Blogovi

User's Tags

светислав стојановић 's Entries

51 blogs
  • 28 Oct 2013
    састав на тему  .. . . накарадну    те године када сам се полно изукршто сВерославом, а била је већ удана за туњавог  Добрицу, поручио ми Он је даћеми јаја оцећи те набити уста .гурбијан 1, фуууј, ала  неволем таке љубоморне  мужове. но није било наглашено коме уста, па је то свеукупну заврзламу офарбало нијансом мистике .   прича са оваквим почетком, у малтешким новинама, није имала теорије да прође иако је преведена прво на енглески па потом на овдашњи изгубила  умногоме  од својега колорита јер само помињање гениталија у смислу повређивања истих, скрнављење је мушкости кое је овде  у медитеранском басену веома на цени .   чак штавише.   јебешга ,ништа ми није преостало него да смислим други заплет ; као, њисе двое волу одмалена ,а обзиром сиромашни, умишљају срећу која ћејим доћи ако буду побожни , узимају се , злопате, ту су и деца произведена, ком. 3, мешано. онда Он добија на лутрији овдашњој пристојан згодитак . сада при парама  дозвољава себи ида изилази спајташима па у једном пабу сусреће младог енгл. морнара у којег се заљуби на први поглед .букну притајени хомосексуални нагон из њега , енглез & нико други ,породицу запустио , само чучи на  доку харбуровом и ишчекује  катамарана   кои дрибла на релацији малта – сицилија, покојем  му обожавани рибачи палубу .    е сада наступа Она ,жена му , те једно вече кад је заспао скрати га за споловило. но убогаљени  преживи .  - тхе енд - ( причица била базирана на стварном овдашњем догађају ,писале иновине)   ни ова ми верзија није прошла : јер откуда њој слобода да мужу девастира обележје мушкости ( дапотсетим још једаред, тако битно у овом делу медитерана,незнам како кодвас тамо дисте) – гласила је негдашња уистинска пресуда Суда у процесу  он против ње ,те она попи бајбокану надуже, док њему бар цинцилинци осташе висити угаћама . . . вели ми уредник као допуну суцког образложења: - нетреба жене потсећати на такове могућности     доообро , писаћу онда песмицу, нашто се Битан уновина климоглавом сагласи , тако да сада измишљам углави нешто које ће се  на малтешком римовати . . . а тема – па наравски двоје који се волу . . ..  али без повређивања , но услов је , да небуде дугачка јер новинску поезију ионако нико и не чита . . .но нема везе јер кад изиђем у тиражу више десетина хиљада примерака, ма тко ће ми бити раван.    наравно изузимам медитерана  . . . .. када није усталасан.
  • састав на тему  .. . . накарадну    те године када сам се полно изукршто сВерославом, а била је већ удана за туњавог  Добрицу, поручио ми Он је даћеми јаја оцећи те набити уста .гурбијан 1, фуууј, ала  неволем таке љубоморне  мужове. но није било наглашено коме уста, па је то свеукупну заврзламу офарбало нијансом мистике .   прича са оваквим почетком, у малтешким новинама, није имала теорије да прође иако је преведена прво на енглески па потом на овдашњи изгубила  умногоме  од својега колорита јер само помињање гениталија у смислу повређивања истих, скрнављење је мушкости кое је овде  у медитеранском басену веома на цени .   чак штавише.   јебешга ,ништа ми није преостало него да смислим други заплет ; као, њисе двое волу одмалена ,а обзиром сиромашни, умишљају срећу која ћејим доћи ако буду побожни , узимају се , злопате, ту су и деца произведена, ком. 3, мешано. онда Он добија на лутрији овдашњој пристојан згодитак . сада при парама  дозвољава себи ида изилази спајташима па у једном пабу сусреће младог енгл. морнара у којег се заљуби на први поглед .букну притајени хомосексуални нагон из њега , енглез & нико други ,породицу запустио , само чучи на  доку харбуровом и ишчекује  катамарана   кои дрибла на релацији малта – сицилија, покојем  му обожавани рибачи палубу .    е сада наступа Она ,жена му , те једно вече кад је заспао скрати га за споловило. но убогаљени  преживи .  - тхе енд - ( причица била базирана на стварном овдашњем догађају ,писале иновине)   ни ова ми верзија није прошла : јер откуда њој слобода да мужу девастира обележје мушкости ( дапотсетим још једаред, тако битно у овом делу медитерана,незнам како кодвас тамо дисте) – гласила је негдашња уистинска пресуда Суда у процесу  он против ње ,те она попи бајбокану надуже, док њему бар цинцилинци осташе висити угаћама . . . вели ми уредник као допуну суцког образложења: - нетреба жене потсећати на такове могућности     доообро , писаћу онда песмицу, нашто се Битан уновина климоглавом сагласи , тако да сада измишљам углави нешто које ће се  на малтешком римовати . . . а тема – па наравски двоје који се волу . . ..  али без повређивања , но услов је , да небуде дугачка јер новинску поезију ионако нико и не чита . . .но нема везе јер кад изиђем у тиражу више десетина хиљада примерака, ма тко ће ми бити раван.    наравно изузимам медитерана  . . . .. када није усталасан.
