Forumi » Istorija knjizevnosti
Krfska književnost [Zoran D. Miladinović]
-
mr Zoran D. Miladinović
SRPSKA RATNA KNJIŽEVNOST
doktorska disertacija
Beograd, 2013S R P S K A R A T N A K NJ I Ž E V N O S T
Apstrakt:
Srpska ratna književnost obuhavata književno stvaralaštvo srpskih pisaca u ratnim periodima. Cilj rada na srpskoj ratnoj književnosti je da sistematizovanjem građe i analitičkim pogledom na književno stvaralaštvo u ratnim periodima omogućimo celovitije sagledavanje ukupnih književnih zbivanja u ratovima, ukažemo na specifičnosti književnosti u ratnim vremenima i otkrijemo nepoznate detalje iz književnog rada srpskih pisaca u ratnim okolnostima. Kombinovanje različitih multidisciplinarnih metoda, počev od književno-istorijskog i hronološko-tematskog pristupa, preko književno-estetske i stilske analize literarnih tekstova, do proučavanja ratne duhovne klime i uticaja rata na književnost, omogućilo je utvrđivanje kulturnih i istorijskih osobenosti književnog rada u ratu, kritičko ocenjivanje književnosti ratnih perioda u svim njenim vidovima i centrima nastajanja i sintetično zaokruživanje estetičkih, stilskih i sadržajnih odlika književnog stvaralaštva srpskih pisaca u ratnim godinama. Istraživanje izvornih dokumenata i književnih dela u doba srpsko-turskih ratova, Srpsko-bugarskog rata, balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata pokazalo je da su u ratnoj književnosti stvorena dela velike književno-istorijske i umetničke vrednosti i da bi srpska književnost bila značajno siromašnija, da u ratu nisu pisali prota Mateja Nenadović, Vuk Karadžić, Pera Todorović, Branislav Nušić, Ivo Andrić, Milan Dedinac, Svetislav Stefanović i drugi književnici. Srpski pisci su i u nesvakidašnjim ratnim prilikama uspevali da svojim književnim aktivnostima budu čvrsta karika u kontinuitetu književnog stvaranja, tako da se književnost nije prekidala i zaustavljala ni u najtežim mogućim situacijama. Utvrdili smo da su ratovi ostavljali neizbrisive tragove u narodu i pokolenjima, ali i nesporno uticali na književne tokove pre rata, u ratu i posle rata i to u toj meri da pisce u različitim ratnim periodima povezuju ne samo ratna atmosfera i preovlađujuće ratne teme, već i mnoge druge vezivne niti, poput rodoljublja, razvijenog epskog osećanja za istorijske činjenice, budničke uloge, veličanja lepote rata, predstavljanja veličine i junaštva srpskog seljaka, povremenog antiratnog i pacifističkog karaktera ili informativne funkcije. Ispisivanje srpske ratne književnosti, nažalost, nije završeno.
Ključne reči: Srpska ratna književnost, ratna književna periodika, srpsko-turski ratovi, Srpsko-bugarski rat, balkanski ratovi, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, krfska književnost, književnost narodnooslobodilačke borbe, književnost pod okupacijom.
-
KRFSKA KNJIŽEVNOST
Sa početkom Prvog svetskog rata, došli su teški dani za srpsku književnost, kako u samoj Srbiji, tako i u drugim predelima naseljenim srpskim življem. Književnih centara van Srbije više nije bilo, dok su se pisci i kulturni radnici našli u središtu ratne kataklizme. Mnogi od njih su mobilisani i tako postali deo srpske ratne armije sa više od 700 hiljada ljudi, što je činilo šestinu stanovništva Srbije. Radničke novinepišu da se po selima i gradovima Srbije mogu videti još samo starci, deca i bolesni, a američki novinar Džon Rid, u proleće 1915.godine, beleži da je Srbija zemlja smrti i da su svi muškarci u Srbiji u vojsci ili mrtvi. Zahvaljujući veličanstvenim pobedama srpske vojske na Suvoboru, Ceru i Kolubari, Srbija dobija nekoliko mirnih ratnih meseci, u kojima kulturni pregaoci, javni radnici i književnici uporno i strpljivo traže načine kako da sačuvaju ili obnove kulturnu i književnu delatnost. Veći broj listova seli se u Niš, novu ratnu prestonicu, dok se u mestima centralne i južne Srbije osnivaju i nova glasila.390
Ratne potrebe menjaju uređivačku koncepciju listova, izbacuju se pojedine rubrike i uvode nove, a cenzura ograničava slobodu pisanja u pitanjima važnim za bezbednost vojske, građana i zemlje. Neke od novopokrenutih listova i časopisa uređuju književnici (Dragutin J. Ilić, Branislav Nušić, Velimir Rajić), što, ipak, ne utiče na značajnije pojavljivanje književnih priloga u njima.391
Srpska književna periodika je, u prvim ratnim godinama, još uvek u vrtlogu strahovite praznine, nastale nestankom Srpskog književnog glasnika, Bosanske vile, Letopisa matice srpske i drugih časopisa.392 Najveći doprinos održavanju kontinuiteta između srpske predratne književnosti i književnih aktivnosti u ratu daju članovi redakcije lista za nauku, književnost i društveni život Delo. Jedan od urednika časopisa, Lazar Marković, u prvom ratnom broju objavljuje uvodni i programski članak, pod naslovom Novo Delo, u kome obaveštava čitaoce da je Delo privremeno obustavljeno zbog rata i da kao danas najstariji srpski časopis D e l o želi da i u novom vremenu među prvima pripomogne, koliko može, stvaranju jedne kulturne i prosvećene Velike Srbije. S naročitim obzirom na osobene prilike u kojima se Srbija danas nalazi, D e l o posvećuje glavnu pažnju onim zadacima, koji uz vojne napore i uspehe treba da krunišu težnju srpskoga naroda za jedinstvom i obezbeđenjem mirnoga razvitka narodnoga i individualnoga života u svima oblastima materijalne i umne delatnosti.393 Autor podseća na osam meseci nadčovečanske borbe sa snažnim i bezobzirnim neprijateljem i uspehe na bojnom polju, ali upozorava savremenike da to ne treba da ih zavede, jer sve pobede na bojnom polju, i ako od njih često puta zavisi opstanak zemlje, u pogledu na kulturnu vrednost jednog naroda imaju ograničen značaj.394 Vlasnik i urednici Dela odlučili su da i u ratu čitaocima ponude izgled i sadržaj časopisa, kakav je bio u predratnim izdanjima. Važne odlike ratnih brojeva časopisa Delo su čvrsta struktura, naučna utemeljenost članaka, pažljiv izbor književnih dela i estetski izgled, što, zapravo, ukazuje da su sačuvani osnovni kvaliteti mirnodopskih izdanja. U ratnom metežu nije to bilo lako ostvariti, što potvrđuje pismo rumunskog profesora Jorgea Primio sam dva broja vašega lepog časopisa. Njegovo redovno izlaženje sa tako lepom sadržinom jeste još jedan dokaz mirne energije, koju unosite, vi Srbi, u sve akte vašega političkog života. Dobro se tući i objavljivati dobre časopise u međuvremenu pred novim borbama, u kojima ćete se opet dobro tući, to je doista nešto najdivnije u svojoj vrsti.395
Krug tema u naučnim prilozima, političkim i umetničkim pregledima Dela dosta je širok i sa upadljivo malo priloga o ratu, mada se u neposrednoj blizini mesta izdavanja časopisa vode velike borbe. Ratna zbivanja se u društvenim hronikama ratnih izdanja časopisa Delo retko pominju, a kada se i pojavi ratna tema, o njoj se govori sa akademskog nivoa i u toj meri uopšteno i neutralno, da je nemoguće te napise vezati ni za koju pojedinačnu zemlju, pa ni za Srbiju. Utoliko je važnost književnih priloga za časopis Delo još veća, pošto se jedino u njima piše o surovoj ratnoj zbilji i što se jedino iz njih može jasno sagledati da srpski narod krvari u strašnom ratu. U ratnim sveskama časopisaDelo ima 30 književnih priloga, među kojima je 10 proznih dela, 13 pesama, jedno dramsko ostvarenje i šest eseja. Među književnim prilozima, u ratnim izdanjima Dela, izdvajaju se, kvalitetom i aktuelnošću, priča Iva Ćipika Zbeg i pesma Vladislava Petkovića Disa Proleće 1915 godine. U proznom delu se, pored Iva Ćipika, javljaju pisci, koji možda ne spadaju u vrh srpske proze, ali svojim delima uspevaju da daju realnu sliku svega što se u Srbiji dešava te ratne godine. Dramski rad u Delu predstavljen je kroz epizodu iz srpsko-austrijskog rata Riste J. Odavića Hej Sloveni, čiji kvalitet značajno umanjuju upadljivo propagiranje jugoslovenskog pokreta, prazni dijalozi i crno-bela tehnika pri oblikovanju likova. Pesnici se najmanje bave ratom, što ukazuje da književnicima prozni izraz više odgovara za opis ratne drame. Iz različitih razloga, za Delo ne pišu Aleksa Šantić, Jovan Dučić, Milan Rakić, Veljko Petrović, Sima Pandurović i drugi, ali to ne govori da treba potceniti spisak saradnika časopisa. Uostalom, treba biti objektivan i reći da u ratnom metežu nije lako pronaći poznate pisce za saradnike.
Već prva priča Iva Ćipika u časopisu Delo, odudara svojim dramtičnim sadržajem od koncepcije tog izdanja časopisa, koje se u ostalim rubrikama bavi socijalno-ekonomskim vrednostima Vojvodine, izvozom zlata iz Srbije, statističkim podacima o Slovencima, diplomatskom predistorijom evropskog rata ili životnim putem glumca Ilije Stanojevića. U crtici Zbeg, Ćipiko nas jezgrovitim rečenicama uvodi u stvarnost Srbije Drum, blatnjav, izriven, isprekrštan kolosecima, duboko u zemlju utisnutim, na ivici iskrzan, propao — beše zakrčen sa četiri reda kola, koja su ga u jednome pravcu nemilosrdno rovašila. Teško škripanje raznih vojničkih kola, što brže izmicahu, mešalo se sa cvilenjem rasklimatanih seljačkih taljiga, gaskanjem volova, konja i larmom ljudskih glasova. Iz strategijskih razloga, moravska divizija prvoga poziva povlačila se sa položaja i, u povlačenju, beše sobom povukla čitave gomile begunaca, koji nisu želeli da na svome pragu sačekaju neprijatelja.396 Nižu se naturalistički prizori zločina okupatora i ratnih strahota i naglašeno emotivni prikazi Anđelije, mlade žene vojnika Radoslava, i njene bezuspešne borbe za život jedinog sina. Ona uhvati Radu za glavu, pa mu brižno zaviruje u oči. U svojim rukama beše osetila detinju klonulost; učini joj se, da joj izmiče iz ruku njegov zamoreni život i da bez njene pomoći ne bi mogao na nogama stajati. Nudi ga mlekom iz bočice, koju celim putem u ruci drži; ali dete odbija nemoćnim kretom glave. Njegovi očnji kapci pomodriše, a duge trepavice teško padaju na pomućene plave oči i odrvenele ruke ne mogu da se u majčinim zagreju. Majka mu greje svojim dahom i usta i oči i čelo, i ne pušta njegove ruke iz svojih. Htela bi da mu svojom snagom povrati zdravlje… život. Ali sve uzaman.397 Priča Zbeg je jedno od boljih dela Iva Ćipika iz ratnog perioda, koje se pored dokumentarnosti odlikuje lirskom naracijom, realističkim slikama, dramskim nabojem u sceni umiranja Anđelijinog sina i jasnom antiratnom porukom.
Časopis Delo u ratu objavljuje i prozne priloge Pere S. Taletova, Radovana Tunguz-Perovića Nevesinjskog, Tadije P. Kostića, Živ. Devečerskog, Milana Vukasovića, Milice Janković i Leonida Andrejeva. Ratna zbilja u kratkoj priči Tadije P. Kostića He, he... izdržaće to seljaizbija na videlo kroz pogled srpskog seljaka, koji trpeljivo podnosi rov, kišu, glad, odvojenost od rodnog doma i druge ratne nedaće. Mit o nepobedivosti srpskog seljaka, Kostić, ipak, dovodi u sumnju i kroz reči svog junaka ironično ukazuje kako je surova i sama ideja o ljudima koji sve, ali baš sve, mogu izdržati Šta ne može izdržati taj selja! Bije ga Nebo, prevrće zemlju, krši drvo i kamen, puca mu rtenjača, bori se sa nepravdom, sujeverjem, tone u neznanju, i izdrži to selja. Pa mu komanduju: Na uzbunu! U rat! Rat! Zbogom kućo, deco, postojbino... za navek! Mase jurišaju, padaju, tu noga, tu ruka, tamo glava, drob. Gazi, juriša, nabija se na nož, krvi se... selja.398 Kostićeva priča je zanimljiva i po hrišćanskom poimanju protivničke strane, pošto dobrodušni seljak gledajući neprijateljske rovove shvata da su u njima isti takvi seljaci kao što je i on i umesto da ih kritikuje, napada ili kune, on samo kaže Nije lako ni njima.399 Naličjem rata i istorijama junaka koji neće ući u istoriju bavi se Milica Janković u priči Žrtve i rezignirano zaključuje da su dva najveća junaštva — podnositi lično fizičke bolove rana i prezirati blizinu smrti; i podnositi duševne bolove zbog najmilijih kojima prete rana i smrt. Koje je veće od ta dva junaštva? Ne znam. Ja volim više prvo. Sudbina mi je dosudila drugo.400 Devečerski ne vidi rat kao Ivo Ćipiko, Tadija Kostić ili Milica Janković, iako se radnja njegove priče Dvoboj odvija na frontu. Za Devečerskog su artiljerijski položaji, rovovi i borbe samo pozornica za klasičan melodramski zaplet u kome vitezovi brane čast žene, dok ljubomorni muževi i spletkaroši čine sve da pomute pravu ljubav. Da nema dvoboja dva srpska oficira iruskog ruleta u vidu naizmeničnog baterijskog osmatranja u vreme najjače kanonade, radnja priče Devečerskog mogla bi da bude smeštena u bilo koji beogradski salon, što bi, svakako, bilo primerenije sadržaju priče. Rat je i za Radovana Tunguza-Perovića Nevesinjskog samo okvir u koji smešta priču Rudničko blago, prepunu legendi, mitova i elemenata bajke sa poznatim ustaljenim mestima, poput tri velike prepreke na putu do blaga ili stoglave aždaje. U prozne književne priloge mogu se ubrojati i refleksivni, duhovno radoznali i antireligiozni eseji Svetislava Stefanovića, koji dobijaju upadljivo veliki prostor u časopisu Delo.401 U esejima je data oštra kritika hrišćanstva zbog učenja o preziranju života, večnoj nagradi i naivnom pogledu hrišćanstva na svet dobra i zla i svet u celini. Stefanović ima neograničenu veru u snagu i duh saznanja novog čoveka, kome, po uzoru na deset božjih zapovesti, propisuje deset pravila mudrosti za život. U poetski intoniranim pravilima izdvaja se osmo, koje glasi Budi usamljen, jer si jedinstven i jer se i najjedinstveniji gubi u gomili. Usamljen je svaki vis.402
Pesnički opus u Delu karakterišu neujadnačeni urednički kriterijumi, pojava većeg broja pesama u prozi i činjenica da dobar deo pesničkih priloga pišu pripadnice lepšeg pola. Milica Janković i Jelka Lukićeva objavljuju u časopisu pesme u prozi sa srceparajućim i patetičnim stihovima, a za ilustraciju ove tvrdnje navodimo lirski iskaz Jelke Lukićeve Kad smo se onog tužnog, prokletog, strašnog dana rastajali za večno, gordo krijući suze i svaki izraz bola — da se odali ne bi — tada sam umrla dragi, umrla potpuno večno. Jer, kada umreh za tebe: umreh i za svet ceo; umreh i za sebe samu... Prava je smrt to bila — životu ni traga ne beše...403 Zanimljivo je da M. P. Stefanović pesmuEpitaf posvećuje poginulom artiljerijskom kapetanu Živojinu Zavišiću, mada ona nema nikakve veze sa ratnom stvarnošću i odlikuju je sentimentalistički ton i duh srednjovekovnih zamkova, vitezova i dama. Ratna posveta aktuelna je samo po uveravanjima autora da je poginuli kapetan u sebi nosio mnoge vrline, kao što su srce Don Žuana, mladost i lepota i duh D'Artanjana i hrabrost junaka iz starih romana.404 Koliko god neki pesnici traže motive u hvarskim pejzažima, istočnjačkoj religiji i mitologiji ili srednjem veku, od strašnog rata se nije moglo pobeći. Urednici Dela nas u rubrici Beleške obaveštavaju da je njihov vredni saradnik, mladi i daroviti pesnik Proka Jovkić podlegao pegavom tifusu i da je pored drugih nebrojenih žrtava ovog rata i pok. Jovkić životom platio našu borbu za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje.405 Posthumna Jovkićeva pesma Noć, objavljena u Delu, prožeta je humanim osećanjima, ljubavlju za druge i traganjem za pravdom, istinom i savršenstvom. Isidoru Sekulić je bol za izgubljenim voljenim bićem motivisala da napiše pesmu u prozi Tihe strofe, posvećenu poginulom Stanislavu Sondermajeru. Iz pesme saznajemo da je Stanislav voleo Srbiju i slobodu u teško, strogo vreme, koje samo u prolivenu krv veruje.406 Isidorini stihovi imaju sličan lični i ispovedni prizvuk Milice Janković i Jelke Lukićeve, ali su elegantniji, prefinjeniji, dostojanstveniji i u njima Isidora nikad ne prelazi onu liniju pristojnosti, koju treba imati u prikazivanju tuge pred drugim ljudima. Sekulićeva uspeva i da verno dočara sliku mladića i junaka nedoraslog, nežnog, sa diademom čistih detinjih očiju i sa umiljatom detinjom dušom koji se u burno vreme prihvatio svog zadatka i koga je sudbina mrtvom svojom rukom povela u rat.407
Vladislav Petković Dis želi da pesničkim jezikom napravi rezime prve ratne godine i zato sredinom leta 1915. godine objavljuje na stranicamaDela pesmu Proleće 1915 godine, punu izgnaničke drame, patriotske nade i kolektivnog prizvuka. Disova slika Srbije zahvaćene ratom je sumorna Opet nam je zemlja teška ko tamnica, Pomrčina gusta nasred grudi leži. I varoš i voda, brdo i ravnica — Sve je jedno danas, sve grobovi sveži.408
Znatiželjnim očima pesnik zapaža u prirodi vesele i sretne cvetove breskvi, mada ne može da im se raduje, pošto je svuda
zavladala žalost. On se pita koje li je doba ove noći crne i odmah odgovara izgleda, dubina mraka da se gubi.409 Mrak nestaje zato što je pesma pisana posle velikih pobeda na Ceru i Kolubari, ali Dis izrazom izgleda pokazuje nesigurnost i nevericu u skori završetak rata i pobedu, da bi svoju strepnju još više podvukao ponovnim pitanjem u poslednjoj strofi Koje li je doba smrti i užasa?410 Ratnu Srbiju slika Vladislav Petković Dis sa starim i dobro poznatim motivima i simbolima (grobovi, mrak, zvezde padavice, kosmos i smrt) i novim porukama da tama, groblja, stradanja i užasi nisu razlog za pesimizam, beznađe i predaju, već da su to žrtve koje treba dati po putu što vodi prestolu slobode.411 Očigledno je da Dis želi da unese optimizam i obodri srpski narod u ratu, iako u viziji lične budućnosti nagoveštava strah pred budućim događajima, što, pokazalo se, nije bilo bez osnova.
