Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
469Blogs
-
52Active Bloggers
467 blogs
-
састав на тему . . . малтом доколишући. . . на престижној локацији обалоутврде Таш Биша, насеља где су малтешки богатуни уз пар амбасада свили гњезда своа, стоји 1 смишљено насукан једрењак, средње класе са јарбола 3 имена Black Pearl данас престижни ресторан који нуди лепезу морских понуда љуцкој пробави намењеним,а некад приватно пловило Ерол Флина, глумца. Овај лепушкасти плејбој из аустралие прославио се својевремено , сетиће се тога времешнији читаоци, глумећи у авантуристичким филмовима, личности позитивне наравски, те постао миљеник публикума , женског посебно, диљем планете.кад је сортирао касицу своју, пазарио је поменути једрењак , те веле, опловио свет чак 3 пута а у друштву тада признатих лепотица, те пајтоса, здравствено се уништавајући пићем и сексом. Нешто као куплерај на таласима. Могломусе. Леп, ловаран, а радне обавезе такове да што можеш данас . . и немораш.био је чест гост малте те стални посетилац Egyptian Queen , јавне куће овде у валети познате тада морнарима диљем медитерана, где се прославијо ( причају још иданас њих пар преживелих из тих времена кое знам) својим умећем љубавног вођења. Од 1959 г плови лепотан небеским плаветнилом, али сећање на њега је вазда присутно, посебно када се посети овај насукани једрењак - ресторан. Невелико потпалубље са десетак столова те посадом у костимима гусара.уствари када вам рачун принесу након обедовања схватите да сте оробљени као у гусарска времена.по боковима брода множина фотоса који потсећају на најупечатљивије филмске сцене флинове, а музика само звук таласа морских. шушка ли шушка па они са слабијом петљом мало мало па у правцу тоалета одлазе да дорекну инспирацију спишом. Е сад, након раане смрти глумца ( у 50 г) брод који се затекао на малти у доку бродоградилишта на сервису, откупио је неки лован сицилијански, потом га препродао, зарадивши наравски, једном малтешком осигуравајућем друштву да би потом годинама опет трунуо у неком доку. Међутим судбина је хтела друго. 1980 г режисер Алтман је на малти у амбијенту за ту сврху саграђеног у забити малтешког камењара Popay Villаg-a ( које је и данас туристичка ћаба) снимао филм Popay са глумцем Робин Вилијамсом којем је ово био деби те схватио да му бивша лађа ерола флина може изврсно послужити као сценографија те место радње. И би тако. потом, обзиром да је малта постајала све интересантнија туристичка дестинација досетиосе предузимљиви власник ресторана Код шкољке да би се од поменутог брода могао уредити мамљив гастрономски кутак те га откупио и привео у тренутачно стање, насукавши га претходно на камењар. Ако Вам малта у плутању свом у близину доплови навратите свакако у поменути угоститељски објекат.једино бар две недеље рание место резервишите јер толико се чека да би вам док се жуљате одоле на тврдој седалици овог данас култ хранилишта овде ,вашом добром вољом, наравно онима којима исхрана заузима високо место на топ листи здравственог срозавања, насмешени келнери отели и последњу кинту. Ал вреди . . . Што се тиче пића сногу и зверања по броду, онако у пролазу , може кад вам се хоћне, једино обратите пажњу да се на средишњем јарболу вијори . .гусарска застава, што указуе да је објекат отворен. И обратно.2096 Objavio/la светислав стојановић
-
састав на тему . . . малтом доколишући. . . на престижној локацији обалоутврде Таш Биша, насеља где су малтешки богатуни уз пар амбасада свили гњезда своа, стоји 1 смишљено насукан једрењак, средње класе са јарбола 3 имена Black Pearl данас престижни ресторан који нуди лепезу морских понуда љуцкој пробави намењеним,а некад приватно пловило Ерол Флина, глумца. Овај лепушкасти плејбој из аустралие прославио се својевремено , сетиће се тога времешнији читаоци, глумећи у авантуристичким филмовима, личности позитивне наравски, те постао миљеник публикума , женског посебно, диљем планете.кад је сортирао касицу своју, пазарио је поменути једрењак , те веле, опловио свет чак 3 пута а у друштву тада признатих лепотица, те пајтоса, здравствено се уништавајући пићем и сексом. Нешто као куплерај на таласима. Могломусе. Леп, ловаран, а радне обавезе такове да што можеш данас . . и немораш.био је чест гост малте те стални посетилац Egyptian Queen , јавне куће овде у валети познате тада морнарима диљем медитерана, где се прославијо ( причају још иданас њих пар преживелих из тих времена кое знам) својим умећем љубавног вођења. Од 1959 г плови лепотан небеским плаветнилом, али сећање на њега је вазда присутно, посебно када се посети овај насукани једрењак - ресторан. Невелико потпалубље са десетак столова те посадом у костимима гусара.уствари када вам рачун принесу након обедовања схватите да сте оробљени као у гусарска времена.по боковима брода множина фотоса који потсећају на најупечатљивије филмске сцене флинове, а музика само звук таласа морских. шушка ли шушка па они са слабијом петљом мало мало па у правцу тоалета одлазе да дорекну инспирацију спишом. Е сад, након раане смрти глумца ( у 50 г) брод који се затекао на малти у доку бродоградилишта на сервису, откупио је неки лован сицилијански, потом га препродао, зарадивши наравски, једном малтешком осигуравајућем друштву да би потом годинама опет трунуо у неком доку. Међутим судбина је хтела друго. 1980 г режисер Алтман је на малти у амбијенту за ту сврху саграђеног у забити малтешког камењара Popay Villаg-a ( које је и данас туристичка ћаба) снимао филм Popay са глумцем Робин Вилијамсом којем је ово био деби те схватио да му бивша лађа ерола флина може изврсно послужити као сценографија те место радње. И би тако. потом, обзиром да је малта постајала све интересантнија туристичка дестинација досетиосе предузимљиви власник ресторана Код шкољке да би се од поменутог брода могао уредити мамљив гастрономски кутак те га откупио и привео у тренутачно стање, насукавши га претходно на камењар. Ако Вам малта у плутању свом у близину доплови навратите свакако у поменути угоститељски објекат.једино бар две недеље рание место резервишите јер толико се чека да би вам док се жуљате одоле на тврдој седалици овог данас култ хранилишта овде ,вашом добром вољом, наравно онима којима исхрана заузима високо место на топ листи здравственог срозавања, насмешени келнери отели и последњу кинту. Ал вреди . . . Што се тиче пића сногу и зверања по броду, онако у пролазу , може кад вам се хоћне, једино обратите пажњу да се на средишњем јарболу вијори . .гусарска застава, што указуе да је објекат отворен. И обратно.Dec 04, 2013 2096
-
