Forumi » Mudre misli

Anegdote o poznatima

    • 1451 postova
    10. април 2016. 13.43.14 CEST

    DŽOZEF ADISON (16721719)
    Pisac je svojevremeno pozajmio svom prijatelju, Templu Stanganu, veću
    sumu novca, a ovaj, pošto je novac primio počeo je da se, kao neki slabić,
    slaže sa svime što Adison kaže. Prestao je da se, kao pre, raspravlja. Taj
    odnos se ponavljao iz nedelje u nedelju, na Adisonovo veliko
    nezadovoljstvo, dok jednog dana više nije mogao da izdrži, pa se izleteo:
    "Do vraga, čoveče, ili mi se suprotstavi ili mi vrati moje pare!"

     

    DVAJT AJZENHAUER
    Američki državnik general Dvajt Ajzenhauer (1890 - 1969)
    jednom je u užem krugu ovako definisao rat:

    Rat
    je razdoblje kada se međusobno ubijaju ljudi koji se uopšte ne
    poznaju, i to po zapovesti onih koji se međusobno veoma dobro poznaju,
    pa se ipak ne ubijaju.

    General Ajzenhauer pričao je ženi francuskog diplomate da Francuskinje
    potroše na lepotu toliko novca koliko iznosi francuski budžet za
    naoružanje.
    Toje istina reče Parižanka ali zato naše žene osvoje dva puta više od
    naše vojske!

     

    ALFONS ALEA (Alphons Allais, 1854 - 1905)
    U nekom društvu u prisustvu književnika Allaisa govorilo se kako
    Shakespeare nije nikada postojao i da je njegova dela napisao neko drugi.
    Iznerviran tim tvrdnjama on im reče:
    I ja držim da nikada nije postojao. Njegova dela napisao je neko drugi,
    samo što se i taj drugi, sasvim slučajno, zvao Shakespeare!

    Alphonsu Allaisu neki nadobudni pisac stade govoriti kako se on oseća kao
    Balzac. Ne mogav trpeti samohvalisavca, Allais mu reče:
    A ja se osećam kao Napoleon!
    Kako to?
    Lepo!
    Moja žena se zove Giuseppina!


    KRALJ ANRI
    Kada je francuski kralj Anri RÁ (1553 - 1610) posetio pariski zatvor,
    razgovarao je s zatvorenicima o uzrocima i okolnostima koje su ih ovamo
    dovele. Svi su čvrsto tvrdili da su nedužni, samo je jedan jedini priznao
    svoje prestupe i izjavio da mu se čini da mu je kazna pravedna. Tada kralj
    uzviknu:
    Skinite mu lance i pustite ga na slobodu, kako ne bi zarazio ove nedužne
    ovce koje su zatvorili s njim!

     

    MIROSLAV ANTIĆ
    Na jednom književnom sastanku u Novom Sadu, za domačina određen je
    Miroslav Antić. On je primio goste u svom ateljeu, na Petrovaradinskoj
    tvrđavi, gde je tada živeo sa drugom ženom (prvoj je ostavio troje dece i
    stan). Mika i njegova mlada supruga počastili su pićem i stavili ćevape i
    ražnjiće na roštilj. Da bi stvorio vedro raspoloženje, Dragan Lukić je, iako
    potpuno trezan, počeo da oponaša pijanca. Kad je razbio jednu rakijsku
    čašu, Mika Antić ga je žestoko izgrdio. Nastala je mučna atmosfera i svi su
    se razišli pre nego što su ražnjići i ćevapi bili pečeni. Shvatili su zašto je
    Mika tako reagovao njemu je, kao hroničnom alkoholičaru, bilo
    zabranjeno da pije alkohol, pa je zavidljivo gledao kad drugi piju, a
    pogotovo kad lumpuju.

     

    ASKARTI (ASQURTEE)
    Peter Asqurtee je napisao i dao u štampu svoj prvi roman. Ali, kupaca
    romana nije bilo. Neprekidno je razmišljao što da uradi kako bi prodao
    štampane primerke knjige. Najednom mu sinu ideja dao je oglas u
    novine narednog sadržaja: Milioner, visok, elegantan, obrazovan, muzičar,
    rado bi se oženio s gospođicom koja bi bila u svemu slična junakinji
    romana "Ljubav je pobedila" koji je napisao Peter Asqurtee. Roman je
    ubrzo rasprodan.

     

    AUGUST MOĆNI
    Poljski kralj August Močni (1670 - 1733) nije podnosio nikakav prigovor.
    Samo mu je dvorska luda Frelih smeo ponekad protivrečiti. August je
    umišljao da mu je država moćna, kao ona Aleksandra Velikog, pa je stoga
    voleo kada ga je Frelih ponekad nazivao "Aleksandrom".
    Jednom je luda to ime izgovorio suviše podrugljivo, pa je kralj na njega
    bacio težak kip. I bio bi ga ubio da se luda nije na vreme sklonio.
    Gospodine, rekao je Frelih prekorno, zar ni lude ne smeju više govoriti
    istinu?
    Govori ludo! Otvoreno reci da li veruješ u našu veliku državu?
    Razume se da verujem. Ta zna se, da sam luda!

     

    OKTAVIJAN AVGUST
    Rimski imperator Oktavijan Avgust (63 pne 14 ne) bio je iznenađen kada
    je video da je neki seljak veoma nalik na njega. Da bi se našalio, zapitao
    ga da li je njegova majka više puta bila u Rimu.
    Seljak, koji je primetio isto, međutim mu odgovori:
    Ne, već je tamo više puta zalazio moj otac.

     

    BALZAK
    Balzak je uhvatio svog podvornika u laži. Stoga ga je ovako poučio:Laž
    je najružnija od svih mana. Zapamti: svog bližnjega ne smemo nikada
    slagati. A zašto onda, gospodine, izjavljujete uvek, kada dolazi sudski
    izvršitelj, da vas nema kod kuće upita podvornik.
    Sudski izvršitelji nisu naši bližnji.

     

    GAJ JULIJE CEZAR
    Rimski državnik Gaj Julije Cezar (10044 pne), nakon uspešnih osvajanja
    na zapadu i u Maloj Aziji, uputio se prema Africi. Kad je sa lađe silazio na
    afričko tlo, spotakne se i padne u pesak. Posto bi njegova vojska taj pad
    mogla da tumači kao loš znak, bistri vojskovođa brzo uzviknu:
    Imam te, već te držim u svojim rukama, Afriko!

     

    MILOŠ CRNJANSKI
    Vladimir Bunjac u knjizi "Kamenovani Crnjanski" opisuje taj dvoboj:
    "Ove je godine bio zamalo kraj našem piscu. Bio je na ivici puškinovske
    tragedije. Nedaleko od Vršca, na čistini, u jednom šumarku, pred njim je
    stajao mrki oficir Tadija SONDERMAJER SA UPERENIM PIŠTOLJEM. Po
    onome što su mi pričali Miloš Crnjanski i Dušan Matić, Miloš se posvađao
    sa svojim vazduhoplovcima i njih petoricu, sa Tadijom Sondermajerom na
    čelu, pljuskao po licu svojim belim rukavicama. (Matić je u svom salonu
    kasnije pričao da je svađa nastala oko toga koji su avioni bolji, nemački
    kako je tvrdio Sondermajer, ili francuski kako je tvrdio Crnjanski). Pozvao
    ih je na dvoboj. Svi su odbili da se tuku znajući da je to pogibeljno za
    Crnjanskog, sem Tadije koji je ostao da brani oficirsku čast. Tadija je bio
    komandant vazduhoplovstva i jugoslovenski heroj, jer je na frontu oborio
    tri protivnička aviona. Sekundanti Miloša Crnjanskog bili su reditelj Branko
    Gavela i književnik Dušan Matić. Pošto je njih nagovorio, Crnjanski je
    imao problema kako da nađe oružje za dvoboj. Najzad, neko se setio
    porodice Dunđerski i tako su krenuli u Vršac sa drvenom kutijom
    ukrašenom sedefom, ispod miške. Za dvoboj je bilo još rano pa su odseli
    u vršačkom hotelu koji se, mislim, isto kao i danas zvao "Srbija". Na
    veliko zaprepašćenje Matića i Gavele, Crnjanski je odmah zaspao snom
    pravednika. U određeno vreme krenuli su na zakazano mesto. Vršac su
    izabrali jer su u tom delu zemlje još uvek vladali stari austrougarski
    zakoni koji nisu zabranjivali viteški čin dvoboja. Sve je išlo po
    uobičajenom ritualu. Posle kratkog dogovora o propozicijama, svedoci
    Sondermajera i Crnjanskog zauzeli su svoja mesta. Crnjanski i
    Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima. I onda krenuli
    brojeći korake, okrenuli su se. Pravo prvog pucnja imao je pesnik
    Crnjanski. Naravno, promašio je. Pucanj je odjeknuo kao grom, otkinuo
    lišće i poplašio ptice. Oficir Sondermajer diže ruku, nišani u glavu, gledaju
    ga svetle i valjda zaplašene oči Crnjanskog, povlači oroz jedanput, drugi
    put, treći, ne ide.
    Ovo je loše punjeno, nešto nije u redu kaže Sondermajer.
    U stvari Sondermajer se spetljao, nije imao aristokratske manire i navike,
    nije znao kako se puca iz starinskog, nakinđurenog pištolja porodice
    Dunđerski. Hvatao je umesto oroza kitnjasti sedef ispod oroza. To je
    spaslo Crnjanskog. Matić je prišao u svojstvu sekundanta i tražio od
    obojice prihvatanje zadovoljenja. Sondermajeru je dozvoljeno da opali u
    vis da bi se dokazalo da je pištolj ispravan. Odjeknuo je još jedan hitac ali
    u vrhove krošnji, u vršacko nebo, otprhnuvši čavke…"

     

    VINSTON ČERČIL
    Engleskog državnika Vinstona Čerčila (1874 - 1965) molio je njegov mladi
    rođak da mu objasni šta ustvari znači diplomata. Čercil se najpre duboko
    zamisli, a zatim reče:
    Diplomata je Čovek koji svoje vreme troši na to da miri sporove kojih
    nikada ne bi bilo da nije diplomata!

