Pesmarnik » Diskusije

,,Istina o poeziji“ - Rade Drainac

• Bibaaa

  

  Officer
   

  29. април 2015.

  Poezija nije moral, ali njeno stvaralaštvo treba da bude moralni akt. Moralni akt u smislu nefalsifikovanja svega što leži u nama! Treba isključiti svako unutrašnje nasilje. Zbog toga iskrenost jednog zločinca može za poeziju da označi moralniji akt od iskonstruisanog morala jednog lažnog preporoditelja. Jer sve što leži u nama, dobro ili zlo, treba da bude osvetljeno, a u krajnjim konsekvencijama od toga ljudski rod samo može da ima koristi. Nauka u prvom redu.

  
  

  Za moj račun nikakva nauka o poeziji ne može da nadoknadi ono stanje transa, u kome se pesnik nalazi kada se njegova ruka kreće po hartiji, vođena diktatom neshvatljivoga u njemu.
  Nikad nisam bio zadovoljan rezultatima, kada sam pokušavao poetskim jezikom da obrazložim ono što mi je razum izbirao za materijal. Međutim, pišući izvesne poeme, u koje sam uneo najviše što sam mogao pružiti od nedokučivoga, doživljavao sam takav zanos, koji je uzimao oblik gotovo potpunog pomračenja svih čula. Danima nisam imao kuraži da prepročitam izvesne svoje stihove, uobražavajući da ću u njima još naći živo komađe svoga tela. I ako izvesne moje pesme daju utisak nedovšenosti, to je zbog toga, što dalje nisam smeo da sledim strahoviti tempo inspiracije.

  
  

  Najapsolutnije stanje poezije, to je osećaj koji nema ekvivalent u rečima. Između reči koje uobličuju, i osećanja koji predstavljaju belo usijanje, visi jedan m a r t i r koji se zove Pesnik. To je u isto vreme i najtragičniji čovek svih vremena.

  
  

  Poetsko vizionarstvo, to je kada čovek bez gnjuračkog zvona siđe u sopstvene dubine, – u dubine stvari i ljudi, gde su svi horizonti beli kao staklo. Svi cvetovi izvučeni odatle postaju hrana za vazduh.
  Oni koji su izmislili praktične filozofske sisteme, ti još nisu objasnili filozofiju. Tako je i sa pesništvom: oni koji su sveli poeziju na blebetanje o prolaznim ljudskim radnjama, tu su i najdalje od prave poezije. Prava poezija se apsolutno ne može zamisliti bez izjednačenja sa večnošću.

  
  

  Beda je velika ljudska gadost. Ali je, ipak, najveća beda kada čovek ne zna ko je i šta je. Pesnici koji spasavaju svet preko ljudske bede, a puštaju da im duše venu u korovu sopstvene bede, to su najgnusniji moralni špekulanti svih vekova.

  
  

  Pisati, samo pisati! Ne kalkulirajući da li će zagolicati uši sveta to što čovek kaže, ili će samo po sebi umreti odmah! Pisati radi potrebe iskazivanja, i grejati ruke na vatri istine! Pisati bez ikakve moralne i materijalne naknade! Pisati kao što se živi…

  
  

  Odavno sam napisao, a danas mogu samo još jedanput da podvučem to svoje mišljnje, da je Aristotelova poetika (uz sve ostale) doživela potpuni krah i da, u pitanju poezije, nema mesta formalnoj logici. Ono što sam saznavao o toj najvišoj ljudskoj aktivnosti, iz ispovesti pesnika više nego iz doktrinarnih teorija o poeziji, a naročito – zašto i to ne istaći? – iz ličnog iskustva, posvedočava mi samo jedno, da “apsolutni“ sudovi o poeziji predstavljaju apsurdnost poslednje vrste. Telu i duši, a duhu posebice, koji su u stalnom kretanju i razvitku, ne mogu se ni sa naučne strane odrediti tačne pozicije u odnosu na stvari i vreme, a poeziji još manje kao sintezi celokupnog čoveka u odnosu na univerzum. Čovek je jedna mala tačka na zemlji, ali ga duša i razum vezuju za neizmernost. Pesnik, koji nije svim svojim telom, do svoje najnevidljivije pore, osetio da treba da se izjednači sa beskonačnošću, nikada nije ni bio pesnik. To nije metafizika! Ovde samo dodirujemo problem, da je poezija pramajka filosofije i da je, kojiput, svođenje te božanske aktivnosti na normativne mere najpodlije njeno degradiranje. Ovde, takođe, treba da počne i rehabilitacija pesnika, tog jedinog čoveka svih vremena.

