Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
472Blogs
-
54Active Bloggers
88 blogs
-
Čitajući njene blogove, dugo sam razmisljala koji je to blog koji će da je predstavi. Odlučila sam se za ovaj ako i ne bude druge vajde, možda nekog ova priča pomene, pa postane bolji. Kletva Je l' veruješ ti u kletve? Ono, neko te ukune i onda ti sve po kući krene loše, nema napretka nego sve nazadlak, neko ti se razboli ne daj bože ili se ti sama razboliš, dete počne da loše uči, svekrva da te mrzi, a muž da se švaleriše, kocka il opija? Ponešto od toga ili sve odjednom, daleko bilo! E vidiš, da ti ja nešto kažem - ja verujem. Eto ti ta, ta pored tvoje kuće, da ti pravo kažem, ja se od nikoga ne plašim, jedino od Boga, pa od nje. Gospod si ima neke svoje puteve i amanete, on to ne radi, ali se i kod njega, kažu, promenilo to, vezano za rok kad će da te načepi, ako si se nešto zamerio ovom svetu, čoveku i njemu. Kazaću ti, al od mene da se ne čuje- vidi mi na pragu, sve nešto ulepljeno i neki zeleni crvi gmižu naokolo, ja očistim, ona baci opet. Muke moje. Ranije je bilo, kažu, kad neko nešto mnogo pogreši, kad učini zlo il ga stalno čini, da Bog to kad tad vrati, njegovima. Ne kaže se za džabe, kad nekog neka debela muka strefi, ko zna koji se predak zamerio Gospodu i ljudima činio zlo, pa sad nedužni ispaštaju. E vidiš, takve odložene pravde je sve manje, od kako se svet prozlio ovoliko, pa Bog više i ne čeka da ti zažmuriš i da te gotovo svi zaborave, pa on one tvoje nekom mukom da podseti na tebe. Sad on to po hitnom postupku- a učiniš zlo, a on uredi da ti se vrati. Ne tebi, bre, nego tamo gde će najviše da te zaboli. Nego, ne bojim se ja Boga, ovoga mi krsta, ja i sama ponavljam- neka mi vrati sve što ja drugima loše činim. I ne kažem za sebe, nego za sve.Svakome neka bude onako kako on drugima čini. Pa volj' ti lepo, volj' ti loše, sam si birao. Onako ti je kakav si. Ogovarala me ona moja jetrva, kaže, klela sam joj decu. A što sam ja njoj klela decu, molim te lepo, ako sam samo rekla - dabogda tvojoj deci bude sve ono što si ti meni radila. Pa tvoje je da razmišljaš o tome kako će tvojoj deci biti, što bi se drugi za njih sekirali! I čega ima da se plašiš, ako si u životu ispravna bila i sve pošteno i po pravdini radila?Što se ja ne plašim - reci i ti meni isto, ja neću da se uvredim, ič. Ali ja znam da nikada nikome ni na senku nisam stanula, kamoli da sam nekome nešto loše uradila, da sam mu zlo nanela, da sam nešto negde lanula pa da on posle ima muke zbog toga. Što sam zaimala vraćala sam, što sam uzimala, plaćala sam, tuđe meni ne treba da me bije prokletinja, a ako sam nekad nekog i popreko pogledala, to je možda i zaslužio. I mene tako pogledaju pa se ja ne ljutim. Nego se pitam, iju, šta ja to rekoh ili uradih... A i tebi ću evo da kažem- ne mrzim te, časti mi, ti znaš koliko ja tebe volim i poštujem i uvažavam, ali evo, i tebi i svima, sve neka vam Bog vrati onako kako radite drugima. Jel si siguran da radiš dobro? Što se onda sekiraš i što bi se ljutio na mene? Ljuti se na sebe, ako nisi ispravan. A prozlio se ovaj narod, mogu da ti reknem, prozlio se toliko da od ovoga svega mora nešto veliko da iskoči. Pa se svađa, pa gunđa, pa kune... I to kako kune bre, i poznate i nepoznate, i krive i nedužne, izgleda da ljudi misle da će njihova muka manja da im bude ako stanu da kunu. Neki dan, prepun autobus, čovek lepo kaže, nemojte da me gurate, vidite da ne vidim, ispred mene je šipka, nemam kud... Kad ženo, kad ti ona baba poče da kune - dabogda obe noge polomio, pa vidiš da nema mesta, kako ja da uđem, samo vi da se vozite, ja stara pa mogu da čekam, dabogda ti i ruke polomili kad nećeš da se pomeriš... Onaj čovek zapomaže, stvarno ga pripela uz onu šipku, sklonio bi se on al nema gde, baba ne prestaje da žvanjka, onaj narod gleda svako u svoju muku, ljudi na Zadušnice pošli, ni do čega im nije... Ma kažem ti, zadnje vreme došlo. E, a znaš, neka misli ko šta oće, ja sam primetila da se moja kletva važi. Jednom sam se svađala sa mojim Nikolom, pa mu u besu kažem, e dabogda ti pukla guma. Kad se vratio kući, kaže, ti bre nisi normalna, do pola puta pukoše mi dve gume. A onoj, znaš, onoj što me maltretirala na poslu, njoj sam stalno ponavljala, neka, neka, Gospod će sve to tvojoj deci da vrati. I da vidiš, njen sin prebije nekog druga u kafiću, jedva spasli dečka, glavu mu otvarali. Doduše, i ona spasla svoje dete, ni dan u zatvoru nije bio, još se moglo to da se smuva, narod se nije razbudio ko sad, al- ne verujem da su mirno spavali. Ako dušu nemaju zbog ovog deteta, što su ga unakazili, bar dok nisu smuvali da njihovo ne leži zatvor, nije im lako bilo. Nego, vidiš li ti ovo na mojim vratima? Šta kažeš, curi smola iz ragastova pa pa pada na prag?! Iju, kako se toga nisam setila, a