    Jedne večeri Čerčil je trebao da govori preko radija. Pošto se mnogo žurio,
    pozvao je prvi taksi. Šofer, koji ga u tami nije prepoznao, reče da nema
    vremena.
    A zašto ne? upita ga stari političar.
    Zato jer će sada preko radija govoriti Čercil, a voleo bih da ga čujem.
    Čerčil je bio, naravno, zadovoljan s tom šoferovom izjavom. Zavuče ruku
    u džep i dade mu pet funti napojnice. Vozač uze novac, a zatim odsečno
    reče:
    Neka đavo nosi Čerčila. Uđite, gospodine, odvešću vas.

     

     

    • 1451 postova
    10. април 2016. 14.15.29 CEST

    BRANKO ĆOPIĆ
    Na ulicama mnogi prolaznici su se zaustavljali, glasno izgovarajuci: "Gle,
    Branko Ćopić! Eno Branko! Pogledajte, ono je Branko Ćopić!" To ga je
    nerviralo. Jednom čak nije mogao da se uzdrži, već jednoj sredovečnoj
    ženi ljutito uzvratio: "Pa sta ako je Ćopić, nije medjed!"

    U jednoj seoskoj školi dočekalo ga je puno dece zbijene u prostranoj
    učionici. S puno pažnje, u potpunoj tišini, slušali su onu maštovitu
    Ćopićevu priču o dečaku koji leti na zmajevim krilima. U tom jedan od
    zanesenih mališana glasno reče: "Ala laže!" Učitelji oštro pogledaše i
    zapretiše dečaku, a Branko nastavi da čita.

    Posle svakog književnog susreta pisci su dugo bili opsednuti decom koja
    su tražila autograme. Obično smo sedeli jedan do drugog, a pored nas su
    u redu prolazili đaci i prinosili nam svoje knjige, sveske i papiriće. Ćopić
    nas je u šali upozorio: "Pazite da vam mangupi ne podnesu kakvu
    mjenicu, kao što je meni podvalio neki Rale Bubnjar".

     

    JOVAN DUČIĆ
    Dučić je već nekoliko godina poslanik na strani. Jednog leta došao je u
    Beograd na odsustvo i otišao je s Jašom Prodanovićem i profesorom Milom
    Pavlovićem, zvanim Krpa, na večeru kod „GospaJele".
    Naručili su svaki po kriglu piva i po dvanaest ćevapčića. Kad im je momak doneo ćevapčiće s
    lukom, Dučić je vratio tanjir i tražio je porciju ćevapčića bez luka.
    "Tako, tako, Duka! dobacio mu je Mile Krpa. Dosta si gutao lukac bez
    čevapčića, sada možeš ćevapčiće bez luka."

    Za vreme Prvog svetskog rata Dučić je bio u Atini. Padala je kiša i on se
    šetao s Ivom Ćipikom ispod jednog kišobrana. Naišla je Jelena Milana
    Gavrilovića i Dučić će joj tek reći:
    "Vidite li, gospoLela, ispod ovog kišobrana nalaze se tri četvrtine
    jugoslovenske književnosti."
    Posle nekoliko godina, ista se scena ponavlja u Beogradu. Na Terazijama,
    stoje ispod jednog kišobrana Dučić, Ćipiko i Vojislav Jovanović Marambo.
    Marambo, koji je znao za ovu Dučićevu doskočicu, tek će reći:
    "Ispod ovog kišobrana nalaze se tri četvrtine jugoslovenske književnosti."
    "Potpuno tačno! uzvratio mu je Dučić. Vi ste nam prišli, ali se procenat
    književnosti nije povećao.


    Dr Čeda Mihajlović, poznati lekar iz Vrnjačke Banje, ministar i predsednik
    mnogih društava i ustanova, rekao je Dučiću, i to u najvišem usponu
    svoje karijere:
    "Molim Vas, Duka, pomenite me negde u svojim delima, pa ma rekli i
    „Onaj magarac Čeda", kako biste me sačuvali od zaborava."

    Umro Milan Rakić. Neko sretne Dučića i kaže mu:
    "Kad je umro Ðura Jakšić, Zmaj mu je spevao pesmu „Svetli grobovi". I Vi
    ćete, valjda, nešto da učinite za Rakića?
    "Dobro ste me setili! odgovorio je odmah Dučić .
    Daću hiljadu dinara i
    upisaću ga negde za dobrotvora!"

    Tražio Dučić od Nikole Pašića da ga primi i molio ga je za neko
    unapređenje. Pašić ga je primio dosta hladno i ništa mu nije obećao.
    Razočaran i ljut, Dučić je sreo Slobodana Jovanovića i rekao mu:
    "Onaj Pаšić s onom velikom bradom, liči na matorog Jevrejina. Ništa neće
    učiniti za mene."
    Posle izvesnog vremena, Dučić je unapređen i otišao je Slobodanu
    Jovanoviću da mu se pohvali:
    "Ona bela brada zaista daje Pašiću svetiteljski izraz!"

    Naljutio se Dučić na svog mlađeg druga i kolegu Jovana Markovića,
    zvanog Golubar, koga nije mario i ljutito mu je doviknuo:
    "Slušajte, Jovo.Posle Vaše smrti, Vaš prvi komšija reći će: „Ama kako se
    zvaše onaj što nedavno umre?"
    A Dučić odgovori; "Ali će Vaši unuci, znajte, pasti na maturi ako ne budu
    znali godinu rođenja Jovana Dučića"

    Drugom jednom prilikom, došao je Dučić Jovi Markoviću, koji je bio
    pomoćnik ministra inostranih dela, da mu traži povećanje nekog
    otpravničkog dodatka. Jova Marković je počeo da mu čita pridiku i da mu
    objašnjava kako je raspikuća i kako, na taj način, nikad neće steći svoju
    kuću.

    "Kuću neću odgovorio mu je Dučić ali ću steći svoju ulicu. A Vi već
    imate nekoliko kuća, ali ulicu nikad nećete steći!"

    U kancelariji Jevrema Tadića, generalnog političkog direktora Ministarstva
    inostranih dela, u ormanu, bilo je jedno ogledalo u drvenom ramu s
    hartijom na poleđini. Tadić je uvek pred tim ogledalom nameštao svoj
    šešir i doterivao šišku. Kad je Dučić to video, napisao je sledeća dva stiha
    na poleđini ogledala:
    "Ogledalo nekad ovo beše
    Horizonat direktora Ješe!"

    Dopala se Dučiću Ljubica Ćirkovićeva. Vrlo često odlazi njoj na čaj i svaki
    put zatiče docenta, docnije profesora Miletu Novakovića, koji se njom i
    oženio. Neko će od drugova reći Dučiću:
    "Šta se Vi tamo muvate kad znate da je devojka već begenisana?"
    "Ne mislite, valjda, da mi može da bude takmac onaj Mileta, na čijoj glavi
    svakog jutra proklija nova bubuljica?"

     

    DŽORDŽ I
    Engleski kralj Džordž I (16601727) više puta bio je u Holandiji u kojoj su
    mu uvek skupo naplaćivali usluge. Zato reši da se više ne zadržava u
    gostionicama.
    Vozeći se kroz grad Alkmar morali su da zamene konje. On tada naruči da
    mu donesu tri sveža jaja. Ispivši ih, upita za cenu.
    Dve stotine goldinara, odvrati gostioničar.
    Kako?
    Dve stotine goldinara, upita kralj preneražen. Zar u Alkmaru ima
    tako malo jaja?
    E, jaja ima dosta, jedino kraljeva nema! odbrusi gostioničar.

     

    LOJD DŽORDŽ
    Engleski državnik Lojd Džordž (1863 - 1945) bio je malen rastom. Neki
    diplomata mu reče da se maltene razočarao kada je ugledao njegov stas.
    Dragi moj ispravi ga Lojd Džordž zavisi od toga kako ljude merimo:
    od brade dolje ili gore!

    Lojd Džordž je bio originalan čovek i nije nikad krio svoje ubeđenje. Za
    vreme ručka na dvoru upita ga kralj Džordž II
    Zašto su moji prihodi tako maleni?
    Slavni državnik na te reči iz srebrnog suda za šampanjac uze komad leda i
    predade ga svom susedu s molbom da ga predaju dalje dok komad leda
    ne dođe do kralja. Najzad, kad dospe u kraljeve ruke, nađe se sasvim
    malo parče. Tad Lojd Džordž dade odgovor:
    Sada valjda vidite zašto su prihodi Vašeg Veličanstva tako maleni.

    Lojd Džordž je jednom u Parlamentu, kao šef liberalne stranke, ljuto
    napao konzervativce. Neka dama mu tada ljutito reče:
    Da sam ja vaša žena, sipala bih vam otrov u čaj.
    A da sam ja vaš muž, ja bih taj čaj popio odsečno odvrati Lojd Džordž.

     

    EZOP
    Čuveni pisac basni Ezop jednom je zamišljen šetao gradom. Sreo ga je
    činovnik visokog ranga i, budući da mu je bio sumnjiv, upitao ga:
    "Kuda ideš ? "
    "Ne znam" odgovorio je Ezop rastreseno.
    Čovek je pomislio da je to neka skitnica i naredio je da ga zatvore. Kada
    su ga odvezli u zatvor, Ezop se okrenuo prema njemu i rekao mu:
    "Vidiš da sam ti rekao istinu. Zaista nisam mogao znati da me put vodi u
    zatvor."

