Ljubavi srpskih pesnika » Diskusije

Jovan Dučić

• Rumenka

  

  Leader
   

  23. април 2014.

  
  TAJNO SA PRINCEZOM      
  
  Ljubav je samo istinska ako je slepa. Ljubav je stradanje, a sve drugo nije ljubav — pisao je Jovan Dučić. Zgodni, visoki Trebinjac bio je poznati osvajač žena.
  
  Sam je svom sekretaru Peđi Milosavljeviću govorio o neodoljivoj potrebi da ženu "osvaja kao tvrđavu", a u jednoj pesmi kaže da se stotinama žena istom (ljubavnom) rečju kleo.
  
  Kao i svaki veliki pesnik zle i naopake životne sudbine, Jovan Dučić je mogao biti izgnanik iz domovine, iz školskih programa, iz javnosti, ali nikada nije mogao biti izgnan iz poezije i jezika naroda kojem pripada. Bio je i jeste "knez srpskih pesnika" kako su ga mnogi nazivali. Tvorac "Blaga cara Radovana" i "Jutara sa Leutara" bio je poznat kao "kradljivac" ženskih srca, ali je neretko doživljavao neuspehe i nesreće. Ljubav je bila njegova preka potreba, neprestan san, njegov životni cilj.
   
  Od prve službe, učitelja u Bijeljini, a potom kroz uspešnu diplomatsku karijeru u Parizu, Ženevi, Beogradu, Sofiji, Atini, Kairu, Rimu, Madridu i Americi, Jovana Dučića su pratile i neprestane glasine o ljubavnim aferama. Bilo mu je i suđeno zbog toga, dolazilo je i do fizičkih obračuna. Tako je 1925. godine u Ženevi Dučić izazvao skandal.
  
  Tada je u našu je prestonicu stiglo pismo od izvesne gospođe Vogel iz ženevske ulice Rue Ferme No 9, upućeno ministru spoljnih poslova gospodinu dr Ninčiću, gde je pretpostavljenom Jovanu Dučiću uputila teške optužbe. Dotična gospođa, ucveljena majka jedne mlade devojke, javljala je da je gospodin Žan Dučić, izaslanik naše "cenjene zemlje u Društvu naroda, okaljao čast njene porodice". U njihovoj kući je priman sa simpatijama, postao je član porodice. Posle petomesečnog gošćenja, čim je saznao da je njegova ljubavnica Antoaneta rodila dete, zbrisao je bez traga i glasa! Obeščašćena porodica, navodi se dalje u pismu, povešće sudski postupak za utvrđivaje očinstva, kako bi naterali gospodina Dučića da prizna svoje delo.
  
  Neko je Dučiću pokušao da "namontira" ovu neprijatnost i uspeo je da dokaže uz svedoke da je dotična dama bila lakog morala i stalni posetilac noćnog lokala "Laidot". Tužiteljka je izgubila spor, jer je Jovan Dučić došao u Ženevu u januaru, a Antoaneta se porodila već u junu 1925. godine!!! Ženevski ljubavni slučaj Jovana Dučića postao je svetski trač. Bio je senzacija kojom su se zabavljali mnogi evropski listovi, čak i afrički. Najpre su ga iz Ženeve sklonili, a potom, posle još jednog skandala ostao je i bez redovne službe!
  
  Dučić je čitavog života bio opsednut ženom i ljubavlju. Iz bogate diplomatske karijere izdvajamo rimski period u vremenu od 1933. do 1937. kada je bio naš izvanredni poslanik. To je zlatno doba njegove karijere. Poslednje godine svog rimskog boravka doživeo je još jednu veliku ljubav sa dona Anđelom, princezom di Sulmone. Bila je to veoma bogata dama, plemićkog roda, ali, nažalost, tuđa žena. Jugoslovenski diplomata i italijanska princeza morali su da se sastaju tajno, najčešće u okolini Rima.
  
