće stići na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim prošlosti.          
    Feb 09, 2018 249
  • 27 Jan 2018
    Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleko. Uvek ću ti odgovoriti : “Nije mi ništa”. A svašta mi je. Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj. Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji. Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko. Ma, nije mi ništa…A svašta mi je. Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Senke mi igraju po zidovima. Sećanja me ophode čitavog dana. A srce ludo čuva te dragocene suze duboko u džepu, suviše dragocene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocene da bi se poklanjale svakom. Ne, nije mi ništa…A svašta mi je. U mojoj glavi jedan maleni repati đavo stanuje. Izokrene mi svaki trenutak, poseje sumnju, uprlja svaku tuđu reč i onda se kikoće kao nevaljalo dete. Šapuće mi pogrešne reči na usne, povlači pogrešne konce mojim pokretima. Đavo je to, zna kako da mi pokvati trenutak. Nije mi ništa…A svašta mi je. Kada bi samo nekako znao kada da ćutiš, a kada da pričaš. Kada bi samo nekako znao da je sve što trebam zagrljaj, onaj najduži, onaj najjači. Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca štit. Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i ćutao dugo, dugo … i grlio me jako, jako … i voleo me ludo, ludo … Zato me ne pitaj više šta mi je, kad nikada nećeš znati. Nije mi ništa … 
    268 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleko. Uvek ću ti odgovoriti : “Nije mi ništa”. A svašta mi je. Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj. Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji. Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko. Ma, nije mi ništa…A svašta mi je. Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Senke mi igraju po zidovima. Sećanja me ophode čitavog dana. A srce ludo čuva te dragocene suze duboko u džepu, suviše dragocene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocene da bi se poklanjale svakom. Ne, nije mi ništa…A svašta mi je. U mojoj glavi jedan maleni repati đavo stanuje. Izokrene mi svaki trenutak, poseje sumnju, uprlja svaku tuđu reč i onda se kikoće kao nevaljalo dete. Šapuće mi pogrešne reči na usne, povlači pogrešne konce mojim pokretima. Đavo je to, zna kako da mi pokvati trenutak. Nije mi ništa…A svašta mi je. Kada bi samo nekako znao kada da ćutiš, a kada da pričaš. Kada bi samo nekako znao da je sve što trebam zagrljaj, onaj najduži, onaj najjači. Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca štit. Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i ćutao dugo, dugo … i grlio me jako, jako … i voleo me ludo, ludo … Zato me ne pitaj više šta mi je, kad nikada nećeš znati. Nije mi ništa … 
    Jan 27, 2018 268
  • 09 Dec 2017
    Praznik Vreme kad svi nekud zure, zurba,trka galama. Neki su izgubili nesto,neko ne moze da pronadje obicno Ono sto mu je ispred nosa.I sami se nadjemo u takvoj situaciji. Ispali sa kolovoza,sreca pa ne u pravom smislu te reci,od silne zurbe i stresa pred novi pocetak nedelje covek moze pomalo da se izgubi u tome. Kako oni odrasli zaposleni,kako studenti ili oni kojima je to tu samo prolazna stanica,ali nas veze isto mesto.Trenutno Vreme praznika to prelepo vreme,nenadmasivo, vreme kad se bliznji sastaju i cascavaju raduju i vesele ,jer tako to treba da bude,takvi su obica9ji. Tada niko ne bi trebao da Bude sam ili da se tako oseca,ili ako bas jeste mozda to treba da mu bude poruka,pou9ka u zivotu. Da kazemo lekcija,nikako kazna. Svaki covek moze da pronadje sebe tako sto ce zavoleti to svoje lice i nauciti iz sopstvenih gresaka ispocetka ispocetka
    353 Objavio/la Voljena
  • By Voljena
    Praznik Vreme kad svi nekud zure, zurba,trka galama. Neki su izgubili nesto,neko ne moze da pronadje obicno Ono sto mu je ispred nosa.I sami se nadjemo u takvoj situaciji. Ispali sa kolovoza,sreca pa ne u pravom smislu te reci,od silne zurbe i stresa pred novi pocetak nedelje covek moze pomalo da se izgubi u tome. Kako oni odrasli zaposleni,kako studenti ili oni kojima je to tu samo prolazna stanica,ali nas veze isto mesto.Trenutno Vreme praznika to prelepo vreme,nenadmasivo, vreme kad se bliznji sastaju i cascavaju raduju i vesele ,jer tako to treba da bude,takvi su obica9ji. Tada niko ne bi trebao da Bude sam ili da se tako oseca,ili ako bas jeste mozda to treba da mu bude poruka,pou9ka u zivotu. Da kazemo lekcija,nikako kazna. Svaki covek moze da pronadje sebe tako sto ce zavoleti to svoje lice i nauciti iz sopstvenih gresaka ispocetka ispocetka
    Dec 09, 2017 353
  • 27 Sep 2017
    Pojavis se odnekud, tako iznenada, pojavis se Ti, uvek tako nespremnom me ucinis. U svom najlepsem obliku, kako samo ti umes.Pojavis se kada je hladno. kada se ruke lede i noge poskakuju, a ja te pogledam bez nekog posebnog razmisljanja. Dovoljno je sto si samo tu, stranac koji putuje iz samo tebi poznatog pravca, put ka necemu ili nekome. Dobro je, makar sa moje tacke gledista znati, gde ti je pravac, drzati se tog puta i ne posustati. To je bitno... u zivotu ne odustati, pa i ponekad, ako se bas mora, bolje stati na kratko i nastaviti... tek da ne stojis u mestu..tek da pokazes zlim ljudima.. njima koji jedva cekaju da padnes... da ti u stvari nisi rodjen za predaju, vec si veliki borac koji svaku bitku dobija.
