Dubravka Belogrlic 's Entries

• 06 Dec 2013
  Da li je vaša tegla puna?

  Sečanja na Profesora filozofije- Ovoga puta je došao i poredjao neke stvari ispred sebe. Kad je čas počeo ,on bez reči uze jednu veliku i praznu teglu.Otvori je i poče puniti lopticama za golf Onda nas je upitao da li je tegla puna.Odgovorismo potvrdno.   Onda je Profesor uzeo klikere i ponovo stavljao u teglu.Klikeri su nalazili  svoje mesto izmedju loptica za golf.I opet pitanje nama studentima ,da li je tegla puna.Jeste.odgovaramo mi složno.   Odnekud Profesor izvuče kutiju sa peskom  i poče da ga sipa  u teglu..I pesak nadje svoje mesto u preostalim otvorima.Sad je sigurno na njegovo pitanje koje sledi o tome da li je tegla puna moglo da se odgovori sa DA. Ali naravno da ne!Profesor je izvadio dve konzerve piva i lepo nalio u teglu.Šta smo drugo mogli nego da se nasmejemo.     Kad je smeh prestao Profesor nastavi. "Želim da zamislite da je ova tegla vaš život. Da su loptice za golf sve važne stvari  tj ljudi u vašem životu.Ljudi koje volite i stvari koje su vam pasija.Sve ono dok je tu u vasem životu,vaš život je ispunjen bez obzira šta vas zadesi.     Klikeri su ostalo u vašem životu takodje bitno.Vaš posao ,vaša kuća,vaša kola.Da  kažemo da  je pesak sve ostale sitne stvari.   Da ste prvo teglu napunili  peskom ne bi bilo mesta za loptice za golf i  klikere. Tako je i u životu.Ako potrošite vreme na sitne stvari ,neće biti nikad mesta  za one koje su vam zaista važne i bitne. Zato nikad ne zaboravite ,brinite se o lopticama za golf one su kritični faktor  za vašu sreću. Sve ostalo je..pesak." Kao i često puta pre toga ..mi zanemesmo Dok jedna studentkinja ne podiže ruku(  ko li je to mogao biti),i upita: "A pivo ,šta ono simboliše"? Profesor reče  : " Drago  mi je da si postavila to pitanje.Pivom sam hteo reći, da bez obzira koliko vam je život ispunjen uvek ima mesta za nekoliko piva." Čas je bio završen.Eto zašto smo mi voleli časove filozofije(Nije zbog piva,bre)

  2674 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Da li je vaša tegla puna?

  Sečanja na Profesora filozofije- Ovoga puta je došao i poredjao neke stvari ispred sebe. Kad je čas počeo ,on bez reči uze jednu veliku i praznu teglu.Otvori je i poče puniti lopticama za golf Onda nas je upitao da li je tegla puna.Odgovorismo potvrdno.   Onda je Profesor uzeo klikere i ponovo stavljao u teglu.Klikeri su nalazili  svoje mesto izmedju loptica za golf.I opet pitanje nama studentima ,da li je tegla puna.Jeste.odgovaramo mi složno.   Odnekud Profesor izvuče kutiju sa peskom  i poče da ga sipa  u teglu..I pesak nadje svoje mesto u preostalim otvorima.Sad je sigurno na njegovo pitanje koje sledi o tome da li je tegla puna moglo da se odgovori sa DA. Ali naravno da ne!Profesor je izvadio dve konzerve piva i lepo nalio u teglu.Šta smo drugo mogli nego da se nasmejemo.     Kad je smeh prestao Profesor nastavi. "Želim da zamislite da je ova tegla vaš život. Da su loptice za golf sve važne stvari  tj ljudi u vašem životu.Ljudi koje volite i stvari koje su vam pasija.Sve ono dok je tu u vasem životu,vaš život je ispunjen bez obzira šta vas zadesi.     Klikeri su ostalo u vašem životu takodje bitno.Vaš posao ,vaša kuća,vaša kola.Da  kažemo da  je pesak sve ostale sitne stvari.   Da ste prvo teglu napunili  peskom ne bi bilo mesta za loptice za golf i  klikere. Tako je i u životu.Ako potrošite vreme na sitne stvari ,neće biti nikad mesta  za one koje su vam zaista važne i bitne. Zato nikad ne zaboravite ,brinite se o lopticama za golf one su kritični faktor  za vašu sreću. Sve ostalo je..pesak." Kao i često puta pre toga ..mi zanemesmo Dok jedna studentkinja ne podiže ruku(  ko li je to mogao biti),i upita: "A pivo ,šta ono simboliše"? Profesor reče  : " Drago  mi je da si postavila to pitanje.Pivom sam hteo reći, da bez obzira koliko vam je život ispunjen uvek ima mesta za nekoliko piva." Čas je bio završen.Eto zašto smo mi voleli časove filozofije(Nije zbog piva,bre)

  Dec 06, 2013 2674
• 30 Nov 2013
  Moj Gost Mikele: Truć, puć, bla, bla, bla, BLJAK!

  Truć, puć, bla, bla, bla, BLJAK!       Moj današnji gost je Akademski slikar,Miodrag Miško Petrović,od milošte po majci Mikele,  član ULUS i moj dobar prijatelj.Odlično piše i mogao je glatko postati i pisac. Zahvaljujem se na gostovanju i nadam se  da će nam se vremenom pridružiti i ovde.  ================================================================== ....biće optimalniji od prethodnog optimalnog....do mene nije došla nikakva informacija....ne želim da otkrivam ime, samo sam skrenula pažnju na problem....to se mora rešiti u vladi na stranačkom nivou....nije na policiji da to rešava....Srbi sa severa Kosova moraju....imam poverenje u naše sudstvo....Rusi su naša braća, Putin mi je obećao....ne zalažem se ja za hapšenje Dinkića, to traži EU....neće biti zaštićenih....Kosovo neće ući u Ujedinjene Nacije....radim u interesu građana Srbije.... DS je alternativa sunovratu....nisam ni ruski ni američki igrač....Hitlerova kampanja na izborima u Voždovcu....Ognjanovići su podigli novac sa računa....Dušan Mašić, Otvoreno pismo Sanji Ilić, novinarki Kurira, odgovor Sanje Ilić... Ovo se svakodnevno čuje sa upaljenih TV i radio aparata a ima ga i u papirnatim medijima. Pa naslovi iz Blica, Večernjih novosti i Kurira: Edin pocepao Jelenu u pušnici, Porodila se Danijela Amidžić, Azilanti se skrivaju u hotelu u Obrenovcu, Tadić u Kini razgovarao sa investitorima, Ovako Jelena Karleuša jaše, Ana dizala noge u sudnici, Kako je Tito postao Jovanka, Raskinuli Stanija i Filip, U Andrićgradu otkriven spomenik Njegošu, Vulin otvorio fabriku košulja, Nisam ja kriv, Beko je donosio sve odluke, Đilas pretio da će mi odseći glavu, Bojana Lekić dobila 100.000 evra od Tačijevog Srbina, Saša Radulović na stečajevima zaradio nekoliko stotina hiljada evra...   Prvi put otkad imam kompjuter, otvorio sam stranice gore navedenih....jebemliga, ne znam kako da ih nazovem! Naslovi koje prenosim su kap u moru bljuvotina. I to su samo današnje vesti! I bez njih znam da živim u kloaki! Hoće li se ikad u zemlji Srbiji naći dovoljno LJUDI, tz kritična masa, koja će pocepati, ne Jelenu i ne u pušnici, nego sve skotove koji nas deru na živo i to na sred Terazija?!

