Blogovi

Pretraži blogove

 

Kategorije

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 472
    Blogs
  • 54
    Active Bloggers
130 blogs
  • 01 Dec 2014
    Vrabac
      Sećate li se najbližeg komšije vrapca? Da, to je ona mala ptičica koja nas je uvek radosno dočekivala ili ispraćala gde god da idemo. Ne, ne, neću sada pričati onu staru priču o vrapcu, kravi i bezobraznoj cica maci... Koliko god da mi sećanje dosegne u detinjstvo, prvo čega se setim bilo je ono što me je budilo svakog jutra... Šum vetra u krošnjama tri obližnja jablana i pesma vrabaca u tim krošnjama... dživdžani.. uh, koliko ih je samo bilo...   Živeo sam u stanu sa velikom terasom i uživao da dobar deo dana, kad god je to bilo moguće, provedem upravo tu. I uvek je tu bio moj komšija vrabac, delio samnom te klinačke samoće i uvek slušao moje priče. Delili smo doručak i ono najslađe parče hleba koje je taj moj komšija uvek sa strahom otimao sa pločnika terase i za trenutak nestajao na putu do krošnje jablana. Nikad me nije ostavio da dugo čekam. Pravio sam ja puno puta komšiji kucice od papira i drveta, ali je njemu ipak mnogo više prijala krošnja puna vetra... priznajem, u onom moru betona naselja u kom sam ziveo, pogled na te jablane bilo je pravo bogatstvo.   Zamišljao sam kako su to u stvari jedra velikog jedenjaka kojim sam plovio u snove, sa vrapcima kao mornarima najluđeg jedrenjaka na svetu. Eh, kako mi je ponekad ona graja vrabaca iz krošnje nedostajala u večernjim satima kad se uspavaju pre mene.   Komšija me je pratio i u školu, kontrolisao da li radim domaće zadatke, a bio je tu i kad sam škole završio i krenuo na fax, proslavljao samnom neke sportske uspehe, pravio društvo i kad su me mučile povrede i uvek.. ali baš uvek.. sa strahom otimao svako parče hleba koje je bilo namenjeno njemu...   Nošen dahom onih velikih snova o budućnosti, i ja sam sve manje pažnje poklanjao komšiji, sem kad je bezobrazno virio kroz prozor za vreme mojih prvih ljubavnih priča, ali on nije mnogo mario za to.. Gde god da krenem i šta god da radim, bio je tu.   Sećam se da sam jednom dugo gledao kako se kupa u barici vode koja je ostala posle polivanja terase u onim vrelim letnjim danima, i da sam mu zavideo kako i koliko uživa u tome. Iako vrapca nikad pesma nije nikad krasila, meni je to njegovo dživdžanje bilo slađe od bilo koje ptice pevačice.   A komšiju su voleli i ostali iz moje porodice.. mama ih je uvek častila svim onim mrvama posle ručka, na ćaletovo hrkanje tokom nedeljnog popodneva na terasi, uzvraćali su nekom muzikom sličnog tonaliteta, a brat nikad nije gađao vrapce praćkom (verovatno zato što ni vola nije mogao da pogodi, pa da se ne sramoti). Deda mi je jednom pricao kako i u Evanđelu postoji zapis o vrapcima... kako je nekad davno postojala cena za vrapca, dva vrapca za peni. Valjda je  tamo neko morao da kupuje komšije, verovatno nije imao jedrenjak kao moj.   E da, setih se kako mi je jednom neki stari porodični prijatelj pričao kako su nekad davno, u vreme onog prvog velikog rata, u opštoj nemaštini, pekli vrapce kako bi kuća mirisala na pečenje, iako za jelo nije bilo ništa drugo osim obične proje... Mislim da godinama nisam hteo da pričam sa njim posle te izjave, a najviše je profitirao komšija koga sam dugo posle toga hranio duplim porcijama... i uvek je onako, sa strahom... otimao svako parče hleba koji je bio samo njemu namenjen...   Komšija je bio tu i onih dana 99te, deleći sa svima nama frustracije šizela i smirela i sve ono što su one donosile. Bio je tu i kad se dimila Skupština, jurio sa nama prolećne leptire ove demokratje ili kako li se već zove...   I onda... odjednom... zatrpan nekim novim mislima tih "kako li se već zove vremena", primetih... mog komšije više nema... Nekako je nestao a da nisam ni primetio... i u tom glupom osećaju da nešto nedostaje, posle ko zna koliko pokušaja da pronađem to što sam zaboravio, prevrtanja džepova i tragajući za tim čega nema, shvatih... da je to moj komšija dživdžan vrabac ovogradski.   Shvatih da više ne poznajem ni ostale komšije koji nit pevaju nit recituju, već nekako tiho prolaze ulicama na kojima korice i mrvice čekaju neke nove vrapce..... vrapce koji možda nikad neće doći jer su ih svi zaboravili. Vrpce koji su tako sa strahom otimali te mrvice baš kao što i svi mi sa nekim strahom uživamo u retkim lepim momentima...    NE, neću se plašiti lepih trenutaka, za moje mrvice vredi živeti, naučio sam to od komšije kad ih je zimi onako vešto pronalazio, i verujem.. verujem da će se moj komšija uskoro vratiti....   Vratiće se čim ponovo naučimo da se ponovo prepoznajemo pogledom u oči, a ne u profile, čim naučimo da gitara nije praistorijsko oružje, čim naučimo da verujemo u sebe, čim naučimo da svoje mrvice delimo sa drugima i ne merimo ko je kome više mrvica dao... Znate.. mrvice su mrvice... mi  ponekad zaboravimo koliko puno znače... ... a komšija je to dobro znao.... i zato je sa strahom otimao ....
    2568 Objavio/la Chupko Chupavi
  • By Chupko Chupavi
    Vrabac
      Sećate li se najbližeg komšije vrapca? Da, to je ona mala ptičica koja nas je uvek radosno dočekivala ili ispraćala gde god da idemo. Ne, ne, neću sada pričati onu staru priču o vrapcu, kravi i bezobraznoj cica maci... Koliko god da mi sećanje dosegne u detinjstvo, prvo čega se setim bilo je ono što me je budilo svakog jutra... Šum vetra u krošnjama tri obližnja jablana i pesma vrabaca u tim krošnjama... dživdžani.. uh, koliko ih je samo bilo...   Živeo sam u stanu sa velikom terasom i uživao da dobar deo dana, kad god je to bilo moguće, provedem upravo tu. I uvek je tu bio moj komšija vrabac, delio samnom te klinačke samoće i uvek slušao moje priče. Delili smo doručak i ono najslađe parče hleba koje je taj moj komšija uvek sa strahom otimao sa pločnika terase i za trenutak nestajao na putu do krošnje jablana. Nikad me nije ostavio da dugo čekam. Pravio sam ja puno puta komšiji kucice od papira i drveta, ali je njemu ipak mnogo više prijala krošnja puna vetra... priznajem, u onom moru betona naselja u kom sam ziveo, pogled na te jablane bilo je pravo bogatstvo.   Zamišljao sam kako su to u stvari jedra velikog jedenjaka kojim sam plovio u snove, sa vrapcima kao mornarima najluđeg jedrenjaka na svetu. Eh, kako mi je ponekad ona graja vrabaca iz krošnje nedostajala u večernjim satima kad se uspavaju pre mene.   Komšija me je pratio i u školu, kontrolisao da li radim domaće zadatke, a bio je tu i kad sam škole završio i krenuo na fax, proslavljao samnom neke sportske uspehe, pravio društvo i kad su me mučile povrede i uvek.. ali baš uvek.. sa strahom otimao svako parče hleba koje je bilo namenjeno njemu...   Nošen dahom onih velikih snova o budućnosti, i ja sam sve manje pažnje poklanjao komšiji, sem kad je bezobrazno virio kroz prozor za vreme mojih prvih ljubavnih priča, ali on nije mnogo mario za to.. Gde god da krenem i šta god da radim, bio je tu.   Sećam se da sam jednom dugo gledao kako se kupa u barici vode koja je ostala posle polivanja terase u onim vrelim letnjim danima, i da sam mu zavideo kako i koliko uživa u tome. Iako vrapca nikad pesma nije nikad krasila, meni je to njegovo dživdžanje bilo slađe od bilo koje ptice pevačice.   A komšiju su voleli i ostali iz moje porodice.. mama ih je uvek častila svim onim mrvama posle ručka, na ćaletovo hrkanje tokom nedeljnog popodneva na terasi, uzvraćali su nekom muzikom sličnog tonaliteta, a brat nikad nije gađao vrapce praćkom (verovatno zato što ni vola nije mogao da pogodi, pa da se ne sramoti). Deda mi je jednom pricao kako i u Evanđelu postoji zapis o vrapcima... kako je nekad davno postojala cena za vrapca, dva vrapca za peni. Valjda je  tamo neko morao da kupuje komšije, verovatno nije imao jedrenjak kao moj.   E da, setih se kako mi je jednom neki stari porodični prijatelj pričao kako su nekad davno, u vreme onog prvog velikog rata, u opštoj nemaštini, pekli vrapce kako bi kuća mirisala na pečenje, iako za jelo nije bilo ništa drugo osim obične proje... Mislim da godinama nisam hteo da pričam sa njim posle te izjave, a najviše je profitirao komšija koga sam dugo posle toga hranio duplim porcijama... i uvek je onako, sa strahom... otimao svako parče hleba koji je bio samo njemu namenjen...   Komšija je bio tu i onih dana 99te, deleći sa svima nama frustracije šizela i smirela i sve ono što su one donosile. Bio je tu i kad se dimila Skupština, jurio sa nama prolećne leptire ove demokratje ili kako li se već zove...   I onda... odjednom... zatrpan nekim novim mislima tih "kako li se već zove vremena", primetih... mog komšije više nema... Nekako je nestao a da nisam ni primetio... i u tom glupom osećaju da nešto nedostaje, posle ko zna koliko pokušaja da pronađem to što sam zaboravio, prevrtanja džepova i tragajući za tim čega nema, shvatih... da je to moj komšija dživdžan vrabac ovogradski.   Shvatih da više ne poznajem ni ostale komšije koji nit pevaju nit recituju, već nekako tiho prolaze ulicama na kojima korice i mrvice čekaju neke nove vrapce..... vrapce koji možda nikad neće doći jer su ih svi zaboravili. Vrpce koji su tako sa strahom otimali te mrvice baš kao što i svi mi sa nekim strahom uživamo u retkim lepim momentima...    NE, neću se plašiti lepih trenutaka, za moje mrvice vredi živeti, naučio sam to od komšije kad ih je zimi onako vešto pronalazio, i verujem.. verujem da će se moj komšija uskoro vratiti....   Vratiće se čim ponovo naučimo da se ponovo prepoznajemo pogledom u oči, a ne u profile, čim naučimo da gitara nije praistorijsko oružje, čim naučimo da verujemo u sebe, čim naučimo da svoje mrvice delimo sa drugima i ne merimo ko je kome više mrvica dao... Znate.. mrvice su mrvice... mi  ponekad zaboravimo koliko puno znače... ... a komšija je to dobro znao.... i zato je sa strahom otimao ....
