Blogovi

Pretraži blogove

 

Kategorije

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 472
    Blogs
  • 54
    Active Bloggers
88 blogs
  • 28 Nov 2014
    DANAS
     DANAS... Da, danas je jedan od onih dana, kad te uhvati melanholija bez vidnog razloga.Kao u zamku paukove mreže,upletu se neke misli koje su utkane negdje u dubini duše. Iz dubokog procjepa grube realnosti, javljaju se stari nemiri,koje je teško otkriti. Svi ti istrošeni osjećaji ostaju zapetljani u klupku izgubljenog vremena, u pritajenom ritmu uspona i padova do neprepoznatljivosti. Minutama mjerim izlomljeno vrijeme, koje smo mrvili praznim hodom da se zaboravimo. Lutanje i traženje nečeg davno izgubljenog u lavirintima beznađa, pretvorilo se u ritual uokviren u slabosti razuma. Zatvoreni u špilju nesuočavanja, kupujemo komadiće vremena.  Naviru emocije pomalo potisnute, ali ne i zaboravljene, uvijek spremne da izmame poneku suzu. Mjerimo se vremenom, koje nas je odavno uzelo i urezalo duboke bore na naša lica. Ćutimo, na liniji razgraničenja, gdje ne bole porazi prosutih riječi.  Ostajem samo nijemi posmatrač nepodnošljivo prazne, izlomljene svakodnevice u nekoj drugoj stvarnosti, sa istrošenim i neprepoznatljivim osjećajima.
    2298 Objavio/la Ramona mo
  • By Ramona mo
    DANAS
     DANAS... Da, danas je jedan od onih dana, kad te uhvati melanholija bez vidnog razloga.Kao u zamku paukove mreže,upletu se neke misli koje su utkane negdje u dubini duše. Iz dubokog procjepa grube realnosti, javljaju se stari nemiri,koje je teško otkriti. Svi ti istrošeni osjećaji ostaju zapetljani u klupku izgubljenog vremena, u pritajenom ritmu uspona i padova do neprepoznatljivosti. Minutama mjerim izlomljeno vrijeme, koje smo mrvili praznim hodom da se zaboravimo. Lutanje i traženje nečeg davno izgubljenog u lavirintima beznađa, pretvorilo se u ritual uokviren u slabosti razuma. Zatvoreni u špilju nesuočavanja, kupujemo komadiće vremena.  Naviru emocije pomalo potisnute, ali ne i zaboravljene, uvijek spremne da izmame poneku suzu. Mjerimo se vremenom, koje nas je odavno uzelo i urezalo duboke bore na naša lica. Ćutimo, na liniji razgraničenja, gdje ne bole porazi prosutih riječi.  Ostajem samo nijemi posmatrač nepodnošljivo prazne, izlomljene svakodnevice u nekoj drugoj stvarnosti, sa istrošenim i neprepoznatljivim osjećajima.
    Nov 28, 2014 2298
  • 27 Nov 2014
    Udaljenost
    Udaljenost... Svakog dana udaljenost od drugih je sve veća.Dok moj brod odmiče iz sata u sat, ostajem sama sa pučinom ispred sebe. I tako dani prolaze, kao kroz maglu prepoznajem druge kao neke sjene. Umjesto da plovim, Ja plutam i ne znam svoje odredište. Sve moje blijedi, nestaje, gubi se osjećaj, nestaju boje...Nestaju i uspomene koje sam čuvala kao kamenčiće u boji neke imaginarne obale. U gluhoj tišini koja nema nikakav zvuk, moj glas nema nikakav odjek. Sve što dohvatim postaje nešto neodređeno, bezlično i sve mijenja svoj oblik...Pokušavam da uhvatim neko poznato lice, pogled, ali ne mogu. Moja stvarnost je kao magla u kojoj se samo naziru lica drugih...Još samo je ostao san koji nudi nadu, zaborav... San koji će donijeti novi dan i novi početak ... možda već sutra.  
    1814 Objavio/la Ramona mo
  • By Ramona mo
    Udaljenost
    Udaljenost... Svakog dana udaljenost od drugih je sve veća.Dok moj brod odmiče iz sata u sat, ostajem sama sa pučinom ispred sebe. I tako dani prolaze, kao kroz maglu prepoznajem druge kao neke sjene. Umjesto da plovim, Ja plutam i ne znam svoje odredište. Sve moje blijedi, nestaje, gubi se osjećaj, nestaju boje...Nestaju i uspomene koje sam čuvala kao kamenčiće u boji neke imaginarne obale. U gluhoj tišini koja nema nikakav zvuk, moj glas nema nikakav odjek. Sve što dohvatim postaje nešto neodređeno, bezlično i sve mijenja svoj oblik...Pokušavam da uhvatim neko poznato lice, pogled, ali ne mogu. Moja stvarnost je kao magla u kojoj se samo naziru lica drugih...Još samo je ostao san koji nudi nadu, zaborav... San koji će donijeti novi dan i novi početak ... možda već sutra.  
    Nov 27, 2014 1814
  • 24 Nov 2014
    SEĆANJE
        Htela sam biti tvoja muza, onako lepa i nežna, poput muzike. Inspiracija i zaštitnica ujedno, za tvoju ipak ranjivu dušu. Spazih jesen kako mi se kezi u lice. Vrišti, opominje, ali neka... Sačuvaću makar sećanje.   Danas sam prvi dan na VolimoNet, pa koristim priliku da prenesem par stihova koje sam objavila na jednom sajtu koji mi je bio mnogo drag. 
    3601 Objavio/la Daca S.
  • By Daca S.