    Oct 28, 2013 2253
  • 24 Oct 2013
    (унуцима Алиси и Денису)     не сањам пределе неке далеке бременит их је овај дивни свет ено га лево меандер реке а вид' уз обалу водени цвет   у мени нема бивше горчине живот ми пружио нова открића поглед не тежи да стигне даљине смирићу немире крај драгих бића   маштања нестварног полако губе дражи што мааме к'о пејзаж оголео из потаје гледам двоје што се љубе ко зна, можда сам и ја некад волео
  • (унуцима Алиси и Денису)     не сањам пределе неке далеке бременит их је овај дивни свет ено га лево меандер реке а вид' уз обалу водени цвет   у мени нема бивше горчине живот ми пружио нова открића поглед не тежи да стигне даљине смирићу немире крај драгих бића   маштања нестварног полако губе дражи што мааме к'о пејзаж оголео из потаје гледам двоје што се љубе ко зна, можда сам и ја некад волео
    Oct 24, 2013 1229
  • 22 Oct 2013
    састав на тему . . . . кацмо оно раасли    вода медитерана откида , еноје . баш  ми пријатно овако изваљеном у љуљашки ,у застакљеној тераси над валетом ,а ветрића орканског није да нема ,вазда је он присутан у октобру овде & утом, ............... у ушесима рефрен песмице "дунавом плови јелен срогови" слушане шездесетих века одлепршалог у кафани "плави дунав" унашем Селу. уфалширани вокал коњасте певаљке уистину  је умео да нас одобровољи заљубљене , а младе . . . . . . .дали је носталгија  у питању или само доконо присећање ? успешна у свему Тјаша (и имена посве посебног) све нас је слудила то лето .са родитељима први пут је дошла у посету код наше сеоске докторке мире, рођакејој. отац њезин, са козијом брадицом, самоуверен,вазда је нешто објашњавао уњкавим гласом жени му ,једној повученој видно срозаној физички, са којом се свакодневно шетао нуздунав глибавом обалом. - болесна је ,прочу се по Селу ,јако, на живцима, изнутри. а Тјаша ,пегава ,са два лепа курјука ,у телу налик пупољку у цвату,одмах нам се деци прикључила обзиром да је са дулетом ,докторкиним сином ,ишла свуда ,а он бијо наш нераздвојни пајташ.ми се купамо удунаву ,она испред свих ,стмоглавце  уводу , те изрони камен ,а дубина прилична ,знамо.ми пецамо на ноклу ,а она на глисту ,резултат : њена вршка нанизана до горе ,а нанашим се тек која беласа.пењемо се надуд - прва је  у врху .чудо једно од физичке спремности.а лепа. фудбал, срамота ме приповедати ,волела је на крилу ,зуји ко спринтер,а голове само забија . кад брани пак ,ма брука за нас једном речју ,немош јој гола завући - па тотије . причљива ,казивала нам је страшне приповетке које је слушала од баке по матери са којом су живели .бака јој је била из мађарске ,ал из оног дела нуз карпате права енциклопедија тајновитости о ванпирима ,  нама небаш познатој теми , тада, па стога занимљивој. да се љуби са неким од нас нико није смео ни да је упита јер смо се бојали да је  и утом боља ,па да се небрукамо . а сви одреда смо баш то једино са њоме прижељкивали. . . .онда један дан објави да јој је рођендан и даћемога прославити у башти докторкине куће зване мендерлеј .позвала нас је све.родитељи су већ припремили закуску, дууле наместио грамофон и донео плоче , а  ми остали  само се окупили .забава поче , предложи  домаћин   да се играмо врући фота ( оно знате,  сљубљењем)  Опа . предлог  прихваћен ,папирићи са именима написани ,беше нас замало ,пола пола, игра крену, дууле  извлачи имена и онда  изабрани  одлазе ушупу  у дну баште . . никад да дођем наред  , ал' ни Тјашу још неизвукоше,па се све надам . . . утом  дууле извуче: моја сека софија  и Тјаша . безвезе. но, деси се и тако.одоше њи две ушупу ,  пол енка грми зграмофона ,  kад у једном моменту  моја софија ко да је керови вијају протрча крајнас па насокак док Тјаша достојанствено, без речи оде  право у кућу .ми се само згледасмо , чусмо неко препирање и онда господин њезин тата  нас обавести да Тјаши одједном није нешто добро па се извињава у њено име ,но да ми само наставимо да се забављамо. наравно сви се спувасмо те убрзо  разиђосмо затечени недореченошћу , бадава је дууле  инсистирао да останемо . зар без Тјаше ? уствари само се преселисмо у башту кафане "плави дунав" ту ома заћошком , препуну мириса липе  у цвату у којој се неко под напито  друштво ловаца забављало  песмом "дунавом плови јелен срогови " текста  адекватног , и баш заглависмо . . . враћам се узору кући ,лепо ми ,кад на басамцима ајнфорта седи моја сека софија сва уплакана: - шта сте вас две то засрале и растуриле друштво , ја откапије - ти ћути ,узврати уплакана ,баш си скочијо да ме браниш. - браним од кога , наслућујем нешто баш неваља - па оте луде , указује - ајд лепо редом шта је било ,нико ништ незна - па Она није нормална  ,једва ће сека ,чим смо усле  ушупу  сврата навали да  ме љуби и дира . . .  чекај да ниси мало избркала , почех је одгуривати - чекај мало ти јер ми се свиђаш , видно узбуђена ће Она ,ја уствари волим женске ,  мушке презирем , ал' о овом ником немој рећи  ,молим те, убиће ме стари. - у моменту смучило ми се све ,одгурнух је уплашена , те побегох овамо  да могу да се исплачем , јебла вас Тјаша ,ни име јој није ко наше. ко посран ,сећам се ,седох поред ње на басамке и пригрлих је нежно ,тешећи.   у носу одједноми , мирис липе ,  фрушкогорске , и то овде , у сред  Медитерана . Ха . . . .  беше нас разноразних . ипак , живот нису дани који су прошли, него догађаји  . . . . . које смо запамтили .
  • састав на тему . . . . кацмо оно раасли    вода медитерана откида , еноје . баш  ми пријатно овако изваљеном у љуљашки ,у застакљеној тераси над валетом ,а ветрића орканског није да нема ,вазда је он присутан у октобру овде & утом, ............... у ушесима рефрен песмице "дунавом плови јелен срогови" слушане шездесетих века одлепршалог у кафани "плави дунав" унашем Селу. уфалширани вокал коњасте певаљке уистину  је умео да нас одобровољи заљубљене , а младе . . . . . . .дали је носталгија  у питању или само доконо присећање ? успешна у свему Тјаша (и имена посве посебног) све нас је слудила то лето .са родитељима први пут је дошла у посету код наше сеоске докторке мире, рођакејој. отац њезин, са козијом брадицом, самоуверен,вазда је нешто објашњавао уњкавим гласом жени му ,једној повученој видно срозаној физички, са којом се свакодневно шетао нуздунав глибавом обалом. - болесна је ,прочу се по Селу ,јако, на живцима, изнутри. а Тјаша ,пегава ,са два лепа курјука ,у телу налик пупољку у цвату,одмах нам се деци прикључила обзиром да је са дулетом ,докторкиним сином ,ишла свуда ,а он бијо наш нераздвојни пајташ.ми се купамо удунаву ,она испред свих ,стмоглавце  уводу , те изрони камен ,а дубина прилична ,знамо.ми пецамо на ноклу ,а она на глисту ,резултат : њена вршка нанизана до горе ,а нанашим се тек која беласа.пењемо се надуд - прва је  у врху .чудо једно од физичке спремности.а лепа. фудбал, срамота ме приповедати ,волела је на крилу ,зуји ко спринтер,а голове само забија . кад брани пак ,ма брука за нас једном речју ,немош јој гола завући - па тотије . причљива ,казивала нам је страшне приповетке које је слушала од баке по матери са којом су живели .бака јој је била из мађарске ,ал из оног дела нуз карпате права енциклопедија тајновитости о ванпирима ,  нама небаш познатој теми , тада, па стога занимљивој. да се љуби са неким од нас нико није смео ни да је упита јер смо се бојали да је  и утом боља ,па да се небрукамо . а сви одреда смо баш то једино са њоме прижељкивали. . . .онда један дан објави да јој је рођендан и даћемога прославити у башти докторкине куће зване мендерлеј .позвала нас је све.родитељи су већ припремили закуску, дууле наместио грамофон и донео плоче , а  ми остали  само се окупили .забава поче , предложи  домаћин   да се играмо врући фота ( оно знате,  сљубљењем)  Опа . предлог  прихваћен ,папирићи са именима написани ,беше нас замало ,пола пола, игра крену, дууле  извлачи имена и онда  изабрани  одлазе ушупу  у дну баште . . никад да дођем наред  , ал' ни Тјашу још неизвукоше,па се све надам . . . утом  дууле извуче: моја сека софија  и Тјаша . безвезе. но, деси се и тако.одоше њи две ушупу ,  пол енка грми зграмофона ,  kад у једном моменту  моја софија ко да је керови вијају протрча крајнас па насокак док Тјаша достојанствено, без речи оде  право у кућу .ми се само згледасмо , чусмо неко препирање и онда господин њезин тата  нас обавести да Тјаши одједном није нешто добро па се извињава у њено име ,но да ми само наставимо да се забављамо. наравно сви се спувасмо те убрзо  разиђосмо затечени недореченошћу , бадава је дууле  инсистирао да останемо . зар без Тјаше ? уствари само се преселисмо у башту кафане "плави дунав" ту ома заћошком , препуну мириса липе  у цвату у којој се неко под напито  друштво ловаца забављало  песмом "дунавом плови јелен срогови " текста  адекватног , и баш заглависмо . . . враћам се узору кући ,лепо ми ,кад на басамцима ајнфорта седи моја сека софија сва уплакана: - шта сте вас две то засрале и растуриле друштво , ја откапије - ти ћути ,узврати уплакана ,баш си скочијо да ме браниш. - браним од кога , наслућујем нешто баш неваља - па оте луде , указује - ајд лепо редом шта је било ,нико ништ незна - па Она није нормална  ,једва ће сека ,чим смо усле  ушупу  сврата навали да  ме љуби и дира . . .  чекај да ниси мало избркала , почех је одгуривати - чекај мало ти јер ми се свиђаш , видно узбуђена ће Она ,ја уствари волим женске ,  мушке презирем , ал' о овом ником немој рећи  ,молим те, убиће ме стари. - у моменту смучило ми се све ,одгурнух је уплашена , те побегох овамо  да могу да се исплачем , јебла вас Тјаша ,ни име јој није ко наше. ко посран ,сећам се ,седох поред ње на басамке и пригрлих је нежно ,тешећи.   у носу одједноми , мирис липе ,  фрушкогорске , и то овде , у сред  Медитерана . Ха . . . .  беше нас разноразних . ипак , живот нису дани који су прошли, него догађаји  . . . . . које смо запамтили .