  3789 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Moj Gost Mikele: Truć, puć, bla, bla, bla, BLJAK!

  Truć, puć, bla, bla, bla, BLJAK!       Moj današnji gost je Akademski slikar,Miodrag Miško Petrović,od milošte po majci Mikele,  član ULUS i moj dobar prijatelj.Odlično piše i mogao je glatko postati i pisac. Zahvaljujem se na gostovanju i nadam se  da će nam se vremenom pridružiti i ovde.  ================================================================== ....biće optimalniji od prethodnog optimalnog....do mene nije došla nikakva informacija....ne želim da otkrivam ime, samo sam skrenula pažnju na problem....to se mora rešiti u vladi na stranačkom nivou....nije na policiji da to rešava....Srbi sa severa Kosova moraju....imam poverenje u naše sudstvo....Rusi su naša braća, Putin mi je obećao....ne zalažem se ja za hapšenje Dinkića, to traži EU....neće biti zaštićenih....Kosovo neće ući u Ujedinjene Nacije....radim u interesu građana Srbije.... DS je alternativa sunovratu....nisam ni ruski ni američki igrač....Hitlerova kampanja na izborima u Voždovcu....Ognjanovići su podigli novac sa računa....Dušan Mašić, Otvoreno pismo Sanji Ilić, novinarki Kurira, odgovor Sanje Ilić... Ovo se svakodnevno čuje sa upaljenih TV i radio aparata a ima ga i u papirnatim medijima. Pa naslovi iz Blica, Večernjih novosti i Kurira: Edin pocepao Jelenu u pušnici, Porodila se Danijela Amidžić, Azilanti se skrivaju u hotelu u Obrenovcu, Tadić u Kini razgovarao sa investitorima, Ovako Jelena Karleuša jaše, Ana dizala noge u sudnici, Kako je Tito postao Jovanka, Raskinuli Stanija i Filip, U Andrićgradu otkriven spomenik Njegošu, Vulin otvorio fabriku košulja, Nisam ja kriv, Beko je donosio sve odluke, Đilas pretio da će mi odseći glavu, Bojana Lekić dobila 100.000 evra od Tačijevog Srbina, Saša Radulović na stečajevima zaradio nekoliko stotina hiljada evra...   Prvi put otkad imam kompjuter, otvorio sam stranice gore navedenih....jebemliga, ne znam kako da ih nazovem! Naslovi koje prenosim su kap u moru bljuvotina. I to su samo današnje vesti! I bez njih znam da živim u kloaki! Hoće li se ikad u zemlji Srbiji naći dovoljno LJUDI, tz kritična masa, koja će pocepati, ne Jelenu i ne u pušnici, nego sve skotove koji nas deru na živo i to na sred Terazija?!

  Nov 30, 2013 3789
• 26 Nov 2013
  Moja gošća: Razmišljam U STVARI, ŠTA?

        Ne bih volela da budem pogrešno shvaćena. Jednostavno, peglanje mi je prvo na listi najomraženijih poslova. Mislim, u čemu je štos? Rublje svojski istretirano najrazličitijim antibakterijskim sredstvima, pošteno promuljano kroz one haj-tek monstrume što umeju da peru na sto poznatih načina i još isto toliko nepoznatih, dodatno se maltretira vrućim komadom metala. Čega radi, pitanje je sad?               Da se odmah razumemo, iako sklona da sasvim nasumično i neprincipijelno pobrojim familiju onome ko je izmislio peglu ( u isto vreme se do obožavanja klanjajući izumitelju perilice ), u trenucima lucidnosti koja prosevne između dva jaka napada padanja mraka na oči mi izazvanog mrskim pregalaštvom, jasno mi je da je njen prevashodni zadatak u samom početku bio da poubija što više one nevidljve gamadi što se baškari svuda oko nas i sklona je izazivanuju svakovrsnih boleština i na tome pronalazaču svaka čast. Hoću reći, ne bežim ja od činjenice da je to u nekom momentu bila veoma korisna rabota i ni na kraj pameti mi ne pada da je kao takvu osporavam.               Ali danas, smatram, peglanje bi trebalo bez i malo kajanja ćušnuti u ropotarnicu istorije. Okreni-obrni, čitav problem se sveo na sferu estetike: da li nam više pasuje kao da nas je krava žvakalaluk ili preferiramo izgled kao upravo ispod kalupa da smo izašli.                No, zapravo, ne radi se o tome.               Bivalo je i svetlih trenutaka u procesu peglanja, nije da nije.               Neprocenjivo je iskustvo imati pod peglom pelene netom skinute sa žice pošto ih je tamo dobrano izbockao mraz i izlupao severac, pa su taman vlažne koliko treba i bez fajtanja, a baška tako lepo mirišu na zimu, na sveže, na čisto. E, dakle, priznajem, u tom periodu jesam uživala držeći peglu u ruci.               Zatim, kada je moje Malo Dete savladalo svih šezdeset slova, učeći sa podjednakim žarom i ćirilicu i latinicu, ničim izazvano i daleko pre nego što je to bilo baš neophodno, nastupio je sledeći blistavi trenutak bavljenja termičkim ispravljanjem zgužvanog veša. Naime, kako bih ja sela kraj daske za peglanje osvrćući se krišom i u nelagodi preko ramena da proverim da me odnekud ne posmatra moja rođena majka, uvek silno narogušena kada se kućni poslovi obavljaju iz sedećeg položaja ( koji je dokaz lenjosti i sličnih nedostataka karaktera poštene domaćice ) i uštekala mrsku alatku u struju, tako bi se moje Oko Plavo pojavljivalo sa knjigom ispod miške da mi čita. Na taj način smo apsolvirale kompletne doživljaje Pipi Dugačke Čarape i još nekolicinu odlomaka najrazličitijih drugih knjiga za decu, a ja sam bila ažurnija nego ikad što se tiče savladavanja večito nezamislivo velikih kamara neispeglanih prnja. Jer, ona je toliko volela te čitalačke seanse, da sam ja peglala i peglala i peglala sve dok mi na raspolaganju nisu ostajali samo rođeni prsti, ne želeći da joj uskratim očigledno zadovoljstvo.                E, a onda je u nekom nedefinisanom trenutku naglo odrasla i više joj nije bilo zanimljivo da me zabavlja svojim neospornim čitalačkim sposobnostima. Povukla se u svoju sobu, čitala knjige sama i u sebi, a meni ih tek naknadno prosleđivala, ako bi procenila da mogu i ja da ih iščitam sa razumevanjem.               Tako smo peglanje i ja ponovo došli u fazu hladnog rata koji je godinama tinjao. Ja nisam mogla da sakrijem svoju odbojnost i neraspoloženje, a pegla je, osećajući to, s vremena na vreme umela da mi iskomplikuje život praveći kurcšluse koji su obavezno izbijali osigurače iz razvodne kutije, tako da sam em njih morala da menjam, em sam prinudno savladala i osnove eletričarskog zanata sadržane u zameni nagorelih gajtana ili, ako druge nema, u skraćivanju istih.                Međutim, vremenom je došlo do sasvim neočekivanog obrta. Naravno, standardno narogušena, u početku nisam ni primećivala da se nešto posebno dešava. Tu daska, tu ja, tu pegla, tu rublje... Sve je delovalo isto.               Ali...               Ispostavilo se da je taj pozamašni komad vremena proveden u pokušaju estetizacije odevnih predmeta i njihovom privođenju društvenim normama dušu dao za razmišljanje.                Gle čuda!               Peglam i pustim misli da mi rominjaju kroz glavu. ( Ma, čak se ni toliko ne potrudim, jer one odnekle navru i same. ) Tiho, lagano, nevezano, ovlaš, smireno... Kao one mirne, uporne kiše što blagodatno natapaju zemlju i napajaju žedne biljke i usahle potoke.               Ne, nikako ne tvrdim da se pri tome dešava nešto epohalno. Daleko od toga.                Ali uhvatim sebe kako sasvim lepo rešim neku nedoumicu, sve usput, neprimetno, boreći se svim snagama da rukav na košulji ne dobije duplu ivicu. Ili se na miru raspravim sama sa sobom i sa čitavim svetom, što se i najčešće dešava, jer sam u datim okolnostima veoma sklona svađi, dok istovremeno pokušavam da savladam dupli jorganski čaršav.               Dogodi se da tek tada sasvim jasno i u svoj punoći postanem svesna koliko soba lepo miriše na božure koji su se u par proteklih dana od malenih pupoljaka preobrazili u krupne i teške ružičaste cvetove, a da to ranije gotovo da i nisam primetila, na one prave, baštenske ruže koje su sačuvale i trnje i opojnost, na turske karanfile koji šikljaju iz prepunih vaza.. ( I onda se osmehnem. Malo li je? )               Vratim film na trenutak kada je do mene iz zelene ukrasne hartije doskakutala žaba od mesečevog kamena ( mističnog kamena povezanog sa intuicijom i emocijama i skladom i ljubavlju ), pažljivo birana, sasvim namerno za mene i za moju policu za snove i iznova uživam u tom trenutku u kome su se tako dobro preklopili moje ushićenje i njime indukovano zadovoljstvo darodavca.               Uhvatim neku reč, onako, u prolazu, lepu, posebnu, zvučnu, pa krenem da je izgovaram u sebi, ne bih li joj uhvatila ukus i oblik i zvuk. Tu se obično potpuno zanesem, pa domišljam šta bi se sve od nje takve moglo napraviti - kakva rečenica, koja priča... Bude tu zanimljivih asocijacija, zgodnih igara, zabavnih obrta. Naravno, kada isključim peglu, sve to se raspline još pre nego što poslažem ispeglano rublje po ormanima, ali, ostane neki majušni trag, neka smernica, neka klica iz koje će se, moguće je, izroditi nešto što će imati nekakvog smisla barem za mene.               Ili tek tako, sasvim namćorski i pakosno, rešim da svima obznanim kako sam nepobitno ustanovila da dobre vile ne postoje i da je potpuna zabluda misliti drugačije.                ( Uostalom, lako je vilama da budu dobre, kada ne moraju da se bave peglanjem. ) **************************************   Dodatak za razmišljanje i uživanje:                Sećam se jednog jutra u Devetom mesecu, pošto je svu noć lila kiša. Uprkos jarkom suncu rosa je još uvek kapala sa hrizantema u vrtu. Na bambusovim ogradama i potkresanim živicama videla sam pokidane paukove mreže, a na mestima gde su niti bile prekinute, visile su kapljice kiše kao niske belih bisera. Bila sam očarana i duboko dirnuta.               Kako je sunce jačalo, rosa je postepeno nestajala s deteline i ostalog bilja na kome je otežala; grane su počele da se miču i odjednom same od sebe odskočiše. Kasnije sam opisivala ljudima kako je sve to bilo predivno. Njihova ravnodušnost ostavila je najdublji utisak na mene.                 ( iz knjige ,, Zapisi pred san'' Sei Šonagon )                                                                         