U celini gledano, autori književnih priloga u Delu osetili su potrebu da, sa više ili manje uspeha, umetnički progovore o ratu. Pojedini književni prilozi u Delu ne zadovoljavaju ni osnovne estetske i književne zahteve, što se može objasniti sa više objektivnih i dobro poznatih okolnosti. Ovog puta, navodimo zanimljivo objašnjenje Milice Janković o ovoj pojavi Eto, to je ta prosta istorija, kazana onako kako se dogodila. Čini mi se da bih posle, dok prežalim toga čoveka koji gotovo mene nije ni poznavao, mogla napisati o njemu vrlo lepu pripovetku. Pa ipak neću da odlažem. Jer mi izgleda da su ovi prosti događaji baš u svojoj svireposti lepi i uzvišeni i da omlaćen i skrhan burom jablan ne treba kititi veštačkim lišćem i cvećem. Neka ova mala istorija oca koji je primio smrt zato što je dao život ostane sasvim istinita i neka u svojoj goloj veličini i neulepšanom bolu uđe u ljudska srca...412 U svetlu ovih razmišljanja, postaje jasnije zašto su zaćutali neki pisci, bogati invencijom. Istina je postala veća i neobičnija od svake mašte i nije neobično što književnici često misle da je u tom periodu najvažnije prepisati događaje koji se oko nas dešavaju, zabeležiti ih da se ne izgube i ostaviti ih potomstvu kao građu. Budućnost će moći od sadašnjih jauka da načini pesmu. Ona će umeti od naših junaštva da ispeva epopeju.413 Iz Milice Janković kao da progovara već godinu dana upokojen Jovan Skerlić Pisati istoriju jednog čoveka, tragediju jednoga života, izmišljati događaje jednoga romana — kako je sve to sad sitno, ništavno! Dođite u našu bolnicu: svaka postelja jedna otvorena knjiga, svaki život istorija, svaki čovek tragedija. Otidite u jedan rov, — na jedno groblje, — ili na jedno polje posle bitke.. Zagledajte u oči onima koji su još ostali živi..414
_______________
390 U Nišu izlaze listovi Tribuna, Nova reč, Glasnik, Radničke novine, Budućnost (antiratni, socijalistički list), Balkanski glasnik, Srpska zastava, Dečji dan i humoristički časopisi Dum-dum, Spadalo i Hladovina
391 Dragutin J. Ilić pokreće u Nišu, krajem 1914. godine, dnevni list u srpskom nacionalnom duhu Velika Srbija, dok Branislav Nušić osniva u Skoplju dvostrani dnevni list Srpski jug. Oba lista pretežno donose vesti sa srpskog bojišta i informacije o saveznicima. Dokumentacionu građu za istoriju Prvog svetskog rata sakuplja i ilustrovani časopis Ratni zapisi, koji od 1915.godine ima podnaslov Ilustrovani književni list. U tom periodu, urednik lista je pesnik Velimir Rajić.
392 Sporadičnih književnih priloga ima u političkom, ekonomskom i književnom listu Samouprava i
glasilu patriotske omladine sa jugoslovenskom orijentacijom Jugoslovenski glasnik. Projugoslovenska glasila počinju da se pojavljuju svuda po svetu. U Njujorku se od 1915. godine štampa časopis literarno-istorijske sadržine Otadžbina, za koji pišu Aleksa Šantić, Paja Radosavljević, Mićun Pavićević, Milivoj Pavlović, Milenko Vukićević, Pero Slijepčević, Vladimir Gaćinović, Proka Jovkić i drugi.
393 Lazar Marković, Novo Delo, Delo (Niš), knj. 72, br. 1, (15.mart, 1915), str. 3.
394 ibid.
395 M. Jorge, Pismo, Delo (Niš), knj. 72, br. 4 (1.maj, 1915), str. 158.
396 Ivo Ćipiko, Zbeg, Delo ( Niš ), knj. 72, br. 1 (15.mart, 1915), str. 7.
397 ibid, str. 10.
398 Tadija P. Kostić, He, he... izdržaće to selja, Delo (Niš), knj. 73, br. 3 (15.jul, 1915), str. 116.
399 ibid, str. 114.
400 Milica Janković, Žrtve, Delo (Niš), knj. 73, br. 2 (1.jul, 1915), str. 116.
401 Eseji Svetislava Stefanovića se pod naslovom Misli pojavljuju u čak pet ratnih brojeva časopisa Delo i to u knjigama 72 ( brojevi 5 i 6 ) i 73 (brojevi 3,5 i 6 )
402 Svetislav Stefanović, Misli, Delo ( Niš), knj. 72, br. 6 (1.jun, 1915), str. 252.
403 Jelka Lukićeva, Vraćanje mome Brami, Delo (Niš), knj. 73, br. 3 (15.jul, 1915), str. 119.
404 M.P.Stefanović, Epitaf, Delo ( Niš), knj. 72, br. 3 (15.april, 1915), str. 105.
405 Beleške, Delo ( Niš), knj. 72, br. 4 (1.maj, 1915), str. 192.
406 Isidora Sekulić Stremnicka, Tihe strofe, Delo (Niš),knj. 73, br. 1 ( 15.jun, 1915), str. 15.
407 ibid.
408 Dis, Proleće 1915.godine, Delo (Niš), knj. 73, br. 3 (15.jul, 1915), str. 113.
409 ibid.
410 ibid.
411 ibid.
412 Milica Janković, Žrtve, Delo (Niš), knjiga 73, br. 2 (1.jul, 1915), str. 58.
413 ibid, str. 53.
414 ibid.
Poslednja izmena: 24. јануар 2016. 23.38.23 CET" -
Nemačke i austrougarske snage, predvođene nemačkim general-feldmaršalom Augustom fon Mekenzenom, kreću (početkom oktobra 1915. godine) u veliku koncentričnu ofanzivu prema Srbiji. Srpska vojska se povlači prema jugu, ali vojna situacija postaje bezizlazna, posle bugarskog udara u leđa srpske odbrane i presecanja pravca izvlačenja prema Grčkoj. Vojne i izbegličke kolone povlače se prema Kosmetu, da bi kralj, vlada i Vrhovna komanda srpske vojske doneli odluku (krajem novembra) da vojska krene u izvlačenje preko Albanije, izbije na more i pridruži se saveznicima. U tim dramatičnim danima, srpska štampa deli sudbinu zemlje i svog naroda, tako da se prisilno gase svi srpski listovi i časopisi.415 Srbi će svoja glasila osnivati 1916.godine na Krfu, u Bizerti, Solunu i u drugim savezničkim mestima. Teritorija Srbije je do kraja 1915. godine okupirana i na njoj više nema srpskih listova i časopisa, ali zato okupatorske vlasti pokreću listove na srpskom jeziku Beogradske novine i Moravski glas.
List je stožer bugarske propagande i denacionalizatorske politike, koju nad Srbima sprovode bugarske vojne i civilne vlasti, i nema većeg značaja za srpsku književnost. To se ne može reći za zvanično glasilo nemačkog Guvermana Beogradske novine, koje, pored ratnih izveštaja, balkanskih vesti, korespodencije nestalih i široke panorame zanimljivih tekstova o srpskoj istoriji, umetnosti i arhitekturi, donose i veći broj književnih tekstova srpskih pisaca u rubrici Podlistak i književnim dodacima.416 Na zastupljenost literarnih priloga u Beogradskim novinama presudno utiče činjenica da se i urednici lista Juraj Oršić-Slavetićki (književnik) i Milan Ogrizović (dramski pisac) aktivno bave književnim stvaralaštvom. Zapažen novinski prostor u Podlistku i božićnim i uskršnjim književnim dodacima odvojen je za humoreske o srpskim vladarima i piscima i reprodukovanje već objavljenih dela Laze Lazarevića, Sime Matavulja, Svetozara Ćorovića, Milutina Uskokovića, Branislava Nušića, Bore Stankovića, Isidore Sekulić i Milice Janković. Urednik Milan Ogrizović upoznaje nas sa stanjem srpske književnosti u okupiranoj zemlji, navodi da se njen kontinuitet čuva u feljtonu Beogradskih novina i malom broju književnih zapisa u Hrvatskoj njivi i Savremeniku, te podseća da se malo šta čuje o književnicima s onu stranu bedema i da je pravih književnika ostalo u Srbiji malo.417 U svojevrsnoj rekapitulaciji, Ogrizović precizira da u Srbiji žive i rade Sima Pandurović, pozorišni reditelj Milutin Čekić, umetnički kritičar Boža Nikolajević, pesnik Seljančica Milorad Petrović i Borisav Stanković, prozaistkinje Jelena Dimitrijević, Isidora Sekulić i Milica Janković žive u otmjenoj povučenosti, dok su drugi manji, skromniji, većinom 'crtičari' ili novinari.418
Posebnu vrednost za izučavanje srpske ratne književnosti imaju originalni književni prilozi srpskih pisaca, objavljeni u Beogradskim novinama tokom Prvog svetskog rata. Dramskih dela i poezije skoro da nema u ratnim Beogradskim novinama, što, sudeći po objavljenim prilozima, nije nikakav gubitak. Drama je zastupljena samo odlomcima Ogrizovićeve Hasanaginice, a skromni pesnički pokušaji tek na trenutak prepoznaju groznog rata žrtve, trupla razbacana i pad čovječanstva.419 Prozni književni zapisi su okosnica Podlistka i književnosti u Beogradskim novinama, mada i među njima ima početničkih, srceparajućih i idealistički zamišljenih proznih radova, poput dela Koste Jezdimirovića, Gavre Đorđevića, Branke Veljić, Milice Sretenović i drugih malo poznatih pisaca. U tu sumornu sliku uklapaju se i sentimentalne priče Vojislava J. Kilundžića, koji je nešto snažniji, jezgrovitiji i inspirisaniji u crticama iz rata, dok Melentije Stanišić narodskim stilom prikazuje razne zgode i nezgode, počev od rvačkih borbi, uzaludnog provodadžisanja i neverstva žene, pa do naučno-fantastičnih, policijskih i ratnih kazivanja. Rat je na margini interesovanja proznih pisaca i uglavnom se prati kroz uspomene iz bežanije i dnevničke zapise srpskih ratnika i ratnih invalida, što vrlo jasno ukazuje da u Beogradskim novinama funkcioniše stroga cenzura. Naime, prosto je neverovatno da se nijedan srpski ratnik ne seti Cera ili Kolubare i da ratnu zbilju vidi samo u vidu bežanije kroz staru Srbiju, albansku golgotu i pogibije prijatelja. Nešto zanimljiviji pogled na rat i Beograd u ratu imaju pisac, koji se potpisuje pseudonimom Slav., i autor nepotpisanih ironičnih ratnih crtica i deskriptivnih proznih zapisa o okupiranom glavnom gradu Srbije. Nepoznati je u svojim iskazima izrazito jedak i sarkastičan pri ocrtavanju ratnih profitera, koji su kao i svi 'pametni i vredni ljudi' — za vreme ratova — uvek u pozadini i koje ama baš ništa ne dotiče, iako svi mi sada nosimo tragove pretrpljenih ratnih nesreća.420
Vodeći pisac Beogradskih novina i po kvalitetu i po kvantitetu je, svakako, Bora Stanković, koji, zahvaljujući pomoći nekadašnjeg urednika sarajevskog časopisa Nada Koste Hermana, uspeva da okonča ratno putešestvije i dospe do Beograda.421 Poznanstvo sa Ogrizovićem i Hermanom, strah od novih internacija i materijalna beda navode ga da počne saradnju sa okupacionim novinama, kako dajući dozvolu da mu se objavljuju starija dela, tako i pišući svojevrsni dnevnik pod naslovom Beogradske šetnje. U Beogradskim novinama se, tokom 1917. godine, pojavljuju odlomci iz Nečiste krvi i pojedine novele iz Starih dana i Božjih ljudi, a Ogrizović tvrdi da Stanković sam iz svojih dela vadi karakteristične balkanske tipove i da ih i dalje reže, dubi i menja. Ipak, analiza objavljenih novela govori da u njima nema bitnijih novina i da je reč o dobro poznatim delima Bore Stankovića, kojima se, po potrebi, daju novi naslovi. Zanimljivo je da, u ratnim danima, Bora Stanković rasprodaje tri hiljade sačuvanih primeraka Božjih ljudi i to na tezgama u berbernici, kasapnici i na piljari, što pisca asocira na čudnu ljudsku sudbinu da oni, koji su za života gladovali, od gladi i umirali, sada se baškare međ kantama masti, buradima kisela kupusa, suvom slaninom, pršutom i kobasicama.422 Kritičar Beogradskih novina navodi da se Božji ljudi prodaju u danima svjetske ratne bijede, ali da je nekada čitana ova knjiga sa bolnim saučešćem prema nesrećnicima, dok se u ratu čita sa nekim omaložavanjem prema stradanjima božjaka od zanata poredeći ih sa današnjim ljudskim stradanjima od veće nevolje.423
Bora Stanković započinje Beogradske šetnje, krajem 1916. godine, nadahnuto opisujući susret sa bistama srpskih pisaca na Kalemegdanu, nad kojima je za vreme skorašnjih borbi pljuštala gvozdena kiša od granata i šrapnela.424 U narednim šetnjama, Bora veliki deo zapisa posvećuje svojim kafanskim druženjima i izmešanom svetu trgovaca, bakalina, zanatlija, vojnika, bivših umetnika, glumaca i činovnika, iz kojeg neupadljivo izviru, jedan za drugim, upečatljivi likovi kafanskih ljudi. Slikajući verno i toplo beogradske kafane, Bora ne skriva simpatije za propale ljude, nesrećnike i ljude sa manjim ili krupnijim nedostacima, koji u magli dima i kafanskih isparenja često daju dokaze drugarstva, nesebičnosti i plemenitosti. U takvim (kafanskim) okolnostima, čak i proždrljivi i korumpirani birokrata Ilija dobija obrise dobrote, dok uloga negativca po pravilu pripada gramzivim kafedžijama i trgovcima, za koje je ratno stanje bolje nego da su dobili glavni zgoditak na Lutriji. Bora podrugljivo i ironično tvrdi da dok se ceo svet trudi da u Stokholmu pošalje izaslanike za mir, dotle se beogradske kafedžije i još neki trgovci spremaju da pošlju neku svoju deputaciju i izaslanstvo, koje će tamo glasati — protiv mira!425 U Borinim Beogradskim šetnjama, rat se pojavljuje sporadično i to pre svega kao okvir za prikaz psihoze okupacije u Beogradu i sramnog ponašanja beogradskih bogataša. Jetkim, sarkastičnim i optužujućim glasom, Bora Stanković u Beogradskim novinama obelodanjuje sićušnost i podlost, prevrtljivost lažnih patriota, frazera i deklamatora i daje mračnu, životno istinitu sliku jednog perioda.426 Samoživost bogatih, nemilosrdna bankokratija, mutne radnje trgovaca i zgrtanje bogatstva na račun sirotinje su u Stankovićevim očima ne samo negativne pojave, već nešto što je najružnije, najnedostojnije i ponižavajuće za čoveka. Oštra kritika Bore Stankovića i lepo izvajani likovi kafanskih ljudi ostaju zamagljeni čestim prozaičnim i familijarnim prikazima malograđanskih situacija, što ukazuje na to da umetnička snaga pisca opada u godinama balkanskih ratova i okupacije Srbije u Prvom svetskom ratu. U toj činjenici nalazi se razlog neostvarivanja predviđanja Milana Ogrizovića da će Bora Stanković nakon rata biti jedini kadar, da napiše tragediju svoje zemlje.427
Tragedija Srbije u Prvom svetskom ratu ulazi u završnu fazu, pohodom srpske vojske od Kosova put crnogorskih i albanskih gudura, probijanjem po bespućima usred zime i povlačenjem na jadransku obalu, što spada u najteže odstupne manevre u ratnoj istoriji sveta i pamti se u tradiciji srpskog naroda pod rečitim imenom Golgota Srbije. Dolazak na jadransko primorje ne znači i kraj stradanja za Srbe, jer tamo nema savezničkih obećanja u vidu hrane, oružja, municije i trupa, koje će ih štititi dok se oni ne oporave i reorganizuju. Tek posle dva i po meseca čekanja, brodovi prevoze ostatke srpske vojske na grčko ostrvo Krf i u Bizertu, gde od iznurenosti i bolesti, za kratko vreme, umire oko deset hiljada srpskih vojnika. Kada su mnogi pomislili da je Krf mesto definitivne i apokaliptične propasti srpske vojske, ona na čudesan način započinje svoj moralni i vojnički preporod. Oni koji su se oteli smrti, počeli su brzo da se oporavljaju i da staju u besprekorne strojeve, zdravi, dobro naoružani i opremljeni od glave do pete. Očevici svedoče da brz i potpun preobražaj liči na čudo i da fraza o vaskrsu srpske vojske ima svoj tačan sadržaj.428 Već sredinom aprila, srpske trupe se transportuju sa Krfa i iz Bizerte na Solunski front, gde srpski vojnici zaposedaju središnji deo savezničkog fronta, odakle će 1918. godine krenuti u nezaustavljiv proboj. Pokazalo se i da je pesnik Milutin Bojić bio sasvim u pravu kada je, gledajući u Skadru iscrpljen odred srpske vojske predvođen bolesnim oficirom, pevao Vratiću se u istome redu, ponovo vedar, vaskrsao, smeo, sa novom krvlju, oholom i zdravom, srešćeš me gorda, ko što si me sreo, na poljanama pozlaćenim slavom.429
