Pesmarnik » Diskusije
Sergej Aleksandrovič Jesenjin
-
Biografija
Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Sergeй Aleksandrovič Esenin; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik.
Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu.
Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu 3. oktobra (21. septembra po starom kalendaru) 1895. Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Preselio se u Moskvu 1912. i počeo da radi kao lektor u izdavaštvu i da paralelno pohađa studije na Moskovskom državnom univerzitetu. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodetskog, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belog. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima.
Od 1922. do 1923. bio je oženjen američkom plesačicom Izadorom Dankan, koju je pratio na turnejama. Neobično je bilo to da on nije govorio strane jezike, dok ona je znala samo nekoliko desetina reči ruskog. Kao posledica alkoholizma, Sergej je stekao loš glas zbog vandalizma po hotelskim sobama. Očaji pijanstva vidljivi su u njegovim pesmama iz ovog perioda. Brak sa Isidorom nije dugo trajao, tako da se 1923. vratio u Moskvu.
Jesenjin je bio u braku ukupno pet puta. Prvi i drugi brak je bio sa Sinaidom Rajh, sa kojom je imao dvoje dece. Imao je i dvoje vanbračne dece (jedno od njih je bio poznati matematičar i disident Aleksandar Jesenjin Volpin). Posle Isadore Dankan, oženio se mladalačkom simpatijom Galinom Benislavskajom, a kasnije Sofijom Tolstajom, unukom Lava Tolstoja.
U početku, Jesenjin je podržavao Oktobarsku revoluciju, međutim kasnije se razočarao njenim posledicama. Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u Sovjetskom Savezu, naročito u vreme Staljina.
Poslednje dve godine Jesenjinovog života su bile pune pijanstva i lutanja, ali je u tom periodu napisao neke od svojih najboljih pesama. Jesenjin se obesio u sobi lenjingradskog hotela „Angleter“ (Angleterre). Postoji sumnja se da je to bilo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti. Imao je 30 godina. Galina Benislavskaja ubila se na Jesenjinovom grobu godinu dana kasnije.
-
O GLUPO SRCE
O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreća,
tek prosjak se kobi sjeća…
O,glupo srce, ne tuci!
Mjeseca žute šare
krošnjama kestena teku.
Lali skrivam u šalvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!
Nekad smo prava djeca,
i plač i smijeh odjednom:
dok neki vječito jeca,
radost je suđena jednom.
O glupo srce, ne tuci!
Života varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovdje, u krilu drage.
Života varka ne uspi.
Možda će i nas otkriti
usuda lavinska struja,
na našu ljubav odvratiti
pjesmom k’o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci. -
Ti ne voliš i ne žališ mene
Ti ne voliš i ne žališ mene,
nisam više mio srcu tvom?
Gledajuć u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.
Smiješak ti je mio, ti si mlada,
riječi moje ni nježne, ni grube.
Kolike si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?
Prošli su ko sjena kraj tvog tijela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.
Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
ali ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.
Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita bješe ljubav vruća–
i ko što smo slučajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.
Ti ćeš proći putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.
I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.
Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
“Dobro veče”,tiho ćeš mi reći.
“Dobro veče, miss”, i ja ću tako.
I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema –
ko izgori, taj ne može planut,
ko ljubljaše, taj ljubavi nema. -
Možda kasno
Možda kasno, možda mnogo rano,
Neprimetno i bez želja svesnih,
Ja učinih sebe Don-Žuanom,
Kao pravi vetrogonja pesnik.
Šta se zbilo? Kuda li to bludim?
Svakog dana ja klečim pred drugom.
Zbog osmeha sreće da izludim,
Nepomiren s izdajom i tugom.
Ja sam uvek želeo da manje
Progone me nežnosti i draži.
Pa zar lažno, šuplje osećanje,
U očima ovih žena tražim.
Izbavi me, o, moje prezrenje,
Moja duša tebi je odana.
Nju je hladno zahvatilo vrenje,
I šumljenje plavog jorgovana.
Žuti suton u duši se zlati
I svaki čas glas iz magle kane:
Ko oseća, nek slobodom plati!
Taj izazov primi Don-Žuane.
Kad za glasom izazova krećem,
Čekaju me uvek isti puti.
Ja mećavu smatram majskim cvećem,
A ljubavlju zovem drhtaj puti.
Eto što što se zbilo i kud bludim,
Zašto klečim večito pred drugom.
Zbog osmeha sreće da izludim,
Nepomiren s izdajom i tugom. -
KO SAM? ŠTA SAM?
Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
Živio sam usput, ko da sanjam,
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.
I tebe sad ljubim po navici ,dete,
Zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
Zato usput, ko što palim cigarete,
Govorim i šapćem zaljubljene reči.
“Draga moja”,”mila”,”znaj, doveka”
A u duši vazda ista pustoš zrači;
Ako dirneš strast u čovekovu biću
Istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.
Zato moja duša ne zna što je jeza
Odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga breza,
Stvorena za mene i za mnoge druge.
Ali ako tražeć neku srodnu dušu,
Vezan protiv želje, utonem u seti,
Nikad necu da te ljubomorom gušim,
Nikad necu tebe grditi ni kleti.
Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, ko da sanjam,
Kao mnoge druge na toj zemlji.