D Boyanna 's Entries

• 20 Dec 2015
  Otkucaj

  Kad dođe taj trenutak, Srce te otkuca Situacija se preokrene I tek tako ti purpurna postane omiljena boja.   Ona purpurna boja svetlosnih zraka Koji se prelamaju kroz prozračnu vodu razdraganog potoka Koji se spušta padinama naših planina Pričajući priču beskrajnu, ali lepu U kojoj svaka reč novu nezaboravnu misao ispisuje.

  2046 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Otkucaj

  Kad dođe taj trenutak, Srce te otkuca Situacija se preokrene I tek tako ti purpurna postane omiljena boja.   Ona purpurna boja svetlosnih zraka Koji se prelamaju kroz prozračnu vodu razdraganog potoka Koji se spušta padinama naših planina Pričajući priču beskrajnu, ali lepu U kojoj svaka reč novu nezaboravnu misao ispisuje.

  Dec 20, 2015 2046
• 02 Dec 2015
  Pravilnik za komšije

  Poštovani, S obzirom na to da se u poslednjih 'onoliko koliko živite iznad nas' ja i moja porodica ne možemo naspavati kao ljudi, većinom glasova 'za' odlučili smo da napišemo ovaj pravilnik koji će vam, nadamo se, pomoći da kroz detaljno objašnjene situacije, shvatite koliko grešaka pravite kao komšije – komšijama. Nemojte biti zatvorenog uma, budite radoznali za nova saznanja. Dozvolite da vam objasnimo našu situaciju, kroz ova pravila. USELJIVANJE Kada se useljavate u novi stan, upoznajte se sa komšijama. OBJAŠNJENJE:Biće vama i ostalim komšijama lakše ako znaju sa kakvim ljudima imaju posla. Ako ste loši, onda mogu da pozovu komunalce ili pandure svaki put kada im smetate. Ako ste dobri onda će možda jednom ipak razmisliti pre toga. Na kraju, mi i moja porodica smo opremili naš stan full opremom za antistres u situaciji u kojoj stiskamo zube samo da ne bismo došli gore da vam kažemo šta nam smeta. U tu opremu spadaju: loptice za stiskanje, džak za udaranje, strunjača kako bismo na njoj mogli da radimo sklekove, trbušnjake i čučnjeve, lopta za jogu, mirišljavi antistres štapići, sveće i drugi... SAVET UKRATKO: Upoznajte se sa komšijama i budite onakvi kakvi jeste. RENOVIRANJE Ako ste se već odlučili da renovirate svoj novi stan, setite se da ima ljudi koji žive pored i ispod vas. Nemojte stavljati pločice na pod, osim ako nije kuhinja i kupatilo i kombinovati pločice sa klompama. OBJAŠNJENJE: Kada stavite pločice umesto parketa po celoj kući i hodate klompama po istoj, taj zvuk se može porediti sa zvukom koji dobijate kada velika mašina za reciklažu starih automobila izbaci jednu kocku nečega što je pre toga bio auto. Može da se uporedi i sa zvukom rušenja zgrade onom velikom kuglom. NAPOMENA: Ovaj efekat je još gori ako vam je stan još uvek prazan i taj zvuk odjekuje svim prostorijama. SAVET UKRATKO:  Nemojte stavljati pločice po stanu. POD Kada smo kod pločica postoji još jedna važna situacija: Kada birate sto koji će biti smešten u trpezariju, uzmite stolice koje idu uz taj sto na čije nogice možete prilepiti sunđere koji će ublažiti onaj odvratan zvuk škripanja stolice. Nemojte uzeti jako teške stolice (samo zato što lepo izgledaju) jer je njih nemoguće podići. OBJAŠNJENJE: Mi nemamo običaj da dignemo stolice svaki put kada ih zavlačimo ispod stola i onda taj zvuk prouzrokuje užasne glavobolje i ne samo to, nego znamo tačno kada ste doručkovali, ručali, večerali, pili kafu sa prijateljima (koji hvala bogu ne žive ispod vas), usisavali i drugo. SAVET UKRATKO:  Nemojte kupovati teške stolice. BUŠENJE Kada bušite rupe u stanu, birajte vreme koje ne spada u vreme kućnog reda, jer BUDITE SIGURNI neko spava u tom trenutku. OBJAŠNJENJE: Kada počnete da bušite rupe u zidovima da biste svaki dan gledali u istu sliku (možete da se lepo zadovoljite svojom ženom koju gledate svaki dan, ali ako ste već izabrali ovu varijantu...) treba da shvatite da ako to uradite dok neko spava, tom nekom vi skraćujete život sigurno za mesec dana, svakim sledećim ulaskom bušilice u zid. Da li želite da nosite nekoga na duši?! Razmislite malo o tome. SAVET UKRATKO:  Nemojte bušiti rupe na zidovima. Ako baš morate – nemojte za vreme kućnog reda. TRUPKANJE Ako ste neraspoloženi zbog toga što radovi ne teku kako treba i slično, nemojte ustajati sa dvoseda ili troseda svaki put toliko nervozno – trupkajući po podu svakim korakom. OBJAŠNJENJE: Nije fer što moramo da znamo svaki put kada stanete iznad wc šolje ili kada se krećete po kadi/tuš kabini. SAVET UKRATKO: Idite na jogu. KREVET Kada kupujete krevet, birajte onaj koji neće svaki put kada ga izvučete proizvesti onu kompilaciju zvuka TRAS/KLIK/DOJNG/BAM/DUM/ŠKRIP. Birajte onaj bez žičanog jezgra, federi su nezdravi (čak i za komšiluk). SAVET UKRATKO: Uzmite krevet od prirodnih vlakana – što tvrđi – bolji je za kičmu. PROZORI Ako ste se odlučili da renovirate ceo stan, da li to uključuje menjanje drvenih prozora za PVC stolariju? Očigledno ne. Svaki put kada se otvaraju prozori vaši, sve ptice iz Beograda polete u neke toplije krajeve. Za one koji su gledali filmove Pirati sa Kariba, mogu taj zvuk da uporede sa zvukom dolaska onog čudovišta Cracken-a. SAVET UKRATKO: Promenite prozore. LJUBIMCI Ljubimci u stanu: Vrh! Odlučili ste se da budete humani i uzmete kucu. Molim vas – nemojte uzeti čivave ili neke minijaturne kučiće koji pište i vrište po ceo dan. Ako se odlučite da ga uzmete, onda ga barem dresirajte kako treba, jer nisu sve komšije humane i neće možda svi imati razumevanja za zvuk sličan onom koji dopire iz klanice. SAVET UKRATKO: Nemojte kupovati čivave. OPET LJUBIMCI Zečevi na sred dnevne sobe! Da, mislim, ima nas raznih. Zečevi su super, samo imajte na umu da kad kupite sortu Džinovski zečevi  i stavite u dnevnu sobu taj veliki kavez, usisavaćete minimum tri puta dnevno.  SAVET UKRATKO: Nemojte kupovati džinovske zečeve. ODMOR Kada ste konačno završili sa renoviranjem: -        Stavili ste parket ili laminat -        Preko njega ste stavili tepihe -        Opremili ste kuhinju -        Opremili ste kupatilo -        Opremili ste sve sobe krevetima od sunđerastog vlakna i DORMEO dušecima -        Odlučili ste se za ribice -        Krenuli na jogu koja će vam pomoći da pokrete ograničite i precizirate (ne trupkate dok hodate i slično) ...Vi ste onda odlučili da se istuširate u svom novom kupatilu. OBJAŠNJENJE: S obzirom da niste dobro razmotrili situaciju, vama usput ispada tuš i udara svom snagom puta silom gravitacije u kadu, ispada vam sapun, slučajno ste se okliznuli ili nešto drugo. Jedno je kada vam se to desi jednom u par dana, ali drugo je kada vam se to dešava po tri puta dnevno. Tada bi trebalo da ste svesni kakav to efekat ima na vaše komšije. Kao čekićem po lobanji. SAVET UKRATKO: Držite tuš čvrsto u ruci ili čuvajte svoje nervne ćelije – one se ne mogu regenerisati. SPREMANJE ZA POSAO Istuširali ste se i uzeli da sušite kosu fenom koji je moja baka koristila dok je pila kafu sa Titom... Ako ste mogli da renovirate ceo stan, možete da kupite i novi fen. OBJAŠNJENJE: Taj fen proizvodi zvuk veoma visoke frekvencije koji doprinosi osećaju da vas milion onih pčela ubica napada. Kao šlag na tortu: vi ste medicinski radnik koji ustaje u 4 ujutro i mora da bude čist, i vraća se u 3 popodne – u vreme kućnog reda potpuno prljav. SAVET UKRATKO: Kupite novi fen - ako već niste. ŽURKE Pala je odluka da pozovete prijatelje da dođu na 'sedeljku' da proslavite useljenje, ali niste očekivali da su oni u stvari životinje. OBJAŠNJENJE: Prijatelji su stigli, vi ste pustili muziku, ostavili bas zvučnik na pod, kupili alkohol, naravno niste obavestili komšije o bilo kakvim mogućim aktivnostima koje bi ih zbunile ili izbacile iz normalnog životnog ritma/režima. (Mogli ste prijateljima da javite da vam za useljenje uzmu jedan novi fen, jer vam to treba.) Međutim posle sat i po vremena, 'sedeljka' se otima kontroli i razbijaju se flaše, čaše, počinje muzika bez ukusa, galama, dreka i jedan od vaših gostiju pušta karaoke i počinje da peva na sav glas. SAVET: Obavestite komšije na vreme. Možda imaju neko drugo mesto da prespavaju. BUĐENJE Znate onaj osećaj kada melodija alarma koji vas budi posle nekog vremena postane najomrženija melodija koju ne možete da smislite. Zamislite sada da je ta melodija u stvari samo vibracija vašeg telefona.  OBJAŠNJENJE: Nakon naporne žurke došlo je vreme da krenete na posao. Ko vas je probudio za posao? Vaš vibrirajući pametni telefon! A gde ste ga stavili da vas probudi? NA POD!? NA PLOČICE vašeg novog doma?!!! Imajte na umu, da smo i mi (dole) mogli u isto vreme da ustajemo i da idemo na posao kad i vi – JER SMO BILI BUDNI! SAVET UKRATKO: Nemojte ostavljati telefon koji vas budi vibrirajući u 4 sata ujutro na pod! PRANJE VEŠA Vaša veš mašina živi duže uz...nije važno, najradije bih sama prala veš na ruke. OBJAŠNJENJE: Ubacili ste veš da se pere i na veš mašini birate opcije: na koliko stepeni, koje boje, koji materijal veša, i na koliko obrtaja. E tu, se zaustavite i razmislite da li želite komšijama da pružite to zadovoljstvo da u 4 sata ujutro – KADA JE STRUJA JEFTINA pustite veš mašinu da radi (njima po mozgu) na 50000000 obrtaja – da bi veš bio dovoljno isceđen. Ok je ako to radite da vaša mašina za sušenje veša ne bi imala mnogo posla – kad već štedite struju, ali nije okej ako nemate mašinu za sušenje veša. SAVET UKRATKO: Nemojte puštati centrifugu na veš mašini u 4 sata ujutro. ZA KRAJ Mogu da se kladim da niste ni razmišljali o polovini ovih stvari koje sam spomenula, a znam da nisam jedina kojoj smetaju. Taj udoban, normalan, miran život bi trebalo da nam bude pokretač svega ostalog dobrog. Odatle krećemo ujutro i vraćamo se uveče. Ako tu nemamo mir, gde imamo? U biblioteci, spremajući ispit? U diskoteci? Na poslu, pod stresom? Obratite pažnju ko su vam komšije. Da li su:          Studenti - koji spremaju ispite i uče          Porodice sa malom decom i bebama - koje treba da spavaju ranije i do kasnije          Penzioneri - koji možda ne čuju dobro ali kojima takođe treba mir          Mladi blačni parovi - koji skupljaju energiju za velike planove koje imaju          Samotnjaci – genijalci - koji rade naporno jer žele da promene nešto na ovom našem svetu.          Ili jednostavno usamljeni ljudi - koji su odustali, kojima ne treba stajati na muku. Treba da uživate, jer je to filter života. ...ali... Imajte na umu da život imaju i ljudi koji žive na svega metar i po ispod ili pored vas. Budite dobre komšije.   Unapred zahvalni!Možda baš vaše komšije

