Pretraži blogove
Pogledajte i ovo
-
Burna i raznovrsnim lepim događajima bogata nedelja koja izmiče zapaprena je jučerašnjom sahranom devojke koja je umrla na dan kada je trebalo da se javi na posao, po odluci lekarske komisije čiji su je članovi osposobili proglasili sposobnom za rad. I to posle duge i jako,jako teške bolesti i uprkos svim onim nalazima, uputima, predlozima i mišljenjima njenih lekara, koji su preporučivali da bude penzionisana jer mora da se štedi ako želi da poživi.I ranije je bilo problema sa odlukama lekarske komisije ali se, kaže slomljena majka preminule devojke za čiju smrt njih okrivljuje, ona bunila- suprostavljala se lekarima, objašnjavala im, svađala se sa njima. Borila se!Posle zadnje lekarske odluke nije rekla ni jednu jedinu reč. Samo je ćutala.Za kraj ove crtice ostavljam samo jedno veeeeeeliko?Neka ga tumači kako ko hoće.Uostalom, za nju je ionako kasno. Jedino, možda, ali samo možda... možemo pomoći nekome drugome, ako ovakve priče širimo, ako postignemo da se čuju i da probudimo savest u onima koji odlučuju. Svejedno da li su to sami članovi tih komisija koje, kako se ispostavlja, odlučuju ne samo o životu, nego i o smrti ili su u pitanju oni koji donose odluke, za njih obavezujuće, da štede na bolovanjima, na radnim danima, na- zdravlju i brizi o zdravlju čoveka. ***Jedna druga mlada devojka, na sreću živa i zdrava, doživela je ovih dana takođe veliku nepravdu, kojoj je kumovao sistem u kojem živimo i u kojem nema pravde za čoveka koji ima sve kvalitete, radne i ostale, ali nema "zaleđinu". Pa nema kome da se obrati kada krene u borbu za pravdu, nego ide redovnim putem za koji se uvek ispostavi da je krivudav, naporan i strm, a uz to ponegde i meandrira. Pa se na tim krivinama i u tim meandrima pokvarenjaštva, pakosti, nepoštenja i zlobe, ma koliko bila slatka pobeda, na kraju oseti i sva gorčina te borbe s vetrenjačama u kojima se progonjeni izjednačava sa progoniteljem. Da bi bili siti i vuk i preostale ovce. Ona, zaklana ili priklana, biva kolateralna šteta.- Meni je najvažnije to da i dalje dobro spavam, dobro jedem, da umem da se smejem i da imam jednaku želju da budem doterana, lepa, i pored svega što mi se izdešavalo- kaže ova heroina borbe mrava i lava u kojoj je pobedio mrav, svesna još na startu odiseje zvane "mobing i kako da li se boriti protiv njega" i potencijalne opasnosti da će na kraju i mrav morati da plati cenu svoje hrabrosti da se odupre progonu i da kaže "ne".***Jutros sam napisala status na Fjesbuku, kivna na kreatore našeg obrazovnog sistema kojima je najvažnije da bubamo nepotrebne formule i sve one lekcije zaboravljene čim se dobije ocena, a ne uče nas osnovnim životnim premisama."Davno, a možda i za sebe samu kasno, čula sam savet koji nije samo stavka u domenu popularne psihologije nego i jedna od najvećih životnih istina- čovek MORA da bude najvažniji samom sebi i da najviše voli sebe sama. Jer, samo ako je tako, ako je on sam zadovoljan, srećan,a zahvaljujući tome i poletan i oran i nasmejan, tek onda će biti najbolji za one oko sebe, koje na svaki drugi način voli najviše. Tek onda kada adekvatno vodi računa o sebi, kada neguje svoju dušu, svoju misao i sve svoje na adekvatan način, sav onaj veliki deo sebe koji daruje, posvećuje, odvaja za druge, nikada neće smatrati žrtvom.Neću ovu afirmaciju da kvarim uplitanjem bilo koje druge,mada igrica nalaže tri, upravo stoga što želim da do onih koji se prepoznaju u njoj na onaj nepoželjan način, stigne savršeno jasna, čista i nedvosmislena. Baš onakva kakvu nam je daruje, pre svega narodna mudrost, a onda je oblikuje i definiše i nauka."Ne bih ja vas više zamarala niti vam skretala pažnju na druge stvari. I ove tri crtice, za onoga ko zna da ra.... čita, puna kapa. Blog g.Negoslave možete pratiti OVDE5837 Objavio/la Bibaaa
-
