Forumi » Istorija knjizevnosti
Kako su turski sultani učili srpski jezik
-
Istorija iz drugog ugla: Kako su turski sultani učili srpski jezik
Mehmed II Osvajač s ružom
U osmanska vremena srpski jezik se govorio i učio. Sva je prilika da su turski sultani, naročito Mehmed II Osvajač i Sulejman Veličanstveni, učili i znali srpski, o čemu postoji i dokaz koji se danas čuva u biblioteci džamije Sulejmanije u Istanbulu, a koji je do 1969. pripadao biblioteci džamije Aja Sofija. O tome piše Mirjana Marinković.
Tekst je napisan na osnovu objavljene studije autorke Srpski jezik u Osmanskom carstvu – primer četvorojezičnog udžbenika za učenje stranih jezika iz biblioteke sultana Mahmuda I, objavljene u časopisu “Slavistika”, br. XIV, 2010. U njoj se prvi put donosi transkribovan tekst srpskog jezika napisanog arapskim pismom za potrebe učenja srpskog jezika na sultanovom dvoru
Postoji niz svedočanstava o upotrebi srpskog jezika u državnim poslovima Osmanskog carstva. Na primer, Filipus Lonicerius u Turskoj hronici iz 1578. godine navodi da je ilirski jezik bio treći jezik imperije posle turskog i arapskog. Davne 1932. godine D. Pavlović piše da su se “Turci služili našim jezikom čak i u pregovorima sa nemačkim, odnosno austrijskim vladarima”, i to potkrepljuje jednom knjigom iz 1562. o susretu turskih izaslanika sa Ferdinandom I Habzburškim. (Jedan prilog istoriji upotrebe srpskog jezika na Porti, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XII, Beograd 1932, 175)
Turski naučnik Ahmet Džaferoglu 1936. godine tvrdi da su Osmanlije uz tradicionalni instrument kobuz pevale na srpskom po istanbulskim kafanama, pozivajući se na reči jednog Poljaka koji je 1574. boravio u Carigradu. (Note sur un manuscript en langue serbe de la bibliothèque d’Aya-Sofya, Revue Internationales des Études Balkaniques, II (1936), I-II (3-4), 185-190)
UDŽBENIK: Činjenica je da je od 15. veka veliki broj Srba i Hrvata zauzimao važne položaje u osmanskoj državnoj administraciji. Takođe je nesporno da su Osmanlije gradile jednu multikonfesionalnu, multietničku, pa tako i multikulturnu imperiju u kojoj su se mogli čuti različiti jezici. Iako osvajači, Turci su pokazivali otvorenost prema razvijenijim kulturama pokorenih naroda. Tako su se mnogi elementi srpskog srednjevekovnog prava, koje je bilo naprednije od šerijatskog, našli u kasnijim zakonskim spomenicima koje su izdavali turski sultani i kojima su regulisana pravna pitanja na teritorijama na kojima je živelo srpsko stanovništvo.
Srpski jezik se, međutim, nije samo govorio, već i učio u osmanska vremena. Sva je prilika da su turski sultani, naročito Mehmed II Osvajač i Sulejman Veličanstveni, učili i znali srpski, o čemu postoji i dokaz koji se danas čuva u biblioteci džamije Sulejmanije u Istanbulu, a koji je do 1969. pripadao biblioteci džamije Aja Sofija. Reč je o udžbeniku u rukopisu za uporedno učenje četiri jezika – arapskog, persijskog, grčkog i srpskog. To se jasno vidi i iz samog naslova: “Lûgat-ı Arabî ve Lûgat-ı Farsî ve Lûgat-ı Rûmî ve Lûgat-ı Serfî” (“Jezik arapski i jezik persijski i jezik grčki i jezik srpski”).Sačuvana su dva primerka koja su pripadala ličnoj bibilioteci sultana Mahmuda I (1730-1754). Pored sultanskog monograma Mahmuda I, na naslovnici se nalazi monogram sultana Bajezita II (1481-1512), što navodi na zaključak da je udžbenik nastao mnogo pre vladavine Mahmuda I i da je čuvan u ličnim bibliotekama više turskih sultana.