    Oct 22, 2013 1093
  • 21 Oct 2013
    . . . мириси женског буђења одкада знам за себе су ме узбуђивали на посебан начин ,скоро као Соломона, кадгод ,на помену имена Суламка.Беше поменута тамнопута и тајанствена вртигуза из Салема – Јерусалима чуварка винограда, но слуди Цара и када му се оне ноћи пре него што је започео изградњу Храма Бог јавио у сну и рекао да затражи све што зажели,пише ,Соломон пожеле једино да му дадне Суламку за жену и поред множине постојећих .Лепо у Песми над песмама млади Краљ прослави и веридбу са Њоме , стоји прибележено.Подреди Он за вољену жену и Мудрост и јож неке друге понуђене врлине,па што би се онда ја нико, дилемис’о када су Оне у питању. Јер нити ми је више стало до мудрости , имања, власништва,престижа,разумевања ,тјст нико то не нуди , нити одмене тражи.Ко лист сам на ветру ,благо ми је ,неурачунљивом за неке озбиљније подухвате, углавном где смисла све мање има.Трајем по инерцији и док ноћ мами дан покушавам га не-важностима употпунити да досада живчана неби узела маха,а што неваља, лекари указују.Егзистенцијални посао својим финансијским реципроцитетом више користи фамилији него мојим потребама којих и нешто немам,кад размислим , тјст толико ми мало треба -да ми ништа и нетреба, уствари.Једино женске ,које подразумевају и улагања уњих ,кваре концепцију и то целој замисли о безвезности свега даје нови замах ,па се ипак определих за самодоказивање како бих своју сујету ( које уопште немам ) задовољио бијо.И отуда веома синхронизовано ходамо Сујета ,ја, неважност & женске , тјс обрнутим редом, а све због Суламке која слуди Цара , спочетка овог кругоказа ,па како онда, јааадо ја ,да гузовртним туристкињама одолим ,а царски се не осећајући , питање је . . .   исповеда ми се 1 Крешимир,незнатега, начитан , док му шетамо миљеницу корњачу Муњу око тераријума ,ејлом (енглеско пиво , прим аут.) пристојно обојица грундирани.
  • . . . мириси женског буђења одкада знам за себе су ме узбуђивали на посебан начин ,скоро као Соломона, кадгод ,на помену имена Суламка.Беше поменута тамнопута и тајанствена вртигуза из Салема – Јерусалима чуварка винограда, но слуди Цара и када му се оне ноћи пре него што је започео изградњу Храма Бог јавио у сну и рекао да затражи све што зажели,пише ,Соломон пожеле једино да му дадне Суламку за жену и поред множине постојећих .Лепо у Песми над песмама млади Краљ прослави и веридбу са Њоме , стоји прибележено.Подреди Он за вољену жену и Мудрост и јож неке друге понуђене врлине,па што би се онда ја нико, дилемис’о када су Оне у питању. Јер нити ми је више стало до мудрости , имања, власништва,престижа,разумевања ,тјст нико то не нуди , нити одмене тражи.Ко лист сам на ветру ,благо ми је ,неурачунљивом за неке озбиљније подухвате, углавном где смисла све мање има.Трајем по инерцији и док ноћ мами дан покушавам га не-важностима употпунити да досада живчана неби узела маха,а што неваља, лекари указују.Егзистенцијални посао својим финансијским реципроцитетом више користи фамилији него мојим потребама којих и нешто немам,кад размислим , тјст толико ми мало треба -да ми ништа и нетреба, уствари.Једино женске ,које подразумевају и улагања уњих ,кваре концепцију и то целој замисли о безвезности свега даје нови замах ,па се ипак определих за самодоказивање како бих своју сујету ( које уопште немам ) задовољио бијо.И отуда веома синхронизовано ходамо Сујета ,ја, неважност & женске , тјс обрнутим редом, а све због Суламке која слуди Цара , спочетка овог кругоказа ,па како онда, јааадо ја ,да гузовртним туристкињама одолим ,а царски се не осећајући , питање је . . .   исповеда ми се 1 Крешимир,незнатега, начитан , док му шетамо миљеницу корњачу Муњу око тераријума ,ејлом (енглеско пиво , прим аут.) пристојно обојица грундирани.