  2101 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Moja gošća: Razmišljam U STVARI, ŠTA?

        Ne bih volela da budem pogrešno shvaćena. Jednostavno, peglanje mi je prvo na listi najomraženijih poslova. Mislim, u čemu je štos? Rublje svojski istretirano najrazličitijim antibakterijskim sredstvima, pošteno promuljano kroz one haj-tek monstrume što umeju da peru na sto poznatih načina i još isto toliko nepoznatih, dodatno se maltretira vrućim komadom metala. Čega radi, pitanje je sad?               Da se odmah razumemo, iako sklona da sasvim nasumično i neprincipijelno pobrojim familiju onome ko je izmislio peglu ( u isto vreme se do obožavanja klanjajući izumitelju perilice ), u trenucima lucidnosti koja prosevne između dva jaka napada padanja mraka na oči mi izazvanog mrskim pregalaštvom, jasno mi je da je njen prevashodni zadatak u samom početku bio da poubija što više one nevidljve gamadi što se baškari svuda oko nas i sklona je izazivanuju svakovrsnih boleština i na tome pronalazaču svaka čast. Hoću reći, ne bežim ja od činjenice da je to u nekom momentu bila veoma korisna rabota i ni na kraj pameti mi ne pada da je kao takvu osporavam.               Ali danas, smatram, peglanje bi trebalo bez i malo kajanja ćušnuti u ropotarnicu istorije. Okreni-obrni, čitav problem se sveo na sferu estetike: da li nam više pasuje kao da nas je krava žvakalaluk ili preferiramo izgled kao upravo ispod kalupa da smo izašli.                No, zapravo, ne radi se o tome.               Bivalo je i svetlih trenutaka u procesu peglanja, nije da nije.               Neprocenjivo je iskustvo imati pod peglom pelene netom skinute sa žice pošto ih je tamo dobrano izbockao mraz i izlupao severac, pa su taman vlažne koliko treba i bez fajtanja, a baška tako lepo mirišu na zimu, na sveže, na čisto. E, dakle, priznajem, u tom periodu jesam uživala držeći peglu u ruci.               Zatim, kada je moje Malo Dete savladalo svih šezdeset slova, učeći sa podjednakim žarom i ćirilicu i latinicu, ničim izazvano i daleko pre nego što je to bilo baš neophodno, nastupio je sledeći blistavi trenutak bavljenja termičkim ispravljanjem zgužvanog veša. Naime, kako bih ja sela kraj daske za peglanje osvrćući se krišom i u nelagodi preko ramena da proverim da me odnekud ne posmatra moja rođena majka, uvek silno narogušena kada se kućni poslovi obavljaju iz sedećeg položaja ( koji je dokaz lenjosti i sličnih nedostataka karaktera poštene domaćice ) i uštekala mrsku alatku u struju, tako bi se moje Oko Plavo pojavljivalo sa knjigom ispod miške da mi čita. Na taj način smo apsolvirale kompletne doživljaje Pipi Dugačke Čarape i još nekolicinu odlomaka najrazličitijih drugih knjiga za decu, a ja sam bila ažurnija nego ikad što se tiče savladavanja večito nezamislivo velikih kamara neispeglanih prnja. Jer, ona je toliko volela te čitalačke seanse, da sam ja peglala i peglala i peglala sve dok mi na raspolaganju nisu ostajali samo rođeni prsti, ne želeći da joj uskratim očigledno zadovoljstvo.                E, a onda je u nekom nedefinisanom trenutku naglo odrasla i više joj nije bilo zanimljivo da me zabavlja svojim neospornim čitalačkim sposobnostima. Povukla se u svoju sobu, čitala knjige sama i u sebi, a meni ih tek naknadno prosleđivala, ako bi procenila da mogu i ja da ih iščitam sa razumevanjem.               Tako smo peglanje i ja ponovo došli u fazu hladnog rata koji je godinama tinjao. Ja nisam mogla da sakrijem svoju odbojnost i neraspoloženje, a pegla je, osećajući to, s vremena na vreme umela da mi iskomplikuje život praveći kurcšluse koji su obavezno izbijali osigurače iz razvodne kutije, tako da sam em njih morala da menjam, em sam prinudno savladala i osnove eletričarskog zanata sadržane u zameni nagorelih gajtana ili, ako druge nema, u skraćivanju istih.                Međutim, vremenom je došlo do sasvim neočekivanog obrta. Naravno, standardno narogušena, u početku nisam ni primećivala da se nešto posebno dešava. Tu daska, tu ja, tu pegla, tu rublje... Sve je delovalo isto.               Ali...               Ispostavilo se da je taj pozamašni komad vremena proveden u pokušaju estetizacije odevnih predmeta i njihovom privođenju društvenim normama dušu dao za razmišljanje.                Gle čuda!               Peglam i pustim misli da mi rominjaju kroz glavu. ( Ma, čak se ni toliko ne potrudim, jer one odnekle navru i same. ) Tiho, lagano, nevezano, ovlaš, smireno... Kao one mirne, uporne kiše što blagodatno natapaju zemlju i napajaju žedne biljke i usahle potoke.               Ne, nikako ne tvrdim da se pri tome dešava nešto epohalno. Daleko od toga.                Ali uhvatim sebe kako sasvim lepo rešim neku nedoumicu, sve usput, neprimetno, boreći se svim snagama da rukav na košulji ne dobije duplu ivicu. Ili se na miru raspravim sama sa sobom i sa čitavim svetom, što se i najčešće dešava, jer sam u datim okolnostima veoma sklona svađi, dok istovremeno pokušavam da savladam dupli jorganski čaršav.               