Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
472Blogs
-
54Active Bloggers
468 blogs
-
Moja drugarica Ana Ana još studira i nema pojma o kuvanju.Za nju je mleveno meso sledeci stadijum mrtve krave, a nikako životna namirnica.Nije da ne bi želela..ali kad se odluči i nakupuje sve potrepštine iz recepta koji sam joj dala sve se završi na tome da napravi u mikrotalasnoj nešto za 2 minuta.Ali ona voli da jede i rado se seća domaće kuhinje.Kad dodje kod mene na nekoliko dana da lenstvuje to je baš ono sto radi: Od jutra do mraka Ana jede..jede.I zapitkuje.‘Pa, kako se pravi ovaj sos’Ali ako u tom sosu ima više od 5 sastojaka, Ana vrlo brzo prelazi na drugu temu kao što je npr:"Možemo li onaj šorbet od jagoda za desert. Inače ovo skretanje teme ja uvek prepoznam, jer sam i sama majstor, mada se tu radi o nekom sasvim drugom receptu.Zašto vam ovo pisem? Pa eto ‘Ana se oseća kriva, da ja uvek kuvam kad je tu, pa je najavila da je vežbala da za ovaj vikend kad dodje spremi jednu ludu večeru. Da ne bi zaista poludeli ako stvari krenu nizibrdo, ja ću u rezervi ipak imati nešto već skuvano.Ana je Holandjanka, tako da nema šanse da pročita ovaj blog(bar ne dok ne prodje vikend). Iako ima dobar apetit, još je dovoljno vitka da se provuče kroz gužve koje nastaju na fakultetu pred onim oglasnim tablama na kojima su rezultati proteklih ispita, koji život znače.Dakle momci ako se vitka Ana pojavi ne računajte na nju u kuhinji ali sve ostalo je na Ani ..baš kako treba.3986 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Moja drugarica Ana Ana još studira i nema pojma o kuvanju.Za nju je mleveno meso sledeci stadijum mrtve krave, a nikako životna namirnica.Nije da ne bi želela..ali kad se odluči i nakupuje sve potrepštine iz recepta koji sam joj dala sve se završi na tome da napravi u mikrotalasnoj nešto za 2 minuta.Ali ona voli da jede i rado se seća domaće kuhinje.Kad dodje kod mene na nekoliko dana da lenstvuje to je baš ono sto radi: Od jutra do mraka Ana jede..jede.I zapitkuje.‘Pa, kako se pravi ovaj sos’Ali ako u tom sosu ima više od 5 sastojaka, Ana vrlo brzo prelazi na drugu temu kao što je npr:"Možemo li onaj šorbet od jagoda za desert. Inače ovo skretanje teme ja uvek prepoznam, jer sam i sama majstor, mada se tu radi o nekom sasvim drugom receptu.Zašto vam ovo pisem? Pa eto ‘Ana se oseća kriva, da ja uvek kuvam kad je tu, pa je najavila da je vežbala da za ovaj vikend kad dodje spremi jednu ludu večeru. Da ne bi zaista poludeli ako stvari krenu nizibrdo, ja ću u rezervi ipak imati nešto već skuvano.Ana je Holandjanka, tako da nema šanse da pročita ovaj blog(bar ne dok ne prodje vikend). Iako ima dobar apetit, još je dovoljno vitka da se provuče kroz gužve koje nastaju na fakultetu pred onim oglasnim tablama na kojima su rezultati proteklih ispita, koji život znače.Dakle momci ako se vitka Ana pojavi ne računajte na nju u kuhinji ali sve ostalo je na Ani ..baš kako treba.Aug 18, 2013 3986
-
Lepa i samouverena, zgodna žena visokih potpetica, koja se igra sa svim muškim pogledima, ona koja pleni sigurnošću u sebe samu i svoj izgled. Na oko potpuno nedodirljiva, uobražena i nedostupna.Izvanredan primer jake žene koja sme i može sve što zamisli. Da biste bile iste, ili bar prokleto blizu, učinite pravu stvar od početka, morate da verujete u sebe jer možete sve što poželite, samo ako čvrsto verujete da niko to nesto ne bi uradio bolje. Da vam ponos uvek bude najvažniji, jer ako ga gazite zbog nekoga, samim tim znači da taj neko ne gazi sebe zbog vas, i zašto biste to onda vi činili?Budite svoje, samo sebi dosledne, bez lažnih ikona i idola, budite idol same sebi. Jer ste lepe. Jer ste pametne. Jer ste najbolje. Ni jedna osoba, ni situacija ne zaslužuju ni jednu vašu suzu, jer je svaki vaš poraz, ma koliko veliki bio, samo još jedna usputna stanica u vašem životu, koju ste morali proći, da naučite da u taj voz više ne sedate.Naučite da živite sa porazima, volite ih. Posle njih ste jače, još samouverenije i bolje. Žena ste. To je toliko savršena privilegija, da bolja ne postoji. Od idealnog izgleda vas dele haljina, visoke potpetice, ruž na usnama i crveni lak na noktima. I dopadate se svima. Svaki pogled je upućen vama. A vi, kao prava zavodnica, samo uputite pogled direktno u njegove oči, brzo ga sklonite i nasmešite se. Zavodite. Uživate u tome. A nemate i nikada nećete imati potrebu da smišljate otrcane načine da priđete nekome. Neka prilaze oni vama.Kada niste raspoložene, idite kod frizera, a tamo po pravilu čujete nešto novo, smešno ili podlo, i bolje ste. Zovete najbolju prijateljicu na kafu da joj ispričate, i toliko se unesete u priču, da dan bude odličan- zar je bio loš? , ma nije više važno. Sada ste dobro.Smete da kažete ne jer vas boli glava, i da on nema prava da vam išta prigovori.Imate pravo da svaki svoj loš dan iskalite na nekome, i onda to pravdate sa PMS-om. Zar to nije divno?Jeste. Fantastično je. Samo trebate znati iskoristiti tu moć koja vam je podarena, naučiti biti žena.1115 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Lepa i samouverena, zgodna žena visokih potpetica, koja se igra sa svim muškim pogledima, ona koja pleni sigurnošću u sebe samu i svoj izgled. Na oko potpuno nedodirljiva, uobražena i nedostupna.Izvanredan primer jake žene koja sme i može sve što zamisli. Da biste bile iste, ili bar prokleto blizu, učinite pravu stvar od početka, morate da verujete u sebe jer možete sve što poželite, samo ako čvrsto verujete da niko to nesto ne bi uradio bolje. Da vam ponos uvek bude najvažniji, jer ako ga gazite zbog nekoga, samim tim znači da taj neko ne gazi sebe zbog vas, i zašto biste to onda vi činili?Budite svoje, samo sebi dosledne, bez lažnih ikona i idola, budite idol same sebi. Jer ste lepe. Jer ste pametne. Jer ste najbolje. Ni jedna osoba, ni situacija ne zaslužuju ni jednu vašu suzu, jer je svaki vaš poraz, ma koliko veliki bio, samo još jedna usputna stanica u vašem životu, koju ste morali proći, da naučite da u taj voz više ne sedate.Naučite da živite sa porazima, volite ih. Posle njih ste jače, još samouverenije i bolje. Žena ste. To je toliko savršena privilegija, da bolja ne postoji. Od idealnog izgleda vas dele haljina, visoke potpetice, ruž na usnama i crveni lak na noktima. I dopadate se svima. Svaki pogled je upućen vama. A vi, kao prava zavodnica, samo uputite pogled direktno u njegove oči, brzo ga sklonite i nasmešite se. Zavodite. Uživate u tome. A nemate i nikada nećete imati potrebu da smišljate otrcane načine da priđete nekome. Neka prilaze oni vama.Kada niste raspoložene, idite kod frizera, a tamo po pravilu čujete nešto novo, smešno ili podlo, i bolje ste. Zovete najbolju prijateljicu na kafu da joj ispričate, i toliko se unesete u priču, da dan bude odličan- zar je bio loš? , ma nije više važno. Sada ste dobro.Smete da kažete ne jer vas boli glava, i da on nema prava da vam išta prigovori.Imate pravo da svaki svoj loš dan iskalite na nekome, i onda to pravdate sa PMS-om. Zar to nije divno?Jeste. Fantastično je. Samo trebate znati iskoristiti tu moć koja vam je podarena, naučiti biti žena.Mar 06, 2016 1115 -