stvarno vrata nova, tek smo ih namestili. I ove gusenice mora da su se zbog te smole nakupile. E baš ti hvala, ja taman počela da kunem, ko li mi ih na prag nabacuje, dabogda mu se u krevetu skupljaje. Grešna mi duša!! Preuzeto sa NEGOSLAVA'S BLOG1456 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Čitajući njene blogove, dugo sam razmisljala koji je to blog koji će da je predstavi. Odlučila sam se za ovaj ako i ne bude druge vajde, možda nekog ova priča pomene, pa postane bolji. Kletva Je l' veruješ ti u kletve? Ono, neko te ukune i onda ti sve po kući krene loše, nema napretka nego sve nazadlak, neko ti se razboli ne daj bože ili se ti sama razboliš, dete počne da loše uči, svekrva da te mrzi, a muž da se švaleriše, kocka il opija? Ponešto od toga ili sve odjednom, daleko bilo! E vidiš, da ti ja nešto kažem - ja verujem. Eto ti ta, ta pored tvoje kuće, da ti pravo kažem, ja se od nikoga ne plašim, jedino od Boga, pa od nje. Gospod si ima neke svoje puteve i amanete, on to ne radi, ali se i kod njega, kažu, promenilo to, vezano za rok kad će da te načepi, ako si se nešto zamerio ovom svetu, čoveku i njemu. Kazaću ti, al od mene da se ne čuje- vidi mi na pragu, sve nešto ulepljeno i neki zeleni crvi gmižu naokolo, ja očistim, ona baci opet. Muke moje. Ranije je bilo, kažu, kad neko nešto mnogo pogreši, kad učini zlo il ga stalno čini, da Bog to kad tad vrati, njegovima. Ne kaže se za džabe, kad nekog neka debela muka strefi, ko zna koji se predak zamerio Gospodu i ljudima činio zlo, pa sad nedužni ispaštaju. E vidiš, takve odložene pravde je sve manje, od kako se svet prozlio ovoliko, pa Bog više i ne čeka da ti zažmuriš i da te gotovo svi zaborave, pa on one tvoje nekom mukom da podseti na tebe. Sad on to po hitnom postupku- a učiniš zlo, a on uredi da ti se vrati. Ne tebi, bre, nego tamo gde će najviše da te zaboli. Nego, ne bojim se ja Boga, ovoga mi krsta, ja i sama ponavljam- neka mi vrati sve što ja drugima loše činim. I ne kažem za sebe, nego za sve.Svakome neka bude onako kako on drugima čini. Pa volj' ti lepo, volj' ti loše, sam si birao. Onako ti je kakav si. Ogovarala me ona moja jetrva, kaže, klela sam joj decu. A što sam ja njoj klela decu, molim te lepo, ako sam samo rekla - dabogda tvojoj deci bude sve ono što si ti meni radila. Pa tvoje je da razmišljaš o tome kako će tvojoj deci biti, što bi se drugi za njih sekirali! I čega ima da se plašiš, ako si u životu ispravna bila i sve pošteno i po pravdini radila?Što se ja ne plašim - reci i ti meni isto, ja neću da se uvredim, ič. Ali ja znam da nikada nikome ni na senku nisam stanula, kamoli da sam nekome nešto loše uradila, da sam mu zlo nanela, da sam nešto negde lanula pa da on posle ima muke zbog toga. Što sam zaimala vraćala sam, što sam uzimala, plaćala sam, tuđe meni ne treba da me bije prokletinja, a ako sam nekad nekog i popreko pogledala, to je možda i zaslužio. I mene tako pogledaju pa se ja ne ljutim. Nego se pitam, iju, šta ja to rekoh ili uradih... A i tebi ću evo da kažem- ne mrzim te, časti mi, ti znaš koliko ja tebe volim i poštujem i uvažavam, ali evo, i tebi i svima, sve neka vam Bog vrati onako kako radite drugima. Jel si siguran da radiš dobro? Što se onda sekiraš i što bi se ljutio na mene? Ljuti se na sebe, ako nisi ispravan. A prozlio se ovaj narod, mogu da ti reknem, prozlio se toliko da od ovoga svega mora nešto veliko da iskoči. Pa se svađa, pa gunđa, pa kune... I to kako kune bre, i poznate i nepoznate, i krive i nedužne, izgleda da ljudi misle da će njihova muka manja da im bude ako stanu da kunu. Neki dan, prepun autobus, čovek lepo kaže, nemojte da me gurate, vidite da ne vidim, ispred mene je šipka, nemam kud... Kad ženo, kad ti ona baba poče da kune - dabogda obe noge polomio, pa vidiš da nema mesta, kako ja da uđem, samo vi da se vozite, ja stara pa mogu da čekam, dabogda ti i ruke polomili kad nećeš da se pomeriš... Onaj čovek zapomaže, stvarno ga pripela uz onu šipku, sklonio bi se on al nema gde, baba ne prestaje da žvanjka, onaj narod gleda svako u svoju muku, ljudi na Zadušnice pošli, ni do čega im nije... Ma kažem ti, zadnje vreme došlo. E, a znaš, neka misli ko šta oće, ja sam primetila da se moja kletva važi. Jednom sam se svađala sa mojim Nikolom, pa mu u besu kažem, e dabogda ti pukla guma. Kad se vratio kući, kaže, ti bre nisi normalna, do pola puta pukoše mi dve gume. A onoj, znaš, onoj što me maltretirala na poslu, njoj sam stalno ponavljala, neka, neka, Gospod će sve to tvojoj deci da vrati. I da vidiš, njen sin prebije nekog druga u kafiću, jedva spasli dečka, glavu mu otvarali. Doduše, i ona spasla svoje dete, ni dan u zatvoru nije bio, još se moglo to da se smuva, narod se nije razbudio ko sad, al- ne verujem da su mirno spavali. Ako dušu nemaju zbog ovog deteta, što su ga unakazili, bar dok nisu smuvali da njihovo ne leži zatvor, nije im lako bilo. Nego, vidiš li ti ovo na mojim vratima? Šta kažeš, curi smola iz ragastova pa pa pada na prag?! Iju, kako se toga nisam setila, a stvarno vrata nova, tek smo ih namestili. I ove gusenice mora da su se zbog te smole nakupile. E baš ti hvala, ja taman počela da kunem, ko li mi ih na prag nabacuje, dabogda mu se u krevetu skupljaje. Grešna mi duša!! Preuzeto sa NEGOSLAVA'S BLOGJan 16, 2016 1456 -
Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu, ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti žurili od kuće kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano volim te, nedostaješ mi pile, puno mi značiš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi ?Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vraćam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža? Kao kad ti tlo izmiče pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala , prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva... I oboje smo isto mislili: Da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne ,nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti, ali ne, osecam te svugde, tvoj miris je tu ljubavi... I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, sa mobilnim u ruci koja je blago drhtala, nemi sa milion pitanja ... Mislim da bih mogla voleti još jače, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajući Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, necemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmišljanja... Uobičajeni početak svakog pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, ali je ipak pazila na stil da pismo ima svoj početak, sadržaj i kraj.Bio je deo njene prošlosti, daleko u sadašnjosti a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Da li on oseća da mu sad piše?", " Da li u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela već drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena čaša...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke . Borila se sa bolom u duši zbog neočekivane bolesti svoje mame, i bol koga na neko vreme mora da napusti dom, prijatelje grad u kome je odrasla i dožviela toliko lepih a i ružnih stvari. Budućnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlaznost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo.U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisaćeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad neće stići na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim proslosti. G1202 Objavio/la Rumenka
-
By Rumenka Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu, ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti žurili od kuće kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano volim te, nedostaješ mi pile, puno mi značiš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi ?Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vraćam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža? Kao kad ti tlo izmiče pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala , prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva... I oboje smo isto mislili: Da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne ,nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti, ali ne, osecam te svugde, tvoj miris je tu ljubavi... I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, sa mobilnim u ruci koja je blago drhtala, nemi sa milion pitanja ... Mislim da bih mogla voleti još jače, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajući Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, necemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmišljanja... Uobičajeni početak svakog pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, ali je ipak pazila na stil da pismo ima svoj početak, sadržaj i kraj.Bio je deo njene prošlosti, daleko u sadašnjosti a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Da li on oseća da mu sad piše?", " Da li u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela već drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena čaša...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke . Borila se sa bolom u duši zbog neočekivane bolesti svoje mame, i bol koga na neko vreme mora da napusti dom, prijatelje grad u kome je odrasla i dožviela toliko lepih a i ružnih stvari. Budućnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlaznost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo.U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisaćeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad neće stići na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim proslosti. GDec 18, 2015 1202 -
