састав на тему . . археолошку спримесом
да невелика, историјским садржајима бременита, плута melitae (малта) вазда у истом месту, окружена плаветнилом воде, познатоје.судбина, случај, шта ли, усмери ме к њој и евоме доконог, трајем. како ми је археологија хоби, наилазим на безброј фосила собзиром да су острвске стене претежно седиментног порекла.у једној таквој уочих пар инча дуг фосил кости ребрастог облика, који обрадих, и сада је део моје овдашње збирке. међутим, сатом бившом коском, у мој живот увукао се неки немир, кои ме, склоног маштању и приповедању усмери ка могућој алтернативи настанка имена наше Прамајке. нетреба сметнути с ума да се Melitae укотвила у тежишту медитеранског басена, пупку старог света, па је као локација ове приповетке . . . посве могууућа. Елем,
кишно неко јутро, никакво, рођено за јеб, кад би се имало кога, приједу се Адаму чворкова јаја.уочи он на повисоком дрвету гнездо, онако виси скраја. у та времена чворци нису били геџави, ко данас, били су ко пиргаве морке, па су им и муда била заносних димензија. наравно мердевине још нису биле осмишљене, а о телецелу ни говора да позове Творца својег да му помогне у савлађивању висинске разликје.него, узвере се Адам укрошњу и таман да зграби чворка зајаја, једна недовољно димензионисана грана на коју се ослонио, кврц, и поменути, безјаја, суну суноврату, пуче оледину и обезнанисе.утом Творац, иако преокупиран стваралаштвом (свет и друге ситнице), уочи на психомонитору Адама како се излежава утрави. телетранспорује се на локацију и све указује да је дијалог међњима овако текао
- опет забушаваш, Адаме, а радне обавезе
- ма кое црно забушавање, хтеде да компарише Адам али се присети да боје још нису издефинисане
- сјебах се са дрвета, но се обсети да ни јеб као радња није утановљен
- и сав се покрљах
-опа бато, сад ћу ја да те комплетирам, Адаме, волео је Творац да га зове тим именом, јер док га је стварао вазда му је на уму била узречица, а да му дам нос, а да му дам уши, а да му дам . . .
елем, завуче Творац руку уАдама и стручно констатова само једно скљано ребро, те извади крхотине и баци и утраву
- дишсе Адаме опет си океј
- свака част, сервилно ће Адама, него да те замолим, кад си већ овде, направи ми неког да ми припрема храну, да се окотога недрндам, те да ажурније могу да реализујем радне обавезе.
- биће проблема чим вас више буде, указа Творац
- ма не бригешај, суну Адам, ја ћу се лако прилагодити тој особи, а ако се баш буде дрчила, у моменту се присетиу праве речи, креснућује
- дообро, немарим,на Твој ризик и заједничку последицу, одлучи Творац, па се на тренутак замисли . . . . . изгледаће ко ити, но са малим телесним разликама, сад се и Творац присети нових термина, имаће рецимо две сисе да има зашта да се уватиш кате, рецимо налеђи носи преко потока, а имаће и рупу међу ногама да ми не одбруси коти, заболе ме кривак, кад јој будем задао неки посао, а ја баш све чујем. него да одрадимо посао, додај ми истраве парче тих твојих одбачених сломљености.
дохвати Адам комад крхотине и пружи Творцу. учини Овај себи знан гест и . . гле чуда
- Ево, рече Творац, тражиоси , добијоси
то Ево, након множине миленија јотовања и палатализације поста и оста Ева.
наставак описа догађања која потом уследише, мислим, био би смор за читаоце, а искрено и сумњам да би моја скромна маштовитост била устању да колоплетни главозбуњ званично назван историја , текстом, иоле поуздано, дочарам.