Ovo je vezano za moj blog O pisanju CV..Komentar je malo predug za komentare, pa sam odlučio da ga postavim kao blog.Nasmeja me ali baš..Hvala rada kon ------------------------------------------------------------------------ E ovo je pravi CV .... o životnim prioritetima......jer kao što čovek reče nije sve u poslu... CV Potpuno nespreman za rad pod pritiskom kao i prekovremeni rad, osim akonijedebelo plaćen. Iskreno me zabole za ciljeve vaše kompanije ako platom nemogu da pokrijem sve tekuće troškove plus da mi ostane za malo garderobe,knjiga, putovanja, izlaske, sport i zezanje. Funkcionišem po principukolkopara tolko muzike. Takođe me savršeno ne zanima što ste u buli iočekujemdasve vaše zakonom predviđene obaveze izvršite na vreme kao i dapoštujetesvepraznike i godišnji odmor. Sva je prilika da ću vas napustiti čim nađemnešto malo bolje. Nadam se da ofis ne počinje s radom pre devet, jer seteško budim. Radni dan započinjem velikom šoljom dobre crne kafe paočekujemda stoji na raspolaganju, kao i zalihe nesa i mleka koji će mi zatrebatinegde oko podneva. Najdalje oko jedan ima najstrašnije da se smorim pa bimiprijao jedan muzički intermeco, po mogućstvu Madonna ili disko haus daujedno i odtancujem malo i razdrmam ukočene mišiće. Komunikativan saprijatnim i ljubaznim svetom, za drkadžije imam kratak fitilj. Psujem nanekoliko svetskih jezika, al ozbiljnu prepisku i razgovor vodim samo nasrpskom i engleskom i ne proseravajte se s multinacionalnim korporativnimtripom jer vam je i to previše. To što s vremena na vreme sklopite nekidils Bosnom i Crnom Gorom ne čini vas ozbiljnom kompanijom. Studirao sam 100 godina ali smatram da je uspeh što sam uopšte završiobilošta u ovoj zemlji ovakvoj kakva je. Usavršavam se stalno i bez vas jersamradoznao i mislim da život ima smisla i bez umiranja na poslu. Često misedešava da u radno vreme zapadnem u takozvani daydreaming pa vas molim damene prekidate naglo, možda budem usred neke genijalne zamisli. Reagujemsamona pozitivnu stimulaciju. Ne gušite s testiranjima i tim HRbudalaštinama.Ako se već proseravate s tim zapadnjačkim forama onda ponudite izapadnjačkuplatu i uslove rada. To što ste pohađali dva, tri seminara, ne čini vasobrazovanom osobom. Šta ne znam, naučiću, nisam debil. I, da, postojestvarikoje bih u životu radio iz čistog entuzijazma, ali žalim što moram davasobavestim da to nije posao koji nudite. Iskreno vaš,1660 Objavio/la Zelimir Belogrlic
-
Ovo je vezano za moj blog O pisanju CV..Komentar je malo predug za komentare, pa sam odlučio da ga postavim kao blog.Nasmeja me ali baš..Hvala rada kon ------------------------------------------------------------------------ E ovo je pravi CV .... o životnim prioritetima......jer kao što čovek reče nije sve u poslu... CV Potpuno nespreman za rad pod pritiskom kao i prekovremeni rad, osim akonijedebelo plaćen. Iskreno me zabole za ciljeve vaše kompanije ako platom nemogu da pokrijem sve tekuće troškove plus da mi ostane za malo garderobe,knjiga, putovanja, izlaske, sport i zezanje. Funkcionišem po principukolkopara tolko muzike. Takođe me savršeno ne zanima što ste u buli iočekujemdasve vaše zakonom predviđene obaveze izvršite na vreme kao i dapoštujetesvepraznike i godišnji odmor. Sva je prilika da ću vas napustiti čim nađemnešto malo bolje. Nadam se da ofis ne počinje s radom pre devet, jer seteško budim. Radni dan započinjem velikom šoljom dobre crne kafe paočekujemda stoji na raspolaganju, kao i zalihe nesa i mleka koji će mi zatrebatinegde oko podneva. Najdalje oko jedan ima najstrašnije da se smorim pa bimiprijao jedan muzički intermeco, po mogućstvu Madonna ili disko haus daujedno i odtancujem malo i razdrmam ukočene mišiće. Komunikativan saprijatnim i ljubaznim svetom, za drkadžije imam kratak fitilj. Psujem nanekoliko svetskih jezika, al ozbiljnu prepisku i razgovor vodim samo nasrpskom i engleskom i ne proseravajte se s multinacionalnim korporativnimtripom jer vam je i to previše. To što s vremena na vreme sklopite nekidils Bosnom i Crnom Gorom ne čini vas ozbiljnom kompanijom. Studirao sam 100 godina ali smatram da je uspeh što sam uopšte završiobilošta u ovoj zemlji ovakvoj kakva je. Usavršavam se stalno i bez vas jersamradoznao i mislim da život ima smisla i bez umiranja na poslu. Često misedešava da u radno vreme zapadnem u takozvani daydreaming pa vas molim damene prekidate naglo, možda budem usred neke genijalne zamisli. Reagujemsamona pozitivnu stimulaciju. Ne gušite s testiranjima i tim HRbudalaštinama.Ako se već proseravate s tim zapadnjačkim forama onda ponudite izapadnjačkuplatu i uslove rada. To što ste pohađali dva, tri seminara, ne čini vasobrazovanom osobom. Šta ne znam, naučiću, nisam debil. I, da, postojestvarikoje bih u životu radio iz čistog entuzijazma, ali žalim što moram davasobavestim da to nije posao koji nudite. Iskreno vaš,Jan 18, 2014 1660
-
Ovaj post posvećujem nekolicini svojih prijatelja koji će se već sami prepoznati. Ne mislim ništa loše ovim što cu napisati, naprotiv. Nadam se da će možda nekad shvatiti...Blog jeste dug ali je priča bas baš poučna!!!Već mesecima razmišljam o ovoj temi. Potpuno sam svesna da po nekad idem previše brzo i ono što je meni jasno ne mora da bude jasno i svima ostalima. Svesna sam i da prečesto imam neku suludu nadu i volju i ne bojim se da probam da li nešto može ili ne može pa i po cenu da budem povređena. Bar ću znati da sam probala i da ne može. Neću reći da sam hrabra, ali se sve manje plašim. Ako sam svesna da mi je do nečeg stalo onda ću dati sve od sebe za to. Ako ne uspe, ok, bar znam da sam probala i da nije uspelo. Najgori osećaj mi je kajanje "što nešto nisam", jer je to osećaj slabosti i kukavičluka kojim zapravo najviše povređujem sebe pa onda i sve ostale. Nije da to nisam uradila nikad uživotu, jesam. Baš zato se trudim da to više sebi ne dozvolim. E, sad, često sam od svojih prijatelja čula rečenicu "to je žena mog života!" Zvuči jako i nekako definitivno. Možda je u pitanju samo moje konzervativno vaspitanje, a možda i ne, ali da bi neko bio osoba mog života morao bi da bude jedini. Ne može ih biti grupica pa kad jedan ispadne, hop, evo drugi je već tu pa je mesto popunjeno. Znam da sam preterano romantična osoba. Možda mi je to mana, jer romantike više nema. Za romantiku je potrebna hrabrost, jer danas ljudi misle da je biti romantičan zapravo isto što i biti slab. A nije. Pretpostavljam da u tom trenutku kada izgovaraju gore pomenutu rečenicu, moji prijatelji imaj moćan osecaj u duši. Ali jedna stvar me buni. Kako se na kraju ne desi ništa? Kako na kraju ta "Žena njihovog života" ode sa nekim drugim ili pati u nekom ćošku sama, a oni ostanu tužni i slomljeni sa gomilom stvari koje nisu smeli da kažu, po neki i sa prstenom koji nisu smeli da pokažu? Kako to da im je lakše da budu povređeni, a toliko se boje baš te povređenosti? Pogrešna procena? Ljubav je slepa pa ne vide dobro? Bilo ih je strah da ce ispasti glupi ili ismejani ako kažu šta im je na pameti? Možda je ipak lakše pustiti da boli i reći da si hteo ali nije ti se dalo...Ako ste već hrabri da budete sa nekim, da ušetate u nečiji život, kako odjednom ponestaje hrabrosti kad stvari postanu ozbiljne? Ja znam da reči ne koštaju ništa. Evo pišem ovaj blog već godinama i ne košta me ništa :). Ali odluke koštaju. Odluke imaju svoju cenu koja po nekad