Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
472Blogs
-
54Active Bloggers
130 blogs
-
DSR u borbi za 21. vek. Stvarno je bilo veliko zadovoljstvo sedeti sa ovim divnim i pametnim ljudima. Ako oni budu vodili budućnost nećemo imati nikakvih problema, a na ulicama će ponovo biti mladost i osmeh. Jednostavno ljudi znaju. Učinite to Vuče, Darko, Milane i Nenade. Mi smo 101% uz vas. All in all, that`s it. A sada priča o stvarima protiv kojih se oni bore, žele da ih sistemski promene i prilagode građanima zarad uspešnosti i boljeg poslovanja. Iz neznanja, neposlovnosti ili bahatosti uništava se jedan srpski pokušaj da na lak, brz i dosta povoljniji način poručite vozilo koje će vas prevesti iz tačke A do tačke B. Postoji mnogo prepametnih mladih ljudi koji ne mogu da rade i da se razvijaju u i iz Srbije. Previše barijera, sputavanja i loših zakona koji koče moderno poslovanje. Sigurno ste čuli za Car:go servis. Takozvani srpski Uber. Ona vam omogućava da na lak, brz i dosta povoljniji način poručite vozilo koje će vas prevesti iz tačke A do tačke B. Taj servis su pokrenuli sjajni mladi ambicionzi ljudi. Iz Srbije. Nisu želeli da svoj biznis pokreću iz Irske, Bugarske, Delavera. Ne. Samo iz Srbije. Želeli su, a i dalje žele, da ovde plaćaju poreze. Doprinose. Zapošljavaju domaće ljude. Nisu tražili nikakve beneficije, investicije države, povoljnosti. Ništa. Samo su hteli da ih država pusti da se razvijaju. Vuk Guberinić, Darko Vidić i Milan Trbojebić Ali. Uvek ima ono ali. To je nemoguće. Čekali smo dugo da dođe PayPal. Svi, uključujući i Narodnu Banku Srbije, koja je glavni kočničar modernizacije srpske privrede, reklu su da nema nikakvih prepreka za korišćenje tog servisa. I Car:Go je naravno omogućio svojim korisnicima da plaćaju za usluge prevoza putem PayPala. Ali. Opet ono ali sa početka pasusa. Dolaze problemi. PayPal nije dozvoljen u okviru Srbije. Jer, ovde je moguće plaćati samo dinarima. Iako sve preračunavamo u evrima. Plaćamo rentu za stan u evrima, platu preračunavamo u evre, stanove kupujemo u evrima, pa čak i automobile. Razmišljamo i volimo evre, ali dinar nam je nametnut. I to je sve u redu. Ali. Car:Go ne može da zna da li je korisnik stranac ili iz Srbije. Šta ako, hipotetički primer jako lako desiv u praksi, dođe Peri sa Vračara prijatelj Miquel iz Meksika, i hoće da plati prevoz ali kroz nalog Pere? Ili jednostavno Miquel napravi svoj nalog i plati PayPalom, ali u okviru Srbije? Car:Go ne zna odakle je Miquel. Niti ga interesuje. Niti može da u aplikaciji zabrani domaćim korisnicima da plaćaju PayPal, a da takvu mogućnost ostavi samo strancima. Prosto je tehnički neizvodljivo. Ali. To ljude iz Narodne Banke Srbije ne interesuje. Zato su im poslali inspekciju. Koja ih je maltretirala 6 meseci. Umesto da se fokusiraju na rast i razvoj, zapošljavanje novih ljudi, oni su vreme i novac (vreme je novac) trošili na objašnjavanje sa inspekcijama i Narodnom Bankom Srbije. Objašnjavali su im šta je to Uber, šta je to Car:go, šta je to PayPal, šta je to domicil. Ne vredi. Krše zakon. I on i sam PayPal. Da li će i PayPal biti kažnjen od strane presjajne Narodne Banke Srbije? Isti onaj PayPal za koji “ne postoje smetnja da radi u Srbiji”? Ostaje da se vidi. OBAVEZNO: Poslušajte naše gostovanje na Radio Beograd 1 gde smo detaljno pričali o ovim problemima. Da li je rešenje ugasiti firmu? Preseliti je van Srbije? Ili jednostavno prilagoditi zaostale i zastarele zakone i ljude iz 16. Veka i zameniti ih sa modernim, pametnim ljudima iz 21. Veka? Svi znamo odgovor. Zato nastavljamo da se borimo za normalnu i bolju Srbiju iz 21. veka! Sa velikim poštovanjem i uvažavanjem predstavljamo našeg gosta g.Predraga Jovanovića sa sajta Druga Strana Računara.1548 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa DSR u borbi za 21. vek. Stvarno je bilo veliko zadovoljstvo sedeti sa ovim divnim i pametnim ljudima. Ako oni budu vodili budućnost nećemo imati nikakvih problema, a na ulicama će ponovo biti mladost i osmeh. Jednostavno ljudi znaju. Učinite to Vuče, Darko, Milane i Nenade. Mi smo 101% uz vas. All in all, that`s it. A sada priča o stvarima protiv kojih se oni bore, žele da ih sistemski promene i prilagode građanima zarad uspešnosti i boljeg poslovanja. Iz neznanja, neposlovnosti ili bahatosti uništava se jedan srpski pokušaj da na lak, brz i dosta povoljniji način poručite vozilo koje će vas prevesti iz tačke A do tačke B. Postoji mnogo prepametnih mladih ljudi koji ne mogu da rade i da se razvijaju u i iz Srbije. Previše barijera, sputavanja i loših zakona koji koče moderno poslovanje. Sigurno ste čuli za Car:go servis. Takozvani srpski Uber. Ona vam omogućava da na lak, brz i dosta povoljniji način poručite vozilo koje će vas prevesti iz tačke A do tačke B. Taj servis su pokrenuli sjajni mladi ambicionzi ljudi. Iz Srbije. Nisu želeli da svoj biznis pokreću iz Irske, Bugarske, Delavera. Ne. Samo iz Srbije. Želeli su, a i dalje žele, da ovde plaćaju poreze. Doprinose. Zapošljavaju domaće ljude. Nisu tražili nikakve beneficije, investicije države, povoljnosti. Ništa. Samo su hteli da ih država pusti da se razvijaju. Vuk Guberinić, Darko Vidić i Milan Trbojebić Ali. Uvek ima ono ali. To je nemoguće. Čekali smo dugo da dođe PayPal. Svi, uključujući i Narodnu Banku Srbije, koja je glavni kočničar modernizacije srpske privrede, reklu su da nema nikakvih prepreka za korišćenje tog servisa. I Car:Go je naravno omogućio svojim korisnicima da plaćaju za usluge prevoza putem PayPala. Ali. Opet ono ali sa početka pasusa. Dolaze problemi. PayPal nije dozvoljen u okviru Srbije. Jer, ovde je moguće plaćati samo dinarima. Iako sve preračunavamo u evrima. Plaćamo rentu za stan u evrima, platu preračunavamo u evre, stanove kupujemo u evrima, pa čak i automobile. Razmišljamo i volimo evre, ali dinar nam je nametnut. I to je sve u redu. Ali. Car:Go ne može da zna da li je korisnik stranac ili iz Srbije. Šta ako, hipotetički primer jako lako desiv u praksi, dođe Peri sa Vračara prijatelj Miquel iz Meksika, i hoće da plati prevoz ali kroz nalog Pere? Ili jednostavno Miquel napravi svoj nalog i plati PayPalom, ali u okviru Srbije? Car:Go ne zna odakle je Miquel. Niti ga interesuje. Niti može da u aplikaciji zabrani domaćim korisnicima da plaćaju PayPal, a da takvu mogućnost ostavi samo strancima. Prosto je tehnički neizvodljivo. Ali. To ljude iz Narodne Banke Srbije ne interesuje. Zato su im poslali inspekciju. Koja ih je maltretirala 6 meseci. Umesto da se fokusiraju na rast i razvoj, zapošljavanje novih ljudi, oni su vreme i novac (vreme je novac) trošili na objašnjavanje sa inspekcijama i Narodnom Bankom Srbije. Objašnjavali su im šta je to Uber, šta je to Car:go, šta je to PayPal, šta je to domicil. Ne vredi. Krše zakon. I on i sam PayPal. Da li će i PayPal biti kažnjen od strane presjajne Narodne Banke Srbije? Isti onaj PayPal za koji “ne postoje smetnja da radi u Srbiji”? Ostaje da se vidi. OBAVEZNO: Poslušajte naše gostovanje na Radio Beograd 1 gde smo detaljno pričali o ovim problemima. Da li je rešenje ugasiti firmu? Preseliti je van Srbije? Ili jednostavno prilagoditi zaostale i zastarele zakone i ljude iz 16. Veka i zameniti ih sa modernim, pametnim ljudima iz 21. Veka? Svi znamo odgovor. Zato nastavljamo da se borimo za normalnu i bolju Srbiju iz 21. veka! Sa velikim poštovanjem i uvažavanjem predstavljamo našeg gosta g.Predraga Jovanovića sa sajta Druga Strana Računara.Aug 02, 2016 1548 -
Tekst koji vredi pročitati - Vanredna učenica Jovanka - tekst preuzet sa bloga mojkardiolog - Čitam u novinama priče o našim političarima koji su u poznim godinama, kroz rad i uz rad, kako se to nekad govorilo, završili fakultete ali ne mogu da se sete na kom su odseku diplomirali, koji su magistrirali ili doktorirali i došli do diploma za kraće vreme nego što je običnom čoveku potrebno da završi auto školu i dođe do vozačke dozvole, a iz ličnog iskustva znam kakve i kolike pritiske na profesore i direktore srednjih škola vrše đački roditelji, naročito oni koji imaju “vezu“ sa nekim na nekom „visokom mestu“. Sve ove gorke stvari podsetile su me na jedan događaj od pre tačno šesdeset godina. 1955. godine bio sam učenik petog razreda Druge mešovite gimnazije na Banovom Brdu u Beogradu. Te i sledeće godine, vanredna učenica gimnazije bila je Jovanka Broz. Da, Jovanka, supruga Josipa Broza Tita. E, sad, za mlađe čitaoce treba reći ko je bio taj čovek. O njemu su napisane desetine i desetine knjiga, ali, sasvim kratko on je tih godina bio predsednik Jugoslavije, maršal Jugoslavije, vrhovni zapovednik Jugoslovenske Narodne Armije, tada jedne od najjačih u Evropi, generalni sekretar, Komunističke partije Jugoslavije, nosilac tri ordena narodnog heroja Jugoslavije i svih ostalih jugoslovenskih ordena, počasni član ili doktor desetina Akademija nauka..... Njegovo ime su nosili Titograd, Titov Veles, Titovo Užice, Titov Drvar, Titovo Velenje....., glavne ulice u skoro svim gradovima Jugoslavije, stotine škola, rudnika, fabrika..... O njemu se pevalo u narodnim i zabavnim pesmama, njegova slika je bila na prvoj strani u svim bukvarima, njegovi govori i njegove svakodnevne aktivnosti su bili na prvim stranama svih novina..... U svim republikama je imao na raspolaganju najmanje po jednu ogromnu vilu, imao je svoje ostrvo Vangu sa ogromnim parkom i ličnim zoološkim vrtom. Imao je svoj „Plavi voz“ kojim je krstario po Jugi i veliki brod „Galeb“, kojim je, po nekoliko meseci, krstario po svetskim morima i okeanima, o čemu smo mi bili redovno obaveštavani preko „Filmskih žurnala“, koji su prikazivani u svim bioskopima pre početka svakog filma. Uživao je ogroman ugled širom sveta. Na ravnoj nozi, a najčešće i malo više od toga, razgovarao je sa engleskom kraljicom, sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, sa prvim čovekom Sovjetskog Saveza... Gosti, u Beogradu i na Vangi, su mu bili kraljevi, carevi, državnici, najčuveniji svetski glumci, pisci... Da skratimo priču, u Jugoslaviji, on je bio „Bog i batina“: ono što on kaže, istog trenutka se pretvaralo u zakon za više od dva miliona čalanova komunističke partije, a preko njih i za sve ostale građane Jugoslavije, a za one kojima se to što je on rekao, makar i sasvim malo nije sviđalo, a oni bili neoprezni pa to nekome i rekli, bilo je više mesta „za razmišljanje“, od kojih je najpoznatiji bio zatvor na Golom Otoku. A supruga TOG čoveka je, držeći se svih stavki Zakona o srednjim školama Srbije, po istoj proceduri i na isti način kao i sve druge vanredne učenice i učenici, polagala redom ispite iz svih predmeta sedmog, pa, iduće