     

    DŽORDŽ FEJDO (Feydeau, Georges, 1862 - 1921)
    Jedan od najduhovitijih pisaca vodvilja, ušao je u knjižaru u nameri da
    kupi neku knjigu. Ugleda svog prijatelja kako već kupuje jednu, pa ga je
    zanimalo koju je to knjigu kupio taj njegov prijatelj, približi mu se s leđa,
    te zaviri u naslov ¨Kako postati bogat¨.
    Savetujem ti, reče mu Feydeau tiho, na uvo, da odmah kupiš i
    ¨Krivični zakonik¨, jer ja još nisam čuo da se neko na pošten način
    obogatio.

    GETE (GOETHE)
    Pisac i pesnik Goethe sedeo je jedne večeri u gostionici i pio vino s
    vodom. Kod susednog stola sedelo je društvo obesnih studenata koji su
    pili vino. Jedan od njih upita Goethea:Zašto mešate vino s vodom i time
    ga kvarite? Pesnik im objasni: Sama voda čini živa bića nemima. To
    dokazuju ribe. Samo vino vodi u glupost. To dokazujete vi, mlada
    gospodo. A pošto ne želim biti ni jedno ni drugo, mešam vino s vodom.

    Kažu da je Gete imao izvanredno pamćenje. Jednom prilikom ga je sreo
    neki prolaznik i upitao koje mu je omiljeno jelo. Gete je odgovorio "Jaja"
    Nakon godinu dana, isti taj prolaznik ponovo sreće Getea i upita:
    “A sa čime”
    "Sa solju", odgovori Gete.

     

    DANTE ALIGIJERI
    Pisac remek dela svetske književnosti, ’’Božanstvene komedije’’, tvrdi se,
    u braku nije bio mnogo srećan. Neki prijatelji savetovali su mu da otera
    ženu koja ga vara. Dante ih upita:
    Recite mi, poznajete li život moje žene bolje vi ili ona?
    Ona! odgovoriše prijatelji.
    Dobro, ona tvrdi da vi ne govorite istinu. Pustite me, dakle, na miru…

     

    GUSTAV VI ADOLFO
    Švedskom kralju Gustavu VI Adolfu (1778 - 1837)javila su se tri stranca i
    ponudila da rade u njegovoj obaveštajnoj službi. Za oveću svotu novca bili
    su spremni da izdaju važne podatke o svojoj domovini. Gustav je ponudu
    prihvatio i potom im isplatio ugovoreni iznos. Tada jedan od obaveštajaca
    reče:
    Veličanstvo, novac koji ste nam dali falsifikovan je.
    Za izdajnike svoje domovine dobar je i falsifikovani novac odgovori
    kralj i otera ih.

     

     

    • 1451 postova
    10. април 2016. 14.24.32 CEST

    IBZEN (IBSEN)
    Kada Henrik Ibsen još nije bio toliko poznat u svetu, primio je od izdavača
    za rođendan na poklon lep sat. Za nekoliko dana pisac se požali izdavaču
    da mu sat ne ide. A izdavač ga upita: A vi mislite da vaše stvari idu?

     

    ĐURA JAKŠIĆ
    Đura Jakšić je napisao pesmu “Otadžbina” i imao je ugovoreno sa
    izdavačem u kom roku da je uredi i preda. Đura je u brzini, u poslednji
    čas, odneo pesmu napisanu na masnom papiru sa kojeg je upravo pojeo
    burek.

    Sedeli tako u kafani za dva različita stola srpski pesnici Đura Jakšić i
    Radomir Brzak. U jednom trenutku konobar donese Đuri Jakšiću ceduljicu
    od Radomira Brzaka na kojoj je pisalo:
    "Stihoklepcu koji je svakom mrzak mućak jaje, mućku daje,
    Brzak."
    A Đura mu na poleđini pomenute ceduljice odgovori:
    "Oj, pesniče glasa štura!pa zar daje koji prosi?
    Pa zar ćuran jaja nosi?
    Đura."

     

    JOSIP II
    Austrijski car Josip II (1741 - 1790) voleo je da putuje inkognito. Kad je
    doputovao u Lvov, on se u hotelu upisao pod imenom grof, Hohberski iz
    careve pratnje. Zatim je otišao u sobu i počeo da se brije. Radoznala
    sobarica počela je da se vrzma oko njega i najzad ga upita kakvu službu
    ima kod cara. Josip se mirno brijao dalje i odvratio:
    Ponekad ga obrijem.

    Josip II jednom je osudio četiri vojnika na smrt. Kasnije je to opozvao i
    naredio da streljaju samo jednoga od njih. Vojnici su trebali da bacaju
    kocku, a bio bi streljan onaj koji bi dobio najmanji broj. Trojica su bacili
    kocke i dobili visoke brojeve. Četvrti nije hteo da uzme kocku u ruku.

    Kada je car saznao za to, pozvao je neposlušnog vojnika sebi i upitao zašto nije hteo da baci kocku.

    Veličanstvo odgovori vojnik ako sam se već jedanput ogrešio, neću i
    drugi put. Kockanje je, koliko mi je poznato, zabranjeno u zemljama
    Vašeg Veličanstva.
    Caru se taj odgovor toliko svideo da je pomilovao svu četvoricu
    osuđenika.

    Josip II, poznati reformator, voleo je da otvoreno kaže svoje mišljenje o
    ministrima. Njegov kancelar Kaunic mu je jednom doneo na potpis više
    akata. Međutim, car jednim aktom nije bio zadovoljan pa je ispod napisao:
    Kaunic je magarac.
    Josip II Na sednici Ministarskog saveta Kancelar je glasno pročitao akt:
    Kaunic je magarac, Josip drugi.

     

    KANT
    Jednom se filozof Kant uputio u šetnju i ne primetivši da mu je kaput na
    laktu poderan. Znanac koji se hteo našaliti s njim, reče:
    "Tu ti učenost proviruje!"
    "A glupost viri unutra." odgovori filozof.

     

    DANILO KIŠ
    U Parizu Danilo Kiš imao je svoj omiljeni bistro u kojem je radio konobar
    Japanac. Kiš je u trenucima dokonosti Japanca učio naš jezik, ali s
    crnogorskim akcentom. Prijatelji bi dolazili u posetu velikom piscu, pričalo
    bi se o svemu, najviše o Balkanu, a konobar, lik iz Kurosawinih vizija,
    uveseljavao bi ih pitanjima tipa: "A, što ćeš, mučeniče, popiti?"

     

    ŠVEDSKA KRALJICA KRISTINA
    Kada su švedskoj kraljici Kristini, (vladala 1636 - 1654) rekli da su Englezi
    svom kralju odrubili glavu, ona samo slegnu ramenima i reče:
    To im ne zameram. Tâ Čarls nije znao šta da radi sa svojom glavom.

    Engleski diplomata upitao je kraljicu Kristinu:
    O Vama, veličanstvo, govore da silno mrzite muškarce.
    Baš suprotno, veoma ih volim. Ali ne zato što su muškarci, već zato što
    nisu žene.

     

    GUSTAV KRKLEC
    Gustav Krklec imao je prelepu kćerku. U tu šarmantnu lepoticu bili su
    zaljubljeni mnogi mladi pesnici, među kojima i Brana Petrović. Jednom su
    se na vrhu kalemegdanske tvrđave našli Gustav, njegova kćerka i Brana.
    U jednom trenutku Brana se nadneo preko vrlo visokog zida, odakle su
    mnogi izvršili samoubistvo, i glasom vatrenog zaljubljenika kliknuo
    lepotici:
    Ako ti kažeš da skočim u ambis, odmah ću skočiti!
    Gustav je požurio da posavetuje kćerku:
    Nemoj mu ni u šali kazati da skoči. Koliko je lud, on bi to i učinio!

    Gustav Krklec je bio najlakši i najveseliji gost u kafanama. Stari gospodin
    je bio vazda raspoložen i spreman da ispriča poneku anegdotu. Bilo mu je
    važno samo da ima gemišt i ništa više, stalno je čaša bila pred njim, a
    nikad nije bio pijan. Znao je održavati stanje kad vino drži čoveka na onoj
    čarobnoj granici, pa mu sve lepo i on zadovoljan i raspoložen, a pamet
    potpuno trezna. "Piješ li ti, Gustave, ikad vodu?" pita ga Jan, a namigiva
    nam: "Kad mi je bilo dvadeset godina napio sam se vode i dobio upalu
    pluća. Otad nikad", odgovara šeretski i primiče čašu s gemištom.

    Ispričao nam je događaj iz mladosti, kad je kralj Aleksandar ukinuo Ustav.
    On je bio mlad pesnik, tek počinjao, a boem. "Zapio se ja s društvom,"
    priča starčić pa se društvo razišlo, a ja nemam gde prespavati. Odem u
    park. Slatko sam spavao na klupi kad me nečija ruka kucnu po ramenu.
    Probudih se, vidim policajac.
    "Gospodine, ličnu kartu" traži strogo, a ja nemam.
    "Kako se zovete, molim?"
    "G" kažem, a on se čudi, misli provociram ga.
    "Kako?" začuđeno pita.

    "Gospodine, ja se sada zovem G."
    "Vi se sa mnom sprdate, ljuti se policajac, a hvata se za pendrek. Prepao
    sam se i požurio objasniti Gospodine, ja sam do juče bio Gustav, a pošto je kralj juče ukinuo
    Ustav, ja sam sada samo G."

     

    LEONIDA, SPARTANSKI KRALJ

    Pred slavnu bitku kod Termopila (480 pne) brojčano jači Persijanci
    htedoše da se narugaju malobrojnim Spartancima i saopštiše im po
    kuriru:
    Ima nas toliko da će od naših strela potamneti sunce.
    Spartanski kralj Leonida, heroj Termopila, ne ostade im dužan odgovora:
    Tim bolje, borićemo se u hladovini.