  
  

  

  
  

   

  Poezija nije moral, ali njeno stvaralaštvo treba da bude moralni akt. Moralni akt u smislu nefalsifikovanja svega što leži u nama! Treba isključiti svako unutrašnje nasilje. Zbog toga iskrenost jednog zločinca može za poeziju da označi moralniji akt od iskonstruisanog morala jednog lažnog preporoditelja. Jer sve što leži u nama, dobro ili zlo, treba da bude osvetljeno, a u krajnjim konsekvencijama od toga ljudski rod samo može da ima koristi. Nauka u prvom redu.

  Za moj račun nikakva nauka o poeziji ne može da nadoknadi ono stanje transa, u kome se pesnik nalazi kada se njegova ruka kreće po hartiji, vođena diktatom neshvatljivoga u njemu.
  Nikad nisam bio zadovoljan rezultatima, kada sam pokušavao poetskim jezikom da obrazložim ono što mi je razum izbirao za materijal. Međutim, pišući izvesne poeme, u koje sam uneo najviše što sam mogao pružiti od nedokučivoga, doživljavao sam takav zanos, koji je uzimao oblik gotovo potpunog pomračenja svih čula. Danima nisam imao kuraži da prepročitam izvesne svoje stihove, uobražavajući da ću u njima još naći živo komađe svoga tela. I ako izvesne moje pesme daju utisak nedovšenosti, to je zbog toga, što dalje nisam smeo da sledim strahoviti tempo inspiracije.

  Najapsolutnije stanje poezije, to je osećaj koji nema ekvivalent u rečima. Između reči koje uobličuju, i osećanja koji predstavljaju belo usijanje, visi jedan m a r t i r koji se zove Pesnik. To je u isto vreme i najtragičniji čovek svih vremena.

  Poetsko vizionarstvo, to je kada čovek bez gnjuračkog zvona siđe u sopstvene dubine, – u dubine stvari i ljudi, gde su svi horizonti beli kao staklo. Svi cvetovi izvučeni odatle postaju hrana za vazduh.
  Oni koji su izmislili praktične filozofske sisteme, ti još nisu objasnili filozofiju. Tako je i sa pesništvom: oni koji su sveli poeziju na blebetanje o prolaznim ljudskim radnjama, tu su i najdalje od prave poezije. Prava poezija se apsolutno ne može zamisliti bez izjednačenja sa večnošću.

  Beda je velika ljudska gadost. Ali je, ipak, najveća beda kada čovek ne zna ko je i šta je. Pesnici koji spasavaju svet preko ljudske bede, a puštaju da im duše venu u korovu sopstvene bede, to su najgnusniji moralni špekulanti svih vekova.

  Pisati, samo pisati! Ne kalkulirajući da li će zagolicati uši sveta to što čovek kaže, ili će samo po sebi umreti odmah! Pisati radi potrebe iskazivanja, i grejati ruke na vatri istine! Pisati bez ikakve moralne i materijalne naknade! Pisati kao što se živi…

  Odavno sam napisao, a danas mogu samo još jedanput da podvučem to svoje mišljnje, da je Aristotelova poetika (uz sve ostale) doživela potpuni krah i da, u pitanju poezije, nema mesta formalnoj logici. Ono što sam saznavao o toj najvišoj ljudskoj aktivnosti, iz ispovesti pesnika više nego iz doktrinarnih teorija o poeziji, a naročito – zašto i to ne istaći? – iz ličnog iskustva, posvedočava mi samo jedno, da “apsolutni“ sudovi o poeziji predstavljaju apsurdnost poslednje vrste. Telu i duši, a duhu posebice, koji su u stalnom kretanju i razvitku, ne mogu se ni sa naučne strane odrediti tačne pozicije u odnosu na stvari i vreme, a poeziji još manje kao sintezi celokupnog čoveka u odnosu na univerzum. Čovek je jedna mala tačka na zemlji, ali ga duša i razum vezuju za neizmernost. Pesnik, koji nije svim svojim telom, do svoje najnevidljivije pore, osetio da treba da se izjednači sa beskonačnošću, nikada nije ni bio pesnik. To nije metafizika! Ovde samo dodirujemo problem, da je poezija pramajka filosofije i da je, kojiput, svođenje te božanske aktivnosti na normativne mere najpodlije njeno degradiranje. Ovde, takođe, treba da počne i rehabilitacija pesnika, tog jedinog čoveka svih vremena.