Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
469Blogs
-
52Active Bloggers
467 blogs
-
Jahaše jednom jedan Car na čelu svoje ogromne vojske sve do kraja Sveta. Kad tamo a ono Tamni Vilajet! Velika okovana vrata behu crvene boje (moj sin ih je video u toj boji). Šekspir još ne beše u planu da se rodi ali i Car i doglavnici njegovi i sva vojska ostala, behu u dilemi: Ući ili ne ući! Rasprava se otegnu na dva dana i bi doneta odluka, ko želi neka uđe, ko ne želi neka ne ulazi. Nije baš kao Solomonova ali joj se ne može spočitati nedemokratčnost. Skoro polovina doglavnika i vojske odluči da uđe u Tamni Vilajet. O tome da li je Car ušao u Tamni Vilajet, podaci su se izgubili u vihorovima Istorije. Potraja to nekoliko dana, Ostatak doglavnika i vojske se ulogorio ispred Tamnog Vilajeta, jeli su, pili ali su neprekidno bacali pogled na ulaz u Tamni Vilajet. Petog ili šestog dana, počeše da izlaze oni koji behu ušli u Tamni Vilajet. Oni koji ostadoše napolje, okupljahu se oko njih i zabezeknuto ih gledahu! Svi koji izlažahu iz Tamnog Vilajeta, bejahu raščupani, bosi, krvavi, dronjci visahu s njih. Ni traga ne beše od svile i kadife, sjajnih oklopa, dijamantima optočenog oružja, nigde rasnih konja...Na silna pitanja, izašavši mučahu, gledajući da se što više udalje od crvenih vrata Tamnog Vilajeta! Onda Car (evo ga pojavio se!) naredi da ih okupaju i obuku kako dolikuje pa da se krene nazad u njegovo Carstvo. U povratku, kad malo dođoše sebi, neki stresavši se, kroz zube promrljahu: Servia!2321 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Jahaše jednom jedan Car na čelu svoje ogromne vojske sve do kraja Sveta. Kad tamo a ono Tamni Vilajet! Velika okovana vrata behu crvene boje (moj sin ih je video u toj boji). Šekspir još ne beše u planu da se rodi ali i Car i doglavnici njegovi i sva vojska ostala, behu u dilemi: Ući ili ne ući! Rasprava se otegnu na dva dana i bi doneta odluka, ko želi neka uđe, ko ne želi neka ne ulazi. Nije baš kao Solomonova ali joj se ne može spočitati nedemokratčnost. Skoro polovina doglavnika i vojske odluči da uđe u Tamni Vilajet. O tome da li je Car ušao u Tamni Vilajet, podaci su se izgubili u vihorovima Istorije. Potraja to nekoliko dana, Ostatak doglavnika i vojske se ulogorio ispred Tamnog Vilajeta, jeli su, pili ali su neprekidno bacali pogled na ulaz u Tamni Vilajet. Petog ili šestog dana, počeše da izlaze oni koji behu ušli u Tamni Vilajet. Oni koji ostadoše napolje, okupljahu se oko njih i zabezeknuto ih gledahu! Svi koji izlažahu iz Tamnog Vilajeta, bejahu raščupani, bosi, krvavi, dronjci visahu s njih. Ni traga ne beše od svile i kadife, sjajnih oklopa, dijamantima optočenog oružja, nigde rasnih konja...Na silna pitanja, izašavši mučahu, gledajući da se što više udalje od crvenih vrata Tamnog Vilajeta! Onda Car (evo ga pojavio se!) naredi da ih okupaju i obuku kako dolikuje pa da se krene nazad u njegovo Carstvo. U povratku, kad malo dođoše sebi, neki stresavši se, kroz zube promrljahu: Servia!Dec 29, 2013 2321
-
Prelistavam po svojoj glavi, ovoga jutra, kao i mnogih jutara do sada, misao na dane, na mesta, na vreme i ljude za koje još verujem da su bili stvarni. Lakoća ljudske promene, lakoća odlazaka, pomeranja, menjanja, otupljuje mi svest o postojanju mnogih koji su ovaj moj životni hod slatkoslanim, pa i gorkim, začinili. Vraćam se ovoga jutra, negde tamo, tako daleko. Pitam se: mogu li bilo kakvim opipljivim dokazom potvrditi sebi i drugima da je to tamo, zaista bilo stvarno… da sam tom svetu pripadao. Ovoga jutra,siguran sam jedino u to da je to onda veoma, veoma daleko, i da postojim jer još verujem u san. U traženju nekakvih opipljivih dokaza, shvatam značaj mnogih malenih stvari koje su svojim, tada nesvesnim značenjem, baš postali najveći postulat ovog bivstvovanja u vremenu sadašnjem. Sa svim svojim znanjima i saznanjima, danas postavljam sebi pitanja, i evo, baš ovog jutra kada ustajem da sameljem keks i podgrejem mleko svom nasledniku, postavljam pitanje kako i zašto je meni u mom vremenu i mom svetu škola bila usadjena kao toliko značajan i važan faktor. Pokušavam da se setim šta sam to tada izdvajao kao važno. Lutajući kroz to sećanje, čak i ja koji se tako dobro sećam mnogih sitnica iz svog odrastanja, postajem svestan sopstvenog zaborava. Misao mi se uporno sapliće o shvatanje i potrebu koju moj mališan ima ovoga jutra. Borim se sa osećajem da se vreme moje čarolije potpuno i nepovratno utopilo u neke drugačije vizije, u neko drugo mutno videnje nekakve budućnosti. Ovoga jutra, ustajem da podgrejem mleko i sameljem keks, koji se za mene tako pripreman zvao „Plazma”; keks koji je neko već mogao da samelje umsto mene,kao i život koji najčešće neko samelje za nas, pa nam ga tako smrvljenog još i na kupovinu ponudi. Samo da se ne mučimo... Mi ga tako rado kupujemo, po najvećoj ceni, jer prokleto je teško, neizdržljivo