Verom je moguće doći do željenog cilja, ne samo u duhovnom nego i u materijalnom smislu, no potrebna su vam dva osnovna faktora: jasan cilj i bezuslovno verovanje u njega. Kada u nešto verujemo svim srcem raste naša svest o tome što tražimo pa u svoj život privlačimo ono što je u skladu s našim uverenjem. Dakle, ako verujete kako vas niko ne voli misli će privući takve situacije. No odlučite li već danas odabrati uverenje da uvek imate sreće i izvlačite najbolje od života to će vam se i događati. Ljudski um privlači vibracije. Sistem koji verovanjem podstiče misli sličan je radarskim talasima i radijacijskim talasima koji prolaze kroz materiju. Ljudski um stalno privlači vibracije koje su u skladu s njegovim glavnim mislima pa ćete u stvarnosti videti upravo ono u što verujete, bio to susret dragog prijatelja ili primanje poklona. Ne dopustite da vas obeshrabre. Kada poverujete da je neko stajalište pozitivno i jako, činiće vam se kao da gospodarite okolnostima koje vas okružuju i utičete na to da rade za vas, a ne protiv vas. Ne dopustite da vas obeshrabre oni bez vere.1123 Objavio/la Rumenka
-
By Rumenka Verom je moguće doći do željenog cilja, ne samo u duhovnom nego i u materijalnom smislu, no potrebna su vam dva osnovna faktora: jasan cilj i bezuslovno verovanje u njega. Kada u nešto verujemo svim srcem raste naša svest o tome što tražimo pa u svoj život privlačimo ono što je u skladu s našim uverenjem. Dakle, ako verujete kako vas niko ne voli misli će privući takve situacije. No odlučite li već danas odabrati uverenje da uvek imate sreće i izvlačite najbolje od života to će vam se i događati. Ljudski um privlači vibracije. Sistem koji verovanjem podstiče misli sličan je radarskim talasima i radijacijskim talasima koji prolaze kroz materiju. Ljudski um stalno privlači vibracije koje su u skladu s njegovim glavnim mislima pa ćete u stvarnosti videti upravo ono u što verujete, bio to susret dragog prijatelja ili primanje poklona. Ne dopustite da vas obeshrabre. Kada poverujete da je neko stajalište pozitivno i jako, činiće vam se kao da gospodarite okolnostima koje vas okružuju i utičete na to da rade za vas, a ne protiv vas. Ne dopustite da vas obeshrabre oni bez vere.Nov 12, 2015 1123
-
Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni a još čudnije kako često baš to malo nedostaje. Ono što nas raduje,uglavnom se nalazi u samom iščekivanju.To su trenuci koji zivot čine toplijim, dušu vesele i ispunjuju srce svakog čoveka. Po tome ih obično i pamtimo. Po nekada te niti nikada ni ne dočekamo. Često se upitam da li se neke stvari možda ne dogode usled ogromne želje, da li jednostavno sagore u plamenu znatiželje?Jedno mi je sasvim izvesno, a to je da su to uglavnom obične i jednostavne stvari. Nečiji mio osmeh, toplina u očima i blaga reč, zaraduju nas toliko da od ispunjenosti imamo osećaj da ćemo dodirnuti nebo. Kao da se ponekada sam Gospod spusti u naše srce, darujući nam radost.Čovekova duša pati i boluje usled nametnutih kriterujuma, koji orobljavaju. Okovi su svuda u prostoru koji nas okružuje a vrlo često ih dobrovoljno stavljamo na sebe. Laž je zamenila istinu, međutim ona nikada ne može biti ništa osim laži , pa čak ni dobar plagijat. Ona jednostavno „šepa“ za istinom i nikada joj čak ni blizu ne prilazi.Jedini problem je u tome da li je prepoznajemo. Da li moramo da je prihvatimo, premda nam je ona uvek (opet lažno) prihvatljivija? Ljudi moji ! Previše je , kako bi se to žargonski reklo“ fola“, mađioničarenja i sitnih iluzija sa kojima se neprekidno susrećemo. To je bujica koja nosi sve pred sobom i koju jedino brana podignuta u ime nekog višeg ideala, iznikla iz dubine našeg bića može zaustaviti, a ta brana je upravo i sama naša volja, naša sloboda izbora. Ovaj hladni rat, koji se vodi u surovoj borbi za rešenjem egzistencijalnih problema prekida se onog trenutka kada sami to poželimo. Kada uvidimo besmisao sve te jurnjave ni za čim, i shvatimo koliko samo gubimo sa svojim prevelikim ambicijama.Koliko ljudi povredimo, bliskih, nepoznatih, vođeni samo jednim ciljom koji se zove – uspeti. A zbog čega? Ne znamo. Ali obično to nije razlog zbog koga odustajemo. Razlog je zgarište u nama samima,praznina koju osećamo i sama savest koja beskompromisno opominje i zahteva.