    449 Objavio/la Voljena
  • By Voljena
    Pojavis se odnekud, tako iznenada, pojavis se Ti, uvek tako nespremnom me ucinis. U svom najlepsem obliku, kako samo ti umes.Pojavis se kada je hladno. kada se ruke lede i noge poskakuju, a ja te pogledam bez nekog posebnog razmisljanja. Dovoljno je sto si samo tu, stranac koji putuje iz samo tebi poznatog pravca, put ka necemu ili nekome. Dobro je, makar sa moje tacke gledista znati, gde ti je pravac, drzati se tog puta i ne posustati. To je bitno... u zivotu ne odustati, pa i ponekad, ako se bas mora, bolje stati na kratko i nastaviti... tek da ne stojis u mestu..tek da pokazes zlim ljudima.. njima koji jedva cekaju da padnes... da ti u stvari nisi rodjen za predaju, vec si veliki borac koji svaku bitku dobija.
    Sep 27, 2017 449
  • 27 Sep 2017
    Moja ljubav si ti, koliko puta bih zelela  to reci... ali ne mogu, kao da se plasim da nije pravi trenutak, ili te samo skrto drzim od sebe na distanci kao prijatelja... samo... a znam da bi zelela sa tobom nesto vise. Proslo me je vreme slepila i sada zivot gledam sa nekim drugim ocima.Ni sama ne znam kako sam mogla biti slepa onda kada si pisao reci meni posvecene, a ja sam to sve upijala. Vodila sam se uz jedno pravilo...   Procitacu samo jednom, jer drugi put tvoje reci izgube sjaj, vrednost ili ono pravo znacenje - prevod koje je srce razumelo prvi put procitavsi..  zauvek sacuva u sebi kao onaj prvi osecaj, koji nikada ne vara. Kao kada sretnes nekoga i taj prvi susret ti kaze odmah sve...Moze to biti nacin na koji osoba prica, govor tela, stidljivost koja nekad ne moze da se prikrije. Ma to srce nezno poput decaka, sa druge strane iskusan i pun stila, ni prema tebi zivot nije bio fer...  znamo mi kako se izvlaci ono najbolje iz njega, svetlost....  
    398 Objavio/la Voljena
  • By Voljena
    Moja ljubav si ti, koliko puta bih zelela  to reci... ali ne mogu, kao da se plasim da nije pravi trenutak, ili te samo skrto drzim od sebe na distanci kao prijatelja... samo... a znam da bi zelela sa tobom nesto vise. Proslo me je vreme slepila i sada zivot gledam sa nekim drugim ocima.Ni sama ne znam kako sam mogla biti slepa onda kada si pisao reci meni posvecene, a ja sam to sve upijala. Vodila sam se uz jedno pravilo...   Procitacu samo jednom, jer drugi put tvoje reci izgube sjaj, vrednost ili ono pravo znacenje - prevod koje je srce razumelo prvi put procitavsi..  zauvek sacuva u sebi kao onaj prvi osecaj, koji nikada ne vara. Kao kada sretnes nekoga i taj prvi susret ti kaze odmah sve...Moze to biti nacin na koji osoba prica, govor tela, stidljivost koja nekad ne moze da se prikrije. Ma to srce nezno poput decaka, sa druge strane iskusan i pun stila, ni prema tebi zivot nije bio fer...  znamo mi kako se izvlaci ono najbolje iz njega, svetlost....  