teško, sopstveni život u mrvice i prah pretvarati. Naučio sam, kao i svi, da je život na mrvice najlakše variti. I dok smrvljeni keks upija mleko, kako bi sve zajedno postalo doručak pred polazak u školu, toliko važnu, značajnu školu, razmišljam o sebi kao detetu...Da li je to dete moglo tada nekako drugačije da prihvati školu, sem kao mesto okupljanja sebi ravnih razdraganosti. Taj svet sebi ravnih učinio je da se na drugačiji način shvati i upije sva strogoća učitelja. Misao se muči da iz mračnih dubina izvuče sve tada postojeće oblike strogoće, kako bi se napravila razlika sa nepravdama Ne, ne razmišljam o onome što mi se kroz to vreme, tu školu i te manire dalo, ili sprečavalo. Ta strogoća u meni je ostala zapamćena kao sportska manifestacija u kojoj učitelji igraju u istom timu sa decom koju podučavaju, pokušavajući da svoje ekipe podstaknu na razigranost vijuga. Na posebnost... Da to je bila stogoća, pravičnost se samo preplitala sa njom, ali ne i mešala. I jutros, kada se podsetih sebe kao deteta, kada osećam da treba preneti preko potrebnu tajnu sadašnjoj deci, tajnu kako da svoj karakter udenu u ovu „mašinu” kao odgovarajući šraf, sa brigom smišljam kako da im saopštim da je neobično važno naučiti da se sa godinama u svakom životu i na svakom svetu pojavljuju stvari koje se moraju... Skoro da se stidim sebe pred samim sobom, jer osećam jutros neku neiskrenost. Osećam negde u nekom skrivenom delu sebe da oduševljenje koje nosim iz vremena svog detinjstva u stvari pripada nekoj drugoj planeti. Ovoga jutra razmišljam o vremenu, mestu i ljudima za koje samo verujem da su bili stvarni i da sam im pripadao. Razmišljam da možda, ipak, da olakšam mom detetu i da mu saopštim korisnu laž kako sve to nije tačno. Da to vreme nikada nije postojalo, da ti ljudi nikada nisu živeli, da se nikakda nije živelo kako to ružicasto saopštava moj san. Da je to bio i da treba da ostane samo moj san. Da to nazovem bajkom, i da priznam da je ta bajka iznikla iz mojih mnogobrojnih snova. Da je sanjana u dubokom snu koji se odigrao na nekoj drugoj planeti a da ta Planeta nije ista kao ova. Pitam se hoće li se smejati ako mojoj Planeti glasno saopštim ime? Hoce li biti cool ako toj sanjanoj Planeti dam ime Zemlja? Strahujem da će današnjim klincima to ime biti isuviše smešno. Ako im kažem da je i ona u Sunčevoj Galaksiji, da je isto kružila oko Sunca kao oko svoje Zvezde sasvim, sasvim polako… Hoće li se smejati ako im priznam da se nisam vozio brzinom većom od potrebne? Hoće li razumeti mernu jedinicu: dovoljno? Da nisam gledao nacrtane pokretne spodobe,kao proizvod iskrivljene mašte, a koje su njima toliko važne, neophodne i vredne, koje se u specijalnim radionicama crtaju samo da bi ispunile dan u televizijskom ekranu i probudile i produbile iskrivljenu maštu o stvarima koje nas okružuju.? Hoću li smoći hrabrosti da im priznam sopstveni nestašlk u kome sam i bez očevog ograničenja u 19 i 15 neizostavno bio u kući i čitavih 5 minuta poklanjao nekim malim, naivnim i bezazlenim crtanim bićima, koja su ličila na meni poznate forme... Kako da opišem moje dečije pozorište? Kao komšiluk koji je imao samo jednu obavezu da poslepodnevnu kafu ispije ispred zgrade u našoj ulici, tik pored gomile naslaganih drvenih gajbica kroz koje je često propadala nečija noga, dok gledaju naš dečiji pozorišni komad za koji smo samo ispričali scenario, jer pisati još nismo znali. Hoće li mi verovati ako im kažem da ni sva deca nisu imala pravo da se popnu na improvizovanu drvenu scenu jer su uloge unapred i prema stvarnim zaslugama bile izdeljene. Hoće li razumeti da je pozorište uspelo ako je uspela improvizacija usled odustajanja nekog ko nije bio zadovoljan sopstvenim značajem u komadu. Hoće li razumeti i to da se drugi nisu zbog toga previše uzrujavali a da roditeljima nije padalo na pamet da pokažu ikakvu pristrasnost, pa i kada su im se sopstvena deca zbog toga možda durila, ali ne i ljutila uz par kapi suza na brzinu prosutih. Razmišljam,da li da kažem da je na Planeti Zemlji bilo mesta i za tuge. Da su psiholozi bili sirotinja samo zato što im je svaka naša komšinica bila prejaka konkurencija. I da su baš zato mnoge komšinice odustajale da se razvedu od naših uvek nadmenih a u stvari poplašenih očeva, jer su uviđale i značaj neravnopravnosti kao temelja jedinstva. Da i u trpljenju ponekad može da se pronađe spas. I da su baš zbog toga roditelji na toj Planeti svoju decu gajili a ne izdržavali. Kako da približim ovom mog vižljavku ovaj moj - sada već san? I dok keks upija mleko pretvarajući belinu u žutilo, obilazim pogledom sva vidljiva mesta u nameri da se probudim. Da ipak pronađem nešto što sam nekad poneo sa moje planete i sačuvao evo zbog čega - da dokažem kako moja Planeta još postoji. Tražim opipljive dokaze svog sna ne bi li ublažio svakim danom sve veću sumnju u stvarno postojanje. Znam, tu oko mene se nalazi pregršt kometa koje ne mogu umanjiti sumnju koju sopstvena deca osećaju. Pred vremenom… Počinjem sa traženjem po kuhinji, ali brzo odustajem.Ni kuhinja više ne liči na san.