састав на тему . . . судбинску
њега сам упознао тамо спочетка 6десетих века кљокнутог у аули Бгд Арх .факултета посредством кума ми Дрнде, тадањег цимера.били смо бруцоши, додуше ја са комшијске грађевине па навраћо да кодњи гледам женске.коднас и било,а ко и да ние мис'им ,да невређам. биоје, Tуца се звао, пар година однас старији, техничар из привреде који кад је видео на послу како су инжињери павиглу,решио да прекине аргатовање и отпочне да се истудира на бази науке,причаонам.па ди пукне . .син православног попа изНадаља онако растегнут у дивану, онижи набијен, главе ко пун месец, међутим надасве дружељубив и комуникативан постао нам је стално друштво и сећам га се као поузданог колеге током тих заједничких бгдских година.
па се разиђосмо . . . . уз повремене контакте.
у деценији касније, пак, повезао нас заједнички пројекат.ја већ ожењен, дете, а он још у дилеми шта да уради. дружијо се додуше сједном, што имала и дете однеког , калкулисо женидбу па му Отац поопа поручивао
- само преко мене ладног
женска осетила дилемуму па притисла, јер дипл арх ,плата пристојна ,стан имао на престижној Бгд локацији, то се не пропушта и . . ту Туца пуче.сећам га се, Мали смо се ословљавали међусобно ,кад ме упита
- овако неиде,полудићу, него шта мислиш да одем ја уНемачку имам једног познатог, ради као цртач а чуо је даим треба архитекта, уствари ај'мо заједно, ти знаш немачки,а ?
- асиме нашо ,узвратих, ти ко тица награни, пали само и не размишљај,ако ти је судбина . . биће
- пробаћу, ал' знај, без мерцедеса се невраћам
била је година 1974.и . . живот настави даље, али у вези остасмо. приповетка из фатерланда углавном знана ,од заједничке сутеренске собе крај минхенске жељ.станице са још тројицом зеема, у лонцу куваног пасуља за недељу дана, само се хлеб докупи, а лукац измами од младих пиљарки, рад од јутра до сутра, очи све сиграју од белине хартије којом исцртаном треба газду задовољити, те уз штедњу, до гарсоњере личне, па потом двособног стана.
ко данас се присећам лета 1978 те пред улазном капијом у наше нсадско двориште стоји паркирана бела мечка а ја се спосла враћам возилом па немогу унутра и помињем усеби фамилију возачу како је згодно паркирао, но чим таблице спазих би ми ама све јасно умоменту
- а, шта ка'ш , дочекао ме је насмејан
- ма никад нисам ни сумњао у тебе, Mали, знаш в.добро, узвратих
уследили су потом све проређенији сусрети.долазио је вазда са најновијим моделом мерцедеса, а уз архитектуру почео је и да слика, апстрактно, што се чак и свидело неким ликовним критичарима па су и изложбе почели да му организују.и онда, кад оће,а уме да оће, са 43 г још момак, среће на једном пословном састанку подоста млађу колгиницу немицу и . . .данас живе у Хајделбергу у породичној вили жениној, наследио је уходан арх. биро својег + таста имају кћер јединицу која се школује у суседној Швици , запошљава тридесетак стручњака, а он и жена . . путују по свету и уживају.слика и даље,веома успешно,скоро ми се фалио видео поруком са Тенерифе
где имају вилу да му је тамо отворена изложба, но жали се на шећер, удебљаосе и поред свих третмана које упражњава, али још више га забрињава што већ годинама сања . . на немачком.
- једино ме на бивше потсећате Ви са којима сам у контакту те икона св Николе која ено заузима почасно место у дневном боравку хејделбершке виле. њу недам.
Е,мали мој. Судбина.
Komentari