    SEĆANJE
        Htela sam biti tvoja muza, onako lepa i nežna, poput muzike. Inspiracija i zaštitnica ujedno, za tvoju ipak ranjivu dušu. Spazih jesen kako mi se kezi u lice. Vrišti, opominje, ali neka... Sačuvaću makar sećanje.   Danas sam prvi dan na VolimoNet, pa koristim priliku da prenesem par stihova koje sam objavila na jednom sajtu koji mi je bio mnogo drag. 
    Nov 24, 2014 3601
  • 05 Jul 2014
    Naše male tajne
    Svaka kuća ima neku svoju tajnu. Brižljivo se skriva od gostiju.Svaka kuća ima jednu sobu sa koferima. Barem u jednom ima jedno pismo.U pismu je nešto što niko nesme da pročita i sazna. U pismu je jedan deo naše prošlosti koga nismo imali hrabrosti da se odreknemo. U trenucima slabosti tešimo se da niko neće zaviriti u taj stari kofer i naše uspomene.U svakom ormanu ima jedan mantil, u muntilu džep, u džepu iscepan vrh novina ili pomalo zgužvana kutija cigareta. Na njoj na brzinu napisan telefonski broj. Ime pamtimo samo mi i mesto i vreme gde smo se upoznali i šta je bilo posle. Nikad više nismo upotrebili taj broj. Služi nam kao šifra za promenu raspoloženja ili kao razlog više za braču svađu ako ga pronađe neko kome nije namenjen.Među uredno složenim starim tašnama ima jedna vizit karta koju nikome nismo pokazali.Među svim pesmama ima jedna koju naročito volimo ali se nikada nećemo odati u društvu i staviti je na gramofon.Ima jedno ime koje nas natera da se nalo okrenemo na ulici svaki put kad ga čujemo.Ima jedan film koji volimo ali koji više nikada nećemo gledati.Ne plašite se toliko za te svoje sitne tajne. I druga strana je suviše zauzeta čuvanjem sopstevnih da bi smogla snage da traži vaše.Uostalom, zar nije dovoljno to što nam je sadašnjost zajednička. Možemo makar parče proslosti da zadržimo samo za sebe.    
    3833 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Naše male tajne
    Svaka kuća ima neku svoju tajnu. Brižljivo se skriva od gostiju.Svaka kuća ima jednu sobu sa koferima. Barem u jednom ima jedno pismo.U pismu je nešto što niko nesme da pročita i sazna. U pismu je jedan deo naše prošlosti koga nismo imali hrabrosti da se odreknemo. U trenucima slabosti tešimo se da niko neće zaviriti u taj stari kofer i naše uspomene.U svakom ormanu ima jedan mantil, u muntilu džep, u džepu iscepan vrh novina ili pomalo zgužvana kutija cigareta. Na njoj na brzinu napisan telefonski broj. Ime pamtimo samo mi i mesto i vreme gde smo se upoznali i šta je bilo posle. Nikad više nismo upotrebili taj broj. Služi nam kao šifra za promenu raspoloženja ili kao razlog više za braču svađu ako ga pronađe neko kome nije namenjen.Među uredno složenim starim tašnama ima jedna vizit karta koju nikome nismo pokazali.Među svim pesmama ima jedna koju naročito volimo ali se nikada nećemo odati u društvu i staviti je na gramofon.Ima jedno ime koje nas natera da se nalo okrenemo na ulici svaki put kad ga čujemo.Ima jedan film koji volimo ali koji više nikada nećemo gledati.Ne plašite se toliko za te svoje sitne tajne. I druga strana je suviše zauzeta čuvanjem sopstevnih da bi smogla snage da traži vaše.Uostalom, zar nije dovoljno to što nam je sadašnjost zajednička. Možemo makar parče proslosti da zadržimo samo za sebe.    
    Jul 05, 2014 3833
  • 23 Jan 2014
    LJUBAV
    LJubav je kad volis ceo svet i naravno internetJedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a sasvim drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe. 
    1018 Objavio/la BUZGA
  • By BUZGA
    LJUBAV
    LJubav je kad volis ceo svet i naravno internetJedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a sasvim drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe. 