     

    LUJ XV
    Državnici u istoriji, osim malobrojnih, nesu bili naročite štediše. Za vreme
    francuskog kralja Luja XV (17101774)
    važilo je načelo: "Uživajmo! Posle
    nas može doći i potop". Prilike su bile tako očajne da čak ni dvorski
    činovnici nesu primali platu na vreme. Kada su se požalili kralju i operski
    pevači, on im reče:
    Gospodo moja! Najpre moram umiriti one koji plaću, tek onda dolaze na
    red oni koji pevaju.

     

    LUJ XIV
    Francuski kralj Luj XIV (1638 - 1715), čije su omiljene reči bile: "Država to
    sam ja", jednom reče okupljenim dvorjanima:
    Kraljevi imaju vlast od Boga. Ako vam naredim da skočite u Senu,
    morate to bez ustezanja učiniti.
    Na te reči vojvoda od Giza uputi se vratima. Kralj ga upita:
    E, kuda, vojvodo?
    Idem da učim plivanje.

    • 1451 postova
    10. април 2016. 14.40.09 CEST

    Kralj Luj XIV upita jednom svog dvorskog budalu:
    Kako
    bi ti se dopalo da si ti francuski kralj, a ja tvoja budala?
    Veoma bih se stideo, odgovori budala.
    Kako?
    Ti bi se stideo da budeš francuski kralj?
    Ne to! Stideo bih se svoje dvorske budale.

     

    DESANKA MAKSIMOVIĆ
    Ostaće zabeležena i anegdota o susretu dve dive pisane reči, onako kako
    je ispričala Astrid Lindgren.
    Gospođa(Desanka Maksimović) je sigurno veoma dobar pisac, žao mi je
    što nisam pročitala ni jedan njen stih. E, kako smo se samo lepo
    "ispričale". Ona je sedela sa moje leve strane, a ja slabo čujem na levo
    uvo. Sve vreme mi je govorila nešto na francuskom, a ja od svih jezika
    najmanje znam francuski, pa sam joj sve vreme odgovarala na
    nemačkom.

     

    MARŠAK
    Prema jednoj anegdoti, ruski pesnik Samuil Jakovljevič Maršak je, prilikom
    prvog boravka u Londonu 1914. godine, sreo čoveka na ulici i upitao ga:
    "Šta je vreme?" Maršak je, u stvari, hteo da sazna koliko je sati ali, pošto
    još uvek nije dobro govorio engleski, umesto "What time is it?" pitao je
    "What is time?" Zbunjeni prolaznik je odgovorio: "Pa to je filozofsko
    pitanje. Zašto ga meni postavljate?"

     

    ANTUN GUSTAV MATOŠ
    Matoš je voleo postavljati svojim poznanicima neobične zagonetke tako je
    jednom prilikom u društvu izrekao i ovu zagonetku: U jednu rupu ulaziš,
    na dvije izlaziš i kada misliš da si izašao tek se onda nađeš unutra. Što je
    to?
    Niko nije znao odgovor.
    Točan odgovor je: hlače.

    Matoš je video na ulici jednu ženu kako tuče svoje dite po glavi. Revoltiran
    takvim postupkom on joj pristupi i reče: Kad već mislite batinama da
    odgajate svoje dijete, onda ga bar ne tucite po glavi. To može imati štetne
    posljedice!
    Vrlo važno! I mene su moji roditelji tako odgajali. odgovori žena.
    Uviđate, dakle, da ja imam pravo! reče joj Matoš i ode pre nego što je
    zbunjena žena razumela Matoševu rečenicu.

     

    KNEZ METERNIH
    Knez Meternih (1773 - 1859), austrijski državnik i kancelar, poznat je kao
    beskrupulozni političar, zbog čega je 1848 morao da beži u emigraciju.
    Jednom prilikom neka dvorska dama je spomenula Meternihu da je njoj
    tek četrdeset godina. Poznati cinik joj odgovori:
    Kako da vam ne verujem, pa vi me već punih dvadeset godina
    uveravate u to.

     

    MONTESKIJE (MONTESQUIE)
    Svojom knjigom "Duh zakona" Montesquie je izazvao pravu revoluciju
    duhova. Jednom se prepirao s parlamentarcem iz Bordeauxa zbog jedne
    filozofske uzrečice. Političar je po svaku cenu hteo biti u pravu i na kraju
    će:
    Ako ne bude tačno tako kao što kažem dajem vam svoju glavu.
    Na to će Montesquie: Primam je, maleni pokloni učvršćuju prijateljstvo.

     

    GI DE MOPASAN
    Konačno sam dobio sifilis! Ni bedni triper, ni crkvenjačke kristalice, ni
    buržoaske petlove kreste ni bobičavu cvetaču, već pravi sifilis od kakvog
    je umro i Fransoa Prvi. I ponosim se time i ponad svega prezirem
    građane. Aleluja, imam sifilis! Prema tome, više ne moram da strahujem
    da ću ga dobiti!"
    (Na ovoj izjavi stoji datum od 2. marta 1877)

     

    NAPOLEON BONAPARTA
    Na maršu u Italiju Napoleon Bonaparte (1769 - 1821), budući francuski car,
    imao je pomoćnika generala Ozeroa koji je smatrao da ne mora slušati
    naređenja mladog šefa. Napoleon je neko vreme podnosio generalovu
    nedisciplinu, a kad je prevršio meru, zapreti generalu:
    Gospodine!
    Vi ste za glavu viši od mene, ali ako ne budete izvršavali
    moja naređenja, ta razlika će uskoro nestati.

    Francuski general SentIler, veliki Napoleonov prijatelj, neposredno pred
    izbor Napoleona za doživotnog konzula, držao je pred svojim vojnicima
    ovakav govor:

    Prijatelji.
    Narod, a to ste vi, mora da odluči da li da se Napoleon proglasi
    za doživotnog konzula. Slobodno možete da izrazite svoju volju. Nikako
    neću da utičem na vas, samo nešto bih vam sada rekao: oni, koji ne budu
    glasali za Napoleona, biće javno streljani. živela sloboda!

    U uzbudljivom razgovoru sa engleskim poslanikom Napoleon uzviknu:
    Znate li da ću napasti Englesku?
    To je Vaša stvar odvrati poslanik.
    Ali morate znati da ću Englesku i uništiti!
    To je, međutim, naša stvar odgovori mirno Englez.

    Kad je osvojio Moskvu, Napoleon je mislio da je ostvario svoj cilj i da je
    postao prvi gospodar Evrope; zato je naredio da se izrade nove kolajne na
    kojima je na jednoj strani bio utisnut njegov lik, a na drugoj strani ove
    reči:
    Bože, nebo je tvoje, a ova zemlja je moja!
    Nekoliko tih kolajni poslao je u Orenburg zajedno s dokumentima
    izaslanika koji su trebali da s Rusima pregovaraju o miru. Rusi su nekoliko
    dana kasnije vratili Napoleonu kolajne, ali u izmenjenom obliku. Na drugoj
    strani kolajne njegov lik je bio izgreban, a umesto njega stajale su reči:
    Leđa su tvoja, a bič je moj.

     

    NERON
    Okrutni rimski car Neron (vladao 5468 ne) ubio je svoju majku, svog
    vaspitača Seneku, nekoliko drugih predstavnika rimske aristokratije,
    zapalio Rim… Niko mu nije smeo ništa prigovoriti, samo je Seneka, njegov
    nekadašnji vaspitač, imao dovoljno milosti da mu u lice kaže:
    Ako budeš još i dalje tako ubijao, svog naslednika ipak nećeš moći
    ubiti.

     

    NIKOLJAJ, RUSKI CAR Ruski car Nikolaj (1868 - 1918, vladao 1894 - 1917)
    pozva engleskog diplomatu na ručak. Ovaj nehotice prosu jednu posudu, pa mu zbog toga
    bi veoma neprijatno. Car htede da se dobrodušno našali i reče:
    Je li to u vas u Englesko navika?
    Ne, Veličanstvo, doduše, više puta se nešto tako dogodi, ali to kod nas
    niko i ne primeti!

    • 1451 postova
    10. април 2016. 19.05.32 CEST

     

    ANDRONIK PALEOLOG
    Vizantijski car Andronik II Paleolog (vladao 1282 - 1328) održavao je ljubavne veze

    sa najlepšim ženama Konstantinopola, svoje prestonice. Da
    bi njihove muževe lakše zavarao, svima je dodelio pravo na lov, čiji su
    znak bili rogovi. Taj znak su smeli pričvrstiti na svojim kućama, kao znak
    priznanja i privilegije. Muževi su se tome radovali, a žene su im rado
    pomagale da ga opravdaju. Samouvereni car je takve znao javno istaći
    rečima.Moji dragi rogonje!
    Otada kažu o muževima, koji imaju neverne žene, da "nose rogove"!

     

    SIMA PANDUROVIĆ
    U jednoj anegdoti sama igra sudbine napravila je i jedan neverovatan
    jezički paradoks. Krajem 1944. godine, prvi čovek srpske policije,
    Slobodan Penezić, poznatiji pod partizanskim nadimkom Krcun, posetio je
    beogradski kazamat, u kojem su pored ostalih bili smešteni i viđeniji
    građani pod optužbom saradnje sa vlastima pod tek minulom okupacijom.
    Krcun je – prolazeći pored postrojenih zatvorenika među kojima se nalazio
    i naš pesnički bard – zastajkivao pored ponekog od njih, zapitkujući ih
    ponešto:
    – Kako se ti zoveš?
    – Sima Pandurović.
    – Jeste li Vi onaj pesnik Sima Pandurović? – iznenađeno je proslovio Krcun
    (koji je uoči rata bio beogradski student)
    – Jesam.
    – Pa otkad ste Vi u zatvoru? – sa nevericom je uzviknuo Penezić.
    – Od oslobođenja! – mirno je odgovorio stari pesnik.

