Njegovi savremenici svedoče da je izgledom i ponašanjem ličio na sveca koji je sišao sa ikone: tužnih, tamnih očiju, tih i uvek zamišljen, koračao je polako i nečujno, kao u zebnji da će poremetiti nečiji mir. Odličan student i poeta od koga se mnogo očekuje, Rajić je već tada znalac francuskog i ruskog jezika. Prevodi književne priloge za časopis „Zvezda” koji uređuje Janko Veselinović (1862–1905). Zahvaljujući toj saradnji, dvadesetjednogodišnji student druge godine fakulteta upoznaje Persidu-Pepu Veselinović, maloletnu Jankovu kćerku.
U proleće 1900. godine, tajeći od Janka, Velimir u njen spomenar upisuje: „Listak će ovaj požuteti, pismena će ova pobledeti, ali će spomen na Vas ostati večno svež, svetao i čist.” U sećanju pod rečitim naslovom „Drugarica Velja” o tome piše Maga Magazinović, jedna od najpoznatijih novinarki u istoriji srpskog žurnalizma, inače Rajićeva koleginica sa studija:
„Njegova prva ljubav bila je bezazleno devojče, kći Janka Veselinovića. Prostodušnost, prirodnost, smernost zaneli su ga. Verovao je da i ona njega ’pomalo voli’. Ali to je bio njegov san. Varao se nadom: ozdraviće, steći pravo na ljubav, na porodičnu sreću, za kojom je čeznuo do kraja. Bila je to varka. Ona se udala. On odbolovao i izmirio se sa udesom.”
A on je od pesnika čiji je i život i delo zauvek obeležila jedna žena, jedna ljubav i jedna pesma: njeni stihovi zaseniće i nadživeti sve ostale.
Zvala se Kosara Bobić. Takođe je studirala Filozofski fakultet, „imala je pametne oči” i dugu, tamnu kosu koju je svijala u punđu. Lepa i produhovljena devojka „iz kraja”: stanuje u komšiluku, u Ratarskoj ulici. Viđaju se na fakultetu, čak i šetaju zajedno po Kalemegdanu. On joj piše pisma i posvećuje pesme. Zaljubljen je i – nesrećan. U osami, zapisuje: „Ja volim. A smem li ja uopšte voleti? Mladost, zdravlje, ljubav, život... Sve same za me nepoznate stvari, zabranjeni plodovi...”
Iako očajan, pokušava da bude i duhovit: „Danas mi je opet zlo, samo mnogo gore nego juče: pao sam... Moja bolest, zajedno sa čovečanstvom, divovskim koracima napreduje.” Verovatno „napreduju” i Kosarina osećanja prema njemu jer ga više ne gleda samo kao kolegu sa studija i poznanika iz susedstva. Sve će, ipak, nadjačati razum, pogotovo posle tužnog događaja u njenoj kući...
Sumrak jednog jutra
Februarski sneg 1903. godine prekrio je palilulske krovove i sokake. Velimir Rajić prtinom dolazi u Kosarinu kuću gde zatiče samo njenu majku. I dok sedi i razgovara s njom, odjednom se ruši i gubi svest. Uveče se ispoveda:
„Današnji dan je za mene smrt... ali ne, ne smrt, jer to bi za me bio spas, već nešto mnogo gore, strašnije, užasnije... Da sam pri ruci imao kakva god oružja, ja bih se ubio.” Zanosne zapise o ljubavi zamenjuju od tog dana sumorne misli o bolestima kojima leka nema. Smatrajući da ni dnevničke beleške ni stihovi više nemaju nikakvog smisla, zariče se da ubuduće nikada neće umočiti pero u mastilo. Međutim, sudbonosni događaj koji je usledio nagnaće ga da ne ispuni ovu zakletvu.
„...Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi”, opet poverava hartiji svoj očaj mladi suplent Rajić. „Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam, sa ostalima, prišao i čestitao... Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj ljubavi.” Naime, tog dana, 12. oktobra 1903. godine, na Miholjdan, Kosara Bobić udala se za poznatog beogradskog profesora Glišu Elezovića. Iste večeri, kao da ističu iz samog srca, potekli su stihovi: „I srušiše se lepi snovi moji, / Jer glavu tvoju venac sad pokriva...”
Dve godine kasnije, 1905, u uglednom „Srpskom književnom glasniku” pojavljuje se pesma od deset pravilnih strofa pod naslovom „Na dan njenog venčanja” ispod koje je stajalo – Velimir Rajić. Od tada, već 107 godina, ona je jedna od najomiljenijih u celokupnoj srpskoj ljubavnoj poeziji i decenijama se peva kao starogradska melodija.