nije ni malo naivna. Ok, sve što boli mora da prođe, slažem se. Ili se čovek navikne na bol, ili bol jednostavno prestane. Ali zašto uopšte mora da počne da boli? Još veća nebuloza je rečenica koju sam pomislila sinoć i koja me je zapravo i potakla da sad napišem ovaj tekst - "...ako zaista treba da budemo zajedno, život će nas već ponovo spojiti". A što vas je uopšte spojio prvi put? To me podseća na onaj vic kada se Lala davi i moli Boga da ga spase. Nekoliko puta naiđe čovek sa čamcem i ponudi se da ga spase, a ovaj kaže - ne hvala, mene će Bog da spase. Onda kad se udavi i ode kod Boga da pita što ga nije spasao, ovaj mu kaže da mu je nekoliko puta slao čamac ali je on sam odbio. Pošto sam ja žena od slika u glavi, evo kako ta situacija izgleda u mojoj režiji... Provedete sa nekim neko silno vreme, proglasite ga osobom svog života ali kad dođe do toga da vam treba zagrljaj ili osmeh te osobe ona se izmakne, vi sednete pod drvo skrštenih ruku i kažete "Ako zaista treba da budemo zajedno, život će nas već ponovo spojiti", namestite se udbno i čekate da taj Život naiđe i sredi šta treba. Tako sedite, sedite, sedite...u jednom trenutku počinje dupe da vam trne ali vi čekate Život. A taj Život vam ostavi tu osobu na kojoj vršite experiment "ponovnog spajanja od strane Života" tik ispred nosa, prosto ostavi vam je tu pored vas...ali ne, vi čekate da to Život sam sredi, nije do vas jer vi niste sigurni, ne znate šta da radite. Dragi moji, mnogo vas volim, ali... Život nije živ organizam sam po sebi koji ide i upravlja ljudima i deli zadatke. To čekanje Života da vam baci direktno u krilo ono što vam pripada ne funkcioniše tako. Ako vam je jednom bacio u krila nešto, shvatite to ozbiljno, jer se to ne dešava baš tako često. Ne budite alavi i ne mislite da, ako vam je bacio jednom, baciće vam opet. Neće. Život je nešto što vam je dato da vi držite volan i upravljate, donosite odluke iza kojih ćete stati i ostati. Život je ono što vam se dešava svaki dan, što vas boli kad napravite pogrešan izbor ili što vas raduje kada napravite pravi. Mogućnost izbora, mogućnost odluke. Onaj trenutak kada vozite bicikl i onaj trenutak kada vam se rodi dete i prvi put ga držite u rukama. Ako izbegnete da živite svoj život, izbegnete sve rizike i sve moguće povređenosti duše upravo ćete povrediti sami sebe onako kako niko drugi ne može da vas povredi. Ako nemate realan i ozbiljan problem zbog kog ste se razišli sa nekim, onda je jedini problem vaša sopstvena slabost i kukavičluk koji samo vama čine gore. Kada vas žena jednom prezre zbog kukavičluka, ne postoji način da ponovo porastete u njenim očima. Ne postoji ta romantika na svetu koja će vas predstaviti divnijim i boljim od tog trenutka. Biti sa nekim jeste avantura u kojoj ste oboje. Da li znate zašto je potrebno dvoje ljudi? Zato što kad jedan padne, onaj drugi treba da ga podigne. Kad se jedan demorališe, onaj drugi ima snage i vere za dvoje. Na taj način zajednička stvar ima manje šanse da propadne.Još jedna bitna stvar je legenda o Pravom trenutku. Pravi trenutak ne postoji samo po sebi negde u nizu vremena pa vi samo treba da ga sačekate i pokupite. On je onda kada vi kažete da jeste. Kao kada ulazite u more... ne čekate da talas padne na vas i poklopi vas, vec udahnete i zaronite. To je taj trenutak sreće i uzbuđenja za koji vredi živeti. To je taj trenutak izbora koji vam Život daje, sve ostalo je vaša slobodna volja da raširite ruke i uživate...ili da sedite slomljeni i mislite kako vam se ne da i kako je život nepravedan. Ako ne probate, nećete znati da li je moglo da bude dobro, da li je moglo da bude bolje ili nije vredelo uopšte. Ostacete u neznanju tužni. Veliki pozdrav ...1382 Objavio/la Rumenka
-
By Rumenka Ovaj post posvećujem nekolicini svojih prijatelja koji će se već sami prepoznati. Ne mislim ništa loše ovim što cu napisati, naprotiv. Nadam se da će možda nekad shvatiti...Blog jeste dug ali je priča bas baš poučna!!!Već mesecima razmišljam o ovoj temi. Potpuno sam svesna da po nekad idem previše brzo i ono što je meni jasno ne mora da bude jasno i svima ostalima. Svesna sam i da prečesto imam neku suludu nadu i volju i ne bojim se da probam da li nešto može ili ne može pa i po cenu da budem povređena. Bar ću znati da sam probala i da ne može. Neću reći da sam hrabra, ali se sve manje plašim. Ako sam svesna da mi je do nečeg stalo onda ću dati sve od sebe za to. Ako ne uspe, ok, bar znam da sam probala i da nije uspelo. Najgori osećaj mi je kajanje "što nešto nisam", jer je to osećaj slabosti i kukavičluka kojim zapravo najviše povređujem sebe pa onda i sve ostale. Nije da to nisam uradila nikad uživotu, jesam. Baš zato se trudim da to više sebi ne dozvolim. E, sad, često sam od svojih prijatelja čula rečenicu "to je žena mog života!" Zvuči jako i nekako definitivno. Možda je u pitanju samo moje konzervativno vaspitanje, a možda i ne, ali da bi neko bio osoba mog života morao bi da bude jedini. Ne može ih biti grupica pa kad jedan ispadne, hop, evo drugi je već tu pa je mesto popunjeno. Znam da sam preterano romantična osoba. Možda mi je to mana, jer romantike više nema. Za romantiku je potrebna hrabrost, jer danas ljudi misle da je biti romantičan zapravo isto što i biti slab. A nije. Pretpostavljam da u tom trenutku kada izgovaraju gore pomenutu rečenicu, moji prijatelji imaj moćan osecaj u duši. Ali jedna stvar me buni. Kako se na kraju ne desi ništa? Kako na kraju ta "Žena njihovog života" ode sa nekim drugim ili pati u nekom ćošku sama, a oni ostanu tužni i slomljeni sa gomilom stvari koje nisu smeli da kažu, po neki i sa prstenom koji nisu smeli da pokažu? Kako to da im je lakše da budu povređeni, a toliko se boje baš te povređenosti? Pogrešna procena? Ljubav je slepa pa ne vide dobro? Bilo ih je strah da ce ispasti glupi ili ismejani ako kažu šta im je na pameti? Možda je ipak lakše pustiti da boli i reći da si hteo ali nije ti se dalo...Ako ste već hrabri da budete sa nekim, da ušetate u nečiji život, kako odjednom ponestaje hrabrosti kad stvari postanu ozbiljne? Ja znam da reči ne koštaju ništa. Evo pišem ovaj blog već godinama i ne košta me ništa :). Ali odluke koštaju. Odluke imaju svoju cenu koja po nekad nije ni malo naivna. Ok, sve što boli mora da prođe, slažem se. Ili se čovek navikne na bol, ili bol jednostavno prestane. Ali zašto uopšte mora da počne da boli? Još veća nebuloza je rečenica koju sam pomislila sinoć i koja me je zapravo i potakla da sad napišem ovaj tekst - "...ako zaista treba da budemo zajedno, život će nas već ponovo spojiti". A što vas je uopšte spojio prvi put? To me podseća na onaj vic kada se Lala davi i moli Boga da ga spase. Nekoliko puta naiđe čovek sa čamcem i ponudi se da ga spase, a ovaj kaže - ne hvala, mene će Bog da spase. Onda kad se udavi i ode kod Boga da pita što ga nije spasao, ovaj mu kaže da mu je nekoliko puta slao čamac ali je on sam odbio. Pošto sam ja žena od slika u glavi, evo kako ta situacija izgleda u mojoj režiji... Provedete sa nekim neko silno vreme, proglasite ga osobom svog života ali kad dođe do toga da vam treba zagrljaj ili osmeh te osobe ona se izmakne, vi sednete pod drvo skrštenih ruku i kažete "Ako zaista treba da budemo zajedno, život će nas već