  2424 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Pravilnik za komšije

  Poštovani, S obzirom na to da se u poslednjih 'onoliko koliko živite iznad nas' ja i moja porodica ne možemo naspavati kao ljudi, većinom glasova 'za' odlučili smo da napišemo ovaj pravilnik koji će vam, nadamo se, pomoći da kroz detaljno objašnjene situacije, shvatite koliko grešaka pravite kao komšije – komšijama. Nemojte biti zatvorenog uma, budite radoznali za nova saznanja. Dozvolite da vam objasnimo našu situaciju, kroz ova pravila. USELJIVANJE Kada se useljavate u novi stan, upoznajte se sa komšijama. OBJAŠNJENJE:Biće vama i ostalim komšijama lakše ako znaju sa kakvim ljudima imaju posla. Ako ste loši, onda mogu da pozovu komunalce ili pandure svaki put kada im smetate. Ako ste dobri onda će možda jednom ipak razmisliti pre toga. Na kraju, mi i moja porodica smo opremili naš stan full opremom za antistres u situaciji u kojoj stiskamo zube samo da ne bismo došli gore da vam kažemo šta nam smeta. U tu opremu spadaju: loptice za stiskanje, džak za udaranje, strunjača kako bismo na njoj mogli da radimo sklekove, trbušnjake i čučnjeve, lopta za jogu, mirišljavi antistres štapići, sveće i drugi... SAVET UKRATKO: Upoznajte se sa komšijama i budite onakvi kakvi jeste. RENOVIRANJE Ako ste se već odlučili da renovirate svoj novi stan, setite se da ima ljudi koji žive pored i ispod vas. Nemojte stavljati pločice na pod, osim ako nije kuhinja i kupatilo i kombinovati pločice sa klompama. OBJAŠNJENJE: Kada stavite pločice umesto parketa po celoj kući i hodate klompama po istoj, taj zvuk se može porediti sa zvukom koji dobijate kada velika mašina za reciklažu starih automobila izbaci jednu kocku nečega što je pre toga bio auto. Može da se uporedi i sa zvukom rušenja zgrade onom velikom kuglom. NAPOMENA: Ovaj efekat je još gori ako vam je stan još uvek prazan i taj zvuk odjekuje svim prostorijama. SAVET UKRATKO:  Nemojte stavljati pločice po stanu. POD Kada smo kod pločica postoji još jedna važna situacija: Kada birate sto koji će biti smešten u trpezariju, uzmite stolice koje idu uz taj sto na čije nogice možete prilepiti sunđere koji će ublažiti onaj odvratan zvuk škripanja stolice. Nemojte uzeti jako teške stolice (samo zato što lepo izgledaju) jer je njih nemoguće podići. OBJAŠNJENJE: Mi nemamo običaj da dignemo stolice svaki put kada ih zavlačimo ispod stola i onda taj zvuk prouzrokuje užasne glavobolje i ne samo to, nego znamo tačno kada ste doručkovali, ručali, večerali, pili kafu sa prijateljima (koji hvala bogu ne žive ispod vas), usisavali i drugo. SAVET UKRATKO:  Nemojte kupovati teške stolice. BUŠENJE Kada bušite rupe u stanu, birajte vreme koje ne spada u vreme kućnog reda, jer BUDITE SIGURNI neko spava u tom trenutku. OBJAŠNJENJE: Kada počnete da bušite rupe u zidovima da biste svaki dan gledali u istu sliku (možete da se lepo zadovoljite svojom ženom koju gledate svaki dan, ali ako ste već izabrali ovu varijantu...) treba da shvatite da ako to uradite dok neko spava, tom nekom vi skraćujete život sigurno za mesec dana, svakim sledećim ulaskom bušilice u zid. Da li želite da nosite nekoga na duši?! Razmislite malo o tome. SAVET UKRATKO:  Nemojte bušiti rupe na zidovima. Ako baš morate – nemojte za vreme kućnog reda. TRUPKANJE Ako ste neraspoloženi zbog toga što radovi ne teku kako treba i slično, nemojte ustajati sa dvoseda ili troseda svaki put toliko nervozno – trupkajući po podu svakim korakom. OBJAŠNJENJE: Nije fer što moramo da znamo svaki put kada stanete iznad wc šolje ili kada se krećete po kadi/tuš kabini. SAVET UKRATKO: Idite na jogu. KREVET Kada kupujete krevet, birajte onaj koji neće svaki put kada ga izvučete proizvesti onu kompilaciju zvuka TRAS/KLIK/DOJNG/BAM/DUM/ŠKRIP. Birajte onaj bez žičanog jezgra, federi su nezdravi (čak i za komšiluk). SAVET UKRATKO: Uzmite krevet od prirodnih vlakana – što tvrđi – bolji je za kičmu. PROZORI Ako ste se odlučili da renovirate ceo stan, da li to uključuje menjanje drvenih prozora za PVC stolariju? Očigledno ne. Svaki put kada se otvaraju prozori vaši, sve ptice iz Beograda polete u neke toplije krajeve. Za one koji su gledali filmove Pirati sa Kariba, mogu taj zvuk da uporede sa zvukom dolaska onog čudovišta Cracken-a. SAVET UKRATKO: Promenite prozore. LJUBIMCI Ljubimci u stanu: Vrh! Odlučili ste se da budete humani i uzmete kucu. Molim vas – nemojte uzeti čivave ili neke minijaturne kučiće koji pište i vrište po ceo dan. Ako se odlučite da ga uzmete, onda ga barem dresirajte kako treba, jer nisu sve komšije humane i neće možda svi imati razumevanja za zvuk sličan onom koji dopire iz klanice. SAVET UKRATKO: Nemojte kupovati čivave. OPET LJUBIMCI Zečevi na sred dnevne sobe! Da, mislim, ima nas raznih. Zečevi su super, samo imajte na umu da kad kupite sortu Džinovski zečevi  i stavite u dnevnu sobu taj veliki kavez, usisavaćete minimum tri puta dnevno.  SAVET UKRATKO: Nemojte kupovati džinovske zečeve. ODMOR Kada ste konačno završili sa renoviranjem: -        Stavili ste parket ili laminat -        Preko njega ste stavili tepihe -        Opremili ste kuhinju -        Opremili ste kupatilo -        Opremili ste sve sobe krevetima od sunđerastog vlakna i DORMEO dušecima -        Odlučili ste se za ribice -        Krenuli na jogu koja će vam pomoći da pokrete ograničite i precizirate (ne trupkate dok hodate i slično) ...Vi ste onda odlučili da se istuširate u svom novom kupatilu. OBJAŠNJENJE: S obzirom da niste dobro razmotrili situaciju, vama usput ispada tuš i udara svom snagom puta silom gravitacije u kadu, ispada vam sapun, slučajno ste se okliznuli ili nešto drugo. Jedno je kada vam se to desi jednom u par dana, ali drugo je kada vam se to dešava po tri puta dnevno. Tada bi trebalo da ste svesni kakav to efekat ima na vaše komšije. Kao čekićem po lobanji. SAVET UKRATKO: Držite tuš čvrsto u ruci ili čuvajte svoje nervne ćelije – one se ne mogu regenerisati. SPREMANJE ZA POSAO Istuširali ste se i uzeli da sušite kosu fenom koji je moja baka koristila dok je pila kafu sa Titom... Ako ste mogli da renovirate ceo stan, možete da kupite i novi fen. OBJAŠNJENJE: Taj fen proizvodi zvuk veoma visoke frekvencije koji doprinosi osećaju da vas milion onih pčela ubica napada. Kao šlag na tortu: vi ste medicinski radnik koji ustaje u 4 ujutro i mora da bude čist, i vraća se u 3 popodne – u vreme kućnog reda potpuno prljav. SAVET UKRATKO: Kupite novi fen - ako već niste. ŽURKE Pala je odluka da pozovete prijatelje da dođu na 'sedeljku' da proslavite useljenje, ali niste očekivali da su oni u stvari životinje. OBJAŠNJENJE: Prijatelji su stigli, vi ste pustili muziku, ostavili bas zvučnik na pod, kupili alkohol, naravno niste obavestili komšije o bilo kakvim mogućim aktivnostima koje bi ih zbunile ili izbacile iz normalnog životnog ritma/režima. (Mogli ste prijateljima da javite da vam za useljenje uzmu jedan novi fen, jer vam to treba.) Međutim posle sat i po vremena, 'sedeljka' se otima kontroli i razbijaju se flaše, čaše, počinje muzika bez ukusa, galama, dreka i jedan od vaših gostiju pušta karaoke i počinje da peva na sav glas. SAVET: Obavestite komšije na vreme. Možda imaju neko drugo mesto da prespavaju. BUĐENJE Znate onaj osećaj kada melodija alarma koji vas budi posle nekog vremena postane najomrženija melodija koju ne možete da smislite. Zamislite sada da je ta melodija u stvari samo vibracija vašeg telefona.  OBJAŠNJENJE: Nakon naporne žurke došlo je vreme da krenete na posao. Ko vas je probudio za posao? Vaš vibrirajući pametni telefon! A gde ste ga stavili da vas probudi? NA POD!? NA PLOČICE vašeg novog doma?!!! Imajte na umu, da smo i mi (dole) mogli u isto vreme da ustajemo i da idemo na posao kad i vi – JER SMO BILI BUDNI! SAVET UKRATKO: Nemojte ostavljati telefon koji vas budi vibrirajući u 4 sata ujutro na pod! PRANJE VEŠA Vaša veš mašina živi duže uz...nije važno, najradije bih sama prala veš na ruke. OBJAŠNJENJE: Ubacili ste veš da se pere i na veš mašini birate opcije: na koliko stepeni, koje boje, koji materijal veša, i na koliko obrtaja. E tu, se zaustavite i razmislite da li želite komšijama da pružite to zadovoljstvo da u 4 sata ujutro – KADA JE STRUJA JEFTINA pustite veš mašinu da radi (njima po mozgu) na 50000000 obrtaja – da bi veš bio dovoljno isceđen. Ok je ako to radite da vaša mašina za sušenje veša ne bi imala mnogo posla – kad već štedite struju, ali nije okej ako nemate mašinu za sušenje veša. SAVET UKRATKO: Nemojte puštati centrifugu na veš mašini u 4 sata ujutro. ZA KRAJ Mogu da se kladim da niste ni razmišljali o polovini ovih stvari koje sam spomenula, a znam da nisam jedina kojoj smetaju. Taj udoban, normalan, miran život bi trebalo da nam bude pokretač svega ostalog dobrog. Odatle krećemo ujutro i vraćamo se uveče. Ako tu nemamo mir, gde imamo? U biblioteci, spremajući ispit? U diskoteci? Na poslu, pod stresom? Obratite pažnju ko su vam komšije. Da li su:          Studenti - koji spremaju ispite i uče          Porodice sa malom decom i bebama - koje treba da spavaju ranije i do kasnije          Penzioneri - koji možda ne čuju dobro ali kojima takođe treba mir          Mladi blačni parovi - koji skupljaju energiju za velike planove koje imaju          Samotnjaci – genijalci - koji rade naporno jer žele da promene nešto na ovom našem svetu.          Ili jednostavno usamljeni ljudi - koji su odustali, kojima ne treba stajati na muku. Treba da uživate, jer je to filter života. ...ali... Imajte na umu da život imaju i ljudi koji žive na svega metar i po ispod ili pored vas. Budite dobre komšije.   Unapred zahvalni!Možda baš vaše komšije