    Oct 21, 2013 1192
  • 16 Oct 2013
    док шетам синоћ програм 10 хиљада корака свако вече и умрећеш здрав, присећам се записа развратника В. Зупан-а из затворских му антимемоара насловљеним Левитан - за разговоре удвоје најпогодније је ћутање,    ја,пак, неуспешно оперисан од ћутања, надасве транспарентан, посебно кад су у питању сексуалне догодовштинеми, данас, здравствено срозан а притом докон до лудила,учинио бих казну према себи да не укажем како сам свестан кад вулгаризмима детаљно опишем коиталну ситуацију да ћу након читања је, а ко нормалан неби макар оком то прелетео ,бити почесто прозван (и од мушких), који пак немогу одолети погледу на вртигузу са силикон сисићима у нади да ће баш она својим влажним муфом заробити баш њега. упросеку смо , ми мушки, неотесани шљакери препуни фриволних коментара чим сукњу спазимо.и тако у пространству умишљене ливаде којом ево пред сумрак ходим, затекнем се на моменте у раскораку са речима јер почињу да ме изневеравају, мене, пензионера, коме је језик једини изразитељ мисли, мене, коме је машта архитекта стваралаштвами ( е сад га усра начисто, испаде ко да сам битан). чекај, уствари јесам. себи.веру у историју давно изгубих.разочараламе.некада мамећа сада ме оставља равнодушним те све волијем дистанцу и самоћу.исчекујем рађање сунца Те умишљам начин на који ће се данашњи дан уписати у мени.да сам сликар, ни по јада, но поверовах давно речима а сад и оне почеше да ме мимоилазе па слутим беспомоћност.све мање имају смисла нагваждања о ништавилу постојања. Јасперс и Киркегор ме остављају млаким.Сартра ни да такнем више не желим. но ипак не посматрам ја баш вазда, ко сада, себе очима критичара. не. можда је пак, дошло време да се упитам колико је у мени властите конструкције а колико стеченог од предака иако читах да на тој дилеми безуспешно ломише се и Платон и Декарт.да, и Лајбниц.то што волим да оперишем лингвистичким изненађењима није посебност.резултат је мојега сталног чуђења у усусретању са тајном сивих ћелија.отуд и бреме недоречености у мојем писању јер не допуштам да ме понесу љубичасти таласи аметиста.стога,   иако ме ( додуше све ређе) заведе кич лепог те путеност женског тела све се више посвећујем природи .можда је (ипак) тајна . . уњој.   или у рафинираним сенкама Вернера или . . . Ван Ајка ?
  • док шетам синоћ програм 10 хиљада корака свако вече и умрећеш здрав, присећам се записа развратника В. Зупан-а из затворских му антимемоара насловљеним Левитан - за разговоре удвоје најпогодније је ћутање,    ја,пак, неуспешно оперисан од ћутања, надасве транспарентан, посебно кад су у питању сексуалне догодовштинеми, данас, здравствено срозан а притом докон до лудила,учинио бих казну према себи да не укажем како сам свестан кад вулгаризмима детаљно опишем коиталну ситуацију да ћу након читања је, а ко нормалан неби макар оком то прелетео ,бити почесто прозван (и од мушких), који пак немогу одолети погледу на вртигузу са силикон сисићима у нади да ће баш она својим влажним муфом заробити баш њега. упросеку смо , ми мушки, неотесани шљакери препуни фриволних коментара чим сукњу спазимо.и тако у пространству умишљене ливаде којом ево пред сумрак ходим, затекнем се на моменте у раскораку са речима јер почињу да ме изневеравају, мене, пензионера, коме је језик једини изразитељ мисли, мене, коме је машта архитекта стваралаштвами ( е сад га усра начисто, испаде ко да сам битан). чекај, уствари јесам. себи.веру у историју давно изгубих.разочараламе.некада мамећа сада ме оставља равнодушним те све волијем дистанцу и самоћу.исчекујем рађање сунца Те умишљам начин на који ће се данашњи дан уписати у мени.да сам сликар, ни по јада, но поверовах давно речима а сад и оне почеше да ме мимоилазе па слутим беспомоћност.све мање имају смисла нагваждања о ништавилу постојања. Јасперс и Киркегор ме остављају млаким.Сартра ни да такнем више не желим. но ипак не посматрам ја баш вазда, ко сада, себе очима критичара. не. можда је пак, дошло време да се упитам колико је у мени властите конструкције а колико стеченог од предака иако читах да на тој дилеми безуспешно ломише се и Платон и Декарт.да, и Лајбниц.то што волим да оперишем лингвистичким изненађењима није посебност.резултат је мојега сталног чуђења у усусретању са тајном сивих ћелија.отуд и бреме недоречености у мојем писању јер не допуштам да ме понесу љубичасти таласи аметиста.стога,   иако ме ( додуше све ређе) заведе кич лепог те путеност женског тела све се више посвећујем природи .можда је (ипак) тајна . . уњој.   или у рафинираним сенкама Вернера или . . . Ван Ајка ?
    Oct 16, 2013 1146
  • 15 Oct 2013
    састав на тему . . .музикалну на овим страницама већ је била поменута склоност мештана села у којем одрастах ка музичком изразу а у форми слушања песама, номисе данас  помеморији сећања проврзмо Свилени. бирташица Вера углавном је преферирала мушке вокалне солисте у рестауранту кои је држала накрај села,нуздунав откако је невенчани муж Грдосија отпраћако чамцом са последњом пјевач'цом Намигушом преко кафутогу ,низводу.   изглед солисте при одабиру био је Вери најбитнији.што већи.у свему.недостатак слуха те певачког умећа надокнађиваосе снагом новоуведених техничких помагала у виду микрофона и ситнисајзера.ретко је кои певач издржао за Вериним микрофоном дуже од 30 ноћења.Вера захтевна како у музичком понашању тако и накнадно кревецком доујтру, скомолели ватали су маглу извођачи, окићени шљивастом ниском оковрата 1 по 1 док једаред ко изводе ненабаса Свилени.ако је иком име боље пристајало уз изглед,а неверујем, пљунтеме софтано.сишо изафтобуса исхрвацке баш пред поменутим угоститељским објектом,па навратијо, било лето, на кабезу и осто занавек. умало.   нико то никада докучио ние сучим је тај прозрачни зракопрц родом из прелепог загорја, знатно старији, веру уреко.у репертоарско изражавање увео је новину, неке сетне песме ољубави те судбини испреплетане тужно на бази несрећних разочарења личних, те  у пару.баш се пријатно инвентар гости наплачу па кад оду кућама гасирани добро изгазе жене чисто онако, тешко им било, унутарњи.   убрзо Вера почела да копни зујећи окоСвиленог угађајућиму а и растерујући доконе сеоске профукњаче кое око бацише у правцу њезина певача.почо Свилени и да конпонује па га се присећам жутог у лицу скајданком ( ми деца мислили да псује кад је ту реч изговоријо ) подмишком, оде до брзака ди се поток удунав уплито, па под врбама инспирацију исчекива оћелдоћиму у небеску кајданку завирујући преписа ради.  ускоро га сви уселу по кајданки знали а понеки мушки му баш здраво завидити почињали . . . и тако ходало док се једаред ние вратијо сконпоновања. наиме једно придвече рибари кои су потим поменутим врбама чамце везивали нашлиму кајданку и видли здраво изгажен глиб, ко да се рво неко јако. и ништа после. Свилени једноставно несто. додуше приповедали једни који су коње терали навашар прекофрушке у равни срем да су на неком вандрокашу видли прстена којега је Вера Свиленом даровала једног славља предсвима у рестауранту. ал ити свашара били пијани. . . .    дуго је још потом Вера чувала нађену кајданку и уњој једину песму, додуше још у концепту, насловљену . . дођи да те изуједа деда.   уствари, да транспарентан будем посве. на предње ме потсети судбина енглеског поларног истраживача Oates Lawrenca ,члана Скотове  експедиције на Антарктик који  ,о чему баш читам, беше март 1912 ,left the tent on his 32 nd birtday saying: - I am just going outside, and may be some time .   he never returned 