    Dec 01, 2014 2568
  • 20 Nov 2014
    Bila jednom jedna Planeta
    Prelistavam po svojoj glavi, ovoga jutra, kao i mnogih jutara do sada, misao na dane, na mesta, na vreme i ljude za koje još verujem da su bili stvarni.   Lakoća ljudske promene, lakoća odlazaka, pomeranja, menjanja, otupljuje mi svest o postojanju mnogih koji su ovaj moj životni hod slatkoslanim, pa i gorkim, začinili. Vraćam se ovoga jutra, negde tamo, tako daleko. Pitam se: mogu li bilo kakvim opipljivim dokazom potvrditi sebi i drugima da je to tamo, zaista bilo stvarno… da sam tom svetu pripadao.   Ovoga jutra,siguran sam jedino u to da je to onda veoma, veoma daleko, i da postojim jer još verujem u san.   U traženju nekakvih opipljivih dokaza, shvatam značaj mnogih malenih stvari koje su svojim, tada nesvesnim značenjem, baš postali najveći postulat ovog bivstvovanja u vremenu sadašnjem.   Sa svim svojim znanjima i saznanjima, danas postavljam sebi pitanja, i evo, baš ovog jutra kada ustajem da sameljem keks i podgrejem mleko svom nasledniku, postavljam pitanje kako i zašto je meni u mom vremenu i mom svetu škola bila usadjena kao toliko značajan i važan faktor.   Pokušavam da se setim šta sam to tada izdvajao kao važno. Lutajući kroz to sećanje, čak i ja koji se tako dobro sećam mnogih sitnica iz svog odrastanja, postajem svestan sopstvenog zaborava.   Misao mi se uporno sapliće o shvatanje i potrebu koju moj mališan ima ovoga jutra. Borim se sa osećajem da se vreme moje čarolije potpuno i nepovratno utopilo u neke drugačije vizije, u neko drugo mutno videnje nekakve budućnosti.   Ovoga jutra, ustajem da podgrejem mleko i sameljem keks, koji se za mene tako pripreman zvao „Plazma”; keks koji je neko već mogao da samelje umsto mene,kao i život koji najčešće neko samelje za nas, pa nam ga tako smrvljenog još i na kupovinu ponudi. Samo da se ne mučimo...   Mi ga tako rado kupujemo, po najvećoj ceni, jer prokleto je teško, neizdržljivo teško, sopstveni život u mrvice i prah pretvarati. Naučio sam, kao i svi, da je život na mrvice najlakše variti.   I dok smrvljeni keks upija mleko, kako bi sve zajedno postalo doručak pred polazak u školu, toliko važnu, značajnu školu, razmišljam o sebi kao detetu...Da li je to dete moglo tada nekako drugačije da prihvati školu, sem kao mesto okupljanja sebi ravnih razdraganosti. Taj svet sebi ravnih učinio je da se na drugačiji način shvati i upije sva strogoća učitelja. Misao se muči da iz mračnih dubina izvuče sve tada postojeće oblike strogoće, kako bi se napravila razlika sa nepravdama   Ne, ne razmišljam o onome što mi se kroz to vreme, tu školu i te manire dalo, ili sprečavalo. Ta strogoća u meni je ostala zapamćena kao sportska manifestacija u kojoj učitelji igraju u istom timu sa decom koju podučavaju, pokušavajući da svoje ekipe podstaknu na razigranost vijuga. Na posebnost... Da to je bila stogoća, pravičnost se samo preplitala sa njom, ali ne i mešala.   I jutros, kada se podsetih sebe kao deteta, kada osećam da treba preneti preko potrebnu tajnu sadašnjoj deci, tajnu kako da svoj karakter udenu u ovu „mašinu” kao odgovarajući šraf, sa brigom smišljam kako da im saopštim da je neobično važno naučiti da se sa godinama u svakom životu i na svakom svetu pojavljuju stvari koje se moraju...   Skoro da se stidim sebe pred samim sobom, jer osećam jutros neku neiskrenost. Osećam negde u nekom skrivenom delu sebe da oduševljenje koje nosim iz vremena svog detinjstva u stvari pripada nekoj drugoj planeti.   Ovoga jutra razmišljam o vremenu, mestu i ljudima za koje samo verujem da su bili stvarni i da sam im pripadao. Razmišljam da možda, ipak, da olakšam mom detetu i da mu saopštim korisnu laž kako sve to nije tačno. Da to vreme nikada nije postojalo, da ti ljudi nikada nisu živeli, da se nikakda nije živelo kako to ružicasto saopštava moj san. Da je to bio i da treba da ostane samo moj san. Da to nazovem bajkom, i da priznam da je ta bajka iznikla iz mojih mnogobrojnih snova. Da je sanjana u dubokom snu koji se odigrao na nekoj drugoj planeti a da ta Planeta nije ista kao ova.   Pitam se hoće li se smejati ako mojoj Planeti glasno saopštim ime? Hoce li biti cool ako toj sanjanoj Planeti dam ime Zemlja? Strahujem da će današnjim klincima to ime biti isuviše smešno.   Ako im kažem da je i ona u Sunčevoj Galaksiji, da je isto kružila oko Sunca kao oko svoje Zvezde sasvim, sasvim polako…   Hoće li se smejati ako im priznam da se nisam vozio brzinom većom od potrebne? Hoće li razumeti mernu jedinicu: dovoljno? Da nisam gledao nacrtane pokretne spodobe,kao proizvod iskrivljene mašte, a koje su njima toliko važne, neophodne i vredne, koje se u specijalnim radionicama crtaju samo da bi ispunile dan u televizijskom ekranu i probudile i produbile iskrivljenu maštu o stvarima koje nas okružuju.? Hoću li smoći hrabrosti da im priznam sopstveni nestašlk u kome sam i bez očevog ograničenja u 19 i 15 neizostavno bio u kući i čitavih 5 minuta poklanjao nekim malim, naivnim i bezazlenim crtanim bićima, koja su ličila na meni poznate forme...   Kako da opišem moje dečije pozorište? Kao komšiluk koji je imao samo jednu obavezu da poslepodnevnu kafu ispije ispred zgrade u našoj ulici, tik pored gomile naslaganih drvenih gajbica kroz koje je često propadala nečija noga, dok gledaju naš dečiji pozorišni komad za koji smo samo ispričali scenario, jer pisati još nismo znali.   Hoće li mi verovati ako im kažem da ni sva deca nisu imala pravo da se popnu na improvizovanu drvenu scenu jer su uloge unapred i prema stvarnim zaslugama bile izdeljene. Hoće li razumeti da je pozorište uspelo ako je uspela improvizacija usled odustajanja nekog ko nije bio zadovoljan sopstvenim značajem u komadu. Hoće li razumeti i to da se drugi nisu zbog toga previše uzrujavali a da roditeljima nije padalo na pamet da pokažu ikakvu pristrasnost, pa i kada su im se sopstvena deca zbog toga možda durila, ali ne i ljutila uz par kapi suza na brzinu prosutih.   Razmišljam,da li da kažem da je na Planeti Zemlji bilo mesta i za tuge. Da su psiholozi bili sirotinja samo zato što im je svaka naša komšinica bila prejaka konkurencija. I da su baš zato mnoge komšinice odustajale da se razvedu od naših uvek nadmenih a u stvari poplašenih očeva, jer su uviđale i značaj neravnopravnosti kao temelja jedinstva. Da i u trpljenju ponekad može da se pronađe spas.   I da su baš zbog toga roditelji na toj Planeti svoju decu gajili a ne izdržavali. Kako da približim ovom mog vižljavku ovaj moj - sada već san? I dok keks upija mleko pretvarajući belinu u žutilo, obilazim pogledom sva vidljiva mesta u nameri da se probudim. Da ipak pronađem nešto što sam nekad poneo sa moje planete i sačuvao evo zbog čega - da dokažem kako moja Planeta još postoji.   Tražim opipljive dokaze svog sna ne bi li ublažio svakim danom sve veću sumnju u stvarno postojanje. Znam, tu oko mene se nalazi pregršt kometa koje ne mogu umanjiti sumnju koju sopstvena deca osećaju. Pred vremenom…   Počinjem sa traženjem po kuhinji, ali brzo odustajem.Ni kuhinja više ne liči na san.Čak i prepun frižider je sasvim prazan.   I uprkos mnoštvu sitnih stvari ne postižem cilj. Jer uvek nedostaje osećaj za san, za drugačije i jednostavno. I dok posmatram to dete koje ovoga jutra pokušavam da ugledam u jednom drugom prostoru i vremenu iskopavam po svojim sećanjima kolekcije mojih ploča, smerno složenih i stidljivo skrivenih u nekom ćošku ugodnog doma, u pokušaju da dokučim kako tek prispeli pubertetlija ove Planete, uporedjuje Eminem zvuk i poruku sa melodijom i tekstom nekih balada u kojima se pominju klikeri...   „... a ja i dalje bio sam dete noću leteo na Planete, danju igrao klikere. A ja, na oblak sam se peo Da odrastem nisam hteo, I tek sad mi jasno što: Bilo je rano za to.”   Kesk je upio mleko. Trebalo bi sada probuditi malog vižljavka dok keks i mleko sasvim ne stvrdnu. Ne, ne mogu. Ovo jutro ne mogu. Neka, nek ostane...   Vraćam se ipak u svoj usnuli krevet u kome me čeka neko ko to još jedino može da razume.Ko mi ne veruje više ništa sem toga da je moj san zaista bio i da je moja Planeta zaista postojala... Da je naše detinjstvo, tako neprimetno pretvoreno u san.   Biće da nas to još i najjače vezuje, drži zajedno, u istom krevetu, u istom snu, u istom košmaru, istoj zbunjenosti iz koje ni jedno više ne sme tako lako da iskoči.   I ovo moje iskakanje iz kreveta ovoga jutra, eto na šta se postavilo.   Ipak, kad god zatvorim oči u mekoći i toplini kreveta, pojave se makar mrvice slutnji da dani, mesta, ljudi i vreme za koje još samo verujemo da su bili stvarni ipak mogu prestati da budu samo san.   ..... ova priču počeli smo da pišemo pre puno godina... unesi i ti deo svojih snova u pricu i tako postani deo nje, za sve one buduće klince koji će je jednog dana čitati, i za sve one nekadašnje klince koji su je svih ovih godina pisali... dok je keks upijao mleko... 