    Jan 23, 2014 1018
  • 16 Jan 2014
    експлозивна енергија
    састав на тему . . . .алалмуга   наглашеном унесеношћу у тему одбранијо је мој познаник из струке Милан докторску титулу пред  дупке празним Анфитеатром у реконструкцији пуном скела и подупирача јер се плафон бијо обрушио. сем  фамилије свечано анцуговане за ту прилику и нас пар намерних уочили смо & неке муваџије који навучени мирисом  мамећег асортимана  хране на асталу крај улаза бануше са сокака онако у пролазу .тема доктората је била посве животна ‘’утицај Доплеровог ефекта у једносмерним улицама’’ .   одбрана тезе најављена раније по штампи изазвала је велику заинтересованост нарочито код глувих ,па се очекивала гужва.но оману предвиђање јер љуљну невиђен пљусак те и рођачка намера да искористе кркљанац па руљи присутној понуде збирку песмица Милановог унука Јована ‘’ал ми зуји у ушима’’ предводника литерарне секције ушколи крај Парка, те и неку кинту измаме за надарено детете аконтото лепршаве дечије појезије.Да незаборавим поменути Милан на дан одбране доктората је засобом отчепао  56 година. алалму.     а била је 1985.но . . .ајмо редом.     изразито живахно дете Милан је од стране деде сеоског попа био ангажован окоцркве све док се није суновратио са звоника и једва осто жив.срећом пао наглаву,причали касније злобници.на тај пад цео xивот га је потсећала рука укриво зарасла.десна.те рупа у челу баш уочљива.мало потом побегао је од куће за рођаком скојевцем да се бори против немаца .имао је 12.коректно одрадивши  курирски стаж ,пар пута рањаван ,на чега га је потсећала Споменица из другог св.се вратио жељан знања те прилего на учење ,вођен идејама маркса&осталих. салату прекинуте основне те средњу школу позобао је у рекордном року,прескачући две школске године за једну календарску и са препорукама Одгоре кренуо по радним акцијама диљем нам ослобођене Земље у својству зам.команданта ,бавећи се теоријом о потреби физичког рада код младих.други су умеђу-времену . . ринтали,а ударничке медаље делили како шефовима тако и шљакаџијама. натом послу се толико зближио са својом секретарицом да се она & породила од трудноће разглабања концепта "како изградити разрушену земљу".то је био сигнал надређеним му да га повуку са терена у хлад канцеларија.Милан као да је то само чекао ,одједном дођоше до изражаја његове   организаторске способности . првомајске параде,штафете, те прославе датума значајних само су део онога,што је његова бујна машта Граду поклонила.тада му се наметнуло и прво директорско место у каријери.дечије позориште је просто вапило за таквим.уследиле су исте фотеље у градској чистоћи те у повећој грађевинској фирми.да не заборавим Милан је успут дошао и до дипломе Правног факултета,ноћима уместо да се вуче по муфте вечеринкама листајући подебеле књиге . . те са бившом секретарицом,сада супругом званичном, продубљујући давно начету тему  о потреби да нам земља закорачи штопре у светлије сутра.резултат беху ћерке близнакиње.е сада са трое деце,Милан већ увелико на листи Подобних ували се у социјално осигурање,те нови стан.дипл правник преузе на себе обавезу да разреши проблеме пензионера, вечну жваку рођену за љуљање подуже.услед достатака времена уписа ванредно ,са сином, саобраћајни факултет тек основан у нашем граду,а да малко инспирише наследника након просвиране прве године , те за невероватних четири године одбрани  дипломски рад са доста поетским насловом "о потреби кривина на путним правцима".син му у међувремену догурао на другу годину, али  правног ,на који га Отац преко везе убаци јер за технику није бијо.е, сада са 2 завршена факултета Милану се просто наметнуло место секретара утој тек завршеној школи.са енергијом себи знаној прилегну да организује посдипломске студије тако неопходне Граду и поменутој струци.наравно био је и један од првих полазника . . . .и магистарску титулу прикачи на плочицу улазних врата од стана баш на свој 50трећи рдан.била је 1982.тема магистарског "употреба звучних сигнала у саобраћају као елеменат опште нервозе" била је сигнал Одељењу безбедности градском секретаријату за унутрашње послове да га позове на разговор  . . .и Милан  постаде начелник у одељењу за контролу саобраћаја а успут и консултант постдипломцима на Факултету са којег га, по вишој потреби ,повукоше са места секретара.почеше да га именују за председнике којекавих удружења грађана .иако је већ испуњавао услове за заслужену пензију о њој му није било ни на крај памети размишљати него суочен са нарастућом проблематиком у саобраћају ,прилеже на проблем . . и докторат му је yследио три године након.но 1989  узнемиријо га је први срчани поремећај,нешто као аритмија .вазда здрав усро се ко чворак , отвори боловање, те крену на претраге, па изненађен лутањем лекара отом проблему одлучи да упише  . . . .погађате . . . . .медицински факултет. била је 1990 а Милан прескочивши пар законских одредби  . . .добро и уз потребне ургенције и успешно положене диференцијалне испите потребне као минимум предзнања за ове озбиљне студије . . . . поста бруцош по трећи пут, но сада као млади пензионер .некако  у то време се почесмо чешће сретати на јогином курсу  који стаде посећивати а зарад здравља нарушеног ,заинтересовавши ме приповетком о себи.недуго потом је и умро.сећам се примедби ненаклоњених му:     - е, то још није пробао.     Јебешга, завидних ће вазда бити . . . .