ponovo spojiti", namestite se udbno i čekate da taj Život naiđe i sredi šta treba. Tako sedite, sedite, sedite...u jednom trenutku počinje dupe da vam trne ali vi čekate Život. A taj Život vam ostavi tu osobu na kojoj vršite experiment "ponovnog spajanja od strane Života" tik ispred nosa, prosto ostavi vam je tu pored vas...ali ne, vi čekate da to Život sam sredi, nije do vas jer vi niste sigurni, ne znate šta da radite. Dragi moji, mnogo vas volim, ali... Život nije živ organizam sam po sebi koji ide i upravlja ljudima i deli zadatke. To čekanje Života da vam baci direktno u krilo ono što vam pripada ne funkcioniše tako. Ako vam je jednom bacio u krila nešto, shvatite to ozbiljno, jer se to ne dešava baš tako često. Ne budite alavi i ne mislite da, ako vam je bacio jednom, baciće vam opet. Neće. Život je nešto što vam je dato da vi držite volan i upravljate, donosite odluke iza kojih ćete stati i ostati. Život je ono što vam se dešava svaki dan, što vas boli kad napravite pogrešan izbor ili što vas raduje kada napravite pravi. Mogućnost izbora, mogućnost odluke. Onaj trenutak kada vozite bicikl i onaj trenutak kada vam se rodi dete i prvi put ga držite u rukama. Ako izbegnete da živite svoj život, izbegnete sve rizike i sve moguće povređenosti duše upravo ćete povrediti sami sebe onako kako niko drugi ne može da vas povredi. Ako nemate realan i ozbiljan problem zbog kog ste se razišli sa nekim, onda je jedini problem vaša sopstvena slabost i kukavičluk koji samo vama čine gore. Kada vas žena jednom prezre zbog kukavičluka, ne postoji način da ponovo porastete u njenim očima. Ne postoji ta romantika na svetu koja će vas predstaviti divnijim i boljim od tog trenutka. Biti sa nekim jeste avantura u kojoj ste oboje. Da li znate zašto je potrebno dvoje ljudi? Zato što kad jedan padne, onaj drugi treba da ga podigne. Kad se jedan demorališe, onaj drugi ima snage i vere za dvoje. Na taj način zajednička stvar ima manje šanse da propadne.Još jedna bitna stvar je legenda o Pravom trenutku. Pravi trenutak ne postoji samo po sebi negde u nizu vremena pa vi samo treba da ga sačekate i pokupite. On je onda kada vi kažete da jeste. Kao kada ulazite u more... ne čekate da talas padne na vas i poklopi vas, vec udahnete i zaronite. To je taj trenutak sreće i uzbuđenja za koji vredi živeti. To je taj trenutak izbora koji vam Život daje, sve ostalo je vaša slobodna volja da raširite ruke i uživate...ili da sedite slomljeni i mislite kako vam se ne da i kako je život nepravedan. Ako ne probate, nećete znati da li je moglo da bude dobro, da li je moglo da bude bolje ili nije vredelo uopšte. Ostacete u neznanju tužni. Veliki pozdrav ...Mar 07, 2016 1382 -
"Nakon nekog vremena uvidiš tanku crtu između držanja za ruke i vezanja za dušu. I naučiš da voljeti ne znači oslanjati se, a da društvo ne znači sigurnost. I naučiš da poljupci nisu ugovori, a pokloni obećanja. I počneš prihvaćati svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, s ljupkosti odraslog čovjeka, a ne tugom djeteta. I naučiš da sve puteve moraš sagraditi danas jer je sutrašnje tlo isuviše nesigurno za planiranje.... Nakon nekog vremena, naučiš da i sunce opeče ako mu se previše približiš. Stoga sadi svoj osobni vrt i uređuj svoju dušu, umjesto da čekaš da ti neko pokloni cvijeće. I nauči da možeš mnogo toga pretrpjeti. Da si uistinu snažan, i da uistinu vrijediš."1640 Objavio/la SeRgEj -
-
By SeRgEj - "Nakon nekog vremena uvidiš tanku crtu između držanja za ruke i vezanja za dušu. I naučiš da voljeti ne znači oslanjati se, a da društvo ne znači sigurnost. I naučiš da poljupci nisu ugovori, a pokloni obećanja. I počneš prihvaćati svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, s ljupkosti odraslog čovjeka, a ne tugom djeteta. I naučiš da sve puteve moraš sagraditi danas jer je sutrašnje tlo isuviše nesigurno za planiranje.... Nakon nekog vremena, naučiš da i sunce opeče ako mu se previše približiš. Stoga sadi svoj osobni vrt i uređuj svoju dušu, umjesto da čekaš da ti neko pokloni cvijeće. I nauči da možeš mnogo toga pretrpjeti. Da si uistinu snažan, i da uistinu vrijediš."Aug 18, 2013 1640 -
Na prvom mestu sam čovek...uvek... Ne, nisam hladna, bezobrazna ni razmažena... Život me je naučio mnogim lekcijama, znam da niste svi onakvi kakvi se predstavljate... Mnogo vas me je izdalo, a glimili ste mi prijatelje... Jedno pričate, drugo radite... Jedno pričate meni sasvim drugo nekim drugim ljudima, jedno radite preda mnom, sasvim drugo kada ja okrenem ledja... Samo mi je muka od toga... Izdali su me i oni koje sam najviše volela i verovala... Zabili mi nož ...ne u ledja već pravo u srce... Verujte to mnogo više boli... Zato nemate prava da mi govorite da sam drska... Ne nisam... Pričam, volim i poštujem osobe koje to zaista zaslužuju... Onima koji su pokazali da zasita zaslužuju biti deo mog života... A na vas, koji ste me toliko puta povredili ne želim više trošiti svoje vreme, i nemojte mi govoriti kako vam je žao sada.. Nemojte jer ja vam ne verujem ni reč... Moje poverenje ni prijateljstvo ne može imati svako... PS.Obožavam ono dete u sebi, koje ispliva na površinu u situaciji kad ne znam da se snadjem sa zlom koje me okruži...1214 Objavio/la Rumenka
-
By Rumenka Na prvom mestu sam čovek...uvek... Ne, nisam hladna, bezobrazna ni razmažena... Život me je naučio mnogim lekcijama, znam da niste svi onakvi kakvi se predstavljate... Mnogo vas me je izdalo, a glimili ste mi prijatelje... Jedno pričate, drugo radite... Jedno pričate meni sasvim drugo nekim drugim ljudima, jedno radite preda mnom, sasvim drugo kada ja okrenem ledja... Samo mi je muka od toga... Izdali su me i oni koje sam najviše volela i verovala... Zabili mi nož ...ne u ledja već pravo u srce... Verujte to mnogo više boli... Zato nemate prava da mi govorite da sam drska... Ne nisam... Pričam, volim i poštujem osobe koje to zaista zaslužuju... Onima koji su pokazali da zasita zaslužuju biti deo mog života... A na vas, koji ste me toliko puta povredili ne želim više trošiti svoje vreme, i nemojte mi govoriti kako vam je žao sada.. Nemojte jer ja vam ne verujem ni reč... Moje poverenje ni prijateljstvo ne može imati svako... PS.Obožavam ono dete u sebi, koje ispliva na površinu u situaciji kad ne znam da se snadjem sa zlom koje me okruži...Apr 04, 2016 1214
-