godine, osmog razreda gimnazije. (To su danas treći i četvrti razred gimnazije.) Desilo se da sam je jednom prilikom lično video. Stigla je automobilom koji je šofer parkirao u blizini glavnog ulaza u današnji hotel „Šumadija“. Šofer je ostao u kolima, a Jovanka, sa torbom u ruci, obučena u skromnu crnu haljinu, zajedno sa još jednom mlađom ženom, je pešice išla Ščerbinovom ulicom, ka glavnom ulazu u današnju osmogodišnju školu „Josif Pančić“, u kojoj je tada bila i gimnazija. Nas nekoliko „drugara iz kraja“ smo sedeli na jednom malom zidiću, delu ograde neke kuće, i svima nam je bilo veoma interesantno da, na nekoliko koraka udaljenosti, vidimo, danas bismo rekli, „prvu drugaricu“ Jugoslavije. Neko je glasno uzviknuo njeno ime, ona se, onako u prolazu, okrenula ka nama, osmehnula se i diskretno nam mahnula rukom. Vremenom je činjenica da je Jovanka Broz vanredna učenica naše škole postalo nešto sasvim obično, na šta niko nije obraćao neku posebnu pažnju. A onda, 1956. godine, kao bomba je odjeknula vest: MAKSA OBORIO JOVANKU. Maksa je bio naš profesor matematike Bogoljub Stanojević. To je bio jedan tih, povučen čovek za koga je, tako smo mi mislili, u životu postojala samo MATEMATIKA. Uvek lepo očešljan i uredan, nosio je, koliko se sećam, uvek jedno isto, skromno ali brižljivo ispeglano odelo, belu košulju i kravatu. Na nogama, savršeno čiste cipele, na nosu male naočare u okruglim okvirima. Niko se nikada nije žalio na njegovu ocenu, ocenjivao je tako tačno i tako pošteno da je Sveti arhangel Mihailo mogao da ga uzme za pomoćnika. U to vreme dvojka je bila ono što je danas jedinica – neprelazna ocena, i svima u školi, i nama đacima i našim profesorima, bilo je savršeno jasno da Jovanka nije znala za više od 2,49 (makar 2,50) i da nije imala nikakve šanse da dobije prelaznu ocenu, makar neku trojčicu. Ali... ona je bila NJEGOVA supruga. Pre par meseci, naš ministar finansija, kada mu, po pravilima službe, u pošti traže ličnu kartu, kaže službenici: „Znate li vi ko sam JA?“. Jovanka, kad je čula da nije položila ispit, nije rekla ništa, ustala je, pozdravila članove komisije i – otišla kući. U sledećem ispitnom roku je položila ispit. Nije mi poznato da li je neko nešto zamerao Maksi, tek u tom sledećem roku, on, na svoj lični zahtev, nije bio u ispitnoj komisiji, ali je, na našu veliku radost, ostao u našoj školi, a par godina kasnije je prešao u ministarstvo prosvete, gde je radio kao školski nadzornik za matematiku i gde je dočekao penziju. Danas, kada se, posle tolikih godina, setim svojih dragih profesora iz Druge mešovite gimnazije, pomislim kako mi danas živimo u nekoj drugoj zemlji, u zemlji u kojoj ne žive ljudi poput Makse, koji će na ispitu da obore onog koji ne zna, makar da mu je Bog otac, i poput Jovanke, koja nije rekla „Znate li vi ko sam JA“ , mada je bila udata za Boga. Објавио Moj kardiolog - kompletan tekst preuzet sa bloga www.mojkardiolog.com -1918 Objavio/la VolimoNet
-
By VolimoNet Tekst koji vredi pročitati - Vanredna učenica Jovanka - tekst preuzet sa bloga mojkardiolog - Čitam u novinama priče o našim političarima koji su u poznim godinama, kroz rad i uz rad, kako se to nekad govorilo, završili fakultete ali ne mogu da se sete na kom su odseku diplomirali, koji su magistrirali ili doktorirali i došli do diploma za kraće vreme nego što je običnom čoveku potrebno da završi auto školu i dođe do vozačke dozvole, a iz ličnog iskustva znam kakve i kolike pritiske na profesore i direktore srednjih škola vrše đački roditelji, naročito oni koji imaju “vezu“ sa nekim na nekom „visokom mestu“. Sve ove gorke stvari podsetile su me na jedan događaj od pre tačno šesdeset godina. 1955. godine bio sam učenik petog razreda Druge mešovite gimnazije na Banovom Brdu u Beogradu. Te i sledeće godine, vanredna učenica gimnazije bila je Jovanka Broz. Da, Jovanka, supruga Josipa Broza Tita. E, sad, za mlađe čitaoce treba reći ko je bio taj čovek. O njemu su napisane desetine i desetine knjiga, ali, sasvim kratko on je tih godina bio predsednik Jugoslavije, maršal Jugoslavije, vrhovni zapovednik Jugoslovenske Narodne Armije, tada jedne od najjačih u Evropi, generalni sekretar, Komunističke partije Jugoslavije, nosilac tri ordena narodnog heroja Jugoslavije i svih ostalih jugoslovenskih ordena, počasni član ili doktor desetina Akademija nauka..... Njegovo ime su nosili Titograd, Titov Veles, Titovo Užice, Titov Drvar, Titovo Velenje....., glavne ulice u skoro svim gradovima Jugoslavije, stotine škola, rudnika, fabrika..... O njemu se pevalo u narodnim i zabavnim pesmama, njegova slika je bila na prvoj strani u svim bukvarima, njegovi govori i njegove svakodnevne aktivnosti su bili na prvim stranama svih novina..... U svim republikama je imao na raspolaganju najmanje po jednu ogromnu vilu, imao je svoje ostrvo Vangu sa ogromnim parkom i ličnim zoološkim vrtom. Imao je svoj „Plavi voz“ kojim je krstario po Jugi i veliki brod „Galeb“, kojim je, po nekoliko meseci, krstario po svetskim morima i okeanima, o čemu smo mi bili redovno obaveštavani preko „Filmskih žurnala“, koji su prikazivani u svim bioskopima pre početka svakog filma. Uživao je ogroman ugled širom sveta. Na ravnoj nozi, a najčešće i malo više od toga, razgovarao je sa engleskom kraljicom, sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, sa prvim čovekom Sovjetskog Saveza... Gosti, u Beogradu i na Vangi, su mu bili kraljevi, carevi, državnici, najčuveniji svetski glumci, pisci... Da skratimo priču, u Jugoslaviji, on je bio „Bog i batina“: ono što on kaže, istog trenutka se pretvaralo u zakon za više od dva miliona čalanova komunističke partije, a preko njih i za sve ostale građane Jugoslavije, a za one kojima se to što je on rekao, makar i sasvim malo nije sviđalo, a oni bili neoprezni pa to nekome i rekli, bilo je više mesta „za razmišljanje“, od kojih je najpoznatiji bio zatvor na Golom Otoku. A supruga TOG čoveka je, držeći se svih stavki Zakona o srednjim školama Srbije, po istoj proceduri i na isti način kao i sve druge vanredne učenice i učenici, polagala redom ispite iz svih predmeta sedmog, pa, iduće godine, osmog razreda gimnazije. (To su danas treći i četvrti razred gimnazije.) Desilo se da sam je jednom prilikom lično video. Stigla je automobilom koji je šofer parkirao u blizini glavnog ulaza u današnji hotel „Šumadija“. Šofer je ostao u kolima, a Jovanka, sa torbom u ruci, obučena u skromnu crnu haljinu, zajedno sa još jednom mlađom ženom, je pešice išla Ščerbinovom ulicom, ka glavnom ulazu u današnju osmogodišnju školu „Josif Pančić“, u kojoj je tada bila i gimnazija. Nas nekoliko „drugara iz kraja“ smo sedeli na jednom malom zidiću, delu ograde neke kuće, i svima nam je bilo veoma interesantno da, na nekoliko koraka udaljenosti, vidimo, danas bismo rekli, „prvu drugaricu“ Jugoslavije. Neko je glasno uzviknuo njeno ime, ona se, onako u prolazu, okrenula ka nama, osmehnula se i diskretno nam mahnula rukom. Vremenom je činjenica da je Jovanka Broz vanredna učenica naše škole postalo nešto sasvim obično, na šta niko nije obraćao neku posebnu pažnju. A onda, 1956. godine, kao bomba je odjeknula vest: MAKSA OBORIO JOVANKU. Maksa je bio naš profesor matematike Bogoljub Stanojević. To je bio jedan tih, povučen čovek za koga je, tako smo mi mislili, u životu postojala samo MATEMATIKA. Uvek lepo očešljan i uredan, nosio je, koliko se sećam, uvek jedno isto, skromno ali brižljivo ispeglano odelo, belu košulju i kravatu. Na nogama, savršeno čiste cipele, na nosu male naočare u okruglim okvirima. Niko se nikada nije žalio na njegovu ocenu, ocenjivao je tako tačno i tako pošteno da je Sveti arhangel Mihailo mogao da ga uzme za pomoćnika. U to vreme dvojka je bila ono što je danas jedinica – neprelazna ocena, i svima u školi, i nama đacima i našim profesorima, bilo je savršeno jasno da Jovanka nije znala za više od 2,49 (makar 2,50) i da nije imala nikakve šanse da dobije prelaznu ocenu, makar neku trojčicu. Ali... ona je bila NJEGOVA supruga. Pre par meseci, naš ministar finansija, kada mu, po pravilima službe, u pošti traže ličnu kartu, kaže službenici: „Znate li vi ko sam JA?“. Jovanka, kad je čula da nije položila ispit, nije rekla ništa, ustala je, pozdravila članove komisije i – otišla kući. U sledećem ispitnom roku je položila ispit. Nije mi poznato da li je neko nešto zamerao Maksi, tek u tom sledećem roku, on, na svoj lični zahtev, nije bio u ispitnoj komisiji, ali je, na našu veliku radost, ostao u našoj školi, a par godina kasnije je prešao u ministarstvo prosvete, gde je radio kao školski nadzornik za matematiku i gde je dočekao penziju. Danas, kada se, posle tolikih godina, setim svojih dragih profesora iz Druge mešovite gimnazije, pomislim kako mi danas živimo u nekoj drugoj zemlji, u zemlji u kojoj ne žive ljudi poput Makse, koji će na ispitu da obore onog koji ne zna, makar da mu je Bog otac, i poput Jovanke, koja nije rekla „Znate li vi ko sam JA“ , mada je bila udata za Boga. Објавио Moj kardiolog - kompletan tekst preuzet sa bloga www.mojkardiolog.com -May 09, 2016 1918 -
Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleko. Uvek ću ti odgovoriti : “Nije mi ništa”. A svašta mi je. Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj. Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji. Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko. Ma, nije mi ništa…A svašta mi je. Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Senke mi igraju po zidovima. Sećanja me ophode čitavog dana. A srce ludo čuva te dragocene suze duboko u džepu, suviše dragocene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocene da bi se poklanjale svakom. Ne, nije mi ništa…A svašta mi je. U mojoj glavi jedan maleni repati đavo stanuje. Izokrene mi svaki trenutak, poseje sumnju, uprlja svaku tuđu reč i onda se kikoće kao nevaljalo dete. Šapuće mi pogrešne reči na usne, povlači pogrešne konce mojim pokretima. Đavo je to, zna kako da mi pokvati trenutak. Nije mi ništa…A svašta mi je. Kada bi samo nekako znao kada da ćutiš, a kada da pričaš. Kada bi samo nekako znao da je sve što trebam zagrljaj, onaj najduži, onaj najjači. Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca štit. Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i ćutao dugo, dugo … i grlio me jako, jako … i voleo me ludo, ludo … Zato me ne pitaj više šta mi je, kad nikada nećeš znati. Nije mi ništa …1373 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleko. Uvek ću ti odgovoriti : “Nije mi ništa”. A svašta mi je. Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj. Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji. Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko. Ma, nije mi ništa…A svašta mi je. Donesu dani neke čudne oblake u moju glavu. Senke mi igraju po zidovima. Sećanja me ophode čitavog dana. A srce ludo čuva te dragocene suze duboko u džepu, suviše dragocene da bi se prosipale uzaludno, suviše dragocene da bi se poklanjale svakom. Ne, nije mi ništa…A svašta mi je. U mojoj glavi jedan maleni repati đavo stanuje. Izokrene mi svaki trenutak, poseje sumnju, uprlja svaku tuđu reč i onda se kikoće kao nevaljalo dete. Šapuće mi pogrešne reči na usne, povlači pogrešne konce mojim pokretima. Đavo je to, zna kako da mi pokvati trenutak. Nije mi ništa…A svašta mi je. Kada bi samo nekako znao kada da ćutiš, a kada da pričaš. Kada bi samo nekako znao da je sve što trebam zagrljaj, onaj najduži, onaj najjači. Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca štit. Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i ćutao dugo, dugo … i grlio me jako, jako … i voleo me ludo, ludo … Zato me ne pitaj više šta mi je, kad nikada nećeš znati. Nije mi ništa …May 05, 2016 1373