    2389 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    експлозивна енергија
    састав на тему . . . .алалмуга   наглашеном унесеношћу у тему одбранијо је мој познаник из струке Милан докторску титулу пред  дупке празним Анфитеатром у реконструкцији пуном скела и подупирача јер се плафон бијо обрушио. сем  фамилије свечано анцуговане за ту прилику и нас пар намерних уочили смо & неке муваџије који навучени мирисом  мамећег асортимана  хране на асталу крај улаза бануше са сокака онако у пролазу .тема доктората је била посве животна ‘’утицај Доплеровог ефекта у једносмерним улицама’’ .   одбрана тезе најављена раније по штампи изазвала је велику заинтересованост нарочито код глувих ,па се очекивала гужва.но оману предвиђање јер љуљну невиђен пљусак те и рођачка намера да искористе кркљанац па руљи присутној понуде збирку песмица Милановог унука Јована ‘’ал ми зуји у ушима’’ предводника литерарне секције ушколи крај Парка, те и неку кинту измаме за надарено детете аконтото лепршаве дечије појезије.Да незаборавим поменути Милан на дан одбране доктората је засобом отчепао  56 година. алалму.     а била је 1985.но . . .ајмо редом.     изразито живахно дете Милан је од стране деде сеоског попа био ангажован окоцркве све док се није суновратио са звоника и једва осто жив.срећом пао наглаву,причали касније злобници.на тај пад цео xивот га је потсећала рука укриво зарасла.десна.те рупа у челу баш уочљива.мало потом побегао је од куће за рођаком скојевцем да се бори против немаца .имао је 12.коректно одрадивши  курирски стаж ,пар пута рањаван ,на чега га је потсећала Споменица из другог св.се вратио жељан знања те прилего на учење ,вођен идејама маркса&осталих. салату прекинуте основне те средњу школу позобао је у рекордном року,прескачући две школске године за једну календарску и са препорукама Одгоре кренуо по радним акцијама диљем нам ослобођене Земље у својству зам.команданта ,бавећи се теоријом о потреби физичког рада код младих.други су умеђу-времену . . ринтали,а ударничке медаље делили како шефовима тако и шљакаџијама. натом послу се толико зближио са својом секретарицом да се она & породила од трудноће разглабања концепта "како изградити разрушену земљу".то је био сигнал надређеним му да га повуку са терена у хлад канцеларија.Милан као да је то само чекао ,одједном дођоше до изражаја његове   организаторске способности . првомајске параде,штафете, те прославе датума значајних само су део онога,што је његова бујна машта Граду поклонила.тада му се наметнуло и прво директорско место у каријери.дечије позориште је просто вапило за таквим.уследиле су исте фотеље у градској чистоћи те у повећој грађевинској фирми.да не заборавим Милан је успут дошао и до дипломе Правног факултета,ноћима уместо да се вуче по муфте вечеринкама листајући подебеле књиге . . те са бившом секретарицом,сада супругом званичном, продубљујући давно начету тему  о потреби да нам земља закорачи штопре у светлије сутра.резултат беху ћерке близнакиње.е сада са трое деце,Милан већ увелико на листи Подобних ували се у социјално осигурање,те нови стан.дипл правник преузе на себе обавезу да разреши проблеме пензионера, вечну жваку рођену за љуљање подуже.услед достатака времена уписа ванредно ,са сином, саобраћајни факултет тек основан у нашем граду,а да малко инспирише наследника након просвиране прве године , те за невероватних четири године одбрани  дипломски рад са доста поетским насловом "о потреби кривина на путним правцима".син му у међувремену догурао на другу годину, али  правног ,на који га Отац преко везе убаци јер за технику није бијо.е, сада са 2 завршена факултета Милану се просто наметнуло место секретара утој тек завршеној школи.са енергијом себи знаној прилегну да организује посдипломске студије тако неопходне Граду и поменутој струци.наравно био је и један од првих полазника . . . .и магистарску титулу прикачи на плочицу улазних врата од стана баш на свој 50трећи рдан.била је 1982.тема магистарског "употреба звучних сигнала у саобраћају као елеменат опште нервозе" била је сигнал Одељењу безбедности градском секретаријату за унутрашње послове да га позове на разговор  . . .и Милан  постаде начелник у одељењу за контролу саобраћаја а успут и консултант постдипломцима на Факултету са којег га, по вишој потреби ,повукоше са места секретара.почеше да га именују за председнике којекавих удружења грађана .иако је већ испуњавао услове за заслужену пензију о њој му није било ни на крај памети размишљати него суочен са нарастућом проблематиком у саобраћају ,прилеже на проблем . . и докторат му је yследио три године након.но 1989  узнемиријо га је први срчани поремећај,нешто као аритмија .вазда здрав усро се ко чворак , отвори боловање, те крену на претраге, па изненађен лутањем лекара отом проблему одлучи да упише  . . . .погађате . . . . .медицински факултет. била је 1990 а Милан прескочивши пар законских одредби  . . .добро и уз потребне ургенције и успешно положене диференцијалне испите потребне као минимум предзнања за ове озбиљне студије . . . . поста бруцош по трећи пут, но сада као млади пензионер .некако  у то време се почесмо чешће сретати на јогином курсу  који стаде посећивати а зарад здравља нарушеног ,заинтересовавши ме приповетком о себи.недуго потом је и умро.сећам се примедби ненаклоњених му:     - е, то још није пробао.     Јебешга, завидних ће вазда бити . . . .