     

    NIKOLA PAŠIĆ
    Kada je pesnik Milan Rakić prvi put stupio u diplomatiju, otišao je i
    predstavio se Pašiću.
    Ovaj…znaš onaj… ja sam čuo da ti pevaš pesme u pevanje, ali jeste
    onaj… u spoljnu politiku nema pevanje… nego ima da čuvaš sve u državnu
    tajnu, kao što devojka ima da čuva… ovaj… pre nego što se uda onaj…
    odgovori mu Pašić.

    Za vreme aneksije Bosne i Hercegovine, Brana Nušić bio je na poznatim
    demonstracijama, pa u oduševljenju jašući na konju, utera ga u
    Ministarstvo spoljnih poslova. Istoga dana pred veče, poseti Pašića dr Mika
    Popović, ispriča mu tok demonstracija i reče:
    Ovo je, gospodine Pašiću, prilično neozbiljno… eto, molim vas, Brana
    Nušić na konju uleteo u Ministarstvo spoljnih poslova.
    Ovaj…zar na gornji sprat!? upita Pašić začuđeno.
    Jeste, molim Vas! opet potvrdi dr Mika.
    Ovaj…znaš… ja sam znao da on dobro piše knjige, ali ovaj… da može da
    jaše konja, to nisam znao…

    Čini mi se da je to bilo negdee u 1905. godini. Bila ministarska kriza i Kralj
    bio poverio sastav kabineta Pašiću. Posle dugog konferisanja sa političkim
    prvacima, došao Pašić da Kralju referiše o situaciji.
    Kakva je situacija, gospodine Pašiću? upita ga Kralj Petar.
    Ovaj… onaj… Veličanstvo… situacija je poteška i vlada ne može da
    bidne… ovaj… nego moramo ići u izbore na narod odgovori Pašić.
    Ama zar opet izbori, ako Boga!? Zar nema drugog izlaza? reče
    kralj Petar koji nije voleo česte izbore.
    Ovaj…Veličanstvo, jeste… znaš… ima izlaz, ali neće da izađemo odgovori
    Pasić.

    Susreo se Pašić sa dopisnikom pariskog "Žurnala", novinarom Barbijem, i
    zdravili se.Molim Vas, gospodine ministre, ja bih želeo da govorim Vama o jednoj
    hitnoj stvari! Molim Vas, kad mogu doći k Vama? upita g. Barbi.

    Pašić se malo zamisli i posle nekoliko trenutaka reče:

    Ovaj…jeste onaj… znate najbolje dođite sutra!
    U koliko sati? upita Barbi.
    Ovaj…najbolje dođite, tako, znate… dakle, ali samo tačno najbolje
    između 8 i 12 na podne! odgovori Pašić.

    Bora Prodanović pošao jednoga dana da moli Pašića da bi dobio malo
    zaposlice.
    Ovaj…kako se ti zoveš? upita ga Pašić.
    Ja sam Bora Prodanović! odgovori on.
    A…ovaj ti si Jašin, je li? upita ga Pašić.
    Jesam! odgovori Bora.
    Pašić malko zastade pa će opet:
    A ti nisi onaj što si poginuo!
    Nisam ja poginuo još ni jednom! odgovori mu Bora.
    A…jeste, ti si još mlad…

    Početkom Balkanskog rata i Pašić obukao vojničku uniformu i postavio
    šajkaču. Izgledao je vrlo lepo. U Skoplju pred crkvom Svetoga Spasa,
    susreće Pašić Velizara Jankovića i pita ga:
    Ovaj…ti li si, deme?
    Jasam! odgovori Velizar.
    Ovaj…jeste, znaš… ja obukao uniformu, pa ne mogu da te poznam! reče
    mu Pašić.

    Nekoliko gospođa Kola srpskih sestara došle kod Pašića da ga zamole za
    izvesnu pomoć u pogledu okrepljenja neke crkve u Makedoniji.
    Ovaj…jeste onaj… srpske sestre su naša braća iz humanitarnih poslova
    za propagandu i ovaj… onaj treba da rade solidarno, a ne da se cepaju… odgovorio
    je Pašić.

    Došao Sreten Kojić kod Pašića da mu saopšti tužnu i neprijatnu, vest o
    smrti radikalskog prvaka Sime Kostića, advokata iz Kragujevca.
    Gospodine Pašiću, sad ovog časa primih depešu iz Kragujevca. Javljaju
    da je umro Sima Kostić! reče Sreten.
    Ovaj…Sima umro!? O.,, ovaj… a je li umro sam? upita Pašić.

    Bila zima i padao veliki sneg. Pašić bio u svome kabinetu i kroz prozor
    posmatrao, kako padaju krupne pahuljice snega. U tome času ulazi k
    njemu Velizar, ministar privrede.
    Ovaj…dete, pada li sneg tamo u ministarstvu privrede? upita ga Pašić.

    Na nekoliko dana posle smrti radikalskog prvaka Stanka Petrovića, nađe
    se Pašić sa njegovim sinom Mihailom.
    Ovaj…a pokojni Stanko umre, je li! upita Pašić.
    Jeste, gospodine Pašiću odgovori mu Mihailo.
    Ovaj…Bog da mu prosti… znaš… on je tu skoro bio u Beogradu, ali mi
    ništa o tome nije govorio! reče Pašić.

    Svetozar Tomić, profesor i bivši inspektor Ministarstva prosvete za
    Kosovsku oblast, došao je u Beograd i pred Kalemegdanom susreo Pašića,
    poklonio mu se i pored partijskih stvari prešao i na kulturnonacionalne
    prilike na Kosovu, pa mu, između ostalog, rekao:
    Gospodine predsedniče, ja Vas molim da založite svoj visoki autoritet i
    da se u ovome kraju na kulturnom polju pokloni više pažnje!
    A ovaj… moliću, je li to kulturno polje veće od Kosovskog? upita Pašić.

     

    PETAR VELIKI
    Ruskog cara Petra Velikog (1672 - 1725) izveštavali su svakog dana o
    velikom broju krađa koje su se svuda dešavale. Jednom se car zbog toga
    silno rasrdi i naredi svom sekretaru:
    Napišite proglas da će svaki lopov i za najmanju krađu bez milosti biti
    obešen.
    Ako Vaše Veličanstvo želi da ostane bez podanika, napisaću taj proglas,
    reče sekretar s poštovanjem.
    Car se nasmeja i sve ostade po starom.

     

    MILORAD PETROVIĆ
    Milorad Petrović je u mladosti bio gotovo uvek viđen u šumadijskoj
    narodnoj nošnji, a ispod gornje košulje, kažu, nosio je amajlijuplatneni
    zamotuljak u kome je čuvao grumen zemlje sa njiva svoj rodne Velike
    Ivanče. Iz Petrovićevog “beogradskog perioda” pomenimo i njegova
    drugovanja sa Borom Stankovićem, Disom i Simom Pandurovićem i jednu
    anegdotu.
    Požali se Milorad jednom prilikom, poznatom beogradskom optičaru
    Šajnesonu na izdavača Gecu Kona, koji je odbio da mu plati obećanu
    akontaciju. Šajneson tada predloži pesniku da mu ovaj napiše reklamu u
    stihu, za koju će biti dobro plaćen. Znajući u kakvoj je nevolji, Milorad
    brzo smisli sledeće:
    "Oči kvari Geca Kon, A popravlja Šajneson."
    Kao nagradu, za svaku reč Milorad je dobio po jedan dukat.

     

    PIRRANDELO
    Dramatičar i prozni pisac Luigi Pirrandelo došao je advokatu da mu sastavi
    tužbu za razvod braka.Kakvi su vaši razlozi? upita ga advokat.
    Oženjensam! uzvrati Pirrandelo.

    Neposredno pred smrt, veliki dramatičar i prozni pisac Pirandell došao je u
    Pariz. Tamo su mu njegovi oduševljeni obožavaoci pripremili banket.
    Nakon svečanih zdravica morao je progovoriti i slavljenik. Na početku
    svog govora on se izvinio rečima:
    "Toliko sam vremena utrošio na učenje kako treba pisati da nisam uspeo
    naučiti kako treba govoriti."

     

    PUŠKIN
    Jednom Puškin i Gogolj izašli na dvoboj. Puškin veli:
    Ti prvi pucaj!
    Zašto ti? Ne, ja!
    Ah, ja? Ne, ti!
    Tako da nije ni došlo do dvoboja.

    Puškin je bio pesnik i stalno je nešto pisao. Jednom ga Žukovski zatekao
    kako piše I uzviknuo:
    Ala si ti neko piskaralo!

    Otad je Puškin veoma zavoleo Žukovskog i prozvao ga, od milja, Žukov.

    Kao što je poznato, Puškinu nije raskla brada. Puškina je to mnogo mučilo
    i uvek je zavideo Zaharinu kome je brada, naprotiv, prilično rasla. "Njemu
    raste, a meni ne raste" često je govorio Puškin i pokazivao noktima
    Zaharina. I uvek je bio u pravu.

    Jednom petruševski razbio sat i pozvao Puškina. Puškin je došao,
    pogledao sat Petruševskog i vratio se na sto.
    "Ne radi" rekao je Puškin.

    Kad je Puškin slomio obe noge, morao je da se kreće na točkovima.
    Puškinovi prijatelji voleli su da ga izazivaju i hvataju za te točkove. Puškin
    se srdio i posvećivao prijateljima pogrdne stihove. Te je stihove nazivao
    "erpigarmima".

    Leto 1829. godine Puškin je proveo na selu. Ustajao je rano, ispijao vrč
    tek pomuženog mleka i jurio na reku da se okupa. Pošto bi se okupao,
    Puškin bi se izvalio u travu i spavao do ručka. Posle ručka, Puškin bi
    zaspao u mreži za ljuljanje. Kad bi sreo smrdljive mužike, Puškin bi klimao
    glavom, zapušivši nos prsima. A smrdljivi mužici bi skidali kape i
    govorili:"Nije to ništa"

    Puškin je voleo da baca kamenje. Čim ugleda kamen, odmah ga baca.
    Ponekad se tako razgoropadi da stoji sav crven, mlatara rukama, baca
    kamenje, užas jedan!

