Vidi po datumu

Tagovi

Novi Blogovi

  • 08 Oct 2019
    Hladnoća. Mraz. Sneg, a u snegu, crveni kaput leži beživotan... Oko njega gomila otisaka stopala utisnutih silovito u sneg... Par vlasi kose…. Par crnih dugmića. Užurbano se kreće kroz gužvu i trlja ruke jednu o drugu, duva u njih. Hladno je. Uzima kafu i kroz osmeh ubacuje bakšiš konobaru koji je služi svaki dan. Ona je devojka koja više voli noć nego dan.  Više voli sladoled od same čokolade. Više voli misao i maštariju, nego sam čin. U njenoj kosi se veoma često može naći po koji plavi, kovrdzavi pramen. Na njenom licu se veoma često može videti osmeh. U njenoj ruci olovka. U njenim očima nešto neshvaćeno, pomalo tužno.    Kada bi neko slikao  predele kroz koje bi prolazila, na njemu bi bile 3 boje. Crna, boja uspavanih drveća i grana, bela, boja snega i crvena.    Potrebno je da predje dobar put da bi stigla do posla.  Baš tog dana, kada je žurila, jer se nije lepo obukla, u sred gomile zamišljenih ljudi, oseti miris, njoj veoma poznat i u svoj toj svojoj žurbi okrenu se, pokušavajući da uhvati par dobro poznatih očiju i iz sve snage se zakuca u 3 metra visokog čoveka. Kakva su vremena došla, govori činjenica da se nije ni okrenuo da joj pomogne. Ustaje i otresa sneg sa sebe... Ono čega tada nije bila svesna, jeste da je u tom trenutku, taj poznat, crn par očiju vrebao iza staklenih prozora lokala na ćošku ulice...   Prolazi pola sata od prve jutarnje gužve.    Dan je počeo da se raspetljava.  Stigla je na posao, obavila sve ukupno 5 razgovora, poslala 7 mailova, popunila dokumentaciju, popila 2 kafe i jedan zeleni čaj, ispričala se sa kolegama i sa velikim ushićenjem krenula kući. Tamo je trebalo mnogo toga završiti.    Prolazi dva sata.    Slabo sunce je počelo da zalazi, jedva se nadzirući iza sivih oblaka. Neka tišina prostruji gradom.  Njene lokne više ne padaju preko njenog tela. One sada stoje izvan betonskog zida, pomerajući se u ritmu trzaja njenog tela čija duša ga polako napušta. Sekundama je daleko od smrti. Verovala mu je. Čak i u smrti biće sa njim. Ali u životu ne….   Nije hteo isto što i ona. Nije mogao da joj da ono što je želela iako je obećavao. Nije mogao da promeni stvari koje je rekao da će promeniti jer on to želi. Nije hteo jednu jako bitnu. Ogromnu stvar, veličine sunca. I ona ih je razdvojila. On je za nju bio mrtav.   On je bio povredjen. Živeo je sam, sve je radio kako je sam znao, niko ga nije učio. Povređivali su ga. Pokušavao je da nadje zamenu za ljubav, ali niko mu nije olakšao, svi su ga napuštali. Kao mali je trpeo velike emotivne prekide, upadao je u dubinu svoje ličnosti, svoje psihe, trenirao kao blesav jer to mu je bila zamena, tad je bio od čelika, jedna figura, kao izvajana. Pala je na to, pala je na njega. Delili su srećne momente. Delili su osmehe, tugu, uspone i padove, živeli su zajedno.. postali jedno.  Kada bi zažmurio setio bi se kako su se upoznali. Otišla je na žurku sa drugaricama. Elektro muzika, bass ritam rastvara zidove i odjekuje bubnim opnama. Skače, znoji se, dok u jednoj ruci drži telefon, a u drugoj penušavo vino. Situacija se kuva, DJ ubrzava ritam, ljudi se lože i pada drop. Umorila se. Kreće ka separeu i tada joj se pogled prvi put ukrsti sa sudbinom. Gledao ju je dugo, dok su mu leđa čuvala 2 druga, tada već potpuno pijana. Jedan njegov drugar je krenuo da joj se nabacuje, da bi posle 5 minuta postao veoma napadan. On joj je prišao i jednim veoma kratkim udarcem onesvestio druga… Ostala je bez teksta.. Agresija, sirova snaga i stao je u njenu odbranu. Prišao joj je i onako ispod oka, pružio joj ruku i predstavio se. Od tada su postali nerazdvojni.  U kadi su. Penušava kupka i klasična muzika u pozadini. Oduvek ga je ispunjavao zvuk klavira i violine koji su mu bili kao hladan oblog bolnom telu. Gledaju se preko gomile mehurića. Njene crvene usne su izgledale kao par trešanja koje jedva čekaju da budu ubrane. Njegovo telo je postajalo toplije kada je pored nje. Ona je prstima prelazila preko njegovih vena i žilavih ruku, preko pločica i prstima prolazila kroz njegovu kosu. Uhvatio ju je i bacio na krevet onako mokru, golu, ranjivu...  Kada bi ona zažmurila, setila bi se kako joj donosi buket ruža jutro nakon što su te noći zapalili krevet. Slomili su ga. Setila bi se kako je hvata oko struka, podiže u vis i vrti na brdu kada je pristala da uzme ključ od njegovog stana. Onda bi rukom prešla preko prvog ožiljka koji je nastao na njenoj slepoočnici. Setila bi se kako je čupa i zavaljuje njenu glavu u ogledalo. Setila bi se tog ukusa metala u ustima i zujanja u ušima. Setila bi se kako je mislila da nikada neće moći da ima decu jer ju je šutirao 12 puta u istom tom staklenom kupatilu, sa biserno belim porcelanskim pločicama. Setila bi se kako izgleda raspršen snop kapljica krvi po istim tim belim porcelanskim pločicama. Setila bi se svoje omiljene čipkaste haljine, koju je kasnije morala da pere. Setila se kako je tada gledala modrice na svojim rukama i koliko je puta samo zaplakala kada bi se videla u ogledalu. A posle tih 12 udaraca bi došao pored nje i počeo da plače. Grlio bi je i ljubio. Govorio bi joj da ne želi da ga ostavi. Ne može bez nje.   Ona je znala da želi nešto drugačije. To je postalo nemoguće. Ogromna senka se nadvila nad njenim životom, zaklanjajući jedine zrake sreće i ispunjenosti koje je imala kada bi pričali o svemu drugome osim o svojoj vezi. Njegov duh, njegova tama, obuzela ju je. Ali nikada nije nadomestila život u njoj. Ona je uvek bila u stanju da povrati boje crno beloj slici. Kada je nestala iz njegovog života. Slika je postala siva i crna.    Nije hteo da je pusti da živi bez njega. Nije mogao ni da zamisli život bez nje.    Upela je da promeni sve u vezi sebe. Uspela je da mu pobegne. Da joj izgubi trag. I baš tog dana se prvi  put probudila kao slobodna osoba, spustila je gard. Pratio ju je. Sačekao da završi taj dan i na sred ulice, njoj onako zamišljenoj, u dnevnom sanjarenju, ispreprecio put.    Videla je u njegovim očima da je kraj. Crno.    Počela je da beži. Nije bila spremna da umre. Imala je plan. Znala je šta želi. Znala je i kako da ostvari to. "Zar će tako da se završi? Ovo je kraj?! Ne!" Lovac poče da juri svoj plen.  Niko drugi na planeti Zemlji ne postoji. Samo njih dvoje i njihove dve crne siluete  koje trče preko snega i rastapaju se kroz prostor.  Uhvatio ju je za rukav, otkida par dugmića propraćen zvukom cepanja tkanine. Ona se izvukla iz svog kaputa, ali ju je usporio.  Hvata je za kosu. Ona nema snage da vrišti, nemoćna je pored njega, okreće se ka njemu i onog trenutka kada su im se pogledi ukrstili, ogroman deo glečera sa Antarktika odvali se i propadne u led.  Pogledala ga je i izdahnula. Kroz njen vidljiivi dah, provuče se reč nemoj, izvini. Ali lovac je zgrabio svoj plen. Oseća kako joj krv ključa i srce hoće iz grudi da iskoči. Njene crvene usne, njene crne oči. Njen bled ten i miris.  Bez toga ne može. Obavija ruke oko njenog vrata počinje da steže jer ne može da je pusti. U smrti bice njegova. Zauvek. Ona zatvara oči. Poslednja suza zaledi se na jagodici sada već usnule, hladne devojke, čije lokne više ne padaju preko njenog tela, nego vise u vazduhu, u parku preko zida, na kome je crvenim sprejem ispisano: "Seti me se, kada god pogledaš gore u mrak i na nebu jasno vidiš zvezde, onako kao da su nacrtane, kako samo tebi namiguju, pričajući priču beskrajnu, u kojoj svaka nova reč, nezaboravnu uspomenu ispisuje...". Crveni kaput leži u snegu beživotan… Sneg. I mraz...
    57 Objavio/la D Boyanna
  • Hladnoća. Mraz. Sneg, a u snegu, crveni kaput leži beživotan... Oko njega gomila otisaka stopala utisnutih silovito u sneg... Par vlasi kose…. Par crnih dugmića. Užurbano se kreće kroz gužvu i trlja ruke jednu o drugu, duva u njih. Hladno je. Uzima kafu i kroz osmeh ubacuje bakšiš konobaru koji je služi svaki dan. Ona je devojka koja više voli noć nego dan.  Više voli sladoled od same čokolade. Više voli misao i maštariju, nego sam čin. U njenoj kosi se veoma često može naći po koji plavi, kovrdzavi pramen. Na njenom licu se veoma često može videti osmeh. U njenoj ruci olovka. U njenim očima nešto neshvaćeno, pomalo tužno.    Kada bi neko slikao  predele kroz koje bi prolazila, na njemu bi bile 3 boje. Crna, boja uspavanih drveća i grana, bela, boja snega i crvena.    Potrebno je da predje dobar put da bi stigla do posla.  Baš tog dana, kada je žurila, jer se nije lepo obukla, u sred gomile zamišljenih ljudi, oseti miris, njoj veoma poznat i u svoj toj svojoj žurbi okrenu se, pokušavajući da uhvati par dobro poznatih očiju i iz sve snage se zakuca u 3 metra visokog čoveka. Kakva su vremena došla, govori činjenica da se nije ni okrenuo da joj pomogne. Ustaje i otresa sneg sa sebe... Ono čega tada nije bila svesna, jeste da je u tom trenutku, taj poznat, crn par očiju vrebao iza staklenih prozora lokala na ćošku ulice...   Prolazi pola sata od prve jutarnje gužve.    Dan je počeo da se raspetljava.  Stigla je na posao, obavila sve ukupno 5 razgovora, poslala 7 mailova, popunila dokumentaciju, popila 2 kafe i jedan zeleni čaj, ispričala se sa kolegama i sa velikim ushićenjem krenula kući. Tamo je trebalo mnogo toga završiti.    Prolazi dva sata.    Slabo sunce je počelo da zalazi, jedva se nadzirući iza sivih oblaka. Neka tišina prostruji gradom.  Njene lokne više ne padaju preko njenog tela. One sada stoje izvan betonskog zida, pomerajući se u ritmu trzaja njenog tela čija duša ga polako napušta. Sekundama je daleko od smrti. Verovala mu je. Čak i u smrti biće sa njim. Ali u životu ne….   Nije hteo isto što i ona. Nije mogao da joj da ono što je želela iako je obećavao. Nije mogao da promeni stvari koje je rekao da će promeniti jer on to želi. Nije hteo jednu jako bitnu. Ogromnu stvar, veličine sunca. I ona ih je razdvojila. On je za nju bio mrtav.   On je bio povredjen. Živeo je sam, sve je radio kako je sam znao, niko ga nije učio. Povređivali su ga. Pokušavao je da nadje zamenu za ljubav, ali niko mu nije olakšao, svi su ga napuštali. Kao mali je trpeo velike emotivne prekide, upadao je u dubinu svoje ličnosti, svoje psihe, trenirao kao blesav jer to mu je bila zamena, tad je bio od čelika, jedna figura, kao izvajana. Pala je na to, pala je na njega. Delili su srećne momente. Delili su osmehe, tugu, uspone i padove, živeli su zajedno.. postali jedno.  