    Jan 16, 2014 2389
  • 06 Jan 2014
    Kuća bez Zavesa
      Ovu istinitu priču ispričao mi je moj prijatelj Galeb.Vrlo simbolično  ime za njega, jer baš kao i ova ptica odleti i za čas ga nema ali se vrati i na obalu,kad ogladni za ljudima. Priča je o njegovom privremenom boravku na Novom Zelandu i kako se snašao ovde.   Bila je to odluka ,poći bilo gde i što dalje ,pa nije ni bilo čudo što je izabrao baš Novi Zeland.Jer odavde ..nema dalje.   Stigao je sa malom putnom torbom ,kao da je krenuo na vikend  i smestio se u jednom Hostelu,najjeftinijem koji je našao u centru grada.Centar je izabrao da bi sve mogao obaviti koračajući ulicama grada u kome nikad nije bio.Naravno to je za avanturistu kao što je on ,bilo vrlo zanimljivo .Voleo je, bez obzira što su ga mnogi smatrali samotnjakom, da razgovora sa ljudima.   Koristio je taj dar da što više sazna o stanovima,poslovima i daljem putu. Tako je i, taman na vreme kad se već počehu nazirati rupe u budžetu, došao do prvog posla.Mada je za to mogao biti zahvalan jednoj baki iz Dalmacije koja se udala za dedu prvog mu poslodavca. Tražili su ljude koji će promovirati izbore.Kiwi (novozelandjani), nisu baš tako zainteresovani za politiku.   Nije se baš nadao da će dobiti posao kad je ušao u zgradu.Čekaonica je bila prepuna mladjih ljudi,verovatno studenata koji su bili na ferijama.Ipak sede,da se bar odmori.Na ulazu je svako morao da zapiše svoje ime.Galebović je zapisao svoje.Vrata na ulazu su se zatim,kad je čekaonica bila puna, zatvorila.Posao je bio vrlo popularan.Državni u nekom smislu, a kako je bio na odredjeno vreme, odlično je bio plaćen.   Jedan Gospodin je ušao u čekaonicu iz kancelarije i uzeo  listu kandidata. Par minuta je pregeldao i onda rekao:'Gospodin Galebović.' Galeb se okrenu oko sebe ne verujući da ima još neko sa tim prezimenom 'Pa jel tu Gospodin Galebovic ?', upita gospodin opet, sad već pomalo nestrpljivo. Galeb shvati , da od svih tih koji se ponadaše ,on proziva njega! Poskoči u trenu i podje za budućim mu poslodavcem. 'Smim te zvat fini deški', reče Gospodin i odmah na engleskom doda:'Tako me je zvala moja Nona'. Gospodin ga je izabrao baš po prezimenu i zbog sećanja na svoju baku,koja mora da je bila jako dobra osoba . Eto tako je došao do svog prvog posla.Posao je bio jednostavan.Išao je od kuće do kuće ,raspitivao se kod stanovnika sa listom koju su mu dali ,da li su prijavljeni za glasanje . Tako dodje na jedna vrata i pozvoni Otvori jedna mladja žena a iz pozadine se začulo: 'Šta bre oće taj koji k...c,opet nam uvaljuju neke pi...rije.nisam se još ni od onog j..enog usisisvača oporavio. Galeb se smeškao mladoj dami i naravno jako obradovao da je sreo tako veselog i rečitog zemljaka, pa odgovori na našem jeziku:   'Neću vas dugo zadržavati.Ja po nalogu Izborne komisije,samo nešto da pitam.' Ah,kako se obradovaše zemljaci kad su čuli da je Galeb naše gore list.Malo nas je ovde, pa nam svaka reč dodje kao poklon sa neba. Nije bilo šanse da krene dalje najmanje za par sati, u koje se nekako uvalio i domaći ručak a bogami i par piva. Galeb je i dan danas, iako dugo već plovi na svom jedrenjaku drugim morima, u kontaktu s prvim zemljacima koje je ovde sreo. Od njih je i saznao za Kuću bez Zavesa. Oni su mu dali ideju da podje u Glenn Ines (jedna od mnogih četvrti u Aucklandu) i da gleda koje kuće nemaju zavese ,da zapiše adrese.Potom  da ode u Housing(organizacija koja izdaje državne kuće osobama malih primanja., da im da adrese i da objasni svoju situaciju.   Tako je Galeb dobio svoju prvu kuću.Sa novcem koji je zaradio skromno ju je opremio i razmišljao ,šta će dalje .Izbori su prošli,pare su se trošile.Kuća je bila baš jeftina i dobio je i neka primanja na Socijalnom ali ipak je tražio posao I našao ga je u Tauranga jednom gradu srednje velićine pa je tu itekakko stekao  slavu u planiranju grada. Ali Galebovi su takve ptice,uvek  bi da polete i tako i naš galeb odlete..na neka druga mora. Poslednji put mi se javio sa svog jedrenjaka u Lustice Meljine i malko se ljutio kad mu poželeh mirno  more, jer se spremao isploviti.'Nista bre mala ne znaš,meni i Squaw (ime jdrenjaka ),  ne treba mirno more'. Dragi Galebe pozdravljam te. Sailor ahoy .Hvala za priču i burno more.        
    3730 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    Kuća bez Zavesa
      Ovu istinitu priču ispričao mi je moj prijatelj Galeb.Vrlo simbolično  ime za njega, jer baš kao i ova ptica odleti i za čas ga nema ali se vrati i na obalu,kad ogladni za ljudima. Priča je o njegovom privremenom boravku na Novom Zelandu i kako se snašao ovde.   Bila je to odluka ,poći bilo gde i što dalje ,pa nije ni bilo čudo što je izabrao baš Novi Zeland.Jer odavde ..nema dalje.   Stigao je sa malom putnom torbom ,kao da je krenuo na vikend  i smestio se u jednom Hostelu,najjeftinijem koji je našao u centru grada.Centar je izabrao da bi sve mogao obaviti koračajući ulicama grada u kome nikad nije bio.Naravno to je za avanturistu kao što je on ,bilo vrlo zanimljivo .Voleo je, bez obzira što su ga mnogi smatrali samotnjakom, da razgovora sa ljudima.   Koristio je taj dar da što više sazna o stanovima,poslovima i daljem putu. Tako je i, taman na vreme kad se već počehu nazirati rupe u budžetu, došao do prvog posla.Mada je za to mogao biti zahvalan jednoj baki iz Dalmacije koja se udala za dedu prvog mu poslodavca. Tražili su ljude koji će promovirati izbore.Kiwi (novozelandjani), nisu baš tako zainteresovani za politiku.   