  Dec 02, 2015 2424
• 02 Dec 2015
  Džeri

  To je bio najgori dan u mom životu. Džerijeva smrt. Ujutro kada sam ušla u sobu, Džeri nije, kao uvek skočio meni u susret, nije se odazivao kad sam ga zvala. U sobi je vladala neobična tišina. Takva tišina da sam se uplašila. Pomislila sam da možda nije u ovoj sobi, pa sam počela da ga tražim u drugim sobama, ali Džerija nije bilo. Vratila sam se, napravila par koraka i ... videla. Neprirodno savijen u klupko, Džeri je ležao kraj kauča. Brzo sam pozvala mamuu, ali uzalud. Već je bio mrtav. Ne mogu opisati kako sam se osećala. Kapi suza su krenule da padaju na njegovo beživotno telo. Padaju i padaju... Prizor malog mešanca od samo tri godine u mom naručju, nikada neću zaboraviti. Narednih dana, meseci....osećala sam se vrlo usamljeno i nemo, ravnodušno. Nema više malog riđeg Džerija i injegovih nepotpunih uzdisaja i izdisaja. Nisam imala s kim da se igram, da idem u šetnju, sama sa svojim mislima. I dan – danas mnogo mi nedostaje taj veran pas, njegova poslušnost, razdraganost, živahnost, zahvalnost i njegov iskren pogled. Bojana Berdić – 14.04.2007 – domaći iz srpskog – Izmišljena priča.

  1932 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Džeri

  To je bio najgori dan u mom životu. Džerijeva smrt. Ujutro kada sam ušla u sobu, Džeri nije, kao uvek skočio meni u susret, nije se odazivao kad sam ga zvala. U sobi je vladala neobična tišina. Takva tišina da sam se uplašila. Pomislila sam da možda nije u ovoj sobi, pa sam počela da ga tražim u drugim sobama, ali Džerija nije bilo. Vratila sam se, napravila par koraka i ... videla. Neprirodno savijen u klupko, Džeri je ležao kraj kauča. Brzo sam pozvala mamuu, ali uzalud. Već je bio mrtav. Ne mogu opisati kako sam se osećala. Kapi suza su krenule da padaju na njegovo beživotno telo. Padaju i padaju... Prizor malog mešanca od samo tri godine u mom naručju, nikada neću zaboraviti. Narednih dana, meseci....osećala sam se vrlo usamljeno i nemo, ravnodušno. Nema više malog riđeg Džerija i injegovih nepotpunih uzdisaja i izdisaja. Nisam imala s kim da se igram, da idem u šetnju, sama sa svojim mislima. I dan – danas mnogo mi nedostaje taj veran pas, njegova poslušnost, razdraganost, živahnost, zahvalnost i njegov iskren pogled. Bojana Berdić – 14.04.2007 – domaći iz srpskog – Izmišljena priča.

  Dec 02, 2015 1932
• 23 Oct 2015
  Samo tvoja podrška

  Zdravo. Sećaš se mene? Nismo se dugo videle. Kao da si me zaboravila. Osećala sam se loše, manje važno, a važna sam. Bez mene ti si drugačija. Da li se sećaš kada si pustila moju ruku? Ne? Hajde onda da premotamo film... Oduvek si bila mnogo drugačija od drugih, bila si čista, dobra, neiskvarena, mnogo si manje kapirala od drugih površne stvari, uvek si u njima tražila dubinu. Toga se sećam jer ti vicevi nikad nisu išli u prilog, najviše jer si uvek poslednja počinjala sa se smeješ. Sećam se da ti je to teško padalo jer su te drugi ismevali kako si glupa, a nisi. Ti si samo uvek gledala da nadješ dublji smisao onoga što oni govore, pa si nekad toliko duboko kopala da nisi videla suštinu koja se sama nameće. Dok su se drugi hvalili time, ti si saginjala glavu iako je trebalo da bude obrnuto. Oni su bili ti koji su plitki, površni, ti si ta koja je tražila smisao. Iz tog razloga još kad si bila mladja, znala sam da imaš velikog potencijala da razaznaš ko je dobar, a ko loš čovek, ko je pakosan, ko želi samo da te iskoristi, i da ćeš uvek tražiti ono najbolje u ljudima. Nikad neću zaboraviti kada sam te držala za ruku dok si plakala kada si na vratima svoje osnovne škole videla njeno ime ispod svog na spisku za novonastalo odeljenje sačinjeno većinom od najomrženijih učenika. Tada si ušla u raskrsnicu koja je bila odlučujuća za tvoj dalji život. Tada si prvi put osetila nepravdu na svojim leđima. Tada je jedan deo tebe umro. Držala sam te za ruku dok su te zlostavljali učenici te iste škole godinama, ali nisi mi dala da uradim ništa. Mržnja se gomilala, bol zbog nanešene nepravde se povećavala i samo sam čekala trenutak kada ćemo zajedno da se suprotstavimo tim gadovima, koji nemaju trunku zdravog razuma u sebi. Ona koja je otrov za tu sredinu. Ona druga koja je izopačena u senci svojih roditelja. Ona treća koja je imala kompleks od same sebe. Ona četvrta koja nije znala šta drugo da radi. Ona peta koja ti je bila najbolja drugarica, pa zašto da ne? Oni koji su sjajno namazani svim bojama svojih roditelja, koji ih nisu naučili ničemu osim da budu arogantni egoisti koji gaze sve pred sobom. To je u nekom drugom životu možda mogla da bude dobra osobina. Plašila bi se tog života, znaš. Kada si najzad odlučila da staviš kraj na sve te klince, nikad nisam bila ponosnija. Pravda je konačno bila zadovoljena. Onda si opet ušla u raskrsnicu. Brisala sam ti suze kada si ga izgubila, sakrivala podočnjake ispod šminke da se ne vidi koliko te boli što si izgubila jedinog prijatelja. Ko je u tim godinama mogao da zna kako to izgleda kad izgubiš nekog koga voliš. Onda crno crno crno crno crno. Toga se sećam. Tada sam bila najživlja, najviše sam porasla. Tada si shvatila da sam uvek uz tebe i počela si da me se plašiš. Uvidela si koliko sam jaka i važna u tvom životu. Da nisi, veruj mi, stvari bi bile mnogo drugačije. U srednjoj školi si napravila divan prelaz u životu, na koji je trebalo navići se. Svi su te voleli iako si bila mnogo drugačija. Poštovali su te jer si bila razumna i dobra osoba bez skrivenih namera. Poštovali su te, jer su bili muškarci. Osećala si se kao da si došla do vrhunca života. Bila si ponosna! Medjutim, došla je opet ta surova životna realnost koja kaže da ne može baš sve da ide kako treba. Tada su ti koraci bili teški. Iskrivila ti se kičma. Osušila si se kao grančica jer si bila pod pritiskom veštice kojoj nisi mogla ništa. Često sam je čekala iza ćoška da vidim gde će da ode, da mi slučajno ne zaluta pesnica, mrzela sam tu odvratnu zmiju koja te je gledala kao miša koga maltretira. Ti si bila dobar igrač. Koliko god bila uplašena, držala si se. Naučila si sve! U ovom slučaju, draga, bez podrške roditelja ništa nisi mogla da uradiš. Ona je toliko pustila korenje da su se i neke druge veštice priklonile njoj. Otarasila si je se. Ona je sada samo jedna uvenula detelina koja čuči u toj školi i čeka da bude ubrana. Sada već postaje teško za mene da ti objasnim sve što sam videla jer imam mnogo crnih rupa u sećanju. Upisala si fakultet. Zakoračila si tako jaka na teritoriju koju si dugo planirala da osvojiš. Ti si sada bila domaćin. Želela si da budeš dovoljno dobra da te zapamte, jer ovo je sada bila stvarnost. Sa zadovoljstvom sam te gledala u gomili papira kako se gubiš dok dokazuješ neke, meni nepoznate jednačine i teoreme. Uživala si u tome. Iako su tvoje želje do nedavno bile usmerene ka umetnosti i nekom crtanju, pisanju, ti si sada tražila način da zavoliš ovo što radiš kako se ne bi mučila kao mnogi. Uspela si u tome. Ti si se ponovo izborila. Počela si da radiš na sebi jače nego bilo ko drugi koga sam tada znala. Prihvatila si se nekih projekata, učila jezike, putovala, maštala, sanjala, želela, volela, nadala se i nikad nisi prestala da SE IGRAŠ! Tada sam pala u tamu. Svi tvoji veliki strahovi, potonuli su samnom. Ja, tvoja najveća podrška, tvoja najveća motivacija, tvoj najveći strah, tvoj bol, tvoja prošlost i sadašnjost, počela sam da nestajem. Sada se samo s vremena na vreme pojavim u tvojim snovima da bi me videla, da se ne bi predala, da bi nastavila da se boriš, jer ovaj život nije ništa drugo nego niz bitki koje moraš da osvojiš da bi došla do sledeće destinacije/raskrsnice/stepenika. Drago mi je! Jer to si ti! To smo mi! Uvek tu da te podsetim čega se plašiš. S ljubavlju, Tvoja senka.