    2087 Objavio/la Chupko Chupavi
  • By Chupko Chupavi
    Bila jednom jedna Planeta
    Prelistavam po svojoj glavi, ovoga jutra, kao i mnogih jutara do sada, misao na dane, na mesta, na vreme i ljude za koje još verujem da su bili stvarni.   Lakoća ljudske promene, lakoća odlazaka, pomeranja, menjanja, otupljuje mi svest o postojanju mnogih koji su ovaj moj životni hod slatkoslanim, pa i gorkim, začinili. Vraćam se ovoga jutra, negde tamo, tako daleko. Pitam se: mogu li bilo kakvim opipljivim dokazom potvrditi sebi i drugima da je to tamo, zaista bilo stvarno… da sam tom svetu pripadao.   Ovoga jutra,siguran sam jedino u to da je to onda veoma, veoma daleko, i da postojim jer još verujem u san.   U traženju nekakvih opipljivih dokaza, shvatam značaj mnogih malenih stvari koje su svojim, tada nesvesnim značenjem, baš postali najveći postulat ovog bivstvovanja u vremenu sadašnjem.   Sa svim svojim znanjima i saznanjima, danas postavljam sebi pitanja, i evo, baš ovog jutra kada ustajem da sameljem keks i podgrejem mleko svom nasledniku, postavljam pitanje kako i zašto je meni u mom vremenu i mom svetu škola bila usadjena kao toliko značajan i važan faktor.   Pokušavam da se setim šta sam to tada izdvajao kao važno. Lutajući kroz to sećanje, čak i ja koji se tako dobro sećam mnogih sitnica iz svog odrastanja, postajem svestan sopstvenog zaborava.   Misao mi se uporno sapliće o shvatanje i potrebu koju moj mališan ima ovoga jutra. Borim se sa osećajem da se vreme moje čarolije potpuno i nepovratno utopilo u neke drugačije vizije, u neko drugo mutno videnje nekakve budućnosti.   Ovoga jutra, ustajem da podgrejem mleko i sameljem keks, koji se za mene tako pripreman zvao „Plazma”; keks koji je neko već mogao da samelje umsto mene,kao i život koji najčešće neko samelje za nas, pa nam ga tako smrvljenog još i na kupovinu ponudi. Samo da se ne mučimo...   Mi ga tako rado kupujemo, po najvećoj ceni, jer prokleto je teško, neizdržljivo teško, sopstveni život u mrvice i prah pretvarati. Naučio sam, kao i svi, da je život na mrvice najlakše variti.   I dok smrvljeni keks upija mleko, kako bi sve zajedno postalo doručak pred polazak u školu, toliko važnu, značajnu školu, razmišljam o sebi kao detetu...Da li je to dete moglo tada nekako drugačije da prihvati školu, sem kao mesto okupljanja sebi ravnih razdraganosti. Taj svet sebi ravnih učinio je da se na drugačiji način shvati i upije sva strogoća učitelja. Misao se muči da iz mračnih dubina izvuče sve tada postojeće oblike strogoće, kako bi se napravila razlika sa nepravdama   Ne, ne razmišljam o onome što mi se kroz to vreme, tu školu i te manire dalo, ili sprečavalo. Ta strogoća u meni je ostala zapamćena kao sportska manifestacija u kojoj učitelji igraju u istom timu sa decom koju podučavaju, pokušavajući da svoje ekipe podstaknu na razigranost vijuga. Na posebnost... Da to je bila stogoća, pravičnost se samo preplitala sa njom, ali ne i mešala.   I jutros, kada se podsetih sebe kao deteta, kada osećam da treba preneti preko potrebnu tajnu sadašnjoj deci, tajnu kako da svoj karakter udenu u ovu „mašinu” kao odgovarajući šraf, sa brigom smišljam kako da im saopštim da je neobično važno naučiti da se sa godinama u svakom životu i na svakom svetu pojavljuju stvari koje se moraju...   Skoro da se stidim sebe pred samim sobom, jer osećam jutros neku neiskrenost. Osećam negde u nekom skrivenom delu sebe da oduševljenje koje nosim iz vremena svog detinjstva u stvari pripada nekoj drugoj planeti.   Ovoga jutra razmišljam o vremenu, mestu i ljudima za koje samo verujem da su bili stvarni i da sam im pripadao. Razmišljam da možda, ipak, da olakšam mom detetu i da mu saopštim korisnu laž kako sve to nije tačno. Da to vreme nikada nije postojalo, da ti ljudi nikada nisu živeli, da se nikakda nije živelo kako to ružicasto saopštava moj san. Da je to bio i da treba da ostane samo moj san. Da to nazovem bajkom, i da priznam da je ta bajka iznikla iz mojih mnogobrojnih snova. Da je sanjana u dubokom snu koji se odigrao na nekoj drugoj planeti a da ta Planeta nije ista kao ova.   Pitam se hoće li se smejati ako mojoj Planeti glasno saopštim ime? Hoce li biti cool ako toj sanjanoj Planeti dam ime Zemlja? Strahujem da će današnjim klincima to ime biti isuviše smešno.   Ako im kažem da je i ona u Sunčevoj Galaksiji, da je isto kružila oko Sunca kao oko svoje Zvezde sasvim, sasvim polako…   Hoće li se smejati ako im priznam da se nisam vozio brzinom većom od potrebne? Hoće li razumeti mernu jedinicu: dovoljno? Da nisam gledao nacrtane pokretne spodobe,kao proizvod iskrivljene mašte, a koje su njima toliko važne, neophodne i vredne, koje se u specijalnim radionicama crtaju samo da bi ispunile dan u televizijskom ekranu i probudile i produbile iskrivljenu maštu o stvarima koje nas okružuju.? Hoću li smoći hrabrosti da im priznam sopstveni nestašlk u kome sam i bez očevog ograničenja u 19 i 15 neizostavno bio u kući i čitavih 5 minuta poklanjao nekim malim, naivnim i bezazlenim crtanim bićima, koja su ličila na meni poznate forme...   Kako da opišem moje dečije pozorište? Kao komšiluk koji je imao samo jednu obavezu da poslepodnevnu kafu ispije ispred zgrade u našoj ulici, tik pored gomile naslaganih drvenih gajbica kroz koje je često propadala nečija noga, dok gledaju naš dečiji pozorišni komad za koji smo samo ispričali scenario, jer pisati još nismo znali.   Hoće li mi verovati ako im kažem da ni sva deca nisu imala pravo da se popnu na improvizovanu drvenu scenu jer su uloge unapred i prema stvarnim zaslugama bile izdeljene. Hoće li razumeti da je pozorište uspelo ako je uspela improvizacija usled odustajanja nekog ko nije bio zadovoljan sopstvenim značajem u komadu. Hoće li razumeti i to da se drugi nisu zbog toga previše uzrujavali a da roditeljima nije padalo na pamet da pokažu ikakvu pristrasnost, pa i kada su im se sopstvena deca zbog toga možda durila, ali ne i ljutila uz par kapi suza na brzinu prosutih.   Razmišljam,da li da kažem da je na Planeti Zemlji bilo mesta i za tuge. Da su psiholozi bili sirotinja samo zato što im je svaka naša komšinica bila prejaka konkurencija. I da su baš zato mnoge komšinice odustajale da se razvedu od naših uvek nadmenih a u stvari poplašenih očeva, jer su uviđale i značaj neravnopravnosti kao temelja jedinstva. Da i u trpljenju ponekad može da se pronađe spas.   I da su baš zbog toga roditelji na toj Planeti svoju decu gajili a ne izdržavali. Kako da približim ovom mog vižljavku ovaj moj - sada već san? I dok keks upija mleko pretvarajući belinu u žutilo, obilazim pogledom sva vidljiva mesta u nameri da se probudim. Da ipak pronađem nešto što sam nekad poneo sa moje planete i sačuvao evo zbog čega - da dokažem kako moja Planeta još postoji.   Tražim opipljive dokaze svog sna ne bi li ublažio svakim danom sve veću sumnju u stvarno postojanje. Znam, tu oko mene se nalazi pregršt kometa koje ne mogu umanjiti sumnju koju sopstvena deca osećaju. Pred vremenom…   Počinjem sa traženjem po kuhinji, ali brzo odustajem.Ni kuhinja više ne liči na san.Čak i prepun frižider je sasvim prazan.   I uprkos mnoštvu sitnih stvari ne postižem cilj. Jer uvek nedostaje osećaj za san, za drugačije i jednostavno. I dok posmatram to dete koje ovoga jutra pokušavam da ugledam u jednom drugom prostoru i vremenu iskopavam po svojim sećanjima kolekcije mojih ploča, smerno složenih i stidljivo skrivenih u nekom ćošku ugodnog doma, u pokušaju da dokučim kako tek prispeli pubertetlija ove Planete, uporedjuje Eminem zvuk i poruku sa melodijom i tekstom nekih balada u kojima se pominju klikeri...   „... a ja i dalje bio sam dete noću leteo na Planete, danju igrao klikere. A ja, na oblak sam se peo Da odrastem nisam hteo, I tek sad mi jasno što: Bilo je rano za to.”   Kesk je upio mleko. Trebalo bi sada probuditi malog vižljavka dok keks i mleko sasvim ne stvrdnu. Ne, ne mogu. Ovo jutro ne mogu. Neka, nek ostane...   Vraćam se ipak u svoj usnuli krevet u kome me čeka neko ko to još jedino može da razume.Ko mi ne veruje više ništa sem toga da je moj san zaista bio i da je moja Planeta zaista postojala... Da je naše detinjstvo, tako neprimetno pretvoreno u san.   Biće da nas to još i najjače vezuje, drži zajedno, u istom krevetu, u istom snu, u istom košmaru, istoj zbunjenosti iz koje ni jedno više ne sme tako lako da iskoči.   I ovo moje iskakanje iz kreveta ovoga jutra, eto na šta se postavilo.   Ipak, kad god zatvorim oči u mekoći i toplini kreveta, pojave se makar mrvice slutnji da dani, mesta, ljudi i vreme za koje još samo verujemo da su bili stvarni ipak mogu prestati da budu samo san.   ..... ova priču počeli smo da pišemo pre puno godina... unesi i ti deo svojih snova u pricu i tako postani deo nje, za sve one buduće klince koji će je jednog dana čitati, i za sve one nekadašnje klince koji su je svih ovih godina pisali... dok je keks upijao mleko... 
