STARI SRSPSKI OBIČAJI » Diskusije


Српска Нова година

  • Leader
    15. април 2015.

    Дочек Нове године је прастари религијски, друштвени и културни догађај. Многи данашњи обичаји само су осавремењени стари и пагански, које су стари Словени донели из своје постојбине, а касније обогатили обичајима староседелаца

    Једна од најстаријих прослава на свету, дочек Нове године, има разне форме, од традиционалних до неких чуднијих, али већини је заједничко то што људима омогућава да се мало опусте након дуге и напорне године.

    Нова година представља обнављање живота, а обичаји у тој највеселијој ноћи готово су свуда исти и имају сличне изворе, који потичу из давних времена, кад је човек ритуалним играма покушавао да савлада несхваћене појаве у природи.

    И код Срба, ово славље је прастари религијски, друштвени и културни догађај. Многи данашњи обичаји само су осавремењени стари и пагански, које су стари Словени донели из своје постојбине, а касније обогатили обичајима староседелаца.

    У нашим крајевима Нова година почиње да се слави највероватније тек од деветог века, кад је већина Јужних Словена примила хришћанство.

    Српски стари обичаји спој су старословенске и старобалканске традиције кажу етнолози. Празник Календе или Коледа многи научници доводе у везу са празновањем Нове године. То је први дан месеца од чега потиче и реч “календар”. Сматра се да је то првобитно био дан младог месеца.

    Календе су наслеђене из римског календара и светковале су се током средњег века у целој Европи. Временом, Коледа као празнична ознака, прешла је и на сам празник Божић.

    Прослављање Нове године је настало од светковине рађања Сунца, а сви обичаји имали су за циљ – да се »помогне« сунцу да надвлада мрак и хладноћу, да се природа поново пробуди. Прскалице палимо уместо новогодишње ватре, која је некад »помагала« сунцу да савлада мрак.

    Током историје, како су се мењали религијски системи, мењали су се и календари, па и дан када се дочекује Нова година. У Србији су Нове године стизале на Божић, и ређе на Српску нову годину. На селу се до Другог светског рата прослављао Бадњи дан и Божић, потом Мали Божић или Свети Василије, празник познат данас и као Српска, православна, Нова година.

    Обичај даривања постојао је и постоји у готово свим нашим крајевима. Некада су дарови углавном били намењивани деци, јер се у неким срединама веровало се да Свети Никола доноси дарове, па дарујемо децу слаткишима, орасима, јабукама, играчкама које остављамо испод јелке, или ономе ко први наиђе у кућу да честита Нову годину.

    Током новогодишњих празника посебно украшавамо ентеријер и екстеријер. Обичај да се врата и прозори, трпеза и намештај у дому ките зимзеленим гранчицама, ловором, имелом, служе да наговесте да ће ускоро, после дуге зиме, опет све озеленети. Тако се ово најкритичније доба године, кад се чини да је природа на умору, претвара у радост поновног рађања, обнављањем и помагањем њене животне снаге.

    А историја јелке као новогодишњег и божићног симбола, према предању, везује се за Исуса Христа. Међутим, зелено дрво као знак новог вегетационог доба које би требало да наступи, датира из прехришћанског периода када су 21. децембра (у зимској краткодневици) антички народи зеленим дрветом помагали богу Сунца да поново ојача.

    Кићење јелке у нашим крајевима је новијег датума. Долази из северних крајева данашње Војводине, почетком 20. века, са културом немачког становништва. Претпоставља се да је овај обичај дошао у Немачку у 16. веку из Индије, у којој је и раније било познато кићење дрвцета свећама, и које се тамо звало »дрво живота«. Мало је познато да се зелено дрво – јелка, поистовећује са бадњаком.

    Увођењем у службену употребу грегоријанског календара 1919. године, прва Југославија је установила и за Србе 1. јануар као први дан Нове године, откад се он код нас празнује као државни празник.

    Један од најраширенијих симбола је новогодишња парада. Стварање заглушујуће буке које потиче из ритуала терања злих демона, такође се задржало у многим крајевима света – али данас као лупање у лонце и тигање, куцање чашама, звоном звона, бубњевима, сиренама, музиком.

    Код готово свих народа, па и код нас, поноћ се дочекује упућивањем најлепших жеља и пољупцем који није само дељење тренутка еуфорије, већ и завет блискости у долазећих 12 месеци.