Ahmet Džaferoglu smatra da je takav udžbenik sastavljen za Mehmeda II Osvajača lično i za njegove sinove. Štaviše, kako piše Džaferoglu, “sultan Mehmed II, koji je imao izuzetan talenat za učenje stranih jezika, ne bi mogao sebi dopustiti da ne nauči jezik naroda čija je teritorija pripojena u njegovo veliko carstvo. Pored toga, za vreme vladavine sultana Bajazita (1389-1402), srpski jezik počeo je da preuzima karakter jezika dvora i diplomatije, da bi za vladavine Mehmeda II došao do prilično visokog ranga, pa su zvanični dokumenti pisani kako grčkim, tako i srpskim jezikom.”
Osim Ahmeta Džaferoglua, za ovaj izvor srpskog jezika interesovao se i nemački slavista Verner Lefelt, koji nije dao transkribovan srpski tekst već se prevashodno bavio načinom fiksiranja srpskih reči arapskim grafemama. (Werner Lehfeldt, Ein arabisch-persisch-griechisch-serbokroatisches Sprachlehrbuch in arabischer Schrift aus dem 15./16. Jahrhundert – Untersuchungen zur Graphematik – Ruhr-Universität Bochum, Veröffenlichungen des Seminars fűr Slavistik, Bochum 1970)
UPOREDNO UČENJE: Udžbenik za uporedno učenje četiri jezika – arapskog, persijskog, grčkog i srpskog – koncipiran je kao zbirka kratkih rečeničnih fraza za upotrebu u svakodnevnom govoru. Fraze svakog jezika napisane su arapskim pismom i to vrlo precizno u težnji da se što lakše savlada izgovor reči. Arapsko pismo, kao što je poznato, koristilo se samo za arapski i persijski jezik, ali je u islamskom svetu još od ranije postojala praksa upotrebe arapskog pisma za pisanje sadržaja na drugim jezicima. Na primer, španski hrišćani, tzv. Mozarabi, koji su prihvatili arapski način života, običaje i jezik za vreme arapske prevlasti na Pirinejskom poluostrvu, pisali su latinski arapskim pismom.
Na Balkanu je za vreme osmanske uprave negovana tzv. alhamijado književnost na slovenskim jezicima pisana arapskim pismom. Stoga i ovaj udžbenik o kojem je reč predstavlja primer takve prakse.
Rukopis udžbenika ispisan je tekstom u četiri boje – crnom bojom pisan je tekst na arapskom, crvenom na persijskom, zelenom na grčkom, a narandžastom na srpskom jeziku. Polazni jezik je arapski, potom je sledio persijski, pa grčki i na kraju srpski jezik. Fraze na svakom jeziku su iste; one su jednostavno, katkad i bukvalno prevedene.
Pitanje koje se s pravom može postaviti jeste zbog čega nema turskog u ovom udžbeniku? Zašto polazni jezik nije turski kada je služio Turcima za učenje stranih jezika? Odgovor se nalazi u tradicionalnom poimanju Turaka da je izvorni narodni turski – jezik niže kulture (kao što je narodni srpski jezik bio “jezik svinjara i govedara”) u odnosu na arapski i persijski koji su dominirali u islamskoj civilizaciji. U seldžučko doba arapski je bio jezik državne administracije, a persijski jezik lepe književnosti. U osmanska vremena nastao je tzv. osmanski turski – jezik preplavljen arapskim i persijskim pozajmicama koje su ga prosto “progutale” i nametnule mu čak 70% leksičkog fonda. Tek će se u 19. veku među turskim intelektualcima i piscima roditi svest o potrebi pojednostavljenja jezika i vraćanja narodnom, što će se ostvariti tek u 20. veku.
Osmanska intelektualna elita znala je izvanredno arapski i persijski jezik koji su se izučavali u verskim školama. Veliki pesnici Osmanske imperije pisali su jednako lepe stihove na turskom i persijskom jeziku. Neka važna prozna dela napisana su na arapskom. Sudeći po ovom udžbeniku, na dvoru su se učili i grčki i srpski, što je pokazatelj ne samo intelektualne radoznalosti, već i otvorenosti i tolerantnosti turskih sultana.