Dogodi se da tek tada sasvim jasno i u svoj punoći postanem svesna koliko soba lepo miriše na božure koji su se u par proteklih dana od malenih pupoljaka preobrazili u krupne i teške ružičaste cvetove, a da to ranije gotovo da i nisam primetila, na one prave, baštenske ruže koje su sačuvale i trnje i opojnost, na turske karanfile koji šikljaju iz prepunih vaza.. ( I onda se osmehnem. Malo li je? )               Vratim film na trenutak kada je do mene iz zelene ukrasne hartije doskakutala žaba od mesečevog kamena ( mističnog kamena povezanog sa intuicijom i emocijama i skladom i ljubavlju ), pažljivo birana, sasvim namerno za mene i za moju policu za snove i iznova uživam u tom trenutku u kome su se tako dobro preklopili moje ushićenje i njime indukovano zadovoljstvo darodavca.               Uhvatim neku reč, onako, u prolazu, lepu, posebnu, zvučnu, pa krenem da je izgovaram u sebi, ne bih li joj uhvatila ukus i oblik i zvuk. Tu se obično potpuno zanesem, pa domišljam šta bi se sve od nje takve moglo napraviti - kakva rečenica, koja priča... Bude tu zanimljivih asocijacija, zgodnih igara, zabavnih obrta. Naravno, kada isključim peglu, sve to se raspline još pre nego što poslažem ispeglano rublje po ormanima, ali, ostane neki majušni trag, neka smernica, neka klica iz koje će se, moguće je, izroditi nešto što će imati nekakvog smisla barem za mene.               Ili tek tako, sasvim namćorski i pakosno, rešim da svima obznanim kako sam nepobitno ustanovila da dobre vile ne postoje i da je potpuna zabluda misliti drugačije.                ( Uostalom, lako je vilama da budu dobre, kada ne moraju da se bave peglanjem. ) **************************************   Dodatak za razmišljanje i uživanje:                Sećam se jednog jutra u Devetom mesecu, pošto je svu noć lila kiša. Uprkos jarkom suncu rosa je još uvek kapala sa hrizantema u vrtu. Na bambusovim ogradama i potkresanim živicama videla sam pokidane paukove mreže, a na mestima gde su niti bile prekinute, visile su kapljice kiše kao niske belih bisera. Bila sam očarana i duboko dirnuta.               Kako je sunce jačalo, rosa je postepeno nestajala s deteline i ostalog bilja na kome je otežala; grane su počele da se miču i odjednom same od sebe odskočiše. Kasnije sam opisivala ljudima kako je sve to bilo predivno. Njihova ravnodušnost ostavila je najdublji utisak na mene.                 ( iz knjige ,, Zapisi pred san'' Sei Šonagon )                                                                         

  Nov 26, 2013 2101
• 21 Nov 2013
  Putujem,putujem,da sa suncem drugujem

    Najzad dosla je i nedelja.Samo 3 sata leta od Aucklanda do Noumea ,glavnog grada Nove Kaledonije. Na aerodromu u Aucklandu,mama plače kao da joj sin ide u vojsku,tata bi najviše voleo da su na ispraćaju svirači, a vidim moja rodjaka Žaklina koja samo što je stigla iz Srbije i od statusa studentkinje dobila privremeni status seljanke se malko uozbiljila..ipak je počela sezona.Ali ne brinem se pametno je to čeljade (kao i svi Belogrlićevci.) Cali samo skakuće ,okolo i zapitkuje.Za nju leteti avionom nije ništa novo..već je toliko puta bila putnik,naročito otkad joj se ujak iz Aucklanda preselio u Wellington. Mašemo,mašemo,pobogu mama pa samo 10 dana idemo,prestani vše da plačes.Pa to su suze radosnice,kaže ona što si eto najzad odlučila da se malo i odmoriš. Donekle je u pravu ,mada je ovo putovanje njihova zamisao i o njihovom trošku.Hvala,svakako.   Nova Kaledonja se sa svojim arhipelazima prostire na oko 500 kilometara. Nasa koliba je nesto kao sojenica,skoro poluotvorena,hvala Bogu, jer je je vlažnost vazduha poprilična,pa Cali i ja skačemo sa terase u Pacifik,skoro isto kao i kod kuće.Mene uhvatila prehlada i to odmah ali srecom u kutiji za Prvu pomoć,koju je spakovala mama Belogrlićka samo što nema skalpela za operaciju,sve ostalo je tu za lakse i teže bolesti,povrede i sl. Vidi ..nema ništa protiv čežnje za draganom koji nije tu.A ta čežnja će postajati sve veća kad se ispostavi da su telefonske veze sa Nove Kaledonije za Evropu užasne ili skoro nemoguće.Dakle ona jeste možda Nova ali Kaledonijo telekomunikacija ti je antička.Kupujem neki predplaćeni Internet i odmah pomislim:Ovo bolje neka funkcionise kad za sat vremena košta skoro kao putovanje u svemir! Srećom Noumea me je oduševila,tačno nema razlike sa Francuskom Rivijerom,pijaca na kojoj sam bogami provela dosta vremena sa cegerom(,koji sam uspela da spakujem iako je Žaklina svaki put kad je mogla pokušavala da ga izbaci iz prtljaga)je obilna i voće je fantatstično.   Jedan dan smo provele u organizovanom putovanju kroz brousse(dzunglu) i imalo se šta i videti.Ali naročito je bilo prijatno sresti domorodce ,koji govore francuski mnogo bolje od mene i uvek su nasmešeni.Atmosfera je opuštena ,kafići,restorani i bistroi su super,more je plavo,vreme nas je služilo. A da ,gledali smo i neku predstavu Tahićanskih plesačica.Oduševile su me.To moram da naučim ,ali samo za privatnu predstavu.   Da bi sve bilo po turistićki posetili smo i muzeja nekoliko. A da li ste mi vi nedostajali_ Kako ko, kako kad Uglavnom sad..počinje berba jagoda i sve se ponovo vraća u normalno stanje.Srećom i kod nas dolazi leto i mi imamo Pacifik,bašta mi postaje pijaca sa uvek svežim vočem i povrčem i da, mi jesmo Novi Zeland ali i telekomunikacije su nam još novije. Znači: Alo mili ,me čuješ:)

