Ljubavi srpskih pesnika » Diskusije

Stevan Sremac

• Rumenka

  

  Leader
   

  23. април 2014.

  NIKAD OŽENJEN
  
  Zar da vodim ženu kao kišobran po lepom vremenu, vajkao se Sremac
  
  OPISIVALI su ga kao "visokog, zdravog, lepog čoveka, bez felera. Rumen, rano sed, sijerih očiju, brkat, duguljastih obraza, pravilnog, malo savijenog nosa, krupnih obrva, visokog belog čela. U govoru je vrskao, imao je poteži jezik. Krupan glas, sitni koraci, tip starog garsona, intelektualnog bećara". Nije voleo da mu se postavljaju tri pitanja: koliko ima godina, kolika mu je plata i zašto se još nije oženo. Kada ga je jedan kolega upitao za godine, poznati pisac je odgovorio iskreno: — Pravo da ti kažem, ne znam ni ja koliko mi je godina. Jer, to se svake godine menja... Stevan Sremac se rodio u Senti, 11. novembra 1855, od oca Avrama Sremca i majke Katarine, rođene Đorđević. Boravio je u Beogradu dva puta. Prvi put kao gimnazista od 1868 do 1879, i drugi put kao nastavnik gimnazije i zreo čovek od 1892. do 1906.
  
  Sremac je stanovao u ulici "Kod dva bela goluba" u jednoj skromnoj sobi. Nije se nikada ženio pa je zato bio primoran da provodi vek po kafanama. Izbegavao je one gde dolaze velika gospoda i u kojima uopšte ima mnogo sveta. Zato je tražio male kafanice, poput: "Orača", "Zlatnog burenceta", "Ginića", "Slavine", rasturene po zabačenim krajevima, polutamne i skromne, u koje su dolazile samo dućandžije, majstori i sirotinja. Jednom prijatelju je pričao da mu je "u takvim prilikama došla mnoga misao za priču", da je po tim kafanicama čuo mnogo izraza, interesantnih reči i zapazio poneku karakterističnu osobinu. Sve što je tamo čuo i video on je beležio odmah čim dođe kući.
  
  U leto 1906. godine Stevan Sremac je bio na vrhuncu slave. Uživao je ugled najčitanijeg srpskog pisca, tek što je bio primljen za člana Akademije nauka. Proslavio se svojim delima "Ivkova slava", "Pop Ćira i pop Spira", "Zona Zamfirova". I dalje je pisao za ogromnim "laboratorijskim stolom", obučen u šlafrok sa crvenim pojasom i gajtanima, uz crnu kafu koju je sam spravljao. Nosio se gospodski. Profesorovao je u gimnaziji, bio rado viđen gost za kafanskim stolom. Kao i u mladosti, nije odgovarao na učestale provodadžiluke — "Taman posla, ni pomisliti da se ženim. Valjda kada izađem da je vodim uza se kao kišobran kada je lepo vreme. More, batalite te kombinacije..."
  
  Objašnjenje ovog bežanja iz bračnih voda unekoliko objašnjava i Sremčev najbolji prijatelj, čovek koji je desetak godina proveo sa njim pod istim krovom, profesor Mile Pavlović Krpa — "Sastajući se po kafanama sa poznanicima i prijateljima navikao se na samački život, te se u njemu nije javljalo osećanje potrebe za brakom..."
  
  Tokom svoje profesorske karijere Stevan Sremac predavao je izvesno vreme i u Pirotu. Istraživači su otkrili detalj da je Piroćanka Jelena, ćerka sveštenika Pantelije Pantića, bila nesuđena saputnica književnika. Oštro pero Stevana Sremca, koji je kritikovao vlast u Pirotu u listu "Srpska zastava", zaustavilo je ovu ljubav. Napisao je da u Pirotu žare i pale tri Pante: načelnik okruga i sreza Panta Srećković i Panta Drobnjak i pop Pantelija Pantić, otac Jelenin. Iako je članak bio bez potpisa, u čaršiji se pronelo da je sve zamesio Sremac, pa je veza između Jelene i Sremca prekinuta.
  