Kada bi zažmurio setio bi se kako su se upoznali. Otišla je na žurku sa drugaricama. Elektro muzika, bass ritam rastvara zidove i odjekuje bubnim opnama. Skače, znoji se, dok u jednoj ruci drži telefon, a u drugoj penušavo vino. Situacija se kuva, DJ ubrzava ritam, ljudi se lože i pada drop. Umorila se. Kreće ka separeu i tada joj se pogled prvi put ukrsti sa sudbinom. Gledao ju je dugo, dok su mu leđa čuvala 2 druga, tada već potpuno pijana. Jedan njegov drugar je krenuo da joj se nabacuje, da bi posle 5 minuta postao veoma napadan. On joj je prišao i jednim veoma kratkim udarcem onesvestio druga… Ostala je bez teksta.. Agresija, sirova snaga i stao je u njenu odbranu. Prišao joj je i onako ispod oka, pružio joj ruku i predstavio se. Od tada su postali nerazdvojni.  U kadi su. Penušava kupka i klasična muzika u pozadini. Oduvek ga je ispunjavao zvuk klavira i violine koji su mu bili kao hladan oblog bolnom telu. Gledaju se preko gomile mehurića. Njene crvene usne su izgledale kao par trešanja koje jedva čekaju da budu ubrane. Njegovo telo je postajalo toplije kada je pored nje. Ona je prstima prelazila preko njegovih vena i žilavih ruku, preko pločica i prstima prolazila kroz njegovu kosu. Uhvatio ju je i bacio na krevet onako mokru, golu, ranjivu...  Kada bi ona zažmurila, setila bi se kako joj donosi buket ruža jutro nakon što su te noći zapalili krevet. Slomili su ga. Setila bi se kako je hvata oko struka, podiže u vis i vrti na brdu kada je pristala da uzme ključ od njegovog stana. Onda bi rukom prešla preko prvog ožiljka koji je nastao na njenoj slepoočnici. Setila bi se kako je čupa i zavaljuje njenu glavu u ogledalo. Setila bi se tog ukusa metala u ustima i zujanja u ušima. Setila bi se kako je mislila da nikada neće moći da ima decu jer ju je šutirao 12 puta u istom tom staklenom kupatilu, sa biserno belim porcelanskim pločicama. Setila bi se kako izgleda raspršen snop kapljica krvi po istim tim belim porcelanskim pločicama. Setila bi se svoje omiljene čipkaste haljine, koju je kasnije morala da pere. Setila se kako je tada gledala modrice na svojim rukama i koliko je puta samo zaplakala kada bi se videla u ogledalu. A posle tih 12 udaraca bi došao pored nje i počeo da plače. Grlio bi je i ljubio. Govorio bi joj da ne želi da ga ostavi. Ne može bez nje.   Ona je znala da želi nešto drugačije. To je postalo nemoguće. Ogromna senka se nadvila nad njenim životom, zaklanjajući jedine zrake sreće i ispunjenosti koje je imala kada bi pričali o svemu drugome osim o svojoj vezi. Njegov duh, njegova tama, obuzela ju je. Ali nikada nije nadomestila život u njoj. Ona je uvek bila u stanju da povrati boje crno beloj slici. Kada je nestala iz njegovog života. Slika je postala siva i crna.    Nije hteo da je pusti da živi bez njega. Nije mogao ni da zamisli život bez nje.    Upela je da promeni sve u vezi sebe. Uspela je da mu pobegne. Da joj izgubi trag. I baš tog dana se prvi  put probudila kao slobodna osoba, spustila je gard. Pratio ju je. Sačekao da završi taj dan i na sred ulice, njoj onako zamišljenoj, u dnevnom sanjarenju, ispreprecio put.    Videla je u njegovim očima da je kraj. Crno.    Počela je da beži. Nije bila spremna da umre. Imala je plan. Znala je šta želi. Znala je i kako da ostvari to. "Zar će tako da se završi? Ovo je kraj?! Ne!" Lovac poče da juri svoj plen.  Niko drugi na planeti Zemlji ne postoji. Samo njih dvoje i njihove dve crne siluete  koje trče preko snega i rastapaju se kroz prostor.  Uhvatio ju je za rukav, otkida par dugmića propraćen zvukom cepanja tkanine. Ona se izvukla iz svog kaputa, ali ju je usporio.  Hvata je za kosu. Ona nema snage da vrišti, nemoćna je pored njega, okreće se ka njemu i onog trenutka kada su im se pogledi ukrstili, ogroman deo glečera sa Antarktika odvali se i propadne u led.  Pogledala ga je i izdahnula. Kroz njen vidljiivi dah, provuče se reč nemoj, izvini. Ali lovac je zgrabio svoj plen. Oseća kako joj krv ključa i srce hoće iz grudi da iskoči. Njene crvene usne, njene crne oči. Njen bled ten i miris.  Bez toga ne može. Obavija ruke oko njenog vrata počinje da steže jer ne može da je pusti. U smrti bice njegova. Zauvek. Ona zatvara oči. Poslednja suza zaledi se na jagodici sada već usnule, hladne devojke, čije lokne više ne padaju preko njenog tela, nego vise u vazduhu, u parku preko zida, na kome je crvenim sprejem ispisano: "Seti me se, kada god pogledaš gore u mrak i na nebu jasno vidiš zvezde, onako kao da su nacrtane, kako samo tebi namiguju, pričajući priču beskrajnu, u kojoj svaka nova reč, nezaboravnu uspomenu ispisuje...". Crveni kaput leži u snegu beživotan… Sneg. I mraz...
    Oct 08, 2019 57
  • 03 Oct 2019
    Po šablonu već glumim sreću. Zaludjujem sebe. Lažem. Smeškam se. Nekad i ne. Naidje i takav trenutak da mi medju masom ljudi stane u grlu, krene bas tad, u neko nezgodno vreme, kad ja neću. Kad baš neću.   Naidje... Kažem im vrućina je kriva, nikad kiša, kažem da me umor savladava, lažem vešto i njih i sebe. Lažem da sam sretna i da je sve dobro. Lažem dok me pravi bol cepa negde u sredini grudi. Negde niže, svuda po telu. Lažem i trpim bol. Onu koju baš ne volim. Onu stvarnu, koja nije u knjigama psihologije. Ona koja je u anatomiji. Onu koja stvano deli na komadiće.   Lažem. Ne znam drugačije. I sebe i one oko sebe. I lagaću. Biću nasmejana, i slagaću da je zbog vrućine. Tu negde sam našla sebe. Tu negde ću i ostati. Možda mnogo jača od laži. Hladnija od svog tog bola. Toplija sa lažnim osmehom. Možda... da...
    60 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Po šablonu već glumim sreću. Zaludjujem sebe. Lažem. Smeškam se. Nekad i ne. Naidje i takav trenutak da mi medju masom ljudi stane u grlu, krene bas tad, u neko nezgodno vreme, kad ja neću. Kad baš neću.   Naidje... Kažem im vrućina je kriva, nikad kiša, kažem da me umor savladava, lažem vešto i njih i sebe. Lažem da sam sretna i da je sve dobro. Lažem dok me pravi bol cepa negde u sredini grudi. Negde niže, svuda po telu. Lažem i trpim bol. Onu koju baš ne volim. Onu stvarnu, koja nije u knjigama psihologije. Ona koja je u anatomiji. Onu koja stvano deli na komadiće.   Lažem. Ne znam drugačije. I sebe i one oko sebe. I lagaću. Biću nasmejana, i slagaću da je zbog vrućine. Tu negde sam našla sebe. Tu negde ću i ostati. Možda mnogo jača od laži. Hladnija od svog tog bola. Toplija sa lažnim osmehom. Možda... da...
    Oct 03, 2019 60
  • 30 Sep 2019
    Vi
    ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled izgleda tako poznato. Kao da sam se budila pored njega u prošlom životu? Da li ste sigurni da se ne poznajemo?'' Kao mnoštvo potoka koji izviru na nekom proplanku, koji se strmoglavo spuštaju u jednu veliku i jaku bujicu stvarajući brazde i tragove u stenju, ni sami ne znajući zašto idu tim putem, tako sam se osećala sve do sada. Ovaj momenat je ispunjen nekim nepoznatim mirisom i osećajem koji me navodi da vidim nove nijanse boja, da plivam kroz vreme i prostor vodeći se samo jednom misli, samo jednom željom. Da li je to realno? Ja sam sada ta koja stoji ispred reflektora u maloj, kratkoj, beloj haljini, nežno pomerajući svoje ruke visoko i još više, koliko god mi dah dozvoljava da izvučem svoje telo u visinu, jer to je tačka bez povratka, to je ta sjajna, svetlucava magična činjenica koja čeka da otvorim dlan nakon što sam je ugrabila kako bi mi zavrtela tlo pod nogama i stmoglavila moj život u snažnu, razornu bujicu.   Sedim u maloj, kratkoj, čipkastoj, beloj haljini na stepenicama železničke stanice, sa raspletenom kosom i odvezanom trakom na baletankama dok čekam... Dolazi po mene i smešta me u svoje udobno tapacirano i plišom prekriveno sedište, na mesto suvozača, trudeći se da mi veže pojas kako bih bila sigurna, ispred milion dugmića kao u avionu, ispred touch screen panela, na kome je nacrtana jedna velika nota. Gradska svetla nas zaobilaze kao kiša meteora, kada dolazimo na našu finalnu destinaciju, gde prestaje zvuk motora i počinje zvuk violine koji se rasipa kroz vreme i prostor cepajući na svom putu svaku trunku nepoverenja, nelagode, budeći nešto. Sasvim. Drugačije.   Opraštam se od male, kratke, čipkaste, bele haljine, i oberučke skidam crveno – crnu svilenu sa ofingera dok me njena mekoća mazi po prstima. Bacam haljinu u vis i kao na nekom usporenom snimku, ona pada preko mog tela, nežno, spremna, diktirajući svoj ritam za to veče, otkrivajući svojim naborima podvezice na mojim butinama, otkrivajući samo moje ruke, vrat i mračnu, misterioznu tetovažu na mojoj desnoj lopatici. Molekuli i kapljice najboljeg parfema prelaze put sve do mog vrata kada počinju da ga ljube i prijanjaju u znak zahvalnosti, obećavajući dugoročnost, sve dok se čarolija večeri ne izgubi u prvim jutarnjim zracima, koji su toliko daleko od nas...     Vrata ispred mene se otvaraju dok koračam ka sjaju uglačanog, skromnog, niskog podijuma za ples, gde me čeka on, sa svojim crno-belim cipelama, u košulji i crnom prsluku, sa podočnjacima do poda, posle napornog radnog dana, dok puši cigaretu, čiji se dim meša sa njegovim božanstvenim mirisom i nekako uvek pronađe put ka meni, obmota mi se oko vrata i povuče me ka sebi. Prilazim mu, želim da ga pitam nešto, ali ne znam šta... Ne mogu da progovorim. Crveni karmin na mojim usnama obećava tišinu... Crna linija oko mojih očiju obećava misteriju... Padam mu u zagrljaj dok me nežno, onako džentlmenski hvata oko struka, pribijajući moje telo uz njegovo. Ništa drugo više nije bitno. Tada postajemo jedno. Zenice se šire i daju prostoru oko nas potpuno drugačiju senku, misao. Strast. On se budi iz dnevne anestezije i ulazi u plameni vrtlog muzike orkestra koji svira tango. Violina. Njegov parfem i znoj, pogled. Njegove crne oči. Taj mrak. Njegova energija, ubrzani otkucaji, ta toplota i njegovi uzdasi, dok čekam da povede u sledeći korak... Minut je postao sekund, sat je postao minut, kazaljke su se izvrtele i pada poslednji izdah kroz namršten pogled uzbuđenja, u telesnoj senzaciji dok pregiba moje telo preko svoje leve ruke predajući time svoj zvanični potpis kao savršen završetak večeri...a kroz rupu na debeloj bordo zavesi se proima prvi jutarnji zrak sunca... Izlizana potpetica na mojim cipelama i moja brideća stopala ne progovaraju ni reč. Ne dozvoljava im moja razbarušena kosa, moje široke zenice, maleni osmeh, pogled u prazno i moje telo koje vrišti od ekstaze, jer je dobilo svoj dop. Tango...   Padam u beskonačan mrak svog beskonačno mekanog, čini se, dušeka u krevet pored koga iz izlizane torbe viri mala, čipkasta, kratka, bela haljina i tonem sve dublje u tamu, osećajući njegov miris i dodir na sebi...i dalje ne postavljajući ono bitno pitanje. Ko je on? Jedan treptaj i... ...Otvaram oči. On je ispred mene. Moja ruka je u njegovoj. Mi se upoznajemo. ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled....''    