-
Burna i raznovrsnim lepim događajima bogata nedelja koja izmiče zapaprena je jučerašnjom sahranom devojke koja je umrla na dan kada je trebalo da se javi na posao, po odluci lekarske komisije čiji su je članovi osposobili proglasili sposobnom za rad. I to posle duge i jako,jako teške bolesti i uprkos svim onim nalazima, uputima, predlozima i mišljenjima njenih lekara, koji su preporučivali da bude penzionisana jer mora da se štedi ako želi da poživi.I ranije je bilo problema sa odlukama lekarske komisije ali se, kaže slomljena majka preminule devojke za čiju smrt njih okrivljuje, ona bunila- suprostavljala se lekarima, objašnjavala im, svađala se sa njima. Borila se!Posle zadnje lekarske odluke nije rekla ni jednu jedinu reč. Samo je ćutala.Za kraj ove crtice ostavljam samo jedno veeeeeeliko?Neka ga tumači kako ko hoće.Uostalom, za nju je ionako kasno. Jedino, možda, ali samo možda... možemo pomoći nekome drugome, ako ovakve priče širimo, ako postignemo da se čuju i da probudimo savest u onima koji odlučuju. Svejedno da li su to sami članovi tih komisija koje, kako se ispostavlja, odlučuju ne samo o životu, nego i o smrti ili su u pitanju oni koji donose odluke, za njih obavezujuće, da štede na bolovanjima, na radnim danima, na- zdravlju i brizi o zdravlju čoveka. ***Jedna druga mlada devojka, na sreću živa i zdrava, doživela je ovih dana takođe veliku nepravdu, kojoj je kumovao sistem u kojem živimo i u kojem nema pravde za čoveka koji ima sve kvalitete, radne i ostale, ali nema "zaleđinu". Pa nema kome da se obrati kada krene u borbu za pravdu, nego ide redovnim putem za koji se uvek ispostavi da je krivudav, naporan i strm, a uz to ponegde i meandrira. Pa se na tim krivinama i u tim meandrima pokvarenjaštva, pakosti, nepoštenja i zlobe, ma koliko bila slatka pobeda, na kraju oseti i sva gorčina te borbe s vetrenjačama u kojima se progonjeni izjednačava sa progoniteljem. Da bi bili siti i vuk i preostale ovce. Ona, zaklana ili priklana, biva kolateralna šteta.- Meni je najvažnije to da i dalje dobro spavam, dobro jedem, da umem da se smejem i da imam jednaku želju da budem doterana, lepa, i pored svega što mi se izdešavalo- kaže ova heroina borbe mrava i lava u kojoj je pobedio mrav, svesna još na startu odiseje zvane "mobing i kako da li se boriti protiv njega" i potencijalne opasnosti da će na kraju i mrav morati da plati cenu svoje hrabrosti da se odupre progonu i da kaže "ne".***Jutros sam napisala status na Fjesbuku, kivna na kreatore našeg obrazovnog sistema kojima je najvažnije da bubamo nepotrebne formule i sve one lekcije zaboravljene čim se dobije ocena, a ne uče nas osnovnim životnim premisama."Davno, a možda i za sebe samu kasno, čula sam savet koji nije samo stavka u domenu popularne psihologije nego i jedna od najvećih životnih istina- čovek MORA da bude najvažniji samom sebi i da najviše voli sebe sama. Jer, samo ako je tako, ako je on sam zadovoljan, srećan,a zahvaljujući tome i poletan i oran i nasmejan, tek onda će biti najbolji za one oko sebe, koje na svaki drugi način voli najviše. Tek onda kada adekvatno vodi računa o sebi, kada neguje svoju dušu, svoju misao i sve svoje na adekvatan način, sav onaj veliki deo sebe koji daruje, posvećuje, odvaja za druge, nikada neće smatrati žrtvom.Neću ovu afirmaciju da kvarim uplitanjem bilo koje druge,mada igrica nalaže tri, upravo stoga što želim da do onih koji se prepoznaju u njoj na onaj nepoželjan način, stigne savršeno jasna, čista i nedvosmislena. Baš onakva kakvu nam je daruje, pre svega narodna mudrost, a onda je oblikuje i definiše i nauka."Ne bih ja vas više zamarala niti vam skretala pažnju na druge stvari. I ove tri crtice, za onoga ko zna da ra.... čita, puna kapa. Blog g.Negoslave možete pratiti OVDE5842 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Burna i raznovrsnim lepim događajima bogata nedelja koja izmiče zapaprena je jučerašnjom sahranom devojke koja je umrla na dan kada je trebalo da se javi na posao, po odluci lekarske komisije čiji su je članovi osposobili proglasili sposobnom za rad. I to posle duge i jako,jako teške bolesti i uprkos svim onim nalazima, uputima, predlozima i mišljenjima njenih lekara, koji su preporučivali da bude penzionisana jer mora da se štedi ako želi da poživi.I ranije je bilo problema sa odlukama lekarske komisije ali se, kaže slomljena majka preminule devojke za čiju smrt njih okrivljuje, ona bunila- suprostavljala se lekarima, objašnjavala im, svađala se sa njima. Borila se!Posle zadnje lekarske odluke nije rekla ni jednu jedinu reč. Samo je ćutala.Za kraj ove crtice ostavljam samo jedno veeeeeeliko?Neka ga tumači kako ko hoće.Uostalom, za nju je ionako kasno. Jedino, možda, ali samo možda... možemo pomoći nekome drugome, ako ovakve priče širimo, ako postignemo da se čuju i da probudimo savest u onima koji odlučuju. Svejedno da li su to sami članovi tih komisija koje, kako se ispostavlja, odlučuju ne samo o životu, nego i o smrti ili su u pitanju oni koji donose odluke, za njih obavezujuće, da štede na bolovanjima, na radnim danima, na- zdravlju i brizi o zdravlju čoveka. ***Jedna druga mlada devojka, na sreću živa i zdrava, doživela je ovih dana takođe veliku nepravdu, kojoj je kumovao sistem u kojem živimo i u kojem nema pravde za čoveka koji ima sve kvalitete, radne i ostale, ali nema "zaleđinu". Pa nema kome da se obrati kada krene u borbu za pravdu, nego ide redovnim putem za koji se uvek ispostavi da je krivudav, naporan i strm, a uz to ponegde i meandrira. Pa se na tim krivinama i u tim meandrima pokvarenjaštva, pakosti, nepoštenja i zlobe, ma koliko bila slatka pobeda, na kraju oseti i sva gorčina te borbe s vetrenjačama u kojima se progonjeni izjednačava sa progoniteljem. Da bi bili siti i vuk i preostale ovce. Ona, zaklana ili priklana, biva kolateralna šteta.- Meni je najvažnije to da i dalje dobro spavam, dobro jedem, da umem da se smejem i da imam jednaku želju da budem doterana, lepa, i pored svega što mi se izdešavalo- kaže ova heroina borbe mrava i lava u kojoj je pobedio mrav, svesna još na startu odiseje zvane "mobing i kako da li se boriti protiv njega" i potencijalne opasnosti da će na kraju i mrav morati da plati cenu svoje hrabrosti da se odupre progonu i da kaže "ne".***Jutros sam napisala status na Fjesbuku, kivna na kreatore našeg obrazovnog sistema kojima je najvažnije da bubamo nepotrebne formule i sve one lekcije zaboravljene čim se dobije ocena, a ne uče nas osnovnim životnim premisama."Davno, a možda i za sebe samu kasno, čula sam savet koji nije samo stavka u domenu popularne psihologije nego i jedna od najvećih životnih istina- čovek MORA da bude najvažniji samom sebi i da najviše voli sebe sama. Jer, samo ako je tako, ako je on sam zadovoljan, srećan,a zahvaljujući tome i poletan i oran i nasmejan, tek onda će biti najbolji za one oko sebe, koje na svaki drugi način voli najviše. Tek onda kada adekvatno vodi računa o sebi, kada neguje svoju dušu, svoju misao i sve svoje na adekvatan način, sav onaj veliki deo sebe koji daruje, posvećuje, odvaja za druge, nikada neće smatrati žrtvom.Neću ovu afirmaciju da kvarim uplitanjem bilo koje druge,mada igrica nalaže tri, upravo stoga što želim da do onih koji se prepoznaju u njoj na onaj nepoželjan način, stigne savršeno jasna, čista i nedvosmislena. Baš onakva kakvu nam je daruje, pre svega narodna mudrost, a onda je oblikuje i definiše i nauka."Ne bih ja vas više zamarala niti vam skretala pažnju na druge stvari. I ove tri crtice, za onoga ko zna da ra.... čita, puna kapa. Blog g.Negoslave možete pratiti OVDEFeb 12, 2016 5842
-
’’Poštovana publiko, Pre svega želimo da se zavalimo na unapred odvojenom vremenu koje ćete utrošiti potpuno bespotrebno zatupljujući svoj mozak današnjim izborom televizijskog programa. Nemajte brige, budite sigurni da će vaš mozak posle par sati gledanja iste postati potuno ispran. Sada se opustite i zavalite u svoje mukom otplaćivane fotelje i dozvolite nam da Vas hipnotišemo sadržajem koji će od vas napraviti mladog majmuna, koliko god godina imali. Ponosno možemo da dodamo da smo uspeli sve ostale emisije koje su iole nešto mogle da vas nauče – izbacili iz svog programa, tako da sada možete da uživate beskonačno dugo slušajući isprane mozgove i retarde čiji se fond reči zasniva na: Pi*ka ti se po*rala po tom tvom malom pr*avom pokvarenom maj*unskom životu, da bog da ti se *** ?** ***%&/=?**=)(/& i da ti %$ kako ne bi #$#&, sram te bilo, neka ti se )*#$ *** *** i da ti bude *** %&$ ** . I tako dalje i tako dalje. Eto poštovani gledaoci i publiko, samo za vas, toliko od nas. Vaša, uvek odana, srpska #kojagod isprana televizija .’’ Našla sam pre par nedelja (jer je počeo ispitni rok) vremena da prošetam malo kanalima i pogledam koju emisiju, jer sam do sada bila potpuni zaluđenik za fimove. Kada bi me neko pitao bez čega ne bih mogla da živim, rekla bih mu bez Pirata i gumenih bombona. No, upalim ja TV negde oko podne i odlučim da se zavalim malo nešto da naučim, poslušam nečije mišljenje (neke druge javne ličnosti – naše) i počnem da lutam u mislima. Naletim na reprizu Galilea. Dok gledam tu emisiju, polako počinjem da uočavam neke stvari kao npr. telefon kakav sam imala u trećem razredu osnovne škole, onaj sa antenom, vidim da kompjutera nema nigde maltene, ljudi pričaju međusobno i jako su komunikativni i društveni. Hmm... Ma nešto se tu ne uklapa! Dođe i kraj emisije i na odjavnoj špici vidim da je godina prikazivanja 2008. O bože! Listam dalje kanale i nakon petsto miliona Pinkovih kanala dolazim do neverovatnog otkrića. Naime, originalna PINK televizija je napravila novu emisiju koja se zove Društvena mreža. Počinje tako što se osam mladih lepih devojaka podeli u dve ekipe, onda dolazi neki batica koji može opušteno da zameni voditelje jer ima više šminke od svih njih zajedno. Devojkama se skenira faca, od njih se naprave avatari koji su šatro identični kao one samo im je telo potpuno drugačije. Devojke se sakrivaju, njihovi avatari se prikazuju na velikim ekranima u studiju dok mladi majmun (dečko) treba kroz razna pitanja i izazove da izabere neku sa kojom će provesti nekoliko dana u inostranstvu (brate oni odmah na medeni mesec). U celom tom procesu dešavalo se da produkcija menja izgled avatara, njihovu odeću, od mršave do debele, od skroz obučene do skroz GOLE! GOLE!!! A u uglu mog televizora ne stoji nikakav znak za zabranu prikazivanja do određenih godina. Kao evo vam klinci, vi koji ste zaluđeni našim Farmama, Parovima i ostalim ispranim programom, evo vam i gole devojke (naravno ne momci). Dok su devoke naravno u prostorijma u kojima nemaju pojma šta se dešava na velikom ekranu pred celim auditorijumom i njihovim roditeljima. Posle izvesnog vremena, taj mladi majmun njima mora da postavi nekoliko pitanja i da na osnovu njih stekne sliku o tome koliko je koja pametna. Devojke nisu znale šta je eutanazija, neka od njih je rekla da ako je Mančester iz Mančestera, onda mora da je Juventus iz Juventusa! ALOOOOOO???!!! Nisu naravno sve bile glupe, jedna devojka je pokidala i odgovorila na sva pitanja iz cuga, i pogodite šta – nju je prvu izbacio! HAHAHA! Ironija, jel da? Devojke su mene naučile da koliko god bio glup, to možeš da sakriješ skupom i kvalitetnom šminkom i odećom. Naučile su me koliko mogu da budu izopačene i odvratne, perverzne, koliko god godina imale. Naučile su me, da je ipak bolje sedeti ispred kompjutera i gledati programe skinute sa nekih torenta, po cenu da te uhapse, nego gledati takve emisije kao što je Društvena mreža, koje su otvorile vrata jednoj novoj vrsti haosa – ženskog haosa. Dobro je pa je taj mladi majmun na kraju izabrao devojku za koju sam procenila da će imati neke vajde, jer je bila najmanje perverzna i nametljiva, ali DEČKO BIRA DEVOJKE, msm gde je tu smisao? Zašto ne bira devojka? Zašto su morali devojke da prikažu gole? Zašto su devojke uvek na tacni? Donekle sada mogu da razumem zašto su muškarci spustili prag svog zalaganja i upornosti da nekog osvoje – ne kupuju cveće, cvećare se zatvaraju, ne izvode na dejtove nego idu u kafane, nema više one kulture koja nas je održavala u harmoniji, samo zbog toga što su ovakve devojke nastanile našu poštovanu Srbiju. Zato što su toliko sigurne u sebe, a izopačene, jer im niko nije rekao koliko su ružne iznutra. Ako mene pitate, bolje da su otvorili javno lanac trgovine ljudima, na očigled svih ovih ljudi, nego što su ovako suptilno uradili sličnu stvar. Odakle tebi – koji sediš za stolom za montažu avatara – hrabrost da skineš devojku, čiji otac verovatno gleda emisiju, dok se ona smeška u neznanju?? U šoku sam odlučila da napišem ovaj ’blog’ koji potpuno iskazuje moje mišljenje o svemu što se danas može naći na televizijskom programu. To što je na televiziji i to domaćoj, u potpunosti znači odobravanje i otvaranje vrata svim ostalim lujkama koje će se stopiti u svojoj nesigurnosti, nagrnuti sto kila šminke na lice i predstavljati oličenje današnjih devojaka. NEĆU! Neću da dozvolim da i mene svrstaju u isti kalup! Ja sam jedna od onih koja ne zna koju nijansu pudera da izabere i ne želi da zna, jer mi ne treba! Šminkam se samo kada to želim i osećam, ali baš zato i znam da dobijem kompliment i da ga primim. Pobogu pa kada je mlad majmun izbacio jednu od devojaka, ona samo što ga nije prebila mikrofonom! Devojko gde ti je vaspitanje pre svega. Verovatno ga je ostavila u posteljici. Smučilo mi se, gasim TV i uzimam knjigu kako bih dala sve ispite, kako bih imala diplomu da mogu da odem iz ove zemlje gde se sve vrti oko toga da li je Kristijan kriv ili nije, oko toga da li je Stanija kurva ili starleta! Bulevar je ukinut. Razgibavanje više ne postoji. Galileo je pao u vodu. Jedine dobre stvari na koje sam naletela su Andrija i Anđelka, Vice, Slagalica i još neka emisija na RTS-u (znam i za mene je bio šok što je na RTS-u) kojoj ne mogu da se setim imena, neki lavirint, nešto... Toliko od mene, ovo sve je moje mišljenje, kao jednog pojednca koji želi da pobegne odavde pre nego što me proguta masa uParenih isFarmiranih kloVnova koji balave isrped svojih užarenih ekrana.2011 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna ’’Poštovana publiko, Pre svega želimo da se zavalimo na unapred odvojenom vremenu koje ćete utrošiti potpuno bespotrebno zatupljujući svoj mozak današnjim izborom televizijskog programa. Nemajte brige, budite sigurni da će vaš mozak posle par sati gledanja iste postati potuno ispran. Sada se opustite i zavalite u svoje mukom otplaćivane fotelje i dozvolite nam da Vas hipnotišemo sadržajem koji će od vas napraviti mladog majmuna, koliko god godina imali. Ponosno možemo da dodamo da smo uspeli sve ostale emisije koje su iole nešto mogle da vas nauče – izbacili iz svog programa, tako da sada možete da uživate beskonačno dugo slušajući isprane mozgove i retarde čiji se fond reči zasniva na: Pi*ka ti se po*rala po tom tvom malom pr*avom pokvarenom maj*unskom životu, da bog da ti se *** ?** ***%&/=?**=)(/& i da ti %$ kako ne bi #$#&, sram te bilo, neka ti se )*#$ *** *** i da ti bude *** %&$ ** . I tako dalje i tako dalje. Eto poštovani gledaoci i publiko, samo za vas, toliko od nas. Vaša, uvek odana, srpska #kojagod isprana televizija .’’ Našla sam pre par nedelja (jer je počeo ispitni rok) vremena da prošetam malo kanalima i pogledam koju emisiju, jer sam do sada bila potpuni zaluđenik za fimove. Kada bi me neko pitao bez čega ne bih mogla da živim, rekla bih mu bez Pirata i gumenih bombona. No, upalim ja TV negde oko podne i odlučim da se zavalim malo nešto da naučim, poslušam nečije mišljenje (neke druge javne ličnosti – naše) i počnem da lutam u mislima. Naletim na reprizu Galilea. Dok gledam tu emisiju, polako počinjem da uočavam neke stvari kao npr. telefon kakav sam imala u trećem razredu osnovne škole, onaj sa antenom, vidim da kompjutera nema nigde maltene, ljudi pričaju međusobno i jako su komunikativni i društveni. Hmm... Ma nešto se tu ne uklapa! Dođe i kraj emisije i na odjavnoj špici vidim da je godina prikazivanja 2008. O bože! Listam dalje kanale i nakon petsto miliona Pinkovih kanala dolazim do neverovatnog otkrića. Naime, originalna PINK televizija je napravila novu emisiju koja se zove Društvena mreža. Počinje tako što se osam mladih lepih devojaka podeli u dve ekipe, onda dolazi neki batica koji može opušteno da zameni voditelje jer ima više šminke od svih njih zajedno. Devojkama se skenira faca, od njih se naprave avatari koji su šatro identični kao one samo im je telo potpuno drugačije. Devojke se sakrivaju, njihovi avatari se prikazuju na velikim ekranima u studiju dok mladi majmun (dečko) treba kroz razna pitanja i izazove da izabere neku sa kojom će provesti nekoliko dana u inostranstvu (brate oni odmah na medeni mesec). U celom tom procesu dešavalo se da produkcija menja izgled avatara, njihovu odeću, od mršave do debele, od skroz obučene do skroz GOLE! GOLE!!! A u uglu mog televizora ne stoji nikakav znak za zabranu prikazivanja do određenih godina. Kao evo vam klinci, vi koji ste zaluđeni našim Farmama, Parovima i ostalim ispranim programom, evo vam i gole devojke (naravno ne momci). Dok su devoke naravno u prostorijma u kojima nemaju pojma šta se dešava na velikom ekranu pred celim auditorijumom i njihovim roditeljima. Posle izvesnog vremena, taj mladi majmun njima mora da postavi nekoliko pitanja i da na osnovu njih stekne sliku o tome koliko je koja pametna. Devojke nisu znale šta je eutanazija, neka od njih je rekla da ako je Mančester iz Mančestera, onda mora da je Juventus iz Juventusa! ALOOOOOO???!!! Nisu naravno sve bile glupe, jedna devojka je pokidala i odgovorila na sva pitanja iz cuga, i pogodite šta – nju je prvu izbacio! HAHAHA! Ironija, jel da? Devojke su mene naučile da koliko god bio glup, to možeš da sakriješ skupom i kvalitetnom šminkom i odećom. Naučile su me koliko mogu da budu izopačene i odvratne, perverzne, koliko god godina imale. Naučile su me, da je ipak bolje sedeti ispred kompjutera i gledati programe skinute sa nekih torenta, po cenu da te uhapse, nego gledati takve emisije kao što je Društvena mreža, koje su otvorile vrata jednoj novoj vrsti haosa – ženskog haosa. Dobro je pa je taj mladi majmun na kraju izabrao devojku za koju sam procenila da će imati neke vajde, jer je bila najmanje perverzna i nametljiva, ali DEČKO BIRA DEVOJKE, msm gde je tu smisao? Zašto ne bira devojka? Zašto su morali devojke da prikažu gole? Zašto su devojke uvek na tacni? Donekle sada mogu da razumem zašto su muškarci spustili prag svog zalaganja i upornosti da nekog osvoje – ne kupuju cveće, cvećare se zatvaraju, ne izvode na dejtove nego idu u kafane, nema više one kulture koja nas je održavala u harmoniji, samo zbog toga što su ovakve devojke nastanile našu poštovanu Srbiju. Zato što su toliko sigurne u sebe, a izopačene, jer im niko nije rekao koliko su ružne iznutra. Ako mene pitate, bolje da su otvorili javno lanac trgovine ljudima, na očigled svih ovih ljudi, nego što su ovako suptilno uradili sličnu stvar. Odakle tebi – koji sediš za stolom za montažu avatara – hrabrost da skineš devojku, čiji otac verovatno gleda emisiju, dok se ona smeška u neznanju?? U šoku sam odlučila da napišem ovaj ’blog’ koji potpuno iskazuje moje mišljenje o svemu što se danas može naći na televizijskom programu. To što je na televiziji i to domaćoj, u potpunosti znači odobravanje i otvaranje vrata svim ostalim lujkama koje će se stopiti u svojoj nesigurnosti, nagrnuti sto kila šminke na lice i predstavljati oličenje današnjih devojaka. NEĆU! Neću da dozvolim da i mene svrstaju u isti kalup! Ja sam jedna od onih koja ne zna koju nijansu pudera da izabere i ne želi da zna, jer mi ne treba! Šminkam se samo kada to želim i osećam, ali baš zato i znam da dobijem kompliment i da ga primim. Pobogu pa kada je mlad majmun izbacio jednu od devojaka, ona samo što ga nije prebila mikrofonom! Devojko gde ti je vaspitanje pre svega. Verovatno ga je ostavila u posteljici. Smučilo mi se, gasim TV i uzimam knjigu kako bih dala sve ispite, kako bih imala diplomu da mogu da odem iz ove zemlje gde se sve vrti oko toga da li je Kristijan kriv ili nije, oko toga da li je Stanija kurva ili starleta! Bulevar je ukinut. Razgibavanje više ne postoji. Galileo je pao u vodu. Jedine dobre stvari na koje sam naletela su Andrija i Anđelka, Vice, Slagalica i još neka emisija na RTS-u (znam i za mene je bio šok što je na RTS-u) kojoj ne mogu da se setim imena, neki lavirint, nešto... Toliko od mene, ovo sve je moje mišljenje, kao jednog pojednca koji želi da pobegne odavde pre nego što me proguta masa uParenih isFarmiranih kloVnova koji balave isrped svojih užarenih ekrana.Jan 29, 2016 2011 -