Nije se baš nadao da će dobiti posao kad je ušao u zgradu.Čekaonica je bila prepuna mladjih ljudi,verovatno studenata koji su bili na ferijama.Ipak sede,da se bar odmori.Na ulazu je svako morao da zapiše svoje ime.Galebović je zapisao svoje.Vrata na ulazu su se zatim,kad je čekaonica bila puna, zatvorila.Posao je bio vrlo popularan.Državni u nekom smislu, a kako je bio na odredjeno vreme, odlično je bio plaćen.   Jedan Gospodin je ušao u čekaonicu iz kancelarije i uzeo  listu kandidata. Par minuta je pregeldao i onda rekao:'Gospodin Galebović.' Galeb se okrenu oko sebe ne verujući da ima još neko sa tim prezimenom 'Pa jel tu Gospodin Galebovic ?', upita gospodin opet, sad već pomalo nestrpljivo. Galeb shvati , da od svih tih koji se ponadaše ,on proziva njega! Poskoči u trenu i podje za budućim mu poslodavcem. 'Smim te zvat fini deški', reče Gospodin i odmah na engleskom doda:'Tako me je zvala moja Nona'. Gospodin ga je izabrao baš po prezimenu i zbog sećanja na svoju baku,koja mora da je bila jako dobra osoba . Eto tako je došao do svog prvog posla.Posao je bio jednostavan.Išao je od kuće do kuće ,raspitivao se kod stanovnika sa listom koju su mu dali ,da li su prijavljeni za glasanje . Tako dodje na jedna vrata i pozvoni Otvori jedna mladja žena a iz pozadine se začulo: 'Šta bre oće taj koji k...c,opet nam uvaljuju neke pi...rije.nisam se još ni od onog j..enog usisisvača oporavio. Galeb se smeškao mladoj dami i naravno jako obradovao da je sreo tako veselog i rečitog zemljaka, pa odgovori na našem jeziku:   'Neću vas dugo zadržavati.Ja po nalogu Izborne komisije,samo nešto da pitam.' Ah,kako se obradovaše zemljaci kad su čuli da je Galeb naše gore list.Malo nas je ovde, pa nam svaka reč dodje kao poklon sa neba. Nije bilo šanse da krene dalje najmanje za par sati, u koje se nekako uvalio i domaći ručak a bogami i par piva. Galeb je i dan danas, iako dugo već plovi na svom jedrenjaku drugim morima, u kontaktu s prvim zemljacima koje je ovde sreo. Od njih je i saznao za Kuću bez Zavesa. Oni su mu dali ideju da podje u Glenn Ines (jedna od mnogih četvrti u Aucklandu) i da gleda koje kuće nemaju zavese ,da zapiše adrese.Potom  da ode u Housing(organizacija koja izdaje državne kuće osobama malih primanja., da im da adrese i da objasni svoju situaciju.   Tako je Galeb dobio svoju prvu kuću.Sa novcem koji je zaradio skromno ju je opremio i razmišljao ,šta će dalje .Izbori su prošli,pare su se trošile.Kuća je bila baš jeftina i dobio je i neka primanja na Socijalnom ali ipak je tražio posao I našao ga je u Tauranga jednom gradu srednje velićine pa je tu itekakko stekao  slavu u planiranju grada. Ali Galebovi su takve ptice,uvek  bi da polete i tako i naš galeb odlete..na neka druga mora. Poslednji put mi se javio sa svog jedrenjaka u Lustice Meljine i malko se ljutio kad mu poželeh mirno  more, jer se spremao isploviti.'Nista bre mala ne znaš,meni i Squaw (ime jdrenjaka ),  ne treba mirno more'. Dragi Galebe pozdravljam te. Sailor ahoy .Hvala za priču i burno more.        
    Jan 06, 2014 3730
  • 05 Jan 2014
    Igračka
    Polako se vraćam sa premijere filma. I dok sedim u autobusu razmišljam o najlepšem srpskom filmu koji sam ikad odgledala. To je baš taj "Kad ljubav zakasni". Dinamična radnja sa puno emocija, čežnje, ljubavi, koje su propraćene ljubomorom i problemom današnjice među mladima. Razmišljam o tom problemu, koji se nikad neće rešiti sve dok ima takvih muškaraca. Najveći problem je što ženi definitivno treba muškarac. Žena je stvorena da bi bila voljena, pa stoga mislim da je MALO muškaraca koji će probudivši ljubav u ženi imati nameru ljubav i da joj uzvrati. Isto tako nikada neću shvatiti zašto 50% pecaroša ulovljenu ribu vraćaju u reku? Zašto je dave na vazduhu? Onda dolazim do zaključka: igraju se da bi ispali dobri pecaroši pred drugima. Isto i sa muškarcima, poigravaju se sa ženskim osećanjima, sačekaju da se devojka zaljubi u njih, a onda ih ostave da pate i da jure za njima. Isto tako oni misle da su šmekeri u društvu. A žena? Žena je u stanju da se brzo zaljubi, ako je on navede. Dovoljan je samo mali drugačiji znak kojim će ona shvatiti da je on poseban, a da su svi drugi isti. U stvari, to često budu samo trikovi. Da ne grešim dušu, takve trikove mnogo dobro poznaju i devojke, ali su to uglavnom one devojke koje su imale iskustva sa takvim muškarcima.    "Znam ja takve kao ti. Vraćaju se samo kada osete da ih zaboravljaš. Onda te ponovo navuku na sebe, i opet pobegnu. Takvi nikada ne ostaju zauvek." Read more: http://citatisastavi.blogspot.com/#ixzz2pWd48xGr
    1427 Objavio/la Ana Kotur
  • By Ana Kotur
    Igračka
    Polako se vraćam sa premijere filma. I dok sedim u autobusu razmišljam o najlepšem srpskom filmu koji sam ikad odgledala. To je baš taj "Kad ljubav zakasni". Dinamična radnja sa puno emocija, čežnje, ljubavi, koje su propraćene ljubomorom i problemom današnjice među mladima. Razmišljam o tom problemu, koji se nikad neće rešiti sve dok ima takvih muškaraca. Najveći problem je što ženi definitivno treba muškarac. Žena je stvorena da bi bila voljena, pa stoga mislim da je MALO muškaraca koji će probudivši ljubav u ženi imati nameru ljubav i da joj uzvrati. Isto tako nikada neću shvatiti zašto 50% pecaroša ulovljenu ribu vraćaju u reku? Zašto je dave na vazduhu? Onda dolazim do zaključka: igraju se da bi ispali dobri pecaroši pred drugima. Isto i sa muškarcima, poigravaju se sa ženskim osećanjima, sačekaju da se devojka zaljubi u njih, a onda ih ostave da pate i da jure za njima. Isto tako oni misle da su šmekeri u društvu. A žena? Žena je u stanju da se brzo zaljubi, ako je on navede. Dovoljan je samo mali drugačiji znak kojim će ona shvatiti da je on poseban, a da su svi drugi isti. U stvari, to često budu samo trikovi. Da ne grešim dušu, takve trikove mnogo dobro poznaju i devojke, ali su to uglavnom one devojke koje su imale iskustva sa takvim muškarcima.    "Znam ja takve kao ti. Vraćaju se samo kada osete da ih zaboravljaš. Onda te ponovo navuku na sebe, i opet pobegnu. Takvi nikada ne ostaju zauvek." Read more: http://citatisastavi.blogspot.com/#ixzz2pWd48xGr
