док шетам синоћ програм 10 хиљада корака свако вече и умрећеш здрав, присећам се записа развратника В. Зупан-а из затворских му антимемоара насловљеним Левитан
- за разговоре удвоје најпогодније је ћутање,
ја,пак, неуспешно оперисан од ћутања, надасве транспарентан, посебно кад су у питању сексуалне догодовштинеми, данас, здравствено срозан а притом докон до лудила,учинио бих казну према себи да не укажем како сам свестан кад вулгаризмима детаљно опишем коиталну ситуацију да ћу након читања је, а ко нормалан неби макар оком то прелетео ,бити почесто прозван (и од мушких), који пак немогу одолети погледу на вртигузу са силикон сисићима у нади да ће баш она својим влажним муфом заробити баш њега.
упросеку смо , ми мушки, неотесани шљакери препуни фриволних коментара чим сукњу спазимо.
и тако у пространству умишљене ливаде којом ево пред сумрак ходим, затекнем се на моменте у раскораку са речима јер почињу да ме изневеравају, мене, пензионера, коме је језик једини изразитељ мисли, мене, коме је машта архитекта стваралаштвами ( е сад га усра начисто, испаде ко да сам битан). чекај, уствари јесам. себи.
веру у историју давно изгубих.разочараламе.некада мамећа сада ме оставља равнодушним те све волијем дистанцу и самоћу.исчекујем рађање сунца Те умишљам начин на који ће се данашњи дан уписати у мени.да сам сликар, ни по јада, но поверовах давно речима а сад и оне почеше да ме мимоилазе па слутим беспомоћност.све мање имају смисла нагваждања о ништавилу постојања. Јасперс и Киркегор ме остављају млаким.Сартра ни да такнем више не желим. но ипак не посматрам ја баш вазда, ко сада, себе очима критичара.
не.
можда је пак, дошло време да се упитам колико је у мени властите конструкције а колико стеченог од предака иако читах да на тој дилеми безуспешно ломише се и Платон и Декарт.
да, и Лајбниц.
то што волим да оперишем лингвистичким изненађењима није посебност.резултат је мојега сталног чуђења у усусретању са тајном сивих ћелија.отуд и бреме недоречености у мојем писању јер не допуштам да ме понесу љубичасти таласи аметиста.
стога,
иако ме ( додуше све ређе) заведе кич лепог те путеност женског тела све се више посвећујем природи .можда је (ипак) тајна . . уњој.
или у рафинираним сенкама Вернера или . . . Ван Ајка ?