Srpska periodika se 1916. godine pojavljuje tamo gde može, što znači, u zemljama gde su Srbi izbegli iz svoje zemlje. Kada su prve srpske jedinice počele da se prebacuju na severnu obalu Egejskog mora, pokreću se u Solunu i Bizerti srpski listovi, poput Srpskog glasnika, Velike Srbije, Ratnog dnevnika, Pravde, Naroda i glasila Komande rezervnih trupa i Podoficirske škole srpske vojske Napred. Mnogi od srpskih ratnih listova nastaju u ratu i nestaju sa njegovim završetkom. Tu sudbinu ima i organ Vrhovne komande Ratni dnevnik, koji na ratnom putu, od Valjeva do Soluna, objavljuje zvanične izveštaje sa balkanskog, zapadnog i italijanskog vojišta, političke i vojne vesti, pregled štampe, dopise sa ratišta, intervjue, tekstove o vojskovođama, ratna iskustva, vesti iz Crvenog krsta, pisma s netačnim adresama, čestitke povodom uspeha savezničkih vojski i — literarne priloge.430 Odgovorni urednik Ratnog dnevnika Vlada M. Anđelković, već u prvom broju obaveštava gospodu oficire i ratnike da će u tom listu uvek naći željeno gostoprimstvo. Kratke zaokrugljene stvari, živopisni opisi bojeva, ratne pesme i sličice ma koje vrste biće sa naročitim zadovoljstvom prihvaćene. A ko će bolje i lepše sve to ispričati i opisati nego li ratnik koji je sam stvarao događaje i lično u njima učestvovao?431 Sasvim poslovno urednik upućuje da gospoda pisci, ratnici i oficiri kratkoću smatraju za vrlinu, s obzirom na skromne razmere Ratnog dnevnika (četiri strane).
415 Poslednji broj časopisa Delo izlazi 1. septembra, 1915. godine. Nastaje praznina u obaveštavanju, a u nedostatku pouzdanih vesti širila su se razna nagađanja o odlukama Vrhovne komande i sudbini srpske vojske. Zbog toga se, za vreme povlačenja srpske vojske prema Albaniji, pokreću novi informativni listovi (Sedam brojeva lista Kosovo štampaju u Kosovskoj Mitrovici Dušan Narandžić i Dušan Bogdanović).
416 Beogradske novine su pokrenute 15. decembra, 1915. godine. Izlaze u početku tri puta nedeljno, da bi se od broja 33. u 1916. godini štampale svakog dana i to na latinici. Čitaoci Beogradskih novina mogli su da se detaljno upoznaju sa istorijom srpskog pozorišta, crkvenom arhitekturom, vajarstvom i srpskim narodnim običajima, dok posebnu pažnju privlače napisi o ratnim novinama, odnosu književnosti i rata i ratne reportaže o tome kako građani Beča, Budimpešte, Petrovgrada, Venecije i drugih mesta žive u ratnim okolnostima.
417 Milan Ogrizović, O Bori Stankoviću, Beogradske novine (Beograd), br. 324 (25. novembar, 1917), str. 1.
418 ibid.
419 Milica S. Vlatkovićeva, Oj, djevojko koga željkaš, Beogradske novine (Beograd), br. 120 (5. maj, 1918), str. 4.; Dragan R. Milanović, Iza dovršena boja, Beogradske novine (Beograd), br. 337 (8. decembar, 1917), str. 2.
422 Bora Stanković, Beogradske šetnje. Moj novi izdavač i prodavac knjiga, Beogradske novine (Beograd), br. 63 (6.mart, 1917), str. 1.
423 D. St., Stankovićevi 'Božji ljudi', Beogradske novine (Beograd), br. 68 (11. mart, 1917), str. 1.
424 Bora Stanković, Beogradske šetnje. Kalemegdan, Beogradske novine (Beograd), br. 303 (14.decembar, 1916), str. 1
425 Bora Stanković, Beogradske šetnje. Kafedžijska posla, Beogradske novine (Beograd), br. 152 (5. jun, 1917), str. 1.
426 Velibor Gligorić, Srpski realisti, IP Prosveta, Beograd, 1960, str. 380.
427 Milan Ogrizović, O Bori Stankoviću, Beogradske novine (Beograd), br. 324 (25. novembar, 1917), str. 3.
428 Andrej Mitrović i dr., Istorija srpkog naroda, šesta knjiga, SKZ, Beograd, 1994, str. 110.429 Milutin Bojić, Odlazak, u : Milutin Bojić, Pesme, SKZ, Beograd, 1927, str. 82.
430 List Ratni dnevnik počinje da izlazi jula 1914.godine u Valjevu, ali je ubrzo premešten u Kragujevac, gde se nalazi Vrhovna komanda srpske vojske. Neki od prvih brojeva Ratnog dnevnika nose naziv Ratni presbiro. Kasnije je obnovljen u Solunu 1916. godine, gde izlazi do kraja rata.
431 Vlada M. Anđelković, Uvodnik, Ratni dnevnik (Solun), br.1 (8. maj, 1916), str. 4.
Poslednja izmena: 25. јануар 2016. 00.00.27 CET" -
U Ratnom dnevniku izlazi više od sto proznih priloga i jedna dramska skica Jovana V. Mokranjca. Najčešće teme proznih dela su prelaz preko Albanije, podvizi i junaštva srpskih vojnika i obični događaji iz svakodnevnog vojničkog života. Dokumentarnost kazivanja, uverljiva slika fronta, jezgrovit narodni govor i solidna dijaloška konstrukcija predstavljaju dobre odlike priča, koje su u suštini skromnog kvaliteta i često liče na službene izveštaje sa bojišta. Zanimljivo je da su prozaisti Ratnog dnevnika svesni literarne nepotkovanosti i svoje priloge nazivaju sličicama, crticama i sličnim izrazima. Ponekad su previše skromni, pa tako autor priče Tamo i ovamo po bojištu, potpisan inicijalom P., u podnaslovu priloga, objavljenog u četiri nastavka, piše da su to pesme u prozi, crtice, skice, sličice, akvareli i mrvice iz vojničke torbice.432 Međutim, u samom delu se vidi da to i nisu baš mrvice nepoznatog pisca, već živopisan, slikovit i dirljiv tekst o prvim borbama na srpskoj zemlji. Uzbudljive i dramatične priče iz vojničkog života pišu i potporučnik Nikola Pušelja i Milić, a u rezigniranom zapisu Juriš na Kajmakčalan razaznaje se o kakvim događajima pišu oficiri i vojnici Opis Danteovog pakla, koji je stvorila pesnička uobrazilja, jedna je bleda slika onoga što gledamo na ovom krvavom putu. Pred ovakvim prizorima, onaj ko nezna za ratne strahote, teško da je ostao pri čistoj svesti. A za nas čiji su osećaji zamrli a duša zatrovana i koji smo ljudi samo po obliku, ovo ne čini Bog zna kakav utisak. Verujem da ćemo imati i strašnijih prizora. Jer već je peta godina kako je svaki doživljaj i patnja strašnija od onog koji mu je prethodio. A ovoj postepenosti biće kraja, izgleda nam, tek onda kad sasvim nestane ove nesrećne generacije.433
Poznati srpski pesnici ne objavljuju stihove u Ratnom dnevniku, a kada se na stranicama lista pojave stihovi Jovana Dučića, Milutina Bojića ili Milosava Jelića, to znači da su preuzeti iz Srpskog glasnika, Srpskih novina ili Zabavnika.
Analiza originalnih pesničkih priloga pokazuje da se Ratni dnevnik ne može pohvaliti visokim uredničkim merilima i kvalitetom objavljivanih stihova. Doduše, možda je pogrešno umotvorine vojnika-pesnika meriti tegom umetničkog savršenstva, pošto vrednost vojničkih pesama treba tražiti u iskrenosti, jasnoći i neposredno ubačenoj svetlosti na tamu Prvog svetskog rata. Ponekad se i među pesmama vojnika i oficira pojavi dobar stih, strofa ili cela pesma, kao što je to slučaj u nenametljivim, toplim i duboko doživljenim stihovima đaka podnarednika Božidara Stojadinovića Vrh naših polja pala hladna tama, Kroz duše pusti vetrovi vijore, U crne dane i u mrtve zore, Plače mati sama. Svaki je život jedna gorka drama, Zboranog čela, kao od kamena, Umorne duše, kao hladna stena, plače mati sama. Svaka je kuća slika starog hrama, srušenog negde od bezvernog sluge, kao kip nežne beskonačne tuge, Plače mati sama.434 U pesmi tragičnog oficira, junaka i pesnika Pavla E. Jurišića435 Orlovima s Kajmakčalana vidljivi su patriotski zanos i slika prolaznosti života i istorijske slave I vreme će svojom neumitnom rukom, Izbrisati humke iznad tela sveti, A vetri planinski lomiće se hukom, O kajmakčalanske strane i goleti.436 U Ratnom dnevniku ima i pesama u desetercu, ali kako rat traje, sve ih je manje, što na zanimljiv način objašnjava M. Živanović Posle uspeha 1912., 13. i 14. godine naišla je plima epskih pesama; posve je razumljivo što je od 1916. do danas lirski elemenat potisnuo epski. Drugim rečima: U prvom periodu opisivani su naši sjajni uspesi; ličnost se gubila u plimi opšteg oduševljenja. U periodu razočarenja, stišanih napora i dugotrajnog čekanja, čovek je labavije spregnut okvirom opštih ideala; On pomišlja i na sebe — kazuje šta ga tišti. Posle kolektivističkog 'Ura', škrgut zuba i ječanje pogođenih.437
Književni prilozi u listu Pravda na osoben način izražavaju duh borbe i dočaravaju ratnu atmosferu, što je, svakako, njihova najveća vrednost.438 Posebno je interesantna rubrika Feljton, u kojoj izlaze napisi različitog karaktera, počev od beseda i reportaža, pa do satiričnih tekstova i Pisama iz Srbije. Ponekad, napisi prerastu u prave priče, kao što je to u ratnoj noveli Ružan san, melodrami iz beogradskog života Seti se i građi za komediju u jednom činu Sa mitinga Boška Filipovića. Nažalost, rubrika Feljton postoji samo u 1916. godini, da bi se kasnije na njenom mestu pojavila rubrika Pošta iz Srbije, u kojoj su ljudi iz Srbije slali poruke svojim najbližima. Etički i humani razlozi nalagali su da se pošta iz Srbije obavezno štampa, izveštaji i vesti sa ratišta nisu mogli biti žrtvovani, tako da je u ovom slučaju nastradala literatura. Poezija u listu Pravda je raznolika i kreće se u rasponu od tvrde patriotske lirike Polimca-Jeftovića, D.I. Jeja i D. Miladinovića do ljubavnih stihova pesnika sa inicijalima B.G. Glavni pesnik Pravde nesumnjivo je Milosav Jelić, prepoznatljiv po karakterističnim rodoljubivim i poetskim epitafima poginulim junacima Vreme leće, svanuće proleće, Mrtve čete slobodu su dale, Smešiće se lale kroz mahale, Cvaće cveće — Voje biti neće. Setite se devojke sa Cera, Kad prođete kosom od Iverka, Naberite bokora biserka, Razastrite zelenkade pera... Tu je jedno srce od bisera.439 List Napred i časopis Iz starih riznica pamte se prvenstveno po naporu da srpska književnost i kultura ostave trag na prostoru severne Afrike (Tunis), gde su se srpski vojnici sasvim neočekivano našli i osnovali koloniju vojničkog karaktera i sa intenzivnim kulturnim životom.440 Uz vesti sa Balkana, ratišta i iz drugih zemalja, list Napred objavljuje i literarne priloge, najčešće bojne, koračničke, patetične i monotone stihove prigodnog karaktera. Pomislilo bi se, možda, da takva poezija odgovara istorijskom trenutku, ali ona smeta i savremenicima. Brana Cvetković oštro kritikuje, u listu Napred, patriotskog pesnika Nedeljka Gizdavića, koji u svojim epskim i lirskim pesmama neumereno proslavlja sve velike ličnosti iz slovenske i inostrane prošlosti i sadašnjosti, počev od boga Peruna, pa do rumunskog kralja. List Napred štampa i nedeljni dodatak Iz starih riznica, namenjen srpskim vojnicima u severnoj Africi, kao zdravu lektiru iz naše stare usmene i pismene književnosti.441
Srpska književnost u Prvom svetskom ratu ne može se izučavati bez pominjanja Krfa i takozvane krfske književnosti, koju stvaraju pisci izbegli na to malo ostrvo u Jonskom moru. Krf postaje 1916. godine, ne samo simbol utočišta za prognani srpski narod, već i mesto u kome borave Vlada, Vrhovna komanda i veliki broj predstavnika srpske inteligencije i književnosti i gde izlaze zvanični listovi pojedinih državnih i vojnih službi i ustanova.442 Književne aktivnosti oživljavaju na Krfu od 7. aprila, 1916.godine, kada su, posle pauze izazvane okupacijom Srbije, obnovljene Srpske novine i za njihovog urednika postavljen književni kritičar Branko Lazarević. Srpske novine izlaze na ranijem formatu i u istom obimu, izražavaju stanovišta srpskih zvaničnika i predstavljaju najvažniji izvor informisanja svih drugih srpskih listova u Evropi, ali je već od prvog broja jasno da su one značajno promenile svoju predratnu koncepciju i da su strane tog lista široko otvorene za pesnike i prozne pisce. Novinar Stevo J.Stefanović piše u svom dnevniku Posle polugodišnje pauze danas je izašao prvi broj zvaničnih 'Srpskih novina', sa sadržinom drukčijom nego u domovini. Osim zvaničnih telegrama Presbiroa, ima i članaka, zatim pesme 'Molitva srpskih žena i dece' i 'Molitva srpskih ratnika', a u podlistku Bojićev prevod D'anuncijeve 'Ode srpskom narodu'.443
Savremenik ratnih zbivanja na Krfu dobro zapaža da su se u Srpskim novinama pojavili književni prilozi, iako ih u dugom vremenskom periodu nije bilo. Naime, istorijat pojavljivanja književnih priloga u Srpskim novinama je dug, promenljiv i raznovrstan, kao što je to, uostalom, i istorijat samih novina.444 Dostupni podaci govore da je redakcija Srpskih novina postala i pravo kulturno središte, u kome se okupljaju ljudi od pera, slikari, muzičari i drugi kulturni stvaraoci. U foto arhivi beogradskog Vojnog muzeja postoji zanimljiva fotografija redakcije krfskih Srpskih novina, sa koje se već na prvi pogled može uočiti da su taj list stvarale ličnosti pune duha, inteligencije i stvaralačke energije. Pola redakcije je obučeno u oficirske uniforme, dok druga polovina nosi elegantna odela sa šeširima, što, na neki način, ukazuje da su bili potpuno svesni važnosti kulturne i propagandne misije koju su imali. Branko Lazarević i njegovi saradnici, od prvog dana pokretanja novina, počinju da rade i na prikupljanju, stvaranju i popularizaciji književnih dela. Dragoljub Filipović tvrdi da su Srpske novine ulagale napor da probude našu rasturenu književnost i da je glavni urednik Branko Lazarević oberučke primao i stare i mlade pisce, hrabrio ih, upućivao i pomagao.445 Takve aktivnosti urodile su plodom i Srpske novine su postale dom velikog broja književnika, koji su se nalazili na Krfu, ali i list onih koji su stvarali po drugim prebivalištima srpske emigracije.