Našle se dve ludače u kafani u kojoj se samo plače. Da li od smeha ili od dima priča ide dalje blago se njima. Za mnogima tamo Laza plače al' Bože ni Dule ne zna s'njima šta će. Njih dve ko van priče al' bitno je da nisu CICE... Smeju se nabedjenim mačkama koje se odmah s vrata bacaju oko vrata, jadne su bile i ostće takve ... Što se muških tiče priča je jadna ne smeta im ni mali bata... Čast izuzetcima koji su BAJE al' priča ide dalje... Dve ludače se našle pa sad razmišljaju koja će kad da plače... Suze im teku ko niz reku što od smeha što od boli al' njima je bitno da se voli... Nije ih briga šta drugi misle puca im štikla tako one misle... Nižu se dani i mnoge noći one se nadaju da bolje će im vreme doći. Teše jedna drugu da ne misle na tugu smeju se noćima tamo nekim očima... I tako priča ide dalje i ko to zna dokle će da traje...4848 Objavio/la Bibaaa
-
Na autoputu Beograd- Zagreb, u Sremu, šezdesetak kilometara od Beograda, pored Save, nalazi se Sremska Mitrovica. Grad ima oko 60.000 stanovnika, a cela opština oko 100.000. Opština obuhvata i sela Divoš, Ležimir, Grgurevci, Čalma, Veliki Radinci, Martinci, Kuzmin, Gornja Zasavica, Mačvanska Mitrovica, Jarak, Nocaj i Ravnje.Sremska Mitrovica je jedan od najstarijih gradova u Evropi. Na uzvišenju zvanom Kalvarija arheolozi su otkrili tragove organizovanog života od pre sedam hiljada godina. To je grad sa tri imena (SIRMIUM, CIVITAS SANCTI DEMETRI, SREMSKA MITROVICA) i tri grba (anticki, srednjovekovni i savremeni). Veliki antički grad Sirmium koji se nalazio na mestu današnje Mitrovice, za vreme tetrarijuma bio je jedan od četiri prestonice Rimskog carstva, uz Rim, Milano i Nikomediju.U Sirmiumu koji je najpoznatiji istoricar 4. veka Amijan Marcelin nazvao "slavnom i mnogoljudnom majkom gradova" rodeno je nekoliko rimskih imperatora. U doba najveceg procvata Sirmiuma, u 3. i 4. veku, tu je postojala velika kovnica novca, raskošna carska palata, sa vodovodom i termama, hipodromom, pozorištem, amfiteatrom. Grad je zbog toga postao veliko arheološko nalazište i danas ga nazivaju "muzejom pod otvorenim nebom". Veoma vredni spomenici predstavljaju deo svetske kulturne baštine, a neki od njih, kao Suncani sat, jedinstveni su u svetu. Gotovo na svakom cošku u gradu su iskopine, a stanovnici kažu da ovde kad malo "zadeš" ašovom pod zemlju nadeš neku antiku. To stvara probleme seljacima i graditeljima jer ako prijave da su "natrčali na nešto", moraju da obustave radove i na tom zemljištu se otvara arheološko nalazište. Legenda kaže da se u toj oblasti navodno nalazi i zlatna kapija koja još nije pronadena, pa je kad god bi se ova prica aktuelizovala, po okolnim njivama zaticano je puno lovaca na blago sa sondama za metal u rukama. Posle niza vekova obavijenih istorijskom tamom, hunskih pokolja i požara, smenjivanja raznih vladara, grad je 1180. godine pripojen ugarskoj državi. Novo naselje dobilo je ime po srednjovekovnom manastiru Svetog Dimitrija, pa se najpre zvao Dmitrovica, a kasnije Mitrovica. Potom su se na vlasti smenjivali Turci, Ugari i Austrijanci, u doba Vojne granice Mitrovica je postala važno vojno i gradjansko naselje, a zatim i slobodan kraljevski grad sa potpunom autonomijom.Iz ovog perioda datiraju mnogi manastiri po Fruškoj gori (poseban blog cu o Fruškoj gori i manastirima). U Prvom svetskom ratu, nakon proboja Solunskog fronta, srpska vojska je ušla u grad 5. novembra 1918. godine, i time je Mitrovica zajedno sa Sremom i Vojvodinom ušla u sastav nove jugoslovenske države. Prvi pljačkaš banakaIz Sremske Mitrovice su i mnoge poznate ličnosti. Čuveni naši sugradjeni su glumci Petar Kralj, Mira Banjac, Borislav Pingovic, reditelj Petar Zec i Sinisa Kovačevic, čuveni arheolog Petar Miloševic, pevač "becaraca" Aleksandar Dejanovic,slikari Dragan Martinovic,Ivica Kovačic Štifla, te Mileva Maric Ajnštajn (tu se školovala)... Zanimljivo je da je odavde prvi pljackaš banaka u Titovoj Jugoslaviji, Slavko Ladjinovic o njemu cu napisati posebno blog . Most Sv.Irinija Centar grada4159 Objavio/la Bibaaa
Neko to odgore vidi sve
Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni a još čudnije kako često baš to malo nedostaje. Ono što nas raduje,uglavnom se nalazi u samom iščekivanju.To su trenuci koji zivot čine toplijim, dušu vesele i ispunjuju srce svakog čoveka. Po tome ih obično i pamtimo.