Čak i prepun frižider je sasvim prazan. I uprkos mnoštvu sitnih stvari ne postižem cilj. Jer uvek nedostaje osećaj za san, za drugačije i jednostavno. I dok posmatram to dete koje ovoga jutra pokušavam da ugledam u jednom drugom prostoru i vremenu iskopavam po svojim sećanjima kolekcije mojih ploča, smerno složenih i stidljivo skrivenih u nekom ćošku ugodnog doma, u pokušaju da dokučim kako tek prispeli pubertetlija ove Planete, uporedjuje Eminem zvuk i poruku sa melodijom i tekstom nekih balada u kojima se pominju klikeri... „... a ja i dalje bio sam dete noću leteo na Planete, danju igrao klikere. A ja, na oblak sam se peo Da odrastem nisam hteo, I tek sad mi jasno što: Bilo je rano za to.” Kesk je upio mleko. Trebalo bi sada probuditi malog vižljavka dok keks i mleko sasvim ne stvrdnu. Ne, ne mogu. Ovo jutro ne mogu. Neka, nek ostane... Vraćam se ipak u svoj usnuli krevet u kome me čeka neko ko to još jedino može da razume.Ko mi ne veruje više ništa sem toga da je moj san zaista bio i da je moja Planeta zaista postojala... Da je naše detinjstvo, tako neprimetno pretvoreno u san. Biće da nas to još i najjače vezuje, drži zajedno, u istom krevetu, u istom snu, u istom košmaru, istoj zbunjenosti iz koje ni jedno više ne sme tako lako da iskoči. I ovo moje iskakanje iz kreveta ovoga jutra, eto na šta se postavilo. Ipak, kad god zatvorim oči u mekoći i toplini kreveta, pojave se makar mrvice slutnji da dani, mesta, ljudi i vreme za koje još samo verujemo da su bili stvarni ipak mogu prestati da budu samo san. ..... ova priču počeli smo da pišemo pre puno godina... unesi i ti deo svojih snova u pricu i tako postani deo nje, za sve one buduće klince koji će je jednog dana čitati, i za sve one nekadašnje klince koji su je svih ovih godina pisali... dok je keks upijao mleko...2319 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Prelistavam po svojoj glavi, ovoga jutra, kao i mnogih jutara do sada, misao na dane, na mesta, na vreme i ljude za koje još verujem da su bili stvarni. Lakoća ljudske promene, lakoća odlazaka, pomeranja, menjanja, otupljuje mi svest o postojanju mnogih koji su ovaj moj životni hod slatkoslanim, pa i gorkim, začinili. Vraćam se ovoga jutra, negde tamo, tako daleko. Pitam se: mogu li bilo kakvim opipljivim dokazom potvrditi sebi i drugima da je to tamo, zaista bilo stvarno… da sam tom svetu pripadao. Ovoga jutra,siguran sam jedino u to da je to onda veoma, veoma daleko, i da postojim jer još verujem u san. U traženju nekakvih opipljivih dokaza, shvatam značaj mnogih malenih stvari koje su svojim, tada nesvesnim značenjem, baš postali najveći postulat ovog bivstvovanja u vremenu sadašnjem. Sa svim svojim znanjima i saznanjima, danas postavljam sebi pitanja, i evo, baš ovog jutra kada ustajem da sameljem keks i podgrejem mleko svom nasledniku, postavljam pitanje kako i zašto je meni u mom vremenu i mom svetu škola bila usadjena kao toliko značajan i važan faktor. Pokušavam da se setim šta sam to tada izdvajao kao važno. Lutajući kroz to sećanje, čak i ja koji se tako dobro sećam mnogih sitnica iz svog odrastanja, postajem svestan sopstvenog zaborava. Misao mi se uporno sapliće o shvatanje i potrebu koju moj mališan ima ovoga jutra. Borim se sa osećajem da se vreme moje čarolije potpuno i nepovratno utopilo u neke drugačije vizije, u neko drugo mutno videnje nekakve budućnosti. Ovoga jutra, ustajem da podgrejem mleko i sameljem keks, koji se za mene tako pripreman zvao „Plazma”; keks koji je neko već mogao da samelje umsto mene,kao i život koji najčešće neko samelje za nas, pa nam ga tako smrvljenog još i na kupovinu ponudi. Samo da se ne mučimo... Mi ga tako rado kupujemo, po najvećoj ceni, jer prokleto je teško, neizdržljivo teško, sopstveni život u mrvice i prah pretvarati. Naučio sam, kao i svi, da je život na mrvice najlakše variti. I dok smrvljeni keks upija mleko, kako bi sve zajedno postalo doručak pred polazak u školu, toliko važnu, značajnu školu, razmišljam o sebi kao detetu...Da li je to dete moglo tada nekako drugačije da prihvati školu, sem kao mesto okupljanja sebi ravnih razdraganosti. Taj svet sebi ravnih učinio je da se na drugačiji način shvati i upije sva strogoća učitelja. Misao se muči da iz mračnih dubina izvuče sve tada postojeće oblike strogoće, kako bi se napravila razlika sa nepravdama Ne, ne razmišljam o onome što mi se kroz to vreme, tu školu i te manire dalo, ili sprečavalo. Ta strogoća u meni je ostala zapamćena kao sportska manifestacija u kojoj učitelji igraju u istom timu sa decom koju podučavaju, pokušavajući da svoje ekipe podstaknu na razigranost vijuga. Na posebnost... Da to je bila stogoća, pravičnost se samo preplitala sa njom, ali ne i mešala. I