  • састав на тему . . .музикалну на овим страницама већ је била поменута склоност мештана села у којем одрастах ка музичком изразу а у форми слушања песама, номисе данас  помеморији сећања проврзмо Свилени. бирташица Вера углавном је преферирала мушке вокалне солисте у рестауранту кои је држала накрај села,нуздунав откако је невенчани муж Грдосија отпраћако чамцом са последњом пјевач'цом Намигушом преко кафутогу ,низводу.   изглед солисте при одабиру био је Вери најбитнији.што већи.у свему.недостатак слуха те певачког умећа надокнађиваосе снагом новоуведених техничких помагала у виду микрофона и ситнисајзера.ретко је кои певач издржао за Вериним микрофоном дуже од 30 ноћења.Вера захтевна како у музичком понашању тако и накнадно кревецком доујтру, скомолели ватали су маглу извођачи, окићени шљивастом ниском оковрата 1 по 1 док једаред ко изводе ненабаса Свилени.ако је иком име боље пристајало уз изглед,а неверујем, пљунтеме софтано.сишо изафтобуса исхрвацке баш пред поменутим угоститељским објектом,па навратијо, било лето, на кабезу и осто занавек. умало.   нико то никада докучио ние сучим је тај прозрачни зракопрц родом из прелепог загорја, знатно старији, веру уреко.у репертоарско изражавање увео је новину, неке сетне песме ољубави те судбини испреплетане тужно на бази несрећних разочарења личних, те  у пару.баш се пријатно инвентар гости наплачу па кад оду кућама гасирани добро изгазе жене чисто онако, тешко им било, унутарњи.   убрзо Вера почела да копни зујећи окоСвиленог угађајућиму а и растерујући доконе сеоске профукњаче кое око бацише у правцу њезина певача.почо Свилени и да конпонује па га се присећам жутог у лицу скајданком ( ми деца мислили да псује кад је ту реч изговоријо ) подмишком, оде до брзака ди се поток удунав уплито, па под врбама инспирацију исчекива оћелдоћиму у небеску кајданку завирујући преписа ради.  ускоро га сви уселу по кајданки знали а понеки мушки му баш здраво завидити почињали . . . и тако ходало док се једаред ние вратијо сконпоновања. наиме једно придвече рибари кои су потим поменутим врбама чамце везивали нашлиму кајданку и видли здраво изгажен глиб, ко да се рво неко јако. и ништа после. Свилени једноставно несто. додуше приповедали једни који су коње терали навашар прекофрушке у равни срем да су на неком вандрокашу видли прстена којега је Вера Свиленом даровала једног славља предсвима у рестауранту. ал ити свашара били пијани. . . .    дуго је још потом Вера чувала нађену кајданку и уњој једину песму, додуше још у концепту, насловљену . . дођи да те изуједа деда.   уствари, да транспарентан будем посве. на предње ме потсети судбина енглеског поларног истраживача Oates Lawrenca ,члана Скотове  експедиције на Антарктик који  ,о чему баш читам, беше март 1912 ,left the tent on his 32 nd birtday saying: - I am just going outside, and may be some time .   he never returned 
    Oct 15, 2013 961
  • 15 Oct 2013
    недугачак састав на тему . . музејолошку валету волим ,валету обожавам, њезинсам постао зависник, комотно би ме local council могао ко водича посокацима упослити , набази љубавној би то радијо, јер ме слудила начисто ко унеком трансусам, посебно кад ноћ смакне средину јер ко уме да чује, валета (званично, A World Heritage City), но за нас становнике, A City of Bells, Jells & Smells, уме маштовито да лаже.предуслов је поноћ,те да слушалац има обавезно друштво углави. оне друге, бистроглаве, кои у сваком моменту знају гдесу у оквиру галаксије,загребаће копљаник грандмастера пјера де ла валете папирним ноктом пооку, па ће суза настала као последица тог чина, размазати пејзаж, те му дати неку одвратност и језу у ушима, док кукњава сужњева заточених вековима у тамницама подно зидина града, не учини дасе уљези безглаво врате у стварност.засваки случај, да се има на уму.оним првим, нама, кои слуте дешавања бивша, а појам реинкарнације им нествара осећаја бљутавости у усној шупљини, граће отворити душу као мажена проститутка, сва, дојаја, предата свом пажњи склоном јахачу, те поменути историју, ту лажљивицу, која  . . . . вид мене ,погубихсе чим овалети кренем дивана , него  . . . . . ајмо теми најављеној . прекосокака нешироког где  у палати Gauci гњездо свих,  налази се зграда National Museum of Fine Arts. репрезентативно здање броји неких 250 августа сећања. некад престижна палата малтешког ноблеса, која је иза подебеле капије од знатижељника успешно крила породичне интиме, задњих тридесетак августа спада у једну од најпосећенијих у валети из простог разлога што у миру својих одаја пружа неопходне услове за делатност тако едукативно битне институције. тематски разврстане целине, како по стилу, тако ипо времену настајања, заљубљеницима ове врсте личне надоградње посве успешно шире скученост хоризоната личних.неки дан, пак, ужурбаност, те полиција.пријављена на велика звона, крађа.наиме, у чуду су упитали једни посетиоци, дежурног у одајама, за разлог празнине  рустик рама  у одељењу знаменитих, а без неопходне пропратне информације. пиш међу поменутим настаде када се и дежурни упита . . исто.он, кои то причувава.док си реко ома позвани су стручњаци који констатоваше да је портрет 7 десетог Гранд Мастераof the Sovereign Military Hospitaller Order of St. John, of Jerusalem of Rhodes and of Malta, Емануел Де Рохан Де Полдуц -а, уље на платну из а.д. 1780, елегантно и натенане, закључише зналци анализирајући рез на остатку платна нуз рам, одлепршало.е сад, портрета Значајног има још.у овом случају фрка се надигла . . зарад сликара малтеза који је портрет урадио.Giusepe Grech,неоспорни таленат, настављач школе каравађове уради у својем кратком животном трајању само овај портрет и још се боја није ни осушила на њему, у 24 животној години оде . . . . Творцу на истину.кажу.оста портрет да сећа на обојицу. посебно сликара.поводом догађаја у локалном The Times -у ликовни критичар A.Mizzi осу дрвље+камење на квалитет обезбеђења националног блага.како се полуинформисаним предају на чување непроцењивости, да поменути углавном дремају на радном месту ( а шта друго и чинит' имje у миру и ладовини музејског простора , ово ја приметих), те да Малта, сваке године све више трпи од организоване крађе уметнина и да је крајње време да . . . негушим вас више. а посетиоца музеумских, у вреле летње дане, овде, стварно мноштво.и све и више. па ти сад одреди неваспитаног. чик !