    Sep 27, 2017 398
  • 10 Feb 2017
    Ona
    Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno… njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje izmedju sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda. Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala jednom da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima…
    392 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Ona
    Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno… njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje izmedju sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda. Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala jednom da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima…
    Feb 10, 2017 392
  • 04 Feb 2017
    Bez reči, bez glasa... tebi mogu reći šta osećam i vidim u duši tvoga lika. Nije da želim biti nema, a čuti svaku tvoju lepu reč... ja samo želim da ostanem ona koja u sebi stvara... a stvoriti tebe u mojim mislima bilo je pomalo... lepo... a pomalo strano. A ipak si tu, osećam te u uzdahu, u dodiru... osećam te svojim telom, i neobuzdanom strašću. Mekoća dodira tvog budi u meni najepše želje, skrivene tajne i onaj davno izgubljeni osećaj da pripadam nekom, da trebaju mi  ruke koje znaju da miluju, i znaju da uzmu ovu snagu večne strasti koja bdije u meni. I kada kažem da želim, to je istina. Ako nekada u meni ostane praznina od osećaja, nepotpne misli i hladan san, tada nisam za tebe. Tada će misli da budu daleko, nedostižne i puste... Pogledom nađi zalutali osmeh, rukama uhvati poslednji dodir, jer tako ću opet da osetim ovu vrelinu i tada ću da pustim ovaj uzdah što delim sa tobom. Ostani tu dok budem željna, dok budeš sretan u mom naručju... jer želja je pusta bez pogleda, a telo je hladno bez mekoće tuđih ruku, bez daha na mojim usnama. Želim te u snovima, a oni su stvarni koliko i moja nadanja, želje i poljupci... Ako se nekada pitaš verujem li snovima, seti se mog pogleda... jer gledajući tebe ja sam budna sanjala!    
    428 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Bez reči, bez glasa... tebi mogu reći šta osećam i vidim u duši tvoga lika. Nije da želim biti nema, a čuti svaku tvoju lepu reč... ja samo želim da ostanem ona koja u sebi stvara... a stvoriti tebe u mojim mislima bilo je pomalo... lepo... a pomalo strano. A ipak si tu, osećam te u uzdahu, u dodiru... osećam te svojim telom, i neobuzdanom strašću. Mekoća dodira tvog budi u meni najepše želje, skrivene tajne i onaj davno izgubljeni osećaj da pripadam nekom, da trebaju mi  ruke koje znaju da miluju, i znaju da uzmu ovu snagu večne strasti koja bdije u meni. I kada kažem da želim, to je istina. Ako nekada u meni ostane praznina od osećaja, nepotpne misli i hladan san, tada nisam za tebe. Tada će misli da budu daleko, nedostižne i puste... Pogledom nađi zalutali osmeh, rukama uhvati poslednji dodir, jer tako ću opet da osetim ovu vrelinu i tada ću da pustim ovaj uzdah što delim sa tobom. Ostani tu dok budem željna, dok budeš sretan u mom naručju... jer želja je pusta bez pogleda, a telo je hladno bez mekoće tuđih ruku, bez daha na mojim usnama. Želim te u snovima, a oni su stvarni koliko i moja nadanja, želje i poljupci... Ako se nekada pitaš verujem li snovima, seti se mog pogleda... jer gledajući tebe ja sam budna sanjala!    
    Feb 04, 2017 428
  • 05 Jan 2017
    Slomiće vam srce i vi ćete slamati drugima srca. Posvađaćete se s najboljim prijateljem ili se čak zaljubiti u njega. Kukaćete zbog vremena koje leti brže nego što ga možete uhvatiti. Nikad ga nećete moći zaustaviti. Zato fotografišite sve što stignete, smejte se do suza kad god možete, opraštajte ljudima njihove greške i volite kao da nikad niste bili povređeni. Činite dobro jer je to jedino merilo pametno proživljenog života. U životu ništa nije garantovano, nema predaha sa problemima i najčešće nema druge šanse koju ćete dobiti. Sve što možete je da živite život punim plućima, da kažete ljudima koje volite koliko su vam dragi, da odjebete one koji vas guše i crpe energiju. Jedino vreme kad možete uraditi nešto totalno blesavo i neponovljivo je sada. Zato prestanite ovo čitati i uradite baš to.  Srećna Nova godina !!!
    449 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Slomiće vam srce i vi ćete slamati drugima srca. Posvađaćete se s najboljim prijateljem ili se čak zaljubiti u njega. Kukaćete zbog vremena koje leti brže nego što ga možete uhvatiti. Nikad ga nećete moći zaustaviti. Zato fotografišite sve što stignete, smejte se do suza kad god možete, opraštajte ljudima njihove greške i volite kao da nikad niste bili povređeni. Činite dobro jer je to jedino merilo pametno proživljenog života. U životu ništa nije garantovano, nema predaha sa problemima i najčešće nema druge šanse koju ćete dobiti. Sve što možete je da živite život punim plućima, da kažete ljudima koje volite koliko su vam dragi, da odjebete one koji vas guše i crpe energiju. Jedino vreme kad možete uraditi nešto totalno blesavo i neponovljivo je sada. Zato prestanite ovo čitati i uradite baš to.  Srećna Nova godina !!!