    Puškin je imao četiri sina, sve idiote. Jedan čak nije umeo ni da sedi na
    stolici, stalno je padao. Pa i sam Puškin se na stolici nije najbolje snalazio.
    Bio je to pravi urnebes: sede svi oni za stolom, a na jednom kraju pada sa
    stolice Puškin, dok na drugom kraju pada sa stolice njegov sin. Prosto
    nepodnošljiv prizor.

    Vjazemski je imao stan koji je gledao na Tverski bulevar. Puškin je veoma
    voleo da mu dolazi u goste. I kako dođe priđe
    ragastovu, nagne se kroz 
    prozor i gleda. Ponekad tu i prenoći.

    Čak su mu kupili poseban dušek, ali on za njega nije hteo da čuje. "Čemu" veli,

    toliki luksuz!" I baci dušek kroz prozor. A onda se celu noc vrti, ne može da spava.

    Jednom se Gogolj preobukao u Puškina, otišao kod Puškina i pozvonio na

    vrata. Puškin mu otvara i dovikuje:

    "Gle, gle, Arina Rodionovna, došao nam ja!"
    Ljermontov hteo da odvede Puškinovu ženu na Kavkaz. Stalno je
    provirivao kroz kolonadu, vrebao je… Odjednom se postideo svog nauma.
    "Puškin je" misli on " ogledalo ruske revolucije, a ja sam svinja."
    I ode, klekne pred Puškina na kolena i kaže:
    Puškine veli gde ti je kinžal? Evo ti moje grudi!
    Puškin se strašno smejao.
    Sedi Puškin u svojoj sobi i razmišlja: "U redu, ja sam genije. Gogolj je
    takođe genije. Ali i Tolstoj je genije, i Dostojevski, pokoj mu duši, takođe
    genije! Pa gde je tome kraj?"
    Lav Tolstoj veoma je voleo decu. Jednom šetao Tverskim bulevarom, kad,
    ispred njega ispade Puškin. Kao što je poznato, Puškin je bio niskog rasta.
    "Naravno, ovaj više nije dete, pre će biti da je dečak" pomisli Lav Tolstoj. "
    Ali svejedno, stići ću ga i pomilovati po glavi." I potrča da
    sustigne Puškina. A Puškin, koji nije znao šta Tolstoj namerava, uhvati
    maglu. Bežeći pored pozornika, on ga uzbuni tom nepriličnom jurnjavom
    na javnom mestu, te gorepomenuti pandur nagne za njim s ciljem da ga
    zaustavi. Posle je zapadna štampa pisala da se u Rusiji književnici
    podvrgavaju progonu od strane vlasti.

     

    DŽORDŽ VILIJAM RASEL (18671935)
    Rasel je imao veoma neobično umetničko ime, skraćenicu reči eon, koju je
    jednom iz nekog razloga koristio u potpisu. Na skupu književnika u
    Hamburgu, kada ga je neko ponudio pićem, škotski pesnik je odgovorio:
    "Ne hvala, ja sam rođen pod gasom".

    • 1451 postova
    10. април 2016. 19.23.12 CEST

    ŽAN ŽAK RUSO

    Didro priča da mu je Ruso, kad je ovaj jednom prilikom došao da ga
    poseti u Monmoransiju, pokazavši mu jedno jezerce, poverio: "Ovde sam
    dvadeset puta pokušavao da skočim i da tako sebi prekratim život."
    "A zašto niste?"
    "Zato jer bi mi se voda, svaki put kad bih zamočio ruku, učinila
    prehladnom!", odgovorio je Ruso.

     

    FRANKLIN DELANO RUZVELT
    Američki predsednik Franklin Delano Ruzvelt (1882 - 1945)
    upravo se pripremao da održi svoj predizborni govor. Protivnici su prikupili veliki broj
    pristalica koji su počeli skandirati:
    Hoćemo da pojeftini mleko!
    Ruzvelt se ipak snašao i povikao:
    Ja sam predsednik, a ne krava muzara!

    SENUSERT TREĆI
    Najpoznatiji faraon 12te dinastije srednjeg egipatskog carstva, Senusert
    Treći (oko 1850. p.ne.), ponekad je znao da zarobljene kraljeve upregne u
    svoja trijumfalna kola. Jedan kralj se, koji je morao da vuče kola,
    neprestano osvrtao na točak kola, što pobudi Senusertovu pažnju. Upita
    zarobljenika šta znači njegovo ponašanje. Kralj odgovori:
    točku vidim slike prolazne slave ovog sveta. Jedva je deo točka gore,
    na suncu, odmah je na zemlji, u prašini, i obratno.
    Senusert se zamisli i vrati kralju slobodu.

     

    JAN SOBJERSKI
    Poljski kralj Jan Sobjeski (1624 - 1694) bio je primio odabrano društvo u
    goste. Prošao je dan, dva, tri, prošla je već čitava nedelja, i još više, a
    niko od gostiju nije nameravao da ode. Kralj je bio, doduše, gostoljubiv,
    ali je video da je gozba i pored svega prevazišla svaku meru. Naredio je
    da mu upregnu kočiju. Kad su ga svi začuđeno pitali šta to znači, on im je
    mirno odgovorio:
    Ako vi nećete otputovati, moram, razumljivo, ja.

     

    STEVAN SREMAC
    Sremac je bio beskrajno duhovit. Poznati profesor, akademik i višegodišnji
    predsednik SANUa,Aleksandar Belić, bio je kratkovid. Jednom je ručao u
    kafani nagnut nad tanjirom, seckao meso i prebirao po tanjiru, kad ga je
    Sremac upitao: "Šta radite?"
    Kad je Belić rekao da ruča, Sremac je dodao:"Ja sam mislio da opravljate sat."


    Knjižar Valožić predlagao je Sremcu da izda "Ivkovu Slavu" ali da skrati
    uvod, sredinu i kraj. Sremac je rekao: "Misliš da je moja priča, pas ratler,
    da mu se mogu potkusiti rep i uši."

    Kada je završio "Pop Ćiru i pop Spiru", P. Popović je celu noć, sa njim
    šetao po Kalemegdanu. Pričajući o knjizi, Popović je rekao da je knjiga
    izvrsna, ali ima epizoda koje se ne uklapaju. Sremac je pitao: "Nosite li
    žaket?" Popović je odgovorio: "Nosim!"
    "Šta će ona dva dugmeta ostrag na njemu? E, pa, tako je sa onim
    epizodama u mojoj knjizi."

    Kad se Sremac pojavio na vratima jedne kafane dočekao ga je uzvik
    "Aha". Tu su bili Simo Matavulj, Stevan Mokranjac, Brzak, Veselinović, koji
    je slavio desetogodišnjicu svog književnog rada. Slava je bila skromna:
    kafa, vino, pivo, duhovit razgovor, prekidan sviračima. Kada je vince
    udarilo u lice, a rakija reč otvorila, kako kaže pesma, nizale su se zdravice
    Janku Veselinoviću. Pisac je bio tronut, ustao je i rekao drugovima:
    "Molim vas braćo, pijte malo lakše, ako mislite da dočekamo zoru, jer nas
    ima mnogo, a od treće banke ostalo je samo šest dinara, a ja više ni
    marjaša ne mogu da dodam."

    Janko Veselinović, filosof Boža Knežević i pesnik Vojislav Ilić sedeli su u
    kafani "Kod prestolonaslednika". Sremac kaže da su tamo sedeli oni koji
    vole da popiju a ne pitaju koliko su popili nego koliko imaju da plate.
    Jednog dana nađu se sva trojica i u horu dobace kelneru:
    "Momče, rakije!"
    Kelner nije dobro čuo pa pita:
    "Rakije? Kakve, molim?"
    "Zelene, brate reče Vojislav One zelene, vidiš da je već jesen, daj da
    još malo uživam u zelenilu…"
    "Te brate, te" potvrdi Janko "
    One zelene što je gorka. Krvavo zaradim, gorko pijem.

    "Ohhoj, Bože moj" huknu filozof Boža "

    Zaboga što pitate, pa gorke dabome. Gorke, ta i život je gorak…"

    Pisac Stevan Sremac bio je u društvu u kojem se poveo razgovor i o
    porezu. Neko vreme je slušao razgovor, a zatim se i on uključi: Mislim
    da bi od svih poreza najunosniji bio onaj na žensku ljepotu.
    Kako to?
    Jer bi ga svaka žena s oduševljenjem plaćala.

     

    BERNAR ŠO (BERNARD SHAW)
    Veliki engleski književnik nikako nije podnosio kritičare i smatrao ih je
    uglavnom promašenim piscima. U jednom većem društvu neki kritičar je
    nadglasavao sve prisutne, uporno hoteći da vodi glavnu reč. Ne mogav
    više podnositi nametljivca, Shaw se glasno obrati svom susedu:
    Eh, gospodine moj, kritičar vam je kao automobil: što je gori, sve više
    buči!

    Neki engleski dramski pisac, početnik, pročitao je Shawu svoju dramu.
    Poznati pisac ovako je ocenio tekst:
    Za vas je još vrlo rano da pišete tako slabe stvari. Na to imaju pravo
    samo najpoznatiji književnici!

    Služio kod Shawa neko vreme čovek po imenu Edward. Bio je sklon piću,
    pa ga je Shaw morao otpustiti:
    Otpuštam vas iz službe ne zato što prekomerno pijete, već zbog toga što
    vam to piće prekomerno udara u glavu!

    Upitaše ga jednom da kaže šta je, po njegovom mišljenju, život.
    Odgovorio je:
    Budali radost, a čoveku zagonetka!