  • недугачак састав на тему . . музејолошку валету волим ,валету обожавам, њезинсам постао зависник, комотно би ме local council могао ко водича посокацима упослити , набази љубавној би то радијо, јер ме слудила начисто ко унеком трансусам, посебно кад ноћ смакне средину јер ко уме да чује, валета (званично, A World Heritage City), но за нас становнике, A City of Bells, Jells & Smells, уме маштовито да лаже.предуслов је поноћ,те да слушалац има обавезно друштво углави. оне друге, бистроглаве, кои у сваком моменту знају гдесу у оквиру галаксије,загребаће копљаник грандмастера пјера де ла валете папирним ноктом пооку, па ће суза настала као последица тог чина, размазати пејзаж, те му дати неку одвратност и језу у ушима, док кукњава сужњева заточених вековима у тамницама подно зидина града, не учини дасе уљези безглаво врате у стварност.засваки случај, да се има на уму.оним првим, нама, кои слуте дешавања бивша, а појам реинкарнације им нествара осећаја бљутавости у усној шупљини, граће отворити душу као мажена проститутка, сва, дојаја, предата свом пажњи склоном јахачу, те поменути историју, ту лажљивицу, која  . . . . вид мене ,погубихсе чим овалети кренем дивана , него  . . . . . ајмо теми најављеној . прекосокака нешироког где  у палати Gauci гњездо свих,  налази се зграда National Museum of Fine Arts. репрезентативно здање броји неких 250 августа сећања. некад престижна палата малтешког ноблеса, која је иза подебеле капије од знатижељника успешно крила породичне интиме, задњих тридесетак августа спада у једну од најпосећенијих у валети из простог разлога што у миру својих одаја пружа неопходне услове за делатност тако едукативно битне институције. тематски разврстане целине, како по стилу, тако ипо времену настајања, заљубљеницима ове врсте личне надоградње посве успешно шире скученост хоризоната личних.неки дан, пак, ужурбаност, те полиција.пријављена на велика звона, крађа.наиме, у чуду су упитали једни посетиоци, дежурног у одајама, за разлог празнине  рустик рама  у одељењу знаменитих, а без неопходне пропратне информације. пиш међу поменутим настаде када се и дежурни упита . . исто.он, кои то причувава.док си реко ома позвани су стручњаци који констатоваше да је портрет 7 десетог Гранд Мастераof the Sovereign Military Hospitaller Order of St. John, of Jerusalem of Rhodes and of Malta, Емануел Де Рохан Де Полдуц -а, уље на платну из а.д. 1780, елегантно и натенане, закључише зналци анализирајући рез на остатку платна нуз рам, одлепршало.е сад, портрета Значајног има још.у овом случају фрка се надигла . . зарад сликара малтеза који је портрет урадио.Giusepe Grech,неоспорни таленат, настављач школе каравађове уради у својем кратком животном трајању само овај портрет и још се боја није ни осушила на њему, у 24 животној години оде . . . . Творцу на истину.кажу.оста портрет да сећа на обојицу. посебно сликара.поводом догађаја у локалном The Times -у ликовни критичар A.Mizzi осу дрвље+камење на квалитет обезбеђења националног блага.како се полуинформисаним предају на чување непроцењивости, да поменути углавном дремају на радном месту ( а шта друго и чинит' имje у миру и ладовини музејског простора , ово ја приметих), те да Малта, сваке године све више трпи од организоване крађе уметнина и да је крајње време да . . . негушим вас више. а посетиоца музеумских, у вреле летње дане, овде, стварно мноштво.и све и више. па ти сад одреди неваспитаног. чик !
    Oct 15, 2013 1195
  • 13 Oct 2013
    искричавост мојих духовних немира доводи ме  у сулудо стање тежња к новом упорно ме дира вртим се укруг, поразно сазнање   у генима осећам сисата једра не држи ме место а даљине мааме немири кидају ,судба старог кедра очигледно желим из духовне таме   при сусрету лажне наде будим све ме чешће затиче кајање мало желим , а још мање нудим једном речју . . . истиче трајање
  • искричавост мојих духовних немира доводи ме  у сулудо стање тежња к новом упорно ме дира вртим се укруг, поразно сазнање   у генима осећам сисата једра не држи ме место а даљине мааме немири кидају ,судба старог кедра очигледно желим из духовне таме   при сусрету лажне наде будим све ме чешће затиче кајање мало желим , а још мање нудим једном речју . . . истиче трајање
    Oct 13, 2013 1262
  • 13 Oct 2013
    састав на тему . . .(ауто)биографску) биосам врло ружна беба.толико гадна да не постоји ни 1 фотос истог мојег животног перијода. нико се несећа  да ме је видео у шетњи са матером, а о оцу и да не говорим. Њему самсе, благо речено, гадијо.  Водила ме баба и то ван села да се деца не уплаше па ме сањају и вриште. Сестрами пак била лепотица, толико изразита да су је позајмљивали однас да је гурају у колици  сокаком па  да изгледа ко да је њиова.пуни су рамови позидовима наше куће њезиног лика истог перијода. плавушанка са локницама око лица ко федери растегнути. . .    Еее,кад сам ушколу крено то је била већ друга приповетка.иако гадан сви одреда су зазирали од мене зарад паметими.ко пчела,говорилису.било је довољно да само једаред начујем онечем и заувек незаборавим.из рачуна, например,учитељ ни неда задаћу а ја већ решијо.док други сабирају, ја и поделијо.све изглаве.а и писање ми умало ишло,рукопис леп тек малко дрктав улево вуко, тачно сам знао како треба увод, радњу па закључак поређати усаставу, само нисам имо стрпљења да развучем тему па све набројано напо стране одрађиво.брзотрз ,крстијо ме учитељ Воја.ал и таки кружили су ми састави пошколи а другима криво што тако неумеју појелибиме,алсу зарад гадноћеме одустајали.учитељ нам је бијо јако учен,и немачки знао, па га се сви бојали а ја не јер сам све знао увек,нинезнам откуд ми то.сви мои бесталента,а малко и блесави.сестра лепа ал тупа ко сикира здрвљаника  издругог дворишта.шупље изнутра, а лепо споља.но нузмене паметног иона се провлачила крошколу,а  њене  друарице ме се све мање бојале, гадног . . .   Данас сам,просто минепријатно  написати, лепотан.висок, гавранцрн, мустаћи, течно слушам  неколико језика,мишићав,тврд свугде,имам стан, ролекса,одела ни незнам колко,спорцка  кола,посао,мобилни,лапатопа најновијег (чек јесам нешто прескочијо ) да и викендицу уфрушкој и поред свега сам и момак још.новце ни не бројим толкоије, женских, ко блата после јаке кише.када су самном слуђенесу сиротице и незнају шта би пре  дал да ме гледају или пипну све одреда,до једне.ето шта је шала природе. а сестра данас . . срамотаме што смо род.прожгадиласе толико да кад се шминка угаси светло да се негледа.излази само ноћу да је непрепознају.ја са њоме комуницирам искључиво мобилним и онда држим салвету преко уста,па се шалим, шаљив, да није важно родитисе леп него треба то и остати,а она се вређа нато . . .   е онда је наишло једно војно лице,били неки маневри окосела и оженијоми сестру.воло плаве а ионако никад ние кодкуће,теренац, па му свеедно јел му жена лепа ил акреп и већ после непуна 4 месеца добили бебу, исти ја, ко мали,гадну и још женско.Војно лице, да се утепа од несреће. А мене непажњом једна смотала .заборавила пилулу а и браћајој бацила око на мене да се реше лујке.ја се нећко као,ал пред цевима (кратка 9ка) ома присто. додуше била је имућна,матори јој имо фабрикицу цеви канализацијони отпластике а то се баш тражило јер свако мора дапростите на неизразу, па се то мора одвести негде.ми се младенци уселили у по њиове куће онај део добазена (покривеног) јер је моја волела дасе здругарицама јарцају уводи.евоји.   све било меблирано ко у продавници намештаја. инама се онда родили за кои месец, близанци ал смесец дана разлике, 1 пред поноћ 29 фебруара, а други првог марта који минут спочетка,па је сада Ставра 4 године млађи одЈаше.а исти, лепи ко анђелчићи с косама плавим локнастим, на Теетуим. свијиВолу . . . .