  Njegova draga bila je udata za čoveka iz najviših aristokratskih krugova, bliskih italijanskom dvoru, vladi, Vatikanu. Znajući da će kada se najmanje bude nadao ostati bez voljene, Dučić je odlučio da joj pokloni za uspomenu mali zlatni sat u obliku budilnika, a u svom dnevniku je zapisao: "Nema dražeg poklona nego što je sat koji ženi koju volite neprestano kuca o vama, koji je uveče opominje kad treba zaspati i ujutro zakuca novi dan. To je nešto živo i mudro, i određeno i mistično između dve ličnosti, dva života..."
   
  Kada je bio na vrhuncu sreće, Dučić je morao da napusti Večni grad i svoju dona Anđelu. Tadašnji predsednik vlade i ministar inostranih dela dr Milan Stojadinović javljao mu je da je već pripremio agreman za njegov premeštaj u Bukurešt! Samo godinu dana kasnije, u pismu Milanu Kašaninu iz Rima (6. 7. 1938) Miloš Crnjanski piše da se o Dučiću u Rimu naslušao "božanstvenih stvari"!
  
  Anita Panić | 27. oktobar 2008.

  
  

  

  
  TAJNO SA PRINCEZOM      
  
  Ljubav je samo istinska ako je slepa. Ljubav je stradanje, a sve drugo nije ljubav — pisao je Jovan Dučić. Zgodni, visoki Trebinjac bio je poznati osvajač žena.
  
  Sam je svom sekretaru Peđi Milosavljeviću govorio o neodoljivoj potrebi da ženu "osvaja kao tvrđavu", a u jednoj pesmi kaže da se stotinama žena istom (ljubavnom) rečju kleo.
  
  Kao i svaki veliki pesnik zle i naopake životne sudbine, Jovan Dučić je mogao biti izgnanik iz domovine, iz školskih programa, iz javnosti, ali nikada nije mogao biti izgnan iz poezije i jezika naroda kojem pripada. Bio je i jeste "knez srpskih pesnika" kako su ga mnogi nazivali. Tvorac "Blaga cara Radovana" i "Jutara sa Leutara" bio je poznat kao "kradljivac" ženskih srca, ali je neretko doživljavao neuspehe i nesreće. Ljubav je bila njegova preka potreba, neprestan san, njegov životni cilj.
   
  Od prve službe, učitelja u Bijeljini, a potom kroz uspešnu diplomatsku karijeru u Parizu, Ženevi, Beogradu, Sofiji, Atini, Kairu, Rimu, Madridu i Americi, Jovana Dučića su pratile i neprestane glasine o ljubavnim aferama. Bilo mu je i suđeno zbog toga, dolazilo je i do fizičkih obračuna. Tako je 1925. godine u Ženevi Dučić izazvao skandal.
  
  Tada je u našu je prestonicu stiglo pismo od izvesne gospođe Vogel iz ženevske ulice Rue Ferme No 9, upućeno ministru spoljnih poslova gospodinu dr Ninčiću, gde je pretpostavljenom Jovanu Dučiću uputila teške optužbe. Dotična gospođa, ucveljena majka jedne mlade devojke, javljala je da je gospodin Žan Dučić, izaslanik naše "cenjene zemlje u Društvu naroda, okaljao čast njene porodice". U njihovoj kući je priman sa simpatijama, postao je član porodice. Posle petomesečnog gošćenja, čim je saznao da je njegova ljubavnica Antoaneta rodila dete, zbrisao je bez traga i glasa! Obeščašćena porodica, navodi se dalje u pismu, povešće sudski postupak za utvrđivaje očinstva, kako bi naterali gospodina Dučića da prizna svoje delo.
  
  Neko je Dučiću pokušao da "namontira" ovu neprijatnost i uspeo je da dokaže uz svedoke da je dotična dama bila lakog morala i stalni posetilac noćnog lokala "Laidot". Tužiteljka je izgubila spor, jer je Jovan Dučić došao u Ženevu u januaru, a Antoaneta se porodila već u junu 1925. godine!!! Ženevski ljubavni slučaj Jovana Dučića postao je svetski trač. Bio je senzacija kojom su se zabavljali mnogi evropski listovi, čak i afrički. Najpre su ga iz Ženeve sklonili, a potom, posle još jednog skandala ostao je i bez redovne službe!
  