    Kada je u New Yorku prikazivana njegova nova komedija, Shaw je,
    saznavši za veliki uspeh što ga je komedija postigla kod publike i kritike iz
    Londona poslao telegram nosiocu glavne uloge:
    Ovakav uspeh još nije zabeležen!
    Glumica je odgovorila:
    Preterujete!
    Shaw je poslao naredni telegram:
    Mislio sam na komediju!
    A glumica je odgovorila:
    I ja!

    Shaw, koji je bio mršav, i pisac Gilbert Chesterton, koji je bio neobično
    debeo čovek, svakom prilikom su izazivali jedan drugoga. Jednog dana
    reče debeli Chesterton mršavom Shawu:
    Kad god čovek pogleda vas pomislio bi da u ovoj zemlji vlada glad!
    A kad čovek pogleda vas, pomislio bi da ste za to krivi vi! uzvrati
    Shaw.

    Jednom prilikom u društvu upitaše Shawu (zbog njegovog netipičnog
    mišljenja o braku):
    Verujete li da je svako ko se oženi u petak čitavog života nesrećan?
    Naravno da verujem. A zašto bi petak bio izuzetak?

    Mlada književnica ispitivala je Bernarda Shawa kakve su šanse mlade žene
    za udaju pa će:
    No, šta kažete kakve su moje šanse?
    Draga moja, na to bolje da ne mislite. umiruje je Shaw.
    A zašto da ne? htela je znati mlada dama.
    Zato što vas smatram suviše inteligentnim da bi se zadovoljili mužem
    koji bi bio toliko glup da vas uzme.

     

    Mlada, lepa glumica pisala je Shawu pismo u kojem je izrazila želju da s
    njim ima dete koje bi po njenom mišljenju bilo izvanredno jer bi nasledilo
    njenu ljepotu i piščevu duhovitost. Shaw je međutim vrati u stvarnost
    jednom jedinom rečenicom:
    A šta ako dete bude glupo kao vi, a lijepo kao ja?

    Jednom je društvo temperamento raspravljalo o tome kako u Indiji s
    mrtvim mužem sahranjuju i njegovu ženu. Mlada žena će na to Shawu:
    Zar to nije strašno?
    Naravno, jadni muž! potvrdi Shaw.

    Shaw je jednom prilikom prisustvovao premijeri svoga dela. Publika je
    burno pljeskala, a jedan gospodin je uporno zviždao. Kada se oduševljenje
    publike stišalo, Shaw se okrene u pravcu odakle se čulo zviždanje i reče:
    Gospodine s vašom ocenom svoga rada potpuno se slažem. Ali šta
    možemo nas dvojica protiv čitave publike.

    Shaw poveri mladom novinaru nekoliko podataka o svom budućem delu.
    Zatim mu reče:
    Da vam ispričam i sadržaj komedije koju sam upravo napisao.
    Dobro. reče novinar.
    Prvi čin. Muž pita: "Da li me voliš?" Žena odgovori: "Obožavam te.".
    Drugi čin. Muž pita: "Da li me voliš?" Žena odgovori: "Obožavam te.".
    Treći čin. Muž pita: "Da li me voliš?" Žena odgovori: "Obožavam te.".
    Zavesa.
    Divno!
    Ali oprostite gde je tu zaplet? upita novinar.
    Zaplet?
    Zaplet je u tome što u sva tri čina glumi ista žena dok je u
    svakom činu drugi muž.

    Mladi "neotkriveni" pisac poslao je Shawu svoje novo delo da izrazi svoje
    mišljenje. Shaw odgovori:
    Vaše Vaše delo sadrži mnogo lepog i mnogo novog. Ali ono što je novo nije
    lepo, a što je lepo nije novo.

    Mladi glumac molio je Shawa da mu napiše preporuku i Shaw mu na svoj
    način izađe u susret:
    Najtoplje preporučujem glumca gospodina R. Igra Hamleta, Cezara,
    Shaylocka, bridž i bilijar. Bilijar igra najbolje.

    Shawu dođe jedan mladić i poče mu nadugo i naširoko objašnjavati da je
    ostavio studije medicine jer se želi posvetiti književnom radu i time
    koristiti čovečanstvu.
    Zato nije potrebno da postanete književnik.
    Zašto?
    Vi ste poslali zaslužni za čovečanstvo već time što ste se odrekli studija
    medicine.

    Shaw nikako nije mogao podneti uobraženu aristokratiju. Kada je jednom
    primi pozivu kojem je pored ostalog pisalo:
    Lord C. biće kod kuće u utorak između četiri i šest sati, Shaw ga je
    vratio dopisavši " George Bernard Shaw također."

     

    TAMERLAN
    Veliki kan Tamerlan (Timur Lenk, 1336 - 1405)naručio je od slikara da mu izradi portret.

    Pošto je vladar imao samo jedno oko, zapretio je slikaru da
    će mu skinuti glavu ako se bude videla ta njegova mana. Boreći se da
    izbegne tu nesreću, umetnik se doseti i nacrta svog okrutnog gospodara
    kao borca koji lukom gađa neprijatelja i pri tom, razume se, zažmuri na
    jedno oko.

    MARK TVEN (TWAIN MARK, Samuel Langhorne Clemens) (1835 - 1910)
    Jednoga dana neka gospođica upita Marka Twaina, čuvenog američkog
    humoristu, kakva je, po njegovom mišljenju, vrednost knjige.
    Čujte, vrednost knjige je neprocenjiva odgovori
    Twain ali varira prema prilici. Knjiga uvezena u kožu odlična je za oštrenje britve. Mala
    knjiga, kakve obično prave Francuzi, može odlično poslužiti da se stavi
    pod nogu od stola, ako je kojim slučajem malo kraća, pa se sto drma.
    Antikvarna knjiga, uvezena u pergament, može izvanredno poslužiti za

    bacanje na mačku kada je čovek želi isterati iz kuće. I, najzad, atlas sa
    velikim stranama nezamenljiv je za cišcenje prozora…

    Jednom je bio pozvan na ručak kod jedne porodice koja je mnogo držala
    do forme. Kad je prineo usnama prvu kašiku supe i srknuo, opekao je usta
    i jezik i ispustio i sadržaj iz usta i kašiku u tanjir.
    Svi prisutni za stolom pogledali su se zgranuto, ali Twain se nije zbunio:
    Vidite, sad imate priliku da utvrdite kakva je razlika između
    inteligentnog čoveka i budale. Budala bi progutala ovu kašiku vrele supe i
    ne bi ništa rekla.

    Neko je jednom zamolio Twaina da definiše grižu savesti. Veliki pisac je
    umesto odgovora ispričao ovu anegdotu:
    Kada sam bio mali, prišao sam jednoga dana kolicima nekog piljara i,
    iskoristivši priliku dok je taj razgovarao s mušterijom, ukrao sam mu
    jednu krušku. Odmah sam pobegao i sakrio se u jedan grm. Čim sam
    zagrizao krušku, osetio sam grižu savesti. Vratio sam se piljarovim
    kolicima, stavio sam ukradenu krušku na njeno mesto i uzeo drugu…
    zreliju!

    Kad je bio mlad, učio je za brodskog krmanoša. Prolazeći svakodnevno
    kroz neki tesnac, kapetan mu je često govorio:
    Mark Twain (na engleskom jeziku to znaci: zabeleži dva).
    Kad je kasnije postao humorista, setio se toga merenja, pa je uzeo
    pseudonim Mark Twain, po kojem ga i danas svi znaju.

    Videvši da ispred groblja radnici podižu zid, Mark Twain upita:
    Šta to radite?
    Ograđujemo groblje zidom odgovore radnici.
    Mislim da je to suvišan posao. Oni koji su unutra neće izaći, a oni koji su
    napolju nemaju nameru da uđu!

    Jednom je slučajno u jednoj radnji oborio vazu. Videvši to, trgovac odmah
    zatraži pola dolara kao odštetu za razbijenu vazu. Kako nije imao sitno da
    vrati Twainu ostatak od jednog dolara, ponudi mu:
    Možete uzeti još jednu vazu! 
    O, hvala, radije ću još jednu razbiti reče Twain i udari vazom o pod.


    Dva američka novinara, koji su se zabavljali intervjuišući poznate ljude,
    obratili su se Marku Twainu s pitanjem šta misli o raju, a šta o paklu.
    Na žalost, moram biti neutralan i uzdržati se od odgovora. Imam dobre
    prijatelje i u jednom i u drugom ambijentu!

    Neki mesar koji je stanovao u susedstvu Marka Twaina, upita ga da li je
    on, zaista, napisao sve one knjige koje se nalaze u izlogu knjižare, a on
    mu odgovori: Jeste, ja sam ih napisao, ali vi ste ih stvorili…

     

    TIN UJEVIC
    Čuvena anegdota vezana je za Tina Ujevića poznatog po nekonvencionom
    ponašanju. Možda sebi ne bi nikada kupio novo odelo da ga konobari
    hotela "Moskva" jednog dana zbog neurednosti nisu izbacili iz restorana
    rekavši mu: "Upristoji se, pa dođi." Ujeviđ je kupio belu košulju i frak, ali
    sakrivene u torbi, poneo je i svoje stare stvari. Ušao je u hotel lepo
    odeven i naručio odmah pet litara kuvane rakije. U toaletu se presvukao i
    ponovo se pojavio u uobičajenom izdanju sa frakom koji je potopio u
    šerpu sa rakijom, a zaprepašćenom kelneru poručio: "E, a sad prodaj ovaj
    frak, pa naplati piće".

     

    VAJLD (WILDE)
    Oscar Wilde odluči prisustvovati premijernoj pozorišnoj predstavi jednog
    usputnog poznanika. U njegovoj loži sedeo je i autor drame. Wilde ni
    posle prvog ni posle drugog čina ne izusti ni reč. Zatim se autor ohrabri i
    upita ga kako mu se dopada predstava. Wilde zamišljeno reče:
    Napolju mora da pada strašna kiša.
    Zašto? Jer niko ne odlazi s predstave.