Po nekada te niti nikada ni ne dočekamo. Često se upitam da li se neke stvari možda ne dogode usled ogromne želje, da li jednostavno sagore u plamenu znatiželje?Jedno mi je sasvim izvesno, a to je da su to uglavnom obične i jednostavne stvari. Nečiji mio osmeh, toplina u očima i blaga reč, zaraduju nas toliko da od ispunjenosti imamo osećaj da ćemo dodirnuti nebo. Kao da se ponekada sam Gospod spusti u naše srce, darujući nam radost.Čovekova duša pati i boluje usled nametnutih kriterujuma, koji orobljavaju. Okovi su svuda u prostoru koji nas okružuje a vrlo često ih dobrovoljno stavljamo na sebe. Laž je zamenila istinu, međutim ona nikada ne može biti ništa osim laži , pa čak ni dobar plagijat. Ona jednostavno „šepa“ za istinom i nikada joj čak ni blizu ne prilazi.Jedini problem je u tome da li je prepoznajemo. Da li moramo da je prihvatimo, premda nam je ona uvek (opet lažno) prihvatljivija? Ljudi moji ! Previše je , kako bi se to žargonski reklo“ fola“, mađioničarenja i sitnih iluzija sa kojima se neprekidno susrećemo. To je bujica koja nosi sve pred sobom i koju jedino brana podignuta u ime nekog višeg ideala, iznikla iz dubine našeg bića može zaustaviti, a ta brana je upravo i sama naša volja, naša sloboda izbora.
Ovaj hladni rat, koji se vodi u surovoj borbi za rešenjem egzistencijalnih problema prekida se onog trenutka kada sami to poželimo. Kada uvidimo besmisao sve te jurnjave ni za čim, i shvatimo koliko samo gubimo sa svojim prevelikim ambicijama.Koliko ljudi povredimo, bliskih, nepoznatih, vođeni samo jednim ciljom koji se zove – uspeti. A zbog čega? Ne znamo. Ali obično to nije razlog zbog koga odustajemo. Razlog je zgarište u nama samima,praznina koju osećamo i sama savest koja beskompromisno opominje i zahteva.Čežnja nas ponovo vraća da se osetimo ljudima. Žal za nekim prošlim danima kada smo se radovali ,voleli i bili ispunjeni. Sve se to tada petvara u jedan bolni vapaj, vapaj koji oporavlja. To je krik za životom, kakav nam je u biti dat gde celokupna naša ličnost dolazi do izražaja i moli za samo jedno a to je, ljubav.
To je kap koja nikada ne preliva čašu. To je pozadina svih lepih gestova i uteha svih patnji i bola, mrva sreće koja je u stanju da apsorbuje more tuge, zrno soli koje daje ukus životu. To je najveća „sitnica“ zbog koje vredi živeti.Ona nam daje silu da radujemo druge jer kako kaže Didro „Najsrećniji je onaj čovek koji je učinio srećnima najviše drugih ljudi“.Daje nam osećaj da znamo kada smo potrebni našem prijatelju samo da bismo ga saslušali, obodrili. Ona je naša učiteljica,naš preobražaj.Ona se raduje u nama za svaku sitnicu i slavi je svojim vedrim osmehom.Daje nam da osetimo punoću života, kroz te trenutke i sitnice od kojih je satkan. Ipak ,mišljenja sam , da je vrlo često,i nemoguće da nam se do detalja ispuni sve ono što očekujemo.Prvo što smo u svojim zahtevima često iracionalni, a drugo što verovatno mnogo toga što želimo često ni za nas same nije dobro.