    84 Objavio/la D Boyanna
  • Vi
    ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled izgleda tako poznato. Kao da sam se budila pored njega u prošlom životu? Da li ste sigurni da se ne poznajemo?'' Kao mnoštvo potoka koji izviru na nekom proplanku, koji se strmoglavo spuštaju u jednu veliku i jaku bujicu stvarajući brazde i tragove u stenju, ni sami ne znajući zašto idu tim putem, tako sam se osećala sve do sada. Ovaj momenat je ispunjen nekim nepoznatim mirisom i osećajem koji me navodi da vidim nove nijanse boja, da plivam kroz vreme i prostor vodeći se samo jednom misli, samo jednom željom. Da li je to realno? Ja sam sada ta koja stoji ispred reflektora u maloj, kratkoj, beloj haljini, nežno pomerajući svoje ruke visoko i još više, koliko god mi dah dozvoljava da izvučem svoje telo u visinu, jer to je tačka bez povratka, to je ta sjajna, svetlucava magična činjenica koja čeka da otvorim dlan nakon što sam je ugrabila kako bi mi zavrtela tlo pod nogama i stmoglavila moj život u snažnu, razornu bujicu.   Sedim u maloj, kratkoj, čipkastoj, beloj haljini na stepenicama železničke stanice, sa raspletenom kosom i odvezanom trakom na baletankama dok čekam... Dolazi po mene i smešta me u svoje udobno tapacirano i plišom prekriveno sedište, na mesto suvozača, trudeći se da mi veže pojas kako bih bila sigurna, ispred milion dugmića kao u avionu, ispred touch screen panela, na kome je nacrtana jedna velika nota. Gradska svetla nas zaobilaze kao kiša meteora, kada dolazimo na našu finalnu destinaciju, gde prestaje zvuk motora i počinje zvuk violine koji se rasipa kroz vreme i prostor cepajući na svom putu svaku trunku nepoverenja, nelagode, budeći nešto. Sasvim. Drugačije.   Opraštam se od male, kratke, čipkaste, bele haljine, i oberučke skidam crveno – crnu svilenu sa ofingera dok me njena mekoća mazi po prstima. Bacam haljinu u vis i kao na nekom usporenom snimku, ona pada preko mog tela, nežno, spremna, diktirajući svoj ritam za to veče, otkrivajući svojim naborima podvezice na mojim butinama, otkrivajući samo moje ruke, vrat i mračnu, misterioznu tetovažu na mojoj desnoj lopatici. Molekuli i kapljice najboljeg parfema prelaze put sve do mog vrata kada počinju da ga ljube i prijanjaju u znak zahvalnosti, obećavajući dugoročnost, sve dok se čarolija večeri ne izgubi u prvim jutarnjim zracima, koji su toliko daleko od nas...     Vrata ispred mene se otvaraju dok koračam ka sjaju uglačanog, skromnog, niskog podijuma za ples, gde me čeka on, sa svojim crno-belim cipelama, u košulji i crnom prsluku, sa podočnjacima do poda, posle napornog radnog dana, dok puši cigaretu, čiji se dim meša sa njegovim božanstvenim mirisom i nekako uvek pronađe put ka meni, obmota mi se oko vrata i povuče me ka sebi. Prilazim mu, želim da ga pitam nešto, ali ne znam šta... Ne mogu da progovorim. Crveni karmin na mojim usnama obećava tišinu... Crna linija oko mojih očiju obećava misteriju... Padam mu u zagrljaj dok me nežno, onako džentlmenski hvata oko struka, pribijajući moje telo uz njegovo. Ništa drugo više nije bitno. Tada postajemo jedno. Zenice se šire i daju prostoru oko nas potpuno drugačiju senku, misao. Strast. On se budi iz dnevne anestezije i ulazi u plameni vrtlog muzike orkestra koji svira tango. Violina. Njegov parfem i znoj, pogled. Njegove crne oči. Taj mrak. Njegova energija, ubrzani otkucaji, ta toplota i njegovi uzdasi, dok čekam da povede u sledeći korak... Minut je postao sekund, sat je postao minut, kazaljke su se izvrtele i pada poslednji izdah kroz namršten pogled uzbuđenja, u telesnoj senzaciji dok pregiba moje telo preko svoje leve ruke predajući time svoj zvanični potpis kao savršen završetak večeri...a kroz rupu na debeloj bordo zavesi se proima prvi jutarnji zrak sunca... Izlizana potpetica na mojim cipelama i moja brideća stopala ne progovaraju ni reč. Ne dozvoljava im moja razbarušena kosa, moje široke zenice, maleni osmeh, pogled u prazno i moje telo koje vrišti od ekstaze, jer je dobilo svoj dop. Tango...   Padam u beskonačan mrak svog beskonačno mekanog, čini se, dušeka u krevet pored koga iz izlizane torbe viri mala, čipkasta, kratka, bela haljina i tonem sve dublje u tamu, osećajući njegov miris i dodir na sebi...i dalje ne postavljajući ono bitno pitanje. Ko je on? Jedan treptaj i... ...Otvaram oči. On je ispred mene. Moja ruka je u njegovoj. Mi se upoznajemo. ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled....''    
    Sep 30, 2019 84
  • 30 Sep 2019
    Gledaš u mene i kapiraš svaku moju misao. Svaki moj uzdah pratiš i razumeš, razumeš moj smisao i polako svaku želju koju nisam izgovorila pretvaraš u nešto drugačije. Gledaš u mene i tražiš da ti dam više, da ti pokažem sebe, onu neotkrivenu sebe, neukrotivu, koja te doziva iz divljine da joj se pridružiš jer znaš da želiš, znaš da ti nije dovoljno sve što si stekao do sada, postoji taj deo koji ne razumeš i želiš da ga zadovoljiš. Davno je prošlo vreme kada si poslednji put izašao iz svoje senke. Šapućem. Gledaš u mene i polako postaješ svesan svoje anestezije, one koja te čini da budeš toliko razuman i okrutan u svojoj realnosti, koja te čini da budeš samouveren, ali i ranjiv, jer se u njoj krije nešto što do sada nisi mogao da shvatiš. Ali do sada nisi imao mene. Gledaš u mene i svaki pokret i svaki uzdah koji napravim ti je hrana, to je sada tvoja nova droga, tvoja zavisnost bez koje ne možeš. Tvoj dan, sada zavisi od mene, tvoja noć je ispunjena mojim likom i tvoje misli otplutaju na časak, ali počnu i završavaju se mojim mirisom i emocijom koja ti ispunjava telo kada god upadneš u ekstazu. Euforija. Vešto pratiš moje korake, svaku moju reč, svaki moj gest, svaki treptaj i znak nervoze. Gledaš u mene kao da znaš i ne znaš šta ću sledeće da uradim. Pitaš me nešto i ja ti odgovaram upravo ono što želiš da čuješ. Tvoji kapci se sklapaju u potpunom zadovoljstvu, ispraćeni nežnim dovoljno sitnim osmehom koji samo ja mogu da vidim. Skrećeš pogled jer to je tvoja doza. Moj miris, moj glas, moj lik, moja želja, ostaju tu pored tebe čak i kada sam ja već uveliko otišla. A ti se hraniš tim osećajem sve dok se ne najedeš. A onda dođe sledeći ponedeljak kada ti ponovo bez reči kažem: Gledaj u mene.
    48 Objavio/la D Boyanna
  • Gledaš u mene i kapiraš svaku moju misao. Svaki moj uzdah pratiš i razumeš, razumeš moj smisao i polako svaku želju koju nisam izgovorila pretvaraš u nešto drugačije. Gledaš u mene i tražiš da ti dam više, da ti pokažem sebe, onu neotkrivenu sebe, neukrotivu, koja te doziva iz divljine da joj se pridružiš jer znaš da želiš, znaš da ti nije dovoljno sve što si stekao do sada, postoji taj deo koji ne razumeš i želiš da ga zadovoljiš. Davno je prošlo vreme kada si poslednji put izašao iz svoje senke. Šapućem. Gledaš u mene i polako postaješ svesan svoje anestezije, one koja te čini da budeš toliko razuman i okrutan u svojoj realnosti, koja te čini da budeš samouveren, ali i ranjiv, jer se u njoj krije nešto što do sada nisi mogao da shvatiš. Ali do sada nisi imao mene. Gledaš u mene i svaki pokret i svaki uzdah koji napravim ti je hrana, to je sada tvoja nova droga, tvoja zavisnost bez koje ne možeš. Tvoj dan, sada zavisi od mene, tvoja noć je ispunjena mojim likom i tvoje misli otplutaju na časak, ali počnu i završavaju se mojim mirisom i emocijom koja ti ispunjava telo kada god upadneš u ekstazu. Euforija. Vešto pratiš moje korake, svaku moju reč, svaki moj gest, svaki treptaj i znak nervoze. Gledaš u mene kao da znaš i ne znaš šta ću sledeće da uradim. Pitaš me nešto i ja ti odgovaram upravo ono što želiš da čuješ. Tvoji kapci se sklapaju u potpunom zadovoljstvu, ispraćeni nežnim dovoljno sitnim osmehom koji samo ja mogu da vidim. Skrećeš pogled jer to je tvoja doza. Moj miris, moj glas, moj lik, moja želja, ostaju tu pored tebe čak i kada sam ja već uveliko otišla. A ti se hraniš tim osećajem sve dok se ne najedeš. A onda dođe sledeći ponedeljak kada ti ponovo bez reči kažem: Gledaj u mene.
    Sep 30, 2019 48
  • 16 Aug 2019
    Ako sam, neka sam. I ako je, neka je. Sav moj mali svet u par svetiljki, zvončićima, zričcima, mirisnim zavesama i jastučićima. Ako sam. Neka sam. Naivna i detinjasta. Opraštam, pustim, nasmejem se, nastavim dalje. Ako je. Neka je. Tesko, teretno. Staviću šminku, par mindjušica, vezati repić i ubediti sebe da ja to mogu. Ako me zaboli. Neka zaboli. Naučiću još nešto. Nešto bitno. Ako su. Neka su. Sebični. Grubi. Licemerni. Nasmejaću se opet. Ja nisam. Ako ne. Neka ne. Ne treba mi pasoš i gomila pečata u njemu, ne treba mi more. Mene još uvek drži "majušni" Beograd, i Knez Mihajlova, šetnja po uličicama Vračara, preslatka Zvezdara. Njen uspeh. Njegov uspeh. Ako zaplačem. Neka zaplačem nekad... manje ću...
    68 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Ako sam, neka sam. I ako je, neka je. Sav moj mali svet u par svetiljki, zvončićima, zričcima, mirisnim zavesama i jastučićima. Ako sam. Neka sam. Naivna i detinjasta. Opraštam, pustim, nasmejem se, nastavim dalje. Ako je. Neka je. Tesko, teretno. Staviću šminku, par mindjušica, vezati repić i ubediti sebe da ja to mogu. Ako me zaboli. Neka zaboli. Naučiću još nešto. Nešto bitno. Ako su. Neka su. Sebični. Grubi. Licemerni. Nasmejaću se opet. Ja nisam. Ako ne. Neka ne. Ne treba mi pasoš i gomila pečata u njemu, ne treba mi more. Mene još uvek drži "majušni" Beograd, i Knez Mihajlova, šetnja po uličicama Vračara, preslatka Zvezdara. Njen uspeh. Njegov uspeh. Ako zaplačem. Neka zaplačem nekad... manje ću...
    Aug 16, 2019 68
  • 04 Aug 2019
    Ostavi nesto za nepotroseno leto. Ostavi da bas kao nikad razisli se nismo. Neka ovo leto traje zauvek, I u njemu ti i ja. Necemo da preskacemo leto. Jos lepih dana ima. Ono sto se ljubavlju zvalo. Ne moze da nestane./ G.R.      
    110 Objavio/la Voljena
  • By Voljena
    Ostavi nesto za nepotroseno leto. Ostavi da bas kao nikad razisli se nismo. Neka ovo leto traje zauvek, I u njemu ti i ja. Necemo da preskacemo leto. Jos lepih dana ima. Ono sto se ljubavlju zvalo. Ne moze da nestane./ G.R.      