Po rečima Branka Lazarevića, velika i tragična istorija Srpskih novina predstavlja istovremeno i sav uznemireni život srpskog naroda, koji se na vetrometini Istoka i Zapada očajnički bori za svoj opstanak.446 U trenutku pojavljivanja lista na Krfu, Branko Lazarević sa puno optimizma govori o daljoj budućnosti lista Srpske novine' koje su beležile našu tešku hroniku za poslednjih sto godina, sve mene kroz koje je Srpski narod prošao, na najboljem su putu da počnu da beleže vaskrsle dane koji će doći. One će, pošto su izvršile svoju emigraciju sa severa na jug, početi put sa juga na sever, i doći u svoj Beli Grad, da, u oslobođenoj Jugoslaviji, beleže hroniku novog i pravog života narodnosti koja je toliko muka pretrpela za svoje oslobođenje.447 Odgovorni i glavni urednici krfskih izdanja Srpskih novina Slavoljub Panić i Branko Lazarević opravdano smatraju da je neophodno u strukturu lista uključiti književne priloge, sa kojima će novine povećati svoju vrednost i dati još veći doprinos ukupnoj borbi srpskog naroda. Književni prilozi u Srpskim novinama imaju tačno određeno mesto i to u rubrici Podlistak, na donjoj polovini druge i treće strane. Međutim, veoma često, na naslovnoj strani se uporedo sa udarnim vestima iz rata objavljuju pesme u posebnim okvirima, što dovoljno govori kakav se značaj daje književnim prilozima u listu. Analiza strukture pesničkih priloga na naslovnoj strani Srpskih novina ukazuje da oni očigledno imaju posebnu ulogu u odnosu na književne priloge u Podlistku i da su na tom mestu značajno zastupljeni prevodi pesnika iz inostranstva. U 1916. godini, objavljeno je trinaest prevoda dela stranih pesnika, od kojih je čak devet štampano na prvim stranama lista, što, naravno, nije slučajno. Pesme imaju naslove u kojima se pominje Srbija, Kosovo ili kralj Petar i jasno ukazuju da su pesnici iz Francuske, Engleske, Rusije i drugih zemalja namenski pisali stihove kojima će odati počast Srbima i još više obodriti srpski narod da istraje u svojoj borbi. Uredništvo Srpskih novina pesmama inostranih autora daje upadljivo važan prostor u cilju potvrde da Srbi u Prvom svetskom ratu nisu sami i da imaju podršku, ne samo vlada evropskih zemalja, već i javnosti u tim državama. Boljeg dokaza za to nije bilo od stihova posvećenih Srbiji, koje stvaraju i tako poznati književnici poput Edmona Rostana, Gabrijela D'anuncia, Žana Rišpena i drugih.448 Pesme su korektno preveli Milutin Bojić, Vladimir Stanimirović i drugi saradnici Srpskih novina.
432 P., Tamo i ovamo po bojištu, Ratni dnevnik (Solun), br. 161 (14.oktobar, 1916), str.4
433 Milić, Juriš na Kajmakčalan, Ratni dnevnik (Solun), br.171 (24. oktobar, 1916), str. 4.
434 Božidar Stojadinović, Drama, Ratni dnevnik (Solun), br. 39 ( 15. jun, 1916), str. 4.
435 Pavle E. Jurišić objavljuje 1909. godine zbirku lirike i prkosnog rodoljublja Pesme, završava Vojnu akademiju i u Prvom balkanskom ratu se hrabro bori na Kumanovskom frontu. Posle balkanskih ratova, postavljen je za komandanta Kraljeve garde, ali dobrovoljno odlazi na bojište. Na Ceru je teško ranjen i ostaje doživotni invalid. Nastavlja da služi u vojsci i za vreme Solunskog fronta obavlja dužnost vojnog izaslanika u Atini.
436 Pavle. E. J., Orlovima s Kajmakčalana, Ratni dnevnik (Solun), br. 145 (25. maj, 1918), str. 1.
437 M. Živanović, Novije vojničke pesme, Ratni dnevnik (Solun ), br. 178 (27.jun, 1918), str. 3.
438 List Pravda izlazi u Solunu svakog dana od 1. juna, 1916. do 25. oktobra, 1918. godine.
439 Milosav Jelić, Voja Garašanin, Pravda (Solun), br. 145 (27. maj, 1917), str. 1.
440 Dnevni list Napred, sa podnaslovom Izveštaji Komande rezervnih trupa i podoficirskih škola, počinje da izlazi u Bizerti, 28. februara, 1916. godine. Poslednji broj izlazi 16. decembra, 1918. godine.
441 Dodatak Iz starih riznica počinje da se štampa od 21.maja, 1917.godine. Urednik časopisa je profesor Veselin Čajkanović. Izašla su 24 broja tog časopisa za kulturu i književnost.
442 Kraljevski srpski Presbiro Ministarstva inostranih dela izdaje listove Informativna diplomatska služba, Izveštaji i vesti sa bojišta i Vojni pregled strane štampe.
443 Stevo J. Stefanović, Nekoliko crtica o boravku na Krfu, u : Golgota i vaskrs Srbije 1915—1918, BIGZ, Partizanska knjiga, Beograd, 1986, str. 365
444 Književni prilozi se prvi put pojavljuju u Novinama Serbskim Dimitrija Davidovića i Dimitrija Frušića. Novine Serbske od 1816. godine dobijaju oblik časopisa, koji donosi prevode i u kome se velika pažnja poklanja književnosti. Vuk Stefanović Karadžić je u njima jedan od glavnih saradnika i tu vodi živu polemiku sa svojim protivnicima. Srbske novine iz 1834. godine imaju zvaničan i politički karakter, ali već 1840. godine one dobijaju fizionomiju književnog lista, u kome se javljaju naši poznati pisci tog vremena sa originalnim delima. Od 1843. godine Srbske novine opet menjaju svoj karakter, postaju čisto zvaničan list bez književnih priloga (književnost prelazi u časopis Podunavka) i takav oblik zadržavaju sve do pojave prvog broja na ostrvu Krf.
445 D.J.Filipović, Nikola T. Daničić, pripovedač, Zabavnik (Krf), br. 6 (15.oktobar, 1917), str. 16.
446 Grčki štampar Markides Puljo izdaje u Beču Serbskija novini (1791—1792), koje odmah po gašenju nasleđuju Slavjano-Serbske vjedomosti (1792—1794), čiji je urednik Stefan Novaković. U vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka Dimitrije Davidović i Dimitrije Frušić pokreću u Beču Novine serbske (1813—1822), koje izlaze svakog dana sem nedelje. Davidović prelazi u Srbiju i u Kragujevcu (1834) počinje da izdaje Novine Srbske, kao zvanični list srpske države. Od juna 1835. godine, list izlazi u Beogradu, a od 1843. godine se pojavljuje pod nazivom Srbske novine. Kada je januara 1869. godine priznat pravopis Vuka Karadžića, list menja naziv u Srpske novine, koji zadržava sve do poslednjeg broja objavljenog 13. novembra 1918.godine.
447 Branko Lazarević, Jedna tužna godišnjica, Zabavnik (Krf), br. 1 (2. april, 1917), str.1
448 Edmon Rostan u pesmi Kralj-Petrova četiri vola veliča skromnog i hrabrog kralja Petra i oštro osuđuje evropske vladare, koji se u ratu nalaze daleko od fronta i ratnih zbivanja. Autor sam otkriva odakle mu nadahnuće za svoje delo Tada spazi sliku koja nije gluma, Što je Becić snimi sa jednoga druma, Za nju će ceo svet da zna. To je Petar Prvi. Iz Srbije stare. Odlazi sedeći na ostatku kare, Volovi vuku kola ta. (Edmon Rostan, Kralj-Petrova četiri vola, Srpske novine (Krf), br. 13 (7. maj, 1916), str. 1.); Italijanski liričar, romanopisac i dramatičar Gabrijel D'anuncio u pesmi Oda narodu srpskom pokazuje zavidno poznavanje srpske istorije, rata koji je u toku, zločina koje je okupator počinio po Srbiji i srpske narodne poezije. Njegova osnovna poruka srpskom narodu je da izdrži i da se osveti, što se najbolje vidi u stihovima O Srbijo, budi kao što si bila. Srčana. Napoj se mržnjom mesto vina. Nek ti mržnja bude i kičma i hrana i oprema ratna. (Gabrijel D'anuncio, Oda narodu srpskom, Srpske novine (Krf), br. 2 (10. april, 1916), str. 2.); Žan Rišpen u pesmi Pozdrav Srbiji navodi da je Srbija primer i velikima i malima, ali i daje opravdanja zbog spore pomoći Francuske izbeglim srpskim trupama. (Žan Rišpen, Pozdrav Srbiji, Srpske novine (Krf), br. 22 (28. maj, 1916), str. 1.).
Poslednja izmena: 25. јануар 2016. 00.00.23 CET" -
Srpski književnici objavljuju dvadeset pesama na naslovnoj strani Srpskih novina u 1916. godini. Primetno je prisustvo Jovana Dučića, koji na centralnom mestu lista objavljuje pesme Ave Serbia i Bugari. Rimski pozdrav Srbiji u naslovu pesme Ave Serbia, samo je uvod u stihove pune osvetničkog gneva, mučeništva, herojstva i iskazivanja spremnosti da se sinovi majke Srbije žrtvuju za domovinu Mlekom svoje dojke nas si otrovala, U bolu i slavi da budemo prvi.449
Pesma Bugari je u još većoj meri prigodna i ukazuje na zmijsku podmuklost, kukavičluk i zločinačku prirodu Bugara. Stalan gost na naslovnoj strani je i Milutin Bojić, koji se na tom mestu pojavljuje sa četiri pesme (Petrovdanske vizije, Kraljevi, Sejači i Bez domovine). Osnovne kriterijume urednika Srpskih novina, za objavljivanje pesme na naslovnoj strani, ne treba tražiti samo u vrednosti pesnika ili samog dela, već i u mobilizatorskoj ulozi, koju su stihovi obavezno morali da imaju. Samo tako se može objasniti da su se pesme autora, koji se potpisivao pseudonimom J., čak šest puta našle na prvoj strani lista, iako u suštini nemaju neki veći kvalitet.450 U tu kategoriju mogu se svrstati i pesme majora Brane, D.I. Jeja i drugih pesnika, čija su dela puna bojnih poziva i pokliča, tako da je, gotovo posle svakog stiha, morao da stoji i znak uzvika Ura! Na Vardar hladni! Na Drinu bojnu! Avale naše krvav je breg! Napred junaci u svetu vojnu, Srbije večne razvimo steg!451 Na naslovnoj strani Srpskih novina izašle su i tri pesme Dragoljuba J. Filipovića (Kraljević Marko, Kaica Radonja i Kosovka devojka) i pesma Vladimira Stanimirovića Na pragu otadžbine, koja je napisana povodom borbi na Kajmakčalanu i prvog iskoraka srpske vojske u porobljenu otadžbinu. Postoje velike razlike između izbora pisaca i književnih priloga na naslovnoj strani Srpskih novina i onih koji se objavljuju u rubrici Podlistak, tako da je Milutin Bojić jedan od retkih pesnika, koji se ravnomerno pojavljuje na oba mesta. On u Podlistku objavljuje pet pesama, koje se sadržajem, porukama i kvalitetom razlikuju od stihova sa naslovnih strana Srpskih novina. Stihovi u pesmama Godišnjica, Krštenje večnosti, Jedinstvo i Svetinja su manje bučni, magloviti i često nejasni usled preterane upotrebe simbola, motiva iz biblije i paralela sa istorijama drevnih naroda, dok u pesmi Došao je juli srećemo stil i čulnost iz ranog perioda Bojićevog stvaralaštva (Eno je, bosa, zabranom se krade, A obrazom joj igra senka s granja, I topla nedra i mišice mlade, Čekaju žudno tvoja milovanja).452 Po mnogim detaljima, stihovi iz Podlistka odudaraju od svega što Bojić piše u toku rata, a svoj odnos prema tim pesmama Bojić pokazuje time što nijednu ne uvrštava u svoju zbirku Pesme bola i ponosa. Naravno, četiri pesme sa naslovnih strana Srpskih novina su u toj zbirci našle svoje mesto. U Srpskim novinama, Milutin Bojić objavljuje i tri fragmenta nedovršenog speva Večna straža, koji po njegovoj zamisli treba da ima oko petnaest hiljada stihova. Poput većine književnika tog doba, Bojić smatra da iz Velikog rata mora da se rodi velika srpska epopeja, koja će biti ravna Ilijadi ili Odiseji. Nažalost, spev Večna straža ostaje samo pokušaj stvaranja epopeje o borbi srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, pošto sem epske širine, u njemu ne postoje druge epske karakteristike, poput prepoznatljivih istorijskih događaja, junaka i ratne svakodnevice. Naprotiv, delo je puno alegorijskih slika, filozofskih razmišljanja i simboličnih predstava, dok se u glavnim ulogama pojavljuju dželati, čarobnice i aveti.