Čitajuci ovo pismo dosla sam do zaključka da gđi. Barjaktarević pisanje uz vetar ide od ruke :) Pitanja koja su se automatski nanizala ...- Zar misli da će tamo, gde ode, premijer da je dočeka i brine njene brige?! (Primetih da se, ovom našem, obraća sa ti, što je iskaz neke bliskosti. Verovatno su kao nokat i meso, pa mu njen odlazak neće lako pasti.)- Gde je ta zemlja "U kojoj se vrednuje rad, ceni poštenje, drži do obrazovanja i u kojoj ima reda i zakona"?! (Da joj nije i Petar Pan neki rod pa će preko veze da je ubaci u Nedođiju?!)- Odakle joj ideja da se negde cene diplome, to je običan požuteo papir koji imaju mnogi i koji se kupuje svuda.- Kakve veze premijer ima sa tim što je jedna srpska unuka, ćerka i majka odlučila da krene trbuhom za kruhom?! (Otišle su mnoge pre nje i otićiće jos mnoge.)- Čemu uopšte to obraćanje premijeru? Zarad veće čitanosti, boljeg google kotiranja?...Pa da krenemo redom.-Boli, premijera uvce, ono praseće, reš pečeno, za nju, kao i za sve nas. Boli našeg, a boli i sve ostale!!! Imaju oni dovoljno svojih briga. Zar i o narodu da brinu?! :) Šalu na stranu, čudi me tolika nesvest i bila sam ubeđena da su mnoge od navedenih stvari prevaziđene ali eto, živ čovek greši. Hajde da se podsetimo stvarnog stanja po gore zadatim stavkama... -Ljudi se cene zbog svojih kvaliteta, znanja, sposobnosti i dostignuća u raznim oblastima, bez obzira na stručnu spremu iliti diplomu okačenu o klin.Ako je njeno najveće dostignuće, do 44 godine života, knjiga "Pisanje uz vetar" i kojekakvi članci nisam sigurna da će joj seledećih 44 biti išta bolje.Razmislite o tome koliko ste postigli do sada, koliko ste intelektualno evoluirali i po tome ćete znati koliko vredite i šta trebate menjati u životu jer...Za njih, mi smo potrošna roba, kojoj je cena unapred određena bez ikakve garancije. Za sve više od toga morate sami da se pobrinete.Hoćete li bolje, penziono osiguranje platićete ga sami, želite bolje zdravstveno osiguranje, može, al' da ga plaćate sami.Želite li bolje obrazovanje za svoju decu, može, poluprivatne ili privatne škole koje ćete takođe sami platiti. Za sve ono što je više od minimuma morate debelo da zaginete i platite. I nemojte da zaboravite onu narodnu "Što više imaš više ti treba". -Osim većih plata, u toj zemlji Nedođiji, imaćete i sasvim drugačiji tempo života. -Učite strane jezike, ne žalite ni novac ni vreme da nadopunjujte svoje znanje bez obzira koliko vam je godina i gde se nalazili. -U Nedođiji možete da gostite goste, povremeno, kad vam se uklopi slobodno vreme jer ga je jako malo.Bićete umorni i željni porodice, te vam neće pasti na pamet da pola dana spremate hranu i dva sata perete i raspremate za gostima. Povremeni izlazak sa poznanicima je idealno rešenje. -Kupovaćete novu garderobu po radnjama, istog kvaliteta kao što je ona koju možete da kupite kod kineza za bagatelu. Iste one kopije markirane robe ali po mnogo većoj ceni, ili originalne kreacije poznatih dizajnera za basnoslovne sume novca.Nigde ljudi nisu bolje i modernije obučeni od vas u Srbiji!Sniženja bi jedva (do) čekali, a sakupljali bi i razne kupone sa raznoraznim popustima. To radi svaki, iole, pametan čovek i ne, nije sramota, već promoćurnost! -Neće vas pelješiti inspektori već državni poreznici i osiguravajuće kompanije... -Poštenim radom možete hraniti decu, ali hranom punom pesticida, metala, i ostalih otrovnih materija. Za BIO proizvode morali bi da iskoristite veći deo budzeta a čak i da vam novac ne predstavlja problem nećete imati dovoljno vremena za kuvanje i brigu o svojim najmilijima.Uzimajući u obzir radno vreme i vreme koje deca provedu u školi vrlo je verovatno da ćete decu viđati u večernjim satima što znači da su već i pili i jeli, što po školskim kantinama, što po restoranima brze hrane ili automatima.Vaspitanje i brigu o deci morate podići na daleko veći nivo, jer su kriminal i nasilje daleko zastupljeniji nego u Srbiji.... Ima tu još toliko toga što bih mogla da vam pišem, ali plašim se da je već predugačko. Na sva ona "Zašto" pitanja, koja je gđe. Barjaktarević postavila premijeru, odgovor je jednostavan: Zbog novca!Jer ponos se ne ogleda u materjalnom već duhovnom bogatstvu naroda i verujte mi na reč kada kažem da je Srbija u tom smislu bogata zemlja. Sve u svemu, pre nego što odlučite da odete iz zemlje, porazgovarajte sa ljudima koji već žive van granica Srbije jer aktuelno, socijalno stanje (siromaštvo) je u svim državama katastrofalno, ne samo u Srbiji, ne samo u Evropi...kompletna planeta je u haotičnom stanju, pa ako već pišate uz vetar pišajte u svom dvorištu! :) Ako se pak odlučite da odete iz zemlje zbog finansijskog stanja, ne zaboravite da su zlatne šezdesete davno prošle.... Veliki pozdrav za sve vas, veliki pozdrav i za gđu. Barjaktarević do sledećeg čitanja, kada bude shvatila da će joj i Bendzamin Franklin i Barok i Rokoko presesti isto kao i Nikola Tesla.3265 Objavio/la I ♥ net
-
By I ♥ net Čitajuci ovo pismo dosla sam do zaključka da gđi. Barjaktarević pisanje uz vetar ide od ruke :) Pitanja koja su se automatski nanizala ...- Zar misli da će tamo, gde ode, premijer da je dočeka i brine njene brige?! (Primetih da se, ovom našem, obraća sa ti, što je iskaz neke bliskosti. Verovatno su kao nokat i meso, pa mu njen odlazak neće lako pasti.)- Gde je ta zemlja "U kojoj se vrednuje rad, ceni poštenje, drži do obrazovanja i u kojoj ima reda i zakona"?! (Da joj nije i Petar Pan neki rod pa će preko veze da je ubaci u Nedođiju?!)- Odakle joj ideja da se negde cene diplome, to je običan požuteo papir koji imaju mnogi i koji se kupuje svuda.- Kakve veze premijer ima sa tim što je jedna srpska unuka, ćerka i majka odlučila da krene trbuhom za kruhom?! (Otišle su mnoge pre nje i otićiće jos mnoge.)- Čemu uopšte to obraćanje premijeru? Zarad veće čitanosti, boljeg google kotiranja?...Pa da krenemo redom.-Boli, premijera uvce, ono praseće, reš pečeno, za nju, kao i za sve nas. Boli našeg, a boli i sve ostale!!! Imaju oni dovoljno svojih briga. Zar i o narodu da brinu?! :) Šalu na stranu, čudi me tolika nesvest i bila sam ubeđena da su mnoge od navedenih stvari prevaziđene ali eto, živ čovek greši. Hajde da se podsetimo stvarnog stanja po gore zadatim stavkama... -Ljudi se cene zbog svojih kvaliteta, znanja, sposobnosti i dostignuća u raznim oblastima, bez obzira na stručnu spremu iliti diplomu okačenu o klin.Ako je njeno najveće dostignuće, do 44 godine života, knjiga "Pisanje uz vetar" i kojekakvi članci nisam sigurna da će joj seledećih 44 biti išta bolje.Razmislite o tome koliko ste postigli do sada, koliko ste intelektualno evoluirali i po tome ćete znati koliko vredite i šta trebate menjati u životu jer...Za njih, mi smo potrošna roba, kojoj je cena unapred određena bez ikakve garancije. Za sve više od toga morate sami da se pobrinete.Hoćete li bolje, penziono osiguranje platićete ga sami, želite bolje zdravstveno osiguranje, može, al' da ga plaćate sami.Želite li bolje obrazovanje za svoju decu, može, poluprivatne ili privatne škole koje ćete takođe sami platiti. Za sve ono što je više od minimuma morate debelo da zaginete i platite. I nemojte da zaboravite onu narodnu "Što više imaš više ti treba". -Osim većih plata, u toj zemlji Nedođiji, imaćete i sasvim drugačiji tempo života. -Učite strane jezike, ne žalite ni novac ni vreme da nadopunjujte svoje znanje bez obzira koliko vam je godina i gde se nalazili. -U Nedođiji možete da gostite goste, povremeno, kad vam se uklopi slobodno vreme jer ga je jako malo.Bićete umorni i željni porodice, te vam neće pasti na pamet da pola dana spremate hranu i dva sata perete i raspremate za gostima. Povremeni izlazak sa poznanicima je idealno rešenje. -Kupovaćete novu garderobu po radnjama, istog kvaliteta kao što je ona koju možete da kupite kod kineza za bagatelu. Iste one kopije markirane robe ali po mnogo većoj ceni, ili originalne kreacije poznatih dizajnera za basnoslovne sume novca.Nigde ljudi nisu bolje i modernije obučeni od vas u Srbiji!Sniženja bi jedva (do) čekali, a sakupljali bi i razne kupone sa raznoraznim popustima. To radi svaki, iole, pametan čovek i ne, nije sramota, već promoćurnost! -Neće vas pelješiti inspektori već državni poreznici i osiguravajuće kompanije... -Poštenim radom možete hraniti decu, ali hranom punom pesticida, metala, i ostalih otrovnih materija. Za BIO proizvode morali bi da iskoristite veći deo budzeta a čak i da vam novac ne predstavlja problem nećete imati dovoljno vremena za kuvanje i brigu o svojim najmilijima.Uzimajući u obzir radno vreme i vreme koje deca provedu u školi vrlo je verovatno da ćete decu viđati u večernjim satima što znači da su već i pili i jeli, što po školskim kantinama, što po restoranima brze hrane ili automatima.Vaspitanje i brigu o deci morate podići na daleko veći nivo, jer su kriminal i nasilje daleko zastupljeniji nego u Srbiji.... Ima tu još toliko toga što bih mogla da vam pišem, ali plašim se da je već predugačko. Na sva ona "Zašto" pitanja, koja je gđe. Barjaktarević postavila premijeru, odgovor je jednostavan: Zbog novca!Jer ponos se ne ogleda u materjalnom već duhovnom bogatstvu naroda i verujte mi na reč kada kažem da je Srbija u tom smislu bogata zemlja. Sve u svemu, pre nego što odlučite da odete iz zemlje, porazgovarajte sa ljudima koji već žive van granica Srbije jer aktuelno, socijalno stanje (siromaštvo) je u svim državama katastrofalno, ne samo u Srbiji, ne samo u Evropi...kompletna planeta je u haotičnom stanju, pa ako već pišate uz vetar pišajte u svom dvorištu! :) Ako se pak odlučite da odete iz zemlje zbog finansijskog stanja, ne zaboravite da su zlatne šezdesete davno prošle.... Veliki pozdrav za sve vas, veliki pozdrav i za gđu. Barjaktarević do sledećeg čitanja, kada bude shvatila da će joj i Bendzamin Franklin i Barok i Rokoko presesti isto kao i Nikola Tesla.Jan 21, 2016 3265 -