  4201 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Putujem,putujem,da sa suncem drugujem

    Najzad dosla je i nedelja.Samo 3 sata leta od Aucklanda do Noumea ,glavnog grada Nove Kaledonije. Na aerodromu u Aucklandu,mama plače kao da joj sin ide u vojsku,tata bi najviše voleo da su na ispraćaju svirači, a vidim moja rodjaka Žaklina koja samo što je stigla iz Srbije i od statusa studentkinje dobila privremeni status seljanke se malko uozbiljila..ipak je počela sezona.Ali ne brinem se pametno je to čeljade (kao i svi Belogrlićevci.) Cali samo skakuće ,okolo i zapitkuje.Za nju leteti avionom nije ništa novo..već je toliko puta bila putnik,naročito otkad joj se ujak iz Aucklanda preselio u Wellington. Mašemo,mašemo,pobogu mama pa samo 10 dana idemo,prestani vše da plačes.Pa to su suze radosnice,kaže ona što si eto najzad odlučila da se malo i odmoriš. Donekle je u pravu ,mada je ovo putovanje njihova zamisao i o njihovom trošku.Hvala,svakako.   Nova Kaledonja se sa svojim arhipelazima prostire na oko 500 kilometara. Nasa koliba je nesto kao sojenica,skoro poluotvorena,hvala Bogu, jer je je vlažnost vazduha poprilična,pa Cali i ja skačemo sa terase u Pacifik,skoro isto kao i kod kuće.Mene uhvatila prehlada i to odmah ali srecom u kutiji za Prvu pomoć,koju je spakovala mama Belogrlićka samo što nema skalpela za operaciju,sve ostalo je tu za lakse i teže bolesti,povrede i sl. Vidi ..nema ništa protiv čežnje za draganom koji nije tu.A ta čežnja će postajati sve veća kad se ispostavi da su telefonske veze sa Nove Kaledonije za Evropu užasne ili skoro nemoguće.Dakle ona jeste možda Nova ali Kaledonijo telekomunikacija ti je antička.Kupujem neki predplaćeni Internet i odmah pomislim:Ovo bolje neka funkcionise kad za sat vremena košta skoro kao putovanje u svemir! Srećom Noumea me je oduševila,tačno nema razlike sa Francuskom Rivijerom,pijaca na kojoj sam bogami provela dosta vremena sa cegerom(,koji sam uspela da spakujem iako je Žaklina svaki put kad je mogla pokušavala da ga izbaci iz prtljaga)je obilna i voće je fantatstično.   Jedan dan smo provele u organizovanom putovanju kroz brousse(dzunglu) i imalo se šta i videti.Ali naročito je bilo prijatno sresti domorodce ,koji govore francuski mnogo bolje od mene i uvek su nasmešeni.Atmosfera je opuštena ,kafići,restorani i bistroi su super,more je plavo,vreme nas je služilo. A da ,gledali smo i neku predstavu Tahićanskih plesačica.Oduševile su me.To moram da naučim ,ali samo za privatnu predstavu.   Da bi sve bilo po turistićki posetili smo i muzeja nekoliko. A da li ste mi vi nedostajali_ Kako ko, kako kad Uglavnom sad..počinje berba jagoda i sve se ponovo vraća u normalno stanje.Srećom i kod nas dolazi leto i mi imamo Pacifik,bašta mi postaje pijaca sa uvek svežim vočem i povrčem i da, mi jesmo Novi Zeland ali i telekomunikacije su nam još novije. Znači: Alo mili ,me čuješ:)

  Nov 21, 2013 4201
• 26 Oct 2013
  Ah radosne li Nostalgije

  Došla mi je rodjaka iz Srbije. Pitala me je pre nego što je došla:'Šta bi volela da ti donesem'? Sećam se dobro da sam rekla:"Parče neba iz Beograda,Tutanj autobusa na Bulevaru,miris Kalenićeve,pijace, sliku dvorista bivše mi OS,mali pogled sa Kališa na Savu i Dunav, tetka Mirine sarme i Narodni KUvar!'   Ali ne donosi  n i k a k o: Eurokrem, Kiki bombone, Bronhi tek uopšte ne,Oblandeeeeeeeeee,.Plazmu keks,plakaću majke mi ako doneseš,griski sa kikirikijem, za koji ovde nema ni imitacija,bananko miiršljavi,Fantove začine za ćevape samo da ih bar jednom pomirišem,napolitanke Krašove,koje su uvek radosno virile iz mamine torbe kad dodje iz supermarketa...     Nemoj donositi zato što ,ako ih ne prijaviš na carini ovde ,kazniće te debelo,a ako ih prijaviš uzeće ti i baciti u djubre što bi me još više rasplakalo. I čudna smo mi fela(.a krv nije voda), ona bogami rizikova  svoj džepaarc i donese sve sto rekoh n i k a k o  i to vrlo spretno i sa licem najgoreg pokeraša (izgleda vrlo nevino) prodje ne prijavivši . Pa kad poče da redja sve to na stolu ,stvarno se zaplakah ,baš detinajsto i mislim da mi je bilo muka od svega što sam probala.Kako čoveku treba malo da bude sretan kad ponovo otkrije detinjstvo.

  2693 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Ah radosne li Nostalgije

  Došla mi je rodjaka iz Srbije. Pitala me je pre nego što je došla:'Šta bi volela da ti donesem'? Sećam se dobro da sam rekla:"Parče neba iz Beograda,Tutanj autobusa na Bulevaru,miris Kalenićeve,pijace, sliku dvorista bivše mi OS,mali pogled sa Kališa na Savu i Dunav, tetka Mirine sarme i Narodni KUvar!'   Ali ne donosi  n i k a k o: Eurokrem, Kiki bombone, Bronhi tek uopšte ne,Oblandeeeeeeeeee,.Plazmu keks,plakaću majke mi ako doneseš,griski sa kikirikijem, za koji ovde nema ni imitacija,bananko miiršljavi,Fantove začine za ćevape samo da ih bar jednom pomirišem,napolitanke Krašove,koje su uvek radosno virile iz mamine torbe kad dodje iz supermarketa...     Nemoj donositi zato što ,ako ih ne prijaviš na carini ovde ,kazniće te debelo,a ako ih prijaviš uzeće ti i baciti u djubre što bi me još više rasplakalo. I čudna smo mi fela(.a krv nije voda), ona bogami rizikova  svoj džepaarc i donese sve sto rekoh n i k a k o  i to vrlo spretno i sa licem najgoreg pokeraša (izgleda vrlo nevino) prodje ne prijavivši . Pa kad poče da redja sve to na stolu ,stvarno se zaplakah ,baš detinajsto i mislim da mi je bilo muka od svega što sam probala.Kako čoveku treba malo da bude sretan kad ponovo otkrije detinjstvo.