Mnogo je stvari koje ne zavise isključivo od nas.Ali naravno , čoveku uvek preostaje da se nada i veruje, jer kako bi to rekao Đorđe Balašević „ ... Neko to odgore vidi sve“.Ono što je definitivno na nama je da bessebično treba sebe da dajemo drugima i da ih radujemo a za nas će se već pobrinuti neko drugi.Osmeh i lepa reč zaista nekome mogu spasti život , zato ne gubimo vreme.
Related Blogs
-
Stjepan Mimica piše vrlo interesantne stvari.Ustvari čitav njegov život je vrlo interesantan.Slikar,pisac,i u poslednje vreme na samo njemu jedinstven način fotografiše Beograd. Jedinstven umetnik ..to je u današnje vreme teška obaveza..Nadam se da će oni koji to prepoznaju, sa uživanjem čitati njegove priloge. KO MI POPI TRISTA PIVA?! Eh, bio sam i ja pristojan građanin, pisao samo kad sam to zaista morao. A morao sam često. Dok sam, još u svom blogerskom predživotu, vodio neku malu firmu, nakuckao sam ogroman broj poslovnih pisama. Pisama, ne mejlova ‒ mejlačenje se zapatilo kasnije.Ruku na srce, ta moja poslovna pisma uopšte nisu ličila na poslovna pisma. Paradoksalno, mada pisana u najrazličitijim gardovima, takoreći kao stilske vežbice, ipak su baš u poslovnom smislu bila vrlo učinkovita. Po zatvaranju firme, njihove kopije sam, zajedno sa pristiglim dopisima, sahranio u brojne kartonske kutije, koje bih rado pobacao, ali ne mogu dok ih ne protrkeljišem i ne izdvojim vredna, pa i muzejski vredna pisma nekih znatnih ličnosti. Deda Pajinu rukopisanu auto-hagiografiju, naprimer. Slutim, međutim, da za taj poduhvat nikada neću naći dovoljno vremena i volje. A nekim čudom, jedno od tih mojih pisama sačuvalo se i u digitalnoj formi. Preživelo je mnoge kompjuterske havarije i voljna brisanja, prebaciovano je, ko zna koliko puta, iz razvaljenih kompjutera u novije i jače, baš kao što su narodne umotvorine prebacivane s artritičnih kolena na zdravija i mladja. Sad mi se čini da je to pismo dostojno Radio Jerevana, pa dakle može bez bruke i u ovaj blog. Poslao sam ga direktoru „Hemofarma", gospodinu Miodragu Babiću, krajem 1993. Valja ovde napomenuti da ta 1993. godina nije bila neka tek onako godina. Bila je možda najfantastičnija godina u novijoj srpskoj istoriji. Nakon pune dve decenije, sećamo je se s nevericom, a pismo koje sledi ubedljiv je dokaz da nam se odistinski desila. ------------------------------------------------------- Poštovani gospodine direktore, U sredu, 15.12.1993. obećali ste da ćete na račun moje firme uplatiti 1.800.000.000.000 dinara (hiljadu i osam stotina milijardi din.), kao protivvrednost ugovorenih 300 nemačkih maraka (tri stotine DEM). Na sreću, obećanje ste održali ‒ upravo toliko dinara uplatili ste već sutradan, dakle u četvrtak.Nažalost, u četvrtak, prema „Politici", a i u stvarnosti, za toliko dinara više nisu davali 300 DEM, nego 150 DEM.Nažalost, taj novac je uplaćen posle 14 časova, te je mogao da „legne" tek u petak.Nažalost, onih „300 DEM", u petak više nije vredelo 150 DEM, nego 90 DEM.Nažalost, samo teoretski ‒ na blagajni SDK nije bilo gotovine, a petkom slabo primaju virmane. Na sreću, službenici SDK sinula ideja ‒ telefonski prebaciti novac na nečiji tekući račun, pa onda uzeti čekove i s njima u robi (kojoj robi?) izvući više.Nažalost, na tekući račun ne primaju telefonski, a čekove ne daju na osnovu "petog primerka".Nažalost, morao sam da sačekam subotu.Nažalost, u subotu onih „300 DEM" više nije vredelo 90 DEM, nego 60 DEM. Nažalost, samo teoretski. Novac je, istina, stig'o, al' još nije leg'o.Nažalost, nije bilo druge nego da sačekam ponedeljak.Na sreću, u ponedeljak novac