    Jan 05, 2017 449
  • 07 Nov 2016
        Na vreme naucilaNa vreme naucila da kada se osecam ko ispala sa kolovoza,kao da sam nesto izgubila onako usput a voz je vec krenuo.Naucila sam da prihvatim da su moje emocija i moja osecanja upravo Ono sto me cini.Mogu biti i srecna i tuzna u isto vreme.Srecna zbog drugih kada vidim njihovu radost. Zivot je mac sa ostrice dve,a ljubav je Ono sto nas izvlaci,ljubav prema sebi samima,prema svome detetu,ta bezgranicna i bezuslovna ljubav.I ljubav prema svojim najblizima..oni su ti na koje covek moze da se osloni kada mu je najteze.E bas tada kad mu dodje ona zuta minuta,kad covek ni sam sebe ne razume,ali idé napred gura ka necemu sto se zove buducnost.Radujem se jos jednim novim iskustvom.jer nikad nije kasno da se pocne ispocetka..
    560 Objavio/la Voljena
  • By Voljena
        Na vreme naucilaNa vreme naucila da kada se osecam ko ispala sa kolovoza,kao da sam nesto izgubila onako usput a voz je vec krenuo.Naucila sam da prihvatim da su moje emocija i moja osecanja upravo Ono sto me cini.Mogu biti i srecna i tuzna u isto vreme.Srecna zbog drugih kada vidim njihovu radost. Zivot je mac sa ostrice dve,a ljubav je Ono sto nas izvlaci,ljubav prema sebi samima,prema svome detetu,ta bezgranicna i bezuslovna ljubav.I ljubav prema svojim najblizima..oni su ti na koje covek moze da se osloni kada mu je najteze.E bas tada kad mu dodje ona zuta minuta,kad covek ni sam sebe ne razume,ali idé napred gura ka necemu sto se zove buducnost.Radujem se jos jednim novim iskustvom.jer nikad nije kasno da se pocne ispocetka..
    Nov 07, 2016 560
  • 03 Nov 2016
    1 Novembar 2016,jednom samo i nikada vise.A nebo je veceras puno zvezda,nesto predivno za videti.Volim zvezde,one su Ono sto me raduje,cini mi se da bi mogla satima gledati tu pescanu plazu.Neko me u pita, jeli hladno napolju .Nije,jer ja sam previse zauzeta divljenjem i gledanjem u nebo,jer tada ne osecam hladnocu,po noci zvezde po danu avioni.Na nebu je uvek neko desavanje,samo treba posebno i pazljivo posmatrati,cak I oni najveci oblaci i najvece oluje ne mogu sakriti tu lepotu i magiju sto nebo ima.Nebo je nocas tako blizu. Na dohvat ruke.Posmatrajuci nebo puno zvezda covek lako moze da se izgubi,jer sta ima lepse od tog sjaja,cini mi se kao da svaka ona zvezda sto svetluca,e bas ta ona sto se izdvaja od ostalih i sjaji najjace,te vodi nekuda ili nekome,da Li ste I kada pomislili da svaka ta zvezda ustvari predstavlja nekoga koga smo izgubili nekoga ko nas je napustio skoro ili nekada davno..Ili su to samo na nebu putnici kroz vreme.
    540 Objavio/la Voljena
  • By Voljena
    1 Novembar 2016,jednom samo i nikada vise.A nebo je veceras puno zvezda,nesto predivno za videti.Volim zvezde,one su Ono sto me raduje,cini mi se da bi mogla satima gledati tu pescanu plazu.Neko me u pita, jeli hladno napolju .Nije,jer ja sam previse zauzeta divljenjem i gledanjem u nebo,jer tada ne osecam hladnocu,po noci zvezde po danu avioni.Na nebu je uvek neko desavanje,samo treba posebno i pazljivo posmatrati,cak I oni najveci oblaci i najvece oluje ne mogu sakriti tu lepotu i magiju sto nebo ima.Nebo je nocas tako blizu. Na dohvat ruke.Posmatrajuci nebo puno zvezda covek lako moze da se izgubi,jer sta ima lepse od tog sjaja,cini mi se kao da svaka ona zvezda sto svetluca,e bas ta ona sto se izdvaja od ostalih i sjaji najjace,te vodi nekuda ili nekome,da Li ste I kada pomislili da svaka ta zvezda ustvari predstavlja nekoga koga smo izgubili nekoga ko nas je napustio skoro ili nekada davno..Ili su to samo na nebu putnici kroz vreme.
    Nov 03, 2016 540