Na naslovnim stranama Srpskih novina nema mesta za Vladislava Petkovića Disa, Stanislava Vinavera, Svetislava Stefanovića i Todora Manojlovića, mada kvalitet njihovih pesničkih priloga u Podlistku često prevazilazi stihove pesnika, kojima urednici daju udarno mesto. Nema sumnje da je to velika greška uredničkog tima Srpskih novina, pogotovo što su topla poezija Stanislava Vinavera, diskurzivno pesništvo Svetislava Stefanovića i Todora Manojlovića i Disovi tihi i sugestivni stihovi mogli da deluju jače na narod i borce, nego li zvučni i namenski stihovi pojedinih autora. Rodoljublje nije bilo sporno ni za pomenute pesnike, ali su ga oni iskazivali drugačije, složenije, manje vidljivo golim okom i neuobičajenom obradom nesvakidašnjih motiva i ideja. Svetislav Stefanović, na primer, prožima opšta i lična osećanja i u intimnim stihovima sa Krfa podvlači Čežnja samo stradanjem veća posta, Opšta patnja bogati patnje moje; Opštim bolom bol se moj puni, množi, Ljubavi hrana.453 Stefanović nam saopštava da pesnik u velikim kolektivnim katastrofama ne može da ima samo svoje patnje, strahove, nade i ljubavi i da u ratnim danima sebe doživljava, ne kao pojedinca, već kao deo naroda otrgnutog od njegovog životnog prostora. Na ostrvu prognanstva piše i Todor Manojlović, koji u pesmi Molitva Dioskurima poziva bogove junaka da povedu Srbe u oslobodilački pohod, dok u pesmi Zaboravljeni hram slika napušteni manastir. Dominantni motivi kod Stefanovića i Manojlovića su, ipak, iz antike i mitova, što uz brojne filozofske misli, stvara utisak nedostatka topline u njihovoj poeziji.
Toplina predstavlja osnovnu odliku stihova Vladislava Petkovića Disa, objavljenih u Srpskim novinama 1916. godine. Posle albanske golgote, Dis odlazi u Francusku, gde je nesrećan i zbog gubitka domovine i (još više) zbog odvojenosti od porodice. Srpskim novinama šalje iz Francuske Nedovršene pesme, koje upečatljivo svedoče o veličini njegove lične tragedije. Ljubav prema najbližima, rastavljenost i usamljenost u tuđini i odeljenost od voljenog delića sveta izlivaju se u stihove, koji predstavljaju poetski ubedljivija svedočanstva od stihova kovanih u metalu i šivenih od svile.454 Dis se jada Ne javlja mi se. A ima kad. Sem ako spava, ako ne diše, Deset meseci ravno je sad, Od rastanka nam, otkako ne piše.455 U Nici, na Đurđevdan, piše pesmu Među svojima, koju počinje blagim i setnim stihovima U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja, Miso, da još živiš moj predele mladi. Moja lepa zvezda, majka i robinja, Bože, šta li danas u Srbiji radi?456 Ispod mirnog i elegičnog tona ukazuje se krik ranjenog pesnika, koji ne može da živi u tuđini bez svojih i zato Dis imaginarnim letom dolazi u Srbiju gde vidi bolne i potresne slike Ulaziš u sobu. Suze već te guše. A dva naša cveta iz četiri rata, U tvome su krilu obraze ti suše: 'Mama zašto plačeš? Je l' pisao tata?. Pesnički govor srpskih pisaca u Prvom svetskom ratu opterećen je ratobornim i patriotskim osećanjima, ali Disov pesnički duh stvara u ratnom metežu stihove drugačijeg rodoljublja, ličnog nespokojstva, psihičkog nemira i lirske ustreptalosti. Ma koliko bili lični i intimni, Disovi ratni stihovi su i odraz kolektivne svesti, zato što je teško pronaći srpskog vojnika, koji se tih dana ne poistovećuje sa Disovim pesmama. Srpski vojnici, kao i Dis, nalaze se daleko od radnog kraja i sanjaju Srbiju i svoje drage i svaki od njih, pored opštih patriotskih motiva, ima i svoj lični motiv — da se vrati u Srbiju i bude sa onima koje najviše voli.
Zanimljiv dualizam dešava se kod Stanislava Vinavera, u Prvom svetskom ratu. On objavljuje u Srpskim novinama šest pesama, od kojih je polovina pisana u njegovom, već poznatom stilu, koji odlikuje muzikalnost stihova, eksperimentisanje po pesničkom jeziku i zapažena primena simbola. U ovim pesmama, rat je mnogo bliži imaginarnim predstavama, nego li realnoj stvarnosti, dok se filozofske misli autora odevaju u slobodan stih, izraženu težnju ka rimovanju i nejasne pesničke slike. Vinaver je svestan slabosti tih stihova i u pesmi Vizija pred Skadrom obraća se muzi I sklopivši ruke molio sam smerno, Daljinu sestrinsku, da da reči nove, Za vas, tamna braćo... Moć za neizmerno, I glasniji zamah.... I svetlije snove...457 Potpuno suprotan pristup ima Stanislav Vinaver u ciklusu Pešaci (Komandant bataljona, Narednik Velibor i U 1915.), gde on odustaje i od svog proklamovanog načela Vizija je uvek jača od same stvarnosti, ukoliko stvarnost uopšte postoji za umetnika.458 U pomenutim pesmama, pesnik koristi umetnički dar da prikaže realne i žive slike ratne stvarnosti. Na početku pesme Komandant bataljona, Vinaver daje sumornu sliku vojničkog stroja U beskrajnom maršu kleca se kroz blato, Umorni vojnici teške puške vuku. Svi smo bolno, crno i kaljavo jato, Tri smo dana gladni u našemu puku. Jedinu nadu i spas u toj teškoj situaciji, vojnici vide u komandantu bataljona (On kom hvale nema, Silan, mudra oka kao bog s visina), koji je, u stvari, Komandant vere i uzdanja.459 Još dramatičniji prizor srećemo u pesmi Narednik Velibor, koja predstavlja dobru ilustraciju Vinaverovog stvaranja u ratu Dva je dana borba grmela planinom, Topovi se viču, prolama se jeka... Zamuče... I urla sa novom žestinom: Dva krvava dana treći krvav čeka!. Dva vojnika žurno kopaju sred blata, raka je ogromna, sumorna, duboka: Narednik Velibor, ranjen u tri rata, Džin večitih šala, nasmejana oka, Pogibe u borbi... I, kraj veseljaka, Rakiju su pila dva mrka seljaka.460
Ratni put Stanislava Vinavera, od đačkog bataljona u Skoplju do Oktobarske revolucije, višestruko je tragičan i uzbudljiv.461 Vinaver u ratu priziva patriotsku poeziju, koja neće srpski narod kititi dekoracijama Danuncija i đinđuvama lažne patetike, i tvrdi da Srbiji ne treba slave i bleska za izvoz, pošto ima prave slave, za hiljadu godina i za sto hiljada godina, kao radijuma koji sam po sebi zrači. On zamišlja i očekuje prigušenu i mističnu poeziju koja o srpskom heroizmu i slavi ne bi kao ni govorila, ali bi njom bila prožimana i opijena, i čak uplašena, i baš zato što bi se stidela da retoriše (radi se o svetom pijanstvu), kroz nju bi se osetilo ono o čemu ona ne govori i čega je beskonačno puna.462 U prvim posleratnim zbirkama Stanislava Vinavera, teško je zapaziti takvu patriotsku poeziju, zato što se dramatična iskustva iz rata, Albanije i revolucije javljuju fragmentarno i kao kratkotrajni odblesci u lirici, koja izbegava konkretna značenja i teži slobodnijem pesničkom izrazu, muzikalnosti, zvučnoj igri, humoru, parodiji i satiri. Uoči Drugog svetskog rata, Stanislav Vinaver će objaviti knjigu stihova Ratni drugovi (1939), značajno različitu od dotadašnjih njegovih dela i po mnogim osobenostima izuzetnu u srpskom pesništvu posvećenom ratu. Poezija u ovoj zbirci je bez karakteristične Vinaverove misaonosti, apstrakcije, zvukovnosti ili nepoznanica, a njegova solidarnost sa sapatnicima postojanja i gordog ljudskog delanja data je jasno, kao na dlanu, u njegovoj knjizi nestihovanih, neritmovanih i neslikovanih reminiscencija na povorku običnih ljudi, kakvi su bili i Pantelija iz Gornje Petlovače, i telefonista Radomir Čolić, i trubač Mrkša Zlatić.463 Pesnički portreti drugova Stanislava Vinavera iz skopskog đačkog bataljona i celokupne srpske vojske slikani su toplo, realno, u konkretnim životnim i ratnim situacijama i sa mnogo ljubavi za seljake, đake, oficire, trećepozivce i druge ratne drugove. Kako je samo stvaran i živ lik iskusnog ratnika kapetana Živote, koji u rovu utvrđuje gde je zabuna, Gde se boje, gde miruju, gde nešto kriju I kako otprilike izgleda raspored i na šta sluti464 ili Blagoja izvornika kada u treperenju Mlečnoga puta oseća sveopšte predenje i raspredanje i spoznaje ah, koliko, koliko Strpeljivog, neodložnog posla ima Gospod Bog Da to drži — održi, odmrsi — ne pomrsi, I hoće li ikada stići Da posveti malo svoga dragoga vremena I nama, i nama Zaboravljenima — I našoj Srbiji.465 Slobodan stih Stanislava Vinavera u Ratnim drugovima blizak je proznom kazivanju, bez prevelikog rimovanja i muzikalnosti, jasan, konkretan, anegdotski i, što je posebno čudno, bez humora i satire. Važno je naglasiti da Vinaver nikada ne ulazi u preteške vode patosa i patetike, pa tako, na primer, tragičnu smrt podnarednika-đaka i heroja Radmila Zagorčića ili Dače učitelja boji sentimentalnošću, nostalgijom i sentencama iz dela Dostojevskog, Tolstoja i Turgenjeva. Nema sumnje da u srpskoj poeziji posvećenoj ratu i ratovanju, nacionalnim iskušenjima i heroici, knjiga Ratni drugovi ima jedinstveno mesto i da predstavlja oslobođenje srpskog ratnika, seljaka i đaka, od statično-patetične, nadljudske i najčešće prazne monumentalnosti u koju su drugi pesnici, većinom, zarobili ovog čoveka, zajedno sa njegovom istinskom veličinom, lišavajući ga njegove istine koja je upravo u ovoj veličini skromnosti.466 Zanimljivo je da u stihovima autobiografskog karaktera upoznajemo potporučnika Stašu, ađutanta pristaništa na Krfu, i njegovu neprestanu borbu za svakog srpskog vojnika, ali u istoj ličnosti prepoznajemo i pesnika, koji u ratu duboko doživljava večnost ekstaze, lepotu prirode, bezazlenu sreću i svet u celini, kao delo savršenog umetnika kome se samo može zameriti da je sve to nekako prazno i tuđe I preterano raskošno, Dok traju među ljudima ratovi I narodi stradaju u ropstvu i bedi.467
449 Jovan Dučić, Ave Serbia, Srpske novine (Krf), br. 30 (16. jun,1916), str. 1.
450 Pseudonim J. je ostao nerazrešen, mada Đorđe J. Janić u bibliografiji krfskog Zabavnika navodi da se sa velikom sigurnošću može tvrditi da taj pseudonim pripada Jeremiji Živanoviću, zato što je on tu šifru koristio i u Vencu.
451 D.I.Jejo, Himna srpskih boraca, Srpske novine (Krf), br. 5 (19. april, 1916), str. 1.
452 Milutin Bojić, Došao je juli, Srpske novine (Krf), br. 47 (26. juli, 1916), str. 2.
453 Svetislav Stefanović, Pesma ljubavi, Srpske novine (Krf), br. 11 (3. maj, 1916), str. 2.
454 Vladimir Jovičić, Srpsko rodoljubivo pesništvo, Aron, Beograd, 1987, str. 274-275.
455 Vladislav Petković Dis, Nedovršene pesme (1), Srpske novine (Krf), br. 69 (15. septembar, 1916), str. 2.
456 Vladislav Petković Dis, Među svojima, Srpske novine (Krf), br. 27 (9. jun, 1916), str. 2.
457 Stanislav Vinaver, Vizije pred Skadrom, Srpske novine (Krf), br. 61 (27. avgust, 1916), str. 2.
458 Stanislav Vinaver, Manifest ekspresionističke škole, u : Moderni pravci u književnosti (izbor i predgovor Radovan Vučković), Prosveta, Nolit, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1984, str. 98.
459 Stanislav Vinaver, Komandant bataljona, Srpske novine (Krf), br. 17 (17. maj, 1916), str. 2.
460 Stanislav Vinaver, Narednik Velibor, Srpske novine (Krf), br. 48 (28. jul, 1916), str. 2.
461 Poručnik Stanislav Vinaver je bio jedan od 1300 kaplara u slavnom Đačkom bataljonu, sa kojim učestvuje u Prvom svetskom ratu i prelazi albanske vrleti i gudure. U svom govoru iz 1934. godine, povodom dvadesetogodišnjice formiranja đačkog bataljona, Stanislav Vinaver će reći da su pripadnici Đačkog bataljona na front došli u najbolnijim trenucima odstupanja i očajanja i da nije bilo vremena da se čeka da postanu vičniji, veštiji, iskusniji. Đaci su imali za nekoliko dana da dožive celu tu situaciju najpotpunije, najdublje, najjezovitije. Na Krfu se Stanislav Vinaver angažuje kao ađutant pristaništa, urednik Srpskih novina i službenik državnog pres-biroa. Slobodan Jovanović upućuje Vinavera 1916. godine u informativno-diplomatsku misiju u Francusku i Englesku, a potom, po nalogu Nikole Pašića, odlazi za Rusiju, nekoliko meseci pre Okotobarske revolucije. On u Petrovgradu radi na sakupljanju dobrovoljaca za Solunski front i to čini tako predano da su se mnoge dobrovoljačke jedinice nazivale Vinaverovim četama. Slavna engleska književnica, Rebeka Vest, ovekovečila je Vinavera kroz lik Konstantina, u putopisu Crno jagnje i sivi soko.
462 Stanislav Vinaver, Skerlić i Bojić, u: Književna kritika između dva rata (1-2), Prosveta, Nolit, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, str. 163.
463 Pavle Stefanović, Eseji, Nolit, Beograd, 1982, str. 199.
464 Stanislav Vinaver, Kapetan Života, u: Stanislav Vinaver, Čuvari sveta, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, Beograd, 1971, str. 303.
465 Stanislav Vinaver, Blagoje izvornik, u: Stanislav Vinaver, Čuvari sveta, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, Beograd, 1971, str. 307.
466 Radomir Konstantinović, Stanislav Vinaver, u: Radomir Konstantinović, Biće i jezik 8, Prosveta, Rad, Matica srpska, Beograd, Novi Sad, 1983, str. 356.
467 Stanislav Vinaver, Staša, u: Stanislav Vinaver, Čuvari sveta, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, Beograd, 1971, str. 317.
