Forumi » Ljubav
F. M. Dostojevski - O ljubavi
-
F. M. Dostojevski
O MOLITVI, O LjUBAVI, I O DOTICAJU SA ONIM SVETOVIMA
Mladiću, ne zaboravljaj molitvu. Svaki put u molitvi tvojoj, ako je iskrena, sine
novo osećanje, a u njemu i nova misao, koju ranije nisi znao, i koja će te iznova
ohrabriti, i razumećeš da je molitva vaspitanje. Još zapamti: svakoga dana, i kad
god samo možeš ponavljaj sebi: "Gospode, smiluj se na sve koji su danas pred Tebe
izišli", Jer svakog sata i svakog trenutka hiljade ljudi ostavljaju život svoj na
ovoj zemlji, i duše njihove dolaze pred Gospoda - a koliko se mnogo njih sa zemljom
rastalo usamljenih, nikome neznanih, u tuzi i teretu duševnom, za kojima niko
neće zažaliti, neće čak ni znati za njih da li su živeli. I gle, možda će se s
drugog kraja zemlje uzdići tvoja molitva ka Gospodu za pokoj duše njegove, makar
ti njega nikako i ne znao, niti on tebe. Kako li slatko i umilno mora biti duši
njegovoj, koja je u strahu stala pred Gospodom, da oseti da se u taj čas i za njega
neko Bogu moli, da je ostao na zemlji čovečanski stvor koji i njega voli. A sam Bog
će milostivije pogledati na oboje vas, jer kad si već ti onoga toliko požalio,
koliko li će ga više požaliti On, koji je beskonačno milosrdniji i ljubazniji,
nego ti, i oprostiće mu tebe radi.
Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer kad ko
voli čoveka i grešnog, to je već slika Božanske ljubavi, i vrhunac je ljubavi na
zemlji. Volite sve stvorenje Božije, i celokupno, i svaku mrvicu. Svaki listić,
svaku zraku Božiju volite. Volite životinje, volite bilje, volite svaku stvar.
Budeš li voleo svaku stvar - i tajnu ćeš Božiju razumeti u stvarima A shvatiš
li je jedared, ti ćeš je posle neumorno početi poznavati sve dalje i više,
svakodnevno. I zavolećeš, najzad, sav svet vascelom i vasionom ljubavlju.
Životinje volite: njima je Bog dao klicu misli i tihu radost. Nemojte im je
narušavati i remetiti, ne mučite ih, ne oduzimajte im radost, ne protivite se
misli Božijoj. Čoveče, ne uznosi se, ne misli da si bolji od životinje: one su
bezgrešne, a ti, sa svojim veličanstvom, ti samo gnojiš zemlju svojom pojavom, na
njoj trag svoj gnojni ostavljaš posle sebe, - i to, avaj, skoro svaki, svaki između
nas!
Decu volite naročito, jer su ona bezgrešna kao anđeli, i žive da bi nas
razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za
nas. Teško onome ko uvredi dete. Mene je otac Antim učio da decu volim: taj mili
i ćutljivi čovek, kad smo bivali na putu, on je za one grošiće što nam ih je svet
delio kupovao šećerleme i kolače, i deci ih razdavao. On nije mogao proći pored
dečice bez duševnog potresa: takav je to čovek bio,
Pred ponekom mišlju ostaneš u nedoumici, naročito gledajući greh ljudski, pa
se zapitaš; "Da li treba silom pobeđivati, ili smirenom ljubavlju?" Svagda
odlučuj ovako: pobediću smirenom ljubavlju". Odlučiš li se tako jedared za
svagda, ceo svet ćeš moći pokoriti. Ljubavna smirenost je strašna sila, od svih
najjača, nema joj ravne na svetu! Svakog dana i časa, svakog trenutka nadgledaj
samoga sebe i pazi na sebe, da ti izgled bude blago lep. Eto, prošao si pored malog
deteta, prošao si ljut, sa ružnom rečju, sa ozlojeđenom dušom; i nisi možda ni
primetio dete, ali je ono tebe videlo, i lik tvoj, ružan i zao, možda je ostao u
njegovom slabačkom i nezaštićenom srdašcu. Ti to ne znaš, međutim si možda
već time bacio rđavo seme u njegovu dušu, a to seme će možda i porasti, a sve stoga
što se nisi uzdražao pred detetom, jer u sebi nisi odgajio pažljivu i delatnu
ljubav.