  Stevana Sremca Nišlije su uvek doživljavale kao svog najrođenijeg. On je zavirio u dušu i mentalitet starog Niša, te su tako pozorišne predstave sa specifičnim niškim dijalektom "Ivkova slava" i "Zona Zamfirova" uvek punile pozorišne dvorane. Veliki uspeh filma reditelja Zdravka Šotre "Zona Zamfirova", bio je povod da se u medijima progovori da događaji i ličnosti nisu iz Niša, već da je roman "Zona Zamfirova" inspirisan događajem iz Prištine. Navodno, Sremac je tu priču čuo od Branislava Nušića koji je 1895. godine tamo bio konzul. Neke Nišlije tvrde suprotno. Navodno je Sremac često sedeo pod lipom omiljene kafane "Marger" u neposrednoj blizini Saborne crkve. Imao je svoj sto, posmatrao ljude, slušao njihove razgovore i šale i često zapisivao. Tu je nastala priča o Zoni, koja je živela u blizini.
  
  Ali piscu koji je zasmejavao celu Srbiju smeha počinje da ponestaje. Usamljen, bez porodice i poroda, kada je napunio pedeset godina dojadile su mu sedeljke po kafanama. Požalio se dobrom drugu, književniku Dragutinu Iliću: "Ne prija mi više ni društvo: ličim na odocnelog ždrala čije je jato odavno odletelo, a on stoji sam i kunja. Svi moji vršnjaci koje pomrli, koje se poženili, a ja kao stari svečan džamadan predajem se s kolena na koleno u nasleđe!" Iznenada se Stevan Sremac razboleo. U subotu, 26. avgusta 1906, posle podne zvona crkve u Sokobanji oglasila su da je umro.
  
  
  POMEN
  
  SVEDOCI su zabeležili i detalj da je u omiljenoj Sremčevoj kafani "Orač", piscu "Zone Zamfirove" održan četrdesetodnevni pomen. Gazda kafane Antonović priredio je daću. Na stalnom Sremčevom stolu stajala je čaša sa vinom, a prijatelji su tiho jecali.
  
  Anita Panić | 18. oktobar 2008

  
  

  

  NIKAD OŽENJEN
  
  Zar da vodim ženu kao kišobran po lepom vremenu, vajkao se Sremac
  
  OPISIVALI su ga kao "visokog, zdravog, lepog čoveka, bez felera. Rumen, rano sed, sijerih očiju, brkat, duguljastih obraza, pravilnog, malo savijenog nosa, krupnih obrva, visokog belog čela. U govoru je vrskao, imao je poteži jezik. Krupan glas, sitni koraci, tip starog garsona, intelektualnog bećara". Nije voleo da mu se postavljaju tri pitanja: koliko ima godina, kolika mu je plata i zašto se još nije oženo. Kada ga je jedan kolega upitao za godine, poznati pisac je odgovorio iskreno: — Pravo da ti kažem, ne znam ni ja koliko mi je godina. Jer, to se svake godine menja... Stevan Sremac se rodio u Senti, 11. novembra 1855, od oca Avrama Sremca i majke Katarine, rođene Đorđević. Boravio je u Beogradu dva puta. Prvi put kao gimnazista od 1868 do 1879, i drugi put kao nastavnik gimnazije i zreo čovek od 1892. do 1906.
  
  Sremac je stanovao u ulici "Kod dva bela goluba" u jednoj skromnoj sobi. Nije se nikada ženio pa je zato bio primoran da provodi vek po kafanama. Izbegavao je one gde dolaze velika gospoda i u kojima uopšte ima mnogo sveta. Zato je tražio male kafanice, poput: "Orača", "Zlatnog burenceta", "Ginića", "Slavine", rasturene po zabačenim krajevima, polutamne i skromne, u koje su dolazile samo dućandžije, majstori i sirotinja. Jednom prijatelju je pričao da mu je "u takvim prilikama došla mnoga misao za priču", da je po tim kafanicama čuo mnogo izraza, interesantnih reči i zapazio poneku karakterističnu osobinu. Sve što je tamo čuo i video on je beležio odmah čim dođe kući.
  