    Nov 20, 2014 2087
  • 19 Nov 2014
    Put ka vrhu
    Pre mnogo godina, u vreme jedne velike i srećne zemlje, nošen onim mladalačkim ludilom, rešio sam da, sa par prijatelja, napravim planinarsku avanturu od Makarske, dakle obale mora, do vrha Biokova, planine iznad tog dela jadranske obale. Ideja koja nas je nosila bila je priča koja kaže da, ukoliko se dovoljno rano popnete na Biokovo tokom leta, možete videti Italiju.    Naša avantura pocela je u prvim satima novog dana, trajala je 5 sati i zaista smo videli Italiju, a pogled koji se pruža "od gore" ne može se rečima opisati. Bili smo ponosni što smo osvojili Vošac, najviši od vrhova Biokova koji se može videti sa mora....    Madutim, kao što to obicno bude, vec posle prvog oduševljenja prizorima obale, mora i udaljenih obrisa Italije, primetili smo da postoji još jedan, mnogo viši vrh Biokova, onaj  najviši... Prva ideja bila je da krenemo ka njemu...    Godinama kasnije, shvatio sam da je to jedna od onih životnih lekcija koje pamtimo. Iza svakog vrha obicno stoji neki drugi, mnogo viši. Pitanje je samo ko želi, a ko ne želi da se penje.    Kao jedan deo naše morsko - planinarske ekspedicije koji je ostao u prvom šljiviku uživajuci u jutarnjem cvkutanju ptica, i u svakodnevnom životu mnogi pronadu neku naizled čvrstu stenu i tu se smeste, puštajući da ih vetrovi života večno zaobilaze. I upravo ti, ljubitelji cvrkutanja, i u realnosti današnjeg vremena ostali su negde daleko iza nas sa vrha Vošac...  Kao što pretpostavljate, tih ptica oko njih vise nema, kao ni cvrkutanja... vetrovi ih nisu zauvek zaboravili.   Upravo je to deo lekcije koja nas uči da put uvek vodi napred i na više, da zaustavljanja nema...  Prvi zanak zaustvljanja pojavljuje se onda kada se neko zadovolji postojećim stanjem i prestane sa pokušajima da se promeni ili ucini nešto još bolje.    Ne, nema ničeg rđavog u gajenju zdravog poštovanja nečije sposobnosti, pa kolika god da je ona... Ipak, treba imati na umu da, čak i ako neko ima sposobnosti da zauzme viši položaj, a ne koristi celokupni talenat i snagu za ostvarivanje ciljeva, može da uništi šanse nekom drugom. Da ne pričamo one koji su danas, na žalost, posebno vidljivi upravo po tome što zauzimaju pozicije koje ne zaslužuju i za koje nisu sposobni.    Između velike stvari koju ne možemo uciniti i one male koju nećemo da učinimo, skriva se opasnost da ništa ne učinimo!    Većinja ljudi misli da postoji ogromna razlika u sposobnosti izmedu nekoga ko se bavi običnim poslovima i onoga koji je dostigao vrhunac. To, ipak, nije istina. Uraditi samo malo bolje od proseka u životu dovoljno je da se neko istakne. Ljudi ne postižu uspeh samo time što su dvostruko inteligentniji ili dvostruko sposobniji od drugih. Ako neko uspe da doda samo malo više onome što već ima, to ga moze dovesti daleko.    U jednom razgovoru sa direktorom jednog uspešnog građevinskog preduzeća, novinar je upitao: ”čuo sam da ste počeli kao zidar. Kako ste krenuli prema vrhu?„ Direktor je skromno odgovorio: ”Želeo sam da budem dobar zidar!"    Ovaj odgovor sadrži jednu veliku istinu. Moramo početi tamo gde se nalazimo i pokušavati da najbolje iskoristimo sve postojeće okolnosti.    Možda ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.   Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma, zato što je sve od palme korisno - plod, lišce, grane i deblo.    Kokosova palma je, međutim, zavidela mangu, zato što se njegov plod izvozi i veoma je skup. Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više. Jedino je mali žuti cvet radosno cvetao u svom uglu.   Pažnja posetioca koji je slušao samo žalbe zaustavila se na žutom cvetu. Upitao ga je: ” Zasto se i ti ne zalis kao ostali?"    Cvet je odgovrio: ”Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango... a onda sam pomislio da, ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi to i učinio. Želeo je da budem mali žuti cvet, a jedino što ja sada zelim je da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao.   ...nasmešite se.. i ulepšajte ovaj svet vašim najlepšim osmehom... za početak... :)
    2385 Objavio/la Chupko Chupavi
  • By Chupko Chupavi
    Put ka vrhu
    Pre mnogo godina, u vreme jedne velike i srećne zemlje, nošen onim mladalačkim ludilom, rešio sam da, sa par prijatelja, napravim planinarsku avanturu od Makarske, dakle obale mora, do vrha Biokova, planine iznad tog dela jadranske obale. Ideja koja nas je nosila bila je priča koja kaže da, ukoliko se dovoljno rano popnete na Biokovo tokom leta, možete videti Italiju.    Naša avantura pocela je u prvim satima novog dana, trajala je 5 sati i zaista smo videli Italiju, a pogled koji se pruža "od gore" ne može se rečima opisati. Bili smo ponosni što smo osvojili Vošac, najviši od vrhova Biokova koji se može videti sa mora....    Madutim, kao što to obicno bude, vec posle prvog oduševljenja prizorima obale, mora i udaljenih obrisa Italije, primetili smo da postoji još jedan, mnogo viši vrh Biokova, onaj  najviši... Prva ideja bila je da krenemo ka njemu...    Godinama kasnije, shvatio sam da je to jedna od onih životnih lekcija koje pamtimo. Iza svakog vrha obicno stoji neki drugi, mnogo viši. Pitanje je samo ko želi, a ko ne želi da se penje.    Kao jedan deo naše morsko - planinarske ekspedicije koji je ostao u prvom šljiviku uživajuci u jutarnjem cvkutanju ptica, i u svakodnevnom životu mnogi pronadu neku naizled čvrstu stenu i tu se smeste, puštajući da ih vetrovi života večno zaobilaze. I upravo ti, ljubitelji cvrkutanja, i u realnosti današnjeg vremena ostali su negde daleko iza nas sa vrha Vošac...  Kao što pretpostavljate, tih ptica oko njih vise nema, kao ni cvrkutanja... vetrovi ih nisu zauvek zaboravili.   Upravo je to deo lekcije koja nas uči da put uvek vodi napred i na više, da zaustavljanja nema...  Prvi zanak zaustvljanja pojavljuje se onda kada se neko zadovolji postojećim stanjem i prestane sa pokušajima da se promeni ili ucini nešto još bolje.    Ne, nema ničeg rđavog u gajenju zdravog poštovanja nečije sposobnosti, pa kolika god da je ona... Ipak, treba imati na umu da, čak i ako neko ima sposobnosti da zauzme viši položaj, a ne koristi celokupni talenat i snagu za ostvarivanje ciljeva, može da uništi šanse nekom drugom. Da ne pričamo one koji su danas, na žalost, posebno vidljivi upravo po tome što zauzimaju pozicije koje ne zaslužuju i za koje nisu sposobni.    Između velike stvari koju ne možemo uciniti i one male koju nećemo da učinimo, skriva se opasnost da ništa ne učinimo!    Većinja ljudi misli da postoji ogromna razlika u sposobnosti izmedu nekoga ko se bavi običnim poslovima i onoga koji je dostigao vrhunac. To, ipak, nije istina. Uraditi samo malo bolje od proseka u životu dovoljno je da se neko istakne. Ljudi ne postižu uspeh samo time što su dvostruko inteligentniji ili dvostruko sposobniji od drugih. Ako neko uspe da doda samo malo više onome što već ima, to ga moze dovesti daleko.    U jednom razgovoru sa direktorom jednog uspešnog građevinskog preduzeća, novinar je upitao: ”čuo sam da ste počeli kao zidar. Kako ste krenuli prema vrhu?„ Direktor je skromno odgovorio: ”Želeo sam da budem dobar zidar!"    Ovaj odgovor sadrži jednu veliku istinu. Moramo početi tamo gde se nalazimo i pokušavati da najbolje iskoristimo sve postojeće okolnosti.    Možda ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.   Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma, zato što je sve od palme korisno - plod, lišce, grane i deblo.    Kokosova palma je, međutim, zavidela mangu, zato što se njegov plod izvozi i veoma je skup. Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više. Jedino je mali žuti cvet radosno cvetao u svom uglu.   Pažnja posetioca koji je slušao samo žalbe zaustavila se na žutom cvetu. Upitao ga je: ” Zasto se i ti ne zalis kao ostali?"    Cvet je odgovrio: ”Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango... a onda sam pomislio da, ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi to i učinio. Želeo je da budem mali žuti cvet, a jedino što ja sada zelim je da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao.   ...nasmešite se.. i ulepšajte ovaj svet vašim najlepšim osmehom... za početak... :)
    Nov 19, 2014 2385
  • 29 Oct 2014
    Krompir
      Jednu devojčicu često su slali u podrum po krompir koji je trebalo pripremiti za večeru. Jednog dana, dok je birala krompir, došao je i njen otac u podrum. "Šta radiš?" upitao je otac. "Pokušavam da nađem najsitnije krompire koje ćemo iskoristiti za večeru. Krupnije i bolje krompire iskoristićemo kasnije." Otac se nasmešio dok je iz njene ruke uzimao posudu i sav krompir izručio na gomilu. "Ako tako postupaš, uvek ćemo jesti samo sitan, najgori krompir. Izaberi najveći, najbolji krompir za danas, i tako od sada uvek, pa ćemo uvek jesti najbolje! Nauči da uvek zaslužuješ najbolje!" Ono najbolje što možemo da učinimo za sva draga bića ne treba čuvati za neko buduće vreme. Ta buduća prilika možda nikad neće doći, ili će se smisao potpuno promeniti. Ako se trudimo da živimo uvek najboljim u sadašnosti, i da uvek budemo ljudi dobre volje, onda nije potrebno da brinemo o tome da li ćemo biti takvi i u buducnosti. I zato.... budite najbolji, izaberite sada samo ono sto je najbolje i uvek težite najboljem! I nikad ne zabvoravite da niste sami... ma koliko daleko bili.. neko je uvek uz vas :)
    2042 Objavio/la Zvoncica
  • By Zvoncica
    Krompir
      Jednu devojčicu često su slali u podrum po krompir koji je trebalo pripremiti za večeru. Jednog dana, dok je birala krompir, došao je i njen otac u podrum. "Šta radiš?" upitao je otac. "Pokušavam da nađem najsitnije krompire koje ćemo iskoristiti za večeru. Krupnije i bolje krompire iskoristićemo kasnije." Otac se nasmešio dok je iz njene ruke uzimao posudu i sav krompir izručio na gomilu. "Ako tako postupaš, uvek ćemo jesti samo sitan, najgori krompir. Izaberi najveći, najbolji krompir za danas, i tako od sada uvek, pa ćemo uvek jesti najbolje! Nauči da uvek zaslužuješ najbolje!" Ono najbolje što možemo da učinimo za sva draga bića ne treba čuvati za neko buduće vreme. Ta buduća prilika možda nikad neće doći, ili će se smisao potpuno promeniti. Ako se trudimo da živimo uvek najboljim u sadašnosti, i da uvek budemo ljudi dobre volje, onda nije potrebno da brinemo o tome da li ćemo biti takvi i u buducnosti. I zato.... budite najbolji, izaberite sada samo ono sto je najbolje i uvek težite najboljem! I nikad ne zabvoravite da niste sami... ma koliko daleko bili.. neko je uvek uz vas :)