  • састав на тему . . .(ауто)биографску) биосам врло ружна беба.толико гадна да не постоји ни 1 фотос истог мојег животног перијода. нико се несећа  да ме је видео у шетњи са матером, а о оцу и да не говорим. Њему самсе, благо речено, гадијо.  Водила ме баба и то ван села да се деца не уплаше па ме сањају и вриште. Сестрами пак била лепотица, толико изразита да су је позајмљивали однас да је гурају у колици  сокаком па  да изгледа ко да је њиова.пуни су рамови позидовима наше куће њезиног лика истог перијода. плавушанка са локницама око лица ко федери растегнути. . .    Еее,кад сам ушколу крено то је била већ друга приповетка.иако гадан сви одреда су зазирали од мене зарад паметими.ко пчела,говорилису.било је довољно да само једаред начујем онечем и заувек незаборавим.из рачуна, например,учитељ ни неда задаћу а ја већ решијо.док други сабирају, ја и поделијо.све изглаве.а и писање ми умало ишло,рукопис леп тек малко дрктав улево вуко, тачно сам знао како треба увод, радњу па закључак поређати усаставу, само нисам имо стрпљења да развучем тему па све набројано напо стране одрађиво.брзотрз ,крстијо ме учитељ Воја.ал и таки кружили су ми састави пошколи а другима криво што тако неумеју појелибиме,алсу зарад гадноћеме одустајали.учитељ нам је бијо јако учен,и немачки знао, па га се сви бојали а ја не јер сам све знао увек,нинезнам откуд ми то.сви мои бесталента,а малко и блесави.сестра лепа ал тупа ко сикира здрвљаника  издругог дворишта.шупље изнутра, а лепо споља.но нузмене паметног иона се провлачила крошколу,а  њене  друарице ме се све мање бојале, гадног . . .   Данас сам,просто минепријатно  написати, лепотан.висок, гавранцрн, мустаћи, течно слушам  неколико језика,мишићав,тврд свугде,имам стан, ролекса,одела ни незнам колко,спорцка  кола,посао,мобилни,лапатопа најновијег (чек јесам нешто прескочијо ) да и викендицу уфрушкој и поред свега сам и момак још.новце ни не бројим толкоије, женских, ко блата после јаке кише.када су самном слуђенесу сиротице и незнају шта би пре  дал да ме гледају или пипну све одреда,до једне.ето шта је шала природе. а сестра данас . . срамотаме што смо род.прожгадиласе толико да кад се шминка угаси светло да се негледа.излази само ноћу да је непрепознају.ја са њоме комуницирам искључиво мобилним и онда држим салвету преко уста,па се шалим, шаљив, да није важно родитисе леп него треба то и остати,а она се вређа нато . . .   е онда је наишло једно војно лице,били неки маневри окосела и оженијоми сестру.воло плаве а ионако никад ние кодкуће,теренац, па му свеедно јел му жена лепа ил акреп и већ после непуна 4 месеца добили бебу, исти ја, ко мали,гадну и још женско.Војно лице, да се утепа од несреће. А мене непажњом једна смотала .заборавила пилулу а и браћајој бацила око на мене да се реше лујке.ја се нећко као,ал пред цевима (кратка 9ка) ома присто. додуше била је имућна,матори јој имо фабрикицу цеви канализацијони отпластике а то се баш тражило јер свако мора дапростите на неизразу, па се то мора одвести негде.ми се младенци уселили у по њиове куће онај део добазена (покривеног) јер је моја волела дасе здругарицама јарцају уводи.евоји.   све било меблирано ко у продавници намештаја. инама се онда родили за кои месец, близанци ал смесец дана разлике, 1 пред поноћ 29 фебруара, а други првог марта који минут спочетка,па је сада Ставра 4 године млађи одЈаше.а исти, лепи ко анђелчићи с косама плавим локнастим, на Теетуим. свијиВолу . . . .