    Aug 04, 2019 110

Najčitaniji Blogovi

  • 06 Oct 2013
      Stjepan Mimica piše vrlo interesantne stvari.Ustvari čitav njegov život je vrlo interesantan.Slikar,pisac,i u poslednje vreme na samo njemu jedinstven način fotografiše Beograd. Jedinstven umetnik ..to je u današnje vreme teška obaveza..Nadam se da će oni koji to prepoznaju, sa uživanjem čitati njegove priloge.   KO MI POPI TRISTA PIVA?!     Eh, bio sam i ja pristojan građanin, pisao samo kad sam to zaista morao. A morao sam često. Dok sam, još u svom blogerskom predživotu, vodio neku malu firmu, nakuckao sam ogroman broj poslovnih pisama. Pisama, ne mejlova ‒ mejlačenje se zapatilo kasnije.Ruku na srce, ta moja poslovna pisma uopšte nisu ličila na poslovna pisma. Paradoksalno, mada pisana u najrazličitijim gardovima, takoreći kao stilske vežbice, ipak su baš u poslovnom smislu bila vrlo učinkovita. Po zatvaranju firme, njihove kopije sam, zajedno sa pristiglim dopisima, sahranio u brojne kartonske kutije, koje bih rado pobacao, ali ne mogu dok ih ne protrkeljišem i ne izdvojim vredna, pa i muzejski vredna pisma nekih znatnih ličnosti. Deda Pajinu rukopisanu auto-hagiografiju, naprimer. Slutim, međutim, da za taj poduhvat nikada neću naći dovoljno vremena i volje. A nekim čudom, jedno od tih mojih pisama sačuvalo se i u digitalnoj formi. Preživelo je mnoge kompjuterske havarije i voljna brisanja, prebaciovano je, ko zna koliko puta, iz razvaljenih kompjutera u novije i jače, baš kao što su narodne umotvorine prebacivane s artritičnih kolena na zdravija i mladja. Sad mi se čini da je to pismo dostojno Radio Jerevana, pa dakle može bez bruke i u ovaj blog. Poslao sam ga direktoru „Hemofarma", gospodinu Miodragu Babiću, krajem 1993. Valja ovde napomenuti da ta 1993. godina nije bila neka tek onako godina. Bila je možda najfantastičnija godina u novijoj srpskoj istoriji. Nakon pune dve decenije, sećamo je se s nevericom, a pismo koje sledi ubedljiv je dokaz da nam se odistinski desila.   ------------------------------------------------------- Poštovani gospodine direktore, U sredu, 15.12.1993. obećali ste da ćete na račun moje firme uplatiti 1.800.000.000.000 dinara (hiljadu i osam stotina milijardi din.), kao protivvrednost ugovorenih 300 nemačkih maraka (tri stotine DEM). Na sreću, obećanje ste održali ‒ upravo toliko dinara uplatili ste već sutradan, dakle u četvrtak.Nažalost, u četvrtak, prema „Politici", a i u stvarnosti, za toliko dinara više nisu davali 300 DEM, nego 150 DEM.Nažalost, taj novac je uplaćen posle 14 časova, te je mogao da „legne" tek u petak.Nažalost, onih „300 DEM", u petak više nije vredelo 150 DEM, nego 90 DEM.Nažalost, samo teoretski ‒ na blagajni SDK nije bilo gotovine, a petkom slabo primaju virmane. Na sreću, službenici SDK sinula ideja ‒ telefonski prebaciti novac na nečiji tekući račun, pa onda uzeti čekove i s njima u robi (kojoj robi?) izvući više.Nažalost, na tekući račun ne primaju telefonski, a čekove ne daju na osnovu "petog primerka".Nažalost, morao sam da sačekam subotu.Nažalost, u subotu onih „300 DEM" više nije vredelo 90 DEM, nego 60 DEM. Nažalost, samo teoretski. Novac je, istina, stig'o, al' još nije leg'o.Nažalost, nije bilo druge nego da sačekam ponedeljak.Na sreću, u ponedeljak novac leg'o.Nažalost, u ponedeljak onih „300 DEM" više nije vredelo 60 DEM, nego 18 do 36 DEM.Nažalost, samo teoretski. Jer, u praksi (tj. banci), moglo je 50 milijardi u kešu (nešto manje od jedne marke po uličnom), a ostatak u 35 čekova (nula DEM po uličnom).Nažalost, nije moglo baš toliko čekova, bilo je tu nekih minusa...Moglo je tri čeka (2 piva, po kafanskom). S poštovanjem, Stjepan Mimica,direktor projekta „Ko je ko u Srbiji" P.S.Mojoj sekretarici i meni, ona dva piva baš legla, hvala.Da li ću ikada saznati ko mi popi ostatak, mislim onih 298 piva koja ste Vi pošteno platil? ------------------------------------------------------------
    56741 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  •   Stjepan Mimica piše vrlo interesantne stvari.Ustvari čitav njegov život je vrlo interesantan.Slikar,pisac,i u poslednje vreme na samo njemu jedinstven način fotografiše Beograd. Jedinstven umetnik ..to je u današnje vreme teška obaveza..Nadam se da će oni koji to prepoznaju, sa uživanjem čitati njegove priloge.   KO MI POPI TRISTA PIVA?!     Eh, bio sam i ja pristojan građanin, pisao samo kad sam to zaista morao. A morao sam često. Dok sam, još u svom blogerskom predživotu, vodio neku malu firmu, nakuckao sam ogroman broj poslovnih pisama. Pisama, ne mejlova ‒ mejlačenje se zapatilo kasnije.Ruku na srce, ta moja poslovna pisma uopšte nisu ličila na poslovna pisma. Paradoksalno, mada pisana u najrazličitijim gardovima, takoreći kao stilske vežbice, ipak su baš u poslovnom smislu bila vrlo učinkovita. Po zatvaranju firme, njihove kopije sam, zajedno sa pristiglim dopisima, sahranio u brojne kartonske kutije, koje bih rado pobacao, ali ne mogu dok ih ne protrkeljišem i ne izdvojim vredna, pa i muzejski vredna pisma nekih znatnih ličnosti. Deda Pajinu rukopisanu auto-hagiografiju, naprimer. Slutim, međutim, da za taj poduhvat nikada neću naći dovoljno vremena i volje. A nekim čudom, jedno od tih mojih pisama sačuvalo se i u digitalnoj formi. Preživelo je mnoge kompjuterske havarije i voljna brisanja, prebaciovano je, ko zna koliko puta, iz razvaljenih kompjutera u novije i jače, baš kao što su narodne umotvorine prebacivane s artritičnih kolena na zdravija i mladja. Sad mi se čini da je to pismo dostojno Radio Jerevana, pa dakle može bez bruke i u ovaj blog. Poslao sam ga direktoru „Hemofarma", gospodinu Miodragu Babiću, krajem 1993. Valja ovde napomenuti da ta 1993. godina nije bila neka tek onako godina. Bila je možda najfantastičnija godina u novijoj srpskoj istoriji. Nakon pune dve decenije, sećamo je se s nevericom, a pismo koje sledi ubedljiv je dokaz da nam se odistinski desila.   ------------------------------------------------------- Poštovani gospodine direktore, U sredu, 15.12.1993. obećali ste da ćete na račun moje firme uplatiti 1.800.000.000.000 dinara (hiljadu i osam stotina milijardi din.), kao protivvrednost ugovorenih 300 nemačkih maraka (tri stotine DEM). Na sreću, obećanje ste održali ‒ upravo toliko dinara uplatili ste već sutradan, dakle u četvrtak.Nažalost, u četvrtak, prema „Politici", a i u stvarnosti, za toliko dinara više nisu davali 300 DEM, nego 150 DEM.Nažalost, taj novac je uplaćen posle 14 časova, te je mogao da „legne" tek u petak.Nažalost, onih „300 DEM", u petak više nije vredelo 150 DEM, nego 90 DEM.Nažalost, samo teoretski ‒ na blagajni SDK nije bilo gotovine, a petkom slabo primaju virmane. Na sreću, službenici SDK sinula ideja ‒ telefonski prebaciti novac na nečiji tekući račun, pa onda uzeti čekove i s njima u robi (kojoj robi?) izvući više.Nažalost, na tekući račun ne primaju telefonski, a čekove ne daju na osnovu "petog primerka".Nažalost, morao sam da sačekam subotu.Nažalost, u subotu onih „300 DEM" više nije vredelo 90 DEM, nego 60 DEM. Nažalost, samo teoretski. Novac je, istina, stig'o, al' još nije leg'o.Nažalost, nije bilo druge nego da sačekam ponedeljak.Na sreću, u ponedeljak novac leg'o.Nažalost, u ponedeljak onih „300 DEM" više nije vredelo 60 DEM, nego 18 do 36 DEM.Nažalost, samo teoretski. Jer, u praksi (tj. banci), moglo je 50 milijardi u kešu (nešto manje od jedne marke po uličnom), a ostatak u 35 čekova (nula DEM po uličnom).Nažalost, nije moglo baš toliko čekova, bilo je tu nekih minusa...Moglo je tri čeka (2 piva, po kafanskom). S poštovanjem, Stjepan Mimica,direktor projekta „Ko je ko u Srbiji" P.S.Mojoj sekretarici i meni, ona dva piva baš legla, hvala.Da li ću ikada saznati ko mi popi ostatak, mislim onih 298 piva koja ste Vi pošteno platil? ------------------------------------------------------------
    Oct 06, 2013 56741
  • 22 May 2014
    Dear friends,  Yesterday my team sent you an email about catastrophic floods in Serbia, Bosnia and Croatia. The consequences of floods are such that it will take decades to overcome them. This has never happened in these countries before.  Tens of thousands of people were left homeless in a few minutes, and too many children suffer from this. There are a large number of images and video clips of their suffering all over the Internet.  We are very grateful for what you've paid attention and put the information on Google crisis response We are small countries with people with brave hearts, and Google is the largest institutions with which we can share our idea in the hope that together we will find a way to implement it.  We need your help to launch a global World Wide campaign CLICK FOR COIN which would try to find funds for the restoration of our countries. Please note that this would be the first time that the peoples of the former Yugoslavia together fighting for a noble cause, after terrible wars that have in recent decades hit the whole region.  We need your support to find any position, any link, and any webpage, any… who will pay for clicks, and transfer all funds to humanitarian accounts dedicated for this case.   There would be a clearly that all campaign is supported by Google and I am sure that any out compatriot all around the world would click for coin… and not only people from former Yugoslavia (we have support from a lot of other countries) In future, this can be a model for similar campaigns all over the world, with the hope that there would be no human suffering. I hope this dream can become real. Sincerely, WWW.VOLIMO.NET Social Network
    38252 Objavio/la dule
  • By dule
    Dear friends,  Yesterday my team sent you an email about catastrophic floods in Serbia, Bosnia and Croatia. The consequences of floods are such that it will take decades to overcome them. This has never happened in these countries before.  Tens of thousands of people were left homeless in a few minutes, and too many children suffer from this. There are a large number of images and video clips of their suffering all over the Internet.  We are very grateful for what you've paid attention and put the information on Google crisis response We are small countries with people with brave hearts, and Google is the largest institutions with which we can share our idea in the hope that together we will find a way to implement it.  We need your help to launch a global World Wide campaign CLICK FOR COIN which would try to find funds for the restoration of our countries. Please note that this would be the first time that the peoples of the former Yugoslavia together fighting for a noble cause, after terrible wars that have in recent decades hit the whole region.  We need your support to find any position, any link, and any webpage, any… who will pay for clicks, and transfer all funds to humanitarian accounts dedicated for this case.   There would be a clearly that all campaign is supported by Google and I am sure that any out compatriot all around the world would click for coin… and not only people from former Yugoslavia (we have support from a lot of other countries) In future, this can be a model for similar campaigns all over the world, with the hope that there would be no human suffering. I hope this dream can become real. Sincerely, WWW.VOLIMO.NET Social Network
    May 22, 2014 38252
  • 24 Mar 2014
    Ukoliko to nije slučaj, vi očigledno ne dostižete vaš maksimalan potencijal privlačnosti, tvrde naučnici.    Svi smo kao deca naučili da ukoliko naučimo da sviramo gitaru, to će nam biti velika prednost kod devojaka. A sada to i potvrđuje francuska studija koja tvrdi da žene više privlače muškarci koji znaju da sviraju gitaru. Eksperiment je testirao pretpostavku da muzika ima ulogu prilikom seksualne selekcije. Više od 300 mladih žena upitano je za broj telefona na ulici od strane mladića koji je u rukama držao kutiju za gitaru, sportsku torbu ili uopšte ništa nije imao u rukama.Rezultati su pokazali da su žene najvoljnije bile da svoj broj telefona daju kada je muškarac sa sobom imao kutiju za gitaru.Ovi rezultati potvrđuju zaključak studije sprovedene u Izraelu kada su istraživači otvorili profil na Fejsbuku sa fotografijom muškarca, nakon čega su izabrali sto ženskih studenata Univerziteta u Tevl Avivu kojima su potom poslali zahteve za prijateljstvo. Međutim, na 50 odsto zahteva muškarac je na slici sa sboom imao gitaru, Svega 5 od 50 devojaka prihvatila je prijateljstvo kada je na profilu bila slika muškarca bez gitare, dok je 14 od 50 pozitivno reagovalo na poziv za prijateljstvo kada je na slici uz njega bila gitara.Francuski istraživači tvrde da su muškarci sa gitarom u prednosti zato što je muzički instrument znak da je muškarac inteligentan, u stanju da uči nove veštine i da ima nezavisne hobije.