Poslednja izmena: 25. јануар 2016. 00.00.18 CET" -
U Podlistku se pojavljuju deseteračke pesme Dragoljuba Filipovića, pesme u prozi S. Milenovića, lirske minijature Božidara Stojadinovića i stihovi relativno nepoznatih autora. Pažnju privlači pesma Vladimira Stanimirovića Jedan februarski dan 1915, pre svega, zbog pacifističke intonacije, koja se u ratnoj književnoj periodici retko sreće. Stanimirović ne piše o herojskih bojevima i velikim junacima, već slika drugu stranu rata, kroz sumoran prikaz mačvanskog sela, u kome su srpski vojnici opljačkali školu, gde se devojke prodaju vojnicima za novac i gde vojna birokratija ne zna da li je neki vojnik živ ili mrtav Starica jedna za sinom zapeva, Pominje kuću nekad svega punu. Prvo joj rekli: živ joj sin, sigurno, Samo je ranjen. Posle pola sata, pogino vele, Pa sad stara žurno, Vračari ide da joj o tom gata.468 Zanimljiva je i pesnička pripovetka Miloša Stefanovića Impresije sa povlačenja, sa čestim promenama pesničkog ritma, dužine stihova i strofa, koje sugerišu i kako autor doživljava neki događaj. Tako su, na primer, stihovi o povlačenju preko Albanije dugi i teški, a o putovanju na lađi Loren kratki i razigrani. Prozni prilozi u Srpskim novinama su retki i imaju pretežno reportažni karakter i dokumentarnu vrednost. Mala prisutnost proze ne umanjuje vrednost književnih priloga, koji su se 1916. godine vratili na velika vrata u Srpske novine. Od početka 1917. godine, sve je manje književnih dela u Srpskim novinama.469 Naime, Srpske novine uvode književni dodatak Zabavnik i sasvim je logično da se većina književnih priloga usmerava ka tom časopisu. Razlika u vrednosti književnih priloga sve je veća i to u korist onih koji su objavljeni 1916. godine, što ne znači da treba zanemariti književno stvaralaštvo u Srpskim novinama u 1917. i 1918. godini. Posebno vredi izdvojiti pesnike-vojnike, koji, u rovu, na kolenima, pišu iskrene stihove bez uobičajenih patriotskih fraza. Dobar primer rovovskog pesničkog stvaralaštva vidi se u stihovima đaka-podnarednika Božidara Stojadinovića Kroz čestar mrtav i crn od sutona, Umire mirno jedan zrak sunčani... Mnogi su ovde skoro pokopani, neopevani, bez zvonova zvona... I nove žrtve nose novi dani; Znaće ih možda samo Istorija...470
Pravo osveženje, među poetskim prilozima u Srpskim novinama, predstavljaju stihovi Todora Manojlovića, koji su po formi, sadržaju i porukama nešto posebno i u velikoj meri drugačiji od ostalih. Ratni vrtlog obuhvata Todora Manojlovića, isto kao i sve druge, ali on kao da stihovima želi da prkosi ratu, tako što ga u svojoj lirici neće ni pomenuti. On nadahnuto peva o proleću, julskoj žezi, jeseni, suncu, leptirima, ružama, čudesnom zvuku i ptici Feniks, ali ne i o krvi, ratnim strahotama, pobedi ili povratku u porobljenu Srbiju. Možda tek u odgonetanju nekih dalekih i zamagljenih simbola pronađemo detalje ratne svakodnevice, ali je ono uslovljeno sposobnostima čitaoca da pronikne u tajne Manojlovićevih višeznačnih stihova. Pesme Todora Manojlovića Ditiramb, Žalba pokolenja i Julska pesma podsećaju dekorativnim, koloritnim, vedrim i svetlim deskripcijama na slike velikana impresionizma. Ptice, ljubičice, zumbuli, leptiri, zvezde i sunce čine da Manojlović združi stvarnost i snove i da u povorci iz prošlosti pronađe sve koje ikada ljubljah, I od kojih me razdvajaše, More, daljina, vreme ili smrt, Tu su u dražesnom zboru.471 Slobodan stih Todora Manojlovića krasi mirnoća, harmoničnost i udaljenost od aktuelnih zbivanja, tako da je u njegovim pesmama iz 1917. godine teško prepoznati pesnika, koji će nešto kasnije reći za poeziju da je to jedna genijalna, luminozna i slikovita erupcija životnog osećanja. Poezija Todora Manojlovića jeste slikovita i svetla, ali nije i eruptivna, već, naprotiv, ima sve odlike dobrog i starog klasičnog stila. Tek u pesmi Mit prevlast imaju mitološka nadahnuća, kosmičke visine i čudesni zvuk, koji će biti stalni motivi našeg posleratnog modernizma.
Treba zapamtiti da Srpske novine predvode književno stvaranje kod Srba 1916. godine i da je u tom listu objavljen veći broj vrednih književnih priloga, koji predstavljaju definitivnu potvrdu da srpska književnost nije umrla. Svoje poslednje radove objavljuju na stranicama Srpskih novina tragično preminuli Milutin Bojić i Vladislav Petković Dis, dok Todor Manojlović, Stanislav Vinaver i drugi pisci, već tada, nagoveštavaju u kom pravcu će se kretati srpska književnost posle rata. Kada se pomenu Srpske novine, odmah se pomisli i na Zabavnik, što i ne čudi, kada se zna da je Zabavnik književni dodatak Srpskih novina i da isti ljudi uređuju i jedno i drugo glasilo. Nema sumnje da je kod urednika Srpskih novina Branka Lazarevića brzo sazrela ideja o potrebi pokretanja književnog časopisa, koji će objediniti književno stvaralaštvo Srba, rasutih po svim kontinentima, i omogućiti kontinuitet književnosti u ratu sa predratnom. On dobro zapaža da se u ratu literarna dela teško objavljuju, da ono što se pojavljuje u Srpskim novinama i drugim dnevnim listovima nije dovoljno i da srpska književnost i kultura u celini treba da imaju svoje glasilo. Sasvim je sigurno da razmišljajući o novom književnom časopisu, Lazarević pred sobom ima sliku Srpskog književnog glasnika, čiji je blizak saradnik bio u godinama pred rat. Uostalom, poznato je iz naše književne istorije, da je Srpski književni glasnik bio za svoje urednike, saradnike i čitaoce takav pojam, da se čak i u svetskom ratu, u izgnanstvu, ozbiljno pomišlja na njegovo oživljavanje. Najbliži u realizaciji te ideje je upravo Branko Lazarević, koji, ipak, književnom dodatku Srpskih novina daje, za to ratno vreme, čudan naziv Zabavnik. U ratu je malo kome do zabave, ali, u uvodnom članku prvog broja Zabavnika, Lazarević objašnjava da je ime književnom dodatku Srpskih novina dato u znak sećanja na književni dodatak Zabavnik iz Davidovićevih Novina srpskih.
Na godišnjicu obnove Srpskih novina na Krfu (2. april, 1917), pojavljuje se prvi numerisani broj Zabavnika.472 Već od prvog broja, časopis ima formu, koju neće napuštati do samog kraja izlaženja, što znači da skoro svaki broj počinje dužim uvodnim tekstom i poetskim prilozima, posle kojih se pojavljuju prozni radovi, ogledi i eseji. Poslednje stranice lista rezervisane su za političke, naučne, ekonomske, umetničke i književne preglede, književne beleške i bibliografiju. Oblik časopisa, izbor saradnika, težnja za okupljanjem pisaca, jugoslovenstvo i urednička ruka Branka Lazarevića čine uverljivom ocenu da je krfski Zabavnik ratni naslednik ili, kako bi rekao Dragiša Vitošević, prirodni nastavak Srpskog književnog glasnika. Teško da može biti veće pohvale za časopis koji izlazi tamo daleko, udaljen od matice zemlje i od najvećih svetskih metropola. Zasluge što Zabavnik svojim književnim kvalitetom ostavlja dubok trag u srpskoj književnosti pripadaju prvenstveno glavnom uredniku i književnom kritičaru Branku Lazareviću, koji sa najbližim saradnicima (Todor Manojlović, Vladimir Stanimirović, Božidar Purić, Dragoljub Filipović, Milosav Jelić...) i saradnicima sa strane stvara časopis, koji ima sve odlike modernog i kvalitetnog književnog lista. Lazarevićeva književna merila su stroga i on ne želi bilo kakav književni list, već književno glasilo, koje će ispred sebe postaviti visoke kriterijume. U Zabavniku će napisati da ima radova mnogo i svakojakih, jer svako ko nađe tehnička sredstva hoće da se izgovori, i da kaže šta je preživeo. Veliki i tragični događaji obično povuku za sobom čitave hrpe knjiga. Svako hoće da prikaže svoj izuzetan doživljaj.473 Branko Lazarević očigledno ne želi književni list za takve napise, već stremi visokim književnim standardima, kvalitetnim saradnicima i izraženom osećanju za nacionalnu dužnost. Razloge za odstupanja od tih načela ne nalazi ni u ratu, ni u udaljenosti od kulturnih središta, niti u objektivno teškim uslovima za život i rad.
Naša umetnost je tamo gde smo mi. Mi smo izgubili naše teritorije, ali nismo izgubili naše duše tvrdi Branko Lazarević, polazeći od pretpostavke da je umetnik stvaralac uvek, na svakom mestu i u svim mogućim okolnostima.474 Njegovo gledište u potpunosti podržava i Todor Manojlović, koji pun optimizma zaključuje Tako naša umetnička kronika ne iščezava ni usred ove užasne krize, u kojoj se nalazi ceo naš narod, no ima mogućnost da se održava, i na dalje, kontinualnost između jedne znatne prošlosti i jedne još više obećavajuće budućnosti.475 Osamnaest brojeva Zabavnika potvrđuje da su Lazarević i Manojlović u pravu, jer su srpski književnici i autori iz drugih oblasti kulture i nauke dokazali u tom listu da stvaralačka žica srpskog naroda nije presahla. Lazarevićeva urednička uloga se u Zabavniku jasno vidi i on je tu stalno u središtu, kao onaj koji sve drži i pokreće, utičući da se list razvija i saradnički krug širi.476 U čak četiri, od prvih pet brojeva Zabavnika, Branko Lazarević se javlja kao autor uvodnih tekstova, u kojima se lako prepoznaju pero književnog kritičara i pogledi na srpsku književnost u Prvom svetskom ratu. Iako želi da očuva kontinuitet književnosti srpskog naroda, Branko Lazarević, ipak, poput nekih drugih autora, smatra da nije pravi trenutak i da će tek u budućnosti biti stvoreno veliko delo o vojevanju Srba Istorija još nije dala sličan slučaj. Nijedna Golgota nije ravna našoj. Pokušaji Edmona Rostana i Gabrijela d' Anuncija samo su sjajni pokušaji prema veličini naše veličine bola i prema razmerama do kojih je on došao. Docnije, kakav veliki vizionar, naći će u našoj kataklizmi podstrek za svoje veliko delo. To će biti jedna nova Ilijada, Eneida i Ramajana Srpskoga naroda, jedna sinteza svega čega ima velikog i stvaralačkog u bolu, nesreći i čemeru.477 Na sličan način, Lazarević prihvata i odomaćeno mišljenje o veličini, junaštvu, volji i karakteru srpskog seljaka i ohrabruje književnike da svoja dela posvećuju staležu, koji čini glavninu srpske vojske.
Književne kritike u Zabavniku srazmerne su malom broju objavljenih novih književnih dela, ali Branko Lazarević, Todor Manojlović, Jeremija Živanović i Svetislav Stefanović ulažu napore da kritički sagledaju aktuelno književno stvaralaštvo i osvetle večite probleme umetnosti, istorije književnosti i estetike. Branko Lazarević piše, sredinom oktobra, 1917. godine, studiju za Književni pregled, koju naslovljava Ratna književnost i u kojoj analizira zbirku priča i zapisa Ive Ćipika Iz ratnih dana 1912—1917. Lazarević u studiji upoznaje čitaoce sa ratnom književnošću drevnih naroda, ali i istorijom uticaja rata na velike svetske književnike. Analizirajući francusku, englesku, italijansku, belgijsku i književnosti drugih evropskih naroda u Prvom svetskom ratu, on zaključuje da su svi poznati pisci angažovani na stvaranju ratne književnosti i da je tako i sa našom književnošću. Lazarević priznaje dokumentarnu vrednost Ćipikovoj zbirci, ali i objektivno prosuđuje da tu ima dosta prigodnosti, ima dosta koncesija publici i vladajućim trenutnim osećanjima; ima mestimično i naivnosti, preterivanja i neskladnosti.478 Ovi redovi uverljivo potvrđuju da književni kritičar Branko Lazarević, ni u ratu, ne želi da bude prigodan i daje koncesije publici. Lazarevića muči drugi problem, a to je pomirenje njegovih poznatih stavova o subjektivnosti umetničkog doživljaja i očiglednog vezivanja za događaje u delima većine pisaca srpske ratne književnosti. On objašnjava da veliki događaji utiču vrlo jako na književnost svih naroda i da takvi, veliki događaji, potresaju i najsubjektivnije prirode. I najličniji liričari, — kaže Lazarević — oni koji su saopštavali samo događaje svog unutrašnjeg života, reagovali su na događaje svojih sredina. Na događaje su oni, naravno, ostavljali otiske svojih duša; ali i obojeni ličnošću, događaji su tu.479
U petom broju Zabavnika, Branko Lazarević i Božidar Purić obeležavaju pet godina od prve mobilizacije (17. septembar, 1912) objavljivanjem Purićeve pesme Pet godina i tužnog spiska umetnika, književnika, naučnika, novinara i političara stradalih u ratu. Urednici su potpuno svesni da je ta lista nepotpuna jer se borilo i padalo na sve strane, a malo ih je bilo da zapisuju. Ginulo se bez reklame, ginulo se i umiralo u buljucima, koji su nam odneli hiljade studenata, učitelja, oficira, činovnika, advokata i preko tri stotine hiljada vojnika.480 Na spisku su i imena 23 književnika i četiri književna kritičara, koji su do tada preminuli.481 Zato Zabavnik, nažalost, ima i jednu karakteristiku, koju ne bismo poželeli nijednom časopisu na svetu. Nema broja da se u časopisu ne pojavi nekrolog poginulom ili umrlom književniku, slikaru ili naučniku. Vremena su ratna, tako da nije retkost da u redakciju stigne objavljena knjiga, a sa njom i vest da je autor preminuo. Nekrolozi postaju najobičnija lektira, kojom urednici i saradnici Zabavnika pokušavaju da se se oduže velikanima srpske nauke, kao što su Giga Geršić i Dragoljub Jovičić, akademskom slikaru Risti Vukanoviću ili književnicima Vladislavu Petkoviću Disu, Milutinu Bojiću, Nikoli Daničiću, Milošu Peroviću, Vladi Gaćinoviću, Milošu Vidakoviću, Dragutinu Mrazu, Risti Milićeviću i drugima. Opisujući smrt Riste Toholja, Božidar Purić kaže da je on poginuo u borbi za zastavu, pevajući omiljenu pesmu Sunce jarko, visoko si, goro moja, daleko si, da l' ću stići gde sam naumio.482 Nekrolozima nikad kraja i Dragoljub Filipović tužno podseća Na hramu naše umetnosti sve više se crni stegovi ističu.483 Ratne tragedije prave veliku prazninu u redovima srpskih pisaca, ali preživeli ne dozvoljavaju da srpska književnost zaćuti. Bačeni smo bili — piše Branko Lazarević — na način na koji još nikad niko nije bio bačen, i evo gde se, hitro kao tigrovi, dočekasmo na noge. Po Evropi, Americi i Africi, razbacani kao slama vetrom, izražavamo smelo svoju umetničku misao. Bibliografija tih radova već je čitava jedna knjiga... To su sjajni dokumenti jedne rase koja ne ume da poklekne.484
468 Vladimir Stanimirović, Jedan februarski dan 1915, Srpske novine (Krf), br.88 (29. oktobar, 1916), str. 2
469 Za osam meseci, 1916. godine, u Srpskim novinama je objavljeno više od 120, dok je u naredne dve godine objavljeno manje od sto književnih priloga.
470 Božidar Stojadinović, Ispod usamljenog ćuvika, Srpske novine (Krf), br. 26 (2. mart, 1917), str. 2.
471 Todor Manojlović, Ditiramb, Srpske novine (Krf), br. 19 (14. februar, 1917), str. 2.
472 Prvi numerisani broj Zabavnika izlazi kao književni dodatak broja 39. Srpskih novina. Drugi broj izlazi sa dvoipomesečnim zakašnjenjem, tek 15. juna, da bi posle toga Zabavnik izlazio redovno na svakih mesec dana, odnosno, svakog 15. u mesecu. U 1916. godini je izašlo osam, a u 1918. godini 10 brojeva časopisa.
473 Branko Lazarević, M.Bojić: Pesme bola i ponosa, Zabavnik (Krf), br. 4 (15. avgust, 1917), str. 12.
474 ibid.
