састав на тему . . . невере
како невиност није била предуслов за брачну срећу моја једна рођакиња удаде се усуседно село за лепог младог и имућног, ал срамежљивог здраво. Ко девојка је био тај мој роћак вуле.а она, ватра буктећа, што на уму то на друму, што осмисли то и оствари, док он некако . .гњецав бијо.
Кућа цветала уњој све блистало,ал брак јалов.једно другом су набеђивали грешку одоле. Тада још није бијо обичај да доктори вагају које неисправан. Онаје мислила да може јер је пре вулета ималапар чишћења наравно мужу непријављени. Додуше он срамежљив није ни питао зате безобразне речи, па зарад чега се онда фаалити, резоновалаје.
И полагацко . . .наста куршлус брачни.. .
Он се пропијо ( а шта друго) а она се прошвалерисала здобошарем савом, ал да се незна. Наравски цело је село отом приповедало, чуо и мој рођак вуле, али ние маријо, било му сведно, јер кућа је била уредна,а каткад су и легали заједно, он и рођакињами.
И такојим . . живот хоодо . . .
А онда једног фебруара она га обрадова даје занела. Одњега није било срећнијег на кугли земаљској, целој. Престаоје да одлази укафану, а и пиће је алалијо и сав се здао у исчекивање наследника, јер је знао ако га икад буде, биће син.
И устину негде октобра, свињокољи били ујеку, пуна кућа помагача јер је требало ту месину истранџирати, њу заврне трбу и док су тркнули по баба даринку која је умела да прима бебе, рођакиња моја се укујни напатосу , породила сама.
И било . . .мушко. . . .
Ома кои дан поселу се пронела вест да је мали пљунути добошар,
уши клонпаве а и гадан нањега. Чуо то и рођакми ал само руком одмано и казо
- дете ко дете само кад пиша прекоглаве.
Како се није једијо да се види, село малко олајавало па прешло надругу тему.крстише га срећко јер им унесе поновну радост укућу. Рођакињамисе сва здала детету, а татавуле тек сада постао прави муж. Какосу обое били радни кућа им сину новим сјајем, ми деца срећка никад ни нисмо звали друкчије, него добошаров, нити се неко једијо збогтог, нит нам ко замеро.
Одрастасмо заједно у истом сокаку, дирали исте девојчице кад зато стасасмо, године се слагале једна надругу . . .добошаров се ожени, добише близанце , синове.
А њи двое, рођакињами и вууле остарише заједно и сећам их се , недељом кад се оперу па обучени крену уЦркву, иду сред сокаком и држесе зашаке, што баш и ние бијо обичај уњиовом окружењу
- вид наши голубова, коментарисали су спенџера ил склупа предкућама ,завидни, а Они се само нато смешкали, задовољни.
Па сад нерецте да лична срећа понекад може канути и из . . славине тууђе.