     

    FRIDRIH VILJEM II
    Pruskog kralja Fridriha Viljema II (1744 - 1797)
    je u njegovoj poslednjoj bolesti lečio hanoverski lekar Cimerman.
    Da li ste mnogo ljudi poslali na onaj svet? upita ga kralj.

    Ne toliko kao Vi, pa ni slavan nisam postao kao što ste postali Vi.

    • 1451 postova
    10. април 2016. 19.31.32 CEST

     

    VOLTER (VOLTAIRE)
    Voltaire je neko vreme proveo na dvoru pruskog kralja Friedricha. Jednom
    je s kraljem krenu na reku na veslanje. Kada su stupili u čamac Voltaire
    primeti da u čamac ulazi voda i naglo skoči na obalu. Kralj, koji je ostao u
    čamcu, s osmehom reče:
    Zar se toliko bojite smrti?
    Naravno da se bojim, na svetu je mnogo kraljeva, ali je samo jedan
    Voltaire.

     

    DŽORDŽ VAŠINGTON
    Prvi predsednik SAD, Džordz Vašington (1723 - 1799),
    nije imao smisla za humor. Zabeleženo je da se samo jedanput u životu našalio, i to za vreme
    rasprave o američkom Kongresu, kada su predlagali da redovna vojska
    broji samo tri hiljade vojnika.
    redu! reče Vašington. Ali samo pod uslovom da unesemo u
    zakon i odredbu po kojoj našu državu može napasti samo dve
    hiljade neprijateljskih vojnika.

    POSLE RUČKA
    Jednog dana Žorž Sand je ručala kod Balzaka u njegovom stanu u ulici
    Kasini u društvu jednog svog prijatelja. Meni ručka je bio izvanredan:
    supa sa mlekom, kuvana govedina, dinja i šampanjac. Balzak je sve
    nadgledao, obučen u svoju napadnu kućnu haljinu, svilenu, sa cvetićima,
    u kojoj je izgledao vrlo gordo. Kad su se gosti spremali da pođu svojim
    kućama, on htede da ih otprati do Odeona u toj kućnoj haljini. U to vreme
    kvart Opservatorije nije imao plinskih svetiljki. Imao je ručne svećnjake u
    koje su se postavljale upaljene sveće. Žorž Sand htede da ga odvrati od
    namere da je prati.
    Ostanite kod kuće, reče mu ona, da vas ne pokradu za vreme dok nas
    pratite ili da vas po povratku ne ubije kakav zločinac.
    Nema opasnosti, odgovori Balzak smejući se ako
    me lopovi budu smatrali za ludaka, imaće obzira prema mojoj smušenosti, a ako me drže
    za princa, u tom slučaju će se plašiti da su privukli revnosnu policiju.
    I tako je autor "Šagrinske kože" otpratio svoje goste do Odeona, ogrnut
    svojim lepim sobnim ogrtačem, gologlav i noseći upaljeni svećnjak u ruci…

     

    KAFA I ČAJ
    Kakve je samo boje kafa bila i kakvog ukusa! Balzak ju je sam kuvao ili u
    najmanju ruku morao je biti prisutan uvek dok se kuva znalački,
    sa izvesnom suptilnošću i zadivljenjem, kafa je za njega bila važna koliko i
    njegov talenat. Tu kafu su sačinjavale tri vrsta zrna: burbon, martinik i
    moka. Burbon je on kupovao u ulici Monblan, martinik je kupovao u ulici
    Vijej Odrijet, a moku u predgrađu Sen Žermen kod jednog bakalina iz
    Univerzitetske ulice. Ja sam ga jednom ili dva puta pratio na tim
    putovanjima u potrazi za dobrom kafom. Te trke za kafom po Parizu uvek
    su trajale najmanje po pola dana. Ali za dobru kafu vredi i više trčati.
    Stoga je Balzacova kafa bila uvek bolja od ostalih. Pokatkad se pila posle čaja.
    A taj čaj, fini kao duvan iz Latakija, žut poput venecijanskog zlata, bez
    sumnje je bio dostojan hvale kojom ga je Balzak obasipao pre no što vam
    ponudi da ga degustirate: ali uistinu trebalo je izdržati tu vrstu preširokog
    uvoda njegovog pre no što dobijete pravo da uživate u toj degustaciji.
    Samo prilikom zvonjave zvona o praznicima on ga je vadio iz jedne
    kamčatske limenke u koju ga je zatvarao kao nekavu relikviju, pa ga je
    polako izvlačio iz hartije ispisane hijeroglifima…
    Balzak je tvrdio, da ako se ko tri puta napije ovog čaja, oćoravi u jedno
    oko, a ako ga popije šest puta, postaje potpuno slep. Neophodno je dakle
    bilo prethodno ga konsultovati. I tako, kad je Žan Loran hteo da popije
    jednu šolju tog famoznog čaja koji simoblizuje mesta iz Hiljadu i jedne
    noći, uzviknuo je:
    Ja rizikujem jedno oko, sipajte!

     

    MARK TVEN
    Jednom je bio pozvan na ručak kod jedne porodice koja je mnogo držala
    do forme. Kad je prineo usnama prvu kašiku supe i srknuo, opekao je usta
    i jezik i ispustio i sadržaj iz usta i kašiku u tanjir.

    Svi prisutni za stolom pogledali su se zgranuto, ali Twain se nije zbunio:
    Vidite, sad imate priliku da utvrdite kakva je razlika između
    inteligentnog čoveka i budale. Budala bi progutala ovu kašiku vrele supe i
    ne bi ništa rekla…

    Neko je jednom zamolio Twaina da definiše grižu savesti. Veliki pisac je
    umesto odgovora ispričao ovu anegdotu:
    Kada sam bio mali, prišao sam jednoga dana kolicima nekog piljara i,
    iskoristivši priliku dok je taj razgovarao s mušterijom, ukrao sam mu
    jednu krušku. Odmah sam pobegao i sakrio se u jedan grm. Čim sam
    zagrizao krušku, osetio sam grižu savesti. Vratio sam se piljarovim
    kolicima, stavio sam ukradenu krušku na njeno mesto i uzeo drugu…
    zreliju!

     

    DANTE ALIGHIERI (1265 - 1321)
    Priča se da je Dante imao neverovatno dobro pamćenje. Jednoga dana
    sreo je čoveka koji ga upita:
    Koje je najbolje jelo?
    Jedno jaje odgovori pesnik.
    Godinu dana kasnije isti prolaznik sretne Dantea i upita ga:
    Sa čime?
    Sa solju odgovori spremno Dante.

     

    DŽEJMS METJU BARI (Autor Petra Pana)
    Barijev prijatelj nije mogao a da ne primeti kako ovaj iz dana u dan za
    ručak naručuje prokelj. Kada ga je upitao zašto to čini, Bari je odgovorio:
    ¨Sam naziv tako lepo zvuči da prosto ne mogu a da ga ne naručim¨.
    Jednom je na nekoj večeri sedeo pored Džordža Bernarda Šoa kada su
    čuvenom piscu doneli njegov uobičajeni vegetarijanski obrok koji se
    sastojao od zelene salate i nekog preliva. Bari se sagnuo, zagledavši se
    prvo u salatu, a potom u Šoa upitavši onako u poverenju, ¨Reci mi jednu
    stvar Šo, jesi li ti to već jeo ili ćeš tek sada da počneš?¨

     

    ARNOLD BENET
    Pisac je bio neurotični ekscentrik koji je sve radio po specijalno određenim
    pravilima. Kada bi njegova kućna pomoćnica stavila čaj u prokuvanu
    vodu, gledao bi na sat i tačno četiri minuta kasnije izdao uputstvo da mu
    se čaj sipa.(Piščev kraj bio je ironičniji od kraja bilo kojeg njegovog romana. Umro je
    od tifusa koji je dobio pošto je u Parizu ispio čašu vode kako bi dokazao
    da je ista bezbedna za piće.)

     

    KOLET de ŽUVENEL (ćerka čuvene francuske književnice Kolet)
    Ćerka je bila ponosna na svoju slavnu majku i obožavala je. Ni kao dete
    nije zamerala majci što sate i sate provodi za radnim stolom pišući, ni što
    često putuje na književne večeri i promocije svojih knjiga. Jer kad je bila
    kući, Kolet je bila veoma nežna i požrtvovana majka. Doduše, puritansko
    društvo početkom XX veka smatralo je da su život i ponašanje ove
    književnice skandalozni, jer se razvela i od svog drugog muža, oca svoje
    kćeri, promenila nekolicinu ljubavnika i u mlađim danima igrala u
    pozorištu uloge u kojima je bila veoma oskudno obučena.
    Nisu mogli da joj oproste ni što se posle desetogodišnje ljubavne veze sa
    16 godina mlađim Morisom Gudekoom udala za njega, a imala je 62
    godine. Kada je izbio II svjetski rat Morisa su Nemci zatvorili, pa je kćerka
    pozvala svoju obožavanu majku da napusti Pariz i preseli se kod nje, u
    Korezu. Kolet je pristala, ali je bila veoma nesrećna jer je brinula za muža.
    Ali i dalje se bavila pisanjem.
    Da bi razveselila majku, kćerka je za majčin prvi rođendan u izbeglištvu
    pripremila malu svečanost, na koju je pozvano i nekoliko prijatelja. Kolet
    je bila duboko dirnuta ovom pažnjom, a posebno trudom kćeri da u ratnim
    danima oskudice nabavi namirnice i uz savete lokalnog poslastičara
    napravi rođendansku tortu.
    Torta je nazvana "Kolet". Kasnije je Kolet isticala da je ni 4 dobijena
    ordena Legije časti, ni izbor za Gonkurovu akademiju koja dodeljuje
    najveće književne nagrade u Francuskoj, nisu toliko obradovali i uzbudili
    koliko ta jednostavna, ali ukusna torta u danima rata….