jutros, kada se podsetih sebe kao deteta, kada osećam da treba preneti preko potrebnu tajnu sadašnjoj deci, tajnu kako da svoj karakter udenu u ovu „mašinu” kao odgovarajući šraf, sa brigom smišljam kako da im saopštim da je neobično važno naučiti da se sa godinama u svakom životu i na svakom svetu pojavljuju stvari koje se moraju... Skoro da se stidim sebe pred samim sobom, jer osećam jutros neku neiskrenost. Osećam negde u nekom skrivenom delu sebe da oduševljenje koje nosim iz vremena svog detinjstva u stvari pripada nekoj drugoj planeti. Ovoga jutra razmišljam o vremenu, mestu i ljudima za koje samo verujem da su bili stvarni i da sam im pripadao. Razmišljam da možda, ipak, da olakšam mom detetu i da mu saopštim korisnu laž kako sve to nije tačno. Da to vreme nikada nije postojalo, da ti ljudi nikada nisu živeli, da se nikakda nije živelo kako to ružicasto saopštava moj san. Da je to bio i da treba da ostane samo moj san. Da to nazovem bajkom, i da priznam da je ta bajka iznikla iz mojih mnogobrojnih snova. Da je sanjana u dubokom snu koji se odigrao na nekoj drugoj planeti a da ta Planeta nije ista kao ova. Pitam se hoće li se smejati ako mojoj Planeti glasno saopštim ime? Hoce li biti cool ako toj sanjanoj Planeti dam ime Zemlja? Strahujem da će današnjim klincima to ime biti isuviše smešno. Ako im kažem da je i ona u Sunčevoj Galaksiji, da je isto kružila oko Sunca kao oko svoje Zvezde sasvim, sasvim polako… Hoće li se smejati ako im priznam da se nisam vozio brzinom većom od potrebne? Hoće li razumeti mernu jedinicu: dovoljno? Da nisam gledao nacrtane pokretne spodobe,kao proizvod iskrivljene mašte, a koje su njima toliko važne, neophodne i vredne, koje se u specijalnim radionicama crtaju samo da bi ispunile dan u televizijskom ekranu i probudile i produbile iskrivljenu maštu o stvarima koje nas okružuju.? Hoću li smoći hrabrosti da im priznam sopstveni nestašlk u kome sam i bez očevog ograničenja u 19 i 15 neizostavno bio u kući i čitavih 5 minuta poklanjao nekim malim, naivnim i bezazlenim crtanim bićima, koja su ličila na meni poznate forme... Kako da opišem moje dečije pozorište? Kao komšiluk koji je imao samo jednu obavezu da poslepodnevnu kafu ispije ispred zgrade u našoj ulici, tik pored gomile naslaganih drvenih gajbica kroz koje je često propadala nečija noga, dok gledaju naš dečiji pozorišni komad za koji smo samo ispričali scenario, jer pisati još nismo znali. Hoće li mi verovati ako im kažem da ni sva deca nisu imala pravo da se popnu na improvizovanu drvenu scenu jer su uloge unapred i prema stvarnim zaslugama bile izdeljene. Hoće li razumeti da je pozorište uspelo ako je uspela improvizacija usled odustajanja nekog ko nije bio zadovoljan sopstvenim značajem u komadu. Hoće li razumeti i to da se drugi nisu zbog toga previše uzrujavali a da roditeljima nije padalo na pamet da pokažu ikakvu pristrasnost, pa i kada su im se sopstvena deca zbog toga možda durila, ali ne i ljutila uz par kapi suza na brzinu prosutih. Razmišljam,da li da kažem da je na Planeti Zemlji bilo mesta i za tuge. Da su psiholozi bili sirotinja samo zato što im je svaka naša komšinica bila prejaka konkurencija. I da su baš zato mnoge komšinice odustajale da se razvedu od naših uvek nadmenih a u stvari poplašenih očeva, jer su uviđale i značaj neravnopravnosti kao temelja jedinstva. Da i u trpljenju ponekad može da se pronađe spas. I da su baš zbog toga roditelji na toj Planeti svoju decu gajili a ne izdržavali. Kako da približim ovom mog vižljavku ovaj moj - sada već san? I dok keks upija mleko pretvarajući belinu u žutilo, obilazim pogledom sva vidljiva mesta u nameri da se probudim. Da ipak pronađem nešto što sam nekad poneo sa moje planete i sačuvao evo zbog čega - da dokažem kako moja Planeta još postoji. Tražim opipljive dokaze svog sna ne bi li ublažio svakim danom sve veću sumnju u stvarno postojanje. Znam, tu oko mene se nalazi pregršt kometa koje ne mogu umanjiti sumnju koju sopstvena deca osećaju. Pred vremenom… Počinjem sa traženjem po kuhinji, ali brzo odustajem.Ni kuhinja više ne liči na san.Čak i prepun frižider je sasvim prazan. I uprkos mnoštvu sitnih stvari ne postižem cilj. Jer uvek nedostaje osećaj za san, za drugačije i jednostavno. I dok posmatram to dete koje ovoga jutra pokušavam da ugledam u jednom drugom prostoru i vremenu iskopavam po svojim sećanjima kolekcije mojih ploča, smerno složenih i stidljivo skrivenih u nekom ćošku ugodnog doma, u pokušaju da dokučim kako tek prispeli pubertetlija ove Planete, uporedjuje Eminem zvuk i poruku sa melodijom i tekstom nekih balada u kojima se pominju klikeri... „... a ja i dalje bio sam dete noću leteo na Planete, danju igrao klikere. A ja, na oblak sam se peo Da odrastem nisam hteo, I tek sad mi jasno što: Bilo je rano za to.” Kesk je upio mleko. Trebalo bi sada probuditi malog vižljavka dok keks i mleko sasvim ne