Ljubavi srpskih pesnika » Diskusije

Laza Kostić

• Rumenka

  

  Leader
   

  23. април 2014.

  
  ŽALOST U STIHU   
  
  Biografija Laze Kostića čeka svog romansijera. Čeka još od onog decembarskog dana 1910. kada je u knjigama Koteškog senatorijama u Beču zabeleženo da je umro bolesnik iz sobe 86
  
  Umro je pesnik, romansijer, novinar, političar, akademik, a sahranjen je na somborskom groblju, gde na ploči stoji zapis: "Ovde leži dr Lazar Kostić, srpski pesnik".
  
  Njegova sudbina jedna je od najdramatičnijih među životima naših intelektualaca novijeg doba uopšte. U sedamnaestoj godini prevodi "Ilijadu", u dvadeset i petoj odbranio je doktorsku tezu u Pešti, i to na latinskom jeziku. Putnik i filozof nemirnog duha prošao je sveta, putovao ili živeo u Pešti, Novom Sadu, Parizu, Moskvi, Beogradu, Cetinju, Pragu, Berlinu, Somboru, Petrovgradu... Niko nije bio omiljen i mažen kao Laza Kostić. Rođen 1841. u Kovilju, rano je ostao bez majke, pa su mu ukućani samo dobra činili.
  
  Brzo se proslavio poezijom, prevodima i dramama "Maksim Crnojević" i "Pera Segedinac". Srpski narod slavio je u njemu svog Šekspira.
  
  Lekar Milan Savić zapisao je za potomstvo o svom prvom susretu s pesnikom u novosadskoj sabornoj crkvi, u leto 1860, tada je Laza imao 19 godina... "Ujedared zašušta kroz naše redove: Evo Laze Kostića! Svi se okrenusmo nadesno i ja videh u pevnici visokog, mladog golobradog gospodina, belog lika, okruglih obraza, crne bujne kose. Namerno se naslonio na pevnicu i više je gledao u žensku prepratu nego u ikonostas..."Devojke, udavače, za vreme bogosluženja, smerno su gledale preda se. Ali, na ulici, u salonima i na balovima nisu spuštale pogled sa tog naočitog, kao iz kamena isklesanog poete. Od provodadžija su slušale da govori sedam svetskih jezika i da je naslednik ujakovog bogatstva.
   
  Prva ljubav započela je u teatru. Glumica Jovanka Kirković, o čiju se naklonost otimaju otmena novosadska gospoda, poklanja srce devetnaestogodišnjem Lazi. Skoro pola decenije je starija od njega, ali on je već pesnik na glasu. Laza je tada počeo da prevodi Šekspirovu dramu "Romeo i Julija", pa se dosetio i sebi dao ime Romče, a Jovanki — Julijica. Glumica Jovanka Kirković je inače bila prava lepotica, odlična glumica. Oni koji su je lično poznavali tvrde da je bila živahnog temperamenta i vesele naravi, i veoma obrazovana. Svirala je klavir i dobro pevala. Jovanka je znala da joj je kratak vek (bila je plućni bolesnik), predavala se životu i uživanjima. Kao mnoge budimske i novosadske udavače, želela je da što pre postane supruga Lazina. Međutim, Laza, kao što je činio i kasnije, o toj "fikciji" nije hteo ni da čuje. I još je verovao da će ona ozdraviti pa je tadašnjem načelniku teatra Jovanu Đorđeviću predložio da Jovanku angažuje za glavnu ulogu u njegovoj drami "Maksim Crnojević". Umrla je u najboljim godinama, napuštena u ljubavi. Zahvaljujući Jovanki Kirković, Laza Kostić je svoj tada ne tako obiman pesnički opus obogatio sa pet lepih pesama koje spadaju u njegova najbolja ostvarenja. To su pesme: "Pod prozorom", "Na iskap", "Ljubavni dvori", "Pogreb" i "Posle pogreba". Bio je zaista zanesen lepotom ove glumice.
  
