STARI SRSPSKI OBIČAJI » Diskusije


Увод

  • Leader
    15. април 2015.

    Традиција и обичаји у животу једног народа, поред језика и религије, вероватно најпресудније утичу на стварање и очување етничког идентитета те заједнице.

    А колико је чување обичаја значајно за сваку заједницу најбоље говори изрека “боље земљу продати, него обичај изгубити”. У непрестаној трци за временом и профитом чему већи део човечанства данас робује, ери глобализације која поништава многе посебности народа и земаља, замењујући их универзалним и помало безличним вредностима, знамо ли шта су прави народни обичаји? Иако се многе културе преплићу и развијају под утицајем других културних образаца, ипак свака од њих задржава значајан део своје аутентичности. Суштина духовног развоја једног народа на најбољи начин се разуме проучавањем обичаја и културне традиције.

    Обичаји од најранијих времена испуњавају једну од својих најзначајнијих улога, а то је чување идентитета народа. Тешко је одредити када је тачно неки обичај настао, али је то свакако било у најранијој прошлости. Настали су да би задовољиле најразличитије људске потребе, а како су се те потребе развијале и мењале, тако су се мењали и обичаји. Срби су народ са богатом традицијом, који је, због сплета различитих историјских околности, био суочен са великим искушењима њеног очувања. Због тога су многи обичаји код Срба током дугог временског периода изгубљени, или потиснути. Данас, у измењеним околностима, унутар српског ентитета, присутна је израженија тежња да се многи заборављени обичаји обнове и уткају у контекст савременог живота.

    Најзаступљенији и најпознатији обичаји код Срба су обичаји животног циклуса, који су у вези са рођењем, крштењем, свадбом, одласком у војску, смрћу и други.

    За религиозне обичаје Срба карактеристичан је велики број паганских ритуала, који чине суштину народне религије. Дуго времена Српска православна црква није могла да има значајан утицај на народ, посебно у периоду турских освајања. То је условило специфичну религиозност Срба, која је настајала на основу прожимања старе, предхришћанске религије и хришћанске традиције. Тај суживот хришћанских и прехришћанских ритуала, карактерише укупну српску народну религију, као и већину српских обичаја.

    Неки стручњаци историјских наука сматрају да христијанизација код Срба никада није до краја извршена, што даје посебан квалитет српској народној религији. Треба нагласити, да Срби, по том питању нису изузетак, јер у свим светским религијама постоје елементи из предхришћанског веровања и религија.

    Процес узајамног прожимања предхришћанске и хришћанске традиције најбоље се види на српским најзначајнијим верским празницима, Божићу, Ускрсу и другим обичајима. Прослава Божића, на пример, показује да су основни елементи празника, као паљење бадњака, храна која се налази на свечаној трпези, печено месо ( печеница) и улога положајника ( човека који први честита прославу Божића у кући домаћина), феномени који корене имају у далекој прошлости. По мишљену појединих истраживача, положајник, може представљати и “митског претка”, који долази у домове да му се укаже поштовање. Тиме су прославу Божића уткани и елементи “култа предака”, такође веома развијеног код Срба. Поједини божићни ритуали протумачени су и као остаци “соларног култа”, који је некада био развијен код Срба. На то указује сам дан прослављања Христовог рођења који по старом, јулијанском календару, пада у време зимске краткодневице, када је сунце најслабије. Веровало се да паљењем ватри, посебно божићних, људи дају снагу Сунцу да поново ојача за следећу годину, што је било изузетно значајно за аграрне културе, као што је била српска. Многи божићни ритуали, нарочито развијени у селима, који су имали улогу да на магијски начин допринесу плодности земље, стоке и здрављу, такође су у вези са класичним аграрним култом.

    Најбољи примери су божићне припреме обредних хлебова са шарама (чесница), храна на свечаној трпези, посипање житом положајника, обичај да се извуче столица положајника, да он седне на под, како би се срећа приковала за под, или огртање дебелим огртачем симболизују благостање и срећу. Међутим, занимљиво је да није само Православна црква у Србији преузимала нека нехришћанска веровања, којима је, да би их народ лакше прихватио, давала хришћанску одору, јер је таквих појава је било свуда у Европи.