  2860 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Samo tvoja podrška

  Zdravo. Sećaš se mene? Nismo se dugo videle. Kao da si me zaboravila. Osećala sam se loše, manje važno, a važna sam. Bez mene ti si drugačija. Da li se sećaš kada si pustila moju ruku? Ne? Hajde onda da premotamo film... Oduvek si bila mnogo drugačija od drugih, bila si čista, dobra, neiskvarena, mnogo si manje kapirala od drugih površne stvari, uvek si u njima tražila dubinu. Toga se sećam jer ti vicevi nikad nisu išli u prilog, najviše jer si uvek poslednja počinjala sa se smeješ. Sećam se da ti je to teško padalo jer su te drugi ismevali kako si glupa, a nisi. Ti si samo uvek gledala da nadješ dublji smisao onoga što oni govore, pa si nekad toliko duboko kopala da nisi videla suštinu koja se sama nameće. Dok su se drugi hvalili time, ti si saginjala glavu iako je trebalo da bude obrnuto. Oni su bili ti koji su plitki, površni, ti si ta koja je tražila smisao. Iz tog razloga još kad si bila mladja, znala sam da imaš velikog potencijala da razaznaš ko je dobar, a ko loš čovek, ko je pakosan, ko želi samo da te iskoristi, i da ćeš uvek tražiti ono najbolje u ljudima. Nikad neću zaboraviti kada sam te držala za ruku dok si plakala kada si na vratima svoje osnovne škole videla njeno ime ispod svog na spisku za novonastalo odeljenje sačinjeno većinom od najomrženijih učenika. Tada si ušla u raskrsnicu koja je bila odlučujuća za tvoj dalji život. Tada si prvi put osetila nepravdu na svojim leđima. Tada je jedan deo tebe umro. Držala sam te za ruku dok su te zlostavljali učenici te iste škole godinama, ali nisi mi dala da uradim ništa. Mržnja se gomilala, bol zbog nanešene nepravde se povećavala i samo sam čekala trenutak kada ćemo zajedno da se suprotstavimo tim gadovima, koji nemaju trunku zdravog razuma u sebi. Ona koja je otrov za tu sredinu. Ona druga koja je izopačena u senci svojih roditelja. Ona treća koja je imala kompleks od same sebe. Ona četvrta koja nije znala šta drugo da radi. Ona peta koja ti je bila najbolja drugarica, pa zašto da ne? Oni koji su sjajno namazani svim bojama svojih roditelja, koji ih nisu naučili ničemu osim da budu arogantni egoisti koji gaze sve pred sobom. To je u nekom drugom životu možda mogla da bude dobra osobina. Plašila bi se tog života, znaš. Kada si najzad odlučila da staviš kraj na sve te klince, nikad nisam bila ponosnija. Pravda je konačno bila zadovoljena. Onda si opet ušla u raskrsnicu. Brisala sam ti suze kada si ga izgubila, sakrivala podočnjake ispod šminke da se ne vidi koliko te boli što si izgubila jedinog prijatelja. Ko je u tim godinama mogao da zna kako to izgleda kad izgubiš nekog koga voliš. Onda crno crno crno crno crno. Toga se sećam. Tada sam bila najživlja, najviše sam porasla. Tada si shvatila da sam uvek uz tebe i počela si da me se plašiš. Uvidela si koliko sam jaka i važna u tvom životu. Da nisi, veruj mi, stvari bi bile mnogo drugačije. U srednjoj školi si napravila divan prelaz u životu, na koji je trebalo navići se. Svi su te voleli iako si bila mnogo drugačija. Poštovali su te jer si bila razumna i dobra osoba bez skrivenih namera. Poštovali su te, jer su bili muškarci. Osećala si se kao da si došla do vrhunca života. Bila si ponosna! Medjutim, došla je opet ta surova životna realnost koja kaže da ne može baš sve da ide kako treba. Tada su ti koraci bili teški. Iskrivila ti se kičma. Osušila si se kao grančica jer si bila pod pritiskom veštice kojoj nisi mogla ništa. Često sam je čekala iza ćoška da vidim gde će da ode, da mi slučajno ne zaluta pesnica, mrzela sam tu odvratnu zmiju koja te je gledala kao miša koga maltretira. Ti si bila dobar igrač. Koliko god bila uplašena, držala si se. Naučila si sve! U ovom slučaju, draga, bez podrške roditelja ništa nisi mogla da uradiš. Ona je toliko pustila korenje da su se i neke druge veštice priklonile njoj. Otarasila si je se. Ona je sada samo jedna uvenula detelina koja čuči u toj školi i čeka da bude ubrana. Sada već postaje teško za mene da ti objasnim sve što sam videla jer imam mnogo crnih rupa u sećanju. Upisala si fakultet. Zakoračila si tako jaka na teritoriju koju si dugo planirala da osvojiš. Ti si sada bila domaćin. Želela si da budeš dovoljno dobra da te zapamte, jer ovo je sada bila stvarnost. Sa zadovoljstvom sam te gledala u gomili papira kako se gubiš dok dokazuješ neke, meni nepoznate jednačine i teoreme. Uživala si u tome. Iako su tvoje želje do nedavno bile usmerene ka umetnosti i nekom crtanju, pisanju, ti si sada tražila način da zavoliš ovo što radiš kako se ne bi mučila kao mnogi. Uspela si u tome. Ti si se ponovo izborila. Počela si da radiš na sebi jače nego bilo ko drugi koga sam tada znala. Prihvatila si se nekih projekata, učila jezike, putovala, maštala, sanjala, želela, volela, nadala se i nikad nisi prestala da SE IGRAŠ! Tada sam pala u tamu. Svi tvoji veliki strahovi, potonuli su samnom. Ja, tvoja najveća podrška, tvoja najveća motivacija, tvoj najveći strah, tvoj bol, tvoja prošlost i sadašnjost, počela sam da nestajem. Sada se samo s vremena na vreme pojavim u tvojim snovima da bi me videla, da se ne bi predala, da bi nastavila da se boriš, jer ovaj život nije ništa drugo nego niz bitki koje moraš da osvojiš da bi došla do sledeće destinacije/raskrsnice/stepenika. Drago mi je! Jer to si ti! To smo mi! Uvek tu da te podsetim čega se plašiš. S ljubavlju, Tvoja senka.

  Oct 23, 2015 2860
• 01 Jul 2015
  Dobar dan danas

  Nervozno kopam po torbi, tražim ključeve od vrata u zgradu. Glupi interfon! Dok trčim uz stepenice kreću mi suze na oči! Uzimam ključeve i jedva otključavam ulazna vrata. Bacam torbu, trčim u wc. Ooooolaaaaaakšaaanjeee! Izlazim kao stondirana iz wc-a, češem se po glavi, gledam kakav sam nered napravila po kući. Jedanaest je sati. Zbog veoma malo gužve u gradu stigla sam sasvim opušteno do toaleta. Ne, uopšte mi se nije žurilo. Već je sreda, majku mu, sutra imam veoma važan ispit. Bojana, sedi da učiš! Ne! Prvo moram da se istuširam... Nakon hladnog tuša na vrele julske dane odlučujem da napravim nešto da jedem. Pržim belo meso, pravim salatu, dresing, stavljam sve u činiju, mešam, palim TV i sedam da jedem. Nakon što sam odgledala seriju, puštam muziku i počinjem da sređujem sto kako bih sela da učim. Posle nekog vremena sedam da učim, to izgleda ovako: stavljam sveske ispred sebe, sve olovke koje su mi potrebne, telefon proveravam da vidim da mi neko slučajno nije postavio nešto na timeline na volimo.net, otvaram knjigu i DRRRRRRRRRRR!!!! Ne! Ne! NE! Komšije su ponovo uzele da renoviraju stan koji se naravno nalazi sprat iznad mog! Zaboravih da napomenem da je jul, sredina ispitnog roka. Biti ili ne biti! More ili ne more! Zatvaram oči, pokrivam rukama uši i počinjem da vrištim. Zašto!? Zašto ja!? Nakon par sati vraćam se od kolege kod kog sam se učtivo učepila da učim. Toliko sam umorna da MORAM da legnem da odspavam malo. Stižem kući, na svaki šum se trzam, sve mislim ponovo će početi da buše, ali sve izgleda da je u redu. Konačno ležem i zatvaram oči u 15:40. Nalazim se na livadi i gledam u nebo, noć je. Sve je mirno, zvezde su na broju, razmišljam o prolaznosti života kada odjednom osećam vetar, vidim ogroman NLO kako se spušta uz užasnu buku i otvara vrata da me kidnapuje. Ne mogu da dišem, znojim se... Otvaram oči i postajem svesna da je komšija verovatno odlučio da sve ono što je izbušio sada i USISA! Gledam na sat, da vidim koji sam rezultat postigla, kad ono 16:00 za komšiju! Tako ti i treba Bojana, kad hoćeš da spavaš za vreme kućnog reda! Nakon par sati vraćam se od babe kojoj sam rekla da ću usisati, peglati veš narednih mesec dana i ići u nabavku umesto nje, kako bi me samo malo pustila da odspavam. Ulazim u kuću već na ivici živaca, naelektrisana zbog sinusne funkcije koju nazivam današnjim danom, pozdravljam se sa roditeljima, pitam ih kako je bilo na poslu i sarkastično odgovaram na njihovo: „Ne bi verovala kakav dan.“. Uzimam knjigu i nastavljam gde sam stala. Posle sat vremena počinju da se čuju čudni zvuci iz dela u kome bi trebalo da se nalaze cevi. Krče, zuje, zvižde, bit boksuju u nekom čudnom neodređenom ritmu i time uspevaju da probude komšijinog zmaja. Jel sam rekla zmaja? Mislila sam komšijinog psa koji ima taj dar da podigne celo Banovo Brdo na noge svojim jednim lavežom. Time je probudio celu zgradu, i ljudi počinju da puštaju vodu, da trupkaju po svojim podovima i da se deru jedni na druge. Sabiram, oduzimam, kipim, dolivam, prelivam, vrištim i zaboravljam da napomenem da ja živim na Voždovcu! Već je prošla ponoć i pokušavam da spustim kapke preko svojih potpuno presušilih očnih jabučica, sklapam lap top, sklanjam knjige i uvlačim se u krevet. Nakon jednog mirnog trenutka počinje zemljotres ljudi moji! Zemljotres!! Ne, čekaj, to nije zemljotres... Stavljam ruke na uši, pokušavam da smirim otkucaje srca i razmišljam: „Neka, sačekaću da komšijina veš mašina završi sa centrifugom, pa ću sutra otići na ispit vedra, raspoložena, kao da danas ništa nije bilo.“ Pozdrav za komšije i ovom prilikom bih Vas ljubazno zamolila da se što je pre moguće iselite i da zabetonirate sve stanove iznad mog! :D Hvala unapred!