stvrdnu. Ne, ne mogu. Ovo jutro ne mogu. Neka, nek ostane... Vraćam se ipak u svoj usnuli krevet u kome me čeka neko ko to još jedino može da razume.Ko mi ne veruje više ništa sem toga da je moj san zaista bio i da je moja Planeta zaista postojala... Da je naše detinjstvo, tako neprimetno pretvoreno u san. Biće da nas to još i najjače vezuje, drži zajedno, u istom krevetu, u istom snu, u istom košmaru, istoj zbunjenosti iz koje ni jedno više ne sme tako lako da iskoči. I ovo moje iskakanje iz kreveta ovoga jutra, eto na šta se postavilo. Ipak, kad god zatvorim oči u mekoći i toplini kreveta, pojave se makar mrvice slutnji da dani, mesta, ljudi i vreme za koje još samo verujemo da su bili stvarni ipak mogu prestati da budu samo san. ..... ova priču počeli smo da pišemo pre puno godina... unesi i ti deo svojih snova u pricu i tako postani deo nje, za sve one buduće klince koji će je jednog dana čitati, i za sve one nekadašnje klince koji su je svih ovih godina pisali... dok je keks upijao mleko...Nov 20, 2014 2319
-
Moj današnji gost i veliki prijatelj Mikele iliti Brigator po prirodi ============================================= Ne znam kako stvar stoji kod vas ali moje brige su se ukopale i razbaškarile u meni i na pamet im na pada da menjaju mesto, sredinu, okolinu u kojoj se nalaze a kamo li da prelaze i odlaze u nepoznata područja i predele. Doduše, ni ja ne bih imao srca da ih prebacujem ikome! I uzaludno je, svoje brige ne možeš prebaciti nikome, tvoje su i tačka! Stvar s brigama, možemo ih zvati i nevoljama, udesima, sranjima...nije ni malo jednostavna, dapače! Uzmem jednu, mislim brigu, s gomile i počnem da je rešavam k'o ukrštene reči, prizivam u pamet sve što bi mi pomoglo da brigu odstranim ili joj bar otupim oštricu, kad eto ti njoj u pomoć stiže druga ili peta, sedma, dvadeseprva... briga, svežu se, uzmu pod ruku i počnu da mi se smeju u lice. Gordijev čvor je little cat spram udruženih briga koje su uglavnom nečim vezane jedna za drugu. A njihovo pojavljivanje! Učini mi se da su na dan dva, k'o gumicom obrisane, nestale moje, one najkrupnije, brige, osmeh počne da mi se pojavljuje na licu, počnem da dobijam normalnonaturalni mentalnofizički tonus, kad ‘oćeš! Na moja mentalnopsihička vrata, bez kucanja uleti nova, do tad neviđena briga! Izljubi se drugima, načine joj mesto, ona se raspištolji ali posle kratke akomodacije počne da me davi, guši, zavrće jaja! Već sam oguglao i kako tako se snalazim s brigama vezanim za redovno plaćanje računa, iako nas, moju porodicu, to spušta na nivo vegetiranja, postoje brige koje se ni po cenu totalnog tjelesnog asketizma, ne daju odstraniti ili makar ublažiti. Dolazak, nailazak briga je nekako skokovit, dolaze na kvarnjaka, prvo jedna a onda kao karike na lancu, stanu da se nadovezuju jedna na drugu unedogled! Postoji ona narodna: Nijedna nevolja/briga nikad ne ide sama! Živa istina! I sami ste svedoci toga. Nemam samo ja monopol na brige, svi koliko nas ima, krcati smo brigama. Uglavnom sličnim ali i tu ima varijeteta. Reče li ono Lav iz Jasne Poljane: Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je nasvoj način. Postoje naturalno i zgubidani, mnogi firmirani kao pisci, koji štampaju i izdaju knjige tipa: Kako prevazići brige i život učiniti srećnijim i taka na tamo. Jebem im sve po spisku, ja ovako miran i staložen i nevulgaran! Kako bre da prevaziđeš brigu kad ti majka, otac, brat, sestra, dete (nedajbože!), najbolji prijatelj....na tvoje oči umire od raka! I kako da onda život učiniš srećnijim! Ukucajte u Google briga i dobićete enorman broj, što knjiga, što saveta iz raznoraznih proseravajućih papirnih glasila! Ukucao da proverim i o'ma zbris'o, ne otvarajući ni jednu jedinu stranu tih bljuvotina! Nije ni malo teško pogoditi šta knjige i saveti u njima sadrže i nude: Pešačite po svežem vazduhu, vozite bicikl, plivajte, protegnite se u krevetu pre nego ustanete, pijte pet litara vode na dan, naučite da pravilno dišete... Jes', kako ne, brige će netragom nestati a vi ćete pucati od sreće! Pešačim ja svojim okoštalim kolenima, boli ali idemo dalje, vozim, vozio sam bicikl dok se moglo, plivao letos k'o sumanut, žena mi rekla: Nikad te nisam videla da toliko vremena provodiš u vodi, teglim se u krevetu pre ustajanja kao moja Chiara, vodu pijem, ne pet litara nego bunar popijem preko dana, dišem, kako ja to nazivam, budistički, to me između ostalog održalo u životu kad me strefio infarkt i šta! Disao ne disao, pešačio ne pešačio, plivao....i sve ostalo ali brige ni makac! Ankerisane u meni ne pokazuju ni malo volje za saradnjom. Da se ne lažemo i da ne crnim previše, dešavalo se, retko, u tragovima, što bi rekli hemičari, da neku brigu uspem da očistim, izbrišem, da nestane za uvek ali kao po pravilu, pojavljivala se nova briga, pa se na nju nadovezivala druga, treća... Brige se ne mogu rangirati, ono, manja briga, veća briga. Sve