  Oct 26, 2013 2693
• 21 Oct 2013
  Ponedeljaak.ko ga voli a

    Da,danas je ponedeljak i mnogi misle na njega kao grozan dan.Ali ,ako znate da će ovog ponedeljka po statistikama biti preko 50.000  venčanja,40.000 novorodjenih slatkih beba,42.000 000 zagrljaja,nekoliko desetina sretnika koji ce dobiti glavnu nagradu na nekom izvlačenju lutrije,60.000 ljudi će dobiti unapredjenje na poslu a 30.000 će izgubiti nevinost. 6000 kerova ce naći nove porodice,prodaće se 350 000 balona. I najvažnije 90 000 000 miliona ljudi će nekome reći  VOLIM TE. Znam da mnogi misle da je ponedeljak grozan dan ali ako ovo znate onda ipak izgleda da uopste neće biti loš dan.       Ne želim da budem SVE SVAKOME ali želim da budem NESTO NEKOME

  2557 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Ponedeljaak.ko ga voli a

    Da,danas je ponedeljak i mnogi misle na njega kao grozan dan.Ali ,ako znate da će ovog ponedeljka po statistikama biti preko 50.000  venčanja,40.000 novorodjenih slatkih beba,42.000 000 zagrljaja,nekoliko desetina sretnika koji ce dobiti glavnu nagradu na nekom izvlačenju lutrije,60.000 ljudi će dobiti unapredjenje na poslu a 30.000 će izgubiti nevinost. 6000 kerova ce naći nove porodice,prodaće se 350 000 balona. I najvažnije 90 000 000 miliona ljudi će nekome reći  VOLIM TE. Znam da mnogi misle da je ponedeljak grozan dan ali ako ovo znate onda ipak izgleda da uopste neće biti loš dan.       Ne želim da budem SVE SVAKOME ali želim da budem NESTO NEKOME

  Oct 21, 2013 2557
• 13 Oct 2013
  Moj Gost:Hansel

  DNK iz Kuće cveća Hansel    („Nezavisne", broj 11, 10. 8. 1990) Pošto će se, sva je prilika, u doglednoj budućnosti pomerati mermerni blok u Kući cveća, predlažem sada (ideja nije nova) da se konačno stavi tačka na sve one (zbog repetetivnosti) dosadne spekulacije ko je zapravo bio onaj ko je tu sahranjen. Pre mesec dana su i ovdašnje novine pisale ono na šta nam je ranije ukazao cenjeni blogokolega Maksa83 ‒ da su analize govora onog koji se predstavljao kao Josip Broz Tito (analize su svojevremeno preduzele ugledne inostrane ustanove) ukazivale da njegovo poreklo nije bilo slovenačko-hrvatsko, tj. slovensko. Dajte, onda, neka se lepo uzme uzorak DNK ako se već u Cvjećarnici budu radila (skupa) pomeranja, pa neka se uporede sa analizama njegovih navodnih predaka u Zagorju (valjda su grobovi sačuvani) i da konačno stavimo istorijsku tačku makar na tu bajku, ili basnu, ili priču (bajke ipak imaju srećne krajeve).    

  1894 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Moj Gost:Hansel

  DNK iz Kuće cveća Hansel    („Nezavisne", broj 11, 10. 8. 1990) Pošto će se, sva je prilika, u doglednoj budućnosti pomerati mermerni blok u Kući cveća, predlažem sada (ideja nije nova) da se konačno stavi tačka na sve one (zbog repetetivnosti) dosadne spekulacije ko je zapravo bio onaj ko je tu sahranjen. Pre mesec dana su i ovdašnje novine pisale ono na šta nam je ranije ukazao cenjeni blogokolega Maksa83 ‒ da su analize govora onog koji se predstavljao kao Josip Broz Tito (analize su svojevremeno preduzele ugledne inostrane ustanove) ukazivale da njegovo poreklo nije bilo slovenačko-hrvatsko, tj. slovensko. Dajte, onda, neka se lepo uzme uzorak DNK ako se već u Cvjećarnici budu radila (skupa) pomeranja, pa neka se uporede sa analizama njegovih navodnih predaka u Zagorju (valjda su grobovi sačuvani) i da konačno stavimo istorijsku tačku makar na tu bajku, ili basnu, ili priču (bajke ipak imaju srećne krajeve).    

  Oct 13, 2013 1894
• 06 Oct 2013
  Moj Gost: Stjepan Mimica

    Stjepan Mimica piše vrlo interesantne stvari.Ustvari čitav njegov život je vrlo interesantan.Slikar,pisac,i u poslednje vreme na samo njemu jedinstven način fotografiše Beograd. Jedinstven umetnik ..to je u današnje vreme teška obaveza..Nadam se da će oni koji to prepoznaju, sa uživanjem čitati njegove priloge.   KO MI POPI TRISTA PIVA?!     Eh, bio sam i ja pristojan građanin, pisao samo kad sam to zaista morao. A morao sam često. Dok sam, još u svom blogerskom predživotu, vodio neku malu firmu, nakuckao sam ogroman broj poslovnih pisama. Pisama, ne mejlova ‒ mejlačenje se zapatilo kasnije.Ruku na srce, ta moja poslovna pisma uopšte nisu ličila na poslovna pisma. Paradoksalno, mada pisana u najrazličitijim gardovima, takoreći kao stilske vežbice, ipak su baš u poslovnom smislu bila vrlo učinkovita. Po zatvaranju firme, njihove kopije sam, zajedno sa pristiglim dopisima, sahranio u brojne kartonske kutije, koje bih rado pobacao, ali ne mogu dok ih ne protrkeljišem i ne izdvojim vredna, pa i muzejski vredna pisma nekih znatnih ličnosti. Deda Pajinu rukopisanu auto-hagiografiju, naprimer. Slutim, međutim, da za taj poduhvat nikada neću naći dovoljno vremena i volje. A nekim čudom, jedno od tih mojih pisama sačuvalo se i u digitalnoj formi. Preživelo je mnoge kompjuterske havarije i voljna brisanja, prebaciovano je, ko zna koliko puta, iz razvaljenih kompjutera u novije i jače, baš kao što su narodne umotvorine prebacivane s artritičnih kolena na zdravija i mladja. Sad mi se čini da je to pismo dostojno Radio Jerevana, pa dakle može bez bruke i u ovaj blog. Poslao sam ga direktoru „Hemofarma", gospodinu Miodragu Babiću, krajem 1993. Valja ovde napomenuti da ta 1993. godina nije bila neka tek onako godina. Bila je možda najfantastičnija godina u novijoj srpskoj istoriji. Nakon pune dve decenije, sećamo je se s nevericom, a pismo koje sledi ubedljiv je dokaz da nam se odistinski desila.   ------------------------------------------------------- Poštovani gospodine direktore, U sredu, 15.12.1993. obećali ste da ćete na račun moje firme uplatiti 1.800.000.000.000 dinara (hiljadu i osam stotina milijardi din.), kao protivvrednost ugovorenih 300 nemačkih maraka (tri stotine DEM). Na sreću, obećanje ste održali ‒ upravo toliko dinara uplatili ste već sutradan, dakle u četvrtak.Nažalost, u četvrtak, prema „Politici", a i u stvarnosti, za toliko dinara više nisu davali 300 DEM, nego 150 DEM.Nažalost, taj novac je uplaćen posle 14 časova, te je mogao da „legne" tek u petak.Nažalost, onih „300 DEM", u petak više nije vredelo 150 DEM, nego 90 DEM.Nažalost, samo teoretski ‒ na blagajni SDK nije bilo gotovine, a petkom slabo primaju virmane. Na sreću, službenici SDK sinula ideja ‒ telefonski prebaciti novac na nečiji tekući račun, pa onda uzeti čekove i s njima u robi (kojoj robi?) izvući više.Nažalost, na tekući račun ne primaju telefonski, a čekove ne daju na osnovu "petog primerka".Nažalost, morao sam da sačekam subotu.Nažalost, u subotu onih „300 DEM" više nije vredelo 90 DEM, nego 60 DEM. Nažalost, samo teoretski. Novac je, istina, stig'o, al' još nije leg'o.Nažalost, nije bilo druge nego da sačekam ponedeljak.Na sreću, u ponedeljak novac leg'o.Nažalost, u ponedeljak onih „300 DEM" više nije vredelo 60 DEM, nego 18 do 36 DEM.Nažalost, samo teoretski. Jer, u praksi (tj. banci), moglo je 50 milijardi u kešu (nešto manje od jedne marke po uličnom), a ostatak u 35 čekova (nula DEM po uličnom).Nažalost, nije moglo baš toliko čekova, bilo je tu nekih minusa...Moglo je tri čeka (2 piva, po kafanskom). S poštovanjem, Stjepan Mimica,direktor projekta „Ko je ko u Srbiji" P.S.Mojoj sekretarici i meni, ona dva piva baš legla, hvala.Da li ću ikada saznati ko mi popi ostatak, mislim onih 298 piva koja ste Vi pošteno platil? ------------------------------------------------------------