  2304 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Dobar dan danas

  Nervozno kopam po torbi, tražim ključeve od vrata u zgradu. Glupi interfon! Dok trčim uz stepenice kreću mi suze na oči! Uzimam ključeve i jedva otključavam ulazna vrata. Bacam torbu, trčim u wc. Ooooolaaaaaakšaaanjeee! Izlazim kao stondirana iz wc-a, češem se po glavi, gledam kakav sam nered napravila po kući. Jedanaest je sati. Zbog veoma malo gužve u gradu stigla sam sasvim opušteno do toaleta. Ne, uopšte mi se nije žurilo. Već je sreda, majku mu, sutra imam veoma važan ispit. Bojana, sedi da učiš! Ne! Prvo moram da se istuširam... Nakon hladnog tuša na vrele julske dane odlučujem da napravim nešto da jedem. Pržim belo meso, pravim salatu, dresing, stavljam sve u činiju, mešam, palim TV i sedam da jedem. Nakon što sam odgledala seriju, puštam muziku i počinjem da sređujem sto kako bih sela da učim. Posle nekog vremena sedam da učim, to izgleda ovako: stavljam sveske ispred sebe, sve olovke koje su mi potrebne, telefon proveravam da vidim da mi neko slučajno nije postavio nešto na timeline na volimo.net, otvaram knjigu i DRRRRRRRRRRR!!!! Ne! Ne! NE! Komšije su ponovo uzele da renoviraju stan koji se naravno nalazi sprat iznad mog! Zaboravih da napomenem da je jul, sredina ispitnog roka. Biti ili ne biti! More ili ne more! Zatvaram oči, pokrivam rukama uši i počinjem da vrištim. Zašto!? Zašto ja!? Nakon par sati vraćam se od kolege kod kog sam se učtivo učepila da učim. Toliko sam umorna da MORAM da legnem da odspavam malo. Stižem kući, na svaki šum se trzam, sve mislim ponovo će početi da buše, ali sve izgleda da je u redu. Konačno ležem i zatvaram oči u 15:40. Nalazim se na livadi i gledam u nebo, noć je. Sve je mirno, zvezde su na broju, razmišljam o prolaznosti života kada odjednom osećam vetar, vidim ogroman NLO kako se spušta uz užasnu buku i otvara vrata da me kidnapuje. Ne mogu da dišem, znojim se... Otvaram oči i postajem svesna da je komšija verovatno odlučio da sve ono što je izbušio sada i USISA! Gledam na sat, da vidim koji sam rezultat postigla, kad ono 16:00 za komšiju! Tako ti i treba Bojana, kad hoćeš da spavaš za vreme kućnog reda! Nakon par sati vraćam se od babe kojoj sam rekla da ću usisati, peglati veš narednih mesec dana i ići u nabavku umesto nje, kako bi me samo malo pustila da odspavam. Ulazim u kuću već na ivici živaca, naelektrisana zbog sinusne funkcije koju nazivam današnjim danom, pozdravljam se sa roditeljima, pitam ih kako je bilo na poslu i sarkastično odgovaram na njihovo: „Ne bi verovala kakav dan.“. Uzimam knjigu i nastavljam gde sam stala. Posle sat vremena počinju da se čuju čudni zvuci iz dela u kome bi trebalo da se nalaze cevi. Krče, zuje, zvižde, bit boksuju u nekom čudnom neodređenom ritmu i time uspevaju da probude komšijinog zmaja. Jel sam rekla zmaja? Mislila sam komšijinog psa koji ima taj dar da podigne celo Banovo Brdo na noge svojim jednim lavežom. Time je probudio celu zgradu, i ljudi počinju da puštaju vodu, da trupkaju po svojim podovima i da se deru jedni na druge. Sabiram, oduzimam, kipim, dolivam, prelivam, vrištim i zaboravljam da napomenem da ja živim na Voždovcu! Već je prošla ponoć i pokušavam da spustim kapke preko svojih potpuno presušilih očnih jabučica, sklapam lap top, sklanjam knjige i uvlačim se u krevet. Nakon jednog mirnog trenutka počinje zemljotres ljudi moji! Zemljotres!! Ne, čekaj, to nije zemljotres... Stavljam ruke na uši, pokušavam da smirim otkucaje srca i razmišljam: „Neka, sačekaću da komšijina veš mašina završi sa centrifugom, pa ću sutra otići na ispit vedra, raspoložena, kao da danas ništa nije bilo.“ Pozdrav za komšije i ovom prilikom bih Vas ljubazno zamolila da se što je pre moguće iselite i da zabetonirate sve stanove iznad mog! :D Hvala unapred!

  Jul 01, 2015 2304
• 15 Jul 2014
  Princ

  Možda ćete misliti da sam poludela, ali kada budete pročitali šta se desilo, počećete da rzmišljate o tome koliko je kompleksno i ne moguće zapaziti tolike detalje u takvoj situaciji, neću vam odati o čemu je reč, samo čitajte redom. Sve je počelo tako što sam jednom prilikom na tv-u uhvatila insert o ribolovcima i iako sam do tada uvek prebacivala kanal, počela sam da ga gledam. Radilo se o nekim jako bogatim prinčevima koji su uradili nemoguće. Recimo princ taj i taj, koji sedi na tolikim parama, jednom je upecao ribu koja je teška 80 kila tako što je bio u svojoj jahti i mirno precao kada mu se odjednom zakačilo nešto ogromno na udicu i počelo da vuče i njega i jahtu levo desno i pošto nije hteo da pusti, hteo je da vidi šta je to što ga vuče dovikivao je okolnim pecarošima da uzmu jahtu kada se on utopi. Međutim, uhvatio se za neku ručku i uspeo da nakon par sati umaranja ribe da zamahne toliko jako da je ispeo da izvuče ribu iz vode i to na kopno. Tada niko nije mogao da veruje, svi su mislili da je gotov, već sve skupilo mnogo ljudi. Par dana kasnije, šetala sam centrom Beograda, zauzeta svojim mislima išla da obavim svoje obaveze i na Terazijama u kaficu Biblioteka sa svoje desne stane sam krajičkom oka videla čoveka koji apsolutno liči na tog princa, kako sedi i pije espreso kafu. Pomislila sam kako sam luda ali sam odlučila da uđem i ako me sto njegovih vojnika ne zaustavi pre nego što uopšte dodjem do njega, da mu kažem da sam gledala emisiju o njemu i da sam bila zapanjena iako nisam ljubitelj pecanja. Na moje veliko iznenadjenje, nije me niko zaustavio i princ me je pitao da mu se pridružim na kafi. Pristala sam. On je iz Francuske, došao je u Beograd kao turista bez specijalnih namera. Tako sam počela da pričam sa osobom koja sedi na broju od deset cifara sa dva ili tri zareza, i osećala se kompletno impresionirano. Nakon nekoliko sati pala je odluka da se ponovo vidimo, razmenili smo sve kontakt informacije i razišli se. Možete da zamislite šok u mojoj glavi kada sam skontala šta se u stvari dešava. Ne smem da zaboravim da napomenem da sam ja u to vreme već godinu i po dana bila sam jednim jako dobrim čovekom koji me je ispunjavao kompletno i apsolutno. To je bila prava ljubav. Posle nedelju dana izlazaka sa princem pozvala sam ga da dođe kod mene da vidi moj skromni stan. Došao je punih ruku. Tako smo pričali o svemu, raspravljali o nekim sitnicama, dok nisam otvorila oči i skontala o čemu se radi. On ovde nije došao da bude turista koji sedi na parama, on je došao da nađe neku usamljenu dušu koja će da krene sa njim i da ukrasi mesto pored njega u njegovom dvorcu. Tada je sve postalo neprijatno, veštačko i odvratno. Dok sam bila u wc-u, princ je otišao u moju sobu i iz jedne od kesa koje je doneo izvukao mali milion crvenih latica, mirišljave štapiće, sveće i napravio 'atmosferu'. Kada sam se vratila onog trenutka kada je moja vilica pala na pod, čulo se zveckanje ključeva mojih roditelja kako se zabadaju ključeve u bravu. Ušli su i prvo što je moja mama uradia je – otvorila je prozor. Zvala me je. Ja sam došla i rekla da neće verovati ko je došao, i dok je ona ostala u šoku, morala sam da se vraitim u sobu jer je princ počeo da me zove. Ja sam mu rekla da se baš potrudio, da ne mogu da verujem da je sve to uradio. On se nasmejao i rekao da mora da ode do wc-a, međutim bio je u gaćama, a moj ćale se šetkao po kući. Princ je bez problema otišao u wc i bez javljanja, bez ičega zatvorio vrata. Moja keva je skontala situaciju. Moj ćale se nije ni trudio. Kada je princ došao u sobu, ja nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome ko je i šta je. Tada je moja keva napravila najmudriji korak u životu i ušla u moju sobu, javila se poštovanom princu i okrenula se ka meni i u isto vreme kada je izgovarala neku nebitnu rečenicu pokazivala kažiprstom na svoj nos. Okrenula sam se pogledala u njega i skontala da je njegov nos manji od mog malog prsta, a svi znamo onu staru. Bila sam zapanjena celom situacijom, toliko da sam odlučila da se probudim. Probudim! Sanjala sam i kada sam se probudila, sa moje desne strane krajičkom oka sam ugledala onog koga zaista volim. Nikakvi mirišljavi štapići ne mogu da zamene moju ljubav prema njemu. Zagrlila sam ga i bila zahvalna kosmosu što je odredio da ću sanjati ovakav san i time potvrditi svoju bezuslovnu ljubav! To jeste prava ljubav.