Na slobodu, dečko moj, na slobodu on ne može da se navikne. - u dahu je izgovorio Pitohuji. Alani je tek sada bio ponesen da postavlja nova pitanja, i taman je zaustio da kaže,, hiljade i hiljade reči pretile su da izađu iz grla njegovoga, ali Pitohuji je lagano podugao ruku svoju, zaustavio ga i rekao – Porastao si Alani, dovoljno da sve saznaš. Sada ću ti sve objasniti. Slušaj sad priču moju - Pitohuji je počeo kazivanje svoje Rađaju nas majke kojima su ruke vezane; kako i kada su Bledi Nobili zagospodarili Tuata In Dagdom, kako i kada mi,, narandžasto obojeni postadosmo nižim sojem, kako postadosmo robovima, niko nikada nije razotkrio, niko nikada nije saznao. Možda je to oduvek tako bilo,, Alani moj, prihvati saznanje da je rob svojina svakog pojedinca među Bledim Nobilima, i svih Bledih Nobila zajedno. Alani moj, znaj dečače, cela istorija zemlje Tuata In Dagda u dve rečenice može stati * nikada nijedan rob nije bio oslobođem/ * nikada nijedan rob ne sme biti oslobođen/ Pitaćeš se možda koje se pleme prvo naselilo na prostore ove, ali odgovora naći nećeš, jer ga i nema. Ni to niko ne zna. Samo se zna da robovi u njoj oduvek postoje. Preci naši, narandžasto obojeni ljudi, radili su sve poslove koji postoje, kao što i mi radimo; ipak, reći ću ti još da postoje Četiri Zadatka zadata od strane Bledih Nobila na koje smo raspoređeni, i te Zadatke Bledi Nobili smatraju jako važnim. / Mi smo berači kokosovih palmi* / Kamen kamenjem iz nesnosnih, pretoplih Dubina vadimo* / Kopamo rukama zemlju* / Nosimo na leđima Blede Nobile* Nas je više, mnogo mnogo više. Njih je manje, jako jako mali broj. Nama ništa. Njima sve. Narandžaste ruke naše u ranama su crveno-crnim. Bledičaste ruke njihove namazane su mirisnim kremastim tečnostima. Živimo u katakombama. Žive na čardacima sjaja, bogatsva i moći. Dok naša usta blato i mulj jedino poznaju, njihova usta poznaju najslađu hranu Tuga je prijatelj naš od pamtiveka, u izolovanosti ni za kakvu zabavu ne znamo,, Veselje je drug Nobila Bledih od pamtiveka, tugu i patnju nisu upoznali. Dane provodimo prizivajući Kraj kao oslobođenje od muka i bola. Dane provode u pesmi, plesu, pocupkivanju veselom, u igrama i ispijanju veselih napitaka. Čudimo se kako smo uopšte još živi. Čude se kad se požalimo da nam nije dobro. Ali Oče moj, čovek kamenih očiju je slobodan, on slobodno hoda Tuata In Dagdom, da li to znači da je on potpuno slobodan? - ljubopitljiv je Alani Da, on je sasvim i potpuno slobodan – Pitohuji ogdovara brzo, rešen da Alaniju otkrije baš baš sve. Ali Oče moj, njegovo je lice narandžasto kao i naša lica. - opet će Alani,, Ne žuri, saznaćeš sve. - Pitohuji nastavlja priču. Nazivaju nas Bućkuriš-Poslednje pene pena narodom. Mi njih zovemo Ljubičasto-opijenim i Surovo-proždirućim narodom. Hleb koji mi jedemo nije hleb, voda koju pijemo nije voda. Hleb je naš neka vrsta slane prašine pomešane sa krupnim, gadnim crvima koji nam uvek pojedu glavni deo; voda je naša zapravo otrgnuti deo znoja sa nađih leđa, nataložen na čvornovatim šakama našim, i samo uz naročitu dozvolu Bledih Nobila možemo na brzinu srknuti koju kap,, ali brzo brzo. U mnogim krajevima Tuata In Dagde vode i nema. Bledi Nobili obećavaju da „ ako budemo bili dobri „ sledeće godine dobićemo vodu, i sledeće godine obećaju isto to. Za njih vode ima,, kupaju se sedam ili osam puta dnevno, a nas nazivaju „ stvarima koje se osećaju „. Bledi Nobili su izumeli dve ceremonije Čarobne Lepote,, kako su ih oni nazvali,, da bi nas „ počastili „ i nagradili za doprinos napretku Tuata In Dagde. Bez ceremonija Čarobne Lepote životi Bledih Nobila, kažu oni, bili bi dosadni i nezanimljivi. Prvu ceremoniju izvode Nalickano-poželjni Stražari koji imaju nadgledajuće oči i ništa im promaći ne može. U drugoj ceremoniji učestvuje celo pleme Bledih Nobila. Njih interesuje samo samo zabava. Evo kako se izvodi ritual prva ceremonija koju su nazvali – Khul,, U predvečerje, dana određenog svaki rob zna kuda treba da ide, i gde da pristigne. Robovi su poslušni i zastrašeni dok mirno koračaju ka odredištu gde se izvodi Khul. Bledi Nobili sa progoniteljskom slašću spremaju početak ceremonije, i preveliko raširenih usta osmehuju se; usne im se sve više i više šire dok se ne pretvore u razjapljeni usni otvor spreman da proguta svakog ko se razlikuje od njih. Ta razlika ne mora biti velika, dovoljno je da rob ima u svom imenu jedno slovo koje se Bledom Nobilu odn. Nalickano-poželjnom Stražaru na dopada i to je već sasvim sasvim dovoljno za kaznu surovu. Put koji robovi treba da pređu nije dugačak,, brzo se tamo stiže......// Jedina velikodušnost koju su ponudili i sproveli jeste da deca do treće godine života ne moraju uzeti učešće u ceremoniji Kuhl. Tu uredbu su doneli u skorije vreme, i na nju su osobito ponosni. Počinje Kuhl,, robovi stoje u dugačkom redu, jedan mora da istupi i da sačeka pitanje,, Dragi mladiću, ne želim ti nikakvo zlo, uzgred pitao bih te nešto..kako se lutko moja zoveš? - osmehuje se Nalickano-poželjni Stražar i miluje roba po potiljku,, Rob okleva..na kraju mora da odgovori jer se Damoklov mač ( omiljeno oružje Nobila ) već podigao da izvrši egzekuciju. „ zovem se Kalea „ - odgovorio je rob „ Ahhhhhh, kakvo je to ime Kalea,, to je nedozvoljivo, kako se neko može zvati Kalea?Mi to ime ne možemo prihvatiti kao ravnopravno. Vidi se da je nosilac imena neko ko u blatu živi i ne zaslužuje život kakvi imamo, mi Bledi Nobili, a ne zaslužuje ni da mu telo ostane u celini. - sikće Stražar. Zaslužio si ovu kaznu. Fijuknuo je mačem, i rob Kalea ostao je bez jedne ruke. „ Idemo dalje, baš me zanimaju imena ostalih Stvari Koje se Osećaju „- sikće sikće Nalickano-poželjni Stražar. Nastaviće se...2451 Objavio/la maja hoffmann
-
Na slobodu, dečko moj, na slobodu on ne može da se navikne. - u dahu je izgovorio Pitohuji. Alani je tek sada bio ponesen da postavlja nova pitanja, i taman je zaustio da kaže,, hiljade i hiljade reči pretile su da izađu iz grla njegovoga, ali Pitohuji je lagano podugao ruku svoju, zaustavio ga i rekao – Porastao si Alani, dovoljno da sve saznaš. Sada ću ti sve objasniti. Slušaj sad priču moju - Pitohuji je počeo kazivanje svoje Rađaju nas majke kojima su ruke vezane; kako i kada su Bledi Nobili zagospodarili Tuata In Dagdom, kako i kada mi,, narandžasto obojeni postadosmo nižim sojem, kako postadosmo robovima, niko nikada nije razotkrio, niko nikada nije saznao. Možda je to oduvek tako bilo,, Alani moj, prihvati saznanje da je rob svojina svakog pojedinca među Bledim Nobilima, i svih Bledih Nobila zajedno. Alani moj, znaj dečače, cela istorija zemlje Tuata In Dagda u dve rečenice može stati * nikada nijedan rob nije bio oslobođem/ * nikada nijedan rob ne sme biti oslobođen/ Pitaćeš se možda koje se pleme prvo naselilo na prostore ove, ali odgovora naći nećeš, jer ga i nema. Ni to niko ne zna. Samo se zna da robovi u njoj oduvek postoje. Preci naši, narandžasto obojeni ljudi, radili su sve poslove koji postoje, kao što i mi radimo; ipak, reći ću ti još da postoje Četiri Zadatka zadata od strane Bledih Nobila na koje smo raspoređeni, i te Zadatke Bledi Nobili smatraju jako važnim. / Mi smo berači kokosovih palmi* / Kamen kamenjem iz nesnosnih, pretoplih Dubina vadimo* / Kopamo rukama zemlju* / Nosimo na leđima Blede Nobile* Nas je više, mnogo mnogo više. Njih je manje, jako jako mali broj. Nama ništa. Njima sve. Narandžaste ruke naše u ranama su crveno-crnim. Bledičaste ruke njihove namazane su mirisnim kremastim tečnostima. Živimo u katakombama. Žive na čardacima sjaja, bogatsva i moći. Dok naša usta blato i mulj jedino poznaju, njihova usta poznaju najslađu hranu Tuga je prijatelj naš od pamtiveka, u izolovanosti ni za kakvu zabavu ne znamo,, Veselje je drug Nobila Bledih od pamtiveka, tugu i patnju nisu upoznali. Dane provodimo prizivajući Kraj kao oslobođenje od muka i bola. Dane provode u pesmi, plesu, pocupkivanju veselom, u igrama i ispijanju veselih napitaka. Čudimo se kako smo uopšte još živi. Čude se kad se požalimo da nam nije dobro. Ali Oče moj, čovek kamenih očiju je slobodan, on slobodno hoda Tuata In Dagdom, da li to znači da je on potpuno slobodan? - ljubopitljiv