leg'o.Nažalost, u ponedeljak onih „300 DEM" više nije vredelo 60 DEM, nego 18 do 36 DEM.Nažalost, samo teoretski. Jer, u praksi (tj. banci), moglo je 50 milijardi u kešu (nešto manje od jedne marke po uličnom), a ostatak u 35 čekova (nula DEM po uličnom).Nažalost, nije moglo baš toliko čekova, bilo je tu nekih minusa...Moglo je tri čeka (2 piva, po kafanskom). S poštovanjem, Stjepan Mimica,direktor projekta „Ko je ko u Srbiji" P.S.Mojoj sekretarici i meni, ona dva piva baš legla, hvala.Da li ću ikada saznati ko mi popi ostatak, mislim onih 298 piva koja ste Vi pošteno platil? ------------------------------------------------------------Oct 06, 2013 4
-
Naslov je pesme o Deda Mrazu.Jesu li i vas već zasvrbele ruke da ukrasite, okitite u i oko kuće kuglicama svih boja,slatkim lilihipima,andjelima od papira i štatijaznam koječime vašu jelku i vašu kuću i oko nje.Jeste li već počeli da širite miiris i zazubice okolini pečenjem raznih kolačića. A vaše raspoloženje da li je i ono u skladu sa svim tim ili se već hvatate za glavu kako da izgurate sve praznike i poklone,da svi budu veseli i zadovoljni. Moj savet ako imate decu :sve neka bude jednostavno,jelka sa što više boja i lampica,pokloni skromni ali lepo upakovani,a jelo malo drugaćije ali ne preterano.I mirna Bačka. Ako nemate decu preporučujem da prespavate ove dane.Ne da ćete se najzad odmoriti i revitalizovati posle napornih dana,nego ćete uštedeti najmanje za toliko da odete na skijanje na Zlatibor ili suncanje u Portugalu. Ja spadam u onu prvu grupu sa decom.Da,da imam ih prilično.Moja Cali na čelu,pa deca bratovljeva,pa Caline drugarice i drugovi..sve se to lepo sakupi i kako imamo dosta mesta u bašti rastrči,raspeva i nasmeje do mile volje.Mi veliki sedimo,pijuckamo rujno vino i elaboriramo prošlu godinu,kad pre prodje.Deca porasla.Ne mogu ni da zamislim da Cali u Julu polazi u prvi razred! Dakle ukrasili smo skromno Prvo smo pekli kolače (postavicu recept) Cali je još i vežbala tortu sa jagodama i deda mrazovima(u sredini je Pavlova(za ovo mislim ne treba recept,slika govori sve) Onda venac na ulazna vrata koji smo sami napravili.a možete sigurno i vi sa malo truda. I naravno jelku smo okitili.Mnoge od ukrasa smo takodje sami napravili.Srebro iz spreja čuda radi na malo kartona isečenog u šta zelite,andjele,Sneška Belića,Zvezde... Možda ste već primetili da je drvo jelke ovde ustvari bor ali Cali ne zna za drugačije i to je njoj jelka.Ova je sa korenom i kad se završe praznici,vraća se u baštu. Onda smo juče još dobili i pismo od Deda Mraza. Ovde postoji svašta nešto za decu ,da komuniciraju sa njim.Telefonski poziv,pisma itd.Zar nije lepo za decu koja još veruju u to. Kao što je Deda Mraz napisao u pismu, on će doći kad Cali zaspi (naravno da onda:) Srećom ona ne zna kako su praznici lepi kad se to odvija zimi...to samo mi koji znamo zamišjamo, jer se eto i posle ovoliko godina boravka na Novom Zelandu nismo navikli Dočeku i Deda Mrazu usred leta. Ali kroz decu doživljavamo opet lepe trenutke iz uspomena Sretno i vama .Kao što rekoh prolete i ova godina ,pa vi razmislite kako ćete potrošiti buduće vreme. U zdravlje i veseljeDec 14, 2013 2
-
By Daca S. mala sam na "onom" sajtu jednog prijatelja, čak i više od toga. Ime mu je bilo Nikola, zvani Miki. Znao je samo Mio za njega. Rekao je da je došao da traži cice, a inače Miki se najviše ložio na plesačice. Voleo je plavuše... ali ništa manje crnke... ali ni crvenokose nisu bile loše... jednom je naišao na jednu koja kao da je Zorici Brunclik nešto u rodu... posebno mu se dopalo kad je gledao jednu cicu kako pleše sa partnerom... i tada je shvatio da mora naučiti da igra: Zli jezici su bili skloni tome da kažu kako je MIki bio lažnjak. Kako kleveću...Dec 06, 2014 16 -