  4004 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Princ

  Možda ćete misliti da sam poludela, ali kada budete pročitali šta se desilo, počećete da rzmišljate o tome koliko je kompleksno i ne moguće zapaziti tolike detalje u takvoj situaciji, neću vam odati o čemu je reč, samo čitajte redom. Sve je počelo tako što sam jednom prilikom na tv-u uhvatila insert o ribolovcima i iako sam do tada uvek prebacivala kanal, počela sam da ga gledam. Radilo se o nekim jako bogatim prinčevima koji su uradili nemoguće. Recimo princ taj i taj, koji sedi na tolikim parama, jednom je upecao ribu koja je teška 80 kila tako što je bio u svojoj jahti i mirno precao kada mu se odjednom zakačilo nešto ogromno na udicu i počelo da vuče i njega i jahtu levo desno i pošto nije hteo da pusti, hteo je da vidi šta je to što ga vuče dovikivao je okolnim pecarošima da uzmu jahtu kada se on utopi. Međutim, uhvatio se za neku ručku i uspeo da nakon par sati umaranja ribe da zamahne toliko jako da je ispeo da izvuče ribu iz vode i to na kopno. Tada niko nije mogao da veruje, svi su mislili da je gotov, već sve skupilo mnogo ljudi. Par dana kasnije, šetala sam centrom Beograda, zauzeta svojim mislima išla da obavim svoje obaveze i na Terazijama u kaficu Biblioteka sa svoje desne stane sam krajičkom oka videla čoveka koji apsolutno liči na tog princa, kako sedi i pije espreso kafu. Pomislila sam kako sam luda ali sam odlučila da uđem i ako me sto njegovih vojnika ne zaustavi pre nego što uopšte dodjem do njega, da mu kažem da sam gledala emisiju o njemu i da sam bila zapanjena iako nisam ljubitelj pecanja. Na moje veliko iznenadjenje, nije me niko zaustavio i princ me je pitao da mu se pridružim na kafi. Pristala sam. On je iz Francuske, došao je u Beograd kao turista bez specijalnih namera. Tako sam počela da pričam sa osobom koja sedi na broju od deset cifara sa dva ili tri zareza, i osećala se kompletno impresionirano. Nakon nekoliko sati pala je odluka da se ponovo vidimo, razmenili smo sve kontakt informacije i razišli se. Možete da zamislite šok u mojoj glavi kada sam skontala šta se u stvari dešava. Ne smem da zaboravim da napomenem da sam ja u to vreme već godinu i po dana bila sam jednim jako dobrim čovekom koji me je ispunjavao kompletno i apsolutno. To je bila prava ljubav. Posle nedelju dana izlazaka sa princem pozvala sam ga da dođe kod mene da vidi moj skromni stan. Došao je punih ruku. Tako smo pričali o svemu, raspravljali o nekim sitnicama, dok nisam otvorila oči i skontala o čemu se radi. On ovde nije došao da bude turista koji sedi na parama, on je došao da nađe neku usamljenu dušu koja će da krene sa njim i da ukrasi mesto pored njega u njegovom dvorcu. Tada je sve postalo neprijatno, veštačko i odvratno. Dok sam bila u wc-u, princ je otišao u moju sobu i iz jedne od kesa koje je doneo izvukao mali milion crvenih latica, mirišljave štapiće, sveće i napravio 'atmosferu'. Kada sam se vratila onog trenutka kada je moja vilica pala na pod, čulo se zveckanje ključeva mojih roditelja kako se zabadaju ključeve u bravu. Ušli su i prvo što je moja mama uradia je – otvorila je prozor. Zvala me je. Ja sam došla i rekla da neće verovati ko je došao, i dok je ona ostala u šoku, morala sam da se vraitim u sobu jer je princ počeo da me zove. Ja sam mu rekla da se baš potrudio, da ne mogu da verujem da je sve to uradio. On se nasmejao i rekao da mora da ode do wc-a, međutim bio je u gaćama, a moj ćale se šetkao po kući. Princ je bez problema otišao u wc i bez javljanja, bez ičega zatvorio vrata. Moja keva je skontala situaciju. Moj ćale se nije ni trudio. Kada je princ došao u sobu, ja nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome ko je i šta je. Tada je moja keva napravila najmudriji korak u životu i ušla u moju sobu, javila se poštovanom princu i okrenula se ka meni i u isto vreme kada je izgovarala neku nebitnu rečenicu pokazivala kažiprstom na svoj nos. Okrenula sam se pogledala u njega i skontala da je njegov nos manji od mog malog prsta, a svi znamo onu staru. Bila sam zapanjena celom situacijom, toliko da sam odlučila da se probudim. Probudim! Sanjala sam i kada sam se probudila, sa moje desne strane krajičkom oka sam ugledala onog koga zaista volim. Nikakvi mirišljavi štapići ne mogu da zamene moju ljubav prema njemu. Zagrlila sam ga i bila zahvalna kosmosu što je odredio da ću sanjati ovakav san i time potvrditi svoju bezuslovnu ljubav! To jeste prava ljubav.

  Jul 15, 2014 4004
• 06 Feb 2014
  Matematika KRALJICA ŽIVOTA!

    Evo najzad teme koju najvise volim! MATEMATIKA! Možda zvuči smešno, ali zaista je matematika jedna od stvari o kojoj obožavam da pričam i diskutujem sa ljudima, čak i sa onima koji je ne vole. Svaki put kada neko pomene matematiku, u društvu se nađe neko kome padne mrak na oči i počne da priča o tome kako je to strašna nauka, koja postoji samo da bi nam zagorčala život, dok nikome do sada koga sam upoznala (a da je ne voli) nije palo na pamet da je baš matematika ta koja može da nam olakša život… Da počnemo od činjenice da je matematika pre svega grana filozofije koja označava nauku, logiku i rutinsko učenje. Kada se vratimo na sam početak, ona je trebala da olakša ljudima koji se bave trgovinom. Kasnije je postala deo svakodnevice, ali ne zbog toga da bi nam zagorčala život već baš da bi nam olakšala isti.   Podeliću sa Vama moj način gledišta. Posmatrajmo ove dve stvari: ŽIVOT                                    MATEMATIKA u životu imamo:                      u matematici: PROBLEM                                ZADATAK u životu imamo                       u matematici imamo MILION načina                        MILION načina da rešimo problem.                 da rešimo zadatak. U oba slučaja SAMO JEDAN NAČIN je PRAVI! Ili smo rešili zadatak tačno do kraja ili je zadatak netačan. Ili smo rešili problem u životu ili ga nismo rešili, već odložili. Zar ne?   Jako je prosto prelomiti tu činjenicu u glavi i tako u jednom trenutku matematika postaje nešto što je zaista važno! Svaka oblast iz matematike znači nešto, reflektuje se na naš mozak na neki čudan način. Od kako sam naučila da radim tu matematiku sistematično, rutinski, da ne pravim greške, tako sam počela i u životu mnogo manje stvari da odlažem, sve rešavam sada i odmah… Mnogo situacija uspevam da predvidim, ali to nije toliko važno koliko da svaki korak koji napravimo treba da bude tačan. Mnogo manje vremena sam izgubila od kako sam prvi put sela da radim matematiku i koliko sam je više radila toliko nisam htela da prestanem, samo sam bila uporna, nastavljala do kraja i nikad ne bih digla ruke na pola posla. Što se tiče energije, da li shvatate koliko više energije izgubimo razmišljajući o tome zašto nam nešto treba u životu (kao na primer matematika). Nije matematika samo nauka koja nas tera da usavršimo gledanje na probleme, već i sa psihološke strane utiče na nas. Osećaj je neverovatan kada znate da ste korak bliže rešenju koje ste tako dugo tražili.   Tužna je priča moje generacije. Većina živi u ubeđenju da nam ništa u životu ne treba i da je škola samo ulica. Koliko samo ima onih uspešnih ljudi koji su upisali fakultete da bi se borili sa naukom, da bi iznosili nove ideje – MALO! Svako može da kaže svoje mišljenje, i u kafiću i u autobusu i u parku, ali koliko njih je pristalo da od njega napravi nešto bolje? Da promeni nešto? Studenata ima raznih! I onih koji stalno idu linijom manjeg otpora i onih koji sve prihvataju zdravo za gotovo i onih koji su tu silom stvari, ali hvala bogu na onima koji nose tu potrebnu energiju u sebi da promene nešto.   Eto ja sam pokušala da promenim Vaš način gledanja na matematiku. Koliko je ona u stvari divna! Pa svuda u svetu je ISTA! Jezika ima raznih, istoriju da ne pominjem, tradicija, religije, i ostalog. Matematika je svuda ista, kao i sve što ima veze sa njom! Posle ćemo da pričamo o nalaženju posla bilo gde u inostranstvu, dobro plaćenih poslova, a zašto? Zato što retko ko hoće da ide putem kojim se ređe ide!!! Jedan dan, jedan zadatak!    Hajde da uvedemo smenu, da vidimo kako će svet izgledati kada na svakom koraku možemo da saznamo nešto novo, ali na ONOM nivou! J

  4805 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Matematika KRALJICA ŽIVOTA!

    Evo najzad teme koju najvise volim! MATEMATIKA! Možda zvuči smešno, ali zaista je matematika jedna od stvari o kojoj obožavam da pričam i diskutujem sa ljudima, čak i sa onima koji je ne vole. Svaki put kada neko pomene matematiku, u društvu se nađe neko kome padne mrak na oči i počne da priča o tome kako je to strašna nauka, koja postoji samo da bi nam zagorčala život, dok nikome do sada koga sam upoznala (a da je ne voli) nije palo na pamet da je baš matematika ta koja može da nam olakša život… Da počnemo od činjenice da je matematika pre svega grana filozofije koja označava nauku, logiku i rutinsko učenje. Kada se vratimo na sam početak, ona je trebala da olakša ljudima koji se bave trgovinom. Kasnije je postala deo svakodnevice, ali ne zbog toga da bi nam zagorčala život već baš da bi nam olakšala isti.   Podeliću sa Vama moj način gledišta. Posmatrajmo ove dve stvari: ŽIVOT                                    MATEMATIKA u životu imamo:                      u matematici: PROBLEM                                ZADATAK u životu imamo                       u matematici imamo MILION načina                        MILION načina da rešimo problem.                 da rešimo zadatak. U oba slučaja SAMO JEDAN NAČIN je PRAVI! Ili smo rešili zadatak tačno do kraja ili je zadatak netačan. Ili smo rešili problem u životu ili ga nismo rešili, već odložili. Zar ne?   Jako je prosto prelomiti tu činjenicu u glavi i tako u jednom trenutku matematika postaje nešto što je zaista važno! Svaka oblast iz matematike znači nešto, reflektuje se na naš mozak na neki čudan način. Od kako sam naučila da radim tu matematiku sistematično, rutinski, da ne pravim greške, tako sam počela i u životu mnogo manje stvari da odlažem, sve rešavam sada i odmah… Mnogo situacija uspevam da predvidim, ali to nije toliko važno koliko da svaki korak koji napravimo treba da bude tačan. Mnogo manje vremena sam izgubila od kako sam prvi put sela da radim matematiku i koliko sam je više radila toliko nisam htela da prestanem, samo sam bila uporna, nastavljala do kraja i nikad ne bih digla ruke na pola posla. Što se tiče energije, da li shvatate koliko više energije izgubimo razmišljajući o tome zašto nam nešto treba u životu (kao na primer matematika). Nije matematika samo nauka koja nas tera da usavršimo gledanje na probleme, već i sa psihološke strane utiče na nas. Osećaj je neverovatan kada znate da ste korak bliže rešenju koje ste tako dugo tražili.   Tužna je priča moje generacije. Većina živi u ubeđenju da nam ništa u životu ne treba i da je škola samo ulica. Koliko samo ima onih uspešnih ljudi koji su upisali fakultete da bi se borili sa naukom, da bi iznosili nove ideje – MALO! Svako može da kaže svoje mišljenje, i u kafiću i u autobusu i u parku, ali koliko njih je pristalo da od njega napravi nešto bolje? Da promeni nešto? Studenata ima raznih! I onih koji stalno idu linijom manjeg otpora i onih koji sve prihvataju zdravo za gotovo i onih koji su tu silom stvari, ali hvala bogu na onima koji nose tu potrebnu energiju u sebi da promene nešto.   Eto ja sam pokušala da promenim Vaš način gledanja na matematiku. Koliko je ona u stvari divna! Pa svuda u svetu je ISTA! Jezika ima raznih, istoriju da ne pominjem, tradicija, religije, i ostalog. Matematika je svuda ista, kao i sve što ima veze sa njom! Posle ćemo da pričamo o nalaženju posla bilo gde u inostranstvu, dobro plaćenih poslova, a zašto? Zato što retko ko hoće da ide putem kojim se ređe ide!!! Jedan dan, jedan zadatak!    Hajde da uvedemo smenu, da vidimo kako će svet izgledati kada na svakom koraku možemo da saznamo nešto novo, ali na ONOM nivou! J

  Feb 06, 2014 4805
• 06 Feb 2014
  Svet oko mene!