Strast i njen znacaj u nasem zivotu Kada se vec pominju skoro sve teme vezane za ljubav, seksualnost, aseksualnost,ljubljenje, sex, pa da malo damo pravo da se i Strast iskaze ili da se o njoj poprica, jer ako je nesto vodic i motivator za sve u zivotu onda to mislim da je Strast. Ona igra i ima veliko znacenje u svakom segmentu zivota. Ziveti bez strasti je ravno vegetiranju, raditi bez strasti je mucenje sebe,ljubiti bez strasti je ravno licemerju i ima jos puno stvari gde ako strast nedostaje onda da se bolje i ne pocinju, jer konacan ishod ne bi usrecio nikoga. Barbara de Andjelis u svojoj knizi na veoma blizak i neposredan nacin govori o strasti, tako da cu se posluziti odlomcima iz ove knjige koja je zaista zanimljiva i daje puno saveta kako da svoju strast iskoristimo na najkreativniji moguci nacin. Pocnimo sa uvodom u knjigu gde autorka daje svoje glediste zasto je bas Strast bila njen motivator da napise knjigu. Ova je knjiga nastala kao rezultat moje sopstvene strasti prema poslu zbog kojeg sam i došla na ovaj svet, i kao poziv onom delu vašeg bića koji zna da ste spremni da osećate više, živite više, volite više i uživate više. Tako često me ljudi pitaju: “Barbara, u čemu je tajna sreće?” ili “Šta mi još nedostaje, pa da poverujem u sebe dovoljno da bih krenula za svojim snovima?” ili “Na šta bi trebalo da se usredsredim da bih u svoj život privukao nešto dobro?”. Moj odgovor na sva ova pitanja je uvek isti: Strast. Strast je mnogo više od intenzivne fizičke privlačnosti koju osećamo prema drugoj osobi, ili vatrenih ideala, ili čak oduševljenog stava prema sentimentalnoj vezi koju imamo, prema poslu koji obavljamo, ili prema svojoj porodici. Ona nije samo kvalitet koji posedujemo ili osećanje kojem težimo. Strast je, pre svega, unutrašnji izvor energije, snažan, pun ljubavi i blagonaklon; energije koja će, ako joj dozvolite da uđe u vaš život, svaki vaš doživljaj i susret ispuniti životnom snagom, čarolijom i smislom. Strastveno življenje jeste način postojanja, pri kojem u svaki trenutak svakoga dana unosite celo svoje srce i dušu. Strast je ono što nas otvara prema životu, a nama samima, pak, širi vrata koja vode do najdragocenijih životnih vrednosti. Potrebna je velika hrabrost da bi se živelo i volelo sa strašću, ali, postoji li uopšte alternativa za nas koji stremimo najvećim visinama? Doživeti strast, izraziti je, i podeliti je s drugima, znači pokloniti neprocenjiv dar sebi, svojim bližnjima i svetu koji nas okružuje. Ove refleksije o strsti su nastale da bi vam pomogle da razmislite o sopstvenoj strasti na načine na koje, možda, ranije niste o njoj razmišljali, i da bi vam pružile nove mogućnosti da postanete strastvena, snažna osoba kakva ste oduvek želeli da budete. Nadam se da ćete, čitajući ovu knjigu, dobiti nadahnuće da radite strastvenije, igrate se strastvenije, volite strastvenije i razvijate se strastvenije. Jer, to je život kakav zaslužujete.Strast je izvor vašeg bića U početku, beše strast. Vaš život i samo vaše postojanje ovde, na Zemlji, proistekli su iz strasti. Barem na trenutak, strast je takvom snagom zbližila muškarca i ženu da su spojili svoja tela, i iz tog strastvenog sjedinjavanja je vaša semenka počela da klija. Kad je ta semenka porasla, i kad ste postali spremni da dođete na svet, učinili ste to sa svekolikom strašću koju ste mogli da sakupite, a vaš glasni plač je svima dao na znanje da ste tu, da ste stigli! Vaše sopstveno telo neprestano potresaju vibracije strasti. Možete li svoje srce nazvati drugačije do strastvenim, kada s nesmanjenom odanošću kuca dvadeset časa dnevno, svakog dana svake godine vašeg života? Možete li o svojim plućima razmišljati drugačije nego o strastvenim, kad tako verno upijaju sav vazduh koji vam je potreban, čak i dok spavate? Naposletku, šta može biti strastvenije od vaše krvi koja ushićeno juri kroz vaše telo hiljadama nevidljivih staza, donoseći život u svaki vaš ud i svaki vaš organ?Nekome će se možda učiniti da je strast koja održava vaše telo u životu samo puki biološki fenomen. Ali, ista ta strast koja vas nagoni da težite stanju u kome ćete se osećati dobro jeste vaša suštinska priroda, ne samo fizički već i duhovno. Ona vam omogućuje da se neprestano iznova rađate. Svaki novi početak, svako unutrašnje preobraženje, svaka spoljašnja promena pravca podstaknuta je vašom strastvenom težnjom ka većoj istini, većoj sreći,većoj slobodi. Svaki put kad odlučite da se promenite, razvijate, poboljšavate odlučujete se da delate iz jezgra svoje unutrašnje strasti.Upravo strast koju osećate biće celog života vaš anđeo čuvar, jer će vas podsticati da nastavite i onda kada vam svi budu govorili da odustanete, da tragate za novim životnim saputnikom čak i onda kad se budete plašili da takav neko naprosto ne postoji, i teraće vas da istrajete na putu otkrivanja sebe čak i onda kad niste sigurni ni gde će vas taj put odvesti, ni šta je to što tražite. Naposletku, odvešće vas u susret vašoj sudbini, istoj onoj koju već čujete kako vas zove iz dubina vašeg srca. Naša glad za strašću Glad za strašću je univerzalna. Ima u našoj ljudskoj prirodi nečega što žudi za doživljajem potpunog emocionalnog apsorbovanja, za onim magičnim trenutkom kada bivamo oboreni s nogu, konačno oslobođeni svojih svakodnevnih pravila, stega i rutine. Svako od nas, na svoj način, želi da se u njemu probudi strast. Svako od nas traga za onim što će mu omogućiti da oseti kako treperi, kako je u potpunosti živ. Da li ste se nekada zapitali odakle tako mnogo zaljubljenika u sport, kojima kao da nikada nije dosta fudbala, košarke, bejzbola ili hokeja, već u zavisnosti od godišnjeg doba. Možda ste posmatrali svog muškarca dok viče na televizor i udara pesnicom u kauč, zapanjeni intenzitetom njegovog reagovanja na nešto što je za vas “samo igra”. Šta ga to tako hipnotiše da ne može da izdrži više od nekoliko dana, a da ne vidi bar jednu utakmicu?A možda, pak, imate prijateljicu opsednutu sapunskom operom čiji se nastavci emituju svakog dana, ili ljubavnim romanima. “Kako može da gleda te gluposti?” – pitate se vi. “A tek one knjige – sve imaju isti zaplet i iste ljubavne scene? Zašto li ih samo tako guta?” Taj muškarac i ta žena bi mogli biti šokirani otkrićem da, premda naoko deluju potpuno različito, oni zapravo žude za istom stvari: Strascu. Kad on gleda prenos nekog sportskog događaja, šta zapravo vidi? Obično je to gomila ljudi koji jurcaju po stadionu ili parketu sportske hale, strastveno nasrćući na gol svom energijom koju poseduju, potpuno usredsređeni na svoj sportski zadatak. Akad ona čita svoj ljubavni roman, sa čim se susreće? S ličnostima čiji su životi puni dramatičnih obrta, intenziteta i – o, da – strasti. Strast je ta koja nas zabavlja. Kada tim igra bez strasti, utakmica postaje dosadna. “Ovi momci spavaju”, žali se frustrirani navijač dok razočarano menja kanal na televizoru, ili izlazi sa stadiona pre kraja utakmice, žureći da što pre stigne kući kako mu ne bi promakao kraj nekog drugog, strastvenijeg sportskog nadmetanja. Kad je roman napisan bez strasti, čitanje vam brzo dosadi. “Ovde se ništa ne dešava”, zaključujete, dok razočarano ostavljate knjigu. Da bismo zadovoljili svoj apetit za strašću, bogato nagrađujemo one koji uspevaju da uzdignu naša osećanja do neslućenih visina – glumci, profesionalni sportisti i rok-muzičari zarađuju milione dolara samo zato što znaju kako da u nama pokrenu strast. Na stranu da li je to u redu ili nije, ali mi finansijski više vrednujemo njihovu sposobnost da nas stimulišu nego ljude koji uče našu decu ili uzgajaju namirnice koje jedemo. Nema ničeg pogrešnog u divljenju pojedincima ili uživanju u događajima koji potpiruju našu strast. Problemi se javljaju kad ne doživljavamo dovoljno strasti, pa umesto toga pokušavamo da se uzdignemo iznad one koju poseduju drugi ljudi. Sportski fanatik koji se više uzbuđuje gledajući znojave neznance kako se sudaraju na terenu nego zbog vremena koje provodi sa sopstvenom ženom, ljubiteljka TV sapunica koja gaji više osećanja za likove čije doživljaje prati iz dana u dan ili nedelje u nedelju nego za sebe samu, osoba koja voli da u tabloidima čita o dramama i srceparajućim doživljajima drugih ljudi – sve su to osobe odsečene od sopstvene strasti, sopstvenog ispunjenja, sopstvenog života. Ukoliko tragate za svojom strašću, počnite tako što ćete okrenuti leđa injekcijama strasti na brzinu dobijenim od drugih ljudi i situacija u kojima vi ne igrate nikakvu ulogu; umesto toga, usmerite svoju pažnju prema sopstvenoj nutrini. Samo vaša sopstvena strast će ikada moći da vas zadovolji. Samo vašu sopstvenu strast niko ne može da vam oduzme. Samo vaša sopstvena strast može da učini da se u svakom trenutku svakoga dana osetite istinski živima. Znam da ce puno zanimati ova tema jer morate si priznati da sam pojam i rec Strast vec budi razmisljanja i misli u vama, pa bilo bi lepo da sebi date oduska kroz komentare na odlomke iz knjige koji ce slediti; sto Vi mislite o Strasti?1118 Objavio/la Rumenka
-
By Rumenka Strast i njen znacaj u nasem zivotu Kada se vec pominju skoro sve teme vezane za ljubav, seksualnost, aseksualnost,ljubljenje, sex, pa da malo damo pravo da se i Strast iskaze ili da se o njoj poprica, jer ako je nesto vodic i motivator za sve u zivotu onda to mislim da je Strast. Ona igra i ima veliko znacenje u svakom segmentu zivota. Ziveti bez strasti je ravno vegetiranju, raditi bez strasti je mucenje sebe,ljubiti bez strasti je ravno licemerju i ima jos puno stvari gde ako strast nedostaje onda da se bolje i ne pocinju, jer konacan ishod ne bi usrecio nikoga. Barbara de Andjelis u svojoj knizi na veoma blizak i neposredan nacin govori o strasti, tako da cu se posluziti odlomcima iz ove knjige koja je zaista zanimljiva i daje puno saveta kako da svoju strast iskoristimo na najkreativniji moguci nacin. Pocnimo sa uvodom u knjigu gde autorka daje svoje glediste zasto je bas Strast bila njen motivator da napise knjigu. Ova je knjiga nastala kao rezultat moje sopstvene strasti prema poslu zbog kojeg sam i došla na ovaj svet, i kao poziv onom delu vašeg bića koji zna da ste spremni da osećate više, živite više, volite više i uživate više. Tako često me ljudi pitaju: “Barbara, u čemu je tajna sreće?” ili “Šta mi još nedostaje, pa da poverujem u sebe dovoljno da bih krenula za svojim snovima?” ili “Na šta bi trebalo da se usredsredim da bih u svoj život privukao nešto dobro?”