    Jan 05, 2014 1427
  • 02 Jan 2014
    и шта сад
     издневниками малтешког . . . .   усумњу сумњамо понајвећма, размишљам сумњајући уто. слабо више верујемо у ишта, тјст неверујемо више баш ништа јер чега год да се такнемо да прочаракамо набасамо на слаба места. и ето сумњи основа. потом испровоцирани јурцамо наоколо за сазнањем небисмоли са било којег извора сумњу привели у разумне границе јер да је се у целости лишимо, теорије неима. - но то је пут ка прогресу, веле упућени - знам ал јебо иживота ако ће га подоста у сумњи протећи, узвраћам - па што ондак сумњаш, опустисе и прихвати здраво за готово, чујем сугестију - ма би ја ал сумња ми недозвољава, појашњавам - аааа, добро, узвраћају, а ушта сад рецимо сумњаш па например ,историја није оно што се догодило.она је само оно шта нам историчари испричају.значи ли то да ће неки будући докони,ко ми сада, који чачкамо по прашњавим догодовштинама у карнаку, по зеленим падинама небу под облацима макћу пикчу-а ил муљевитом околишу жуте реке веровати , ашта би друго, официјелним записима о времену данашњем, не марећи за наш труд свакодневних хроничара .а биће реч о истом, но наравски описано ниналик. склон бележењу често ово имам науму и сам се себи чудим богобојажљив но притом покоран извршилац залудног труда зато уложеног. а могу лепо пецати докон.медитерана колко оћеш надомак,  срећом ту дисам се баш излио, но ме жао .нису рибе недужне криве мојим размишљањима.могао би их додуше ,након запеца враћати уводу,но размислих о стресу који би претрпеле пипкањем шака људских по крљуштима , тако да одустах.уосталом зар света књига о Постању не говори јасно да је Бог у својој бесконачној милости & великодушју притом рибама доделио воду мора језера и река,свеједно ,да живе и размножавају се но нигде не прочитах да даде за право човеку да исте докон може да уништава и расчишћава  као што херкул очисти аугијеве штале, кадгод .читах.        ионда шта? Ма алалићу бележење дневне хронологије , успут престати сумњати, па можда и отићи до шарлиз у биртију доле у харбур валетин те налакћен нашанка у задимљеној просторији пиљити јој усисе како их непажљиво меси надлактицама пунећи кригле пивом .можда утом наиђе и весела немица ,ту одскора, млохавих полуразмактутих бутина немарећи да јој благо усвиран копам шаком по међуножју. наиме гаћице јој нису део гардеробе ,велила ми - увек их заборавим након вечерњег изласка ,па и штаћеми онда   паметно збори. а женско.
    2615 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    и шта сад
     издневниками малтешког . . . .   усумњу сумњамо понајвећма, размишљам сумњајући уто. слабо више верујемо у ишта, тјст неверујемо више баш ништа јер чега год да се такнемо да прочаракамо набасамо на слаба места. и ето сумњи основа. потом испровоцирани јурцамо наоколо за сазнањем небисмоли са било којег извора сумњу привели у разумне границе јер да је се у целости лишимо, теорије неима. - но то је пут ка прогресу, веле упућени - знам ал јебо иживота ако ће га подоста у сумњи протећи, узвраћам - па што ондак сумњаш, опустисе и прихвати здраво за готово, чујем сугестију - ма би ја ал сумња ми недозвољава, појашњавам - аааа, добро, узвраћају, а ушта сад рецимо сумњаш па например ,историја није оно што се догодило.она је само оно шта нам историчари испричају.значи ли то да ће неки будући докони,ко ми сада, који чачкамо по прашњавим догодовштинама у карнаку, по зеленим падинама небу под облацима макћу пикчу-а ил муљевитом околишу жуте реке веровати , ашта би друго, официјелним записима о времену данашњем, не марећи за наш труд свакодневних хроничара .а биће реч о истом, но наравски описано ниналик. склон бележењу често ово имам науму и сам се себи чудим богобојажљив но притом покоран извршилац залудног труда зато уложеног. а могу лепо пецати докон.медитерана колко оћеш надомак,  срећом ту дисам се баш излио, но ме жао .нису рибе недужне криве мојим размишљањима.могао би их додуше ,након запеца враћати уводу,но размислих о стресу који би претрпеле пипкањем шака људских по крљуштима , тако да одустах.уосталом зар света књига о Постању не говори јасно да је Бог у својој бесконачној милости & великодушју притом рибама доделио воду мора језера и река,свеједно ,да живе и размножавају се но нигде не прочитах да даде за право човеку да исте докон може да уништава и расчишћава  као што херкул очисти аугијеве штале, кадгод .читах.        ионда шта? Ма алалићу бележење дневне хронологије , успут престати сумњати, па можда и отићи до шарлиз у биртију доле у харбур валетин те налакћен нашанка у задимљеној просторији пиљити јој усисе како их непажљиво меси надлактицама пунећи кригле пивом .можда утом наиђе и весела немица ,ту одскора, млохавих полуразмактутих бутина немарећи да јој благо усвиран копам шаком по међуножју. наиме гаћице јој нису део гардеробе ,велила ми - увек их заборавим након вечерњег изласка ,па и штаћеми онда   паметно збори. а женско.