    15300 Objavio/la Lara C®ft
  • Ukoliko to nije slučaj, vi očigledno ne dostižete vaš maksimalan potencijal privlačnosti, tvrde naučnici.    Svi smo kao deca naučili da ukoliko naučimo da sviramo gitaru, to će nam biti velika prednost kod devojaka. A sada to i potvrđuje francuska studija koja tvrdi da žene više privlače muškarci koji znaju da sviraju gitaru. Eksperiment je testirao pretpostavku da muzika ima ulogu prilikom seksualne selekcije. Više od 300 mladih žena upitano je za broj telefona na ulici od strane mladića koji je u rukama držao kutiju za gitaru, sportsku torbu ili uopšte ništa nije imao u rukama.Rezultati su pokazali da su žene najvoljnije bile da svoj broj telefona daju kada je muškarac sa sobom imao kutiju za gitaru.Ovi rezultati potvrđuju zaključak studije sprovedene u Izraelu kada su istraživači otvorili profil na Fejsbuku sa fotografijom muškarca, nakon čega su izabrali sto ženskih studenata Univerziteta u Tevl Avivu kojima su potom poslali zahteve za prijateljstvo. Međutim, na 50 odsto zahteva muškarac je na slici sa sboom imao gitaru, Svega 5 od 50 devojaka prihvatila je prijateljstvo kada je na profilu bila slika muškarca bez gitare, dok je 14 od 50 pozitivno reagovalo na poziv za prijateljstvo kada je na slici uz njega bila gitara.Francuski istraživači tvrde da su muškarci sa gitarom u prednosti zato što je muzički instrument znak da je muškarac inteligentan, u stanju da uči nove veštine i da ima nezavisne hobije.
    Mar 24, 2014 15300
  • 31 Mar 2014
    Konačno i ja da malo naoštrim pero, ako mi dodje malo ću vas izbombardovati mojim blogovima.Svetski hit pisanja blogova je što manje reči, a što više slika...Kažu tamo neki veliki blogeri, da ljudima treba kroz slike predočiti šta ste hteli da napišete.Pa da pokušam...   Tamo gde vam vetar nežno miluje kosu, sunce neprestano sija, a talasi vam maze telo...Zvuči kao mesto iz bajke ?   BAROS Poput bisera nanizana su Maldivska ostrva duž jugozapadne obale Indije.Među njima je i ostrvo Baros sa 75 luksuznih vila.Ostrvace je dugačko svega 300 metara i široko 300 metara. Za romantičare dušu dalo.Spadam u ovu grupu ljudi i sebe vidim tamo.     BORA BORA U lagunama na koralnom ostrvu Bora Bora na južnom Pacifiku pesak sitan, grane raskošnih palmi prave debeli hlad, a voda prozirna i topla. Sve je prelepo dok ne dodje vreme da platite, jer je ovo jedna od najskupljih svetskih destinacija.   KOH TAO Samo 60 kilometara severno od lepotice ostrva Ko Samui u tajlandskom zalivu smešten je pravi mali raj ostrvo Koh Tao. Više od 300 dana godišnje sunčanih dana i toplo more, malo li je.Nemojte zaobići obilazak ostrva jel ima mnogo toga da se vidi. JUKATAN Ruševine hrama drevnih Maja kod grada Tulum u Meksiku, na obali postrva Jukatan odiše tajnama i svakako ga treba obići. Uz svetski poznate stare Maje i sva njihova blaga, ovaj deo Meksika prepun je i predivnih prirodnih lepota. U ovoj regiji može se pronaći i jedinstveno prirodno blago poput Rio Secreta. MAJORKA Beli pesak, tirkizno more i sunce više vam ne treba za potpuno užuvanje. LA DIG Pravi biser za ljubitelje plivanja je ostrvo La Dig smešteno na istočnoj obali Afrike. Ovo treće po veličini Sejšelsko ostrvo, može se pohvaliti sa 16 čarobnih plaža. ZAKINTOS Najjužnije ostrvo i treće po veličini u Jonskom moru. Ostrvo bogate i guste vegetacije, poznato kao i dom ugrožene vrste kornjača Caretta-Caretta.Jonsko more u svom nejlepšem izdanju - zlatni pesak i fenomenalno cista voda. Sva navedena mesta su romančna, pa dragi moji romantičari izvolite.Nadam se da ste makar malo uživali gledajući slike. Pozdrav do sledećeg pisanja.
    13323 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Konačno i ja da malo naoštrim pero, ako mi dodje malo ću vas izbombardovati mojim blogovima.Svetski hit pisanja blogova je što manje reči, a što više slika...Kažu tamo neki veliki blogeri, da ljudima treba kroz slike predočiti šta ste hteli da napišete.Pa da pokušam...   Tamo gde vam vetar nežno miluje kosu, sunce neprestano sija, a talasi vam maze telo...Zvuči kao mesto iz bajke ?   BAROS Poput bisera nanizana su Maldivska ostrva duž jugozapadne obale Indije.Među njima je i ostrvo Baros sa 75 luksuznih vila.Ostrvace je dugačko svega 300 metara i široko 300 metara. Za romantičare dušu dalo.Spadam u ovu grupu ljudi i sebe vidim tamo.     BORA BORA U lagunama na koralnom ostrvu Bora Bora na južnom Pacifiku pesak sitan, grane raskošnih palmi prave debeli hlad, a voda prozirna i topla. Sve je prelepo dok ne dodje vreme da platite, jer je ovo jedna od najskupljih svetskih destinacija.   KOH TAO Samo 60 kilometara severno od lepotice ostrva Ko Samui u tajlandskom zalivu smešten je pravi mali raj ostrvo Koh Tao. Više od 300 dana godišnje sunčanih dana i toplo more, malo li je.Nemojte zaobići obilazak ostrva jel ima mnogo toga da se vidi. JUKATAN Ruševine hrama drevnih Maja kod grada Tulum u Meksiku, na obali postrva Jukatan odiše tajnama i svakako ga treba obići. Uz svetski poznate stare Maje i sva njihova blaga, ovaj deo Meksika prepun je i predivnih prirodnih lepota. U ovoj regiji može se pronaći i jedinstveno prirodno blago poput Rio Secreta. MAJORKA Beli pesak, tirkizno more i sunce više vam ne treba za potpuno užuvanje. LA DIG Pravi biser za ljubitelje plivanja je ostrvo La Dig smešteno na istočnoj obali Afrike. Ovo treće po veličini Sejšelsko ostrvo, može se pohvaliti sa 16 čarobnih plaža. ZAKINTOS Najjužnije ostrvo i treće po veličini u Jonskom moru. Ostrvo bogate i guste vegetacije, poznato kao i dom ugrožene vrste kornjača Caretta-Caretta.Jonsko more u svom nejlepšem izdanju - zlatni pesak i fenomenalno cista voda. Sva navedena mesta su romančna, pa dragi moji romantičari izvolite.Nadam se da ste makar malo uživali gledajući slike. Pozdrav do sledećeg pisanja.
    Mar 31, 2014 13323
  • 10 Jan 2014
    Moj današnji gost Je Bocvena vredno čitati nekima možda i korisno.Zahvaljujem se autorki. ========================================================     Pre neki dan čujem klinca iz druge godine kako priča s mamom preko mobilnog: „Kevo, biće neka tema o meni, je l’ može ono što si mi napisala? Je l’ možeš na brzinu nešto da mi izdiktiraš?“ Bože, nije valjda da ljudi to rade? Nikad ne reci nikad...   Kćer mi, sva zabrinuta: Prekosutra imamo pismeni iz srpskog, a danas moram da napišem sastav na temu – Jesenje jutro, valjda će nešto slično da bude za pismeni...užas! Ja (O, užas!): Što užas? Pa to je bar lako! Kćer, na ivici suza: Napisala sam samo uvod...i ni makac...nije lako, grozno je...        Tog jutra, kada sam krenula u školu, padala je kiša i duvao je vetar. Kroz prozor autobusa su se mogle videti šćućurene ptičice. Verujem da je i njima bilo hladno. Kao da je cela priroda utihnula, samo je vetar zavijao i savijao grane drveća. Ja (O majko mila, neću valjda morati i zimu i proleće i leto...): Ma, lako je...samo opiši šta si videla – ljude, kučiće, cveće i kapljice kiše, obavezno neko žuto lišće... Kćer: A je l’ može kako sam upala u baru? Ja: A što ne bi moglo!        Čim sam izašla iz autobusa, majka priroda je odlučila da se poigra sa mnom – upala sam u veliku baru i za tren bila mokra. Požutelo lišće je šuškalo pod nogama užurbanih ljudi sa kišobranima. Kapljice kiše su se presijavale na retkim cvetovima. Pokisli psi tražili su zaklon. Kćer: Ali učiteljica je rekla (kako mrzim ovu rečenicu!) da treba samo ja i priroda, a mi ovde o kučićima! Ja: Zaboravi šta ti je rekla učiteljica (aaaa, kako nepedagoški!) i sad udari po kestenju, puževima i glistama! Kćer: ???? Ja: Pa eto ti priroda! I obavezno gliste!        Šutiram kestenje i posmatram puža koji pokušava da se sakrije u svoju kućicu. Odakle ovoliko glista? Izgleda da samo one uživaju u čarima ovog jesenjeg jutra. Kćer: Je l’ može sad zaključak? Dosta je. Ja: Može, sad ono – zašto volim jesen...        Volim jesen, jer u njoj priroda peva (vidi malu!) i pokazuje svu svoju lepotu. Čak i po ovakvom kišnom danu. Ja: Odlično! Ali samo da znaš, nema šanse da ti pišem i zimu i proleće i leto! Sad znaš foru, pa piši sama, ja ću samo da ispravim greške. Kćer: Aha...Pomeri se, ne vidim TV od tebe!   Dakle, uspela sam da napravim sve moguće greške u vaspitanju i započnem sa procesom korupcije u obrazovanju. Stidim se. Ali učiteljica je rekla da je moj sastav bio najbolji:)   Nego, sećate li se onih tupavih tema za pismeni? Ove opisne su me posebno dovodile do ludila. Evo šta moj profesor metodike sa fakulteta Milija Nikolić (divan čovek, ali sklon tankim heklanim kravatama:) u svojoj knjizi preporučuje... 1. Aprilski dan usred zime 2. Vaza sa cvećem 3. Zalazak sunca (ili radjanje) 4. Maj – to je ono kad u meni svaki listak ozeleni 5. Ispovest preparirane ptice (Uz prisistvo ptice)?! 6. Radoznali potok...Bljuh, što reče Karalejla! A onda idu opisi dogadjaja... 1. Anegdota iz djačkog života 2. Disciplinski prekršaj u školi (Pričaju: prekršilac, njegova majka, njegov drug i nastavnik) Aaaaa, kakav topli zec! 3. Kako sam nadmudrio...(Učenici dopunjuju: druga, sestru, oca, suseda i sl.) 4. Lep sportski postupak - ovo bar jednom godišnje svi da pišu! 5. Kažnjen sam, a nisam bio kriv (Ha, priča njihovog života!)  Moji favoriti su teme koje problematizuju pitanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti... 1. U velikim iskušenjima vidi se vrednost naroda i pojedinca 2. I najzaslužniji više duguje domovini nego ona njemu 3. Putevi i stranputice moje generacije 4. Razmišljam o našim društvenim problemima (blogeri obožavaju ovu temu!) 5. Naš čovek u moralnim iskušenjima današnjice Preskačemo mudre misli poznatih i one o lepoti života i umetnosti i odmah idemo na one van konkurencije... 1. Pismo (prijatelju, dragoj osobi, detetu čiji su roditelji na privremenom radu u inostranstvu...) 2. Jedna bibliotekarska – Knjiga optužuje (Pokazati oštećenu knjigu) Kuku, ja više nikad ne bih ušla u biblioteku!Šta ako pomahnitala knjiga skoči na mene? 3. Reči teme: Zvezda, Kajanje, Ljubav, Muzika, Tajna, Tužibaba, Ulizica, Čežnja...Ribice u akvarijumu?????? 4. Hoću, eto, baš hoću! Hahaha, Bjelo dugme forever! 5. Ima i ona urbana legenda o Zrncetu peska iz profila, ali Milija suzama ne veruje!   Ostalih trista na spisku i nisu tako loše. Tema je ionako samo polazište, na muci se poznaju junaci! Jadne mame i poneki tata...Zamisli da dobiješ trojku, a baš si se potrudio! Ili, ne daj bože, da promašiš temu:) Setite se i vi svoje omiljene teme!  