. Moj odgovor na sva ova pitanja je uvek isti: Strast. Strast je mnogo više od intenzivne fizičke privlačnosti koju osećamo prema drugoj osobi, ili vatrenih ideala, ili čak oduševljenog stava prema sentimentalnoj vezi koju imamo, prema poslu koji obavljamo, ili prema svojoj porodici. Ona nije samo kvalitet koji posedujemo ili osećanje kojem težimo. Strast je, pre svega, unutrašnji izvor energije, snažan, pun ljubavi i blagonaklon; energije koja će, ako joj dozvolite da uđe u vaš život, svaki vaš doživljaj i susret ispuniti životnom snagom, čarolijom i smislom. Strastveno življenje jeste način postojanja, pri kojem u svaki trenutak svakoga dana unosite celo svoje srce i dušu. Strast je ono što nas otvara prema životu, a nama samima, pak, širi vrata koja vode do najdragocenijih životnih vrednosti. Potrebna je velika hrabrost da bi se živelo i volelo sa strašću, ali, postoji li uopšte alternativa za nas koji stremimo najvećim visinama? Doživeti strast, izraziti je, i podeliti je s drugima, znači pokloniti neprocenjiv dar sebi, svojim bližnjima i svetu koji nas okružuje. Ove refleksije o strsti su nastale da bi vam pomogle da razmislite o sopstvenoj strasti na načine na koje, možda, ranije niste o njoj razmišljali, i da bi vam pružile nove mogućnosti da postanete strastvena, snažna osoba kakva ste oduvek želeli da budete. Nadam se da ćete, čitajući ovu knjigu, dobiti nadahnuće da radite strastvenije, igrate se strastvenije, volite strastvenije i razvijate se strastvenije. Jer, to je život kakav zaslužujete.Strast je izvor vašeg bića U početku, beše strast. Vaš život i samo vaše postojanje ovde, na Zemlji, proistekli su iz strasti. Barem na trenutak, strast je takvom snagom zbližila muškarca i ženu da su spojili svoja tela, i iz tog strastvenog sjedinjavanja je vaša semenka počela da klija. Kad je ta semenka porasla, i kad ste postali spremni da dođete na svet, učinili ste to sa svekolikom strašću koju ste mogli da sakupite, a vaš glasni plač je svima dao na znanje da ste tu, da ste stigli! Vaše sopstveno telo neprestano potresaju vibracije strasti. Možete li svoje srce nazvati drugačije do strastvenim, kada s nesmanjenom odanošću kuca dvadeset časa dnevno, svakog dana svake godine vašeg života? Možete li o svojim plućima razmišljati drugačije nego o strastvenim, kad tako verno upijaju sav vazduh koji vam je potreban, čak i dok spavate? Naposletku, šta može biti strastvenije od vaše krvi koja ushićeno juri kroz vaše telo hiljadama nevidljivih staza, donoseći život u svaki vaš ud i svaki vaš organ?Nekome će se možda učiniti da je strast koja održava vaše telo u životu samo puki biološki fenomen. Ali, ista ta strast koja vas nagoni da težite stanju u kome ćete se osećati dobro jeste vaša suštinska priroda, ne samo fizički već i duhovno. Ona vam omogućuje da se neprestano iznova rađate. Svaki novi početak, svako unutrašnje preobraženje, svaka spoljašnja promena pravca podstaknuta je vašom strastvenom težnjom ka većoj istini, većoj sreći,većoj slobodi. Svaki put kad odlučite da se promenite, razvijate, poboljšavate odlučujete se da delate iz jezgra svoje unutrašnje strasti.Upravo strast koju osećate biće celog života vaš anđeo čuvar, jer će vas podsticati da nastavite i onda kada vam svi budu govorili da odustanete, da tragate za novim životnim saputnikom čak i onda kad se budete plašili da takav neko naprosto ne postoji, i teraće vas da istrajete na putu otkrivanja sebe čak i onda kad niste sigurni ni gde će vas taj put odvesti, ni šta je to što tražite. Naposletku, odvešće vas u susret vašoj sudbini, istoj onoj koju već čujete kako vas zove iz dubina vašeg srca. Naša glad za strašću Glad za strašću je univerzalna. Ima u našoj ljudskoj prirodi nečega što žudi za doživljajem potpunog emocionalnog apsorbovanja, za onim magičnim trenutkom kada bivamo oboreni s nogu, konačno oslobođeni svojih svakodnevnih pravila, stega i rutine. Svako od nas, na svoj način, želi da se u njemu probudi strast. Svako od nas traga za onim što će mu omogućiti da oseti kako treperi, kako je u potpunosti živ. Da li ste se nekada zapitali odakle tako mnogo zaljubljenika u sport, kojima kao da nikada nije dosta fudbala, košarke, bejzbola ili hokeja, već u zavisnosti od godišnjeg doba. Možda ste posmatrali svog muškarca dok viče na televizor i udara pesnicom u kauč, zapanjeni intenzitetom njegovog reagovanja na nešto što je za vas “samo igra”. Šta ga to tako hipnotiše da ne može da izdrži više od nekoliko dana, a da ne vidi bar jednu utakmicu?A možda, pak, imate prijateljicu opsednutu sapunskom operom čiji se nastavci emituju svakog dana, ili ljubavnim romanima. “Kako može da gleda te gluposti?” – pitate se vi. “A tek one knjige – sve imaju isti zaplet i iste ljubavne scene? Zašto li ih samo tako guta?” Taj muškarac i ta žena bi mogli biti šokirani otkrićem da, premda naoko deluju potpuno različito, oni zapravo žude za istom stvari: Strascu. Kad on gleda prenos nekog sportskog događaja, šta zapravo vidi? Obično je to gomila ljudi koji jurcaju po stadionu ili parketu sportske hale, strastveno nasrćući na gol svom energijom koju poseduju, potpuno usredsređeni na svoj sportski zadatak. Akad ona čita svoj ljubavni roman, sa čim se susreće? S ličnostima čiji su životi puni dramatičnih obrta, intenziteta i – o, da – strasti. Strast je ta koja nas zabavlja. Kada tim igra bez strasti, utakmica postaje dosadna. “Ovi momci spavaju”, žali se frustrirani navijač dok razočarano menja kanal na televizoru, ili izlazi sa stadiona pre kraja utakmice, žureći da što pre stigne kući kako mu ne bi promakao kraj nekog drugog, strastvenijeg sportskog nadmetanja. Kad je roman napisan bez strasti, čitanje vam brzo dosadi. “Ovde se ništa ne dešava”, zaključujete, dok razočarano ostavljate knjigu. Da bismo zadovoljili svoj apetit za strašću, bogato nagrađujemo one koji uspevaju da uzdignu naša osećanja do neslućenih visina – glumci, profesionalni sportisti i rok-muzičari zarađuju milione dolara samo zato što znaju kako da u nama pokrenu strast. Na stranu da li je to u redu ili nije, ali mi finansijski više vrednujemo njihovu sposobnost da nas stimulišu nego ljude koji uče našu decu ili uzgajaju namirnice koje jedemo. Nema ničeg pogrešnog u divljenju pojedincima ili uživanju u događajima koji potpiruju našu strast. Problemi se javljaju kad ne doživljavamo dovoljno strasti, pa umesto toga pokušavamo da se uzdignemo iznad one koju poseduju drugi ljudi. Sportski fanatik koji se više uzbuđuje gledajući znojave neznance kako se sudaraju na terenu nego zbog vremena koje provodi sa sopstvenom ženom, ljubiteljka TV sapunica koja gaji više osećanja za likove čije doživljaje prati iz dana u dan ili nedelje u nedelju nego za sebe samu, osoba koja voli da u tabloidima čita o dramama i srceparajućim doživljajima drugih ljudi – sve su to osobe odsečene od sopstvene strasti, sopstvenog ispunjenja, sopstvenog života. Ukoliko tragate za svojom strašću, počnite tako što ćete okrenuti leđa injekcijama strasti na brzinu dobijenim od drugih ljudi i situacija u kojima vi ne igrate nikakvu ulogu; umesto toga, usmerite svoju pažnju prema sopstvenoj nutrini. Samo vaša sopstvena strast će ikada moći da vas zadovolji. Samo vašu sopstvenu strast niko ne može da vam oduzme. Samo vaša sopstvena strast može da učini da se u svakom trenutku svakoga dana osetite istinski živima. Znam da ce puno zanimati ova tema jer morate si priznati da sam pojam i rec Strast vec budi razmisljanja i misli u vama, pa bilo bi lepo da sebi date oduska kroz komentare na odlomke iz knjige koji ce slediti; sto Vi mislite o Strasti?Jan 15, 2016 1118 -
Kada vam se neki dečko ili devojka dopadnu, nije retkost da se smesta uspaničite i pomislite kako nema šanse da ikada skupite hrabrost da im izjavite ljubav. Ovakav način razmišljanja je pogrešan, jer s izjavom ljubavi uopšte ne treba žuriti. Ovo se naročito odnosi na situacije kada s osobom u koju ste zaljubljeni još uvek nemate nikakav izgrađen kontakt. Tačnije, vi ste tu osobu posmatrali, manje-više iz prikrajka, dok ona, sasvim moguće, čak i ne zna da vi postojite. Zaista je preuranjeno razmišljati o izjavama ljubavi u takvoj situaciji - kako biste se vi osećali da vam priđe neko koga ne poznajete i tek tako vam kaže da vas mnogo voli? Da li postoje makar teoretske šanse da takvu izjavu od potpunog neznanca shvatite ozbiljno (ili biste pre počeli da se okrećete i pitate gde je kamera)? Isto tako ni vi ne biste bili shvaćeni ozbiljno da iz neba pa u rebra nekome izjavite ljubav, čak i ako biste skupili hrabrost za to.Umesto toga, bolje je razmišljati kako da toj osobi uopšte priđete. Probajte da se raspitate šta voli, šta ne, za šta se interesuje, kakva je kao osoba... Povremeni smešak kad vas ta osoba pogleda neće da smeta, naprotiv. Kad saznate ponešto o svojoj simpatiji, ako vam se i dalje dopada, možete pokušati ili da je osmehom navedete da vam priđe ili, ako se bojite da ćete se samo blesavo keziti, priđite vi - s nekom neutralnom temom za razgovor, pitanjem, komentarom... Koliko da vaš prvi razgovor počne. A onda? Onda možete pokušati da nađete način da se sa simpatijom družite, kako biste je bolje upoznali ka osobu i kako bi ona bolje upoznala vas. Ukoliko se u toku druženja dopadnete jedno drugom, sasvim lako se može desiti da ljubav uopšte ne morate da izjavljujete, već da se spontano zbližite toliko da reči ne budu neophodne.1244 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Kada vam se neki dečko ili devojka dopadnu, nije retkost da se smesta uspaničite i pomislite kako nema šanse da ikada skupite hrabrost da im izjavite ljubav. Ovakav način razmišljanja je pogrešan, jer s izjavom ljubavi uopšte ne treba žuriti. Ovo se naročito odnosi na situacije kada s osobom u koju ste zaljubljeni još uvek nemate nikakav izgrađen kontakt. Tačnije, vi ste tu osobu posmatrali, manje-više iz prikrajka, dok ona, sasvim moguće, čak i ne zna da vi postojite. Zaista je preuranjeno razmišljati o izjavama ljubavi u takvoj situaciji - kako biste se vi osećali da vam priđe neko koga ne poznajete i tek tako vam kaže da vas mnogo voli? Da li postoje makar teoretske šanse da takvu izjavu od potpunog neznanca shvatite ozbiljno (ili biste pre počeli da se okrećete i pitate gde je kamera)? Isto tako ni vi ne biste bili shvaćeni ozbiljno da iz neba pa u rebra nekome izjavite ljubav, čak i ako biste skupili hrabrost za to.Umesto toga, bolje je razmišljati kako da toj osobi uopšte priđete. Probajte da se raspitate šta voli, šta ne, za šta se interesuje, kakva je kao osoba... Povremeni smešak kad vas ta osoba pogleda neće da smeta, naprotiv. Kad saznate ponešto o svojoj simpatiji, ako vam se i dalje dopada, možete pokušati ili da je osmehom navedete da vam priđe ili, ako se bojite da ćete se samo blesavo keziti, priđite vi - s nekom neutralnom temom za razgovor, pitanjem, komentarom... Koliko da vaš prvi razgovor počne. A onda? Onda možete pokušati da nađete način da se sa simpatijom družite, kako biste je bolje upoznali ka osobu i kako bi ona bolje upoznala vas. Ukoliko se u toku druženja dopadnete jedno drugom, sasvim lako se može desiti da ljubav uopšte ne morate da izjavljujete, već da se spontano zbližite toliko da reči ne budu neophodne.Jan 12, 2016 1244