  Ponekad se zaustavimo u vremenu i prostoru i zapitamo se šta smo uradili pametno u poslednje vreme. Da li smo pametno postupili u određenim situacijama? Da li smo dovoljno ozbiljno pristupili problemima koji nas prate svakodnevno, kao i obavezama? Da li smo doveli svoj život na viši nivo u odnosu na predhodni period? Usponi i padovi su normalni. Treba imati objektivan način gledanja na svet oko nas. Stvoriti realnu sliku svega što nas okružuje pa tada i doneti pravu odluku za rešenje situacije. Posmatrala sam ljude oko sebe dok sam obavljala svoje dnevne zadatke, obaveze. Zaključila sam da ljudi ili previše pažnje posvećuju svom ponašanju u javnosti ili uopšte ne obraćaju pažnju na sebe i prave rutinske greške, naravno vezane za običan život, nas smrtnika.   Pre neki dan sam se vozila gradskim prevozom i po prvi put posle dužeg vremena obratila pažnju na ljude oko mene. Bila sam na srednjim vratima. Face svih ljudi su bile relativno sumorne. Ljudi su bili depresivni, vraćajući se sa posla, dok su neki išli na njih. Svi su gledali jedni na druge sa određenom dozom ogorčenosti, zajedljivosti, ostali su bili distancirani od realnosti. Pored mene je stajao mlad čovek koji je pričao telefonom, što mi na prvi pogled nije uopšte bilo čudno. On je bio predstavnik onih ljudi koji obavljaju svoje dodatne obaveze između onih glavnih. Jedna starija žena je konstantno stajala na vratima i već nekih pet, šest stanica se nije pomerala odatle dok su ljudi pokušavali da uđu i izađu iz autobusa kroz nju. Nije uopšte obratila pažnju na to kakav je ona objekat u svetu oko sebe i koliko pomaže odnosno odmaže situaciji. Nije bila svesna svog postojanja u tom autobusu.  Posle nekog vremena opet sam se osvrnula oko sebe, ljudi su se izmenjali. Kad god bi u autobus ušao neko ko odudara od ljudi oko mene svi bi ga gledali kao da je sa druge planete (što nije dokazano), bez obzira sa bolom koji ta osoba možda nosi sa sobom, kao i svi mi. Dok sam vatala beleške u svoj nevidljivi notes, još uvek sam čula glas onog mladog čoveka. Kada sam se okrenula, on je još uvek pričao. Recimo da sam u tom autobusu provela oko sat vremena. On je još uvek pričao. Posle par minuta su u autobus ušle neke devojčice, ni manje ni više nego srednjoškolke, koje su se zahvaljujući njihovim živahnim hormonima kikotale i smejale na sav glas, ne obraćajući pažnju na čoveka koji jedeo do njih sa crnom pločicom na grudima. Oči su mu bile pune tuge, ko zna zbog čega, a opet je svima bilo jasno. Ljudi nemaju izbora. Opet nepažnja! Sasvim sam mirno stajala sve vreme i strpljivo izoštravala granice između ljudi, to mi nikada nije bio problem. Volim da iskritikujem! Izašla sam iz autobusa i u muku napustila taj objekat u kome neprestano cirkuliše ta čudna energija ljudi koji su isuviše okupirani samima sobom da bi razmeli ostale.   Ovaj blog može da bude i dublji ali moja misao je kompletirana poslnjom rečenicom koju svi možemo da razumemo. Kada bismo samo malo više pažnje i koncentracije posvetili stvarima koje redovno prolazimo i činimo, bili bismo mnogo manje nesrećni u pauzama između njih.   Volela bih da čujem Vaše mišljenje!

  3992 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Svet oko mene!

  Ponekad se zaustavimo u vremenu i prostoru i zapitamo se šta smo uradili pametno u poslednje vreme. Da li smo pametno postupili u određenim situacijama? Da li smo dovoljno ozbiljno pristupili problemima koji nas prate svakodnevno, kao i obavezama? Da li smo doveli svoj život na viši nivo u odnosu na predhodni period? Usponi i padovi su normalni. Treba imati objektivan način gledanja na svet oko nas. Stvoriti realnu sliku svega što nas okružuje pa tada i doneti pravu odluku za rešenje situacije. Posmatrala sam ljude oko sebe dok sam obavljala svoje dnevne zadatke, obaveze. Zaključila sam da ljudi ili previše pažnje posvećuju svom ponašanju u javnosti ili uopšte ne obraćaju pažnju na sebe i prave rutinske greške, naravno vezane za običan život, nas smrtnika.   Pre neki dan sam se vozila gradskim prevozom i po prvi put posle dužeg vremena obratila pažnju na ljude oko mene. Bila sam na srednjim vratima. Face svih ljudi su bile relativno sumorne. Ljudi su bili depresivni, vraćajući se sa posla, dok su neki išli na njih. Svi su gledali jedni na druge sa određenom dozom ogorčenosti, zajedljivosti, ostali su bili distancirani od realnosti. Pored mene je stajao mlad čovek koji je pričao telefonom, što mi na prvi pogled nije uopšte bilo čudno. On je bio predstavnik onih ljudi koji obavljaju svoje dodatne obaveze između onih glavnih. Jedna starija žena je konstantno stajala na vratima i već nekih pet, šest stanica se nije pomerala odatle dok su ljudi pokušavali da uđu i izađu iz autobusa kroz nju. Nije uopšte obratila pažnju na to kakav je ona objekat u svetu oko sebe i koliko pomaže odnosno odmaže situaciji. Nije bila svesna svog postojanja u tom autobusu.  Posle nekog vremena opet sam se osvrnula oko sebe, ljudi su se izmenjali. Kad god bi u autobus ušao neko ko odudara od ljudi oko mene svi bi ga gledali kao da je sa druge planete (što nije dokazano), bez obzira sa bolom koji ta osoba možda nosi sa sobom, kao i svi mi. Dok sam vatala beleške u svoj nevidljivi notes, još uvek sam čula glas onog mladog čoveka. Kada sam se okrenula, on je još uvek pričao. Recimo da sam u tom autobusu provela oko sat vremena. On je još uvek pričao. Posle par minuta su u autobus ušle neke devojčice, ni manje ni više nego srednjoškolke, koje su se zahvaljujući njihovim živahnim hormonima kikotale i smejale na sav glas, ne obraćajući pažnju na čoveka koji jedeo do njih sa crnom pločicom na grudima. Oči su mu bile pune tuge, ko zna zbog čega, a opet je svima bilo jasno. Ljudi nemaju izbora. Opet nepažnja! Sasvim sam mirno stajala sve vreme i strpljivo izoštravala granice između ljudi, to mi nikada nije bio problem. Volim da iskritikujem! Izašla sam iz autobusa i u muku napustila taj objekat u kome neprestano cirkuliše ta čudna energija ljudi koji su isuviše okupirani samima sobom da bi razmeli ostale.   Ovaj blog može da bude i dublji ali moja misao je kompletirana poslnjom rečenicom koju svi možemo da razumemo. Kada bismo samo malo više pažnje i koncentracije posvetili stvarima koje redovno prolazimo i činimo, bili bismo mnogo manje nesrećni u pauzama između njih.   Volela bih da čujem Vaše mišljenje!

  Feb 06, 2014 3992
• 25 Jan 2014
  MALI DIGITALNI MI!

    MALI DIGITALNI MI!   Moram da podelim nešto sa ljudima koji su spremni da čitaju! Nadam se da ćete se složiti samnom oko sledećeg i da ćete mi pomoći da od sada pa na dalje uradimo zajedno nešto i više nego korisno za budućnost! Dani su mi puni nekih obaveza i stalno idem sa jednog kraja grada na drugi pa tada i prolazim kroz razne krajeve, opštine, uličice, parkove i čudno, baš kroz te parkove prolazim isuviše lako i brzo. Nema dece koja se zaleću u mene, nema lopti od kojih se cimam da me udare, nema one graje koju svi u dnu srca nosimo od detinjstva. Prazno! Ljuljaške se same ljuljaju zahvaljujući vetru, zapuštene vrteške polako rđaju, pesak se pretvara u livadu, a izliven beton na terenu za fudbal obično je prepun lišća i raznih otpada. Boli me srce kada pomislim samo šta bi nama kao klincima palo na pamet sve da radimo kada bi samo uhvatili priliku. Toliko novih konstrukcija izgrađenih samo za decu su pune narkomana koji traže prazno mesto da na miru stondiraju, zaboravljajući na vreme u kom smo svi mi živeli i slobodu koju smo imali u SVEMU! Ne kažu bezveze da deca imaju najbujniju maštu. Zašto? Zato što NAS niko nikada nije sputavao u onome što smo poželeli, kada je reč o igri i o ludorijama! Radila sam mnogo sa decom sticajem okolnosti i imajući jednu sliku u glavi očekivala sam da će mi se život kada sam u njihovoj blizini pretvoriti u beskonačnu maštariju u kojoj sam nekada i bila, kao dete. Zanemela sam kada sam videla i osetila šablon u kom se današnja deca nalaze, ona onako nevina, ne znajući za drugačije. Današnja deca u rancu nose tablete, treniraju palčeve i kažiprste igrajući moderne igrice na Sony-ju, dok njihovi roditelji kao da se takmiče čije će dete više sati dnevno da provede zračeći se ispred računara! Kada sam bila dete, takmičili smo se ko ima lepši rukopis, upisivali smo se jedni drugima u spomenare, imali smo opipljive slike svega što smo prošli i svega što smo radili, dok se danas deca takmiče u tome ko ima bolji telefon, ko ima noviju verziju poznate igrice i ko je ostvario bolji rekord u nekoj igrici i ko ima bolje i skuplje patike... Krivim roditelje iako i sama to nisam, zato što umesto da usmere decu da treniraju nešto i duhovno, timski, društveno se uzdižu, kupe im kompjuter. Naravno da će deca da se zadovolje time jer je to zanimljivo i beskonačno lutanje po svemu što može Google pretraživač da nađe, ali tako je i njihova mašta koja time bude blokirana i sputana. Poremećen sistem svega što i roditeljima može da uskrati pa zatim i dalje odatle ali umesto da idu linijom manjeg otpora treba da se sete da će to njihovo dete jednog dana postati čovek i treba da se zapitaju KAKAV! Sve ostaje na njima! Deca su zakon! Treba im pružiti sve i praviti od njih dobre, kvalitetne ljude, a ne iskompleksirane senke koji žele samo svoju korist, a u to se, dragi moji ovaj svet pretvorio! Osvrnite se po parkovima! Dragi roditelji, decu za ruku pa pravac park, igra! Hajde da zajedno širimo vidike i unapredimo sebe pa i svet oko nas! Budite pametni!   Želim da zahvalim Marku M. i Stefanu M. što su mi pomogli da skupim hrabrost da se suočim sa realno iskrivljenom slikom stvarnosti koju ne želimo da prihvatimo.