  Žalost je ostala u pesmama, a mladi pesnik se potom zagledao u Pavu, sinovicu kompozitora Kornelija Stankovića. Ponavljaju se šetnje i mirisna predvečerja, zakletve i milovanja, ali zbog Lazinog članka koji mu nije po volji, otac udaje Pavu za nekog advokata iz Vukovara. Udavača ima vremena samo za poslednji tajni sastanak, na kome će, nesrećni i uplakani jedno drugom poželeti sreću i vedrije buduće dane.
  
  Daroviti i razbarušeni poeta nalazi utehu u pisanju, gimnasticiranju i samotnim šetnjama. Pre podne, kada je obično ustajao, pred otvorenim prozorima dizao je gvozdenu đulad uveseljavajući susede. Pred veče, sa zgužvanim šeširom u džepu, trčao je oko Petrovaradinske tvrđave, spuštao se do Dunava i nastavljao da trči uz obalu. Povremeno bi zastajao da bi izveo nekoliko čučnjeva, a Novosađani su se navikli na njegove "izmotacije"’.
  
  
  LEPOTICA
  
  LAZI se dešavalo da na ulici sretne lepoticu Miru Stefanović, pođe za njom i ne obazirujući se ni na koga uđe u stan njenih roditelja. Domaćin bi ga ponudio da sedne i upitao čemu treba da zahvali za tako visoku posetu. "Lepoti vaše kćeri", odgovarao je Laza i odlazio iz kuće.
   
  Anita Panić | 23. oktobar 2008.

  
  

  

  
  ŽALOST U STIHU   
  
  Biografija Laze Kostića čeka svog romansijera. Čeka još od onog decembarskog dana 1910. kada je u knjigama Koteškog senatorijama u Beču zabeleženo da je umro bolesnik iz sobe 86
  
  Umro je pesnik, romansijer, novinar, političar, akademik, a sahranjen je na somborskom groblju, gde na ploči stoji zapis: "Ovde leži dr Lazar Kostić, srpski pesnik".
  
  Njegova sudbina jedna je od najdramatičnijih među životima naših intelektualaca novijeg doba uopšte. U sedamnaestoj godini prevodi "Ilijadu", u dvadeset i petoj odbranio je doktorsku tezu u Pešti, i to na latinskom jeziku. Putnik i filozof nemirnog duha prošao je sveta, putovao ili živeo u Pešti, Novom Sadu, Parizu, Moskvi, Beogradu, Cetinju, Pragu, Berlinu, Somboru, Petrovgradu... Niko nije bio omiljen i mažen kao Laza Kostić. Rođen 1841. u Kovilju, rano je ostao bez majke, pa su mu ukućani samo dobra činili.
  
  Brzo se proslavio poezijom, prevodima i dramama "Maksim Crnojević" i "Pera Segedinac". Srpski narod slavio je u njemu svog Šekspira.
  
  Lekar Milan Savić zapisao je za potomstvo o svom prvom susretu s pesnikom u novosadskoj sabornoj crkvi, u leto 1860, tada je Laza imao 19 godina... "Ujedared zašušta kroz naše redove: Evo Laze Kostića! Svi se okrenusmo nadesno i ja videh u pevnici visokog, mladog golobradog gospodina, belog lika, okruglih obraza, crne bujne kose. Namerno se naslonio na pevnicu i više je gledao u žensku prepratu nego u ikonostas..."Devojke, udavače, za vreme bogosluženja, smerno su gledale preda se. Ali, na ulici, u salonima i na balovima nisu spuštale pogled sa tog naočitog, kao iz kamena isklesanog poete. Od provodadžija su slušale da govori sedam svetskih jezika i da je naslednik ujakovog bogatstva.
   