Čežnja nas ponovo vraća da se osetimo ljudima. Žal za nekim prošlim danima kada smo se radovali ,voleli i bili ispunjeni. Sve se to tada petvara u jedan bolni vapaj, vapaj koji oporavlja. To je krik za životom, kakav nam je u biti dat gde celokupna naša ličnost dolazi do izražaja i moli za samo jedno a to je, ljubav. To je kap koja nikada ne preliva čašu. To je pozadina svih lepih gestova i uteha svih patnji i bola, mrva sreće koja je u stanju da apsorbuje more tuge, zrno soli koje daje ukus životu. To je najveća „sitnica“ zbog koje vredi živeti.Ona nam daje silu da radujemo druge jer kako kaže Didro „Najsrećniji je onaj čovek koji je učinio srećnima najviše drugih ljudi“.Daje nam osećaj da znamo kada smo potrebni našem prijatelju samo da bismo ga saslušali, obodrili. Ona je naša učiteljica,naš preobražaj.Ona se raduje u nama za svaku sitnicu i slavi je svojim vedrim osmehom.Daje nam da osetimo punoću života, kroz te trenutke i sitnice od kojih je satkan. Ipak ,mišljenja sam , da je vrlo često,i nemoguće da nam se do detalja ispuni sve ono što očekujemo.Prvo što smo u svojim zahtevima često iracionalni, a drugo što verovatno mnogo toga što želimo često ni za nas same nije dobro. Mnogo je stvari koje ne zavise isključivo od nas.Ali naravno , čoveku uvek preostaje da se nada i veruje, jer kako bi to rekao Đorđe Balašević „ ... Neko to odgore vidi sve“.Ono što je definitivno na nama je da bessebično treba sebe da dajemo drugima i da ih radujemo a za nas će se već pobrinuti neko drugi.Osmeh i lepa reč zaista nekome mogu spasti život , zato ne gubimo vreme.1809 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni a još čudnije kako često baš to malo nedostaje. Ono što nas raduje,uglavnom se nalazi u samom iščekivanju.To su trenuci koji zivot čine toplijim, dušu vesele i ispunjuju srce svakog čoveka. Po tome ih obično i pamtimo. Po nekada te niti nikada ni ne dočekamo. Često se upitam da li se neke stvari možda ne dogode usled ogromne želje, da li jednostavno sagore u plamenu znatiželje?Jedno mi je sasvim izvesno, a to je da su to uglavnom obične i jednostavne stvari. Nečiji mio osmeh, toplina u očima i blaga reč, zaraduju nas toliko da od ispunjenosti imamo osećaj da ćemo dodirnuti nebo. Kao da se ponekada sam Gospod spusti u naše srce, darujući nam radost.Čovekova duša pati i boluje usled nametnutih kriterujuma, koji orobljavaju. Okovi su svuda u prostoru koji nas okružuje a vrlo često ih dobrovoljno stavljamo na sebe. Laž je zamenila istinu, međutim ona nikada ne može biti ništa osim laži , pa čak ni dobar plagijat. Ona jednostavno „šepa“ za istinom i nikada joj čak ni blizu ne prilazi.Jedini problem je u tome da li je prepoznajemo. Da li moramo da je prihvatimo, premda nam je ona uvek (opet lažno) prihvatljivija? Ljudi moji ! Previše je , kako bi se to žargonski reklo“ fola“, mađioničarenja i sitnih iluzija sa kojima se neprekidno susrećemo. To je bujica koja nosi sve pred sobom i koju jedino brana podignuta u ime nekog višeg ideala, iznikla iz dubine našeg bića može zaustaviti, a ta brana je upravo i sama naša volja, naša sloboda izbora. Ovaj hladni rat, koji se vodi u surovoj borbi za rešenjem egzistencijalnih problema prekida se onog trenutka kada sami to poželimo. Kada uvidimo besmisao sve te jurnjave ni za čim, i shvatimo koliko samo gubimo sa svojim prevelikim ambicijama.Koliko ljudi povredimo, bliskih, nepoznatih, vođeni samo jednim ciljom koji se zove – uspeti. A zbog čega? Ne znamo. Ali obično to nije razlog zbog koga odustajemo. Razlog je zgarište u nama samima,praznina koju osećamo i sama savest koja beskompromisno opominje i zahteva.Čežnja nas ponovo vraća da se osetimo ljudima. Žal za nekim prošlim danima kada smo se radovali ,voleli i bili ispunjeni. Sve se to tada petvara u jedan bolni vapaj, vapaj koji oporavlja. To je krik za životom, kakav nam je u biti dat gde celokupna naša ličnost dolazi do izražaja i moli za samo jedno a to je, ljubav. To je kap koja nikada ne preliva čašu. To je pozadina svih lepih gestova i uteha svih patnji i bola, mrva sreće koja je u stanju da apsorbuje more tuge, zrno soli koje daje ukus životu. To je najveća „sitnica“ zbog koje vredi živeti.Ona nam daje silu da radujemo druge jer kako kaže Didro „Najsrećniji je onaj čovek koji je učinio srećnima najviše drugih ljudi“.Daje nam osećaj da znamo kada smo potrebni našem prijatelju samo da bismo ga saslušali, obodrili. Ona je naša učiteljica,naš preobražaj.Ona se raduje u nama za svaku sitnicu i slavi je svojim vedrim osmehom.Daje nam da osetimo punoću života, kroz te trenutke i sitnice od kojih je satkan. Ipak ,mišljenja sam , da je vrlo često,i nemoguće da nam se do detalja ispuni sve ono što očekujemo.Prvo što smo u svojim zahtevima često iracionalni, a drugo što verovatno mnogo toga što želimo često ni za nas same nije dobro. Mnogo je stvari koje ne zavise isključivo od nas.Ali naravno , čoveku uvek preostaje da se nada i veruje, jer kako bi to rekao Đorđe Balašević „ ... Neko to odgore vidi sve“.Ono što je definitivno na nama je da bessebično treba sebe da dajemo drugima i da ih radujemo a za nas će se već pobrinuti neko drugi.Osmeh i lepa reč zaista nekome mogu spasti život , zato ne gubimo vreme.Aug 31, 2015 1809
-