je Alani Da, on je sasvim i potpuno slobodan – Pitohuji ogdovara brzo, rešen da Alaniju otkrije baš baš sve. Ali Oče moj, njegovo je lice narandžasto kao i naša lica. - opet će Alani,, Ne žuri, saznaćeš sve. - Pitohuji nastavlja priču. Nazivaju nas Bućkuriš-Poslednje pene pena narodom. Mi njih zovemo Ljubičasto-opijenim i Surovo-proždirućim narodom. Hleb koji mi jedemo nije hleb, voda koju pijemo nije voda. Hleb je naš neka vrsta slane prašine pomešane sa krupnim, gadnim crvima koji nam uvek pojedu glavni deo; voda je naša zapravo otrgnuti deo znoja sa nađih leđa, nataložen na čvornovatim šakama našim, i samo uz naročitu dozvolu Bledih Nobila možemo na brzinu srknuti koju kap,, ali brzo brzo. U mnogim krajevima Tuata In Dagde vode i nema. Bledi Nobili obećavaju da „ ako budemo bili dobri „ sledeće godine dobićemo vodu, i sledeće godine obećaju isto to. Za njih vode ima,, kupaju se sedam ili osam puta dnevno, a nas nazivaju „ stvarima koje se osećaju „. Bledi Nobili su izumeli dve ceremonije Čarobne Lepote,, kako su ih oni nazvali,, da bi nas „ počastili „ i nagradili za doprinos napretku Tuata In Dagde. Bez ceremonija Čarobne Lepote životi Bledih Nobila, kažu oni, bili bi dosadni i nezanimljivi. Prvu ceremoniju izvode Nalickano-poželjni Stražari koji imaju nadgledajuće oči i ništa im promaći ne može. U drugoj ceremoniji učestvuje celo pleme Bledih Nobila. Njih interesuje samo samo zabava. Evo kako se izvodi ritual prva ceremonija koju su nazvali – Khul,, U predvečerje, dana određenog svaki rob zna kuda treba da ide, i gde da pristigne. Robovi su poslušni i zastrašeni dok mirno koračaju ka odredištu gde se izvodi Khul. Bledi Nobili sa progoniteljskom slašću spremaju početak ceremonije, i preveliko raširenih usta osmehuju se; usne im se sve više i više šire dok se ne pretvore u razjapljeni usni otvor spreman da proguta svakog ko se razlikuje od njih. Ta razlika ne mora biti velika, dovoljno je da rob ima u svom imenu jedno slovo koje se Bledom Nobilu odn. Nalickano-poželjnom Stražaru na dopada i to je već sasvim sasvim dovoljno za kaznu surovu. Put koji robovi treba da pređu nije dugačak,, brzo se tamo stiže......// Jedina velikodušnost koju su ponudili i sproveli jeste da deca do treće godine života ne moraju uzeti učešće u ceremoniji Kuhl. Tu uredbu su doneli u skorije vreme, i na nju su osobito ponosni. Počinje Kuhl,, robovi stoje u dugačkom redu, jedan mora da istupi i da sačeka pitanje,, Dragi mladiću, ne želim ti nikakvo zlo, uzgred pitao bih te nešto..kako se lutko moja zoveš? - osmehuje se Nalickano-poželjni Stražar i miluje roba po potiljku,, Rob okleva..na kraju mora da odgovori jer se Damoklov mač ( omiljeno oružje Nobila ) već podigao da izvrši egzekuciju. „ zovem se Kalea „ - odgovorio je rob „ Ahhhhhh, kakvo je to ime Kalea,, to je nedozvoljivo, kako se neko može zvati Kalea?Mi to ime ne možemo prihvatiti kao ravnopravno. Vidi se da je nosilac imena neko ko u blatu živi i ne zaslužuje život kakvi imamo, mi Bledi Nobili, a ne zaslužuje ni da mu telo ostane u celini. - sikće Stražar. Zaslužio si ovu kaznu. Fijuknuo je mačem, i rob Kalea ostao je bez jedne ruke. „ Idemo dalje, baš me zanimaju imena ostalih Stvari Koje se Osećaju „- sikće sikće Nalickano-poželjni Stražar. Nastaviće se...Jan 20, 2014 2451
-
Gde odlaze osećanja? Da li putuju na neko bolje mesto ili se samo izgube u magli života? Čovek sreću ili sanja ili se samo seća. Ivo Andrić je verovatno najbolje opisao najveći životni hendikep rečima: "Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni i još čudnije kako često baš to malo nedostaje". Istinska sreća nam se provuče kroz prste kao pesak sa rajskih plaža. Život je kao bal pod maskama. Svi nosimo neku masku, tako i istinska sreća. Samo je treba prepoznati. Često sam podizala svaki kamen u potrazi za srećom, ne shvatajući opasnost onoga što radim. U ovakvoj potrazi često naletimo na zmiju, koja nas ujede, a kad se rana ohladi i otrov zaživi u našim venama...dolazi do posledica koje nekad mogu biti i apokaliptičnih razmera za um i telo. Neko samo postane oprezan, dok se drugima srce skameni.Protivotrov 'pak postoji. Ljubav sve leči, ali u ekstremin slučajevima je potrebna i velika doza strpljenja i mudrosti. Ovaj koktel može da savlada i ugriz najotrovnije zmije. Zmije zvane "Život".Recept za ovaj Amorov koktel imate u sebi... Smućkajte ga i spasite voljenu osobu...1715 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Gde odlaze osećanja? Da li putuju na neko bolje mesto ili se samo izgube u magli života? Čovek sreću ili sanja ili se samo seća. Ivo Andrić je verovatno najbolje opisao najveći životni hendikep rečima: "Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni i još čudnije kako često baš to malo nedostaje". Istinska sreća nam se provuče kroz prste kao pesak sa rajskih plaža. Život je kao bal pod maskama. Svi nosimo neku masku, tako i istinska sreća. Samo je treba prepoznati. Često sam podizala svaki kamen u potrazi za srećom, ne shvatajući opasnost onoga što radim. U ovakvoj potrazi često naletimo na zmiju, koja nas ujede, a kad se rana ohladi i otrov zaživi u našim venama...dolazi do posledica koje nekad mogu biti i apokaliptičnih razmera za um i telo. Neko samo postane oprezan, dok se drugima srce skameni.Protivotrov 'pak postoji. Ljubav sve leči, ali u ekstremin slučajevima je potrebna i velika doza strpljenja i mudrosti. Ovaj koktel može da savlada i ugriz najotrovnije zmije. Zmije zvane "Život".Recept za ovaj Amorov koktel imate u sebi... Smućkajte ga i spasite voljenu osobu...Apr 22, 2016 1715
-
Torta Madera Ja od torti obožavam voćne torte.Ima još nekoliko , koji su mi favoriti, kao naprimer ova Madera torta po receptu mog prijatelja Harvi, koji je jedan od najboljih specijalista na IT polju ali začudo hobi mu je kulinarstvo.Nadam se da će se vama takodje dopasti. 175grama putera . 3/4 belog sitnog šećera 3 velika jaja 1 3/4 čolje brašna 3 kašike pulomasnog mleka Kora 1 limuna Dobro izmasti i stavi papir za pečenje u okrugli pleh za pečenje , razmere 24 cm. U velikoj ciniji izmešaj puter i šećer dok ne bude onako vazdušasto. .Umuti jaja jedno po jedno , Prosej brašno u ovu smesu i dodaj mleko i koru od limuna.Peci na 140 stepeni Celzija zavisno od veličine kolača ..dajem tabelu .Kada pravite veće kolače za spratoev , naravno srazmerno povećate količinu sastojaka. 18 cm 1 sat 24 cm 1 sat i 10 minuta 30 cm 1 sat i 20 minuta 36 cm 1 sat i 30 minuta 42 cm 1 sat i 45 minuta Ja nemam toliko raznih tepsija ali na sreću kod nas se one mogu iznajmiti za ovakve prilike, a izgledajuovako Kada su kolači ispečeni ostavite da se ohlade 5 minuta.Ja ga kad se ohladi obično ostavim u frižider jedno pola sata jer se onda lakše seče. Kad se ohladio i izvadite iz frižidera ,presecite ga.Ja obično sečem 4 cm od vrha.To se pokazalo odlično Namaz Radimo istog dana kada pečemo.Fondan namaz će zatvoriti kolač i doprineti da kolač ostane mek. Kolač ima dva namaza.Prvi namaz je grub namaz , koji će pomoći da se fondan zalepi .Ja sam u rasečeni kolać mazala džem , što dodatno još povećava ukus kolača. Sledeći recept je za krem puter namaz. Trebaće vam 2 do 3 ovakva namaza za celu tortu ali pravite svaki posebno. 