    Oct 29, 2014 2042
  • 18 Sep 2014
    Tegla i kafa
     Da li ste bili u situaciji da vam se čini da se izmiče tlo pod nogama, da gubite kontrolu nad svojim životom, da vam dan nije dovoljno dug za sve što želite, ili morate uraditi? Kad dođete u tu situaciju, setite se ove priče, možda pomogne.... Jedan od profesora filosofije, počeo je čas pred svojim studentima, na neuobičajen način. Bez reči, podigao je veliku, praznu, teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru ispred sebe i zatim je napunio lopticama za tenis. Potom je pitao studente da li je tegla puna... Studenti su se složili da tegla jeste puna. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu, blago je protresao tako da su kamenčići popunili prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su rekli da jeste. Sledeća kutija koju je profesor podigao, bila je puna peska. Kada je sipao u teglu, pesak je popunio i one preostale šupljine. Pitao je još jednom, da li je tegla puna. Studenti su, naravno, odgovorili da jeste. Tada je profesor ispod stola izvadio dve šolje pune kafe i ulio ih u teglu. Kafa je natopila pesak, a profesor nije morao ništa da pita.. studenti su se već i sami smejali shvatajući sta bi bilo pitanje. Kada se smeh utišao, profesor je rekao: "Ovu teglu shvatite kao vaš život, koji svakako trebate ispuniti... Teniske loptice su one najvažnije stvari u vašem životu... porodica, deca, zdravlje i ostalo čemu se veoma predajete.To su oni pojmovi koji bi ispunjavali vaš život i kad bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne... posao, kuća, prijatelji.. Pesak predstavlja preostale stvari.. male stvari... Ako napunite teglu samo peskom, nema mesta za teniske loptice i kamenčiće. U životu važe ista pravila.. ako potrošite vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za obe važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću.. igrajte se sa decom dok je vreme, nađite vremena za odlazak kod lekara.. izvedite partnera na večeru... ponašajte se kao da vam je uvek 18 godina... Uvek će biti vremena da se kuća očisti ili urade popravke.. Prvo se pobrinite za teniske loptice, utvrdite svoje prioritete... sve ostalo je pesak.." Nakon profesorovog izlaganja, jedna studentkinja upitala je profesora šta predstavlja kafa. Profesor se nasmejao i rekao.. "Drago mi je što ste to pitali.. nju dolivam kako bih vam pokazao, da, bez obzira koliko vam je život ispunjen, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem".
    4875 Objavio/la Chupko Chupavi
  • By Chupko Chupavi
    Tegla i kafa
     Da li ste bili u situaciji da vam se čini da se izmiče tlo pod nogama, da gubite kontrolu nad svojim životom, da vam dan nije dovoljno dug za sve što želite, ili morate uraditi? Kad dođete u tu situaciju, setite se ove priče, možda pomogne.... Jedan od profesora filosofije, počeo je čas pred svojim studentima, na neuobičajen način. Bez reči, podigao je veliku, praznu, teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru ispred sebe i zatim je napunio lopticama za tenis. Potom je pitao studente da li je tegla puna... Studenti su se složili da tegla jeste puna. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu, blago je protresao tako da su kamenčići popunili prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su rekli da jeste. Sledeća kutija koju je profesor podigao, bila je puna peska. Kada je sipao u teglu, pesak je popunio i one preostale šupljine. Pitao je još jednom, da li je tegla puna. Studenti su, naravno, odgovorili da jeste. Tada je profesor ispod stola izvadio dve šolje pune kafe i ulio ih u teglu. Kafa je natopila pesak, a profesor nije morao ništa da pita.. studenti su se već i sami smejali shvatajući sta bi bilo pitanje. Kada se smeh utišao, profesor je rekao: "Ovu teglu shvatite kao vaš život, koji svakako trebate ispuniti... Teniske loptice su one najvažnije stvari u vašem životu... porodica, deca, zdravlje i ostalo čemu se veoma predajete.To su oni pojmovi koji bi ispunjavali vaš život i kad bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne... posao, kuća, prijatelji.. Pesak predstavlja preostale stvari.. male stvari... Ako napunite teglu samo peskom, nema mesta za teniske loptice i kamenčiće. U životu važe ista pravila.. ako potrošite vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za obe važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću.. igrajte se sa decom dok je vreme, nađite vremena za odlazak kod lekara.. izvedite partnera na večeru... ponašajte se kao da vam je uvek 18 godina... Uvek će biti vremena da se kuća očisti ili urade popravke.. Prvo se pobrinite za teniske loptice, utvrdite svoje prioritete... sve ostalo je pesak.." Nakon profesorovog izlaganja, jedna studentkinja upitala je profesora šta predstavlja kafa. Profesor se nasmejao i rekao.. "Drago mi je što ste to pitali.. nju dolivam kako bih vam pokazao, da, bez obzira koliko vam je život ispunjen, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem".
    Sep 18, 2014 4875
  • 08 Sep 2014
    Nije sve u novcu
    Dragi moji da li se slažete sa mnom kada kažem da nije nužno da budemo materijalno bogati da bismo živeli srećnim i zadovoljnim životom. Ako razvijemo maštu i s voljom prionemo na neki rad, možemo da preživimo i vrlo teške trenutke. Ako se, naprotiv, predamo i ponizno sklopimo ruke, ne želeći išta ponovo da pokušamo, ostaćemo bespomoćni.Možda se sećate poznate priče o dva žapca koja su se našla u visokom ćupu mleka, kad je nesavesni mlekadžija razblažio svoje mleko vodom koju je zahvatio iz potoka. Prvi je žabac, “Maloduško”, izjavio: "Ništa mi ne može pomoći" , zatim se izvrnuo i uginuo.Drugi, “Srčko”, skakao je uporno sve do jutra pa se odjednom našao na gomili putera sa koje je iskočio i pobegao iz svoje mlečne tamnice. Već ste se sigurno našli u nekom domu u kome su "Ne brini!" i "Odustani!" ispisani po svim stvarima – po prašini na namještaju, po neočešljanim stanarima, po neredu u kući, po rasutim papirima... U takvom domu nećete naći dobru knjigu, a čućete kako radio aparat nameće jeftinu muziku. Ako se u njemu ne može naći ništa oplemenjujuće, to je stvarno siromašan dom. Ako ti ljudi imaju dovoljno telesne hrane, očigledno im nedostaje kvalitetnija životna hrana. Katkad je dovoljno samo malo truda – malo vode – da prozori budu opet čisti i blistavi. Zavese ne moraju da budu skupocene da pruže privlačan pogled na život i svet. Ponekad je potrebno samo počistiti i dobro oprati pod da bi bio onakav kakav želimo… Možda ste i vi nekad rekli: "Samo kad bih imao novaca, mogao bih nekome pomoći. Zašto bogati imaju novaca a tako retko pomažu onima kojima je pomoć potrebna? Kada bih ja imao novaca u izobilju, koliko bih ljudi usrećio svojom pomoći!" Međutim, da li znate da vi možete ponuditi više nego što mislite, jer svako od nas ima mnogo lepih poklona koji se mogu lako pružiti: lepu reč, ohrabrenje, zahvalnost za dobro obavljen rad, učtivost i pažnju, tako plemenitu i tako nežnu. Ako ove darove zadržite za sebe, oni će se uplesnit u nagomilanim gomilama sa kojih se ništa ne uzima. Mnogo je onih koji mogu da daju novac, ali samo malo njih mogu da daju pravu ljubav i pažnju, ohrabrenje i nadu – najuzvišenije poklone u životu. Možda ranije niste razmišljali kako je polovina, tri četvrtine, pa možda i celokupna životna sreća u razmišljanju kako da učinimo nešto što će obradovati i usrećiti nekoga pored nas. I najveći bogataši ne mogu toliko da uživaju kao jednostavni ljudi u svakodnevnim životnim uslovima.Posebno su mladi dosetljivi i bogati u idejama koje se lako mogu ostvariti. Nemojte svojoj okolini uskraćivati ova mala zadovoljstva da biste u mrzovoljnom svetu odrasli kao jedna neprivlačna osoba! Razradite svoju maštu novim idejama o tome šta sve možete učiniti! Posebno zadovoljstvo se može osetiti u prijateljskim razgovorima i u knjigama. U svakom mestu postoji bibliotelka. Birajte knjige koje ćete čitati kao prijatelje. Ako se družite s nedoličnim knjigama, napravicete i od sebe osobe koje će se s njima slagati u pogledima i idealima. Uzmite dobru knjigu i pođite do stare gospođe Simić u svom susedstvu, koja je izobličena od artritisa i nema novaca za nove naočare – čitajte joj! Pripazite bebu najbliže komsinice da bi se ona mogla odmoriti ili otići u grad. Iskustvo može biti i naporno – možda i za bebu i za vas – ali saznanje da ste nekoga obradovali doneće vam osećaj bogatog zadovoljstva. Možete se usavršavati u nekom posebnom hobiju – strikanju, kuvanju, dekoraciji stana, slikanju, izradi raznih predmeta od gline itd.... Možete učiti i pripremati se da iskoristite vaših “pet minuta” – kako se to kaže, kada dođe vaša prilika. Ali, ne zaboravite, prilike za mnoge životne uspehe nalaze se tu kraj vas, svakoga dana. Na ovaj način mogu se postići najveća i najbogatija životna ostvarenja i uz to se može doživeti puno radosti. Jer – radili ste svojim rukama stvarajući nešto posebno i vredno. Postoji bogatstvo kojim smo svi obdareni, a koje je daleko veće od ovog koje smo dosad spomenuli. To je bogatstvo ljubavi Isusa Hrista. Jeste li tu ljubav već iskusili? Gospod je izabrao za svoje najbliže prijatelje one koji su siromašni materijalno ali bogati duhom . Zato nam apostol Jakov poručuje: "Čujte, ljubazna braćo moja, ne izabra li Bog siromahe ovoga sveta da budu bogati verom i nasljednici carstva koje obreče onima koji njega ljube." (Jakov 2,5) Raskošna bogatstva sunčevog izlaska i zalaska, pevanje ptica i šarolikost cveća – vaši su. Sva lepota koja vas okružuje – livade, potoci i oblaci – sve pripada vama. Svaki od tih prelepih poklona trebate da prihvatite i onda ćete se i sami uveriti da ste mnogo bogatiji nego što to i slutite.  