Odlučih se da objavim ovo pismo ,koje mi je poslala moja mama.Naravno uz njenu saglasnost. Da,da mi još uvek pišemo pisma.Znate ona koja adresirate,i liznete poštansku markicu.Zna moja mama da se služi i kompjuterom i drugim elektronskim bakračima (ne samo mikrotalsnom),i baš zato su ova pisma pisana rukom dragocena uspomena i nema šanse da ih kliknem i izbrišem. ''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''' Dragi sine, Pročitah onaj Dukičin blog BucketList ,pa sa njom poširoko prodiskutovah,a evo da napišem i tebi ponešto. Čisto da vidiš o čemu razmišljam pod 'stare' dane. Već znaš,da ja verujem da nešto što se dešava oko tebe ,a ne možeš promeniti,nije vredno brige. Kao npr.kiša ,koja odnekud i neočekivano navrne i iskvasi mi veš na žici,što ne žnači da ne upotrebim neku sočnu reč da se istoj obratim.Ili zemljotres, koji redovno razdrma grad u kome sada živiš,nadam se privremeno. Meni je sada 59 godina i lepo mi stoje.Mada često pomislim kad me neko upita za godine,(kako ih nije sramota,pa ja sam ipak žensko),da im odgovorim da mi je 65.Čisto da čujem onu divnu rečenicu :Jao,pa vi još uvek izgledate odlično. Divno se držite. Da li i ti sine misliš da je ovaj naš srpski jezik ponekad čudan ,baš kao u ovoj rečenici :Dobro se držite.A za šta se ja to držim ,a? Iako nisam od onih baki,koje nose viklere ,lažne perle oko vrata i ortopedske cipele,ipak imam zajednicku ljubav sa njima,svoje unuke. U isto vreme ne stidim se da kupim i nosim naočare tipa Jackie O.Što ne znači da ću nositi suknju jako iznadkolensku.Ne da mi ne bi stajala,tj ne bi stajala,stalno bih je vukla dole. Gledam tako ,po sećanju ,šta je bilo ma mojoj Bucket Listi i na neke želje se baš slatko nasmejem. Mislim,zašto bih ja želela da ikada trčim maraton,osim možda kad sam bila 20 godina. Ili da se pentram na Kilimandžaro,božemesačuvaj.Baš sam bila avanturistički raspoložena. Da o ronjenju i ne pričam,sve one ljigave travuštine i alge što ti se lepe za noge. Znači neke stvari se neće nikada desiti. Uhvatih sebe,da je ta želja za avanturizmom prošla i da ,iako još uvek želim da posetim neka mesta ,ne osećam žalost ako se to ne desi. Moja Bucket Lista je sada više o ljudima nego o stvarima i mestima. Dakle želja da što više vremena provedem sa porodicom i ljudima koji mi nešto znače. Kako se eto spremam za drugu fazu života uživam u jednostavnim stvarima i onome što imam,bez panike zbog onoga što nemam. Možda je razlog tome i moj protekli život i sreća koju sam imala u njemu. Moja ljubav i moj najbolji prijatelj ,a tvoj tata,koga eto volim već 40 godina. Vas dvoje dece,tako različitih , a meni podjednako najmilijih. Imala sam prilike da putujem,radim,vidim i doživim više nego mnogi drugi.Dolaskom mojih unuka takodje se promenila moja lista prioriteta ..nabolje. Toliko ovoga puta:Ljubimte.Očekujem radoznalo tvoje obećano pismo Mama p.s Zaboravih negde da zapišem : Plasticne operacije ,nikad.Only two words to put me off :Michael Jackson ************************************************************ Ne znam zašto,dok sam čitao ovo pismo i iz prikrajka posmatrao najmladju ćerku kako se igra,pade mi niodkud na pamet kako mi je mama dok sam bio mali tepala : Ti si mamina šukupalatancija.Mislim reč ne postoji ni u jednom jeziku ali sam je zapamtio baš zato što je unikatna i reč ljubavi. Eh mama , mama,baš te volim.2805 Objavio/la Zelimir Belogrlic
-
Odlučih se da objavim ovo pismo ,koje mi je poslala moja mama.Naravno uz njenu saglasnost. Da,da mi još uvek pišemo pisma.Znate ona koja adresirate,i liznete poštansku markicu.Zna moja mama da se služi i kompjuterom i drugim elektronskim bakračima (ne samo mikrotalsnom),i baš zato su ova pisma pisana rukom dragocena uspomena i nema šanse da ih kliknem i izbrišem. ''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''' Dragi sine, Pročitah onaj Dukičin blog BucketList ,pa sa njom poširoko prodiskutovah,a evo da napišem i tebi ponešto. Čisto da vidiš o čemu razmišljam pod 'stare' dane. Već znaš,da ja verujem da nešto što se dešava oko tebe ,a ne možeš promeniti,nije vredno brige. Kao npr.kiša ,koja odnekud i neočekivano navrne i iskvasi mi veš na žici,što ne žnači da ne upotrebim neku sočnu reč da se istoj obratim.Ili zemljotres, koji redovno razdrma grad u kome sada živiš,nadam se privremeno. Meni je sada 59 godina i lepo mi stoje.Mada često pomislim kad me neko upita za godine,(kako ih nije sramota,pa ja sam ipak žensko),da im odgovorim da mi je 65.Čisto da čujem onu divnu rečenicu :Jao,pa vi još uvek izgledate odlično. Divno se držite. Da li i ti sine misliš da je ovaj naš srpski jezik ponekad čudan ,baš kao u ovoj rečenici :Dobro se držite.A za šta se ja to držim ,a? Iako nisam od onih baki,koje nose viklere ,lažne perle oko vrata i ortopedske cipele,ipak imam zajednicku ljubav sa njima,svoje unuke. U isto vreme ne stidim se da kupim i nosim naočare tipa Jackie O.Što ne znači da ću nositi suknju jako iznadkolensku.Ne da mi ne bi stajala,tj ne bi stajala,stalno bih je vukla dole. Gledam tako ,po sećanju ,šta je bilo ma mojoj Bucket Listi i na neke želje se baš slatko nasmejem. Mislim,zašto bih ja želela da ikada trčim maraton,osim možda kad sam bila 20 godina. Ili da se pentram na Kilimandžaro,božemesačuvaj.Baš sam bila avanturistički raspoložena. Da o ronjenju i ne pričam,sve one ljigave travuštine i alge što ti se lepe za noge. Znači neke stvari se neće nikada desiti. Uhvatih sebe,da je ta želja za avanturizmom prošla i da ,iako još uvek želim da posetim neka mesta ,ne osećam žalost ako se to ne desi. Moja Bucket Lista je sada više o ljudima nego o stvarima i mestima. Dakle želja da što više vremena provedem sa porodicom i ljudima koji mi nešto znače. Kako se eto spremam za drugu fazu života uživam u jednostavnim stvarima i onome što imam,bez panike zbog onoga što nemam. Možda je razlog tome i moj protekli život i sreća koju sam imala u njemu. Moja ljubav i moj najbolji prijatelj ,a tvoj tata,koga eto volim već 40 godina. Vas dvoje dece,tako različitih , a meni podjednako najmilijih. Imala sam prilike da putujem,radim,vidim i doživim više nego mnogi drugi.Dolaskom mojih unuka takodje se promenila moja lista prioriteta ..nabolje. Toliko ovoga puta:Ljubimte.Očekujem radoznalo tvoje obećano pismo Mama p.s Zaboravih negde da zapišem : Plasticne operacije ,nikad.Only two words to put me off :Michael Jackson ************************************************************ Ne znam zašto,dok sam čitao ovo pismo i iz prikrajka posmatrao najmladju ćerku kako se igra,pade mi niodkud na pamet kako mi je mama dok sam bio mali tepala : Ti si mamina šukupalatancija.Mislim reč ne postoji ni u jednom jeziku ali sam je zapamtio baš zato što je unikatna i reč ljubavi. Eh mama , mama,baš te volim.Dec 06, 2013 2805
-
E, dragi moji...sela sam malo da odmorim posle napornog dana. Digla sve četiri u vis, uzela daljinski upravljač u ruke i šaltam kanale. Na svim našim relevantnim televizijskim stanicama, čitaj sa nacionalnom frekvencijom važno sapštenje, koje glasi: "Šta se desilo sa avionom našeg predsednika..." Nemam vam ja pojma da je g.Nikolić pošao u Vatikan. S' toga reših da malo pročitam novine i da se informišem šta se zapravo tu desilo, ipak je predsednik u pitanju. Tako čitajući informacije stare par dana pročitam da se avion sa našim predsednikom vratio za Beograd sa JEDNIM MOTOROM. Ju, JUUU češkam se po glavi i pitam se:" Ko je LUD?". Sa JEDNIM MOTOROM vraćati se za Beograd i to sa predsednikom naše dršave, ma aman ljudi postoje aerodrumi u Splitu, Tivtu, Podgorici...pa razmišljam se, sleteo bi tamo.Nismo se nešto dzarkali sa našim dragim komšijama, da ne dozvole da avion sa predsednikom sleti kod njih. Mogao je i popiti kafu na aerodrumu dok se ne pošalje drugi avion, ko zna možda mu skupa kafa bila, ali ne znam ja da mu kafa u avionu malo nije došla glave.Ipak pitam se ja nako u sebi :" Ko je taj koji odlučuje da avion može sa jednim motorom da doleti do Beograda?" Nastavim tako da bunarim po našim novinama, usput se zgrožavajući na tekstove o ONIM starleticama i Dubaiu, o ovome ću drugi put pisati. Da, počela sam o tom čuvenom motoru... Kad imam šta da pročitam!!! Kriv je pilot što je prosuo kafu, to su rekli i na onim sredstvima javnog informisanja. Šta je sad poenta priče? Ja mislim da ministar unutrašnjih poslova g.Nebojša Stefanović treba da utvrdi koja je kafa kriva i koju je marku kafe pilot prolio po instrumentima!!! Mislim da domaća nije sigurno, neka uvozna je, 100% sam sigurna. Samo je poenta utvrdi koja marka kafe je u pitanju, da znamo. Ja samo pijem domaće, što se sa slike da primetiti i nikad je ne prospem, ajd nikad ni ne pijem kafu kad vozim auto, avion još nisam vozila.Što ne znači da neću.. Ja kao građanin ove zemlje imam pravo da znam, koja marka kafe je kriva za ovakav nemio dogadjaj !!! Znate zašto ? Pa kad ne želim kod nekoga da idem, da kažem koju sam kafu prosula po novoj haljini...jeftin izgovor, eto ništa više vam neću reći ... Do sledećeg kucanja...Kissssssss p.s Slušajte pesmu od Bore Čorbe, mislim da je i naš gospon predsednik sluša.. Moram ja uvek da dodam...ispitaće to ipak g.Vučić... https://www.youtube.com/watch?v=TdCFw168xGk1570 Objavio/la Rumenka