brige imaju svoju težinu koja vam ne da oka da sklopite, nervi vam pucaju kao strune na vilonini! I ne mogu ih rešavati jednu po jednu, sve su tu u svakom trenutku. Ima, kako već napisah i nerešivih briga. Davno rekoh da više ne živim od danas do sutra nego od danas do danas a sada sam već u situaciji da živim od minuta do minuta. Ne služi mi glava samo za frizuru ili u ove zimske dane, nošenje vunene kape, ne, ustanem i uz kafu počnem da dumam šta mi je prvo činiti. Ređam u glavi, pravim spisak, prvvo ovo, pa ono a onda...ne, ne, prvo ovo, onda moram ono, ne, ne...Ponekad mi se učini da počinjem da ludim! Kako god okrenem, brige poređati po nekakvom prioritetu ne mogu. Čašu meda još niko ne popi da je čašom žuči ne zagrči, napisa Njegoš a ja od meda ne videh ni zeru, žuč sestro, brate, sav sam pekriven gorkozelenom žuči, oči mi se ne vide! Znam ja, znate i vi, čuli ste izreku: Udri brigu na veselje. Ja sam više za to da udarim brigu, udarim je iz sve snage, prebijem je, ubijem od batina, tako da završi na traumatologiji e onda bih mogao da se veselim. Kako stvari stoje, mrka kapa. Nit' možeš brigu udariti, stoji postojano kano klisurine, a i da možeš, o'ma je smenjuju, na njeno mesto dolaze dve, tri...koje si udarajući prvu, smetnuo s uma. Kako god okreneš u vrzinom si kolu i mo'š davat i kesu groševa, iz kola briga nema izlaza! Pozdravljam vas s porukom: Družite se sa svojim brigama, možda se neka i odobrovolji i reši da vas napusti. Ja to pokušavam već neko vreme, o rezultatima ne bih sada, ostaviću ih za neko drugo pisanije.2305 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Moj današnji gost i veliki prijatelj Mikele iliti Brigator po prirodi ============================================= Ne znam kako stvar stoji kod vas ali moje brige su se ukopale i razbaškarile u meni i na pamet im na pada da menjaju mesto, sredinu, okolinu u kojoj se nalaze a kamo li da prelaze i odlaze u nepoznata područja i predele. Doduše, ni ja ne bih imao srca da ih prebacujem ikome! I uzaludno je, svoje brige ne možeš prebaciti nikome, tvoje su i tačka! Stvar s brigama, možemo ih zvati i nevoljama, udesima, sranjima...nije ni malo jednostavna, dapače! Uzmem jednu, mislim brigu, s gomile i počnem da je rešavam k'o ukrštene reči, prizivam u pamet sve što bi mi pomoglo da brigu odstranim ili joj bar otupim oštricu, kad eto ti njoj u pomoć stiže druga ili peta, sedma, dvadeseprva... briga, svežu se, uzmu pod ruku i počnu da mi se smeju u lice. Gordijev čvor je little cat spram udruženih briga koje su uglavnom nečim vezane jedna za drugu. A njihovo pojavljivanje! Učini mi se da su na dan dva, k'o gumicom obrisane, nestale moje, one najkrupnije, brige, osmeh počne da mi se pojavljuje na licu, počnem da dobijam normalnonaturalni mentalnofizički tonus, kad ‘oćeš! Na moja mentalnopsihička vrata, bez kucanja uleti nova, do tad neviđena briga! Izljubi se drugima, načine joj mesto, ona se raspištolji ali posle kratke akomodacije počne da me davi, guši, zavrće jaja! Već sam oguglao i kako tako se snalazim s brigama vezanim za redovno plaćanje računa, iako nas, moju porodicu, to spušta na nivo vegetiranja, postoje brige koje se ni po cenu totalnog tjelesnog asketizma, ne daju odstraniti ili makar ublažiti. Dolazak, nailazak briga je nekako skokovit, dolaze na kvarnjaka, prvo jedna a onda kao karike na lancu, stanu da se nadovezuju jedna na drugu unedogled! Postoji ona narodna: Nijedna nevolja/briga nikad ne ide sama! Živa istina! I sami ste svedoci toga. Nemam samo ja monopol na brige, svi koliko nas ima, krcati smo brigama. Uglavnom sličnim ali i tu ima varijeteta. Reče li ono Lav iz Jasne Poljane: Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je nasvoj način. Postoje naturalno i zgubidani, mnogi firmirani kao pisci, koji štampaju i izdaju knjige tipa: Kako prevazići brige i život učiniti srećnijim i taka na tamo. Jebem im sve po spisku, ja ovako miran i staložen i nevulgaran! Kako bre da prevaziđeš brigu kad ti majka, otac, brat, sestra, dete (nedajbože!), najbolji prijatelj....na tvoje oči umire od raka! I kako da onda život učiniš srećnijim! Ukucajte u Google briga i dobićete enorman broj, što knjiga, što saveta iz raznoraznih proseravajućih papirnih glasila! Ukucao da proverim i o'ma zbris'o, ne otvarajući ni jednu jedinu stranu tih bljuvotina! Nije ni malo teško pogoditi šta knjige i saveti u njima sadrže i nude: Pešačite po svežem vazduhu, vozite bicikl, plivajte, protegnite se u krevetu pre nego ustanete, pijte pet litara vode na dan, naučite da pravilno dišete... Jes', kako ne, brige će netragom nestati a vi ćete pucati od sreće! Pešačim ja svojim okoštalim kolenima, boli ali idemo dalje, vozim, vozio sam bicikl dok se moglo, plivao letos k'o sumanut, žena mi rekla: Nikad te nisam videla da toliko vremena provodiš u vodi, teglim se u krevetu pre ustajanja kao moja Chiara, vodu pijem, ne