  2043 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  MALI DIGITALNI MI!

    MALI DIGITALNI MI!   Moram da podelim nešto sa ljudima koji su spremni da čitaju! Nadam se da ćete se složiti samnom oko sledećeg i da ćete mi pomoći da od sada pa na dalje uradimo zajedno nešto i više nego korisno za budućnost! Dani su mi puni nekih obaveza i stalno idem sa jednog kraja grada na drugi pa tada i prolazim kroz razne krajeve, opštine, uličice, parkove i čudno, baš kroz te parkove prolazim isuviše lako i brzo. Nema dece koja se zaleću u mene, nema lopti od kojih se cimam da me udare, nema one graje koju svi u dnu srca nosimo od detinjstva. Prazno! Ljuljaške se same ljuljaju zahvaljujući vetru, zapuštene vrteške polako rđaju, pesak se pretvara u livadu, a izliven beton na terenu za fudbal obično je prepun lišća i raznih otpada. Boli me srce kada pomislim samo šta bi nama kao klincima palo na pamet sve da radimo kada bi samo uhvatili priliku. Toliko novih konstrukcija izgrađenih samo za decu su pune narkomana koji traže prazno mesto da na miru stondiraju, zaboravljajući na vreme u kom smo svi mi živeli i slobodu koju smo imali u SVEMU! Ne kažu bezveze da deca imaju najbujniju maštu. Zašto? Zato što NAS niko nikada nije sputavao u onome što smo poželeli, kada je reč o igri i o ludorijama! Radila sam mnogo sa decom sticajem okolnosti i imajući jednu sliku u glavi očekivala sam da će mi se život kada sam u njihovoj blizini pretvoriti u beskonačnu maštariju u kojoj sam nekada i bila, kao dete. Zanemela sam kada sam videla i osetila šablon u kom se današnja deca nalaze, ona onako nevina, ne znajući za drugačije. Današnja deca u rancu nose tablete, treniraju palčeve i kažiprste igrajući moderne igrice na Sony-ju, dok njihovi roditelji kao da se takmiče čije će dete više sati dnevno da provede zračeći se ispred računara! Kada sam bila dete, takmičili smo se ko ima lepši rukopis, upisivali smo se jedni drugima u spomenare, imali smo opipljive slike svega što smo prošli i svega što smo radili, dok se danas deca takmiče u tome ko ima bolji telefon, ko ima noviju verziju poznate igrice i ko je ostvario bolji rekord u nekoj igrici i ko ima bolje i skuplje patike... Krivim roditelje iako i sama to nisam, zato što umesto da usmere decu da treniraju nešto i duhovno, timski, društveno se uzdižu, kupe im kompjuter. Naravno da će deca da se zadovolje time jer je to zanimljivo i beskonačno lutanje po svemu što može Google pretraživač da nađe, ali tako je i njihova mašta koja time bude blokirana i sputana. Poremećen sistem svega što i roditeljima može da uskrati pa zatim i dalje odatle ali umesto da idu linijom manjeg otpora treba da se sete da će to njihovo dete jednog dana postati čovek i treba da se zapitaju KAKAV! Sve ostaje na njima! Deca su zakon! Treba im pružiti sve i praviti od njih dobre, kvalitetne ljude, a ne iskompleksirane senke koji žele samo svoju korist, a u to se, dragi moji ovaj svet pretvorio! Osvrnite se po parkovima! Dragi roditelji, decu za ruku pa pravac park, igra! Hajde da zajedno širimo vidike i unapredimo sebe pa i svet oko nas! Budite pametni!   Želim da zahvalim Marku M. i Stefanu M. što su mi pomogli da skupim hrabrost da se suočim sa realno iskrivljenom slikom stvarnosti koju ne želimo da prihvatimo.

  Jan 25, 2014 2043
• 24 Jan 2014
  Barem jedna dokazana ljubav

  U tom periodu mog zivota mislila sam kako je sve izgubljeno. Nema sanse da se desi neko cudo i da ja, vec devojka u dvadesetim godinama upoznam nekog novog, nekog ko zaista zasluzuje da zakoraci u moj zivot, do tada jako orjentisano – dezorjentisan, da sazna sve tajne prolaze pecine mog zivota kao i zasto bih bas ja bila ta koju bi voleo i postovao. Nisam nikada planirala da se udam mlada i nikada nisam razmisljala o tome da treba da se skrasim sto pre, vec da uzivam, ali iz iskustva znam da je mnogo lepse prolaziti kroz neke trenutke u zivotu sa nekim pored sebe. Taj period je bio ispunjen gorcinom koju bih tek tako iskalila na drugovima koji su mi bili najblizi. Zasto ne moze da bude lako? Zasto ne mogu da se zaljubim? Oni bi za svaki moj ispad okrivili PMS. Ceo taj delic mog zivota sam spakovala u minijaturni kovceg i sahranila sa osmehom na licu mastajuci i dalje o toj neprocenjivoj ljubavi. Ljudi obicno ostanu nemi kada ih pitas: ,, Da li znas sta znaci voleti?’’. Razmisljala sam mnogo o ljubavi. Najvise o greskama koje prave parovi. Mogla sam da uvidim greske i da ih definisem sebi, kako ih ja ne bih pravila. Uvek bih bila u pravu kada bih sudila o tome koliko danasnje devojke preteruju u svojim stavovoma, dok roditelji ignorisu svaku sumnju da bi trebalo nesto preduzeti pre nego sto ceo svet postane jedna velika kutija za AIR MAX patike.   Tako sam, ogorcena sumnjama da i sama ne postanem takva, naucila da razlikujem situacije, grese kao i da ih i sama ne pravim. Najzad sam bila zadovoljna sobom. Uspela sam u misiji da se samoobucim da budem realnija u nekom mozda buducem sukobu. Dok sam i dalje zelela decka, vezu, ljubav. U srzi te navale razlicitih misli i osecanja u nekom trenutku bih pomislila da prava ljubav ne postoji. Da su je izmislili oni na raznim tripovima zaljubivsi se sami u sebe. Ili mozda oni kojima jee samo jedna pozitivna stvar u zivotu bila potrebna da ih izvuce iz ponora. Vrlo brzo bih se nakon tih momenata zagledala u svoje lice u ogledalu i shvatila koliko postoji ljudi u mom zhivotu koje volim i za koje bih srce dala. Dakles nemoguce je da je ljubav samo jedna u zivotu.   Spremna da zakoracim u novi dan koji cu takodje ispuniti nekom svojom omiljenom bojom jednog hladnog dana upoznala sam njega. Sada je on taj koji izazove navalu leptirica u stomaku svaki put kada pomislim na njega cak i posle ovoliko vremena. Sada je on taj zbog koda srecna otvorim oci rano ujutro. Sada je on taj koji me voli i kog volim bezuslovno. Meni je to dovoljan dokaz da ljubav postoji!

  1253 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Barem jedna dokazana ljubav

  U tom periodu mog zivota mislila sam kako je sve izgubljeno. Nema sanse da se desi neko cudo i da ja, vec devojka u dvadesetim godinama upoznam nekog novog, nekog ko zaista zasluzuje da zakoraci u moj zivot, do tada jako orjentisano – dezorjentisan, da sazna sve tajne prolaze pecine mog zivota kao i zasto bih bas ja bila ta koju bi voleo i postovao. Nisam nikada planirala da se udam mlada i nikada nisam razmisljala o tome da treba da se skrasim sto pre, vec da uzivam, ali iz iskustva znam da je mnogo lepse prolaziti kroz neke trenutke u zivotu sa nekim pored sebe. Taj period je bio ispunjen gorcinom koju bih tek tako iskalila na drugovima koji su mi bili najblizi. Zasto ne moze da bude lako? Zasto ne mogu da se zaljubim? Oni bi za svaki moj ispad okrivili PMS. Ceo taj delic mog zivota sam spakovala u minijaturni kovceg i sahranila sa osmehom na licu mastajuci i dalje o toj neprocenjivoj ljubavi. Ljudi obicno ostanu nemi kada ih pitas: ,, Da li znas sta znaci voleti?’’. Razmisljala sam mnogo o ljubavi. Najvise o greskama koje prave parovi. Mogla sam da uvidim greske i da ih definisem sebi, kako ih ja ne bih pravila. Uvek bih bila u pravu kada bih sudila o tome koliko danasnje devojke preteruju u svojim stavovoma, dok roditelji ignorisu svaku sumnju da bi trebalo nesto preduzeti pre nego sto ceo svet postane jedna velika kutija za AIR MAX patike.   Tako sam, ogorcena sumnjama da i sama ne postanem takva, naucila da razlikujem situacije, grese kao i da ih i sama ne pravim. Najzad sam bila zadovoljna sobom. Uspela sam u misiji da se samoobucim da budem realnija u nekom mozda buducem sukobu. Dok sam i dalje zelela decka, vezu, ljubav. U srzi te navale razlicitih misli i osecanja u nekom trenutku bih pomislila da prava ljubav ne postoji. Da su je izmislili oni na raznim tripovima zaljubivsi se sami u sebe. Ili mozda oni kojima jee samo jedna pozitivna stvar u zivotu bila potrebna da ih izvuce iz ponora. Vrlo brzo bih se nakon tih momenata zagledala u svoje lice u ogledalu i shvatila koliko postoji ljudi u mom zhivotu koje volim i za koje bih srce dala. Dakles nemoguce je da je ljubav samo jedna u zivotu.   Spremna da zakoracim u novi dan koji cu takodje ispuniti nekom svojom omiljenom bojom jednog hladnog dana upoznala sam njega. Sada je on taj koji izazove navalu leptirica u stomaku svaki put kada pomislim na njega cak i posle ovoliko vremena. Sada je on taj zbog koda srecna otvorim oci rano ujutro. Sada je on taj koji me voli i kog volim bezuslovno. Meni je to dovoljan dokaz da ljubav postoji!

  Jan 24, 2014 1253