Koliko sličnih sudbina su opevali njeni stihovi... Kad su objavljeni, znalo se u celom Beogradu, ne samo u književnim krugovima, kome su posvećeni i kojim povodom su ispevani. Za njih je pesnik primao čestitke ne samo od prijatelja, već i sasvim nepoznatih čitalaca. Da li su pri tom naslućivali koliko je njegove duše i jada utkano u svaku strofu? Kao mlad čovek, čiji se „srušiše lepi snovi”, bolniji, tiši i povučeniji nego pre, odlazio bi povremeno u samotne šetnje po groblju. Ali, Velimir Rajić nije bio i usamljenik: ljudi su voleli njegovu mirnoću i otmenost i cenili njegovo obrazovanje i rečitost. Iako nije bio boem, sedeo je u poznatim beogradskim kafanama tog doba sa Disom, Matošem, Čiča-Ilijom Stanojevićem, Dobricom Milutinovićem, Simom Pandurovićem, Žarkom Ilićem, Milutinom Bojićem... U njegovu kuću su, pored ostalih, rado dolazili Petar Kočić, Svetozar Ćorović, Aleksa Šantić... Znameniti slovenački pisac Ivan Cankar ga je nazivao bratom.
Do kraja života maštao je o sasvim običnoj porodičnoj sreći: žena, deca, „tu mala kuća”, cveće. Međutim, „to je slika doma što nikad, nikad, nikad biti neće!” Sreća je mimoišla i Kosaru Bobić, udatu Elezović. Na spomen Rajićeve ljubavi, njegovih stihova i njene udaje, samo bi, sa suzama u očima, uzdahnula: „Sudbina...” Ona u Skoplju, u zimu 1919. godine, donosi Kosari grip od koga umire posle nekoliko dana. Prenesena je na beogradsko Novo groblje, Velimir Rajić takođe. Sudbina: počivaju u susednim parcelama.
NA DAN NjENOG VENČANjA
I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji –
Prosta ti bila ljubav moja živa.
Čestit’o sam ti. I ti reče: „Hvala!”...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep’o rasu?
Al’ ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena –
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.
I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči,
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve što god počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.
I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva...
Ja nisam znao da te tako volim,
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis’o njoj, k’o ženi,
Nek’ mimoiđe nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni!
Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!
I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
„Prosta ti bila moja ljubav živa!”
Njegovi savremenici svedoče da je izgledom i ponašanjem ličio na sveca koji je sišao sa ikone: tužnih, tamnih očiju, tih i uvek zamišljen, koračao je polako i nečujno, kao u zebnji da će poremetiti nečiji mir. Odličan student i poeta od koga se mnogo očekuje, Rajić je već tada znalac francuskog i ruskog jezika. Prevodi književne priloge za časopis „Zvezda” koji uređuje Janko Veselinović (1862–1905). Zahvaljujući toj saradnji, dvadesetjednogodišnji student druge godine fakulteta upoznaje Persidu-Pepu Veselinović, maloletnu Jankovu kćerku.
U proleće 1900. godine, tajeći od Janka, Velimir u njen spomenar upisuje: „Listak će ovaj požuteti, pismena će ova pobledeti, ali će spomen na Vas ostati večno svež, svetao i čist.” U sećanju pod rečitim naslovom „Drugarica Velja” o tome piše Maga Magazinović, jedna od najpoznatijih novinarki u istoriji srpskog žurnalizma, inače Rajićeva koleginica sa studija:
„Njegova prva ljubav bila je bezazleno devojče, kći Janka Veselinovića. Prostodušnost, prirodnost, smernost zaneli su ga. Verovao je da i ona njega ’pomalo voli’. Ali to je bio njegov san. Varao se nadom: ozdraviće, steći pravo na ljubav, na porodičnu sreću, za kojom je čeznuo do kraja. Bila je to varka. Ona se udala. On odbolovao i izmirio se sa udesom.”
A on je od pesnika čiji je i život i delo zauvek obeležila jedna žena, jedna ljubav i jedna pesma: njeni stihovi zaseniće i nadživeti sve ostale.
Zvala se Kosara Bobić. Takođe je studirala Filozofski fakultet, „imala je pametne oči” i dugu, tamnu kosu koju je svijala u punđu. Lepa i produhovljena devojka „iz kraja”: stanuje u komšiluku, u Ratarskoj ulici. Viđaju se na fakultetu, čak i šetaju zajedno po Kalemegdanu. On joj piše pisma i posvećuje pesme. Zaljubljen je i – nesrećan. U osami, zapisuje: „Ja volim. A smem li ja uopšte voleti? Mladost, zdravlje, ljubav, život... Sve same za me nepoznate stvari, zabranjeni plodovi...”
Iako očajan, pokušava da bude i duhovit: „Danas mi je opet zlo, samo mnogo gore nego juče: pao sam... Moja bolest, zajedno sa čovečanstvom, divovskim koracima napreduje.” Verovatno „napreduju” i Kosarina osećanja prema njemu jer ga više ne gleda samo kao kolegu sa studija i poznanika iz susedstva. Sve će, ipak, nadjačati razum, pogotovo posle tužnog događaja u njenoj kući...