    2761 Objavio/la Rumenka
  • By Rumenka
    Nije sve u novcu
    Dragi moji da li se slažete sa mnom kada kažem da nije nužno da budemo materijalno bogati da bismo živeli srećnim i zadovoljnim životom. Ako razvijemo maštu i s voljom prionemo na neki rad, možemo da preživimo i vrlo teške trenutke. Ako se, naprotiv, predamo i ponizno sklopimo ruke, ne želeći išta ponovo da pokušamo, ostaćemo bespomoćni.Možda se sećate poznate priče o dva žapca koja su se našla u visokom ćupu mleka, kad je nesavesni mlekadžija razblažio svoje mleko vodom koju je zahvatio iz potoka. Prvi je žabac, “Maloduško”, izjavio: "Ništa mi ne može pomoći" , zatim se izvrnuo i uginuo.Drugi, “Srčko”, skakao je uporno sve do jutra pa se odjednom našao na gomili putera sa koje je iskočio i pobegao iz svoje mlečne tamnice. Već ste se sigurno našli u nekom domu u kome su "Ne brini!" i "Odustani!" ispisani po svim stvarima – po prašini na namještaju, po neočešljanim stanarima, po neredu u kući, po rasutim papirima... U takvom domu nećete naći dobru knjigu, a čućete kako radio aparat nameće jeftinu muziku. Ako se u njemu ne može naći ništa oplemenjujuće, to je stvarno siromašan dom. Ako ti ljudi imaju dovoljno telesne hrane, očigledno im nedostaje kvalitetnija životna hrana. Katkad je dovoljno samo malo truda – malo vode – da prozori budu opet čisti i blistavi. Zavese ne moraju da budu skupocene da pruže privlačan pogled na život i svet. Ponekad je potrebno samo počistiti i dobro oprati pod da bi bio onakav kakav želimo… Možda ste i vi nekad rekli: "Samo kad bih imao novaca, mogao bih nekome pomoći. Zašto bogati imaju novaca a tako retko pomažu onima kojima je pomoć potrebna? Kada bih ja imao novaca u izobilju, koliko bih ljudi usrećio svojom pomoći!" Međutim, da li znate da vi možete ponuditi više nego što mislite, jer svako od nas ima mnogo lepih poklona koji se mogu lako pružiti: lepu reč, ohrabrenje, zahvalnost za dobro obavljen rad, učtivost i pažnju, tako plemenitu i tako nežnu. Ako ove darove zadržite za sebe, oni će se uplesnit u nagomilanim gomilama sa kojih se ništa ne uzima. Mnogo je onih koji mogu da daju novac, ali samo malo njih mogu da daju pravu ljubav i pažnju, ohrabrenje i nadu – najuzvišenije poklone u životu. Možda ranije niste razmišljali kako je polovina, tri četvrtine, pa možda i celokupna životna sreća u razmišljanju kako da učinimo nešto što će obradovati i usrećiti nekoga pored nas. I najveći bogataši ne mogu toliko da uživaju kao jednostavni ljudi u svakodnevnim životnim uslovima.Posebno su mladi dosetljivi i bogati u idejama koje se lako mogu ostvariti. Nemojte svojoj okolini uskraćivati ova mala zadovoljstva da biste u mrzovoljnom svetu odrasli kao jedna neprivlačna osoba! Razradite svoju maštu novim idejama o tome šta sve možete učiniti! Posebno zadovoljstvo se može osetiti u prijateljskim razgovorima i u knjigama. U svakom mestu postoji bibliotelka. Birajte knjige koje ćete čitati kao prijatelje. Ako se družite s nedoličnim knjigama, napravicete i od sebe osobe koje će se s njima slagati u pogledima i idealima. Uzmite dobru knjigu i pođite do stare gospođe Simić u svom susedstvu, koja je izobličena od artritisa i nema novaca za nove naočare – čitajte joj! Pripazite bebu najbliže komsinice da bi se ona mogla odmoriti ili otići u grad. Iskustvo može biti i naporno – možda i za bebu i za vas – ali saznanje da ste nekoga obradovali doneće vam osećaj bogatog zadovoljstva. Možete se usavršavati u nekom posebnom hobiju – strikanju, kuvanju, dekoraciji stana, slikanju, izradi raznih predmeta od gline itd.... Možete učiti i pripremati se da iskoristite vaših “pet minuta” – kako se to kaže, kada dođe vaša prilika. Ali, ne zaboravite, prilike za mnoge životne uspehe nalaze se tu kraj vas, svakoga dana. Na ovaj način mogu se postići najveća i najbogatija životna ostvarenja i uz to se može doživeti puno radosti. Jer – radili ste svojim rukama stvarajući nešto posebno i vredno. Postoji bogatstvo kojim smo svi obdareni, a koje je daleko veće od ovog koje smo dosad spomenuli. To je bogatstvo ljubavi Isusa Hrista. Jeste li tu ljubav već iskusili? Gospod je izabrao za svoje najbliže prijatelje one koji su siromašni materijalno ali bogati duhom . Zato nam apostol Jakov poručuje: "Čujte, ljubazna braćo moja, ne izabra li Bog siromahe ovoga sveta da budu bogati verom i nasljednici carstva koje obreče onima koji njega ljube." (Jakov 2,5) Raskošna bogatstva sunčevog izlaska i zalaska, pevanje ptica i šarolikost cveća – vaši su. Sva lepota koja vas okružuje – livade, potoci i oblaci – sve pripada vama. Svaki od tih prelepih poklona trebate da prihvatite i onda ćete se i sami uveriti da ste mnogo bogatiji nego što to i slutite.  
    Sep 08, 2014 2761
  • 08 Sep 2014
    Otkrijte istinsku radost
    Ralf Valdo Emerson smatrao je da su neki ljudi skloni tugovanju: "Oni se dohvataju svake koprive u živici i nagaze svaku zmiju na livadi," - govorio je. "To je u skladu sa starom kineskom poslovicom koja glasi: "Kada bi čovekov život bio dug sto godina, čovek bi zadao sebi toliko briga kao da će živeti hiljadu godina." Dzordz Bernard So izrazio je ovako svoje gledište o istinskoj radosti: "Ovo je prava radost u životu - da budeš iskorišćen za cilj koji ćeš sam priznati kao dobar, da budeš potpuno istrošen , pre nego što budeš bio bačen na gomilu starog gvoždja, da postaneš sila u prirodi umesto grozničavog malog grumena bolesti i nevolja koji žali što svet neće da ga učini srećnim." Svako ima mnoštvo planova koje želi da ostvari onda kada bude "imao više vremena". Ove tri reči mogu da budu veoma varljive. Koristeći se njima pokušavamo da nagnamo sebe a i druge da misle da ćemo jednog dana ipak "imati više vremena." Umesto da se pouzdamo u takvu zabludu, mogo više smisla ima brižljivo korišćenje vremena koje sada imamo da bismo ostvarili nešto što nam sada pričinjava radost. Oko nas postoje mnoge vrenosti u kojima možemo uživati "kada je srce u redu." Nije potrebno da se selimo, da putujemo u strane zemlje, da idemo samo zato da bismo otkrili velike životne vrednosti. Problem koji nas muči često nije u našoj okolini, već u nama samima. Najduže putovanje po svetu ne može nas udaljiti od nas samih. Svakome od nas mnogo je potrebnija promena ličnog stava od promene okoline. Mudri čovek Solomun imao je to na umu kada je rekao: "Svrha svega što se čuva , čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život."
    2134 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Otkrijte istinsku radost
    Ralf Valdo Emerson smatrao je da su neki ljudi skloni tugovanju: "Oni se dohvataju svake koprive u živici i nagaze svaku zmiju na livadi," - govorio je. "To je u skladu sa starom kineskom poslovicom koja glasi: "Kada bi čovekov život bio dug sto godina, čovek bi zadao sebi toliko briga kao da će živeti hiljadu godina." Dzordz Bernard So izrazio je ovako svoje gledište o istinskoj radosti: "Ovo je prava radost u životu - da budeš iskorišćen za cilj koji ćeš sam priznati kao dobar, da budeš potpuno istrošen , pre nego što budeš bio bačen na gomilu starog gvoždja, da postaneš sila u prirodi umesto grozničavog malog grumena bolesti i nevolja koji žali što svet neće da ga učini srećnim." Svako ima mnoštvo planova koje želi da ostvari onda kada bude "imao više vremena". Ove tri reči mogu da budu veoma varljive. Koristeći se njima pokušavamo da nagnamo sebe a i druge da misle da ćemo jednog dana ipak "imati više vremena." Umesto da se pouzdamo u takvu zabludu, mogo više smisla ima brižljivo korišćenje vremena koje sada imamo da bismo ostvarili nešto što nam sada pričinjava radost. Oko nas postoje mnoge vrenosti u kojima možemo uživati "kada je srce u redu." Nije potrebno da se selimo, da putujemo u strane zemlje, da idemo samo zato da bismo otkrili velike životne vrednosti. Problem koji nas muči često nije u našoj okolini, već u nama samima. Najduže putovanje po svetu ne može nas udaljiti od nas samih. Svakome od nas mnogo je potrebnija promena ličnog stava od promene okoline. Mudri čovek Solomun imao je to na umu kada je rekao: "Svrha svega što se čuva , čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život."