Bernard Luis, veliki britanski autoritet za islamski svet, u delu Muslimansko otkriće Evrope (Beograd, 2004) tvrdi da “nema ni najmanjeg znaka intelektualnom zanimanju za zapadne jezike i zapadnu književnost. Ne znamo ni za jednog muslimanskog naučnika ili književnika pre osamnaestog veka koji je poželeo da nauči neki zapadnjački jezik, a još ne znamo za ikakav pokušaj da se napiše gramatika, rečnik ili neko drugo jezičko pomagalo”. Očigledno da nije imao saznanja o našem udžbeniku koji, premda ne menja u celini odnos islamskog sveta prema hrišćanima i njihovim jezicima, ipak svedoči o visokom stepenu kulture koja je negovana u njegovom elitnom sloju u jednom razdoblju osmanske istorije.
Naslovna strana udžbenika
IZVOR GOVORNOG SRPSKOG JEZIKA 15. VEKA: Četvorojezični udžbenik ima višestruk značaj kako za istoriju i kulturu, tako i za srpski jezik. Na istoričarima srpskog jezika je zadatak da na osnovu transkripcije ustanove o kom vremenu se radi i da li su u pravu istraživači koji smatraju da je reč o srpskom jeziku 15. veka. Ako je to istina, onda je ovaj udžbenik najstariji alhamijado zapis srpskog jezika, jer su do sada poznati najstariji alhamijado tekstovi nastali krajem 17. veka u Bosni.
Posebno treba istaći činjenicu da je u udžbeniku iz sultanske biblioteke zapisan govorni srpski jezik, što je od naročitog značaja imajući u vidu da izvora govornog jezika, osim možda nekih sporadičnih proboja u srednjevekovnu crkvenu literaturu, praktično nema. (Aleksandar Milanović, Kratka istorija srpskog književnog jezika, Beograd 2006, 62) Sam tekst čine kratke i jednostavne rečenice pogodne za jezičko uvežbavanje. Koncipiran je u formi pitanja i odgovora. Ovakav udžbenik je možda i jedan od dobrih izvora za istraživanje istorije metodologije predavanja i učenja stranih jezika. Ovaj metod bazira se na uporednom učenju tri jezika, ako podrazumevamo da je učenik savladao barem jedan od četiri koji su zastupljeni u knjizi.
Srpski jezik nije pogodan za pisanje arapskim pismom koje beleži samo duge vokale. Ipak, mora se priznati da je sastavljač udžbenika izuzetno dobro fiksirao srpski tekst koji se bez većih teškoća može rekonstruisati. Pojedine reči koje se ponavljaju nisu uvek pisane jednako, tj. negde su pisani dugi vokali a negde nisu, po čemu zaključujemo da ih je pisar pisao po sluhu, a ne po znanju. Konačno, treba skrenuti pažnju i na činjenicu da se u čitavom srpskom tekstu javlja samo jedan turcizam – reč dućan.
Tekst udžbenika ima izrazit didaktički karakter. Pored toga što učenika podučava jeziku, on ga podučava veri, moralu, poštovanju starijih, marljivosti. Najverovatnije je da je bio namenjen obrazovanju prinčeva, možda i princeza, koji su imali lične učitelje. Čitav proces obrazovanja članova sultanove porodice odvijao se u haremu – prostoru koji je na Zapadu sinonim za sultanove odaliske, mada je u praksi značio svojevrsnu školu za pripadnike dinastije i haremske devojke. Harem je bio sastavni deo sultanske palate i činile su ga privatne odaje turskih sultana. U haremu je živela sultanova porodica – sultanija majka, sultanove žene, prinčevi, sultanije kćeri i devojke koje su služile. Prinčevi i princeze imali su svoje učitelje, tzv. lale, od kojih su sticali različita znanja, pa tako i znanja stranih jezika (arapskog i persijskog, pre svega). Velika pažnja poklanjana je obrazovanju devojaka dovedenih u sultanov harem. One su morale učiti osnove islamske religije, turski jezik, muziku, ples. Na taj način su napredovale i sticale bolje položaje u haremu.
Biblioteka Mahmuta I
STARI RUKOPIS KAO KNJIŽEVNI JUNAK: Pišući roman Hamam Balkanija, objavljen 2008. godine,Vladislav Bajac posvećuje nekoliko stranica rukopisu ovog četvorojezičnog udžbenika do kojeg je došao zahvaljujući Savi Anđelkoviću, “stručnjaku za neke druge oblasti, ali zaljubljeniku u Istanbul i priču.” (Hamam Balkanija, Beograd 2008, 270) Nošen, kako sam kaže intuicijom, razgledao je digitalni crno-beli snimak donet iz biblioteke Sulejmanije u nadi da će naići na reči srpskog jezika. “Sadržaj mu je bio još zanimljiviji od strukture”, piše Bajac. “Sastojao se od pojmova (u širem smislu), sintagmi, izreka, polurečenica, delova dijaloga... bio je pre neka vrsta uporednog pojmovnika, jezičkog uputstva, nego primer standardno shvaćenog rečnika. I još na četiri jezika!”