  U leto 1906. godine Stevan Sremac je bio na vrhuncu slave. Uživao je ugled najčitanijeg srpskog pisca, tek što je bio primljen za člana Akademije nauka. Proslavio se svojim delima "Ivkova slava", "Pop Ćira i pop Spira", "Zona Zamfirova". I dalje je pisao za ogromnim "laboratorijskim stolom", obučen u šlafrok sa crvenim pojasom i gajtanima, uz crnu kafu koju je sam spravljao. Nosio se gospodski. Profesorovao je u gimnaziji, bio rado viđen gost za kafanskim stolom. Kao i u mladosti, nije odgovarao na učestale provodadžiluke — "Taman posla, ni pomisliti da se ženim. Valjda kada izađem da je vodim uza se kao kišobran kada je lepo vreme. More, batalite te kombinacije..."
  
  Objašnjenje ovog bežanja iz bračnih voda unekoliko objašnjava i Sremčev najbolji prijatelj, čovek koji je desetak godina proveo sa njim pod istim krovom, profesor Mile Pavlović Krpa — "Sastajući se po kafanama sa poznanicima i prijateljima navikao se na samački život, te se u njemu nije javljalo osećanje potrebe za brakom..."
  
  Tokom svoje profesorske karijere Stevan Sremac predavao je izvesno vreme i u Pirotu. Istraživači su otkrili detalj da je Piroćanka Jelena, ćerka sveštenika Pantelije Pantića, bila nesuđena saputnica književnika. Oštro pero Stevana Sremca, koji je kritikovao vlast u Pirotu u listu "Srpska zastava", zaustavilo je ovu ljubav. Napisao je da u Pirotu žare i pale tri Pante: načelnik okruga i sreza Panta Srećković i Panta Drobnjak i pop Pantelija Pantić, otac Jelenin. Iako je članak bio bez potpisa, u čaršiji se pronelo da je sve zamesio Sremac, pa je veza između Jelene i Sremca prekinuta.
  
  Stevana Sremca Nišlije su uvek doživljavale kao svog najrođenijeg. On je zavirio u dušu i mentalitet starog Niša, te su tako pozorišne predstave sa specifičnim niškim dijalektom "Ivkova slava" i "Zona Zamfirova" uvek punile pozorišne dvorane. Veliki uspeh filma reditelja Zdravka Šotre "Zona Zamfirova", bio je povod da se u medijima progovori da događaji i ličnosti nisu iz Niša, već da je roman "Zona Zamfirova" inspirisan događajem iz Prištine. Navodno, Sremac je tu priču čuo od Branislava Nušića koji je 1895. godine tamo bio konzul. Neke Nišlije tvrde suprotno. Navodno je Sremac često sedeo pod lipom omiljene kafane "Marger" u neposrednoj blizini Saborne crkve. Imao je svoj sto, posmatrao ljude, slušao njihove razgovore i šale i često zapisivao. Tu je nastala priča o Zoni, koja je živela u blizini.
  
  Ali piscu koji je zasmejavao celu Srbiju smeha počinje da ponestaje. Usamljen, bez porodice i poroda, kada je napunio pedeset godina dojadile su mu sedeljke po kafanama. Požalio se dobrom drugu, književniku Dragutinu Iliću: "Ne prija mi više ni društvo: ličim na odocnelog ždrala čije je jato odavno odletelo, a on stoji sam i kunja. Svi moji vršnjaci koje pomrli, koje se poženili, a ja kao stari svečan džamadan predajem se s kolena na koleno u nasleđe!" Iznenada se Stevan Sremac razboleo. U subotu, 26. avgusta 1906, posle podne zvona crkve u Sokobanji oglasila su da je umro.
  
  
  POMEN
  
  SVEDOCI su zabeležili i detalj da je u omiljenoj Sremčevoj kafani "Orač", piscu "Zone Zamfirove" održan četrdesetodnevni pomen. Gazda kafane Antonović priredio je daću. Na stalnom Sremčevom stolu stajala je čaša sa vinom, a prijatelji su tiho jecali.
  
  Anita Panić | 18. oktobar 2008