-
Istraživači sa londonskog Juniversiti koledža zaključili su da muškarci i žene različito reaguju na stimulanse koji se odnose bol. U okviru eksperimenta, muški i ženski dobrovoljci stavljeni su u situaciju da u novac igraju zadatu igru u kojoj su im protivnici bili glumci. Neki među glumcima igrali su pošteno, drugi nisu. Potom su istraživači merili aktivnosti mozga dobrovoljaca kada su im prikazivali mučenje glumaca blagim elektrošokovima. Dr Tanja Singer kaže da muškarci nisu pokazivali saosećanje prema glumcima koje su smatrali nepoštenim. Dobra vest je da su i muškarci i žene iskazali empatiju prema patnjama glumaca koje su smatrali fer igračima. No, uočena je i modulacija te empatije, koja se smanjivala i kod muškaraca i kod žena kada su gledali patnje osoba koje im se nisu dopadale. To mnogo više važi za muškarce. Oni su ispoljili potpuno odsustvo empatije prema mučenju za njih nepoštenih osoba. Zaključak je da većina ljudi rado sarađuje sa poštenim protivnikom, a rado bi kaznili nepoštene.No, ovo istraživanje je takođe pokazalo da muškarci uživaju u mukama osoba koje im se ne dopadaju, ispoljavajući jaku želju za osvetom. Na kraju su i muškarci i žene upitani koliko bi bola trebalo naneti njihovim protivnicima. Muškarci su iskazali mnogo jaču želju za osvetom od žena. Što je ta želja bila jača, to je i aktivnost u delu mozga koji se tiče osećanja zadovoljstva bila veća. RAZVOD BUDI ŽELJU ZA OSVETOM Iako samo na osnovu ovog istraživanja ne bi trebalo generalizovati razlike među polovima, ono predstavlja svojevrstan putokaz za ponašanje muškaraca i žena u škakljivim situacijama, poput razvoda. Advokati koji se bave tom problematikom svakodnevno su svedoci osvetničkog ponašanja bivših supružnika. Vanesa Lojd Plat kaže da se muškarci i žene u tom pogledu bitno razlikuju: Žene vole da o osveti razgovaraju sa prijateljicama i nastoje da što pre postignu rezultat. Muškarci pak vrlo proračunato i hladnokrvno planiraju akciju sa ciljem da u što dužem periodu što više ponize bivšu ženu.Advokat Lojd Plat dodaje da ako muškarac misli da neka osoba zaslužuje kaznu, spreman je da je sa uživanjem izvrši. U svojoj karijeri videla je prilično neverovatne slučajeve osvete. Najzabavniji je - mada se njen muž s tim ne bi složio - slučaj žene koja je, kada je ustanovila da je suprug vara - upala u njegovu kancelariju u bundi koju je navukla na golo telo. Pred velikom grupom Japanaca, poslovnih partnera njenog muža, skinula je bundu i rekla: „Evo čega se on odriče”. Želela je da ga šokira i u tome je uspela, ali nije osetila očekivano zadovoljstvo. Žene su inače sklone luckastim osvetničkim akcijama - da cepaju odela i pidžame, ili bacaju stvari kroz prozor. Muškarci teže dugoročnom ponižavanju - objavljuju, na primer, na Internetu golišave fotografije bivših devojaka. Ili, predstavljajući se kao lekari, nazivaju njihove kolege na poslu nudeći rezultate navodnog testa na sidu. Hladni su, proračunati i nemilosrdni. Sudeći po rezultatima istraživanja i svakodnevnom iskustvu, izreka „osveta je jelo koje treba servirati hladno” čini se da bolje pristaje muškarcima nego ženama.1166 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Istraživači sa londonskog Juniversiti koledža zaključili su da muškarci i žene različito reaguju na stimulanse koji se odnose bol. U okviru eksperimenta, muški i ženski dobrovoljci stavljeni su u situaciju da u novac igraju zadatu igru u kojoj su im protivnici bili glumci. Neki među glumcima igrali su pošteno, drugi nisu. Potom su istraživači merili aktivnosti mozga dobrovoljaca kada su im prikazivali mučenje glumaca blagim elektrošokovima. Dr Tanja Singer kaže da muškarci nisu pokazivali saosećanje prema glumcima koje su smatrali nepoštenim. Dobra vest je da su i muškarci i žene iskazali empatiju prema patnjama glumaca koje su smatrali fer igračima. No, uočena je i modulacija te empatije, koja se smanjivala i kod muškaraca i kod žena kada su gledali patnje osoba koje im se nisu dopadale. To mnogo više važi za muškarce. Oni su ispoljili potpuno odsustvo empatije prema mučenju za njih nepoštenih osoba. Zaključak je da većina ljudi rado sarađuje sa poštenim protivnikom, a rado bi kaznili nepoštene.No, ovo istraživanje je takođe pokazalo da muškarci uživaju u mukama osoba koje im se ne dopadaju, ispoljavajući jaku želju za osvetom. Na kraju su i muškarci i žene upitani koliko bi bola trebalo naneti njihovim protivnicima. Muškarci su iskazali mnogo jaču želju za osvetom od žena. Što je ta želja bila jača, to je i aktivnost u delu mozga koji se tiče osećanja zadovoljstva bila veća. RAZVOD BUDI ŽELJU ZA OSVETOM Iako samo na osnovu ovog istraživanja ne bi trebalo generalizovati razlike među polovima, ono predstavlja svojevrstan putokaz za ponašanje muškaraca i žena u škakljivim situacijama, poput razvoda. Advokati koji se bave tom problematikom svakodnevno su svedoci osvetničkog ponašanja bivših supružnika. Vanesa Lojd Plat kaže da se muškarci i žene u tom pogledu bitno razlikuju: Žene vole da o osveti razgovaraju sa prijateljicama i nastoje da što pre postignu rezultat. Muškarci pak vrlo proračunato i hladnokrvno planiraju akciju sa ciljem da u što dužem periodu što više ponize bivšu ženu.Advokat Lojd Plat dodaje da ako muškarac misli da neka osoba zaslužuje kaznu, spreman je da je sa uživanjem izvrši. U svojoj karijeri videla je prilično neverovatne slučajeve osvete. Najzabavniji je - mada se njen muž s tim ne bi složio - slučaj žene koja je, kada je ustanovila da je suprug vara - upala u njegovu kancelariju u bundi koju je navukla na golo telo. Pred velikom grupom Japanaca, poslovnih partnera njenog muža, skinula je bundu i rekla: „Evo čega se on odriče”. Želela je da ga šokira i u tome je uspela, ali nije osetila očekivano zadovoljstvo. Žene su inače sklone luckastim osvetničkim akcijama - da cepaju odela i pidžame, ili bacaju stvari kroz prozor. Muškarci teže dugoročnom ponižavanju - objavljuju, na primer, na Internetu golišave fotografije bivših devojaka. Ili, predstavljajući se kao lekari, nazivaju njihove kolege na poslu nudeći rezultate navodnog testa na sidu. Hladni su, proračunati i nemilosrdni. Sudeći po rezultatima istraživanja i svakodnevnom iskustvu, izreka „osveta je jelo koje treba servirati hladno” čini se da bolje pristaje muškarcima nego ženama.Jan 12, 2016 1166
-
U svakoj vezi bar ponekad dođe do svađa, u nekim vezama češće, u nekim ređe. Svađa sama po sebi nije zlo. Ona može biti način da se reše neki problemi koji bi, ako se ignorišu i guraju pod tepih, mogli i da unište vezu - ali treba umeti svađati se. Između ostalog, to znači i da treba da umete da saslušate argumente svog partnera ili partnerke.To može zvučati kao nešto samo po sebi očigledno, ali nije, bar sudeći po tome koliko ljudi, dok osoba s kojom se svađaju izlaže svoje, i ne slušaju šta ta osoba priča nego nestrpljivo čekaju svoj red da dreknu, to jest, samo skupljaju protivargumente. Od onoga što osoba s kojom se svađaju (u ovom slučaju, voljena osoba) kaže oni će čuti samo ono za šta mogu da smisle protivargument, ostalo neće ni konstatovati, a kamoli da još i razmotre argumente nekoga koga bi ipak trebalo da vole, cene i poštuju. Sad bi neko mogao da kaže da ni "voljena osoba" njega ne sluša - i to bi bio tipičan primer neslušanja osobe koja to kaže. Ne možete ni čarobnim štapićem ni nekakvim dugmićima (kao za upotrebu nekog aparata) kontrolisati kako će se bilo ko ponašati, ali možete kontrolisati kako ćete se ponašati vi - i na vama je da se korektno ponašate vi. A u ovom slučaju na vama je da zaista saslušate i razmotrite argumente voljene osobe. Naravno, ovo ne može funkcionisati ako se tako ne ponašaju obe strane - ali, kao što smo rekli, na vama je da vi budete korektni. A ako vas voljena osoba konstantno ne sluša i konstantno joj nije stalo do onoga što joj govorite, onda tu teško da može biti govora o ljubavi, pa i o vezi. Dakle, ma koliko bili ljuti, ma koliko žestoka bila svađa s voljenom osobom, potrudite se da je saslušate, jer drugačije se ni sukob ne može rešiti. Da i ne spominjemo da je jedan od najčešćih uzroka raskida baš taj što ljudi osećaju da ih voljena osoba uopšte ne sluša i ne razume - nemojte i vi biti takvi, ne ako to možete da izbegnete.1138 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa U svakoj vezi bar ponekad dođe do svađa, u nekim vezama češće, u nekim ređe. Svađa sama po sebi nije zlo. Ona može biti način da se reše neki problemi koji bi, ako se ignorišu i guraju pod tepih, mogli i da unište vezu - ali treba umeti svađati se. Između ostalog, to znači i da treba da umete da saslušate argumente svog partnera ili partnerke.To može zvučati kao nešto samo po sebi očigledno, ali nije, bar sudeći po tome koliko ljudi, dok osoba s kojom se svađaju izlaže svoje, i ne slušaju šta ta osoba priča nego nestrpljivo čekaju svoj red da dreknu, to jest, samo skupljaju protivargumente. Od onoga što osoba s kojom se svađaju (u ovom slučaju, voljena osoba) kaže oni će čuti samo ono za šta mogu da smisle protivargument, ostalo neće ni konstatovati, a kamoli da još i razmotre argumente nekoga koga bi ipak trebalo da vole, cene i poštuju. Sad bi neko mogao da kaže da ni "voljena osoba" njega ne sluša - i to bi bio tipičan primer neslušanja osobe koja to kaže. Ne možete ni čarobnim štapićem ni nekakvim dugmićima (kao za upotrebu nekog aparata) kontrolisati kako će se bilo ko ponašati, ali možete kontrolisati kako ćete se ponašati vi - i na vama je da se korektno ponašate vi. A u ovom slučaju na vama je da zaista saslušate i razmotrite argumente voljene osobe. Naravno, ovo ne može funkcionisati ako se tako ne ponašaju obe strane - ali, kao što smo rekli, na vama je da vi budete korektni. A ako vas voljena osoba konstantno ne sluša i konstantno joj nije stalo do onoga što joj govorite, onda tu teško da može biti govora o ljubavi, pa i o vezi. Dakle, ma koliko bili ljuti, ma koliko žestoka bila svađa s voljenom osobom, potrudite se da je saslušate, jer drugačije se ni sukob ne može rešiti. Da i ne spominjemo da je jedan od najčešćih uzroka raskida baš taj što ljudi osećaju da ih voljena osoba uopšte ne sluša i ne razume - nemojte i vi biti takvi, ne ako to možete da izbegnete.Jan 12, 2016 1138