Smej se grohotom, čak i kada se osećaš previše bolesno, istrošeno ili umorno. Smeškaj se, čak i kad pokušavaš da ne zaplačeš a suze ti zamagljuju pogled. Pevaj, čak i kad ljudi zure u tebe i govore ti da su tvoje reči smeće. Veruj, čak i kad te srce preklinje da to ne radiš. Budi okretan, čak i kad ne razaznaješ šta ti je pred očima. Pokušaj, čak i kad te gledaju s podsmehom. Ljubi, čak i kad drugi gledaju. Spavaj, čak i kad se bojiš onoga što snovi donose. Trči, čak i kad osećaš da ne možeš više ni korak napraviti. I uvek pamti, čak i kad ti sećanja razdiru srce. Jer je upravo bol svih tvojih iskustava ono što te čini takvom osobom. A bez tvog iskustva – ti si samo obična prazna hartija, prazna poruka, nedovršena pesma. Ono što te čini odvažnim je tvoja spremnost da proživiš kroz svoj užasan život i da sledećeg dana hodaš visoko dignute glave. Stoga ne živi život u strahu. Snažniji si sada, nakon što su se desile sve loše stvari u tvom životu, nego što si bio pre nego što su počele. Ako ne možeš da trčiš, hodaj. Ako ne možeš da hodaš, puzi. Uradi bilo šta samo nastavi da ideš napred i nikad, nikad ne odustaj. (Dean Karnazes)1987 Objavio/la Rumenka
-
By Rumenka Smej se grohotom, čak i kada se osećaš previše bolesno, istrošeno ili umorno. Smeškaj se, čak i kad pokušavaš da ne zaplačeš a suze ti zamagljuju pogled. Pevaj, čak i kad ljudi zure u tebe i govore ti da su tvoje reči smeće. Veruj, čak i kad te srce preklinje da to ne radiš. Budi okretan, čak i kad ne razaznaješ šta ti je pred očima. Pokušaj, čak i kad te gledaju s podsmehom. Ljubi, čak i kad drugi gledaju. Spavaj, čak i kad se bojiš onoga što snovi donose. Trči, čak i kad osećaš da ne možeš više ni korak napraviti. I uvek pamti, čak i kad ti sećanja razdiru srce. Jer je upravo bol svih tvojih iskustava ono što te čini takvom osobom. A bez tvog iskustva – ti si samo obična prazna hartija, prazna poruka, nedovršena pesma. Ono što te čini odvažnim je tvoja spremnost da proživiš kroz svoj užasan život i da sledećeg dana hodaš visoko dignute glave. Stoga ne živi život u strahu. Snažniji si sada, nakon što su se desile sve loše stvari u tvom životu, nego što si bio pre nego što su počele. Ako ne možeš da trčiš, hodaj. Ako ne možeš da hodaš, puzi. Uradi bilo šta samo nastavi da ideš napred i nikad, nikad ne odustaj. (Dean Karnazes)May 05, 2015 1987
-
Neko me je jednom pitao zašto se tako mnogo priča o ljubavi? Zato što umemo da volimo, ili zato što tako malo znamo o pravoj ljubavi. Zato sam rešila da napišem šta je u stvari ljubav po mom mišljenju i time dam svoj mali doprinos u razjašnjavanju onima koji misle da znaju, ili onima koji ne znaju, a voleli bi da im neko kaže svoje mišljenje.Ljubav je pojam individualnog ubedjenja i na neki način težnja svakog čoveka ,a opet pojam koji ne možemo objasniti, jer ne postoji zaista teorija ljubavi. O njoj se priča, pišu se pesme, eseji, romani, psihološke knjige. Svako od nas ima neko svoje ubedjenje, a opet mnogi za sebe kažu da umeju da vole. Ali...da li je ljubav samo voleti? Da li u stvari mi sami volimo na pravi način, s obzirom da svako različito voli? Tu nastaje čitava zbrka, razlazi, razočarenja..depresije...itd. U stvari ljubav se može opisati kao davanje i prihvatanje emocija. Kad kažem davanje, mislim da pokazivanje onoga što osećamo osobi koju mislimo da volimo. Medjutim, ne po svaku cenu. Zapravo, kada nekoga volimo, spremni smo da preduzmemo sve da ta osoba bude kraj nas, da deli sa nama i dobro i zlo. Šta mislim pod time dobro i zlo? To znači da krećemo sa projektovanjem svojih osećaja prema nekoj osobi sa predpostavkom da će ta osoba prihvatiti ono što je kod nas najbitnije, a to je sposobnost da je volimo. Medjutim, kada nam se neko svidi, a to je prvi korak ka ljubavi, mi se trudimo da se toj osobi predstavimo u najboljem svetlu, jer kako bi smo inače zaslužili njene simpatije. Ako nam to uspe, sledeći korak je zaljubljenost. Tada oboje budu u nekom euforičnom stanju, žele da provode što više vremena zajedno, razmenjuju nežnosti itd. Nakon toga sledi ljubav, ali...za to vreme zaljubljenosti, ako smo uspeli da osobi u koju smo zaljubljeni ukažemo i na svoje dobre i loše osobine, tj mane i ona ih prihvati osećaj zaljubljenosti zaista prerasta u ljubav. Medjutim postoji situacija kada ljudi naprave projekciju osobe u koju su zaljubljeni i takoreći naprave lažnu sliku u svojoj glavi, idealizujući je. Taj problem se kasnije pokazuje kao uvodnik u razdor, što ima za posledicu razlaz. Voleti treba otvorenih očiju, znači biti svestan onoga koga volimo, pokazivati mu to konstantno, ne dokazivati, jer ljubav nije dokazivanje, vec pokazivati nežnost i spremnost na žrtvovanje zbog ljubavi. Naravno ljubav izmedju muškarca i žene nije večna, onaj ko je to izmislio imao je uticaj tradicije i vaspitanja, jer ljubav se nekada davno podrazumevala u bračnim zajednicama, koje su i bile kruna ljubavi. Ipak danas ljubav kao ljubav, ne mora se krunisati brakom. Ljubav treba da bude čista dok traje, znači bez laži i neiskrenosti, bez svadja i agresivnosti....Ljubav se čuva, dok je oboje osećaju. Onoga trena kada jedno ne bude osećalo, takvu ljubav treba prekinuti, da nebi došlo do raznih posedica kao što su depresija, svadje i razni vidovi agresivnog ponašanja. Ako nekoga volimo, to ne znači da je taj naša svojina, već samo da je osoba kojoj poklanjamo svoju pažnju, nežnost i vreme. Znači...ljubav je prolazna i u njoj treba uživati dok traje.1333 Objavio/la Rumenka