1/2 šolje biljne masti) ja ne volim da koristim biljnu mast tako da sam napisala zato što je u originalnom receptu ali može se zameniti puterom 1 kašičica vanile 1/4 kašičica soli 1 šolja šećera u prahu 6 Kašika vode Pomešaj biljnu mast, so i vanilu dok ne dobiješ glatku masu.Dodaj šećer u prahu i vodu i mikserom miksaj 5 minuta.Ako je potrebno dodaj vode da dobiješ pravilnu gustinu, koja je takva da je meka i lako se premazuje ali dovoljno čvrsta da ostane na kolaču. Sad sastavi dva kolača , pošto si prethodno izmedju stavio sloj džema. Premaži vrh i strane torte krem puter namazom.Ovo ne mora biti glatko, jer če kasnije fondan sve prekriti. Kada ste stavili namaz vratite tortu u frižider da se namaz stvrdne.Kada ga ponovo izvadite nožem odstarnite suvišni premaz,FondanNisam baš vešta u pravljenju fondana , pa sam se odlučila za lakšu opciju , koristeči gotov.Nisam sigurna kako se ovo zove u neegleskom području ali sam sigurna da će vešte kuvarice same shvatiti. Fondant se mora mesiti rukom da bi ste dobili dovoljno mek sastav koji će se lako naneti na kolač. U ovoj fazi dodajte boju i mesite dalje dok je niste ravnomerno umesili.Pažljivo spustite fondan na tortu i makazama isecite višak. Moj savet je da se ne igrate previše sa fondanom.Pojaviće se male rupe i neće sve izgledati perfektno, ovo kasnije možete sakriti dekoracijom. Za dekoraciju sam koristila jednostavnu šemu ukrasa sa mešavinom vode i šečera u prahu.Osim toga sam dodala trake u boji oko nekoliko kolača i na vrh moje cveće iz bašte. I evo kako izgleda krajnji rezultat.Ovo svakako nije torta koju pravimo običnim danima, mada nije loše prvo vežbati sa manjom tortom.5186 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Torta Madera Ja od torti obožavam voćne torte.Ima još nekoliko , koji su mi favoriti, kao naprimer ova Madera torta po receptu mog prijatelja Harvi, koji je jedan od najboljih specijalista na IT polju ali začudo hobi mu je kulinarstvo.Nadam se da će se vama takodje dopasti. 175grama putera . 3/4 belog sitnog šećera 3 velika jaja 1 3/4 čolje brašna 3 kašike pulomasnog mleka Kora 1 limuna Dobro izmasti i stavi papir za pečenje u okrugli pleh za pečenje , razmere 24 cm. U velikoj ciniji izmešaj puter i šećer dok ne bude onako vazdušasto. .Umuti jaja jedno po jedno , Prosej brašno u ovu smesu i dodaj mleko i koru od limuna.Peci na 140 stepeni Celzija zavisno od veličine kolača ..dajem tabelu .Kada pravite veće kolače za spratoev , naravno srazmerno povećate količinu sastojaka. 18 cm 1 sat 24 cm 1 sat i 10 minuta 30 cm 1 sat i 20 minuta 36 cm 1 sat i 30 minuta 42 cm 1 sat i 45 minuta Ja nemam toliko raznih tepsija ali na sreću kod nas se one mogu iznajmiti za ovakve prilike, a izgledajuovako Kada su kolači ispečeni ostavite da se ohlade 5 minuta.Ja ga kad se ohladi obično ostavim u frižider jedno pola sata jer se onda lakše seče. Kad se ohladio i izvadite iz frižidera ,presecite ga.Ja obično sečem 4 cm od vrha.To se pokazalo odlično Namaz Radimo istog dana kada pečemo.Fondan namaz će zatvoriti kolač i doprineti da kolač ostane mek. Kolač ima dva namaza.Prvi namaz je grub namaz , koji će pomoći da se fondan zalepi .Ja sam u rasečeni kolać mazala džem , što dodatno još povećava ukus kolača. Sledeći recept je za krem puter namaz. Trebaće vam 2 do 3 ovakva namaza za celu tortu ali pravite svaki posebno. 1/2 šolje biljne masti) ja ne volim da koristim biljnu mast tako da sam napisala zato što je u originalnom receptu ali može se zameniti puterom 1 kašičica vanile 1/4 kašičica soli 1 šolja šećera u prahu 6 Kašika vode Pomešaj biljnu mast, so i vanilu dok ne dobiješ glatku masu.Dodaj šećer u prahu i vodu i mikserom miksaj 5 minuta.Ako je potrebno dodaj vode da dobiješ pravilnu gustinu, koja je takva da je meka i lako se premazuje ali dovoljno čvrsta da ostane na kolaču. Sad sastavi dva kolača , pošto si prethodno izmedju stavio sloj džema. Premaži vrh i strane torte krem puter namazom.Ovo ne mora biti glatko, jer če kasnije fondan sve prekriti. Kada ste stavili namaz vratite tortu u frižider da se namaz stvrdne.Kada ga ponovo izvadite nožem odstarnite suvišni premaz,FondanNisam baš vešta u pravljenju fondana , pa sam se odlučila za lakšu opciju , koristeči gotov.Nisam sigurna kako se ovo zove u neegleskom području ali sam sigurna da će vešte kuvarice same shvatiti. Fondant se mora mesiti rukom da bi ste dobili dovoljno mek sastav koji će se lako naneti na kolač. U ovoj fazi dodajte boju i mesite dalje dok je niste ravnomerno umesili.Pažljivo spustite fondan na tortu i makazama isecite višak. Moj savet je da se ne igrate previše sa fondanom.Pojaviće se male rupe i neće sve izgledati perfektno, ovo kasnije možete sakriti dekoracijom. Za dekoraciju sam koristila jednostavnu šemu ukrasa sa mešavinom vode i šečera u prahu.Osim toga sam dodala trake u boji oko nekoliko kolača i na vrh moje cveće iz bašte. I evo kako izgleda krajnji rezultat.Ovo svakako nije torta koju pravimo običnim danima, mada nije loše prvo vežbati sa manjom tortom.Aug 20, 2013 5186
-
Sreda,18.novembar:Majko, pri pomisli na tebe osećam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali osećam da nisi dobro. Voleo bih da sam kraj tebe sada i da ti prinesem vode. Sve ove godine moje službe čovečanstvu nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao pre nego je svanulo, jer sam ponovo čuo nešto što već duže vreme kroz san čujem u svojoj sobi. Čuo sam glas koji poji i moli nekim maurskim jezikom, lepu tužbalicu ili zov (ezan). Jutros sam oterao san sa očiju i potvrdio da glas dolazi odasvud i da ne mogu odrediti da li je s vana ili iznutra. Bojim se da nisam razum izgubio. O ovome ne smem pričati Dr.Layonelu jer ni njemu više ne verujem. Čuo sam da je posećivao gospodina Edisona pre dve sedmice.Četvrtak, 19.novembar:Opet mislim na tebe majko. Opet imam onaj nemir i tugu u telu. Danas ću pisati u ured za patente da moj javni eksperiment pomere za jednu sedmicu ranije, jer ja moram krenuti kući u domovinu, krenuti tebi. Znam sada sigurno da nisi dobro, jer onaj glas, onu tužbalicu ponovo sam čuo sasvim svestan i budan. Još sam razuman.Petak, 20.novembar:Nisam pisao u ured za patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao sam mu lično svoje naume. Rekao je da žali, ali da se termini ne mogu pomerati, obzirom da su kongresmeni iz oko 20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do Vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i da čekaju na moj poziv sutra. Ja sam odlučio da čovečanstvu darujem ono što mu pripada i vraćam se u Evropu, tebi majko. Vlade zemalja su iste ovde kao i kod kuće. Shvatio sam sada na kraju da je čovečanstvo ovisno o vladama i da pojedinac ne može sam promeniti svet. Ali onaj čudni glas me brine. Znam da nešto znači i da ima veze sa tobom, sa mojim eksperimentom, sa nečim trancendetalnim.Subota, 21.novembar:Majko, sutra polazim za Yugoslaviju. Gospođica Nora je otišla po mome nalogu u lučku kapetaniju i obezbedila mi kartu do Lisabona, odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuće. Računam da mi treba oko deset dana ili dve nedelje najviše.Danas sam ušao u Kongresnu zgradu i na sednici Senatora zamolio za par minuta pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio sam telefon i da me spoje