    Данас се у Србији одвија процес повратка традицији, међутим постоји опасности од помодарства, односноно измишљања и увођења неких елемената, који не припадају српској традиционалној култури. О тим новим појавама и схватањима обичаја и њихове улоге, најречитије говори начин прослављања српске славе. Иако се слава одувек сматрала етничком одредницом за српски народ, у периоду владавине комунистичког режима, готово пола века, тај обичај је био потиснут у бројним породицама у Србији. Последњих 20-так година, дошло је до правог “бума “ прихватања породичне славе и начина њеног прослављања, као и појава нових правила.

    Познато је, да се породична слава наслеђује “с колена на колено”, са оца на сина, али данас славу желе да прослављају и људи који немају ту традицију у својој породици. Њима је омогућено сами да бирају славу коју желе да славе, или им је свештеник то саветовао. Међутим, оживљавање тог значајног и лепог обичаја српског народа није прошло без појава које могу да угрозе његову духовну димензију. Слава је увек била један вид реципрочног гостопримства, што је подразумевало, да онај код кога се иде на славу, треба да буде позван у госте када онај ко му је био гост слави своју крсну славу. Затим, ако сте једном позвани на славу, значи да ћете стално бити позивани и одлазити пуна срца, као и да ће се та традиција преносити и на будуће генерације. Прослављања славе је такође прилика да се људи окупе и заједно успоставе духовну везу са обичајем, а домаћин је био тај који части и који улаже значајна материјална средства. Зато српска народна традиција и не прописује ношење поклона на славу осим, како је то раније било, јабука за домаћицу, или коцка шећера за дете. Прилагођавање обичаја савременим условима омогућило је прослављање славе у кафанама или организовање прескупих слава, које могу постати проблем за госте, који можда неће моћи да организују прославу на сличан начин. Проблем је и шта понети на славу, посебно ако је неко домаћину донео вредан и скуп поклон, који неће баш тако лако да узврати. Претеривања се могу видети и на прославама општинских слава у градовима. Прослављање поједничне али и градске, општинске, еснафске или чак партијске славе са претеривањем у трошковима и другим грешкама, показују да је данас слава све више статусни симбол, што је потпуна супротност ономе што је била некада.

    Бројни су примери мењања и прилагођавања обичаја савременом начину живота. Тренд глобализације који влада у свету такође значајно утиче на промену односа према традицији. И док је у оквиру ЕУ све јача традиционалистичка струја, која се труди да сачува оно што припада једном етносу или народу, у Србији, која је у процесу транзиције, и даље су евидентна сукобљавања између глобалистичке и традиционалистичке струје.


  • Leader
    30. децембар 2015.
    Жене, мушкарци и њихове дужности

    1. Девојка. - Девојка се у задрузи сматра као најмлађи члан. Она је дужна да слуша све старије па и млађе чланове. Девојка ради све тежачке послове као год и мушкиње. Своје женске радове ради поглавито у јесен и зиму, а чим пукне пролеће оставља своје женске радове и прихвата тежачке. Девојка у вече последња легне а у јутру прва устане. Родитељи и остали задругари пазе на њено кретање, и не дозвољавају да сама кујекуда иде. По оделу нема никакве разлике између жене и девојке, једино празником жене сплету косе и носе бареж, а девојке га не носе, али и оне сплету косу око главе. У старије време жене су носиле трвеље, а девојке нису. 

    2. Млада. - Млада се за годину дана сматра као најмлађи члан. Она мора бити услужна према свакоме па и према деци. За годину дана млада врши сама све кућне послове. Она брише кућу, распрема, ложи ватру, спрема ручак, иде по воду, полива све укућане, само не меси хлеб. Од женских радова не ради ништа за себе за годину дана, већ помаже у задрузи. И она у вече посљедња леже, а у јутру прва устаје. Младу не пуштају саму нигде из куће. Ако баш негде мора да оде, онда са њом шаљу какво дете. 

    3. Жена. - "Кућа стоји на жени а не за земљи," вели у овом крају народ. Женина је дужност да управља кућом. Она распрема и чисти кућу и остале стаје; она меси хлеб, готови ручак, крпи, пере, шије кошуље, тка платно, сукно и поњаве; шије себи и женској деци хаљине и плете чарапе.
    Ако у кући имају две или више жена, онда оне поделе посао, па једна жена за петнаест дана врши све кућевне послове, а она друга за то време гледа децу и ради своје женске радове. По истеку петнаест дана, она друга прима редарство и ради све кућевне послове. Жене, које овако наизменице једна од друге примају посао, зову се редаре или редуше. У једној задрузи све се жене пођеднако одевају и обувају. Само она која је донела неки мираз има право да се мало боље одева.