-
By Rumenka Neko me je jednom pitao zašto se tako mnogo priča o ljubavi? Zato što umemo da volimo, ili zato što tako malo znamo o pravoj ljubavi. Zato sam rešila da napišem šta je u stvari ljubav po mom mišljenju i time dam svoj mali doprinos u razjašnjavanju onima koji misle da znaju, ili onima koji ne znaju, a voleli bi da im neko kaže svoje mišljenje.Ljubav je pojam individualnog ubedjenja i na neki način težnja svakog čoveka ,a opet pojam koji ne možemo objasniti, jer ne postoji zaista teorija ljubavi. O njoj se priča, pišu se pesme, eseji, romani, psihološke knjige. Svako od nas ima neko svoje ubedjenje, a opet mnogi za sebe kažu da umeju da vole. Ali...da li je ljubav samo voleti? Da li u stvari mi sami volimo na pravi način, s obzirom da svako različito voli? Tu nastaje čitava zbrka, razlazi, razočarenja..depresije...itd. U stvari ljubav se može opisati kao davanje i prihvatanje emocija. Kad kažem davanje, mislim da pokazivanje onoga što osećamo osobi koju mislimo da volimo. Medjutim, ne po svaku cenu. Zapravo, kada nekoga volimo, spremni smo da preduzmemo sve da ta osoba bude kraj nas, da deli sa nama i dobro i zlo. Šta mislim pod time dobro i zlo? To znači da krećemo sa projektovanjem svojih osećaja prema nekoj osobi sa predpostavkom da će ta osoba prihvatiti ono što je kod nas najbitnije, a to je sposobnost da je volimo. Medjutim, kada nam se neko svidi, a to je prvi korak ka ljubavi, mi se trudimo da se toj osobi predstavimo u najboljem svetlu, jer kako bi smo inače zaslužili njene simpatije. Ako nam to uspe, sledeći korak je zaljubljenost. Tada oboje budu u nekom euforičnom stanju, žele da provode što više vremena zajedno, razmenjuju nežnosti itd. Nakon toga sledi ljubav, ali...za to vreme zaljubljenosti, ako smo uspeli da osobi u koju smo zaljubljeni ukažemo i na svoje dobre i loše osobine, tj mane i ona ih prihvati osećaj zaljubljenosti zaista prerasta u ljubav. Medjutim postoji situacija kada ljudi naprave projekciju osobe u koju su zaljubljeni i takoreći naprave lažnu sliku u svojoj glavi, idealizujući je. Taj problem se kasnije pokazuje kao uvodnik u razdor, što ima za posledicu razlaz. Voleti treba otvorenih očiju, znači biti svestan onoga koga volimo, pokazivati mu to konstantno, ne dokazivati, jer ljubav nije dokazivanje, vec pokazivati nežnost i spremnost na žrtvovanje zbog ljubavi. Naravno ljubav izmedju muškarca i žene nije večna, onaj ko je to izmislio imao je uticaj tradicije i vaspitanja, jer ljubav se nekada davno podrazumevala u bračnim zajednicama, koje su i bile kruna ljubavi. Ipak danas ljubav kao ljubav, ne mora se krunisati brakom. Ljubav treba da bude čista dok traje, znači bez laži i neiskrenosti, bez svadja i agresivnosti....Ljubav se čuva, dok je oboje osećaju. Onoga trena kada jedno ne bude osećalo, takvu ljubav treba prekinuti, da nebi došlo do raznih posedica kao što su depresija, svadje i razni vidovi agresivnog ponašanja. Ako nekoga volimo, to ne znači da je taj naša svojina, već samo da je osoba kojoj poklanjamo svoju pažnju, nežnost i vreme. Znači...ljubav je prolazna i u njoj treba uživati dok traje.Apr 23, 2015 1333
-
Dragi sine..... "Ja ne viđeh veće budale od tebe, koja radi više protiv sebe, do tebe..." ĐEKNA Razmišljam se kako da počnem ovo pismo.... Ostavim te "SAMOG" na mesec dana i ti napraviš takvu glupost tj.kako bi mi rekli pizdariju. No, šta je tu je...pitati te neću zašto? Znam da i ti nemaš odgovor na to pitanje. Reću ti samo jedno ....znaš kad sam se razbolela ti si bio razlog mog izlečenja, moja snaga za dalje.. Ovo što si uradio shvatiću kao mladalački hir, želja za dokazivanjem jel ne vidim drugu potrebu. Jedino što te molim kao što sam gore napisala da si ti bio moja snaga za dalji život, molim te da ja tebi budem snaga da izdržiš. Nemoj da se preispituješ šta i kako ....od toga sada nemaš ništa, sad se samo preispituj šta i kako ćeš u životu dalje. Uvek sam ti govorila da iza dobrih i loših stvari stojiš samo TI, a ja sam uvek tu da ti pomognem i budem uz tebe. Došao je i taj momenat da posle mnogo lepih stvari koje si postigao u životu, dođe i ova ružna iza koje stojim rame uz rame sa tobom. Ne samo JA već i svi ostali... Ajd' dosta sam *rala ....budi jak i čvrst... Ljubi te i puno voli MAMA1202 Objavio/la Rumenka
-