  Prva ljubav započela je u teatru. Glumica Jovanka Kirković, o čiju se naklonost otimaju otmena novosadska gospoda, poklanja srce devetnaestogodišnjem Lazi. Skoro pola decenije je starija od njega, ali on je već pesnik na glasu. Laza je tada počeo da prevodi Šekspirovu dramu "Romeo i Julija", pa se dosetio i sebi dao ime Romče, a Jovanki — Julijica. Glumica Jovanka Kirković je inače bila prava lepotica, odlična glumica. Oni koji su je lično poznavali tvrde da je bila živahnog temperamenta i vesele naravi, i veoma obrazovana. Svirala je klavir i dobro pevala. Jovanka je znala da joj je kratak vek (bila je plućni bolesnik), predavala se životu i uživanjima. Kao mnoge budimske i novosadske udavače, želela je da što pre postane supruga Lazina. Međutim, Laza, kao što je činio i kasnije, o toj "fikciji" nije hteo ni da čuje. I još je verovao da će ona ozdraviti pa je tadašnjem načelniku teatra Jovanu Đorđeviću predložio da Jovanku angažuje za glavnu ulogu u njegovoj drami "Maksim Crnojević". Umrla je u najboljim godinama, napuštena u ljubavi. Zahvaljujući Jovanki Kirković, Laza Kostić je svoj tada ne tako obiman pesnički opus obogatio sa pet lepih pesama koje spadaju u njegova najbolja ostvarenja. To su pesme: "Pod prozorom", "Na iskap", "Ljubavni dvori", "Pogreb" i "Posle pogreba". Bio je zaista zanesen lepotom ove glumice.
  
  Žalost je ostala u pesmama, a mladi pesnik se potom zagledao u Pavu, sinovicu kompozitora Kornelija Stankovića. Ponavljaju se šetnje i mirisna predvečerja, zakletve i milovanja, ali zbog Lazinog članka koji mu nije po volji, otac udaje Pavu za nekog advokata iz Vukovara. Udavača ima vremena samo za poslednji tajni sastanak, na kome će, nesrećni i uplakani jedno drugom poželeti sreću i vedrije buduće dane.
  
  Daroviti i razbarušeni poeta nalazi utehu u pisanju, gimnasticiranju i samotnim šetnjama. Pre podne, kada je obično ustajao, pred otvorenim prozorima dizao je gvozdenu đulad uveseljavajući susede. Pred veče, sa zgužvanim šeširom u džepu, trčao je oko Petrovaradinske tvrđave, spuštao se do Dunava i nastavljao da trči uz obalu. Povremeno bi zastajao da bi izveo nekoliko čučnjeva, a Novosađani su se navikli na njegove "izmotacije"’.
  
  
  LEPOTICA
  
  LAZI se dešavalo da na ulici sretne lepoticu Miru Stefanović, pođe za njom i ne obazirujući se ni na koga uđe u stan njenih roditelja. Domaćin bi ga ponudio da sedne i upitao čemu treba da zahvali za tako visoku posetu. "Lepoti vaše kćeri", odgovarao je Laza i odlazio iz kuće.
   
  Anita Panić | 23. oktobar 2008.

  

• Rumenka

  

  Leader
   

  23. април 2014.

  LENKA IZ SNOVA
  
  LAZA Kostić je bio profesor novosadske gimnazije i veliki beležnik magistrata, predsednik varoškog suda. Hapse ga jer su mu u stanu pronašli šifrovana pisma Vasi Pelagiću i ilegalna pravila "Družine za oslobođenje i ujedinjenje srpsko".
  
  Kada je posle pet meseci izašao iz tamnice, opet je postao onaj stari, nepopravljivi, pomalo čudni pesnik. Dunav je često preplivavao, i uvek je nosio neki buzdovan napunjen olovom i tako "vežbao mišiće."
  
  Neobičan život pesnika i narodnog tribuna, nastavlja se zatim na Cetinju, gde je sedam godina u hotelskoj sobici u "Lokandi" uređivao "Glas Crnogoraca". Udavače se i dalje dive velikom pesniku. Pričalo se da je zaljubljen u kneževu kćer Milicu, i da mu ona tajno uzvraća ljubav. Iz Crne Gore Laza dolazi u Novi Sad. Žandari su mu opet za petama, pa on traži i pronalazi gostoprimstvo u zamku Laze Dunđerskog, u Čibu.
  