“Kome je sve to bilo upućeno? Dobro, zamislio sam adžemioglane (dvorske paževe – prim. M.M.); oni su mogli ovo učiti u školama za janičare i dvorske činovnike. Ko još? Pa valjda svako ko je plakao, voleo, bivao kažnjavan i bio upućen na Drugog. I muško i žensko. I osvajač i osvojeni. I star i mlad. I gospodar i rob. Ma ko bio, taj je pomoću ovakvog rečnika postao obrazovaniji i bogatiji. I korisniji, i sebi i drugima.” (Hamam Balkanija, 271)
Na osnovu udžbenika koji uporedo daje primere rečenica na četiri jezika može se zaključiti da su se strani jezici u Osmanskoj imperiji učili kontrastivno i da se materijal učio napamet. Dijaloška forma bila je verovatno pogodna za časove konverzacije. Ne možemo znati da li su postojali viši nivoi učenja srpskog jezika od ovoga, ali je verovatno da su ovaj vokabular i ovoliko poznavanje srpskog bili dovoljni za osnovne potrebe i sporazumevanje.
Od toga je značajnija činjenica da je srpski jezik u jednom periodu imao ravnopravan tretman sa grčkim, kao drugim hrišćanskim jezikom. Arapski i persijski jezik, koji su takođe zastupljeni u udžbeniku, bili su obavezni u obrazovanju svakog Turčina koji je pohađao medresu i pripremao se za državnu ili versku službu. Pečati dvojice sultana na prvoj stranici ove rukopisne knjige potvrđuju da je bila u fondu sultanskih ličnih biblioteka i da je čuvana vekovima.
IZ TEKSTA ZA UČENJE SRPSKOG
Tekst koji je služio kao osnova za časove srpskog jezika sadrži pojmove i fraze iz oblasti religije, porodičnih odnosa, rada, svakodnevnog života i komunikacija. Zapanjujuće je koliko je i danas razumljiv i u kojoj meri je sačuvao neposrednost svakodnevnog govora. Neke fraze samo su gramatički primeri kao pokazatelji funkcionisanja jezika, dok neke imaju didaktički i etički karakter. Donosimo nekoliko ilustracija tekstualnog materijala iz srpskog dela udžbenika sa znacima interpunkcije koje smo dodali radi lakšeg praćenja, pri čemu smo zadržali postojeću formu:
Sa imenjom Božijem poklanjajemi milostiv
Slava Bogu Gospodu svetom
I blagoslovljanije na Proroka jego
Muhameda i čeljati jego čistih vse.
Ovo je sami početak udžbenika čiji je sastavljač očigledno muhamedanac. Sledeće rečenice po svemu sudeći služile su kao jezička vežba.
Ako volja Gospod višni. Dođi, što govoriš?
Govorim tebe nešto. Koj nešto govoriš mene?
Govorim tebe nešto da se raduješ. Nemoj govorit mene
Nešto, jer ja ne ištem da govoriš mene.
Ili gledaš mene? Koje nešto reče tebe?
Oni ne reče mene nešto. Aj
Reče tebi reči duge.
Jesi ču što je rekal mene? Aj ču sam.
Što je rekal tebe? Ali ne ištem
Da čuju onoj od usta tvoja.
Koliko mi dosađuješ! Kto ti dosađuje?
Ti mi dosađuješ! Ostavi me!
Tu na dućana platno prodavčem što je
Činil ondaj bil je kupil platno
Oprano ili neoprano tanko
Ili debelo? Ne, nego tanko. Što čini onoj?
Sledeće rečenice donose malo atmosfere sa časa:
Uzmi, upiši na mene, upiši de lepo, učini
Pisanije i razbraj slova
I uravni vrste i ne ukrivi i ne pogreši.
Da je udžbenik bio namenjen deci potvrđuju i ove rečenice koje pomalo odišu dečjim nestašlucima:
Kamo ti perjaniča, a brate moj? I zagubi se.
Gde zagubi? Beše u vreku?