Дневникми листајући (састав на тему . . . шетну) ко резултата уистину примереног понашања удруштву, аутобусу, продавници,наплажи, те улицом, дозволила ми мила Ташта, док несложи пасијанса, да се малко пропатикам нековече крајмора у лаком касу,знате оно,пета предпрсте ,па наново, док је кондицие, онако ушорцу и сливлес мајици да ми уоче нови татуу (којим прикривам све млићкавије бицепсе и трицепсе ) те рутавос екстрема (кото воле) кад већ коса ме неће утом 1 мој климави исписник ,малтез, те ома на сва уста по влади националиста развуче.чито вели уновинама да је лебац поскупио.а & вода. -чекај о чему причаш, помирљивоћу -ма и они ко лабуристи само обећавају а кад и изаберемо ома лажу исто, распаљенће - ма мора да си чито старе новине ,тешимга - ма какви старе донео ми син он и купује па ми кад му се накупе довезе и онда у клозету лепо намиру се информишем оновостима ,указује - ипак мислим да је датум био малко старији нањима,инсистирам - па шта ако је ибијо ,важно је да лажу ,упоран - ха, политичари ко политићари , велим да не ћутим,а видим ћао памети код мојега исписника ,јер поменуте насушне потребе (хлеб,вода)има две године како им цена мирује.богами новине беху неке са брадом - шећер ме нагазијо изгледа , наставља,само лочем воду а онда пишкам јер и простата ми отказује полако,тако да те нечуди ако скренем у камењар намоменат - ма само дај себи одушка а немарим и да ти се придружим по питању уринирања ,прихаватам - чега , гледаме упитно - ма то да и заједно онако удујету отресемо свако свог за себе ,појашњавам - ааааааа,тако реци,слабије и чујем, прихвата прдуцкајући - чујем оћете дупе ,шалим се,добро да мирис ветрић рибама одува - ма морам зато се и шетам увече да лепо излуфтирам црева па онда спавам угодно ништа ме не подупире изнутра, детаљанће - то ти је паметно јер ако сам себи не угађаш коће утом њих три са ногама до врата ,голишавих стомачића ,немице ,на њиовом језику се кикоћу све се палме зањима окрећу ,обиђошенас устампеду - ето јеси их запазио,немисле како ће им бубрези зазепсти тако младим па кад остаре ето проблема, поучноће - ма ове генерације непланирају да остаре ,живи се сада ,а сутра , када је то ,питајусе ,ја појашњавам - е извини нешто ме заврће стомак идем кући ,напречацће, те сврну у његов сокак потпрашених пета . . . . гледам око себе никог на променади проређени трчачи ,радни данје, па ија кретох ка стану разгибавајућисе као,успут. сокак узан, тротоар немош се мимоићи, а ја откако ме је има томе 1 несавесан возач бијо размазо на пешачком прелазу па попих хоспитала пар месеци искрљан нипокоју цену више коловозом неходам него се обазриво крећем тротоаром ко и овог пута но посебно водећи рачуна о истуреним кованим решеткама на прозорима куућа да их не очешем.утом у исти сокак нека весела група женскаћа бану по бучностим закључујем да су малко насисане, певају ,кад оно јапанке, ко бонбонице севају бутке и подикоји сисић, па ми се у мимоходу насмејане обраћају нањином а ја каваљерски им узвраћам нанашем балканском па се кад прођоше окренух да их мушки одмерим одназад и утом . . звиз челом у једну од поменутих решетки. Свици изочију кренуше а и осетих топлину крви која ми се оросила на повисоком челу. И шта сад изађем укомаду истана са благословом миле ми Таште острвљене, а враћам се разбијеног чела и крвав након непуног сата оцуствовања истана. Уистину нетреба ме пуштати самог никуд, а посебно . . . . уизлазак ноћни.Dec 29, 2013 1