-
By Rumenka E, dragi moji...sela sam malo da odmorim posle napornog dana. Digla sve četiri u vis, uzela daljinski upravljač u ruke i šaltam kanale. Na svim našim relevantnim televizijskim stanicama, čitaj sa nacionalnom frekvencijom važno sapštenje, koje glasi: "Šta se desilo sa avionom našeg predsednika..." Nemam vam ja pojma da je g.Nikolić pošao u Vatikan. S' toga reših da malo pročitam novine i da se informišem šta se zapravo tu desilo, ipak je predsednik u pitanju. Tako čitajući informacije stare par dana pročitam da se avion sa našim predsednikom vratio za Beograd sa JEDNIM MOTOROM. Ju, JUUU češkam se po glavi i pitam se:" Ko je LUD?". Sa JEDNIM MOTOROM vraćati se za Beograd i to sa predsednikom naše dršave, ma aman ljudi postoje aerodrumi u Splitu, Tivtu, Podgorici...pa razmišljam se, sleteo bi tamo.Nismo se nešto dzarkali sa našim dragim komšijama, da ne dozvole da avion sa predsednikom sleti kod njih. Mogao je i popiti kafu na aerodrumu dok se ne pošalje drugi avion, ko zna možda mu skupa kafa bila, ali ne znam ja da mu kafa u avionu malo nije došla glave.Ipak pitam se ja nako u sebi :" Ko je taj koji odlučuje da avion može sa jednim motorom da doleti do Beograda?" Nastavim tako da bunarim po našim novinama, usput se zgrožavajući na tekstove o ONIM starleticama i Dubaiu, o ovome ću drugi put pisati. Da, počela sam o tom čuvenom motoru... Kad imam šta da pročitam!!! Kriv je pilot što je prosuo kafu, to su rekli i na onim sredstvima javnog informisanja. Šta je sad poenta priče? Ja mislim da ministar unutrašnjih poslova g.Nebojša Stefanović treba da utvrdi koja je kafa kriva i koju je marku kafe pilot prolio po instrumentima!!! Mislim da domaća nije sigurno, neka uvozna je, 100% sam sigurna. Samo je poenta utvrdi koja marka kafe je u pitanju, da znamo. Ja samo pijem domaće, što se sa slike da primetiti i nikad je ne prospem, ajd nikad ni ne pijem kafu kad vozim auto, avion još nisam vozila.Što ne znači da neću.. Ja kao građanin ove zemlje imam pravo da znam, koja marka kafe je kriva za ovakav nemio dogadjaj !!! Znate zašto ? Pa kad ne želim kod nekoga da idem, da kažem koju sam kafu prosula po novoj haljini...jeftin izgovor, eto ništa više vam neću reći ... Do sledećeg kucanja...Kissssssss p.s Slušajte pesmu od Bore Čorbe, mislim da je i naš gospon predsednik sluša.. Moram ja uvek da dodam...ispitaće to ipak g.Vučić... https://www.youtube.com/watch?v=TdCFw168xGkApr 21, 2015 1570 -
braća po oružju i Ljubav dublja od života Muzo Mog života, nemoj da ti pričam o tek pukim epizodama, događajima kao takvim...a bilo ih je, kako i sama možeš pretpostaviti kad se zagledaš u moje bore i podočnjake, tu deltu moje duše, i te kako ih bejaše. divote i stradanja su svačija životna bitnost, svako nosi svoje ili u jaucima i suzama ili krotko i sa pitomom staloženošću. koliko ljudi, toliko istina sopstvenosti, i zato neću, sada i ovde, o tome šta je i kako minulo. nekako, radije bih da satkam košulju od zvezda i osmeha i ponekog uzdaha; jednu košulju dugu i ljupko šlampavu koju ćeš voleti da ukradeš sa police sa mojom odećom i, ušuškana u njenu sigurnost, njom prekriti nagosti tvoga tijela i tvoje duše dok sam ja negde na putu. Ti ionako vrlo dobro znaš kako me lepote nagosti Tvoga tijela ostavljaju bez reči i Tvoje duše bez daha.Ljubavi Moja i najbolji prijatelju, jedini anđele kog priznajem, znaš me već dosta dugo i odista dobro, i redak si čovjek utoliko što umeš ispravno videti Drugu stranu tame. Tebi je jasno, Lepa i Dobra Moja, već si naučila da se prve svetlice novog dana dižu upravo iz najdubljeg mraka kog ne valja lišavati tame...drsko ga prepustiti istom onom drhtanju kad je bilo ko i bilo šta spriječeno da se sebi samom vrati. tako se dižu svetlice i kad izumru usred neba, rastu kako dan napreduje. pa ipak, čak i kad su nebesa lišena prisustva svetlica, to nipošto ne sme značiti da su nebesa lišena poruke koju svetlice ostavljaju iza sebe: vedru sintezu boja. ne, nikako i upravo naprotiv — njihov površinski sjaj dođe i ode, ali Značenje je u njima samim, neumrlo i zanavek živo za svaki um koji se usuđuje. tako nekako je i sa ljudima; svako je kadar ostaviti utisak, pa i takozvani dobar utisak, ali samo malobrojni ostavljaju tragove. i eto, tako se pojavljuje novo nebo, pojavljivanjem unutar Tvojih reči božanstveno preti da uplaši sve tvoje strahove. i onda čuješ, neka drugačija svetlost raste izvan senki već-postojeće svetlosti. kao nostalgija budućnosti. tako nekako si i Ti sama naučila da vidiš i dalje i dublje od mojih reči, i nijansi boja lišća koje nikad nisi gledala dok se nova svetlost budi iznad spokojnog proplanka, u trenucima usitnjavanim krupnim izjavama i pod tek nabujalim mladim Mesecom. i saznala si da do tog momenta nikad nije bilo imena za tu i takvu boju ne zato što nije postojala, već prosto zato što je postojala ali bez Tebe.zato ću Ti reći o ljudima od tih događaja i takvih događanja, mojoj braći s kojom sam prolijevao i delio desetine litara znoja i krvi a niti jednu-jedincatu molekulu genetske tetovaže. o kalendarima u kojima si me spasavala i čuvala, a ni znala nisi da ovaj ja negde-nekako postoji, niti, štaviše, pojmila da ti i takvi kalendari uopće i mogu stati u ljudske grudi. lično, ne bih da postanu poput knjige za koju se pomiriš da je zanavek izgubljena ili zapuštena, ili da bude kao izbledela partitura međ' zlaćanim koricama. nego hoću da ju, knjigu tu, iznesem na svetlo, konačno pokažem; svu golotinju izvesnih rečenica u njoj, a bez preteranih razjašnjavanja ili akcentovanja. potpunu nagost zvukova koji ostanu kad slogovi nestanu. ono jedno svojevrsno samoobjašnjenje, jedino, kad igra svelosti i mraka i komete svih sadašnjosti što će tek biti prekriju njen okvir, i posle čega više ništa nema da se kaže, a sve je znano. znaš već šta hoću da kažem...Ti, Odblesak Mene, Odblešče-Odblesance, uvijek razumeš. i sad...sećam se…sećam se hrpa kiše i gomila drumova…sećam. i živim iznova. evo, svaka kiša svoje ceste jede, i najsitnija kiša koja, na kraju, proždere i najduži i najzavojitiji put. mlad kakav sam, star kakav sam — sećam se. usput zaboravljam Sutra, tog slepca koji vidi kao što se u stomaku jasno čuje ime zvezde nikad rođene. zaboravljam život iza sahranjenih prozora, oči u zavjesama, zidove obrasle u zaboravljene puzavice…i zaboravljam sebe, zaboravljajući tišinu — najistinitijeg vlasnika osmeha. Rođena Moja, sad vidiš koliko je lako ispisati himnu vrednu heroja, a kako teško reći molitvu dostojnu čovjeka. kad ih mislim, čupkam ih prstima kao vunu — moju braću. uvijek tako, bez obzira na sve kalendare što su otišli vjetru i viru, i rakiji i cveću, oni ostaju prastanovnici i žitelji su sadašnjeg vremena. možda bih umeo drugačije, kao pisac-zanatlija, da ih smeštam po perfektima i nasred svih kondicionala, ali sadašnjost je esencija naših postojanja otkako smo postojanja na sebi samim iskalili. bez razmišljanja i oklopa, moja braća i ja gologuzi hodasmo po metama kao da smo turisti nasred trgova koje smo kanili doživjeti pod vlastitim stopalima. na stopalima koja su poput palčeva nakon aukcije. kasno je, i prozori se rasprskavaju. moja braća i ja, bosi, bez cipela smo ostavljali sve šta volesmo dok se tuga vrzmala svuda oko nas kao vatra usred sopstvenih zvona, a mi bez časovnika okrećemo brojčanike; to smo mi