pet litara nego bunar popijem preko dana, dišem, kako ja to nazivam, budistički, to me između ostalog održalo u životu kad me strefio infarkt i šta! Disao ne disao, pešačio ne pešačio, plivao....i sve ostalo ali brige ni makac! Ankerisane u meni ne pokazuju ni malo volje za saradnjom. Da se ne lažemo i da ne crnim previše, dešavalo se, retko, u tragovima, što bi rekli hemičari, da neku brigu uspem da očistim, izbrišem, da nestane za uvek ali kao po pravilu, pojavljivala se nova briga, pa se na nju nadovezivala druga, treća... Brige se ne mogu rangirati, ono, manja briga, veća briga. Sve brige imaju svoju težinu koja vam ne da oka da sklopite, nervi vam pucaju kao strune na vilonini! I ne mogu ih rešavati jednu po jednu, sve su tu u svakom trenutku. Ima, kako već napisah i nerešivih briga. Davno rekoh da više ne živim od danas do sutra nego od danas do danas a sada sam već u situaciji da živim od minuta do minuta. Ne služi mi glava samo za frizuru ili u ove zimske dane, nošenje vunene kape, ne, ustanem i uz kafu počnem da dumam šta mi je prvo činiti. Ređam u glavi, pravim spisak, prvvo ovo, pa ono a onda...ne, ne, prvo ovo, onda moram ono, ne, ne...Ponekad mi se učini da počinjem da ludim! Kako god okrenem, brige poređati po nekakvom prioritetu ne mogu. Čašu meda još niko ne popi da je čašom žuči ne zagrči, napisa Njegoš a ja od meda ne videh ni zeru, žuč sestro, brate, sav sam pekriven gorkozelenom žuči, oči mi se ne vide! Znam ja, znate i vi, čuli ste izreku: Udri brigu na veselje. Ja sam više za to da udarim brigu, udarim je iz sve snage, prebijem je, ubijem od batina, tako da završi na traumatologiji e onda bih mogao da se veselim. Kako stvari stoje, mrka kapa. Nit' možeš brigu udariti, stoji postojano kano klisurine, a i da možeš, o'ma je smenjuju, na njeno mesto dolaze dve, tri...koje si udarajući prvu, smetnuo s uma. Kako god okreneš u vrzinom si kolu i mo'š davat i kesu groševa, iz kola briga nema izlaza! Pozdravljam vas s porukom: Družite se sa svojim brigama, možda se neka i odobrovolji i reši da vas napusti. Ja to pokušavam već neko vreme, o rezultatima ne bih sada, ostaviću ih za neko drugo pisanije.Dec 24, 2013 2305
-
Ne bih volela da budem pogrešno shvaćena. Jednostavno, peglanje mi je prvo na listi najomraženijih poslova. Mislim, u čemu je štos? Rublje svojski istretirano najrazličitijim antibakterijskim sredstvima, pošteno promuljano kroz one haj-tek monstrume što umeju da peru na sto poznatih načina i još isto toliko nepoznatih, dodatno se maltretira vrućim komadom metala. Čega radi, pitanje je sad? Da se odmah razumemo, iako sklona da sasvim nasumično i neprincipijelno pobrojim familiju onome ko je izmislio peglu ( u isto vreme se do obožavanja klanjajući izumitelju perilice ), u trenucima lucidnosti koja prosevne između dva jaka napada padanja mraka na oči mi izazvanog mrskim pregalaštvom, jasno mi je da je njen prevashodni zadatak u samom početku bio da poubija što više one nevidljve gamadi što se baškari svuda oko nas i sklona je izazivanuju svakovrsnih boleština i na tome pronalazaču svaka čast. Hoću reći, ne bežim ja od činjenice da je to u nekom momentu bila veoma korisna rabota i ni na kraj pameti mi ne pada da je kao takvu osporavam. Ali danas, smatram, peglanje bi trebalo bez i malo kajanja ćušnuti u ropotarnicu istorije. Okreni-obrni, čitav problem se sveo na sferu estetike: da li nam više pasuje kao da nas je krava žvakalaluk ili preferiramo izgled kao upravo ispod kalupa da smo izašli. No, zapravo, ne radi se o tome. Bivalo je i svetlih trenutaka u procesu peglanja, nije da nije. Neprocenjivo je iskustvo imati pod peglom pelene netom skinute sa žice pošto ih je tamo dobrano izbockao mraz i izlupao severac, pa su taman vlažne koliko treba i bez fajtanja, a baška tako lepo mirišu na zimu, na sveže, na čisto. E, dakle, priznajem, u tom periodu jesam uživala držeći peglu u ruci. Zatim, kada je moje Malo Dete savladalo svih šezdeset slova, učeći sa podjednakim žarom i ćirilicu i latinicu, ničim izazvano i daleko pre nego što je to bilo baš neophodno, nastupio je sledeći blistavi trenutak bavljenja termičkim ispravljanjem zgužvanog veša. Naime, kako bih ja sela kraj daske za peglanje osvrćući se krišom i u nelagodi preko ramena da proverim da me odnekud ne posmatra moja rođena majka, uvek silno narogušena kada se kućni poslovi obavljaju iz sedećeg položaja ( koji je dokaz lenjosti i sličnih nedostataka karaktera poštene domaćice ) i uštekala mrsku alatku u struju, tako bi se moje Oko Plavo pojavljivalo sa knjigom ispod miške da mi čita. Na taj način smo apsolvirale kompletne doživljaje Pipi Dugačke Čarape i još nekolicinu odlomaka najrazličitijih drugih knjiga za decu, a ja sam bila ažurnija nego ikad što se tiče savladavanja večito nezamislivo velikih kamara neispeglanih prnja. Jer, ona je toliko volela te čitalačke seanse, da sam ja peglala i peglala