sa laboratorijom na Nijagarinim vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jačom od obične, upravo onako kako sam i najavio. Nisu me interesovale njihove reakcije uopšte. Izašao sam odmah napolje, jer nisam ovo radio za njih, već za čovečanstvo. Samo sam u momentu kada sam pogledao svetiljku i čekao da "moja" bežična struja dodje sa turbina, osetio da nisam ja tvorac ovoga svega. Osetio sam da je neko ili nešto nosi od Nijagare do kongresne sale i da je u tom zakonu kojeg sam smatrao "mojim" otkrićem, nešto što je od uvek postojalo, a da je samo meni dato nadahnuće da to uokvirim i čovečanstvu objasnim. Umesto sreće i trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio, kao da nisam nešto ponudjeno spoznao. Neka je formula bila tako blizu moje spoznaje, a ja je nisam našao ili nisam hteo da je nadjem. To ima veze sa onom maurskom tužbalicom (ezan),siguran sam sada.Nedelja, 22.novembar:Ovo pismo nećeš nikada dobti majko. Ne znam zašto ga pišem tebi koja ga više nikada pročitati ne možeš. Neka ti je laka zemlja majko i oprosti mi što su me moji putevi odveli od tebe, pa ti ne mogu doći ni na sahranu. Čitam telegram sa vešcu o tvojoj smrti i prezirem ljude koji nisu bili spremni još pre dve godine da shvate da struja može da se prenese i bez žica. Sada su, evo, videli da može ali opet je neće znati stolećima koristiti, jer neko je spalio moju laboratoriju u centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli su mi da se sumnja na gospodina Edisona. Tako sam ravnodušan da ne prepoznajem sam sebe. Pre bih se možda i jadio, ali sada više ne, jer znam dobro da neko ionako sve to drži pod kontrolom i da je "moje" otkriće još prerano došlo za čovečanstvo. I, ustvari, ono uopšte nije "moje". Znam da to neko nadzori sve i da ima plan pa sam zato možda i ravnodušan. Moj brod za Lisabon polazi u 11 sati. Kola me napolju čekaju. Ovo pismo ću položiti na tvoj grob, kad stignem u Milanovac, naše seosko groblje. Sad verujem u ono što nikad nisam, da sam tamo negde još uvek "ti" i da tvoj život nije zauvek prestao. Sad mi je i žao što nisam hteo nikad da se družim sa Turcima, jer su oni iste onakve tužbalice (ezan) pevali kao ona iz mojih praskozorja. Sada se sećam da su oni znali puno više nego ja o svim ovim stvarima koje tek sada spoznajem.Zalud moje godine provedene u nauci, kad ona beše jalova.Moli tamo za mene majko ,ako mozes, tom maurskom tuzbalicom za izgubljenu dušu svoga sirotog neukog sina.2594 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Sreda,18.novembar:Majko, pri pomisli na tebe osećam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali osećam da nisi dobro. Voleo bih da sam kraj tebe sada i da ti prinesem vode. Sve ove godine moje službe čovečanstvu nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao pre nego je svanulo, jer sam ponovo čuo nešto što već duže vreme kroz san čujem u svojoj sobi. Čuo sam glas koji poji i moli nekim maurskim jezikom, lepu tužbalicu ili zov (ezan). Jutros sam oterao san sa očiju i potvrdio da glas dolazi odasvud i da ne mogu odrediti da li je s vana ili iznutra. Bojim se da nisam razum izgubio. O ovome ne smem pričati Dr.Layonelu jer ni njemu više ne verujem. Čuo sam da je posećivao gospodina Edisona pre dve sedmice.Četvrtak, 19.novembar:Opet mislim na tebe majko. Opet imam onaj nemir i tugu u telu. Danas ću pisati u ured za patente da moj javni eksperiment pomere za jednu sedmicu ranije, jer ja moram krenuti kući u domovinu, krenuti tebi. Znam sada sigurno da nisi dobro, jer onaj glas, onu tužbalicu ponovo sam čuo sasvim svestan i budan. Još sam razuman.Petak, 20.novembar:Nisam pisao u ured za patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao sam mu lično svoje naume. Rekao je da žali, ali da se termini ne mogu pomerati, obzirom da su kongresmeni iz oko 20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do Vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i da čekaju na moj poziv sutra. Ja sam odlučio da čovečanstvu darujem ono što mu pripada i vraćam se u Evropu, tebi majko. Vlade zemalja su iste ovde kao i kod kuće. Shvatio sam sada na kraju da je čovečanstvo ovisno o vladama i da pojedinac ne može sam promeniti svet. Ali onaj čudni glas me brine. Znam da nešto znači i da ima veze sa tobom, sa mojim eksperimentom, sa nečim trancendetalnim.Subota, 21.novembar:Majko, sutra polazim za Yugoslaviju. Gospođica Nora je otišla po mome nalogu u lučku kapetaniju i obezbedila mi kartu do Lisabona, odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuće. Računam da mi treba oko deset dana ili dve nedelje najviše.Danas sam ušao u Kongresnu zgradu i na sednici Senatora zamolio za par minuta pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio sam telefon i da me spoje sa laboratorijom na Nijagarinim vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jačom od obične, upravo onako kako sam i najavio. Nisu me interesovale njihove reakcije uopšte. Izašao sam odmah napolje, jer nisam ovo radio za njih, već za čovečanstvo. Samo sam u momentu kada sam pogledao svetiljku i čekao da "moja" bežična struja dodje sa turbina, osetio da nisam ja tvorac ovoga svega. Osetio sam da je neko ili nešto nosi od Nijagare do kongresne sale i da je u tom zakonu kojeg sam smatrao "mojim" otkrićem, nešto što je od uvek postojalo, a da je samo meni dato nadahnuće da to uokvirim i čovečanstvu objasnim. Umesto sreće i trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio, kao da nisam nešto ponudjeno spoznao. Neka je formula bila tako blizu moje spoznaje, a ja je nisam našao ili nisam hteo da je nadjem. To ima veze sa onom maurskom tužbalicom (ezan),siguran sam sada.Nedelja, 22.novembar:Ovo pismo nećeš nikada dobti majko. Ne znam zašto ga pišem tebi koja ga više nikada pročitati ne možeš. Neka ti je laka zemlja majko i oprosti mi što su me moji putevi odveli od tebe, pa ti ne mogu doći ni na sahranu. Čitam telegram sa vešcu o tvojoj smrti i prezirem ljude koji nisu bili spremni još pre dve godine da shvate da struja može da se prenese i bez žica. Sada su, evo, videli da može ali opet je neće znati stolećima koristiti, jer neko je spalio moju laboratoriju u centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli su mi da se sumnja na gospodina Edisona. Tako sam ravnodušan da ne prepoznajem sam sebe. Pre bih se možda i jadio, ali sada više ne, jer znam dobro da neko ionako sve to drži pod kontrolom i da je "moje" otkriće još prerano došlo za čovečanstvo. I, ustvari, ono uopšte nije "moje". Znam da to neko nadzori sve i da ima plan pa sam zato možda i ravnodušan. Moj brod za Lisabon polazi u 11 sati. Kola me napolju čekaju. Ovo pismo ću položiti na tvoj grob, kad stignem u Milanovac, naše seosko groblje. Sad verujem u ono što nikad nisam, da sam tamo negde još uvek "ti" i da tvoj život nije zauvek prestao. Sad mi je i žao što nisam hteo nikad da se družim sa Turcima, jer su oni iste onakve tužbalice (ezan) pevali kao ona iz mojih praskozorja. Sada se sećam da su oni znali puno više nego ja o svim ovim stvarima koje tek sada spoznajem.Zalud moje godine provedene u nauci, kad ona beše jalova.Moli tamo za mene majko ,ako mozes, tom maurskom tuzbalicom za izgubljenu dušu svoga sirotog neukog sina.Jan 23, 2014 2594