    Sep 08, 2014 2134
  • 05 Sep 2014
    Naučio sam
      Naučio sam...Kada si zaljubljen, to se vidi. Naučio sam...Da mali svakodnevni događaji čine život spektakularnim. Naučio sam...Bog nije sve učinio u jednom danu.Zašto mislim da ja mogu? Naučio sam...Kada mi samo jedna osoba kaže"ulepšao si mi dan"...onda je moj dan nešto sasvim drugo. Naučio sam...Da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo. Naučio sam...Da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu. Naučio sam...Da uvek možeš za nekoga moliti, kad nema snage da sebi pomogne na drugi način. Naučio sam...Da nikada ne smeš reći ”ne” poklonu deteta. Naučio sam...Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahteva od tebe, uvek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati. Naučio sam...Da je ponekad sve što neko treba, nečija ruka za držanje i srce za razumevanje. Naučio sam...Da činjenice ne mijenjam, ako ih ignorišem ili izbegavam. Naučio sam...Da su najjednostavnije šetnje u letnim večerima s mojim ocem, dok sam bio dete, učinile za mene čudo kada sam odrastao. Naučio sam...Da se novcem ne mogu kupiti čast i status. Naučio sam...Kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vređati. Naučio sam...Najlakši način da, kao osoba rastem, jeste da se okružim ljudima koji su pametniji od mene. Naučio sam...Da svako koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom. Naučio sam...Da je život težak i zahtevan, ali da sam ja žilaviji i izdržljiviji. Naučio sam...Ako naučiš živeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negde drugde. Naučio sam...Da niko nije perfektan, dok se ne zaljubiš u njega. Naučio sam...Da dobre prilike nikada nisu izgubljene;neko će se uvijek poslužiti onima koje ti propustiš. Naučio sam...Da ne mogu odabrati kako se osećam, ali da mogu odabrati sta ću napraviti u vezi toga. Naučio sam...Da ljubav, a ne vreme, leči sve rane. Naučio sam...Da svi žele živeti na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se penješ ka vrhu. Naučio sam...Što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti. Naučio sam...Da je ispod svačijeg tvrdog oklopa neko ko želi biti cenjen i voljen. Naučio sam..Da je dobro davati savet samo u dva slučaja:kada ga neko traži ili kada je pitanje života i smrti. Naučio sam...Da je najmirniji osećaj na svetu, kada ti dete zaspi u naručju. .............. tako malo reči, a tako puno rečeno.... RAZMISLITE.........  
    2349 Objavio/la DrPriroda
  • By DrPriroda
    Naučio sam
      Naučio sam...Kada si zaljubljen, to se vidi. Naučio sam...Da mali svakodnevni događaji čine život spektakularnim. Naučio sam...Bog nije sve učinio u jednom danu.Zašto mislim da ja mogu? Naučio sam...Kada mi samo jedna osoba kaže"ulepšao si mi dan"...onda je moj dan nešto sasvim drugo. Naučio sam...Da trebamo biti zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo. Naučio sam...Da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu. Naučio sam...Da uvek možeš za nekoga moliti, kad nema snage da sebi pomogne na drugi način. Naučio sam...Da nikada ne smeš reći ”ne” poklonu deteta. Naučio sam...Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život zahteva od tebe, uvek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati. Naučio sam...Da je ponekad sve što neko treba, nečija ruka za držanje i srce za razumevanje. Naučio sam...Da činjenice ne mijenjam, ako ih ignorišem ili izbegavam. Naučio sam...Da su najjednostavnije šetnje u letnim večerima s mojim ocem, dok sam bio dete, učinile za mene čudo kada sam odrastao. Naučio sam...Da se novcem ne mogu kupiti čast i status. Naučio sam...Kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vređati. Naučio sam...Najlakši način da, kao osoba rastem, jeste da se okružim ljudima koji su pametniji od mene. Naučio sam...Da svako koga sretneš, zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom. Naučio sam...Da je život težak i zahtevan, ali da sam ja žilaviji i izdržljiviji. Naučio sam...Ako naučiš živeti u luci gorčine, sreća će se uvijek sidriti negde drugde. Naučio sam...Da niko nije perfektan, dok se ne zaljubiš u njega. Naučio sam...Da dobre prilike nikada nisu izgubljene;neko će se uvijek poslužiti onima koje ti propustiš. Naučio sam...Da ne mogu odabrati kako se osećam, ali da mogu odabrati sta ću napraviti u vezi toga. Naučio sam...Da ljubav, a ne vreme, leči sve rane. Naučio sam...Da svi žele živeti na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se penješ ka vrhu. Naučio sam...Što imam manje vremena, više stvari mogu napraviti. Naučio sam...Da je ispod svačijeg tvrdog oklopa neko ko želi biti cenjen i voljen. Naučio sam..Da je dobro davati savet samo u dva slučaja:kada ga neko traži ili kada je pitanje života i smrti. Naučio sam...Da je najmirniji osećaj na svetu, kada ti dete zaspi u naručju. .............. tako malo reči, a tako puno rečeno.... RAZMISLITE.........  
    Sep 05, 2014 2349
  • 01 Sep 2014
    Prvi dan u školi
    Bio je to dan kada sam postao pionir, a da to nisam ni znao. I to ne bilo kakav pionir - postao sam Titov pionir. Doduše, onu pionirsku zakletvu smo polagali nešto kasnije, ali prvi dan je prvi dan. E, kako je to tada opako zvučalo. Za one koji nisu baš upućeni, pomenuo bih par karakteristika tog vremena: svi smo imali plave đačke uniforme, učiteljice su već unapred znale ko je partijski podoban, a ko ne, a pored svih zlotvora koji su nas u toj školi čekali, povremeno su nam nailazili i oni sa nekakavim šarenim maramama, a nisu bili izviđači. Mlađe šarene marame, plavo crvene, zvali smo pionirski predvodnici, a oni stariji, sa žutim rubovima na crvenim maramama, bili su pionirski instruktori. E sad, te sarene marame mogle bi se sa pravom zvati pretečom savremenih aj tijevaca, jer, kad god bi nastavnicama dosadilo da se cimaju sa nama, viknule bi bi tim predvodnicima i insturktorima: AJ TI sad malo, preuzmi. Sećam se da smo pre onog čuvenog prvog ulaska u školu pravili grupne portrete sa damama i pratiocima (čitaj majkama, očevima i ostalim), a pošto se, nekako čudnim spletom okolnosti, uvek dešavalo da je masa roditelja iz iste firme, te fotografije su u godinama koje slede ukrašavale vitriine u kancelarijama naših velikih radnih kolektiva (tako su se zvale firme u kojima su radili roditelji i ti ostali). Lično, nisam imao ništa protv slikanja, jer su oko mene bile moje omiljene Tanja, Biljana, Maja, Vesna i Sonja (čitaj moje prve ljubavi, iako ne znam kojim redom), tako da na ostale nisam ni obraćao pažnju. Veoma je bitno da se napomene da se slikalo moćnim produktima bratskog nam SSSR, aparatima Smena 8 i Zenit, a obicaj je, naravno, bio da gledaš u Sunce dok te slikaju, tako da smo, onako namrgođeni, svi više ličili na junake serije Planeta majmuna, nego na djake prvake. Posle serije slikanja na kojoj bi danas pozavidele najveće holivudske legende, usledio je onaj čuveni ulazak u harem... pardon, ŠKOLU. Kasnije sam zapazio da se neke osobe šminkaju samo 1. septembra (a neke svakog četvrtog prvog septembra), valjda zbog toga da ti neki klinci, koje dočekuju, ne bi baš totalni šok doživeli. Iskreno, nekad ne znaš da i je veći šok sa, ili bez šminke. Moram da priznam da je moj prvi kontakt sa tim mojim prvim razredom bio jedno veliko razočarenje. Tu nije bilo ni Tanje, ni Maje, ni Biljane, ni Vesne, ni Sonje, a ja sam prvi put shvatio da u životu nije lako naći novu ljubav. Tako, vec opasno emocionalno rastrojen, primetio sam da jedna devojcica lepe duge crne kose i teget keceljom za nijansu tamnijom od svih, sedi sama. Moj, još uvek totalno nerazvijen instinkt lovca, odveo me je u istu klupu. Zvala se Višnja i imala je 24 flomastera. Već tokom prvog časa saznao sam kako u svetu postoje jako važne osobe, a nekom čudnom igrom sudbine, većina tih jako važnih ličnosti sedela je u klupama tog mog razreda. Tako sam saznao koliko su bitni domarev sin, ćerka učitejice razreda do nas, sestra jednog pionirskog instruktora, a tek kako je važna bila ćerka predsednika mesne zajednice, to ne mogu ni da objasnim. Naravno, ova poslednje pomenuta odmah je postala predsednik naše odeljenske zajednice, i to doživntni. Posle tih jako važnih životnih lekcija, učiteljica nam je podelila neke papircice na kojima je bila napisana jedna jedina reč, i rekla da nacrtam to što piše. Naravno, ja pojma nisam imao šta tu piše, jer sam pre skole imao mnogo pametnijih poslova od učenja slova, a Višnja se baš potrudila da mi objasni da treba da crtam kruške. Pa što bih ja crtao kruške, kad ona crta jabuke, a i nisam ja neko kome će jedna devojčica da kaže šta ću da crtam. E, kad je konačno došla do mene i učiteljica i rekla da nacrtam kruške, tu već nije bilo vrdanja. I danas se sećam tih krušaka sa ćoskastim granama nacrtanim po linijama karo papira i smeha moje učiteljice dok je moje umetničko delo podelila sa ostatkom razreda. Jedino je Višnja bila na mojoj strani i tako naprasno postala glavni kandidat za upražnjeno mesto prve ljubavi... i bio sam jako tužan kad sam par nedelja kasnije saznao da je Višnja otišla sa roditeljima u neku daleku Kanadu. Mnogo je godina i mnogo prvaka proslo od tada, a ja i pored najbolje namere, ne mogu da se setim ni jedne druge slike u glavi.. Fotografije ostaju kao uspomena na namrgođeni dan, one jako bitne ličnosti iz razreda, baš kao i mnogi drugi favoriti pomenute nastavnice koje je sama napravila u te prve četiri godine školovanja, jednostavno su nestali iz mog (i ne smao mog)života shodno izmišljenim vrednostima koje su ih izdvajale... A Višnja... Višnja je ostala i dan danas jedina svetla tačka mog prvog školskog dana...   Ovim novim klincima koji nemaju školske uniforme i šarene marame, koji u razredima više nemaju decu funkcionera mesnih zajednica (a nadam se ni ostalih partijski obojenih i neobojenih Bogom danih genija), želim puno lepih trenutaka, puno radosti, puno osmeha, pa i puno novih znanja, dečacima da pronađu svoju Višnju, a i devojčice će se već nekako snaći... :) .. i tako.. svakog 1. septembra..... :)  