  U dvorcu najimućnijeg Srbina u Vojvodini pesnik uživa u obilnim gozbama a naročito u prijatnim ćaskanjima s lepom i načitanom domaćinovom kćeri — Lenkom. Tada, u leto 1891. njoj je 21, a njemu 50 godina. Pesnika lutalicu neodoljivo privlači ova devojka izvanredne lepote, ali zbog prevelike razlike u godinama ne usuđuje se da zaprosi njenu ruku. Pripovedao joj je svu svoju bogatu prošlost, ćaskali su na francuskom, vozili se kočijama, a uveče, u salonu, kraj kamina, slušali njeno sviranje na klaviru.
  Uvidevši da mu pohotne misli mogu pokvariti prijateljstvo povukao se iznenada u mirne konake Krušedola. U drevnom manastiru postio je sve postove. Uzaludna su sva njegova nastojanja da potisne iz srca lepu Lenku. Najzad je 12. juna 1895. napisao Nikoli Tesli: "Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Žuana, nego i mrtvoga sveca... Do sada je odbila čitavu vojsku prosilaca. Dugo sam se trudio da doznam uzrok toj nemilosti, te jedva doznam šta je: njen ideal je Nikola Tesla."
  
  Pismo je otišlo i Njujork, a Laza u Sombor gde ga je već četvrt veka čekala i čamila u kući najbogatija miradžika Julka Palanački. On je njen pesnički ideal i čovek njenog života još od kada ga je prvi put ugledala 1870. Postojana i verna nije se udavala i dočekala je da njen Laza ipak jednog dana zatraži njenu ruku. Propatila je i ostarila.
  
  Jula je imala 46, a Laza 54 kao mladoženja, ali zar su godine važne kada se ostvaruju devojački snovi. Mladoženja je za kuma uzeo starog Dunđerskog da bi se i svojim venčanjem i njegovim kumovanjem zauvek odvojio od prelepe Lenke. Bogati mladenci bili su na svadbenom putovanju po Italiji, kada im iz Beča stiže vest: osmog novembra te 1895. od tifusne groznice preminula je zanosna Lenka Dunđerski. Ostarelog pesnika dugo je proganjao duh Lenke. Prošla je i decenija kako je sahranjena, ali kad padne noć, kada opuste ulice, pohodila ga je u snovima, kako ju je prozvao Lenora, lepa Lenka. On onda ustaje, žurno zapisuje na francuskom snove, pa dnevnik brižljivo zaključava: "Treći avgust 1908... Kada sam se probudio, činilo mi se da još osećam pohotljivu opekotinu Njenih usana i teško mi je bilo da shvatim da je to samo obećanje sa onoga sveta. O, ali kakvo obećanje! Nema zemaljskog blaga koje vredi tog obećanja u snu..." On je sada prisvaja, grli, i nikome ne pušta.
  
  Laza Kostić veliki srpski pesnik verovao je da postoji duša i da posle smrti ona nastavlja neki bolji, srećniji, spokojniji život pun blaženstva.
  
  
  SANTA MARIJA
  
  U Čast Lenke Dunđerski, životu u spomen nastaje jedna od najlepših ljubavnih pesama u srpskoj poeziji "Santa Maria della Salute", iste godine kada mu umire žena: Zar meni jednom sva ta divota? Zar meni blago toliko sve? Zar meni starom, na dnu života, ta zlatna voćka što sad tek zre...
   
  Oprosti moje grešne zalute, Santa Maria della Salute.
  
  Anita Panić | 24. oktobar 2008.

  LENKA IZ SNOVA
  
  LAZA Kostić je bio profesor novosadske gimnazije i veliki beležnik magistrata, predsednik varoškog suda. Hapse ga jer su mu u stanu pronašli šifrovana pisma Vasi Pelagiću i ilegalna pravila "Družine za oslobođenje i ujedinjenje srpsko".
  
  Kada je posle pet meseci izašao iz tamnice, opet je postao onaj stari, nepopravljivi, pomalo čudni pesnik. Dunav je često preplivavao, i uvek je nosio neki buzdovan napunjen olovom i tako "vežbao mišiće."
  