    11955 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • Moj današnji gost Je Bocvena vredno čitati nekima možda i korisno.Zahvaljujem se autorki. ========================================================     Pre neki dan čujem klinca iz druge godine kako priča s mamom preko mobilnog: „Kevo, biće neka tema o meni, je l’ može ono što si mi napisala? Je l’ možeš na brzinu nešto da mi izdiktiraš?“ Bože, nije valjda da ljudi to rade? Nikad ne reci nikad...   Kćer mi, sva zabrinuta: Prekosutra imamo pismeni iz srpskog, a danas moram da napišem sastav na temu – Jesenje jutro, valjda će nešto slično da bude za pismeni...užas! Ja (O, užas!): Što užas? Pa to je bar lako! Kćer, na ivici suza: Napisala sam samo uvod...i ni makac...nije lako, grozno je...        Tog jutra, kada sam krenula u školu, padala je kiša i duvao je vetar. Kroz prozor autobusa su se mogle videti šćućurene ptičice. Verujem da je i njima bilo hladno. Kao da je cela priroda utihnula, samo je vetar zavijao i savijao grane drveća. Ja (O majko mila, neću valjda morati i zimu i proleće i leto...): Ma, lako je...samo opiši šta si videla – ljude, kučiće, cveće i kapljice kiše, obavezno neko žuto lišće... Kćer: A je l’ može kako sam upala u baru? Ja: A što ne bi moglo!        Čim sam izašla iz autobusa, majka priroda je odlučila da se poigra sa mnom – upala sam u veliku baru i za tren bila mokra. Požutelo lišće je šuškalo pod nogama užurbanih ljudi sa kišobranima. Kapljice kiše su se presijavale na retkim cvetovima. Pokisli psi tražili su zaklon. Kćer: Ali učiteljica je rekla (kako mrzim ovu rečenicu!) da treba samo ja i priroda, a mi ovde o kučićima! Ja: Zaboravi šta ti je rekla učiteljica (aaaa, kako nepedagoški!) i sad udari po kestenju, puževima i glistama! Kćer: ???? Ja: Pa eto ti priroda! I obavezno gliste!        Šutiram kestenje i posmatram puža koji pokušava da se sakrije u svoju kućicu. Odakle ovoliko glista? Izgleda da samo one uživaju u čarima ovog jesenjeg jutra. Kćer: Je l’ može sad zaključak? Dosta je. Ja: Može, sad ono – zašto volim jesen...        Volim jesen, jer u njoj priroda peva (vidi malu!) i pokazuje svu svoju lepotu. Čak i po ovakvom kišnom danu. Ja: Odlično! Ali samo da znaš, nema šanse da ti pišem i zimu i proleće i leto! Sad znaš foru, pa piši sama, ja ću samo da ispravim greške. Kćer: Aha...Pomeri se, ne vidim TV od tebe!   Dakle, uspela sam da napravim sve moguće greške u vaspitanju i započnem sa procesom korupcije u obrazovanju. Stidim se. Ali učiteljica je rekla da je moj sastav bio najbolji:)   Nego, sećate li se onih tupavih tema za pismeni? Ove opisne su me posebno dovodile do ludila. Evo šta moj profesor metodike sa fakulteta Milija Nikolić (divan čovek, ali sklon tankim heklanim kravatama:) u svojoj knjizi preporučuje... 1. Aprilski dan usred zime 2. Vaza sa cvećem 3. Zalazak sunca (ili radjanje) 4. Maj – to je ono kad u meni svaki listak ozeleni 5. Ispovest preparirane ptice (Uz prisistvo ptice)?! 6. Radoznali potok...Bljuh, što reče Karalejla! A onda idu opisi dogadjaja... 1. Anegdota iz djačkog života 2. Disciplinski prekršaj u školi (Pričaju: prekršilac, njegova majka, njegov drug i nastavnik) Aaaaa, kakav topli zec! 3. Kako sam nadmudrio...(Učenici dopunjuju: druga, sestru, oca, suseda i sl.) 4. Lep sportski postupak - ovo bar jednom godišnje svi da pišu! 5. Kažnjen sam, a nisam bio kriv (Ha, priča njihovog života!)  Moji favoriti su teme koje problematizuju pitanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti... 1. U velikim iskušenjima vidi se vrednost naroda i pojedinca 2. I najzaslužniji više duguje domovini nego ona njemu 3. Putevi i stranputice moje generacije 4. Razmišljam o našim društvenim problemima (blogeri obožavaju ovu temu!) 5. Naš čovek u moralnim iskušenjima današnjice Preskačemo mudre misli poznatih i one o lepoti života i umetnosti i odmah idemo na one van konkurencije... 1. Pismo (prijatelju, dragoj osobi, detetu čiji su roditelji na privremenom radu u inostranstvu...) 2. Jedna bibliotekarska – Knjiga optužuje (Pokazati oštećenu knjigu) Kuku, ja više nikad ne bih ušla u biblioteku!Šta ako pomahnitala knjiga skoči na mene? 3. Reči teme: Zvezda, Kajanje, Ljubav, Muzika, Tajna, Tužibaba, Ulizica, Čežnja...Ribice u akvarijumu?????? 4. Hoću, eto, baš hoću! Hahaha, Bjelo dugme forever! 5. Ima i ona urbana legenda o Zrncetu peska iz profila, ali Milija suzama ne veruje!   Ostalih trista na spisku i nisu tako loše. Tema je ionako samo polazište, na muci se poznaju junaci! Jadne mame i poneki tata...Zamisli da dobiješ trojku, a baš si se potrudio! Ili, ne daj bože, da promašiš temu:) Setite se i vi svoje omiljene teme!  
    Jan 10, 2014 11955
  • 11 Jul 2013
    Pirografija je tehnika crtanja užarenom žicom, kojom se pali podloga (najčešće) drveta, da bi se na njega preneo željeni motiv. Pirografija zahtjeva dosta vremena jer se u potpunosti radi ručno, a svaka linija se posebno iscrtava.Sagorjevanje se može  obaviti putem alata, najsličniji lemilici. S tim da žica s kojom se iscrtava, mora podnositi veće temperature, a za takvo nešto najbolja je cekas žica koja je nalazi u raznim vrstama grijača. Žive nijanse koje daje pirograf i surovost drveta daju pravu magiju. Pirografijom se bavim od 2007 godine, ali jos uvijek ne znam izdefinisati da li je to za mene, hobi, strast ili ljubav.Moj prvi rad nastao gore pomenutom tehnikom.     Posjedujem dve vrste alata, jedan ručno izrađen, a drugi fabrički proizveden sa raznim dodacima. Ovako izgleda taj fabrički proizveden.   Ukoliko želite više informacija o samom alatu sa slike, detaljnije možete vidjeti OVDE
    9768 Objavio/la Lara C®ft
  • Pirografija je tehnika crtanja užarenom žicom, kojom se pali podloga (najčešće) drveta, da bi se na njega preneo željeni motiv. Pirografija zahtjeva dosta vremena jer se u potpunosti radi ručno, a svaka linija se posebno iscrtava.Sagorjevanje se može  obaviti putem alata, najsličniji lemilici. S tim da žica s kojom se iscrtava, mora podnositi veće temperature, a za takvo nešto najbolja je cekas žica koja je nalazi u raznim vrstama grijača. Žive nijanse koje daje pirograf i surovost drveta daju pravu magiju. Pirografijom se bavim od 2007 godine, ali jos uvijek ne znam izdefinisati da li je to za mene, hobi, strast ili ljubav.Moj prvi rad nastao gore pomenutom tehnikom.     Posjedujem dve vrste alata, jedan ručno izrađen, a drugi fabrički proizveden sa raznim dodacima. Ovako izgleda taj fabrički proizveden.   Ukoliko želite više informacija o samom alatu sa slike, detaljnije možete vidjeti OVDE
    Jul 11, 2013 9768
  • 21 Sep 2013
    Dopusti mi da ti budem koza,da te branim od kise i sunca Dopusti mi da ti budem vene,da pumpam tvoju krv ka srcu Dopusti mi da budem tvoj hipotalamus,da kontrolisem sve tvoje osecaje Dopusti mi da budem pluca tvoja,da disem kontrolisano vazduh Dopusti mi da budem dlan,da kad naslonis glavu na njega,da znas da si na sigurnom Dopusti mi da budem glas,da prodrem u tvojim usima kao zvuk najlepse pesme Dopusti mi da budem stih,da me citas u najdubljoj tisini Dopusti mi da ti budem SVE,jer jedino takav znam da ti se dajem!
    9134 Objavio/la Pepe Le Pew
  • Dopusti mi da ti budem koza,da te branim od kise i sunca Dopusti mi da ti budem vene,da pumpam tvoju krv ka srcu Dopusti mi da budem tvoj hipotalamus,da kontrolisem sve tvoje osecaje Dopusti mi da budem pluca tvoja,da disem kontrolisano vazduh Dopusti mi da budem dlan,da kad naslonis glavu na njega,da znas da si na sigurnom Dopusti mi da budem glas,da prodrem u tvojim usima kao zvuk najlepse pesme Dopusti mi da budem stih,da me citas u najdubljoj tisini Dopusti mi da ti budem SVE,jer jedino takav znam da ti se dajem!
    Sep 21, 2013 9134
  • 02 Oct 2013
      Rotorua je grad na južnoj obali jezera Rotorua U Zalivu Blagostanja , na Severnom Ostrvu Novog Zelanda Rotorua je poznata po geotermalnoj aktivnosti. Ima nekoliko gejzera ,jedan od najimpozantnijih je Pohutu gejzer u Whakarewarewa(vakarevareva) i vrući bazeni mulja koji su locirani u gradu. Termalna aktivnost je srce Rotoruine turističke ponude.. Gejzeri i ključajuci bazeni mulja, Banja vruće vode i Zakopano Selo(tako nazvano jel je zatrpano posle erupcije Mont Tarawere u 1886 – sve ovo u blizini grada.Neka mesta oko gejzera izgledaju kao sa druge planete, zbog raznih boja koje se menjaju svaki put kad gejzer ‘zine’. Rotorua je dobila ime Grad sumpora zbog termalnih aktivnostu.Kada tek stignete u grad zadah sumpora je neizdrživ , mada Rotoruu vec možete ‘namirisati’ na nekoliko kilometara pre cilja...Celo područje je termalno aktivno; miris sumpora je svuda prisutan.. Inače oko Rotorue nalazi se još 16 jezera.Rotorua je glavni grad turizma na Severnom Ostrvu.Smeštena je na obali ogromnog jezera u u krateru  starog vulkana. Ako ste čitali moje ranije blogove o Hangi , maorskom specijalitetu , sasvim je sigurno da ćete biti ovim posluženi u nekoj od poseta u Marae( tradiconalna maorska kuća za okupljanje i prijem gostiju) Ovde će vas prvo pozdraviti tradicionalnim plesom i čuvenim ‘plaženjem’. Kia Ora(Dobar dan) i Haere Mai(dobro dosli).Kad su poslužili Hangi nisam mogla a da se ne zapitam(naravno u sebi) da li su tako nekad spremali i svoje protivnike(Maoriori pleme) koje su etnički očistili tako što su ih pojeli.To kad se setim (čitala, ne zi iskustva) nije bilo tako davno..nekih 170 godina.   Da isperem sumpor i ovakve kanibalske misli završavam putovanje Rotorua divljim splavarenjem(adrenalinski). Možete i vi U Zorb , loptu u koju udjete pa se kotrljate sa brda ili skakanjem , jedrenjem iz aviona. Doživljaj, koji sam vam nadam se malo dočarala.
    9037 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  •   Rotorua je grad na južnoj obali jezera Rotorua U Zalivu Blagostanja , na Severnom Ostrvu Novog Zelanda Rotorua je poznata po geotermalnoj aktivnosti. Ima nekoliko gejzera ,jedan od najimpozantnijih je Pohutu gejzer u Whakarewarewa(vakarevareva) i vrući bazeni mulja koji su locirani u gradu. Termalna aktivnost je srce Rotoruine turističke ponude.. Gejzeri i ključajuci bazeni mulja, Banja vruće vode i Zakopano Selo(tako nazvano jel je zatrpano posle erupcije Mont Tarawere u 1886 – sve ovo u blizini grada.Neka mesta oko gejzera izgledaju kao sa druge planete, zbog raznih boja koje se menjaju svaki put kad gejzer ‘zine’. Rotorua je dobila ime Grad sumpora zbog termalnih aktivnostu.Kada tek stignete u grad zadah sumpora je neizdrživ , mada Rotoruu vec možete ‘namirisati’ na nekoliko kilometara pre cilja...Celo područje je termalno aktivno; miris sumpora je svuda prisutan.. Inače oko Rotorue nalazi se još 16 jezera.Rotorua je glavni grad turizma na Severnom Ostrvu.Smeštena je na obali ogromnog jezera u u krateru  starog vulkana. Ako ste čitali moje ranije blogove o Hangi , maorskom specijalitetu , sasvim je sigurno da ćete biti ovim posluženi u nekoj od poseta u Marae( tradiconalna maorska kuća za okupljanje i prijem gostiju) Ovde će vas prvo pozdraviti tradicionalnim plesom i čuvenim ‘plaženjem’. Kia Ora(Dobar dan) i Haere Mai(dobro dosli).Kad su poslužili Hangi nisam mogla a da se ne zapitam(naravno u sebi) da li su tako nekad spremali i svoje protivnike(Maoriori pleme) koje su etnički očistili tako što su ih pojeli.To kad se setim (čitala, ne zi iskustva) nije bilo tako davno..nekih 170 godina.   Da isperem sumpor i ovakve kanibalske misli završavam putovanje Rotorua divljim splavarenjem(adrenalinski). Možete i vi U Zorb , loptu u koju udjete pa se kotrljate sa brda ili skakanjem , jedrenjem iz aviona. Doživljaj, koji sam vam nadam se malo dočarala.