  63706 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Moj Gost: Stjepan Mimica

    Stjepan Mimica piše vrlo interesantne stvari.Ustvari čitav njegov život je vrlo interesantan.Slikar,pisac,i u poslednje vreme na samo njemu jedinstven način fotografiše Beograd. Jedinstven umetnik ..to je u današnje vreme teška obaveza..Nadam se da će oni koji to prepoznaju, sa uživanjem čitati njegove priloge.   KO MI POPI TRISTA PIVA?!     Eh, bio sam i ja pristojan građanin, pisao samo kad sam to zaista morao. A morao sam često. Dok sam, još u svom blogerskom predživotu, vodio neku malu firmu, nakuckao sam ogroman broj poslovnih pisama. Pisama, ne mejlova ‒ mejlačenje se zapatilo kasnije.Ruku na srce, ta moja poslovna pisma uopšte nisu ličila na poslovna pisma. Paradoksalno, mada pisana u najrazličitijim gardovima, takoreći kao stilske vežbice, ipak su baš u poslovnom smislu bila vrlo učinkovita. Po zatvaranju firme, njihove kopije sam, zajedno sa pristiglim dopisima, sahranio u brojne kartonske kutije, koje bih rado pobacao, ali ne mogu dok ih ne protrkeljišem i ne izdvojim vredna, pa i muzejski vredna pisma nekih znatnih ličnosti. Deda Pajinu rukopisanu auto-hagiografiju, naprimer. Slutim, međutim, da za taj poduhvat nikada neću naći dovoljno vremena i volje. A nekim čudom, jedno od tih mojih pisama sačuvalo se i u digitalnoj formi. Preživelo je mnoge kompjuterske havarije i voljna brisanja, prebaciovano je, ko zna koliko puta, iz razvaljenih kompjutera u novije i jače, baš kao što su narodne umotvorine prebacivane s artritičnih kolena na zdravija i mladja. Sad mi se čini da je to pismo dostojno Radio Jerevana, pa dakle može bez bruke i u ovaj blog. Poslao sam ga direktoru „Hemofarma", gospodinu Miodragu Babiću, krajem 1993. Valja ovde napomenuti da ta 1993. godina nije bila neka tek onako godina. Bila je možda najfantastičnija godina u novijoj srpskoj istoriji. Nakon pune dve decenije, sećamo je se s nevericom, a pismo koje sledi ubedljiv je dokaz da nam se odistinski desila.   ------------------------------------------------------- Poštovani gospodine direktore, U sredu, 15.12.1993. obećali ste da ćete na račun moje firme uplatiti 1.800.000.000.000 dinara (hiljadu i osam stotina milijardi din.), kao protivvrednost ugovorenih 300 nemačkih maraka (tri stotine DEM). Na sreću, obećanje ste održali ‒ upravo toliko dinara uplatili ste već sutradan, dakle u četvrtak.Nažalost, u četvrtak, prema „Politici", a i u stvarnosti, za toliko dinara više nisu davali 300 DEM, nego 150 DEM.Nažalost, taj novac je uplaćen posle 14 časova, te je mogao da „legne" tek u petak.Nažalost, onih „300 DEM", u petak više nije vredelo 150 DEM, nego 90 DEM.Nažalost, samo teoretski ‒ na blagajni SDK nije bilo gotovine, a petkom slabo primaju virmane. Na sreću, službenici SDK sinula ideja ‒ telefonski prebaciti novac na nečiji tekući račun, pa onda uzeti čekove i s njima u robi (kojoj robi?) izvući više.Nažalost, na tekući račun ne primaju telefonski, a čekove ne daju na osnovu "petog primerka".Nažalost, morao sam da sačekam subotu.Nažalost, u subotu onih „300 DEM" više nije vredelo 90 DEM, nego 60 DEM. Nažalost, samo teoretski. Novac je, istina, stig'o, al' još nije leg'o.Nažalost, nije bilo druge nego da sačekam ponedeljak.Na sreću, u ponedeljak novac leg'o.Nažalost, u ponedeljak onih „300 DEM" više nije vredelo 60 DEM, nego 18 do 36 DEM.Nažalost, samo teoretski. Jer, u praksi (tj. banci), moglo je 50 milijardi u kešu (nešto manje od jedne marke po uličnom), a ostatak u 35 čekova (nula DEM po uličnom).Nažalost, nije moglo baš toliko čekova, bilo je tu nekih minusa...Moglo je tri čeka (2 piva, po kafanskom). S poštovanjem, Stjepan Mimica,direktor projekta „Ko je ko u Srbiji" P.S.Mojoj sekretarici i meni, ona dva piva baš legla, hvala.Da li ću ikada saznati ko mi popi ostatak, mislim onih 298 piva koja ste Vi pošteno platil? ------------------------------------------------------------