    Jan 02, 2014 2615
  • 29 Dec 2013
    Moj Gost brat smotani zaboraviJo lozinku z a ovuda "Ja vala
    Evo iskobeljah se malo od od gužvancije kod Belogrlića,da Vam za kraj godine dojavim da ove godine ne pravim nikakve Novogodišnje rezolucije.Na moje saopštenje Lana se zamislila i upitala me A da napavimo zajedničke.Tu me tek uhvati panika.Jer ona sigurno tamo negde pri vrhu ima:Da idem češće na gimnastiku.Pravo da vam kažem igram, ono amaterski, fudbal i to je jedina gimnastika kojom želim da se bavim.Druga disciplina je gimnastika sa mojim devojčicama,sportovi tipa,krkače,vrtenje u krug,žmurke,jurenje oko kuće i sl.Najomiljenija disciplina mi je kad sednemo da igramo neku od igrica.   Gledajući unazad shvatio sam da većina rezolucija živi koliko i prvi ili drugi januar u novoj godini. Tako, koja je svrha svega toga, kad znam sigurno da nikad neću   1.Naučiti da kuvam 2.Provesti više vremena u čitanju knjiga,znate to su one napisane sa koricama 3.Prestati da kritikujem moju sestru zato što se ne udaje 4.Naučiti japanski da bar malo razumem o čemu dva Japanca u firmi mi po ceo dan diskutuju 5.Putovati više.Ne hvala ja sam više onaj tip  koji voli da bude  blizu kuće 6. Prestati da pušim ,  mogu možda samo početi ,jer sam nepušač I zapelo mi ovde .Koje četiri još neću.ne mogu se setiti,možda su ipak važne. Svejedno .Kao što rekoh .Ja više neću! Da vas ne gnjavim duže.Možda ste usred poslova savijanja sarme po receptu nase Cace ,salveta po Bibinom receptu,Pomoravkine torte sa višnjama ili pripremanju prasenceta ,koje je verovatno preveliko da stane u rernu. Samo da vam poželim u svoje i moje mi familije ime,zdravlja i više sreće u novoj godini,više empatije za bližnjega svoga i miran život. Do druženja,odjavljujem se i odoh u hladovino na jedno pivce.Mislim mogu nije mi u rezoluciji da neću više da pijem.Živeli!
    1889 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    Moj Gost brat smotani zaboraviJo lozinku z a ovuda "Ja vala
    Evo iskobeljah se malo od od gužvancije kod Belogrlića,da Vam za kraj godine dojavim da ove godine ne pravim nikakve Novogodišnje rezolucije.Na moje saopštenje Lana se zamislila i upitala me A da napavimo zajedničke.Tu me tek uhvati panika.Jer ona sigurno tamo negde pri vrhu ima:Da idem češće na gimnastiku.Pravo da vam kažem igram, ono amaterski, fudbal i to je jedina gimnastika kojom želim da se bavim.Druga disciplina je gimnastika sa mojim devojčicama,sportovi tipa,krkače,vrtenje u krug,žmurke,jurenje oko kuće i sl.Najomiljenija disciplina mi je kad sednemo da igramo neku od igrica.   Gledajući unazad shvatio sam da većina rezolucija živi koliko i prvi ili drugi januar u novoj godini. Tako, koja je svrha svega toga, kad znam sigurno da nikad neću   1.Naučiti da kuvam 2.Provesti više vremena u čitanju knjiga,znate to su one napisane sa koricama 3.Prestati da kritikujem moju sestru zato što se ne udaje 4.Naučiti japanski da bar malo razumem o čemu dva Japanca u firmi mi po ceo dan diskutuju 5.Putovati više.Ne hvala ja sam više onaj tip  koji voli da bude  blizu kuće 6. Prestati da pušim ,  mogu možda samo početi ,jer sam nepušač I zapelo mi ovde .Koje četiri još neću.ne mogu se setiti,možda su ipak važne. Svejedno .Kao što rekoh .Ja više neću! Da vas ne gnjavim duže.Možda ste usred poslova savijanja sarme po receptu nase Cace ,salveta po Bibinom receptu,Pomoravkine torte sa višnjama ili pripremanju prasenceta ,koje je verovatno preveliko da stane u rernu. Samo da vam poželim u svoje i moje mi familije ime,zdravlja i više sreće u novoj godini,više empatije za bližnjega svoga i miran život. Do druženja,odjavljujem se i odoh u hladovino na jedno pivce.Mislim mogu nije mi u rezoluciji da neću više da pijem.Živeli!
    Dec 29, 2013 1889