475 Todor Manojlović, Naša stara i nova umetnost, Zabavnik (Krf), br. 5 (15. septembar, 1917), str.
476 Dragiša Vitošević, Krfski zabavnik Branka Lazarevića, Književna istorija (Beograd), br.38 (1978), str. 312.
477 Branko Lazarević, Jedna tužna godišnjica, Zabavnik (Krf), br. 1 (2. april, 1917), str. 1.
478 Branko Lazarević, Ratna književnost, Zabavnik (Krf), br. 6 (15. oktobar, 1917), str. 11.
479 ibid, str. 10.
480 Branko Lazarević, Božidar Purić, Jedno podušje, Zabavnik (Krf), br. 5 (15. septembar, 1917), str. 3.
481 Nikola Antula, Dragoljub Bukvić, Jovan Varagić, Miloš Vidaković, Miodrag Vitković, Vukašin Gagović, Vlado Gaćinović, Nikola Dačić, Jovan Živanović, Borivoje Jeftić, Proka Jovkić, Petar Kočić, Milan Luković, Bora Mladenović, Radoslav Mitić, Lazar Mišković, Dragutin Mraz, Milun Ivković, Viktor Pavlović, Vladislav Petković Dis, Uroš Petrović, Milan Porobić, Sava Radovanović, Velimir Rajić, Vojislav Stanišić, Milutin Uskoković i Vojislav Čolaković.
482 Božidar Purić, Mlada Bosna, Zabavnik (Krf), br. 4 (15. avgust, 1917), str. 5.
483 Dragoljub Filipović, Nikola T. Daničić, Zabavnik (Krf), br. 6 (15. oktobar, 1917), str.16.
484 Branko Lazarević, M.Bojić: Pesme bola i ponosa, Zabavnik (Krf), br. 4 (15. avgust, 1917), str. 12.
Poslednja izmena: 25. јануар 2016. 00.00.14 CET" -
U 1917. i 1918.godini, krfski Zabavnik objavljuje 322 književna priloga, među kojima je 265 pesama, 26 proznih dela, tri dramska teksta i 28 dela iz prevodne književnosti. Prozni tekstovi Iva Ćipika, Zarije R.Popovića, Jaše Grgaševića, Stevana Beševića, K. Marića, Milutina Jovanovića, Jeremija Živanovića, Dragoslava Nenadića, Nikole Trajkovića i drugih pisaca nemaju veću literarnu vrednost, ali je njihov značaj veliki za shvatanje duha tog ratnog doba. U ovu okvirnu sliku treba udenuti i činjenicu da se rat prikazuje u pojedinostima, te da nijedan autor ne pruža celovit pogled na ratna zbivanja ili dublji prodor u samu suštinu rata. Ipak, rat predstavlja vezivno tkivo i organski povezuje sve prozne književne priloge Zabavnika, bilo da je u prvom planu, pozadini ili na margini napisa. U pričama, crticama i zapisima se, manje ili više uspelo, progovara o humanosti i ratnoj svireposti srpskog vojnika, nostalgiji ratnika za rodnim krajem, srpskom selu u pozadini ratnih zbivanja, ljubavima u ratnom ambijentu i o smešnim zgodama. Očigledno je da su prozna dela, najčešće, refleksija ličnog iskustva pisaca i da u njihovom stvaranju imaginacija ima skromnu ulogu, mada je prisutna težnja, kako urednika, tako i autora, da prozni prilozi budu umetnička dela, a ne ljudska svedočanstva ili zapažanja iz rata. Iznenađuje to što se u proznim prilozima pitanja patriotizma često razmatraju na neočekivan način za aktuelne ratne prilike, kao što i raduje da za urednike Zabavnika nema tabu tema, pa makar se radilo i o dezertiranju iz vojske. Zahvaljujući integritetu urednika, ne tako mali broj proznih priloga ima polemički i disonantan karakter, a pisci su mogli da pokrenu, na primer, i pitanje da li su patriotizam i otadžbina samo jedna velika konvencionalna laž, kojom se uspavljuje i upropašćuje čovečanstvo?.485
Đorđe J. Janić u bibliografiji Zabavnika beleži tri dramska teksta, mada samo delo Todora Manojlovića Evropa i Nemci ima zaokruženiju dramsku strukturu. Manojlović kroz dijalošku formu razmatra pitanja svetskog rata, položaja Srbije u njemu, nemačkog militarizma i još tada (kraj 1917. godine) proročki nagoveštava da Nemci žele mir u Prvom svetskom ratu samo budućeg rata radi, precizira da će do tog rata doći za 20 do 30 godina i da će se voditi zbog osvete njinih očeva, izginulih u ovom današnjem ratu.486 Milivoj Nenin opravdano pretpostavlja da se Todor Manojlović javlja kroz lik Dragoša, zato što Dragoš najviše govori, dijalog je tako koncipiran da se posle Dragoševih reči više nema šta reći i konačno, Dragoš govori o Nemcima ono što je, na neki način, govorio Niče, a sa čime je Todor Manojlović saglasan.487 Utoliko više čude tvrdnje Dragoša da čovek pri izvođenju velikih i teških zadataka mora da izgubi svaku individualnost i da se koncentriše na sirovu stvarnost, te da sanjarije i maštanja su tu, zbilja, opasna stvar; naročito za borce, u strogom smislu reči, čija je cela borbena sposobnost i otporna snaga uslovljena od eliminisanja svega što je tuđe čisto vojnome zadatku, od najstrožeg ograničenja na potrebno, na gvozdenu realnost i imperativ rata.488 Kakvog li iznenađenja za nekog ko prvo pročita dramski tekst Todora Manojlovića, pa tek onda pesme koje objavljuje u Zabavniku, pošto je lako utvrditi da u krfskoj poeziji Todora Manojlovića nema ni bleska stvarnosti i da je sva u sferi sanjarija i maštanja, koje tako oštro kritikuje njegov dramski junak.
Poezija je bila najjača ili najzlatnija oblast srpske književnosti uoči Prvog svetskog rata, pa se s pravom moglo očekivati da će u krfskom Zabavniku pesnički prilozi imati primat i po broju i po vrednosti. Očekivanja nisu izneverena, tako da 36 pesnika objavljuje 1917. i 1918. godine 265 pesama. Najplodniji saradnik Zabavnika je jedan od najznačajnijih i najboljih srpskih pesnika na početku 20. veka Jovan Dučić, što predstavlja činjenicu vrednu pažnje.489 Dučić u Zabavniku ima raznovrstan pesnički opus sa rodoljubivim, ljubavnim i deskriptivnim stihovima i poetizovanim proznim crticama. Carski soneti, doterani po formi i sadržini, ljupki i slikoviti, ukrašavaju časopis i ukazuju na Dučićevu želju da prikazima srpskih vladara, vlastele, kopljanika, stegova, helebardi, odeždi, tradicije i istorijske slave upozna srpske vojnike sa slavnom istorijskom prošlošću. U pesmama u prozi, Dučić većim delom slika neobične i tragične suprotnosti u jednoj ličnosti, poput bludnice-kraljice ili vlastelinke-prosjakinje, dok se u ljubavnoj poeziji obraća izmišljenoj ljubavi I ti si načelo, većma nego biće.. Noć, da blisnu zvezde; zamah pobednika, Da bude pobeda.. Lepota, otkriće, Pre nego mom duhu posta reč i slika.490 Pesma umiranja, Poslednja pesma, Pesma sutona i Pesma tišine svojim naslovima upućuju na pomisao da se pesnik bavi religioznim ili filozofskim temama, ali odsutna ili nestala ljubav je i u njima centar Dučićevih razmišljanja. Mora da su se poznavaoci Dučićevog stiha jako iznenadili kada su u poslednjem broju Zabavnika ugledali Sunčane pesme, zato što se u njima Dučić oslobađa svake stereotipnosti, sentimentalnosti i pomodnosti i stvara pesničke slike, koje plene svežinom, simboličnošću i iskrenim doživljajem prirode. Sami naslovi (Polje, Suša, Svitanje, Ćuk, Šuma, Mrak, Sunce, Kiša, Omarina, Bor i Vetar) i izrazi (ječmena žuta polja, kupina sja sunčana, zmija košulju svlači, cvrčak suče, oganj daždi, prepukla zemlja, zamrli gajić oskoruša, tikva po vrelim vrtovima, jutarnji strnjik, omara dunu, mladi šiprag klena, dažd rominja, žabokrečina puna pesme..) u Sunčanim pesmama govore da se pojavio novi Dučić. Pesma Sunce je dobra ilustracija za visok umetnički domet, uzbuđenje čula i sukob simbola u Dučićevim deskriptivnim minijaturama Na žitu plamti jara vrela, Juli će sve da zatre; Ditiramb suncu peva pčela, Sve reči od same vatre. Ne čezne brdo dah da nađe, Nit šuma za sen vapi; I reka pre no sunce zađe, Želi da umre do kapi. Sprema se klasje sve da padne, I lišće pred noge panju, Da zemlja danas žudno znadne, Za lepu smrt u sjanju.491 Noviji kritičari vide upravo u Sunčanim pesmama najveće domete Dučićeve poezije u celini i neke od vrhunaca srpskog pesništva, dok Predrag Palavestra ukazuje da sve dok u krfskom Zabavniku nije objavio 'Sunčane pesme' i tako nagovestio budući zaokret, Dučić je uglavnom išao ravnim putem i bio nosilac i tvorac pesničke boje vremena.492
U Zabavniku se jasno razaznaje da većina pesnika, poput Milutina Jovanovića, Vladimira Stanimirovića, Božidara Purića, Stevana Beševića, Svetislava Stefanovića, Stanislava Vinavera, Rastka Petrovića i drugih pesnika, piše i stihove patriotske inspiracije i intimističku liriku, dok Dragoljub Filipović i Milosav Jelić obeležavaju tadašnji istorijski i književni trenutak oponašajući narodnu poeziju i opevajući drevne i savremene junake. Svetislav Stefanović pomera težište svoje poezije sa filozofskih i religioznih pitanja na ljubav (soneti Maja) i tragediju srpskog naroda. U Sonetima stradanja, Stefanović se nalazi u obruču pesimizma (Mi smo pobeđeni! To kažu naše gore ostavljene; to kažu naše duše izgubljene; to kaže Ibar vukuć vodu mutnu)493 i zato se pesnik slobodnim stihom obraća slovenskom bogu svanuća Henilu, da srpskom narodu da snage kako bi iz naše noći, iz našeg sna, razbudili celi svet.494 Vladimir Stanimirović i u Zabavniku dokazuje da nema dlaku na jeziku i oštro žigoše osionost srpske vojske pri ulasku u sela, zabušante u pozadini i pojavu alkoholizma. Stanimiroviću služi na čast, što se u više pesama obračunava sa negativnostima na srpskoj strani i upravo se kod ovakvih pesnika razaznaje da pravi patriotizam nema nikakve veze sa lakirovkama i prikrivanjem ružne istine. U više pesama, kapetan prve klase Milutin Jovanović slika put slave i ratna stradanja, ali Dragiša Vitošević tvrdi da je Jovanovićev sonet Tvoje oči sasvim izuzetan u Zabavniku i da je on pevajući o usamljenoj ženi, nesrećnoj i ponosnoj, dao najzavršeniju i najskladniju svoju pesmu. Razlog za ovakvu ocenu leži u odmerenosti, melodijskoj eleganciji i lakoći ispisivanja stihova o čudnim očima u kojima još niko pročitao nije, Bol i straćen život, i propale nade.495 Pažljiva analiza govori da rat nije preovlađujuća ili bar ne udarna tema kod pesnika Zabavnika, kako bi se to možda očekivalo. Čak i pesnici, koji svoje stihove šalju sa ratnih položaja, ne stavljaju u prvi plan ratne strahote, patriotske pozive i frontovsku atmosferu i u njihovim stihovima rat je, po nepisanom pravilu, negde iza, daleko i u izmaglici.
Dugo se nije znalo ko je autor 15 pesama u Zabavniku, potpisanih inicijalima R.M.P. Mora se priznati da je veći deo naše kulturne javnosti bio iznenađen, kada je, krajem sedamdesetih godina 20. veka, Đorđe Janić otkrio da se iza tih inicijala krije Rastko M. Petrović. Kao sedamnaestogodišnji đak Gimnazije, Rastko preživljava albansku golgotu i preko Krfa odlazi u Francusku, gde za Zabavnik piše svoje početničke Kosovske sonete i druge pesme, potpuno različite od dela, kojima će se, samo nekoliko godina kasnije, svrstati u nosioce srpske posleratne avangarde. Rastko će pomenute stihove, kojima sledi Dragoljuba Filipovića i pruža sopstveni doprinos razvoju kosovskog mita, zauvek prećutati i odbaciti. U njima Petrović, manje-više neuverljivim pesničkim slikama i frazama, definiše nacionalno ratno beznađe, prekoreva Boga, veliča tri temelja srpske slave (borac, pesnik i gospodar rala) i podvlači lični patriotizam i spremnost na žrtve kroz stihove O zemljo naša velika i lepa, Ako s puteva bludesmo ma kada, To behu samo naša srca slepa, Za kojima smo sledili tada. Ali kad naše ti zatražiš žrtve, iščupaćemo svi tad srca svoja, I jurnućemo međ skorašnje mrtve; Rad tebe zemljo pašćemo sred boja.496 Pesme Rastka Petrovića, objavljene u Zabavniku 1917. i 1918.godine, napisane su u duhu tradicionalnog stila predratne poetike, mada ima tu stihova koji se, iako u duhu 'škole', otržu ka vazduhu i prozračnosti, i deluju donekle disovski.497 U pesmi Seta, Rastko Petrović originalnošću motiva, jednostavnošću, muzikalnošću stihova i ritmom dokazuje da je pesnik ekstaze i zanosa i da u njegovoj lirici ima puno snage. Seta je nesumnjivo dragocena za izučavanje početnih pesničkih radova Rastka Petrovića i razvoj njegovog pesničkog stila u budućnosti, ali ima i svoju lepotu koju vredi upoznati U ničanskom parku, sred leta, Dokle sa granja kaplje seta, Po mutnoj bari plovi labud; Po tamnoj bari plovi labud. Ali njegovo perje blista, i njegova su prsa čista, O! jadna, tužna, bela ptico; O! Usamljena bela ptico. Što strpeljivo kružiš po vodi, Da l' snivaš izvor u slobodi, Kraj kog bogovi behu mladi, Kraj kog ljubavni behu jadi.498
U ratu je Stanislav Vinaver jedan od najplodnijih saradnika Srpskih novina, ali u Zabavniku objavljuje samo jedno delo i to prvo pevanje srednjovekovnog speva Nemanja.499 Reklo bi se da Vinaver bira istorijsku temu i mit, kako bi odgovorio zahtevima ratnog vremena, ali detaljnija analiza govori da lik prvog srpskog vladara nije u spevu Nemanja dominantno istorijska ličnost. Vinaver ne prihvata pisanje srednjovekovnih hagiografa, koji su veličali napuštanje ništavnih ovozemaljskih blagodeti i Nemanjin odlazak u manastir, već razmatra problem dvojnosti ličnosti i dobro sagledava unutrašnji sukob u vladaru i dileme koje pred njim stoje. U Nemanjinoj ličnosti, paralelno egzistiraju hrišćanin, koji se pred kraj života odriče prestola u ime duhovnog mira, i čovek, još uvek željan života, borbi, žena i svih drugih zadovoljstava. Na tragu novog i modernog senzibiliteta u srpskoj književnosti je i Todor Manojlović, koji se u Zabavniku izdvaja upotrebom slobodnog stiha bez rime i svežinom nesvakidašnjih motiva. Usred ratnog divljeg urnebesa i mahnite rike svirepih truba, Manojlović se seća riđokosih nimfi, Apolona, kipova drevnih bogova, hramova, sanjalačkih putovanja, mitoloških belina, mermernih teraca, svilenkastih gardenija... Daroviti pesnik želi da preseče današnju mutnu žalopojku i da zapeva zaslepljivo sjajnim, sunčanim zracima, jedne drevne i nove neslućene pesme.500 Niko u krfskom Zabavniku, tako potpuno ne ignoriše ratnu stvarnost, kao što to u svojoj poeziji čini Todor Manojlović. Mnogo godina kasnije, napisaće on triptih Sećanje na Krf, u kome će reći Jer Krf je sada — za sada, Sve dokle Srbija ne vaskrsne — naš zavičaj!501 Ali tada, tih ratnih godina, Manojlović boravi na Krfu, koji, kao ni rat, nijednom ne spominje u svojim stihovima, a inspiraciju traži u dahu starih civilizacija, duhu klasicizma i renesanse i vedrini prirode.