    Oct 02, 2013 9037
  • 11 Jan 2014
      Demokratija Amero- Indijanaca   U današnje vreme neki američki Indijanci sebe nazivaju Indijancima, dok drugi ne vole tu reč. Njihov glavni prigovor je da reč “ Indijanac ” skriva pravu raznolikost, i prava imena, veoma različitih kultura. Međutim, potrebna je neka opšta kategorija koja bi se mogla suprostaviti belcima ”, “ Evropljanima ”, “ osvajačima ”. Stoga je neophodno koristiti termine “ domorodački Amerikanci ”, “ Amero-Indijanci ”, i prideve “ domorodački ” i “ urođenički ”. Primedbe, kako semantičke tako i političke, mogu se staviti svakom od njih. Radi boljeg razumevanja i tumačenja događaja, korišćenje ovih “ opterećenih ” reči je neizostavno. Prvi kolonisti Amerike, tj. prvi ljudi ili zajednice koje su naseljavale Novi svet susreli su se, između ostalih plemena i sa Irokezima. Irokezi su predstavljali jednu od intelektualno najnaprednijih indijanskih zajednica severno od Meksika; bila je to velika i moćna konfederacija naroda koji su poštovali kao jednog od svojih najuticajnijih učitelja - mudrog i blagog čoveka po imenu Hijavata, koji im je mnogo godina ranije propovedao opšti mir, bratstvo i ravnopravnost svih ljudi i kraj mučenja i ubijanja. Štaviše, u strukturi svoje političke organizacije i običaja, kao i u institucijama svakodnevnog života oni su još uvek sledili ideale bratstva i jednakosti čije je temelje postavio Hijavata i zasnivali mnoge od svojih plemenskih odnosa na miroljubivim moralnim normama kojima ih je on učio. Ali svet njihovih neprijatelja, domorodaca kao i belaca, nije to primećivao. Nisu nikad čuli i znali za Hijavatu i njegovu filozofiju pa su zato urezivali u svoje pamćenje iznenadni ratni poklič i užasna, izobličena lica Irokeza u ratu.1 Ipak, nekolicina belaca sa većom sposobnošću poimanja i većom znatiželjom primetila je neobično zanimljive stvari vezane za Irokeze. Ove odlike prvi su primetili oni ljudi koji su sa Irokezima imali posla za vreme mira, trgovci koji su bili dočekivani gostoljubivom dobrodošlicom u selima pored reka i na šumovitim obalama jezera centralnog Njujorka, kao i kolonijalne vlasti koje su držale većanja sa njihovim vođama na svečanim pregovorima u Olbeniju. Sačemi, kako su zvali svoje vrhovne poglavice, često su bili mudri ljudi koji su ostavljali snažan utisak, sposobni za inteligentno razmišljanje, sa dubokom logikom, inteligencijom i govorničkim darom koji nosi i ubeđuje. Mnogi belci, koji su te iste intelektualne kvalitete primetili i kod nižih poglavica i stanovnika naselja koja su posećivali za vreme mira, zvali su ih “ jakim misliocima ” i opisivali kao znatno inteligentnije i misaonije nego što im je to priznavalo javno   mnjenje. Ponekad bi tragovi ovakvog mišljenja manjine nailazili put do štampe. Jedan rani francuski istoričar Severne Amerike po imenu Bakevil de la Poteri, pozivajući se na iskaze francuskih činovnika koji su se sastali sa vođama Irokeza na mirovnim većima napisao je : “ Kada se u Francuskoj govori o Irokezima, pogrešno se smatra da su oni samo obični varvari...njihov pravi karakter jako se razlikuje; oni su najokrutniji i najstrašniji narod u Severnoj Americi, a istovremeno tako razboriti i pronicljivi kako se samo može zamisliti ” .   Jedan drugi pisac, Kadvalader Kolden, koji je pisao istoriju Irokeza u Njujorku 1727. godine, na osnovu zapisnika i izveštaja sa pregovora između Britanaca i Irokeza u Olbeniju, hvalio je Indijance kao darovite govornike i svoje čitaoce obaveštavao da su “ Pet Naroda jadni varvari, u najmračnijem neznanju, a ipak kroz ove tamne oblake probija sjajna i plemenita obdarenost ”.   Oni koji su se ozbiljno potrudili da prouče Irokeze otkrili su da se njihove intelektualne sposobnosti upadljivo iskazuju u nekim visoko razvijenim običajima i institucijama, od kojih osobito dve ukazuju na inteligenciju daleko iznad one na koju se nailazi kod primitivnih varvara. Mada nisu imali pisanog jezika, Irokezi su stvorili efikasnu zamenu u obliku obojenih kuglica nazvanih “ vampum ”, napravljenih od školjki i nanizanih u niske ili pojaseve različitih dezena i sa simbolima koji su imali određeno značenje. Irokezi su pravili i poklanjali vampum pojaseve da bi označili sklapanje saveza i ugovora ili obeležili značajne odluke i događaje.   Irokezi su pojaseve i niske, napravljene ponekad i od hiljadu kuglica, koristili kao “ podsetnike “, poverene Čuvaru Vampuma, koji je umeo sa   njih da “ čita ” i kad god je bilo potrebno - podseća narod na događaje iz prošlosti označene različitim školjkama.   Još važniji bio je vanredno razvijen moralni i politički sistem koji se provlačio kroz ceo život Irokeza i koga ne bi mogao da stvori, a ni da održava neki nerazumni narod. Irokeze je činilo pet posebnih plemena ili naroda, Mohauk, Oneida, Onondaga, Kajuga i Seneka, ujedinjenih u savez ili konfederaciju koja je funkcionisala prema uvedenim zakonima. U veku monarhija i apsolutizma u Evropi, osnovni zakon Indijanaca bio je baziran na principima individualne slobode i vladavine uz saglasnost onih nad kojima se vlada, nešto što nisu imali ni sami belci. “ Svaki narod,” pisao je Kolden 1727.godine, “ sam je za sebe samostalna Republika, u kojoj sve Javne Poslove Rata i Mira vode Sačemi ili starci, koji su svoj autoritet stekli, i vlast u potpunosti dobili na osnovu Mišljenja koje ostali deo Naroda ima o njihovoj Mudrosti i Integritetu. Oni nikada ne sprovode svoje odluke Prinudom i Silom nametnutom bilo kom od svojih ljudi. Čast i Poštovanje njihova su glavna Nagrada, kao što su Sramota i Prezir njihova Kazna ”.   Tako jedinstvena organizacija domorodaca bazirana na plemenskim principima republikanstva i demokratije konačno je podstakla interesovanje mnogih kolonijalnih vođa, uključujući i Bendžamina Frenklina. Nekoliko trgovaca i činovnika koji su zadobili prijateljstvo i poverenje Indijanaca uspeli su da nam ostave detalje očevidaca o načinu na koji je Savez funkcionisao. Pričali su o sačemima koje je svaki narod slao u savezni savet čiji su svečani sastanci održavani u dugačkoj, korom drveća prekrivenoj kući u zemlji Onondaga; nakon dugih diskusija u kojima je glas svakog od pet naroda imao istu težinu, savet je donosio odluke obavezne za sve Irokeze. Pored toga, bilo je izveštaja sa opisom komplikovane podele svakog od ovih naroda u grupe i klanove, koji su rasli u obliku piramide i prenosili vlast i moć od dna ka vrhu, kao i drugih opisa koji su davali da se nasluti neobično jaka politička uloga žena. Ali tek posle Američke revolucije kada je ratnička moć Irokeza bila slomljena, beli ljudi su mogli bezbedno da žive i da osnovama i složenosti irokeške civilizacije posvete više od površne pažnje; njihova pažnja se sve više okretala prema najinteresantnijem pitanju: kada i kako je ovaj narod starosedelaca formirao svoj Savez koji predstavlja događaj koji ih je očigledno na putu političke organizacije odveo dalje od drugih Indijanaca severno od Asteka?   U prvoj polovini devetnaestog veka mladi Irokezi koji su se obrazovali u školama belaca, godinama su pokušavali da na ovo pitanje daju odgovor. Tradicionalno irokesko učenje im je prenošeno iz generacije u generaciju i bili su sigurni da poseduju informacije koje su beli ljudi želeli. Međutim, kada su probali da ih prenesu, um belaca nije mogao da shvati   zato što su Irokezi govorili slikovito i u metaforama i na mitski način o onim vremenima kada im je dobri i mudri čovek Hijavata doneo veliki idealizam. U drugoj četvrtini devetnaestog veka, Henri R. Skulkroft, jedan od ranih američkih etnologa, sakupio je i objavio neke od irokeskih legendi. U njima je Hijavatu identifikovao kao najvećeg od svih irokeskih bogova, “ Gospodara života ” i pritom otišao još dalje dovodeći istog boga u vezu sa glavnim božanstvom Čipeva Indijanaca, naroda koji je govorio algonkinskim jezikom. Skulkroft je završio svoje delo nekritički nazivajući Hijavatu božanstvom Čipeva. Grešku je još više komplikovao H. V. Longfelou koji je fasciniran Skulkroftovim legendama Čipeva, na njima bazirao svoju čuvenu indijansku poemu i 1855. godine ime Hijavate učinio poznatim širom sveta, dajući mu, kao romansiranom heroju Čipeva Indijanaca, književnu besmrtnost.     nastaviće se...                     1 Elvin M. Džozefi, Jr., Poglavice patrioti, Beograd 2003, 13-14.  