  Dučić je čitavog života bio opsednut ženom i ljubavlju. Iz bogate diplomatske karijere izdvajamo rimski period u vremenu od 1933. do 1937. kada je bio naš izvanredni poslanik. To je zlatno doba njegove karijere. Poslednje godine svog rimskog boravka doživeo je još jednu veliku ljubav sa dona Anđelom, princezom di Sulmone. Bila je to veoma bogata dama, plemićkog roda, ali, nažalost, tuđa žena. Jugoslovenski diplomata i italijanska princeza morali su da se sastaju tajno, najčešće u okolini Rima.
  
  Njegova draga bila je udata za čoveka iz najviših aristokratskih krugova, bliskih italijanskom dvoru, vladi, Vatikanu. Znajući da će kada se najmanje bude nadao ostati bez voljene, Dučić je odlučio da joj pokloni za uspomenu mali zlatni sat u obliku budilnika, a u svom dnevniku je zapisao: "Nema dražeg poklona nego što je sat koji ženi koju volite neprestano kuca o vama, koji je uveče opominje kad treba zaspati i ujutro zakuca novi dan. To je nešto živo i mudro, i određeno i mistično između dve ličnosti, dva života..."
   
  Kada je bio na vrhuncu sreće, Dučić je morao da napusti Večni grad i svoju dona Anđelu. Tadašnji predsednik vlade i ministar inostranih dela dr Milan Stojadinović javljao mu je da je već pripremio agreman za njegov premeštaj u Bukurešt! Samo godinu dana kasnije, u pismu Milanu Kašaninu iz Rima (6. 7. 1938) Miloš Crnjanski piše da se o Dučiću u Rimu naslušao "božanstvenih stvari"!
  
  Anita Panić | 27. oktobar 2008.

  

• Rumenka

  

  Leader
   

  23. април 2014.

  JOVAN I JOVANKA
  
  DUČIĆ je propovedao religiju žene, stvorio poetiku strasti i izumeo filozofiju ljubavi. Tvorac "Carskih soneta" i "Plavih legendi" jednom prilikom je rekao: "U hiljadu žena koje smo voleli, mi volimo samo jednu"
  
  U životu pesnika Jovana Dučića, bila je to zanosna glumica Jovanka Jovanović. Da nije bilo nje, smatraju poznavaoci njegovog života i dela, ne bi bilo najlepših ljubavnih stihova srpskog pesništva "Pesme ljubavi i smrti".
   
  Jovanka je za Dučića postala "žena veća no sve žene". Ljubav između Jovana i Jovanke bila je kakva se samo poželeti može, puna čežnje i želje, zanosa i ushićenja, žudnje i strasti.
  
  Po kazivanju njene kćeri Nade, njena majka se upoznala sa Dučićem u kući vajara Tome Roksandića. Godine 1910. trebinjski pesnik je stanovao izvesno vreme u kući Jovanke i njenog muža Tase Todorovića.
  
  Jovanka se sa 17 godina udala za čoveka koji je isto toliko godina bio stariji od nje. Njeni osiromašeni roditelji udali su je i ne pitajući je, za "dobru partiju", inženjera Tasu Todorovića. Dok su bili mladi supružnici, Jovanka nije osećala za njim ni duhovnu, ni telesnu potrebu. U svom prozaičnom životu nesreću je nadomestila brigom i ljubavlju prema deci Dušanu (1905) i Nadi (1907).
  
  Ljubav Jovana i Jovanke iz osnova je izmenila njihov život. Nanela im je mnogo bola i donela isuviše stradanja. No, pesniku Dučiću bila je najveća sreća inspiracija, najveća ljubav i zla sudbina.
  