    Жена, која нема порода, мање се цени од жена које имају. У овоме крају жене се не баве око стоке. Тај посао раде људи. Они музу стоку, сире сир и муте масло. Жена је много подчињена мужу и свекрви. Свекрва се више поштује него и муж. Саму жену не пуштају нигде из куће да иде. Жене не иду на трг, нити оне носе што да продају. Ако жени умре муж, она се неће удати докле мужу не изда годину.

    Има жена које су раде да буду старије од мужа и да над њиме господаре. Такве жене чине разне враџбине. Тако неке жене ухвате ћукавца, закољу га, и очупају па од њега одсеку стражњицу и у каквом јелу даду мужу да поједе, верујући да муж после тога неће ништа знати и видети, шта она ради. Нека опет узме мужевљу кошуљу па је обуче, а у један крај завеже грумен соли. Кад дође вече она у тој кошуљи преноћи, а ону со да сутрадан мужу у неком јелу да поједе, и верује да ће после она њиме господарити. Неке опет узимају од слепца поган па мало даду мужу да поједе у каквом јелу. Неке опет узимају од своје пранине па у вину даду човеку да попије. Неке траже црве од уцрвљане змије, па у јелу даду човеку да поједе. Понека жена зовне своју пријатељицу са којом лепо живи, па се скине гола, у један ваган метне мало брашна и ваган намести између ногу. Пријатељица јој сипа воду низ леђа али тако, да се слије у брашно. Од тога брашна замеси хлепчић и да мужу да поједе. 

    4. Удовица. - Удовица има сва права у задрузи као и остале жене. Удовица, која има деце, ретко се удаје, већ остаје да живи у мужевљој кући и да гледа децу. Кад је пак удовица млада, онда се удаје пошто прође година од мужевље смрти. Младој удовици задруга не стаје на пут да се уда. Кад се удовица удаје задруга јој даје њене личне ствари да носи. Ако удовица, која се удаје, има које мало дете, она га са собом води у други дом, а децу старију од пет година оставља у првоме дому. Ако се удовица удаје са знањем и одобрењем задруге, они је и даље воле и сматрају за род. Удовица која остаје у задрузи, ради све своје и домаће послове као и докле јој је био жив муж. Задругари се старају да је ничим не увреде. Како се одевају остале жене, тако се одева и удовица; како се одевају остала деца, тако се одевају и њена. 

    5. Деца. - Сва се деца у задрузи пођеднако одевају и пођеднако воле. Ако се нешто купи једноме детету, мора се то исто купити и другој деци. Редара, која је остала у кући да спрема ручак и гледа друге домаће послове, пођеднако пази и чува децу, како своју тако и својих јетрва. До пете године деца се не употребљавају за рад. Чим дете наврши пет година, почне се одређивати да ради лакше послове, да чува ћурке и свиње, и што је старије то му се и тежи посао даје. Од четрнаесте године већ почиње радити тежачке радове. Деца не седају за једну софру са родитељима, већ им се одвојено даје. 

    6. Младићи. - Мушкиње од петнаесте до двадесете године зове се момак или младић. Родитељи а и остали задругари пазе на живот и кретање младића, а нарочито пазе да се не дружи са којим извиканим и рђавим момком. Младићи морају бити послушни према свакоме члану задруге. Све до женидбе младић се сматра као најмлађи члан задруге, а после женидбе се сматра као задругар, и од тада заузима други положај. 

    7. Удовац. - Код сељака се удовац врло тешко жени по други пут. Удовца гледају, спремају му одело и преобуке снаје или мајка, ако је у животу. 

    8. Старци. - Кад човек напуни педесет година, зове се старац. Старца сви поштују и дају му да ради лакше послове, као што је н. пр. да чува стоку. О слави и о другим данима, кад долазе гости, старији седе за совром са гостима, а остали спремају и доносе што треба за јело и пиће. Старци увек седају у чело совре. Старци се одевају друкчије од осталих људи. Њихово је одело комотније и простије без икаквих украса. На глави обично носе шубару и лети и зими, докле млађи људи мењају капе. 

    9. Бабе. - Жена се назива бабом кад напуни педесет година. И бабе носе простије и комотније одело. Бабе воде наџор у кући над снајама и цувају децу. Бабе се постују јос висе него и старци. Бабе врло ретко иду где од куце. Оне вецином цувају куцу, а младез иде по саборима, славама и свадбама.