    Oct 13, 2013 1596
  • 09 Oct 2013
    условљен да се зарад прописа у струци којом се деценијама бавих истих слепо придржавам без могућности инпровизације их, не једном сам зажалио, када сам се оно пре више од пола века предомишљао шта уживоту да аргатујем ( а избора није да ние било). мамио ме тада приступом одрастању сусед Фана, пар година старији на чију сам сестру малко ко притрзаво платонски без дирања мислим, иако ме њена другарица већ била објашила ногама спреда унашој башти за шимширом, а гаћице ние имала, јер лето би', па коићејој. пао ту и неки почетнички назови прц и отада она умислила да ме тиме затеченог збарила.ју, како само изгреши, неваљала, јер мени се око окачило офанину Секу са којом сам ишао заједно у музичку школу. Она виолина, ја клавир.идеалан спој, замишљах ,би био. почех и нешто као да компонујем, јер рећићете и сами, са 7 нота се исказати, плус оно малко што узњих иде, то и није неки кумст. То што је Сека писала песмице мени се чинило недостижно јер слова је ипак 30, има ту да се добрано ознојиш да их сложиш у речи повољити па тек онда да се намучиш да те речи усагласиш у стих па у упесму. Е то је већ било домога.Фану те бриге мориле нису , повисок плавушан спортског изгледа, веслач у локалном клубу, гимнастичар, виолиниста из средње музичке коју је уз класичну гимназију олако здрљо, студирао је медицину и цртао феноменално за наш тинејџерски укус. Додуше медицина му је била већ други факултет на којем се пробао јер му на филозофском указаше да то није за њега, треба пуно мислити што за његов, већ начет мозак, није било препоручљиво. Наиме фана је након пубертета почео да показује знаке опичености, нама деци атрактивне, али одраслим из окружења и баш не тако. Умео је да на тек окречену фасаду комшијске куће масном кредом набрзака прецрта неке фантазмагорије из своје главе, понекад баш скарадне за оно време послератно, тако да му се мати баш накречила туђих зидова. Биле су то касне 1950-те године . деценије после ових догађања кад се сретох са делима Жан Мишела Баскијат-а те Кејт Харинг-а прошла ме је блага језа јер то је био реинкарнирани Фана . . . до у детаљ, али после 30 так година.е да је педесетих уном саду живео неки Енди Ворхол ( који је протежирао поменуту двојицу) ко зна како би Фана завршио. Овако тужно се са њиме издешавало. наиме на часу анатомије украо је са обдукционог стола прст леша па га касније убацио у цегер комшинице коју је на путу ка кући срео крај пијаце .можете само замислити joj фацу када је прст пронашла међ зеленишом и шницлама код месара насеченим.прва реакција је била да се врати у месару и преброји прсте мајстору за тезгом ( причала касније ). могао је фана сатима да вежба виолину закључан у својој соби. Потом би опет данима само цртао отуђен од свих те чекао ветровит дан па да са спратне терасе станаим те своје цртеже оловком а и по који акварел баца а они ношени низ улицу били клинцима из околине повод да се зањих отимају.сва та дешавања некако су ме удаљила од секе му јер се она зарад бруке због брата потпуно изоловала од дружења. Фану су недуго потом одвели увршац и тамо је потрајао до свог краја у 25-ој. сека се умеђувремену са родитељима преселила у словенију ( отац био војно лице) и свака нам се веза прекиде . . .Сетим их се обое и данас кад докон заседнем за клавијатуру петроф-а.  Није то нека свирка више је набадање дирки ,прсти укочени, а меморија ноте позаборављала.да су пре пола века код нас постојали рачунари те генетички алгоритми као начин претраживања неуређеног музичког простора могућих композиција ја бих као оператор селекцијом симулирао иновативни процес добијања нових решења комбинацијом претходних бирајући, наравски, њихове најбоље делове. Па док се власи не досете, упс. Но тога не би и ја се градитељству определих ( уз опаску спочетка овог присета) но заљубљеност у ноте остаде завазда док флертовање са словима што сам старији поче прерастати у омађијаност која ме уме сатима везати за тастатуру лап топа небили кроз замршеност приказа из дрангуларијума присетами исчачкао нагомиланост речи да их у причицу сортирам. К'о сада.  није богме лако скрибоман бити но је свакако лакше до оратор бити јер утом случају неможе да се пренебегне речна заврзлама из наслова овог саставами , нити то да уметност исправног говора између осталог подразумева да се има на уму да контролисана тишина притом може бити много ефикаснија него изговорене речи. а то би ме слудило, баш, одћутње оперисаног.
  • условљен да се зарад прописа у струци којом се деценијама бавих истих слепо придржавам без могућности инпровизације их, не једном сам зажалио, када сам се оно пре више од пола века предомишљао шта уживоту да аргатујем ( а избора није да ние било). мамио ме тада приступом одрастању сусед Фана, пар година старији на чију сам сестру малко ко притрзаво платонски без дирања мислим, иако ме њена другарица већ била објашила ногама спреда унашој башти за шимширом, а гаћице ние имала, јер лето би', па коићејој. пао ту и неки почетнички назови прц и отада она умислила да ме тиме затеченог збарила.ју, како само изгреши, неваљала, јер мени се око окачило офанину Секу са којом сам ишао заједно у музичку школу. Она виолина, ја клавир.идеалан спој, замишљах ,би био. почех и нешто као да компонујем, јер рећићете и сами, са 7 нота се исказати, плус оно малко што узњих иде, то и није неки кумст. То што је Сека писала песмице мени се чинило недостижно јер слова је ипак 30, има ту да се добрано ознојиш да их сложиш у речи повољити па тек онда да се намучиш да те речи усагласиш у стих па у упесму. Е то је већ било домога.Фану те бриге мориле нису , повисок плавушан спортског изгледа, веслач у локалном клубу, гимнастичар, виолиниста из средње музичке коју је уз класичну гимназију олако здрљо, студирао је медицину и цртао феноменално за наш тинејџерски укус. Додуше медицина му је била већ други факултет на којем се пробао јер му на филозофском указаше да то није за њега, треба пуно мислити што за његов, већ начет мозак, није било препоручљиво. Наиме фана је након пубертета почео да показује знаке опичености, нама деци атрактивне, али одраслим из окружења и баш не тако. Умео је да на тек окречену фасаду комшијске куће масном кредом набрзака прецрта неке фантазмагорије из своје главе, понекад баш скарадне за оно време послератно, тако да му се мати баш накречила туђих зидова. Биле су то касне 1950-те године . деценије после ових догађања кад се сретох са делима Жан Мишела Баскијат-а те Кејт Харинг-а прошла ме је блага језа јер то је био реинкарнирани Фана . . . до у детаљ, али после 30 так година.е да је педесетих уном саду живео неки Енди Ворхол ( који је протежирао поменуту двојицу) ко зна како би Фана завршио. Овако тужно се са њиме издешавало. наиме на часу анатомије украо је са обдукционог стола прст леша па га касније убацио у цегер комшинице коју је на путу ка кући срео крај пијаце .можете само замислити joj фацу када је прст пронашла међ зеленишом и шницлама код месара насеченим.прва реакција је била да се врати у месару и преброји прсте мајстору за тезгом ( причала касније ). могао је фана сатима да вежба виолину закључан у својој соби. Потом би опет данима само цртао отуђен од свих те чекао ветровит дан па да са спратне терасе станаим те своје цртеже оловком а и по који акварел баца а они ношени низ улицу били клинцима из околине повод да се зањих отимају.сва та дешавања некако су ме удаљила од секе му јер се она зарад бруке због брата потпуно изоловала од дружења. Фану су недуго потом одвели увршац и тамо је потрајао до свог краја у 25-ој. сека се умеђувремену са родитељима преселила у словенију ( отац био војно лице) и свака нам се веза прекиде . . .Сетим их се обое и данас кад докон заседнем за клавијатуру петроф-а.  Није то нека свирка више је набадање дирки ,прсти укочени, а меморија ноте позаборављала.да су пре пола века код нас постојали рачунари те генетички алгоритми као начин претраживања неуређеног музичког простора могућих композиција ја бих као оператор селекцијом симулирао иновативни процес добијања нових решења комбинацијом претходних бирајући, наравски, њихове најбоље делове. Па док се власи не досете, упс. Но тога не би и ја се градитељству определих ( уз опаску спочетка овог присета) но заљубљеност у ноте остаде завазда док флертовање са словима што сам старији поче прерастати у омађијаност која ме уме сатима везати за тастатуру лап топа небили кроз замршеност приказа из дрангуларијума присетами исчачкао нагомиланост речи да их у причицу сортирам. К'о сада.  није богме лако скрибоман бити но је свакако лакше до оратор бити јер утом случају неможе да се пренебегне речна заврзлама из наслова овог саставами , нити то да уметност исправног говора између осталог подразумева да се има на уму да контролисана тишина притом може бити много ефикаснија него изговорене речи. а то би ме слудило, баш, одћутње оперисаног.
    Oct 09, 2013 1572