    5491 Objavio/la Chupko Chupavi
  • By Chupko Chupavi
    Prvi dan u školi
    Bio je to dan kada sam postao pionir, a da to nisam ni znao. I to ne bilo kakav pionir - postao sam Titov pionir. Doduše, onu pionirsku zakletvu smo polagali nešto kasnije, ali prvi dan je prvi dan. E, kako je to tada opako zvučalo. Za one koji nisu baš upućeni, pomenuo bih par karakteristika tog vremena: svi smo imali plave đačke uniforme, učiteljice su već unapred znale ko je partijski podoban, a ko ne, a pored svih zlotvora koji su nas u toj školi čekali, povremeno su nam nailazili i oni sa nekakavim šarenim maramama, a nisu bili izviđači. Mlađe šarene marame, plavo crvene, zvali smo pionirski predvodnici, a oni stariji, sa žutim rubovima na crvenim maramama, bili su pionirski instruktori. E sad, te sarene marame mogle bi se sa pravom zvati pretečom savremenih aj tijevaca, jer, kad god bi nastavnicama dosadilo da se cimaju sa nama, viknule bi bi tim predvodnicima i insturktorima: AJ TI sad malo, preuzmi. Sećam se da smo pre onog čuvenog prvog ulaska u školu pravili grupne portrete sa damama i pratiocima (čitaj majkama, očevima i ostalim), a pošto se, nekako čudnim spletom okolnosti, uvek dešavalo da je masa roditelja iz iste firme, te fotografije su u godinama koje slede ukrašavale vitriine u kancelarijama naših velikih radnih kolektiva (tako su se zvale firme u kojima su radili roditelji i ti ostali). Lično, nisam imao ništa protv slikanja, jer su oko mene bile moje omiljene Tanja, Biljana, Maja, Vesna i Sonja (čitaj moje prve ljubavi, iako ne znam kojim redom), tako da na ostale nisam ni obraćao pažnju. Veoma je bitno da se napomene da se slikalo moćnim produktima bratskog nam SSSR, aparatima Smena 8 i Zenit, a obicaj je, naravno, bio da gledaš u Sunce dok te slikaju, tako da smo, onako namrgođeni, svi više ličili na junake serije Planeta majmuna, nego na djake prvake. Posle serije slikanja na kojoj bi danas pozavidele najveće holivudske legende, usledio je onaj čuveni ulazak u harem... pardon, ŠKOLU. Kasnije sam zapazio da se neke osobe šminkaju samo 1. septembra (a neke svakog četvrtog prvog septembra), valjda zbog toga da ti neki klinci, koje dočekuju, ne bi baš totalni šok doživeli. Iskreno, nekad ne znaš da i je veći šok sa, ili bez šminke. Moram da priznam da je moj prvi kontakt sa tim mojim prvim razredom bio jedno veliko razočarenje. Tu nije bilo ni Tanje, ni Maje, ni Biljane, ni Vesne, ni Sonje, a ja sam prvi put shvatio da u životu nije lako naći novu ljubav. Tako, vec opasno emocionalno rastrojen, primetio sam da jedna devojcica lepe duge crne kose i teget keceljom za nijansu tamnijom od svih, sedi sama. Moj, još uvek totalno nerazvijen instinkt lovca, odveo me je u istu klupu. Zvala se Višnja i imala je 24 flomastera. Već tokom prvog časa saznao sam kako u svetu postoje jako važne osobe, a nekom čudnom igrom sudbine, većina tih jako važnih ličnosti sedela je u klupama tog mog razreda. Tako sam saznao koliko su bitni domarev sin, ćerka učitejice razreda do nas, sestra jednog pionirskog instruktora, a tek kako je važna bila ćerka predsednika mesne zajednice, to ne mogu ni da objasnim. Naravno, ova poslednje pomenuta odmah je postala predsednik naše odeljenske zajednice, i to doživntni. Posle tih jako važnih životnih lekcija, učiteljica nam je podelila neke papircice na kojima je bila napisana jedna jedina reč, i rekla da nacrtam to što piše. Naravno, ja pojma nisam imao šta tu piše, jer sam pre skole imao mnogo pametnijih poslova od učenja slova, a Višnja se baš potrudila da mi objasni da treba da crtam kruške. Pa što bih ja crtao kruške, kad ona crta jabuke, a i nisam ja neko kome će jedna devojčica da kaže šta ću da crtam. E, kad je konačno došla do mene i učiteljica i rekla da nacrtam kruške, tu već nije bilo vrdanja. I danas se sećam tih krušaka sa ćoskastim granama nacrtanim po linijama karo papira i smeha moje učiteljice dok je moje umetničko delo podelila sa ostatkom razreda. Jedino je Višnja bila na mojoj strani i tako naprasno postala glavni kandidat za upražnjeno mesto prve ljubavi... i bio sam jako tužan kad sam par nedelja kasnije saznao da je Višnja otišla sa roditeljima u neku daleku Kanadu. Mnogo je godina i mnogo prvaka proslo od tada, a ja i pored najbolje namere, ne mogu da se setim ni jedne druge slike u glavi.. Fotografije ostaju kao uspomena na namrgođeni dan, one jako bitne ličnosti iz razreda, baš kao i mnogi drugi favoriti pomenute nastavnice koje je sama napravila u te prve četiri godine školovanja, jednostavno su nestali iz mog (i ne smao mog)života shodno izmišljenim vrednostima koje su ih izdvajale... A Višnja... Višnja je ostala i dan danas jedina svetla tačka mog prvog školskog dana...   Ovim novim klincima koji nemaju školske uniforme i šarene marame, koji u razredima više nemaju decu funkcionera mesnih zajednica (a nadam se ni ostalih partijski obojenih i neobojenih Bogom danih genija), želim puno lepih trenutaka, puno radosti, puno osmeha, pa i puno novih znanja, dečacima da pronađu svoju Višnju, a i devojčice će se već nekako snaći... :) .. i tako.. svakog 1. septembra..... :)  
    Sep 01, 2014 5491
  • 26 Aug 2014
    Ruka nade
    Hladnih januarskih dana 2002 godine, pojavile su se slike koje nikog nisu ostavile ravnodusnim. Prica koja sledi može na neki način biti oda životu. Samuel Armas, beba od 21 meseca, imala je dijagnozu koja nije davala šanse da preživi van materice. U pitanju je bila neka vrsta razdvojenosti kičme. Posle brojnih pregleda, dr Bruner iz Univerzitetskog medicinskog centra Vanderbilt, Nešvil, država Tenesi, odlučio je da izvete hiruški zahvat dok je beba još bila u materici, i na taj način pokuša da spasi život bebi. Za vreme intervencije, hirurg je uradio normalan carski rez, izvukao matericu i na njoj napravio rez kroz koji je operisao malog Samuela. U trenutku kada je hirurg već završavao intervenciju, koja se po svim pokazateljima odvijala na zadovoljavajući način, kroz još otvoreni rez, beba je pružila ruku i uhvatila prst zapanjenog doktora. On je ostao skamenjen nekoliko trenutaka, dok je Samuel nastavio da drži prst, što je omogućilo hiruškoj ekipi da ovaj veličanstveni trenutak i fotografiše. Hirurg koji je obavio na hiljade operacija, kasnije je izjavio da je tada preživeo ubedljivo najemocionalniji trenuta svoje profesionalne karijere, kada je Samuel ručicom uhvatio njegov prst, kao da je želeo da mu zahvali za dar života koji je upravo dobio. Verujem da je svako od vas osetio dodir emocija gledajući ove fotorafije... ovaj trenutak je ovekovečen objektivom kamere Majlkal Klaensija (http://michaelclancy.com/)... a da li smo u stanju da osetimo sve one nevidljive ručice koje su kretale ka nama, u znak zahvalnosti, svih ovih godina zahvaljujući na nekim lepim stvarima koje smo učinili, ili svim lepim trenucima koje smo nekome poklonili.. I bez ovih slika, dr Bruner bi svakako bio presrećan, jer Samuel zivi zivotom srećnog deteta...  ... a mi smo, i bez slika koje nikad nisu napravljene, srećni, jer smo mogli da sa nekim podelimo nesto lepo.. Za taj osećaj... i za te trenutke...  vredi živeti :)
    3063 Objavio/la Chupko Chupavi
  • By Chupko Chupavi
    Ruka nade
    Hladnih januarskih dana 2002 godine, pojavile su se slike koje nikog nisu ostavile ravnodusnim. Prica koja sledi može na neki način biti oda životu. Samuel Armas, beba od 21 meseca, imala je dijagnozu koja nije davala šanse da preživi van materice. U pitanju je bila neka vrsta razdvojenosti kičme. Posle brojnih pregleda, dr Bruner iz Univerzitetskog medicinskog centra Vanderbilt, Nešvil, država Tenesi, odlučio je da izvete hiruški zahvat dok je beba još bila u materici, i na taj način pokuša da spasi život bebi. Za vreme intervencije, hirurg je uradio normalan carski rez, izvukao matericu i na njoj napravio rez kroz koji je operisao malog Samuela. U trenutku kada je hirurg već završavao intervenciju, koja se po svim pokazateljima odvijala na zadovoljavajući način, kroz još otvoreni rez, beba je pružila ruku i uhvatila prst zapanjenog doktora. On je ostao skamenjen nekoliko trenutaka, dok je Samuel nastavio da drži prst, što je omogućilo hiruškoj ekipi da ovaj veličanstveni trenutak i fotografiše. Hirurg koji je obavio na hiljade operacija, kasnije je izjavio da je tada preživeo ubedljivo najemocionalniji trenuta svoje profesionalne karijere, kada je Samuel ručicom uhvatio njegov prst, kao da je želeo da mu zahvali za dar života koji je upravo dobio. Verujem da je svako od vas osetio dodir emocija gledajući ove fotorafije... ovaj trenutak je ovekovečen objektivom kamere Majlkal Klaensija (http://michaelclancy.com/)... a da li smo u stanju da osetimo sve one nevidljive ručice koje su kretale ka nama, u znak zahvalnosti, svih ovih godina zahvaljujući na nekim lepim stvarima koje smo učinili, ili svim lepim trenucima koje smo nekome poklonili.. I bez ovih slika, dr Bruner bi svakako bio presrećan, jer Samuel zivi zivotom srećnog deteta...  ... a mi smo, i bez slika koje nikad nisu napravljene, srećni, jer smo mogli da sa nekim podelimo nesto lepo.. Za taj osećaj... i za te trenutke...  vredi živeti :)
    Aug 26, 2014 3063