By Rumenka Dragi sine..... "Ja ne viđeh veće budale od tebe, koja radi više protiv sebe, do tebe..." ĐEKNA Razmišljam se kako da počnem ovo pismo.... Ostavim te "SAMOG" na mesec dana i ti napraviš takvu glupost tj.kako bi mi rekli pizdariju. No, šta je tu je...pitati te neću zašto? Znam da i ti nemaš odgovor na to pitanje. Reću ti samo jedno ....znaš kad sam se razbolela ti si bio razlog mog izlečenja, moja snaga za dalje.. Ovo što si uradio shvatiću kao mladalački hir, želja za dokazivanjem jel ne vidim drugu potrebu. Jedino što te molim kao što sam gore napisala da si ti bio moja snaga za dalji život, molim te da ja tebi budem snaga da izdržiš. Nemoj da se preispituješ šta i kako ....od toga sada nemaš ništa, sad se samo preispituj šta i kako ćeš u životu dalje. Uvek sam ti govorila da iza dobrih i loših stvari stojiš samo TI, a ja sam uvek tu da ti pomognem i budem uz tebe. Došao je i taj momenat da posle mnogo lepih stvari koje si postigao u životu, dođe i ova ružna iza koje stojim rame uz rame sa tobom. Ne samo JA već i svi ostali... Ajd' dosta sam *rala ....budi jak i čvrst... Ljubi te i puno voli MAMAFeb 19, 2015 1202
-
mala sam na "onom" sajtu jednog prijatelja, čak i više od toga. Ime mu je bilo Nikola, zvani Miki. Znao je samo Mio za njega. Rekao je da je došao da traži cice, a inače Miki se najviše ložio na plesačice. Voleo je plavuše... ali ništa manje crnke... ali ni crvenokose nisu bile loše... jednom je naišao na jednu koja kao da je Zorici Brunclik nešto u rodu... posebno mu se dopalo kad je gledao jednu cicu kako pleše sa partnerom... i tada je shvatio da mora naučiti da igra: Zli jezici su bili skloni tome da kažu kako je MIki bio lažnjak. Kako kleveću...7488 Objavio/la Daca S.
-
By Daca S. mala sam na "onom" sajtu jednog prijatelja, čak i više od toga. Ime mu je bilo Nikola, zvani Miki. Znao je samo Mio za njega. Rekao je da je došao da traži cice, a inače Miki se najviše ložio na plesačice. Voleo je plavuše... ali ništa manje crnke... ali ni crvenokose nisu bile loše... jednom je naišao na jednu koja kao da je Zorici Brunclik nešto u rodu... posebno mu se dopalo kad je gledao jednu cicu kako pleše sa partnerom... i tada je shvatio da mora naučiti da igra: Zli jezici su bili skloni tome da kažu kako je MIki bio lažnjak. Kako kleveću...Dec 06, 2014 7488 -
Na vratima vremena naslaganih godina, još jedan dan prosipa sate koji će se izgubiti i nestati u nepovrat. Ti znaš, ne razvrstavam dane na dobre i loše, ne doživljavam to vrijeme u izgubljenoj stvarnosti. Ipak, naučila sam da postojim, okružena malim znacima nesebične pažnje, lijepim riječima, mislima, djelima ... U ambisu neostvarenih želja i potreba, obuzeta toplim mislima, udišem svaki trenutak sreće. Izvukla sam srce iz tame noći i boli, stavila ga na svjetlost dana. Obojila sam osjećaje duginim bojama nadanja. U lavirinitu isprepletenih misli i osjećaja, ispred mene je zasjalo izgubljeno vrijeme. Dok iscrtavam put na karti želja, stvarnost se nalazi negdje u daljini iščekivanja. Nosi me struja preplavljenih osjećaja a ja pružam šansu dragocijenim, magičnim trenucima, koji imaju svoju vrijednost. Kradem komadiće vremena i osjećam da sreća dolazi. Šaljem ti osmijehe, jer život neumitno teče i ne čeka nikoga.2240 Objavio/la Ramona mo
-
By Ramona mo Na vratima vremena naslaganih godina, još jedan dan prosipa sate koji će se izgubiti i nestati u nepovrat. Ti znaš, ne razvrstavam dane na dobre i loše, ne doživljavam to vrijeme u izgubljenoj stvarnosti. Ipak, naučila sam da postojim, okružena malim znacima nesebične pažnje, lijepim riječima, mislima, djelima ... U ambisu neostvarenih želja i potreba, obuzeta toplim mislima, udišem svaki trenutak sreće. Izvukla sam srce iz tame noći i boli, stavila ga na svjetlost dana. Obojila sam osjećaje duginim bojama nadanja. U lavirinitu isprepletenih misli i osjećaja, ispred mene je zasjalo izgubljeno vrijeme. Dok iscrtavam put na karti želja, stvarnost se nalazi negdje u daljini iščekivanja. Nosi me struja preplavljenih osjećaja a ja pružam šansu dragocijenim, magičnim trenucima, koji imaju svoju vrijednost. Kradem komadiće vremena i osjećam da sreća dolazi. Šaljem ti osmijehe, jer život neumitno teče i ne čeka nikoga.Dec 06, 2014 2240 -
Dodaću malo zelene na moj novi pogled kroz prozor. Osmehom nekadašnje mene osvetliću najtamniji deo ulice i oterati strah od sutra. Pustiću jato ptica na slobodu kroz jedini otvor na mozgu. Možda se dovoljno ohrabrim da ti kažem da mi nije stalo do tebe.2052 Objavio/la Mili Vili
-
By Mili Vili Dodaću malo zelene na moj novi pogled kroz prozor. Osmehom nekadašnje mene osvetliću najtamniji deo ulice i oterati strah od sutra. Pustiću jato ptica na slobodu kroz jedini otvor na mozgu. Možda se dovoljno ohrabrim da ti kažem da mi nije stalo do tebe.Dec 05, 2014 2052