polazili na put. moja braća i ja, sa imenima poput rukavica, goloruki, kako smo oduvek živjeli, a niko nas nije poznavao kao što se nikad ne znaju oni što ostavljaju vijence na znakove pored puteva ukaljanih tragedijama drugih. (uvijek je neko drugi.) takvi smo mi ljudi, kova što je nerazumljiv onim koji su nalazili naše posude na dnu bunara — i onda su ih, posude, vezali lancem. i niko nikad pitao kakva je to ruka blagosiljala korisnika bunara posudom, već "otkud posuda da se stvori u bunaru!?" i eto Ti, uvijek će se naći neko pametan i reći tako, paradoksa: upravo zadržana anonimnost naših dela bejaše naša najdraža plata. jer kad bolje pomisliš, milostivost i žrtvovanje koje imenuju dobrotvora prestaju biti dobročinsvo, a postaju reklama i arogantno sažaljenje. hoću da kažem, orhideja koja raste u najzabačenijem ćoškiću usred najneprohodnije padine božanstveno miriše i kad nema nikog da ju šnjufne.moja braća i ja…bez stopala sedimo naslonjeni na zid, slušamo i neshvatljivo klimamo nekakvim kljakavim muzikantima – na dekoracijama istaknuto piše Bratstvo – i u uglovima usana nam ptice nepoznatog porekla. evo, jedan od moje braće, bez očiju je, smeši se na kiši sa gnezdom od soli. moja braća i ja…ni siročad niti beskućnici, a bez roditelja smo i bez domova, i zato prisiljeni bejasmo da naučimo razumeti najave vrata koja se otvaraju u mraku; najave što govoraše, dim vratio kući, ovde živi jezik što je kaput koji je pao sa vešalice u pokušaju njegovih rukava da kažu Nešto, ovdašnji muž pravi zvezde od kostiju, oči prisutnog dečka su pećine što vijugaju dublje od najzadivljućijih predaka, pristigli sin je porodična tradicija od koje se ne živi, nego koja se stvara, I Tako To. i zaista: tako to…moja braća i ja…oduvek nam zajednički med nasušni, glad zarad gladi, ova sova u glavi, ovaj vulkan u srcu…i ova jedna ruka u stalnoj i ošamućenoj potrazi za drugom da bi, združene, radile sve osim aplaudiranja samim sebi — znajući da je ruka što daje uvijek iznad ruke koja prima. pošten da budem, iako ni za živu glavu ne bismo priznali, jedina naša istinska želja nam je uvijek bila da nam ruke budu i ostanu skupa sa najvoljenijim. jer znali smo da je jedino shvatanje života najtačniji odgovor na pitanje da li je život težak? i taj odgovor, najtačniji, je: u odnosu na šta? moja braća i ja…predivna pošast smo i ništa ne ostavljamo iza sebe, a ostajemo svuda; to smo mi popili kišnicu iz oluka, ispruživši usne za nežnost padavina. mada je toliko kapi vina i rakije i smokava ostalo obešeno na skoro svakoj dugi da se sopstvene otopine sunca ušuškaju – neprimetno, a doživotno – u naše osmehe, osmehe one što plitkoumni i/ili kukavni blagoizvoljevaju smatrati enigmatičnim.moja braća i ja…na kraju se ponovo nađemo na istom onom puteljku koji nam suštinski najjače fali, izmišljamo zastave u najdubljem mraku, a, iz zatvora izlazeći bez ključeva, za put se raspitujemo kod čuvara odviše gordih da bi disali, i iznova postanemo u nestajanju kad zvezde sa naših zastava iščeznu u praskozorje.............................................................................................................................................................................. prošlo je od tad i ima k tome…plima je odnela izvesne stope moje braće i moje da bismo ostavljali naše tragove, a dan se digao kao spomenik — mojoj braći, zaboravljenoj. možda me sada nećeš razumeti, ali Ti si jedina ostala uz mene i kad sam otišao iz tog mog mog života samo da bih se iznova rodio: u Našem. i zato – umivši lice svih tih godina starim tečnim kristalom iskustava i tako iz lica naučivši izlučivati spokojnu sreću – moja preživjela pripadnost životu jedino Tebe želi i Tebe Jedinu hoće i samo Tebe. Tebe: i više i bolje od života Voli: Dušo Moje Duše…857 Objavio/la Zoran Marić
-
By Zoran Marić braća po oružju i Ljubav dublja od života Muzo Mog života, nemoj da ti pričam o tek pukim epizodama, događajima kao takvim...a bilo ih je, kako i sama možeš pretpostaviti kad se zagledaš u moje bore i podočnjake, tu deltu moje duše, i te kako ih bejaše. divote i stradanja su svačija životna bitnost, svako nosi svoje ili u jaucima i suzama ili krotko i sa pitomom staloženošću. koliko ljudi, toliko istina sopstvenosti, i zato neću, sada i ovde, o tome šta je i kako minulo. nekako, radije bih da satkam košulju od zvezda i osmeha i ponekog uzdaha; jednu košulju dugu i ljupko šlampavu koju ćeš voleti da ukradeš sa police sa mojom odećom i, ušuškana u njenu sigurnost, njom prekriti nagosti tvoga tijela i tvoje duše dok sam ja negde na putu. Ti ionako vrlo dobro znaš kako me lepote nagosti Tvoga tijela ostavljaju bez reči i Tvoje duše bez daha.Ljubavi Moja i najbolji prijatelju, jedini anđele kog priznajem, znaš me već dosta dugo i odista dobro, i redak si čovjek utoliko što umeš ispravno videti Drugu stranu tame. Tebi je jasno, Lepa i Dobra Moja, već si naučila da se prve svetlice novog dana dižu upravo iz najdubljeg mraka kog ne valja lišavati tame...drsko ga prepustiti istom onom drhtanju kad je bilo ko i bilo šta spriječeno da se sebi samom vrati. tako se dižu svetlice i kad izumru usred neba, rastu kako dan napreduje. pa ipak, čak i kad su nebesa lišena prisustva svetlica, to nipošto ne sme značiti da su nebesa lišena poruke koju svetlice ostavljaju iza sebe: vedru sintezu boja. ne, nikako i upravo naprotiv — njihov površinski sjaj dođe i ode, ali Značenje je u njima samim, neumrlo i zanavek živo za svaki um koji se usuđuje. tako nekako je i sa ljudima; svako je kadar ostaviti utisak, pa i takozvani dobar utisak, ali samo malobrojni ostavljaju tragove. i eto, tako se pojavljuje novo nebo, pojavljivanjem unutar Tvojih reči božanstveno preti da uplaši sve tvoje strahove. i onda čuješ, neka drugačija svetlost raste izvan senki već-postojeće svetlosti. kao nostalgija budućnosti. tako nekako si i Ti sama naučila da vidiš i dalje i dublje od mojih reči, i nijansi boja lišća koje nikad nisi gledala dok se nova svetlost budi iznad spokojnog proplanka, u trenucima usitnjavanim krupnim izjavama i pod tek nabujalim mladim Mesecom. i saznala si da do tog momenta nikad nije bilo imena za tu i takvu boju ne zato što nije postojala, već prosto zato što je postojala ali bez Tebe.zato ću Ti reći o ljudima od tih događaja i takvih događanja, mojoj braći s kojom sam prolijevao i delio desetine litara znoja i krvi a niti jednu-jedincatu molekulu genetske tetovaže. o kalendarima u kojima si me spasavala i čuvala, a ni znala nisi da ovaj ja negde-nekako postoji, niti, štaviše, pojmila da ti i takvi kalendari uopće i mogu stati u ljudske grudi. lično, ne bih da postanu poput knjige za koju se pomiriš da je zanavek izgubljena ili zapuštena, ili da bude kao izbledela partitura međ' zlaćanim koricama. nego hoću da ju, knjigu tu, iznesem na svetlo, konačno pokažem; svu golotinju izvesnih rečenica u njoj, a bez preteranih razjašnjavanja ili akcentovanja. potpunu nagost zvukova koji ostanu kad slogovi nestanu. ono jedno svojevrsno samoobjašnjenje, jedino, kad igra svelosti i mraka i komete svih sadašnjosti što će tek biti prekriju njen okvir, i posle čega više ništa nema da se kaže, a sve je znano. znaš već šta hoću da kažem...Ti, Odblesak Mene, Odblešče-Odblesance, uvijek razumeš. i sad...sećam se…sećam se hrpa kiše i gomila drumova…sećam. i živim iznova. evo, svaka kiša svoje ceste jede, i najsitnija kiša koja, na kraju, proždere i najduži i najzavojitiji put. mlad kakav sam, star kakav sam — sećam se. usput zaboravljam Sutra, tog slepca koji vidi kao što se u stomaku jasno čuje ime zvezde nikad rođene. zaboravljam život iza sahranjenih prozora, oči u zavjesama, zidove obrasle u zaboravljene puzavice…i zaboravljam