    7436 Objavio/la maja hoffmann
  •   Demokratija Amero- Indijanaca   U današnje vreme neki američki Indijanci sebe nazivaju Indijancima, dok drugi ne vole tu reč. Njihov glavni prigovor je da reč “ Indijanac ” skriva pravu raznolikost, i prava imena, veoma različitih kultura. Međutim, potrebna je neka opšta kategorija koja bi se mogla suprostaviti belcima ”, “ Evropljanima ”, “ osvajačima ”. Stoga je neophodno koristiti termine “ domorodački Amerikanci ”, “ Amero-Indijanci ”, i prideve “ domorodački ” i “ urođenički ”. Primedbe, kako semantičke tako i političke, mogu se staviti svakom od njih. Radi boljeg razumevanja i tumačenja događaja, korišćenje ovih “ opterećenih ” reči je neizostavno. Prvi kolonisti Amerike, tj. prvi ljudi ili zajednice koje su naseljavale Novi svet susreli su se, između ostalih plemena i sa Irokezima. Irokezi su predstavljali jednu od intelektualno najnaprednijih indijanskih zajednica severno od Meksika; bila je to velika i moćna konfederacija naroda koji su poštovali kao jednog od svojih najuticajnijih učitelja - mudrog i blagog čoveka po imenu Hijavata, koji im je mnogo godina ranije propovedao opšti mir, bratstvo i ravnopravnost svih ljudi i kraj mučenja i ubijanja. Štaviše, u strukturi svoje političke organizacije i običaja, kao i u institucijama svakodnevnog života oni su još uvek sledili ideale bratstva i jednakosti čije je temelje postavio Hijavata i zasnivali mnoge od svojih plemenskih odnosa na miroljubivim moralnim normama kojima ih je on učio. Ali svet njihovih neprijatelja, domorodaca kao i belaca, nije to primećivao. Nisu nikad čuli i znali za Hijavatu i njegovu filozofiju pa su zato urezivali u svoje pamćenje iznenadni ratni poklič i užasna, izobličena lica Irokeza u ratu.1 Ipak, nekolicina belaca sa većom sposobnošću poimanja i većom znatiželjom primetila je neobično zanimljive stvari vezane za Irokeze. Ove odlike prvi su primetili oni ljudi koji su sa Irokezima imali posla za vreme mira, trgovci koji su bili dočekivani gostoljubivom dobrodošlicom u selima pored reka i na šumovitim obalama jezera centralnog Njujorka, kao i kolonijalne vlasti koje su držale većanja sa njihovim vođama na svečanim pregovorima u Olbeniju. Sačemi, kako su zvali svoje vrhovne poglavice, često su bili mudri ljudi koji su ostavljali snažan utisak, sposobni za inteligentno razmišljanje, sa dubokom logikom, inteligencijom i govorničkim darom koji nosi i ubeđuje. Mnogi belci, koji su te iste intelektualne kvalitete primetili i kod nižih poglavica i stanovnika naselja koja su posećivali za vreme mira, zvali su ih “ jakim misliocima ” i opisivali kao znatno inteligentnije i misaonije nego što im je to priznavalo javno   mnjenje. Ponekad bi tragovi ovakvog mišljenja manjine nailazili put do štampe. Jedan rani francuski istoričar Severne Amerike po imenu Bakevil de la Poteri, pozivajući se na iskaze francuskih činovnika koji su se sastali sa vođama Irokeza na mirovnim većima napisao je : “ Kada se u Francuskoj govori o Irokezima, pogrešno se smatra da su oni samo obični varvari...njihov pravi karakter jako se razlikuje; oni su najokrutniji i najstrašniji narod u Severnoj Americi, a istovremeno tako razboriti i pronicljivi kako se samo može zamisliti ” .   Jedan drugi pisac, Kadvalader Kolden, koji je pisao istoriju Irokeza u Njujorku 1727. godine, na osnovu zapisnika i izveštaja sa pregovora između Britanaca i Irokeza u Olbeniju, hvalio je Indijance kao darovite govornike i svoje čitaoce obaveštavao da su “ Pet Naroda jadni varvari, u najmračnijem neznanju, a ipak kroz ove tamne oblake probija sjajna i plemenita obdarenost ”.   Oni koji su se ozbiljno potrudili da prouče Irokeze otkrili su da se njihove intelektualne sposobnosti upadljivo iskazuju u nekim visoko razvijenim običajima i institucijama, od kojih osobito dve ukazuju na inteligenciju daleko iznad one na koju se nailazi kod primitivnih varvara. Mada nisu imali pisanog jezika, Irokezi su stvorili efikasnu zamenu u obliku obojenih kuglica nazvanih “ vampum ”, napravljenih od školjki i nanizanih u niske ili pojaseve različitih dezena i sa simbolima koji su imali određeno značenje. Irokezi su pravili i poklanjali vampum pojaseve da bi označili sklapanje saveza i ugovora ili obeležili značajne odluke i događaje.   Irokezi su pojaseve i niske, napravljene ponekad i od hiljadu kuglica, koristili kao “ podsetnike “, poverene Čuvaru Vampuma, koji je umeo sa   njih da “ čita ” i kad god je bilo potrebno - podseća narod na događaje iz prošlosti označene različitim školjkama.   Još važniji bio je vanredno razvijen moralni i politički sistem koji se provlačio kroz ceo život Irokeza i koga ne bi mogao da stvori, a ni da održava neki nerazumni narod. Irokeze je činilo pet posebnih plemena ili naroda, Mohauk, Oneida, Onondaga, Kajuga i Seneka, ujedinjenih u savez ili konfederaciju koja je funkcionisala prema uvedenim zakonima. U veku monarhija i apsolutizma u Evropi, osnovni zakon Indijanaca bio je baziran na principima individualne slobode i vladavine uz saglasnost onih nad kojima se vlada, nešto što nisu imali ni sami belci. “ Svaki narod,” pisao je Kolden 1727.godine, “ sam je za sebe samostalna Republika, u kojoj sve Javne Poslove Rata i Mira vode Sačemi ili starci, koji su svoj autoritet stekli, i vlast u potpunosti dobili na osnovu Mišljenja koje ostali deo Naroda ima o njihovoj Mudrosti i Integritetu. Oni nikada ne sprovode svoje odluke Prinudom i Silom nametnutom bilo kom od svojih ljudi. Čast i Poštovanje njihova su glavna Nagrada, kao što su Sramota i Prezir njihova Kazna ”.   Tako jedinstvena organizacija domorodaca bazirana na plemenskim principima republikanstva i demokratije konačno je podstakla interesovanje mnogih kolonijalnih vođa, uključujući i Bendžamina Frenklina. Nekoliko trgovaca i činovnika koji su zadobili prijateljstvo i poverenje Indijanaca uspeli su da nam ostave detalje očevidaca o načinu na koji je Savez funkcionisao. Pričali su o sačemima koje je svaki narod slao u savezni savet čiji su svečani sastanci održavani u dugačkoj, korom drveća prekrivenoj kući u zemlji Onondaga; nakon dugih diskusija u kojima je glas svakog od pet naroda imao istu težinu, savet je donosio odluke obavezne za sve Irokeze. Pored toga, bilo je izveštaja sa opisom komplikovane podele svakog od ovih naroda u grupe i klanove, koji su rasli u obliku piramide i prenosili vlast i moć od dna ka vrhu, kao i drugih opisa koji su davali da se nasluti neobično jaka politička uloga žena. Ali tek posle Američke revolucije kada je ratnička moć Irokeza bila slomljena, beli ljudi su mogli bezbedno da žive i da osnovama i složenosti irokeške civilizacije posvete više od površne pažnje; njihova pažnja se sve više okretala prema najinteresantnijem pitanju: kada i kako je ovaj narod starosedelaca formirao svoj Savez koji predstavlja događaj koji ih je očigledno na putu političke organizacije odveo dalje od drugih Indijanaca severno od Asteka?   U prvoj polovini devetnaestog veka mladi Irokezi koji su se obrazovali u školama belaca, godinama su pokušavali da na ovo pitanje daju odgovor. Tradicionalno irokesko učenje im je prenošeno iz generacije u generaciju i bili su sigurni da poseduju informacije koje su beli ljudi želeli. Međutim, kada su probali da ih prenesu, um belaca nije mogao da shvati   zato što su Irokezi govorili slikovito i u metaforama i na mitski način o onim vremenima kada im je dobri i mudri čovek Hijavata doneo veliki idealizam. U drugoj četvrtini devetnaestog veka, Henri R. Skulkroft, jedan od ranih američkih etnologa, sakupio je i objavio neke od irokeskih legendi. U njima je Hijavatu identifikovao kao najvećeg od svih irokeskih bogova, “ Gospodara života ” i pritom otišao još dalje dovodeći istog boga u vezu sa glavnim božanstvom Čipeva Indijanaca, naroda koji je govorio algonkinskim jezikom. Skulkroft je završio svoje delo nekritički nazivajući Hijavatu božanstvom Čipeva. Grešku je još više komplikovao H. V. Longfelou koji je fasciniran Skulkroftovim legendama Čipeva, na njima bazirao svoju čuvenu indijansku poemu i 1855. godine ime Hijavate učinio poznatim širom sveta, dajući mu, kao romansiranom heroju Čipeva Indijanaca, književnu besmrtnost.     nastaviće se...                     1 Elvin M. Džozefi, Jr., Poglavice patrioti, Beograd 2003, 13-14.  
    Jan 11, 2014 7436
  • 05 Oct 2013
    Посматрам глистуиспод друге глистеизнад њих мирисомраскошан цветосећам дах Твојкрај уха мојегал волим овајпрегрешан свет   голубе гледамкако се љубеизнад њих крошњако бујан цветосећам тело твојеуз мојеал волим овајпохотан свет   рибице слутимпод водом морскомкрај њих је умишљенкорала цветлажеш ме . . .варашлудом ме правишал волим овајнеискрен свет   љубав нас маамипогледом свакимдок нас прекриваптичији летала сам сретаншто ме родишебаш волим овајсулуди свет
  • Посматрам глистуиспод друге глистеизнад њих мирисомраскошан цветосећам дах Твојкрај уха мојегал волим овајпрегрешан свет   голубе гледамкако се љубеизнад њих крошњако бујан цветосећам тело твојеуз мојеал волим овајпохотан свет   рибице слутимпод водом морскомкрај њих је умишљенкорала цветлажеш ме . . .варашлудом ме правишал волим овајнеискрен свет   љубав нас маамипогледом свакимдок нас прекриваптичији летала сам сретаншто ме родишебаш волим овајсулуди свет
    Oct 05, 2013 6850
  • 04 Jul 2014
    Govoriti na temu Nekad i Sad moglo bi biti ispitivanje ili traženje iščezlih duhovnih horizonata ili traženje neke zaboravljene mentalne šifre…. Ovoga puta nije reč o tome, a nije reč ni o nekom nostalgijom potstaknutom nabrajanju. Ovo je jedno obično – mnogo prizemnije nabrajanje; na temu Nekad i Sad.Uzaludno je kukati za starim dobrim vremenima a i znamo da mnogo koje Nekad nije bilo ništa bolje od mnogo kojeg Sada. A svako pa i ovo naše Sada biće uskoro nekome Nekad. Elem: Nekad je malo ljudi znalo mnogo.Sada mnogo ljudi znaju malo. Zbog slabih informacija Nekad nismo znali mnogo što šta se zbiva u svetu.Sada znamo skoro sve što se zbiva, ali vrlo retko znamo i zašto se zbiva. Nekad smo svi imali više vremena jer se sve radilo polako. - Sada se sve radi toliko brzo da svi, iako se žurimo opet kasnimo. Da li kasnimo što se ne žurimo dovoljno ili zato što smo kasno krenuli… ili što smo krenuli uopšte !? Nekad su narodi imali careve i kraljeve i dvorove;…i na dvorovima dvorske budale.Sada je sve manje careva i kraljeva i dvorova;… i sve je manje dvorskih budala. Ali na žlost nije tako i sa običnim budalama. Nekad smo imali više saveznika na koje nismo smeli tako slepo i za uvek - RačunatiZato sada imamo više neprijatelja na koje možemo sa sigurnošću na duže vreme računati. Nekad se rodoljublje smatralo vrlinom i jednim od vrhunskih osećanja. - Sada, u dobrom delu sveta rodoljublje se smatra za neku prevaziđenu formu fanatizma koja je zamenila i potisnula neka hibridno-kosmopolitska osećanja svetog građanstva. Nekad je bilo mnogo više ljudi koji su imali građanske hrabrosti da ustanu za neke principe, bez obzira na posledice.Sada je to redak slučaj – i u tome je jedan od uzroka krize savremenog čovečanstva – jer nedostatak te vrste hrabrosti da se kaže nešto što se duboko i iskreno veruje da je istina predstvalja ne samo moralni već i intelektualni pad čovečanstva. Nekad smo mislili da znamo ili bar naziremo; ko i kuda nas vodi. - Sada posle svega što nas je zadesilo nismo više sigurni da znamo ko sve potpaljuje vatru pod loncem u kome se kuva naša sudbina.  
    6757 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Govoriti na temu Nekad i Sad moglo bi biti ispitivanje ili traženje iščezlih duhovnih horizonata ili traženje neke zaboravljene mentalne šifre…. Ovoga puta nije reč o tome, a nije reč ni o nekom nostalgijom potstaknutom nabrajanju. Ovo je jedno obično – mnogo prizemnije nabrajanje; na temu Nekad i Sad.Uzaludno je kukati za starim dobrim vremenima a i znamo da mnogo koje Nekad nije bilo ništa bolje od mnogo kojeg Sada. A svako pa i ovo naše Sada biće uskoro nekome Nekad. Elem: Nekad je malo ljudi znalo mnogo.Sada mnogo ljudi znaju malo. Zbog slabih informacija Nekad nismo znali mnogo što šta se zbiva u svetu.Sada znamo skoro sve što se zbiva, ali vrlo retko znamo i zašto se zbiva. Nekad smo svi imali više vremena jer se sve radilo polako. - Sada se sve radi toliko brzo da svi, iako se žurimo opet kasnimo. Da li kasnimo što se ne žurimo dovoljno ili zato što smo kasno krenuli… ili što smo krenuli uopšte !? Nekad su narodi imali careve i kraljeve i dvorove;…i na dvorovima dvorske budale.Sada je sve manje careva i kraljeva i dvorova;… i sve je manje dvorskih budala. Ali na žlost nije tako i sa običnim budalama. Nekad smo imali više saveznika na koje nismo smeli tako slepo i za uvek - RačunatiZato sada imamo više neprijatelja na koje možemo sa sigurnošću na duže vreme računati. Nekad se rodoljublje smatralo vrlinom i jednim od vrhunskih osećanja. - Sada, u dobrom delu sveta rodoljublje se smatra za neku prevaziđenu formu fanatizma koja je zamenila i potisnula neka hibridno-kosmopolitska osećanja svetog građanstva. Nekad je bilo mnogo više ljudi koji su imali građanske hrabrosti da ustanu za neke principe, bez obzira na posledice.Sada je to redak slučaj – i u tome je jedan od uzroka krize savremenog čovečanstva – jer nedostatak te vrste hrabrosti da se kaže nešto što se duboko i iskreno veruje da je istina predstvalja ne samo moralni već i intelektualni pad čovečanstva. Nekad smo mislili da znamo ili bar naziremo; ko i kuda nas vodi. - Sada posle svega što nas je zadesilo nismo više sigurni da znamo ko sve potpaljuje vatru pod loncem u kome se kuva naša sudbina.  
    Jul 04, 2014 6757