485 K. Marić, Osuđeni na smrt, Zabavnik (Krf), br. 2 (15. jun, 1917), str. 8.
486 Todor Manojlović, Evropa i Nemci, Zabavnik (Krf), br. 8 (15. decembar, 1917), str. 2.
487 Milivoj Nenin, Todor Manojlović u krfskom Zabavniku, Polja (Novi Sad), br. 430 (oktobar-novembar, 2004)
488 Todor Manojlović, Evropa i Nemci, Zabavnik (Krf), br.8 (15. decembar, 1917),str. 1
489 Jovan Dučić u Zabavniku objavljuje 38 pesama i to 11 Carskih soneta, 11 Sunčanih soneta, 11 pesama u prozi i 5 pesama na velike teme.
490 Jovan Dučić, Pesma ljubavi, Zabavnik (Krf), br. 13 (15. maj, 1918 ), str. 7.
491 Jovan Dučić, Sunce, Zabavnik (Krf), br. 18 (15. oktobar, 1918), str. 3.
492 Predrag Palavestra, Doba modernizma u srpskoj književnosti (1901—1918) (2), Književna istorija (Beograd), br. 45 (1979), str. 237.
493 Svetislav Stefanović, Pobeđeni, Zabavnik (Krf), br. 11 (15. mart, 1918), str. 3.
494 Svetislav Stefanović, Himna Henilu, Zabavnik (Krf), br.17 (15. septembar, 1918), str. 3.
495 Milutin Jovanović, Tvoje oči, Zabavnik (Krf), br. 13 (15. maj, 1918), str. 8.
496 R.M.P., Istrgnuta srca, Zabavnik (Krf), br. 15 (15.jul, 1918), str. 11.
497 Dragiša Vitošević, Krfski zabavnik Branka Lazarevića, Književna istorija (Beograd), br. 38 (1978), str. 295.
498 R.M.P., Seta, Zabavnik (Krf), br. 8 (15. decembar, 1917), str. 5
499 Stanislav Vinaver je ostala pevanja speva Nemanja spalio u Rusiji (1917—1919).
500 Todor Manojlović, Apolinski odbles, Zabavnik (Krf), br. 2 (15. jun, 1917), str. 5.
501 Todor Manojlović, Sećanje na Krf, Ulaznica (Zrenjanin), br. 1 (1967), str. 7-9
Poslednja izmena: 25. јануар 2016. 00.00.09 CET" -
Južnoslovenski prokleti pesnik, boem i beskućnik, Tin Ujević, stvara među gladnima i jadnima, proleterima i siromasima, tercine velike snage koje postaju sinonim za ljude u izgnanstvu O Bože, tek da dovrši pečalno ovo lutanje pod svodom koji ne čuje. Jer meni treba moćna reč, jer meni treba odgovor, I ljubav, ili sveta smrt. Gorak je venac pelina, Mračan je kaliž otrova, Ja vapim žarki ilinštak. Jer mi je mučno biti slab, Jer mi je mučno biti sam, Kada bih mogao biti jak. Kada bih mogao biti drag, No mučno je, najmučnije, Biti već star, a tako mlad.502 Tin Ujević je jedan od brojnih hrvatskih i slovenačkih pesnika, koji daju veliki doprinos raznolikosti i modernom izgledu Zabavnika. Književna istorija beleži da Tin svoje najbolje pesme, obojene unutrašnjim doživljajima sveta i sebe, lirikom tuge, stradanja i patnje, objavljuje u ratnom krfskom časopisu. Nije bio jedini. Po mišljenju književnih kritičara, Sunčane pesme predstavljaju vrhunac u poeziji Jovana Dučića, dok Pesma sutona i Pesma tišine spadaju u njegove prvorazredne ljubavne pesme. Svoja najbolja dela u Zabavniku objavljuju i Milutin Jovanović, Dragoljub Filipović, Milosav Jelić i neki drugi, manje poznati, pesnici. Nema sumnje da su urednički kvaliteti Branka Lazarevića i škola Srpskog književnog glasnika pomogli da se u časopisu od samog početka izgrade visoka književna merila, što je na kraju i donelo rezultat u vidu Sunčanih pesama, Svakidašnje jadikovke.. Zabavnik ispunjava težnju da održi kontinuitet srpske književnosti u ratnim uslovima, ali pravi i korak dalje i postaje usred ratnog haosa i klanja, redak spomenik Čoveštva i Duha i doprinos njihovoj pobedi.503 Nema hroničara koji bolje od tog časopisa beleži književni i kulturni život Srba u izgnanstvu, kao što nijedna druga institucija nije toliko radila na podsticanju književnog stvaralaštva u godinama Prvog svetskog rata. Nema sumnje da su Srpske novine i književni dodatak Zabavnik osnovna poluga razvoja srpske književne periodike i sveukupnog razvoja srpske književnosti u ratu od 1914. do 1918. godine. Srpska ratna književnost (manja po obimu i kvalitetu) stvarana je i van Krfa, izvan Grčke, pa i na drugim kontinentima, ali nigde kao u Zabavniku nije dostignut tako visok književni kvalitet i koncentracija dobrih pisaca. Krf, Srpske novine i Zabavnik postali su dom srpskih književnika, koji se nalaze u raznim prebivalištima srpske emigracije, i mesta oko kojih se okupljaju gotovo svi srpski pisci. Kako bi tek sve to izgledalo da projektil iz nemačke podmornice nije prekinuo putovanje Vladislava Petkovića Disa na Krf i da je na to ostrvo Crnjanski stigao ranije, a ne 1925. godine, kada na njemu piše poemu Serbia? I bez toga, Zabavnik i Srpske novine predstavljaju ključni dokaz da stvaralačka žica srpskog naroda nije presahla u ratnom vrtlogu i da je prirodan tok srpske književnosti ne samo nastavljen, već i pokrenut ka novim stremljenjima u literaturi. Sam podatak da su u krfskom listu i časopisu prisutni Rastko Petrović, Stanislav Vinaver, Todor Manojlović, Tin Ujević i Vladimir Čerina ukazuje na važnu ulogu u prelazu srpske moderne iz etape, u znaku simbolizma, u etapu avangardnih pokreta i prirodno razvijanje jedne književnosti od starih ka novim obalama.504
Ne treba zanemariti ni doprinos časopisa La Patrie serbe, Slovenski jug i Književni jug u očuvanju srpske književnosti u ratnim uslovima. Urednici časopisa La Patrie serbe žele da francuskoj publici prikažu vernu sliku srpske literature.505 Zapažen prostor u listu dobijaju Aleksa Šantić, Jovan Dučić, Milan Rakić, Dis, Milutin Bojić, Velimir Rajić, Milan Ćurčin i drugi pesnici, dok u proznom delu najviše pažnje privlači odlomak iz neobjavljenog romana Branislava Nušića Orkan. Nušićev lirski tekst pod naslovom Most uzdisaja prepun je patetike, tuge zbog gubitka otadžbine i ljubavi za srpsku zemlju i vredi ga zabeležiti kao jedno od retkih dela, koje Nušić objavljuje u Prvom svetskom ratu. Pošto ne objavljuje originalna književna dela, revija La Patrie serbe nije mogla da odigra neku veću ulogu u književnom smislu, ali značajno utiče na vaspitanje i povezivanje mlađih intelektualaca u izbeglištvu. Organ Jugoslovena u Rusiji Slovenski jug nalazi se na liniji stvaranja slobodne i ujedinjene Jugoslavije.506 Među originalnim književnim delima, objavljenih u Slovenskom jugu, nema velikih dometa, mada pojedini prilozi, pogotovo prozni ratni zapisi, plene iskrenošću, živopisnošću i upotrebom raznih dijalekata. U Zagrebu se, početkom 1918. godine, pojavljuje prvi zajednički jugoslovenski književni časopis Književni jug, u kome se objavljuju prilozi značajnih srpskih, hrvatskih i slovenačkih pisaca i to na jeziku i književnim izgovorom koji bi oni sami izabrali.507 S jedne strane, Književni jug pokušava da ostvari ideal kulturnog jedinstva jugoslovenskih književnosti i umetnosti, ali s druge strane i da u tom jedinstvu omogući stvaralačaki pluralizam, koji neće biti ograničen bilo kakvim kanonima. Raznolika lista saradnika Književnog juga potvrđuje da je časopis i ostao na stanovištu da treba omogućiti maksimalnu slobodu u književnom stvaralaštvu. Jedan pored drugog našli su se stari Aleksa Šantić, predratni oponenti Skerlićevom racionalizmu poput Isidore Sekulić, Svetislava Stefanovića, Sime Pandurovića ili Stanislava Vinavera i novi naraštaj u vidu Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Miroslava Krleže, Tina Ujevića i Antuna Branka Šimića. U književno-kulturnom okviru Književnog juga se na uzbudljiv i plodotvoran način odvijaju, suočavaju, mešaju i prožimaju sva književna zbivanja na prostoru države, koja se, početkom 1918. godine, već mogla naslutiti. Na taj način je podstaknuta i omogućena intenzivna lična i književna saradnja pisaca iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Slovenije, zajednički književni poduhvati i dobro međusobno upoznavanje, što dovodi i do zajedničkih poetičkih projekata. To se posebno odnosi na rane avangardne književne pokrete, odmah posle Prvog svetskog rata, koji se prirodno prelivaju iz jedne književno-kulturne sredine u drugu, kao i na druge vidove ispoljavanja književnih srodnosti, karakterističnih za novostvoreni jugoslovenski književni i kulturni prostor. Književni jug i Zabavnik su udaljeni stotinama kilometara, ali ih povezuje, ne samo naglašena jugoslovenska orijentacija, već i otvorenost za književnike, koji će odmah posle rata uzburkati književne vode jugoslovenske države. U književnom pokretu mladih, posle Prvog svetskog rata, važnu ulogu imaće, upravo, urednici i saradnici krfskog i zagrebačkog časopisa.
Srpsku periodiku u Prvom svetskom ratu čini više od 100 listova i časopisa.508 Prema mestima izlaženja listova i časopisa, srpska ratna periodika (1914—1918) može se uslovno podeliti u tri grupe i to na izdanja štampana u Srbiji, krfsku periodiku (u nju treba ubrojati listove štampane u Solunu i Bizerti) i listove i časopise, koji su štampani u gradovima širom sveta. Zanimljivo je da svaka od ovih grupa ima bar jedan književni časopis, što govori da geografska lokacija nije bila beznačajna, kada se razmišljalo o pokretanju književnih magazina. Hronološki gledano, listovi štampani u Srbiji izlaze od početka rata do sloma (kraj 1915. godine), dok periodika iz druge i treće grupe izlazi od 1916. do 1918. godine. Nosioci ratne književne periodike su časopisi, među kojima se izdvajaju Delo, Zabavnik i Književni jug, ali treba pomenuti i listove poput Srpskih novina, Ratnog dnevnika, Slovenskog juga i drugih, koji na ograničenom i malom broju strana uvek nalaze prostor za književne napise. U jednom trenutku, činilo se da u ratnom metežu nema ni govora o ponovnom pokretanju bilo kakve književnosti ili književne periodike. Naša istraživanja pokazuju da se, srećom, to samo činilo i da su vrlo brzo pronađeni, doduše zaobilazni, složeni i trnoviti putevi da se srpska pisana reč iskaže. Na primer, danas nam neverovatno zvuči podatak da su starešine i vojnici Druge armije uspeli da na Kajmakčalnu (poprištu velike bitke) naprave humoristički vojnički list Zolja, koji ima i svoj ilustrovani dodatak. Oni su, te 1916. godine, u zaglavlju Zolje duhovito napisali da je to list za skraćivanje evropskog rata. U nameri nisu uspeli, rat traje još pune dve godine, ali se zamah srpske periodike i ratne književne periodike iz 1916. godine više ne prekida.
Srpska ratna književna periodika i srpska književnost u Prvom svetskom ratu predstavljaju, gotovo, isti pojam. U četiri godine svetskog rata, pojavljuje se svega nekoliko knjiga sa originalnim književnim delima, koja su, takođe, velikim delom, objavljena u listovima i časopisima i pre pojave knjiga. Zato i nema dileme da u ratnom periodu, sav napor u održavanju književnih aktivnosti leži na književnoj periodici, u kojoj se pojavljuju nova i, često, vredna književna ostvarenja. Urednici listova ulažu napor da probude našu rasturenu književnost i u tom cilju okupljaju pisce, pozivaju na saradnju nepoznate talente i stvaraju uslove da se književna dela objave. Spisak saradnika ratne književne periodike jasno ukazuje da su u njoj zastupljeni skoro svi pisci, koji su sarađivali i u srpskoj periodici na početku 20. veka. Treba zapamtiti da je i većina poginulih i umrlih književnika do zadnjeg dana sarađivala sa ratnim listovima i časopisima i da su u njima Dis, Bojić, Velimir Rajić, Proka Jovkić i drugi pisci objavili svoja poslednja dela. U periodici je izražena i velika želja da se aktiviraju stvaralačke mogućnosti, prvenstveno, oficira i vojnika, mada su saradnici u velikom broju listova i sveštenici, seljaci i ljudi drugih zanimanja. Kao da je od 1914. do 1918. godine u praksi zaživelo poznato Lotreamonovo poetičko načelo da će poeziju jednoga dana svi pisati.509 Prvi svetski rat jeste glavno tematsko izvorište većine književnih dela, ali u ratnoj književnoj periodici nisu retki ni pacifistički i disonantni književni prilozi. Književnici, s jedne strane, žele da pojedinim patriotskim tekstovima podstaknu srpske borce na još veća pregnuća, dok u drugim delima oštro osuđuju ružne pojave u srpskoj vojsci, postavljaju nezgodna pitanja o patriotizmu i otadžbini i pišu o ratu kao zlu, koje pogađa obe zaraćene strane. Začuđuje nepostojanje zabranjenih tema u književnoj periodici Prvog svetskog rata, naročito, kada se zna, da u ratno vreme aktivno funkcioniše vojna cenzura. Sve postaje mnogo jasnije, kada se na listi vojnih cenzora vide imena Milutina Bojića i drugih književnika, koji su cenzuru, očigledno, usmerili ka političkim borbama i vestima sa bojišta. U celini gledano, ratna književna periodika (1914—1918) ima značajnu književno-istorijsku i umetničku vrednost, svojevrsnu zasebnost u istoriji srpske literature, ali i čvrste spone sa predratnim modernizmom i posleratnim avangardnim književnim pravcima.
502 Avgustin Ujević, Svakidašnja jadikovka, Zabavnik (Krf), br. 8 (15. decembar, 1917), str. 7.
503 ibid.
504 Dragiša Vitošević, Krfski zabavnik Branka Lazarevića, Književna istorija (Beograd), br.38 (1978), str. 314
505 La Patrie serbe je osnovan 20. oktobra, 1916. godine, kao mesečna revija. Dragomir Ikonić je istovremeno osnivač, direktor i urednik časopisa, dok se kao urednici pojavljuju i Pjer Žan i Lambert. Izašlo je 24 sveske revije.
506 List Slovenski jug izlazi u Odesi (88 brojeva) i Moskvi (pet brojeva), jednom ili dva puta nedeljno.
507 Književni jug izlazi od 1. januara, 1918. do 1. decembra, 1919. godine. Urednici lista su Niko Bartulović, Vladimir Ćorović, Ivo Andrić, Branko Mašić i Miloš Crnjanski.
508 U pregledu Srpska štampa 1768. do 1995. godine registrovano je 95 periodičnih izdanja u periodu od 1914. do 1918. godine. Nedostatak ovog pregleda je što ne beleži neke srpske listove u emigraciji. Ovaj propust su bar delimično ispravili Katalozi Save Palančanina i Građa za istoriju i bibliografiju srpske periodike Jeremije D. Mitrovića.
509 Lotreamon, Poezija, Sabrana dela, Nolit, Beograd, 1964, str. 259
Poslednja izmena: 25. јануар 2016. 00.00.05 CET"