sebe, zaboravljajući tišinu — najistinitijeg vlasnika osmeha. Rođena Moja, sad vidiš koliko je lako ispisati himnu vrednu heroja, a kako teško reći molitvu dostojnu čovjeka. kad ih mislim, čupkam ih prstima kao vunu — moju braću. uvijek tako, bez obzira na sve kalendare što su otišli vjetru i viru, i rakiji i cveću, oni ostaju prastanovnici i žitelji su sadašnjeg vremena. možda bih umeo drugačije, kao pisac-zanatlija, da ih smeštam po perfektima i nasred svih kondicionala, ali sadašnjost je esencija naših postojanja otkako smo postojanja na sebi samim iskalili. bez razmišljanja i oklopa, moja braća i ja gologuzi hodasmo po metama kao da smo turisti nasred trgova koje smo kanili doživjeti pod vlastitim stopalima. na stopalima koja su poput palčeva nakon aukcije. kasno je, i prozori se rasprskavaju. moja braća i ja, bosi, bez cipela smo ostavljali sve šta volesmo dok se tuga vrzmala svuda oko nas kao vatra usred sopstvenih zvona, a mi bez časovnika okrećemo brojčanike; to smo mi polazili na put. moja braća i ja, sa imenima poput rukavica, goloruki, kako smo oduvek živjeli, a niko nas nije poznavao kao što se nikad ne znaju oni što ostavljaju vijence na znakove pored puteva ukaljanih tragedijama drugih. (uvijek je neko drugi.) takvi smo mi ljudi, kova što je nerazumljiv onim koji su nalazili naše posude na dnu bunara — i onda su ih, posude, vezali lancem. i niko nikad pitao kakva je to ruka blagosiljala korisnika bunara posudom, već "otkud posuda da se stvori u bunaru!?" i eto Ti, uvijek će se naći neko pametan i reći tako, paradoksa: upravo zadržana anonimnost naših dela bejaše naša najdraža plata. jer kad bolje pomisliš, milostivost i žrtvovanje koje imenuju dobrotvora prestaju biti dobročinsvo, a postaju reklama i arogantno sažaljenje. hoću da kažem, orhideja koja raste u najzabačenijem ćoškiću usred najneprohodnije padine božanstveno miriše i kad nema nikog da ju šnjufne.moja braća i ja…bez stopala sedimo naslonjeni na zid, slušamo i neshvatljivo klimamo nekakvim kljakavim muzikantima – na dekoracijama istaknuto piše Bratstvo – i u uglovima usana nam ptice nepoznatog porekla. evo, jedan od moje braće, bez očiju je, smeši se na kiši sa gnezdom od soli. moja braća i ja…ni siročad niti beskućnici, a bez roditelja smo i bez domova, i zato prisiljeni bejasmo da naučimo razumeti najave vrata koja se otvaraju u mraku; najave što govoraše, dim vratio kući, ovde živi jezik što je kaput koji je pao sa vešalice u pokušaju njegovih rukava da kažu Nešto, ovdašnji muž pravi zvezde od kostiju, oči prisutnog dečka su pećine što vijugaju dublje od najzadivljućijih predaka, pristigli sin je porodična tradicija od koje se ne živi, nego koja se stvara, I Tako To. i zaista: tako to…moja braća i ja…oduvek nam zajednički med nasušni, glad zarad gladi, ova sova u glavi, ovaj vulkan u srcu…i ova jedna ruka u stalnoj i ošamućenoj potrazi za drugom da bi, združene, radile sve osim aplaudiranja samim sebi — znajući da je ruka što daje uvijek iznad ruke koja prima. pošten da budem, iako ni za živu glavu ne bismo priznali, jedina naša istinska želja nam je uvijek bila da nam ruke budu i ostanu skupa sa najvoljenijim. jer znali smo da je jedino shvatanje života najtačniji odgovor na pitanje da li je život težak? i taj odgovor, najtačniji, je: u odnosu na šta? moja braća i ja…predivna pošast smo i ništa ne ostavljamo iza sebe, a ostajemo svuda; to smo mi popili kišnicu iz oluka, ispruživši usne za nežnost padavina. mada je toliko kapi vina i rakije i smokava ostalo obešeno na skoro svakoj dugi da se sopstvene otopine sunca ušuškaju – neprimetno, a doživotno – u naše osmehe, osmehe one što plitkoumni i/ili kukavni blagoizvoljevaju smatrati enigmatičnim.moja braća i ja…na kraju se ponovo nađemo na istom onom puteljku koji nam suštinski najjače fali, izmišljamo zastave u najdubljem mraku, a, iz zatvora izlazeći bez ključeva, za put se raspitujemo kod čuvara odviše gordih da bi disali, i iznova postanemo u nestajanju kad zvezde sa naših zastava iščeznu u praskozorje.............................................................................................................................................................................. prošlo je od tad i ima k tome…plima je odnela izvesne stope moje braće i moje da bismo ostavljali naše tragove, a dan se digao kao spomenik — mojoj braći, zaboravljenoj. možda me sada nećeš razumeti, ali Ti si jedina ostala uz mene i kad sam otišao iz tog mog mog života samo da bih se iznova rodio: u Našem. i zato – umivši lice svih tih godina starim tečnim kristalom iskustava i tako iz lica naučivši izlučivati spokojnu sreću – moja preživjela pripadnost životu jedino Tebe želi i Tebe Jedinu hoće i samo Tebe. Tebe: i više i bolje od života Voli: Dušo Moje Duše…Dec 13, 2013 857 -
Naslov je pesme o Deda Mrazu.Jesu li i vas već zasvrbele ruke da ukrasite, okitite u i oko kuće kuglicama svih boja,slatkim lilihipima,andjelima od papira i štatijaznam koječime vašu jelku i vašu kuću i oko nje.Jeste li već počeli da širite miiris i zazubice okolini pečenjem raznih kolačića. A vaše raspoloženje da li je i ono u skladu sa svim tim ili se već hvatate za glavu kako da izgurate sve praznike i poklone,da svi budu veseli i zadovoljni. Moj savet ako imate decu :sve neka bude jednostavno,jelka sa što više boja i lampica,pokloni skromni ali lepo upakovani,a jelo malo drugaćije ali ne preterano.I mirna Bačka. Ako nemate decu preporučujem da prespavate ove dane.Ne da ćete se najzad odmoriti i revitalizovati posle napornih dana,nego ćete uštedeti najmanje za toliko da odete na skijanje na Zlatibor ili suncanje u Portugalu. Ja spadam u onu prvu grupu sa decom.Da,da imam ih prilično.Moja Cali na čelu,pa deca bratovljeva,pa Caline drugarice i drugovi..sve se to lepo sakupi i kako imamo dosta mesta u bašti rastrči,raspeva i nasmeje do mile volje.Mi veliki sedimo,pijuckamo rujno vino i elaboriramo prošlu godinu,kad pre prodje.Deca porasla.Ne mogu ni da zamislim da Cali u Julu polazi u prvi razred! Dakle ukrasili smo skromno Prvo smo pekli kolače (postavicu recept) Cali je još i vežbala tortu sa jagodama i deda mrazovima(u sredini je Pavlova(za ovo mislim ne treba recept,slika govori sve) Onda venac na ulazna vrata koji smo sami napravili.a možete sigurno i vi sa malo truda. I naravno jelku smo okitili.Mnoge od ukrasa smo takodje sami napravili.Srebro iz spreja čuda radi na malo kartona isečenog u šta zelite,andjele,Sneška Belića,Zvezde... Možda ste već primetili da je drvo jelke ovde ustvari bor ali Cali ne zna za drugačije i to je njoj jelka.Ova je sa korenom i kad se završe praznici,vraća se u baštu. Onda smo juče još dobili i pismo od Deda Mraza. Ovde postoji svašta nešto za decu ,da komuniciraju sa njim.Telefonski poziv,pisma itd.Zar nije lepo za decu koja još veruju u to. Kao što je Deda Mraz napisao u pismu, on će doći kad Cali zaspi (naravno da onda:) Srećom ona ne zna kako su praznici lepi kad se to odvija zimi...to samo mi koji znamo zamišjamo, jer se eto i posle ovoliko godina boravka na Novom Zelandu nismo navikli Dočeku i Deda Mrazu usred leta. Ali kroz decu doživljavamo opet lepe trenutke iz uspomena Sretno i vama .Kao što rekoh prolete i ova godina ,pa vi razmislite kako ćete potrošiti buduće vreme. U zdravlje i veselje7840 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Naslov je pesme o Deda Mrazu.Jesu li i vas već zasvrbele ruke da ukrasite, okitite u i oko kuće kuglicama svih boja,slatkim lilihipima,andjelima od papira i štatijaznam koječime vašu jelku i vašu kuću i oko nje.Jeste li već počeli da širite miiris i zazubice okolini pečenjem raznih kolačića. A vaše raspoloženje da li je i ono u skladu sa svim tim