  U leto 1910. inženjer Tasa Todorović, sa službom na železnici, radi poboljšanja Jovankinog zdravlja zatražio je premeštaj iz Beograda u Vranje. Gotovo istovremeno, Dučić je postao ukazni činovnik i pošao u Sofiju za pisara srpskog poslanstva. Kao nekadašnji njihov podstanar i kućni prijatelj, dolazio je povremeno u kuću svoje voljene.
   
  U momentu slabosti Jovanka je mužu priznala svoju grešnu ljubav. Taj čin je smatrala časnim, da pre nego što napusti muža, prizna istinu, verujući da će Tasa imati razumevanja. Znala je da joj neće oprostiti, ali zbog svog ugleda i da bi se izbegla javna kompromitacija, da će se složiti da se razvedu sporazumno i bez skandala. Desilo se, međutim, nešto neočekivano.
  
  Ozlojeđeni muž je zatražio od Jovanke da sama svoj greh opere i iskupi se time da njihovog lažnog prijatelja i svog ljubavnika iz pištolja, koji će joj on nabaviti "ubije kao psa". Ili da ga — makar rani. No, umesto toga, kada je Dučić lično pozvan od Tase, došao u goste, Jovanka je napustila muža i sa Jovanom Dučićem i njihovim sinom Jovicom otišla zanavek iz Vranja i pošla za Beograd. Tasa Todorović u svojoj mržnji piše tužbu ministru inostranih dela.
  
  Tada nastaje prava poplava osuda, zgražavanja, prezira. Oglasila se čitava armija Dučićevih neprijatelja. Dučić u jednom pismu piše: "Svetu uvek treba da se neko raskine, a moj je red davno bio. Pre nisu imali rašta da me vuku po blatu, a sad im se čini da imaju." Tasa iz osvete oduzima Jovanki decu, a ona očajna, iz Vranja odlazi bratu u Novi Sad, a posle svojima, majci i baki, u Zagreb. Tamo će kasnije postati zapažena glumica. Godine 1919. upoznaje tvorca čuvene Karakterologije Jugoslavije, dr Vladimira Dvornikovića za koga će se 1932. udati. A kada Dvorniković postane pomoćnik ministra prosvete 1934. prelaze da žive u Beograd. Jovanka Dvorniković nastavila je da glumi i u beogradskom Narodnom pozorištu. I mada u senci Žanke Stokić, bila je zapažena Gospođa ministarka. Igrala je i na filmu. Umrla je 6. januara 1963. godine. Svojom ljubavlju Dučić ju je uzdigao do besmrtnosti, i kako je zapisao Vasko Popa "ostale su za njom negove reči lepše nego svet".
  
  Nije se Dučiću ostvarila želja da se oženi svojom velikom ljubavlju Jovankom Jovanović. Bili su kobni jedno drugom. Njihov sin Jovica ubio se u mladim godinama zbog ljubavi. Jovanka Jovanović bila je Jovanu Dučiću nadahnuće, bol, ali i poetska inspiracija.
  
  Anita Panić | 28.10.2008.

  JOVAN I JOVANKA
  
  DUČIĆ je propovedao religiju žene, stvorio poetiku strasti i izumeo filozofiju ljubavi. Tvorac "Carskih soneta" i "Plavih legendi" jednom prilikom je rekao: "U hiljadu žena koje smo voleli, mi volimo samo jednu"
  
  U životu pesnika Jovana Dučića, bila je to zanosna glumica Jovanka Jovanović. Da nije bilo nje, smatraju poznavaoci njegovog života i dela, ne bi bilo najlepših ljubavnih stihova srpskog pesništva "Pesme ljubavi i smrti".
   
  Jovanka je za Dučića postala "žena veća no sve žene". Ljubav između Jovana i Jovanke bila je kakva se samo poželeti može, puna čežnje i želje, zanosa i ushićenja, žudnje i strasti.
  