Braćo, ljubav je učiteljka, ali je treba znati steći, jer se ona teško stiče, skupo se
kupuje, dugim radom i posle dugog vremena; jer voleti treba ne samo slučajno i na
jedan trenutak, nego nasvagda. Slučajno može svako zavoleti. Mladić, brat moj,
ptice je za oproštenje molio: to izgleda skoro besmisleno, ali je istina, jer je sve
kao okean, sve teče i dodiruje se: na jednom mestu dodirneš, na drugom se kraju
sveta odaziva i razleže. Neka je bezumlje ptice za oproštenje moliti! Ali i
pticama bi bilo lakše, i detetu, i svakoj životinji oko tebe, kad bi ti sam bio
bolji no što si sad - makar jednu mrvicu bi im bilo lakše. Sve je kao okean,
kažem vam. Tada bi se i pticama počeo moliti, vasionom ljubavlju mučen, kao u
nekom oduševljenju - molio bi ih da ti i one tvoj greh oproste. Ceni i voli to
oduševljenje, ma kako ono ljudima izgledalo besmisleno.
Drugovi moji, molite radost od Boga. Budite radosni kao deca, kao ptičice
nebeske. I nek vas u vašem delanju ne buni greh ljudski; ne bojte se da će on zatrti
delo vaše, i da mu neće dati da se izvrši. Ne govorite: "Jak je greh, jako je
nepoštenje, jaka je gadna okolina, a mi smo usamljeni i nemoćni, satrće nas gadna
okolina i neće dati da se izvrši dobra stvar". Klonite se, deco, od te bojazni!
Jedini je tu spas: uzmi i učini sebe odgovornim za sav greh ljudski. A to, brate,
zbilja i jeste tako: jer čim ti sebe iskreno načiniš odgovornim za sve i svakoga,
onoga časa ćeš uvideti da tako i jeste u samoj stvari, a da ti i jesi za sve i za
svakoga kriv. A zbacujući i tovareći svoju rođenu lenost i svoju nemoć na ljude,
svršićeš tim da ćeš se satanskom gordošću opasati, i na Boga uzroptati.
A o gordosti satanskoj ovako mislim: nama na zemlji je teško nju shvatiti, i stoga
je tako lako pasti u pogrešku pa se združiti sa njom, pa još pri tom držati da
nešto veliko i lepo radimo... I mnogo šta od najjačih osećanja i pokreta prirode
naše, mi na zemlji shvatiti ne možemo; ali ti se time ne sablažnjavaj, niti
pomišljaj da ti to ma u čem može služiti kao opravdanje; jer će večni Sudija od
tebe tražiti ono što si mogao učiniti, a ne ono što nisi mogao; sam ćeš se o tom
ubediti, jer ćeš tada sve pravilno uvideti i nećeš sporiti i poricati. Na zemlji
pak, zbilja kao da lutamo; i da nema dragocenog Hristovog lika pred nama, mi
bismo propali i zalutali sasvim - kao nekada rod ljudski pred potopom. Mnogo je
na zemlji od nas skriveno, ali nam je namesto toga darovano tajno skriveno
osećanje žive sveze naše sa drugim svetom, sa svetom gornjim i višim; klice
naših misli i osećanja nisu ovde, nego u drugim svetovima. I eto zašto kažu
filozofi da se suština stvari ne može poznati ovde na zemlji. Bog je uzeo semena
iz drugih svetova i posejao ih na ovoj zemlji, i odnegovao vrt Svoj, i niklo je sve
što je moglo niknuti, i sve što je zbilja živo, živo je svešću o dodiru s drugim
tajanstvenim svetovima; ako to osećanje u tebi slabi i uništava se, onda umire i
ono što je odnegovano u tebi. Tada ćeš postati prema životu ravnodušan, pa ćeš
ga čak i omrznuti. Ja tako mislim.