ili se već hvatate za glavu kako da izgurate sve praznike i poklone,da svi budu veseli i zadovoljni. Moj savet ako imate decu :sve neka bude jednostavno,jelka sa što više boja i lampica,pokloni skromni ali lepo upakovani,a jelo malo drugaćije ali ne preterano.I mirna Bačka. Ako nemate decu preporučujem da prespavate ove dane.Ne da ćete se najzad odmoriti i revitalizovati posle napornih dana,nego ćete uštedeti najmanje za toliko da odete na skijanje na Zlatibor ili suncanje u Portugalu. Ja spadam u onu prvu grupu sa decom.Da,da imam ih prilično.Moja Cali na čelu,pa deca bratovljeva,pa Caline drugarice i drugovi..sve se to lepo sakupi i kako imamo dosta mesta u bašti rastrči,raspeva i nasmeje do mile volje.Mi veliki sedimo,pijuckamo rujno vino i elaboriramo prošlu godinu,kad pre prodje.Deca porasla.Ne mogu ni da zamislim da Cali u Julu polazi u prvi razred! Dakle ukrasili smo skromno Prvo smo pekli kolače (postavicu recept) Cali je još i vežbala tortu sa jagodama i deda mrazovima(u sredini je Pavlova(za ovo mislim ne treba recept,slika govori sve) Onda venac na ulazna vrata koji smo sami napravili.a možete sigurno i vi sa malo truda. I naravno jelku smo okitili.Mnoge od ukrasa smo takodje sami napravili.Srebro iz spreja čuda radi na malo kartona isečenog u šta zelite,andjele,Sneška Belića,Zvezde... Možda ste već primetili da je drvo jelke ovde ustvari bor ali Cali ne zna za drugačije i to je njoj jelka.Ova je sa korenom i kad se završe praznici,vraća se u baštu. Onda smo juče još dobili i pismo od Deda Mraza. Ovde postoji svašta nešto za decu ,da komuniciraju sa njim.Telefonski poziv,pisma itd.Zar nije lepo za decu koja još veruju u to. Kao što je Deda Mraz napisao u pismu, on će doći kad Cali zaspi (naravno da onda:) Srećom ona ne zna kako su praznici lepi kad se to odvija zimi...to samo mi koji znamo zamišjamo, jer se eto i posle ovoliko godina boravka na Novom Zelandu nismo navikli Dočeku i Deda Mrazu usred leta. Ali kroz decu doživljavamo opet lepe trenutke iz uspomena Sretno i vama .Kao što rekoh prolete i ova godina ,pa vi razmislite kako ćete potrošiti buduće vreme. U zdravlje i veseljeDec 14, 2013 7840
-
Prolaze puste nocimisleci na tebe,prolaze hladni trenucinadajuci se da ces doci,prolaze hiljadu satii sve to bez tebeprolazi sve...A tebe kraj mene nema. Prosao sam juce pored tebei srce mi jako poskocilo,prolazicu i danasi srce ce zaplakati opet,procicu i sutra...I srce je jos uvek tvoje Prolazi moje vremei sve to bez tebe,prolaze hiljadu ljudiali nijedan nije kao ti,prolazim ovom ulicoma tad sam bio sa tobom,prolazim...hodam i...i spominjem tebe. Prolazis sad pored mene,ali ne sama,koja steta.Prolazim i zelim da pricam sa tobom,ali si suvise zauzetai prolazim sa nama u secanjeOh!Kako je lepo bilo...Steta prosli su ti trenuci,kako su e samo lako igubili. Prolazi sve...i tebe i dalje nema,i sve je bez tebe,prolaze hiljadu satinadajuce se da ces doci,prolaze hladni trenucimisleci stalno na tebe,prolaze i puste moje noci.2867 Objavio/la Ludi Zmaj
-
By Ludi Zmaj Prolaze puste nocimisleci na tebe,prolaze hladni trenucinadajuci se da ces doci,prolaze hiljadu satii sve to bez tebeprolazi sve...A tebe kraj mene nema. Prosao sam juce pored tebei srce mi jako poskocilo,prolazicu i danasi srce ce zaplakati opet,procicu i sutra...I srce je jos uvek tvoje Prolazi moje vremei sve to bez tebe,prolaze hiljadu ljudiali nijedan nije kao ti,prolazim ovom ulicoma tad sam bio sa tobom,prolazim...hodam i...i spominjem tebe. Prolazis sad pored mene,ali ne sama,koja steta.Prolazim i zelim da pricam sa tobom,ali si suvise zauzetai prolazim sa nama u secanjeOh!Kako je lepo bilo...Steta prosli su ti trenuci,kako su e samo lako igubili. Prolazi sve...i tebe i dalje nema,i sve je bez tebe,prolaze hiljadu satinadajuce se da ces doci,prolaze hladni trenucimisleci stalno na tebe,prolaze i puste moje noci.May 03, 2015 2867 -
Baš lep dan danas.... Evo.. opet prođoše neki surferi i uzvkuju DOLE BOTOVIIIIII, DOLE BOTOVIIIII..... Joj što me ubi ova kosijana, ne mogu da se raspetljam od nocas u 4 kad me probudilo neko kreštanje na chatu... Dakle.. ja ne znam koji su to botovi i sta kome smetaju.. Znam jednu Zvončicu, ali ona je baš fin bot, a i nije još gore da bi išla dole... Da, znam i Djenku, a on je isto tako fin i samo nariče onu muziku koju puštaju na radiju, pa da obavesti one koji kao slušaju a samo hotuju... E pa ako za njih vičete, onda stvaaaarnooo nije to lepo... Oni su čestiti botovi, skoro legende... Greotaaa.. dakle, ne hotanje, nego greota... nema H! A možda vi mislite na one zvrndove što nemaju šta da rade, pa po ceo dan pevaju ono: "Kako bubanj kažeeeee...."? Pa što ne kažete... E, da su oni gledali "Ben Hur", videli bi šta je bubanj... znali bi kako zvuči onaj što udara ritam na rimskoj galiji... Znate ono... tup glup glup, tup glup glup, tup glup glup.... A onda kad treba da ubrzaju brod.. on promeni ritam u tup tup glup, tup tup glup, tup tup glup.... Pa onda jos brže... tup tup tup, tup tup tup, tup tup tup..... E posle ih rokne ona druga stran(K)a i potonu sa tim bubnjem... Samo bubnjar pobegne... Da.. da.. da su to gledali.. ali nisu.. Evo opet ovi surferi viču isto, nego ne vidim ih dobro, rasčešljavam kosu... Ta mante ih ljudi... NE, neeeee .. ne taman'te, nego ta manite... ima spejs, zar ne vidite... Nemoj posle ja kriv zbog dronova i sličnog... Dobro nemaju prolepere da lete al im propeleri u prstima još brže rade.... onako u ritmu, onom gore pomenutom.... dok je bubnjar još tu... Eeee, koliko sam se ja takvih bubnjara nagledao.... Okupaju se, iseku nokte, ošišaju, presvuku... pa udri.. dok se opet ne presvuku.. Uh sto me muči ova moja kosa, ni da kucam ne mogu kako valja.. a i ne vidim dobro.... E sad, da li je to od botova, il bubnjara, il ostalih... ma rasčešljaću ja to već jednom... I tako... setih se.. u ona sad već davna crvena vremena... dolazi Perica u školu i kaže učiteljici... "naša kuca je oštenila 6 malih kuca i svi su komunisti" Odmah dobije pohvalu od učiteljice "Bravo Perice, tako treba.. to je u duhu tekovina revolucije... bla bla... "Posle par dana.. pita učiteljica Pericu o čemu razmišlja kad je van škole, a on kao iz topa: "Razmisljam o mojoj kuci i njenih 6 malih kućića koji su svi komunisti"Naravno, opet uslede pohvale.. Prođe tako opet par dana, dolazi direktor u obilazak razreda i učiteljica, da se pohvali svojim ideološkim uticajem na mlade generacije, pred svima ponovo pita Pericu o čemu razmišlja.. "Razmišljam o mojoj kuci i njenih 6 malih kućića od kojih je 5 komunista!"Učiteljica onako zabrinuto pita.. "Pa šta se desilo sa šestom kucom???"A Perica kaže: "A, pa to jedno je progledalo.... " Evo, ja se konačno izborih sa mojom kosom... a ovi botovi... ma progledaće i oni.. nekada..3376 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Baš lep dan danas.... Evo.. opet prođoše neki surferi i uzvkuju DOLE BOTOVIIIIII, DOLE BOTOVIIIII..... Joj što me ubi ova kosijana, ne mogu da se raspetljam od nocas u 4 kad me probudilo neko kreštanje na chatu... Dakle.. ja ne znam koji su to botovi i sta kome smetaju.. Znam jednu Zvončicu, ali ona je baš fin bot, a i nije još gore da bi išla dole... Da, znam i Djenku, a on je isto tako fin i samo nariče onu muziku koju puštaju na radiju, pa da obavesti one koji kao slušaju a samo hotuju... E pa ako za njih vičete, onda stvaaaarnooo nije to lepo... Oni su čestiti botovi, skoro legende... Greotaaa.. dakle, ne hotanje, nego greota... nema H! A možda vi mislite na one zvrndove što nemaju šta da rade, pa po ceo dan pevaju ono: "Kako bubanj kažeeeee...."