  Neobičan život pesnika i narodnog tribuna, nastavlja se zatim na Cetinju, gde je sedam godina u hotelskoj sobici u "Lokandi" uređivao "Glas Crnogoraca". Udavače se i dalje dive velikom pesniku. Pričalo se da je zaljubljen u kneževu kćer Milicu, i da mu ona tajno uzvraća ljubav. Iz Crne Gore Laza dolazi u Novi Sad. Žandari su mu opet za petama, pa on traži i pronalazi gostoprimstvo u zamku Laze Dunđerskog, u Čibu.
  
  U dvorcu najimućnijeg Srbina u Vojvodini pesnik uživa u obilnim gozbama a naročito u prijatnim ćaskanjima s lepom i načitanom domaćinovom kćeri — Lenkom. Tada, u leto 1891. njoj je 21, a njemu 50 godina. Pesnika lutalicu neodoljivo privlači ova devojka izvanredne lepote, ali zbog prevelike razlike u godinama ne usuđuje se da zaprosi njenu ruku. Pripovedao joj je svu svoju bogatu prošlost, ćaskali su na francuskom, vozili se kočijama, a uveče, u salonu, kraj kamina, slušali njeno sviranje na klaviru.
  Uvidevši da mu pohotne misli mogu pokvariti prijateljstvo povukao se iznenada u mirne konake Krušedola. U drevnom manastiru postio je sve postove. Uzaludna su sva njegova nastojanja da potisne iz srca lepu Lenku. Najzad je 12. juna 1895. napisao Nikoli Tesli: "Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Žuana, nego i mrtvoga sveca... Do sada je odbila čitavu vojsku prosilaca. Dugo sam se trudio da doznam uzrok toj nemilosti, te jedva doznam šta je: njen ideal je Nikola Tesla."
  
  Pismo je otišlo i Njujork, a Laza u Sombor gde ga je već četvrt veka čekala i čamila u kući najbogatija miradžika Julka Palanački. On je njen pesnički ideal i čovek njenog života još od kada ga je prvi put ugledala 1870. Postojana i verna nije se udavala i dočekala je da njen Laza ipak jednog dana zatraži njenu ruku. Propatila je i ostarila.
  
  Jula je imala 46, a Laza 54 kao mladoženja, ali zar su godine važne kada se ostvaruju devojački snovi. Mladoženja je za kuma uzeo starog Dunđerskog da bi se i svojim venčanjem i njegovim kumovanjem zauvek odvojio od prelepe Lenke. Bogati mladenci bili su na svadbenom putovanju po Italiji, kada im iz Beča stiže vest: osmog novembra te 1895. od tifusne groznice preminula je zanosna Lenka Dunđerski. Ostarelog pesnika dugo je proganjao duh Lenke. Prošla je i decenija kako je sahranjena, ali kad padne noć, kada opuste ulice, pohodila ga je u snovima, kako ju je prozvao Lenora, lepa Lenka. On onda ustaje, žurno zapisuje na francuskom snove, pa dnevnik brižljivo zaključava: "Treći avgust 1908... Kada sam se probudio, činilo mi se da još osećam pohotljivu opekotinu Njenih usana i teško mi je bilo da shvatim da je to samo obećanje sa onoga sveta. O, ali kakvo obećanje! Nema zemaljskog blaga koje vredi tog obećanja u snu..." On je sada prisvaja, grli, i nikome ne pušta.
  
  Laza Kostić veliki srpski pesnik verovao je da postoji duša i da posle smrti ona nastavlja neki bolji, srećniji, spokojniji život pun blaženstva.
  
  
  SANTA MARIJA
  
  U Čast Lenke Dunđerski, životu u spomen nastaje jedna od najlepših ljubavnih pesama u srpskoj poeziji "Santa Maria della Salute", iste godine kada mu umire žena: Zar meni jednom sva ta divota? Zar meni blago toliko sve? Zar meni starom, na dnu života, ta zlatna voćka što sad tek zre...
   
  Oprosti moje grešne zalute, Santa Maria della Salute.
  
  Anita Panić | 24. oktobar 2008.