  Oct 06, 2013 63706
• 02 Oct 2013
  Haere Mai,na maorskom Dobrodošli u Rotorua

    Rotorua je grad na južnoj obali jezera Rotorua U Zalivu Blagostanja , na Severnom Ostrvu Novog Zelanda Rotorua je poznata po geotermalnoj aktivnosti. Ima nekoliko gejzera ,jedan od najimpozantnijih je Pohutu gejzer u Whakarewarewa(vakarevareva) i vrući bazeni mulja koji su locirani u gradu. Termalna aktivnost je srce Rotoruine turističke ponude.. Gejzeri i ključajuci bazeni mulja, Banja vruće vode i Zakopano Selo(tako nazvano jel je zatrpano posle erupcije Mont Tarawere u 1886 – sve ovo u blizini grada.Neka mesta oko gejzera izgledaju kao sa druge planete, zbog raznih boja koje se menjaju svaki put kad gejzer ‘zine’. Rotorua je dobila ime Grad sumpora zbog termalnih aktivnostu.Kada tek stignete u grad zadah sumpora je neizdrživ , mada Rotoruu vec možete ‘namirisati’ na nekoliko kilometara pre cilja...Celo područje je termalno aktivno; miris sumpora je svuda prisutan.. Inače oko Rotorue nalazi se još 16 jezera.Rotorua je glavni grad turizma na Severnom Ostrvu.Smeštena je na obali ogromnog jezera u u krateru  starog vulkana. Ako ste čitali moje ranije blogove o Hangi , maorskom specijalitetu , sasvim je sigurno da ćete biti ovim posluženi u nekoj od poseta u Marae( tradiconalna maorska kuća za okupljanje i prijem gostiju) Ovde će vas prvo pozdraviti tradicionalnim plesom i čuvenim ‘plaženjem’. Kia Ora(Dobar dan) i Haere Mai(dobro dosli).Kad su poslužili Hangi nisam mogla a da se ne zapitam(naravno u sebi) da li su tako nekad spremali i svoje protivnike(Maoriori pleme) koje su etnički očistili tako što su ih pojeli.To kad se setim (čitala, ne zi iskustva) nije bilo tako davno..nekih 170 godina.   Da isperem sumpor i ovakve kanibalske misli završavam putovanje Rotorua divljim splavarenjem(adrenalinski). Možete i vi U Zorb , loptu u koju udjete pa se kotrljate sa brda ili skakanjem , jedrenjem iz aviona. Doživljaj, koji sam vam nadam se malo dočarala.

  12045 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Haere Mai,na maorskom Dobrodošli u Rotorua

    Rotorua je grad na južnoj obali jezera Rotorua U Zalivu Blagostanja , na Severnom Ostrvu Novog Zelanda Rotorua je poznata po geotermalnoj aktivnosti. Ima nekoliko gejzera ,jedan od najimpozantnijih je Pohutu gejzer u Whakarewarewa(vakarevareva) i vrući bazeni mulja koji su locirani u gradu. Termalna aktivnost je srce Rotoruine turističke ponude.. Gejzeri i ključajuci bazeni mulja, Banja vruće vode i Zakopano Selo(tako nazvano jel je zatrpano posle erupcije Mont Tarawere u 1886 – sve ovo u blizini grada.Neka mesta oko gejzera izgledaju kao sa druge planete, zbog raznih boja koje se menjaju svaki put kad gejzer ‘zine’. Rotorua je dobila ime Grad sumpora zbog termalnih aktivnostu.Kada tek stignete u grad zadah sumpora je neizdrživ , mada Rotoruu vec možete ‘namirisati’ na nekoliko kilometara pre cilja...Celo područje je termalno aktivno; miris sumpora je svuda prisutan.. Inače oko Rotorue nalazi se još 16 jezera.Rotorua je glavni grad turizma na Severnom Ostrvu.Smeštena je na obali ogromnog jezera u u krateru  starog vulkana. Ako ste čitali moje ranije blogove o Hangi , maorskom specijalitetu , sasvim je sigurno da ćete biti ovim posluženi u nekoj od poseta u Marae( tradiconalna maorska kuća za okupljanje i prijem gostiju) Ovde će vas prvo pozdraviti tradicionalnim plesom i čuvenim ‘plaženjem’. Kia Ora(Dobar dan) i Haere Mai(dobro dosli).Kad su poslužili Hangi nisam mogla a da se ne zapitam(naravno u sebi) da li su tako nekad spremali i svoje protivnike(Maoriori pleme) koje su etnički očistili tako što su ih pojeli.To kad se setim (čitala, ne zi iskustva) nije bilo tako davno..nekih 170 godina.   Da isperem sumpor i ovakve kanibalske misli završavam putovanje Rotorua divljim splavarenjem(adrenalinski). Možete i vi U Zorb , loptu u koju udjete pa se kotrljate sa brda ili skakanjem , jedrenjem iz aviona. Doživljaj, koji sam vam nadam se malo dočarala.

  Oct 02, 2013 12045
• 28 Sep 2013
  Moj Gost:Gospodin Predrag Brajovic

  Завештање За мојoм мајком, за мојим оцем, за мојим братом и осталима који су ми били драги а умрли су, остали су различити папири, исечци из новина, фотографије, писма, лекарски рецепти, дијагнозе, албуми, војни картони, књижице, чланске карте, плакете, па чак и споменари... Једноставно - трагови нечијег живота.  Успомене. Tајне. Некоме каткад падне на ум да по њима чепрка. (Тако сам ја, из очевог војног картона, сазнао да је 1948. неколико месеци био у СССР-у, што ми никад за живота није рекао. Отуда његов брундави војнички руски.)  Помислио сам: а шта би се десило да сутра ја умрем? Моја писма... Моја писма су у inbox-у; фотографије на Photobucket-у; текстови на Scribd-у; у различитим фолдерима моје незавршене литерарне ситнице. У chat програмима преписке са неким дивним људима; на Sendpace-у моја музика; на  Youtube-у видео прилози.     Ако ја сад, не дај боже, умрем, све ће то остати недоступно?! Јер шифру за приступ свим тим сервисима знам само ја. Стотине, хиљаде мејлова, фотографија и успомена и... И ником ништа, због једне неизречене шифре?!      Моја шифра ће бити моје завештање.     Наши животи су под шифром.  

  2384 Objavio/la Dubravka Belogrlic
• By Dubravka Belogrlic

  Moj Gost:Gospodin Predrag Brajovic

  Завештање За мојoм мајком, за мојим оцем, за мојим братом и осталима који су ми били драги а умрли су, остали су различити папири, исечци из новина, фотографије, писма, лекарски рецепти, дијагнозе, албуми, војни картони, књижице, чланске карте, плакете, па чак и споменари... Једноставно - трагови нечијег живота.  Успомене. Tајне. Некоме каткад падне на ум да по њима чепрка. (Тако сам ја, из очевог војног картона, сазнао да је 1948. неколико месеци био у СССР-у, што ми никад за живота није рекао. Отуда његов брундави војнички руски.)  Помислио сам: а шта би се десило да сутра ја умрем? Моја писма... Моја писма су у inbox-у; фотографије на Photobucket-у; текстови на Scribd-у; у различитим фолдерима моје незавршене литерарне ситнице. У chat програмима преписке са неким дивним људима; на Sendpace-у моја музика; на  Youtube-у видео прилози.     Ако ја сад, не дај боже, умрем, све ће то остати недоступно?! Јер шифру за приступ свим тим сервисима знам само ја. Стотине, хиљаде мејлова, фотографија и успомена и... И ником ништа, због једне неизречене шифре?!      Моја шифра ће бити моје завештање.     Наши животи су под шифром.  

  Sep 28, 2013 2384