? Pa što ne kažete... E, da su oni gledali "Ben Hur", videli bi šta je bubanj... znali bi kako zvuči onaj što udara ritam na rimskoj galiji... Znate ono... tup glup glup, tup glup glup, tup glup glup.... A onda kad treba da ubrzaju brod.. on promeni ritam u tup tup glup, tup tup glup, tup tup glup.... Pa onda jos brže... tup tup tup, tup tup tup, tup tup tup..... E posle ih rokne ona druga stran(K)a i potonu sa tim bubnjem... Samo bubnjar pobegne... Da.. da.. da su to gledali.. ali nisu.. Evo opet ovi surferi viču isto, nego ne vidim ih dobro, rasčešljavam kosu... Ta mante ih ljudi... NE, neeeee .. ne taman'te, nego ta manite... ima spejs, zar ne vidite... Nemoj posle ja kriv zbog dronova i sličnog... Dobro nemaju prolepere da lete al im propeleri u prstima još brže rade.... onako u ritmu, onom gore pomenutom.... dok je bubnjar još tu... Eeee, koliko sam se ja takvih bubnjara nagledao.... Okupaju se, iseku nokte, ošišaju, presvuku... pa udri.. dok se opet ne presvuku.. Uh sto me muči ova moja kosa, ni da kucam ne mogu kako valja.. a i ne vidim dobro.... E sad, da li je to od botova, il bubnjara, il ostalih... ma rasčešljaću ja to već jednom... I tako... setih se.. u ona sad već davna crvena vremena... dolazi Perica u školu i kaže učiteljici... "naša kuca je oštenila 6 malih kuca i svi su komunisti" Odmah dobije pohvalu od učiteljice "Bravo Perice, tako treba.. to je u duhu tekovina revolucije... bla bla... "Posle par dana.. pita učiteljica Pericu o čemu razmišlja kad je van škole, a on kao iz topa: "Razmisljam o mojoj kuci i njenih 6 malih kućića koji su svi komunisti"Naravno, opet uslede pohvale.. Prođe tako opet par dana, dolazi direktor u obilazak razreda i učiteljica, da se pohvali svojim ideološkim uticajem na mlade generacije, pred svima ponovo pita Pericu o čemu razmišlja.. "Razmišljam o mojoj kuci i njenih 6 malih kućića od kojih je 5 komunista!"Učiteljica onako zabrinuto pita.. "Pa šta se desilo sa šestom kucom???"A Perica kaže: "A, pa to jedno je progledalo.... " Evo, ja se konačno izborih sa mojom kosom... a ovi botovi... ma progledaće i oni.. nekada..Jun 10, 2015 3376
-
Sećam se jednog crtanog filma koji je prilično trapavo preveden baš ovako, kao ovaj moj naslov. Tema je bila jedan satiričan pogled na celokupnu evoluciju u kojoj je baš ovaj naš homo sapiens vulgaris trebalo da predstavlja kariku koja nedostaje. Nisam siguran da je ovoj planeti baš taj sapiens nedostajao, ali je crtać stvarno super... mislim da mu je originalan naziv "Homo" ili "Huomo"... tako nešto... inače.. kasetu sa filmom pojeli su žuti mravi kod prijatelja koji je pozajmio da pogleda... ala je odgledao, svaka mu čast... Elem... Da li znate onaj osećaj kad u životu nešto ostane onako nedovršeno, kao da nas je neko zaustavio na pola koraka i u tom položaju ostanemo godinama.... i nikako da se korak napravi... i tako, vremenom, to postane karika koja nije ostvarena, zatvorena... i traje... nedostaje. Kad god pomislimo na te korake.. ili karike.. ostane gorak ukus nečega što je ostalo u vazduhu... nedorečeno... Najgore su one priče, kad poletiš, a onda se sve zamrzne i tu stoji... predugo.... toliko dugo da misliš da to samo u tvojim mislima postoji, da su za sve druge te priče odavno zakopane u nekim, odavno tamnim, hodnicima zaboravljenih trenutaka nekog vremena koga više nema. A iz pola tog koraka... naučio sam pola svog života... kako bi bilo da nije ostalo na pola... I tako.. prolazi vreme.... sve dok jednog dana, opet nekom čudnom igrom onog ko od gore vidi sve, par slučajnih reči u prolazu ne promeni sve... Udari kao munja u tu davno zaboravljenu kariku i postavi jednim potezom sve na svoje mesto... zatvori je tako da je niko nikad više pomeriti ne može. I shvatih da ti hodnici nisu bili tamni, da nije zaboravljeno... Na neki drugi način, neka druga karika... I onda opet obučem onaj, već skoro zaboravljeni, kostim večitog dečaka, zagledam se u oblak i uživam u svojim osmesima.. i ne samo svojim.... Toliko je vremena prošlo, toliko smo naučili, proživeli... a osmesi... e pa osmesi su i dalje tu... a tu je i trema.. haha.. Zamisli... i veliki rebus u glavi - da li je moguće... E, pa izgleda da jeste ... Kad veruješ.. sve je moguće... i zato, čitaoče, rođače, slučajni prolazniče, ko god da si .... Veruj.. samo veruj.. i sve je moguće! SVE je OSTVARIVO ! .. i tako.. sve to.. dok drugi osmeh spava.... ... posvećeno dinosaurusima iz doba Jure koji znaju razliku između oblaka i Clouda ...3445 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Sećam se jednog crtanog filma koji je prilično trapavo preveden baš ovako, kao ovaj moj naslov. Tema je bila jedan satiričan pogled na celokupnu evoluciju u kojoj je baš ovaj naš homo sapiens vulgaris trebalo da predstavlja kariku koja nedostaje. Nisam siguran da je ovoj planeti baš taj sapiens nedostajao, ali je crtać stvarno super... mislim da mu je originalan naziv "Homo" ili "Huomo"... tako nešto... inače.. kasetu sa filmom pojeli su žuti mravi kod prijatelja koji je pozajmio da pogleda... ala je odgledao, svaka mu čast... Elem... Da li znate onaj osećaj kad u životu nešto ostane onako nedovršeno, kao da nas je neko zaustavio na pola koraka i u tom položaju ostanemo godinama.... i nikako da se korak napravi... i tako, vremenom, to postane karika koja nije ostvarena, zatvorena... i traje... nedostaje. Kad god pomislimo na te korake.. ili karike.. ostane gorak ukus nečega što je ostalo u vazduhu... nedorečeno... Najgore su one priče, kad poletiš, a onda se sve zamrzne i tu stoji... predugo.... toliko dugo da misliš da to samo u tvojim mislima postoji, da su za sve druge te priče odavno zakopane u nekim, odavno tamnim, hodnicima zaboravljenih trenutaka nekog vremena koga više nema. A iz pola tog koraka... naučio sam pola svog života... kako bi bilo da nije ostalo na pola... I tako.. prolazi vreme.... sve dok jednog dana, opet nekom čudnom igrom onog ko od gore vidi sve, par slučajnih reči u prolazu ne promeni sve... Udari kao munja u tu davno zaboravljenu kariku i postavi jednim potezom sve na svoje mesto... zatvori je tako da je niko nikad više pomeriti ne može. I shvatih da ti hodnici nisu bili tamni, da nije zaboravljeno... Na neki drugi način, neka druga karika... I onda opet obučem onaj, već skoro zaboravljeni, kostim večitog dečaka, zagledam se u oblak i uživam u svojim osmesima.. i ne samo svojim.... Toliko je vremena prošlo, toliko smo naučili, proživeli... a osmesi... e pa osmesi su i dalje tu... a tu je i trema.. haha.. Zamisli... i veliki rebus u glavi - da li je moguće... E, pa izgleda da jeste ... Kad veruješ.. sve je moguće... i zato, čitaoče, rođače, slučajni prolazniče, ko god da si .... Veruj.. samo veruj.. i sve je moguće! SVE je OSTVARIVO ! .. i tako.. sve to.. dok drugi osmeh spava.... ... posvećeno dinosaurusima iz doba Jure koji znaju razliku između oblaka i Clouda ...Jul 24, 2015 3445
-