  Po kazivanju njene kćeri Nade, njena majka se upoznala sa Dučićem u kući vajara Tome Roksandića. Godine 1910. trebinjski pesnik je stanovao izvesno vreme u kući Jovanke i njenog muža Tase Todorovića.
  
  Jovanka se sa 17 godina udala za čoveka koji je isto toliko godina bio stariji od nje. Njeni osiromašeni roditelji udali su je i ne pitajući je, za "dobru partiju", inženjera Tasu Todorovića. Dok su bili mladi supružnici, Jovanka nije osećala za njim ni duhovnu, ni telesnu potrebu. U svom prozaičnom životu nesreću je nadomestila brigom i ljubavlju prema deci Dušanu (1905) i Nadi (1907).
  
  Ljubav Jovana i Jovanke iz osnova je izmenila njihov život. Nanela im je mnogo bola i donela isuviše stradanja. No, pesniku Dučiću bila je najveća sreća inspiracija, najveća ljubav i zla sudbina.
  
  U leto 1910. inženjer Tasa Todorović, sa službom na železnici, radi poboljšanja Jovankinog zdravlja zatražio je premeštaj iz Beograda u Vranje. Gotovo istovremeno, Dučić je postao ukazni činovnik i pošao u Sofiju za pisara srpskog poslanstva. Kao nekadašnji njihov podstanar i kućni prijatelj, dolazio je povremeno u kuću svoje voljene.
   
  U momentu slabosti Jovanka je mužu priznala svoju grešnu ljubav. Taj čin je smatrala časnim, da pre nego što napusti muža, prizna istinu, verujući da će Tasa imati razumevanja. Znala je da joj neće oprostiti, ali zbog svog ugleda i da bi se izbegla javna kompromitacija, da će se složiti da se razvedu sporazumno i bez skandala. Desilo se, međutim, nešto neočekivano.
  
  Ozlojeđeni muž je zatražio od Jovanke da sama svoj greh opere i iskupi se time da njihovog lažnog prijatelja i svog ljubavnika iz pištolja, koji će joj on nabaviti "ubije kao psa". Ili da ga — makar rani. No, umesto toga, kada je Dučić lično pozvan od Tase, došao u goste, Jovanka je napustila muža i sa Jovanom Dučićem i njihovim sinom Jovicom otišla zanavek iz Vranja i pošla za Beograd. Tasa Todorović u svojoj mržnji piše tužbu ministru inostranih dela.
  
  Tada nastaje prava poplava osuda, zgražavanja, prezira. Oglasila se čitava armija Dučićevih neprijatelja. Dučić u jednom pismu piše: "Svetu uvek treba da se neko raskine, a moj je red davno bio. Pre nisu imali rašta da me vuku po blatu, a sad im se čini da imaju." Tasa iz osvete oduzima Jovanki decu, a ona očajna, iz Vranja odlazi bratu u Novi Sad, a posle svojima, majci i baki, u Zagreb. Tamo će kasnije postati zapažena glumica. Godine 1919. upoznaje tvorca čuvene Karakterologije Jugoslavije, dr Vladimira Dvornikovića za koga će se 1932. udati. A kada Dvorniković postane pomoćnik ministra prosvete 1934. prelaze da žive u Beograd. Jovanka Dvorniković nastavila je da glumi i u beogradskom Narodnom pozorištu. I mada u senci Žanke Stokić, bila je zapažena Gospođa ministarka. Igrala je i na filmu. Umrla je 6. januara 1963. godine. Svojom ljubavlju Dučić ju je uzdigao do besmrtnosti, i kako je zapisao Vasko Popa "ostale su za njom negove reči lepše nego svet".
  
  Nije se Dučiću ostvarila želja da se oženi svojom velikom ljubavlju Jovankom Jovanović. Bili su kobni jedno drugom. Njihov sin Jovica ubio se u mladim godinama zbog ljubavi. Jovanka Jovanović bila je Jovanu Dučiću nadahnuće, bol, ali i poetska inspiracija.
  
  Anita Panić | 28.10.2008.