Sumrak jednog jutra
Februarski sneg 1903. godine prekrio je palilulske krovove i sokake. Velimir Rajić prtinom dolazi u Kosarinu kuću gde zatiče samo njenu majku. I dok sedi i razgovara s njom, odjednom se ruši i gubi svest. Uveče se ispoveda:
„Današnji dan je za mene smrt... ali ne, ne smrt, jer to bi za me bio spas, već nešto mnogo gore, strašnije, užasnije... Da sam pri ruci imao kakva god oružja, ja bih se ubio.” Zanosne zapise o ljubavi zamenjuju od tog dana sumorne misli o bolestima kojima leka nema. Smatrajući da ni dnevničke beleške ni stihovi više nemaju nikakvog smisla, zariče se da ubuduće nikada neće umočiti pero u mastilo. Međutim, sudbonosni događaj koji je usledio nagnaće ga da ne ispuni ovu zakletvu.
„...Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi”, opet poverava hartiji svoj očaj mladi suplent Rajić. „Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam, sa ostalima, prišao i čestitao... Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj ljubavi.” Naime, tog dana, 12. oktobra 1903. godine, na Miholjdan, Kosara Bobić udala se za poznatog beogradskog profesora Glišu Elezovića. Iste večeri, kao da ističu iz samog srca, potekli su stihovi: „I srušiše se lepi snovi moji, / Jer glavu tvoju venac sad pokriva...”
Dve godine kasnije, 1905, u uglednom „Srpskom književnom glasniku” pojavljuje se pesma od deset pravilnih strofa pod naslovom „Na dan njenog venčanja” ispod koje je stajalo – Velimir Rajić. Od tada, već 107 godina, ona je jedna od najomiljenijih u celokupnoj srpskoj ljubavnoj poeziji i decenijama se peva kao starogradska melodija.
Koliko sličnih sudbina su opevali njeni stihovi... Kad su objavljeni, znalo se u celom Beogradu, ne samo u književnim krugovima, kome su posvećeni i kojim povodom su ispevani. Za njih je pesnik primao čestitke ne samo od prijatelja, već i sasvim nepoznatih čitalaca. Da li su pri tom naslućivali koliko je njegove duše i jada utkano u svaku strofu? Kao mlad čovek, čiji se „srušiše lepi snovi”, bolniji, tiši i povučeniji nego pre, odlazio bi povremeno u samotne šetnje po groblju. Ali, Velimir Rajić nije bio i usamljenik: ljudi su voleli njegovu mirnoću i otmenost i cenili njegovo obrazovanje i rečitost. Iako nije bio boem, sedeo je u poznatim beogradskim kafanama tog doba sa Disom, Matošem, Čiča-Ilijom Stanojevićem, Dobricom Milutinovićem, Simom Pandurovićem, Žarkom Ilićem, Milutinom Bojićem... U njegovu kuću su, pored ostalih, rado dolazili Petar Kočić, Svetozar Ćorović, Aleksa Šantić... Znameniti slovenački pisac Ivan Cankar ga je nazivao bratom.
Do kraja života maštao je o sasvim običnoj porodičnoj sreći: žena, deca, „tu mala kuća”, cveće. Međutim, „to je slika doma što nikad, nikad, nikad biti neće!” Sreća je mimoišla i Kosaru Bobić, udatu Elezović. Na spomen Rajićeve ljubavi, njegovih stihova i njene udaje, samo bi, sa suzama u očima, uzdahnula: „Sudbina...” Ona u Skoplju, u zimu 1919. godine, donosi Kosari grip od koga umire posle nekoliko dana. Prenesena je na beogradsko Novo groblje, Velimir Rajić takođe. Sudbina: počivaju u susednim parcelama.
NA DAN NjENOG VENČANjA
I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji –
Prosta ti bila ljubav moja živa.
Čestit’o sam ti. I ti reče: „Hvala!”...
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pep’o rasu?
Al’ ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svršeno je! Ti si sada žena –
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.
I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči,
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve što god počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.
I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva...
Ja nisam znao da te tako volim,
Prosta ti bila moja ljubav živa!
Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis’o njoj, k’o ženi,
Nek’ mimoiđe nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni!
Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!
I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
„Prosta ti bila moja ljubav živa!”
Njegovi savremenici svedoče da je izgledom i ponašanjem ličio na sveca koji je sišao sa ikone: tužnih, tamnih očiju, tih i uvek zamišljen, koračao je polako i nečujno, kao u zebnji da će poremetiti nečiji mir. Odličan student i poeta od koga se mnogo očekuje, Rajić je već tada znalac francuskog i ruskog jezika. Prevodi književne priloge za časopis „Zvezda” koji uređuje Janko Veselinović (1862–1905). Zahvaljujući toj saradnji, dvadesetjednogodišnji student druge godine fakulteta upoznaje Persidu-Pepu Veselinović, maloletnu Jankovu kćerku.