Nemam baš originalan naslov, ali je odgovarajući. Zaista volim net. Sticajem okolnosti više puta sam se selila sa porodicom, pa tako u Beogradu, a još manje u Zemunu, gotovo da nemam prijatelja. Potrebu za druženjem nadomestio mi je net. Šta više, na netu imam prijatelje koji su bolji nego većina koje sam smatrala prijateljima u RL. Od malena sam volela da radim nešto rukama. Kad sam došla da živim u ovom velikom gradu, nastavila sam da negujem svoj prvi hobi (ne računajući heklanje, vez, šivenje i ostale tričarije), a to su fitokolaži, ili radovi od presovanog cveća. To radim 25 godina. Otkrivajući čarobni svet neta, otkrivala sam i nove tehnike u kreativnosti, dekupaž, quilling, scrapbooking, čestitke, reciklaža, nakit, sve po malo, a ništa savršeno. Ipak, dovoljno dobro da obradujem prijatelje poklonima, da razmenjujem poklone sa ostalim kreativkama i da mi sve to donosi puno radosti. Neću više da vas opterećujem svojim radovima. Imam blog samo o tome. Želela sam da se predstavim, da ovde počnem da pišem. Ono najvažnije što želim da vam napišem, mada to verovatno i znate, čim zalazite na ovo lepo mesto. Niko nema dve leve ruke. Svako može nešto da radi, da stvara i tako se oslobađa stresa, pobegne od briga, raduje se svojim rezultatima. Dovoljno je naći uputstva na blogovima ili youtube, kao recept za dobro jelo ili kolače, malo volje i vremena, i možete stvoriti lepotu. Ne mora biti savršeno, važno je da je vaše i da budete srećni i radujete se samom činu stvaranja. Mislim da moji radovi imaju puno grešaka, svakodnevno na blogovima, pinterestu, fejsu gledam šta drugi stvaraju, i vidim da je mnogo bolje od onoga što ja radim. Vidim i da kreativke u inostranstvu imaju savršene materijale i alate, a ja sve radim makazama i improvizovanim alatima. Ipak, u toliko je vrednije ono što stvorim. Praznici su na pragu, napravite nešto drugačije, ideja je prepun i ovaj sajt i ceo net. Živeli mi!3293 Objavio/la Nena3110
-
By Nena3110 Nemam baš originalan naslov, ali je odgovarajući. Zaista volim net. Sticajem okolnosti više puta sam se selila sa porodicom, pa tako u Beogradu, a još manje u Zemunu, gotovo da nemam prijatelja. Potrebu za druženjem nadomestio mi je net. Šta više, na netu imam prijatelje koji su bolji nego većina koje sam smatrala prijateljima u RL. Od malena sam volela da radim nešto rukama. Kad sam došla da živim u ovom velikom gradu, nastavila sam da negujem svoj prvi hobi (ne računajući heklanje, vez, šivenje i ostale tričarije), a to su fitokolaži, ili radovi od presovanog cveća. To radim 25 godina. Otkrivajući čarobni svet neta, otkrivala sam i nove tehnike u kreativnosti, dekupaž, quilling, scrapbooking, čestitke, reciklaža, nakit, sve po malo, a ništa savršeno. Ipak, dovoljno dobro da obradujem prijatelje poklonima, da razmenjujem poklone sa ostalim kreativkama i da mi sve to donosi puno radosti. Neću više da vas opterećujem svojim radovima. Imam blog samo o tome. Želela sam da se predstavim, da ovde počnem da pišem. Ono najvažnije što želim da vam napišem, mada to verovatno i znate, čim zalazite na ovo lepo mesto. Niko nema dve leve ruke. Svako može nešto da radi, da stvara i tako se oslobađa stresa, pobegne od briga, raduje se svojim rezultatima. Dovoljno je naći uputstva na blogovima ili youtube, kao recept za dobro jelo ili kolače, malo volje i vremena, i možete stvoriti lepotu. Ne mora biti savršeno, važno je da je vaše i da budete srećni i radujete se samom činu stvaranja. Mislim da moji radovi imaju puno grešaka, svakodnevno na blogovima, pinterestu, fejsu gledam šta drugi stvaraju, i vidim da je mnogo bolje od onoga što ja radim. Vidim i da kreativke u inostranstvu imaju savršene materijale i alate, a ja sve radim makazama i improvizovanim alatima. Ipak, u toliko je vrednije ono što stvorim. Praznici su na pragu, napravite nešto drugačije, ideja je prepun i ovaj sajt i ceo net. Živeli mi!Dec 23, 2013 3293 -
Pekinska Patka Pekinška patka (kao recept) koristila se još u Ming dinastiji, pre oko 600 godina.Kuvari iz cele Kine su putovali u Peking da ugoste Kineskog cara.U to vreme izvrstan kuvar, koji bi uspeo da udje u carsku kuhinju mogao je postati čak i ministar.Kada je Ching dinastija pala, mnogi od vrsnih kuvara su napustili zabranjeni grad, otvorili restorane i Pekinška patka je našla put i do običnog naroda., 1911 godine..Avantura oko pripremanja ovog specijaliteta ,koji je postao vrlo popularan i na zapadu zahteva dosta vremena, pa se većina nas odlučuje za neki dobar kineski restoran.Za avanturiste ipak postavljam i recept.Kinezi inače ovo jedu na poseban način, sa sitno isečenim zelenim lukom , najboljim delovima patke i sosom , a sve se to se umota u tanku palačinku ,zavije i pojede.Od ostataka patke )uključujuci kosti= napravi se itekako ukusna supa.Kako god probali , sigurno nećete biti razočarani. I nemojte odmah pomisliti mora biti baš vrsta patke Pekinške.I neka domaća neutovljena itekako može da se sa začinima pripremi na ovaj način.Prijatno. 1 velika Pekinška patkaZačini2 kasike šećera (od palme )1 kašičica soli1 kašičica kineskog zacina (5začina)1 kašika djumbira izmlevenogZa Sirće125 ml belog sirćeta8 solja vode koja vriGlaziranje200 ml Sos od soje i meda Za serviranje2 veze mladog luka) 2 velike crvene paričice, srednje ljute, iseckane12 tankih palačinki (crepes)Priprema Očisti patku od svake suvišne masti.Osuši unutrašnjost patke kuhinjskim papirom Izme[aj sastojke iz začina i utrljaj u unutrašnjost patke Ostavi patku da stoji na sobnoj temperaturi oko 1 sat, tako da su grudi dole Stavi sirće i vodu da provri Stavi patku na vatrostalnu činiju i sve to u veću tepsiju. Pusti laganu vatru. Kutlačom pažljivo zalivaj patku sa vodom i sirćetom.Da pravilno radiš znaćeš kad se patka naježi.Tako ce tečnost kroz pore ulaziti u nju. Pre toga povuci kožu na vratu da voda ne bi tako ulazila u patku. . Osuši kuhinjskim papirom. (ja patku obično preko noći ostavim u frižideru) . Predgrej pećnicu na 180ºC Peci patku oko sat vremena Počni da prelivaš patku sosom od soje i meda svakih 15 minuta Isključi rernu i ostavi patku u njoj još jedno 10 minuta. Iseci patku na komade i serviraj u tankim palačinkama sa zelenim lukom i sosom ili je jedi ovako .7529 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Pekinska Patka Pekinška patka (kao recept) koristila se još u Ming dinastiji, pre oko 600 godina.Kuvari iz cele Kine su putovali u Peking da ugoste Kineskog cara.U to vreme izvrstan kuvar, koji bi uspeo da udje u carsku kuhinju mogao je postati čak i ministar.Kada je Ching dinastija pala, mnogi od vrsnih kuvara su napustili zabranjeni grad, otvorili restorane i Pekinška patka je našla put i do običnog naroda., 1911 godine..Avantura oko pripremanja ovog specijaliteta ,koji je postao vrlo popularan i na zapadu zahteva dosta vremena, pa se većina nas odlučuje za neki dobar kineski restoran.Za avanturiste ipak postavljam i recept.Kinezi inače ovo jedu na poseban način, sa sitno isečenim zelenim lukom , najboljim delovima patke i sosom , a sve se to se umota u tanku palačinku ,zavije i pojede.Od ostataka patke )uključujuci kosti= napravi se itekako ukusna supa.Kako god probali , sigurno nećete biti razočarani. I nemojte odmah pomisliti mora biti baš vrsta patke Pekinške.I neka domaća neutovljena itekako može da se sa začinima pripremi na ovaj način.Prijatno. 1 velika Pekinška patkaZačini2 kasike šećera (od palme )1 kašičica soli1 kašičica kineskog zacina (5začina)1 kašika djumbira izmlevenogZa Sirće125 ml belog sirćeta8 solja vode koja vriGlaziranje200 ml Sos od soje i meda Za serviranje2 veze mladog luka) 2 velike crvene paričice, srednje ljute, iseckane12 tankih palačinki (crepes)Priprema Očisti patku od svake suvišne masti.Osuši unutrašnjost patke kuhinjskim papirom Izme[aj sastojke iz začina i utrljaj u unutrašnjost patke Ostavi patku da stoji na sobnoj temperaturi oko 1 sat, tako da su grudi dole Stavi sirće i vodu da provri Stavi patku na vatrostalnu činiju i sve to u veću tepsiju. Pusti laganu vatru. Kutlačom pažljivo zalivaj patku sa vodom i sirćetom.Da pravilno radiš znaćeš kad se patka naježi.Tako ce tečnost kroz pore ulaziti u nju. Pre toga povuci kožu na vratu da voda ne bi tako ulazila u patku. . Osuši kuhinjskim papirom. (ja patku obično preko noći ostavim u frižideru) . Predgrej pećnicu na 180ºC Peci patku oko sat vremena Počni da prelivaš patku sosom od soje i meda svakih 15 minuta Isključi rernu i ostavi patku u njoj još jedno 10 minuta. Iseci patku na komade i serviraj u tankim palačinkama sa zelenim lukom i sosom ili je jedi ovako .Aug 13, 2013 7529