i peglala sve dok mi na raspolaganju nisu ostajali samo rođeni prsti, ne želeći da joj uskratim očigledno zadovoljstvo. E, a onda je u nekom nedefinisanom trenutku naglo odrasla i više joj nije bilo zanimljivo da me zabavlja svojim neospornim čitalačkim sposobnostima. Povukla se u svoju sobu, čitala knjige sama i u sebi, a meni ih tek naknadno prosleđivala, ako bi procenila da mogu i ja da ih iščitam sa razumevanjem. Tako smo peglanje i ja ponovo došli u fazu hladnog rata koji je godinama tinjao. Ja nisam mogla da sakrijem svoju odbojnost i neraspoloženje, a pegla je, osećajući to, s vremena na vreme umela da mi iskomplikuje život praveći kurcšluse koji su obavezno izbijali osigurače iz razvodne kutije, tako da sam em njih morala da menjam, em sam prinudno savladala i osnove eletričarskog zanata sadržane u zameni nagorelih gajtana ili, ako druge nema, u skraćivanju istih. Međutim, vremenom je došlo do sasvim neočekivanog obrta. Naravno, standardno narogušena, u početku nisam ni primećivala da se nešto posebno dešava. Tu daska, tu ja, tu pegla, tu rublje... Sve je delovalo isto. Ali... Ispostavilo se da je taj pozamašni komad vremena proveden u pokušaju estetizacije odevnih predmeta i njihovom privođenju društvenim normama dušu dao za razmišljanje. Gle čuda! Peglam i pustim misli da mi rominjaju kroz glavu. ( Ma, čak se ni toliko ne potrudim, jer one odnekle navru i same. ) Tiho, lagano, nevezano, ovlaš, smireno... Kao one mirne, uporne kiše što blagodatno natapaju zemlju i napajaju žedne biljke i usahle potoke. Ne, nikako ne tvrdim da se pri tome dešava nešto epohalno. Daleko od toga. Ali uhvatim sebe kako sasvim lepo rešim neku nedoumicu, sve usput, neprimetno, boreći se svim snagama da rukav na košulji ne dobije duplu ivicu. Ili se na miru raspravim sama sa sobom i sa čitavim svetom, što se i najčešće dešava, jer sam u datim okolnostima veoma sklona svađi, dok istovremeno pokušavam da savladam dupli jorganski čaršav. Dogodi se da tek tada sasvim jasno i u svoj punoći postanem svesna koliko soba lepo miriše na božure koji su se u par proteklih dana od malenih pupoljaka preobrazili u krupne i teške ružičaste cvetove, a da to ranije gotovo da i nisam primetila, na one prave, baštenske ruže koje su sačuvale i trnje i opojnost, na turske karanfile koji šikljaju iz prepunih vaza.. ( I onda se osmehnem. Malo li je? ) Vratim film na trenutak kada je do mene iz zelene ukrasne hartije doskakutala žaba od mesečevog kamena ( mističnog kamena povezanog sa intuicijom i emocijama i skladom i ljubavlju ), pažljivo birana, sasvim namerno za mene i za moju policu za snove i iznova uživam u tom trenutku u kome su se tako dobro preklopili moje ushićenje i njime indukovano zadovoljstvo darodavca. Uhvatim neku reč, onako, u prolazu, lepu, posebnu, zvučnu, pa krenem da je izgovaram u sebi, ne bih li joj uhvatila ukus i oblik i zvuk. Tu se obično potpuno zanesem, pa domišljam šta bi se sve od nje takve moglo napraviti - kakva rečenica, koja priča... Bude tu zanimljivih asocijacija, zgodnih igara, zabavnih obrta. Naravno, kada isključim peglu, sve to se raspline još pre nego što poslažem ispeglano rublje po ormanima, ali, ostane neki majušni trag, neka smernica, neka klica iz koje će se, moguće je, izroditi nešto što će imati nekakvog smisla barem za mene. Ili tek tako, sasvim namćorski i pakosno, rešim da svima obznanim kako sam nepobitno ustanovila da dobre vile ne postoje i da je potpuna zabluda misliti drugačije. ( Uostalom, lako je vilama da budu dobre, kada ne moraju da se bave peglanjem. ) ************************************** Dodatak za razmišljanje i uživanje: Sećam se jednog jutra u Devetom mesecu, pošto je svu noć lila kiša. Uprkos jarkom suncu rosa je još uvek kapala sa hrizantema u vrtu. Na bambusovim ogradama i potkresanim živicama videla sam pokidane paukove mreže, a na mestima gde su niti bile prekinute, visile su kapljice kiše kao niske belih bisera. Bila sam očarana i duboko dirnuta. Kako je sunce jačalo, rosa je postepeno nestajala s deteline i ostalog bilja na kome je otežala; grane su počele da se miču i odjednom same od sebe odskočiše. Kasnije sam opisivala ljudima kako je sve to bilo predivno. Njihova ravnodušnost ostavila je najdublji utisak na mene. ( iz knjige ,, Zapisi pred san'' Sei Šonagon )2285 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Ne bih volela da budem pogrešno shvaćena. Jednostavno, peglanje mi je prvo na listi najomraženijih poslova. Mislim, u čemu je štos? Rublje svojski istretirano najrazličitijim antibakterijskim sredstvima, pošteno promuljano kroz one haj-tek monstrume što umeju da peru na sto poznatih načina i još isto toliko nepoznatih, dodatno se maltretira vrućim komadom metala. Čega radi, pitanje je sad? Da se odmah razumemo, iako sklona da sasvim nasumično i neprincipijelno pobrojim familiju onome ko je izmislio peglu ( u isto vreme se do obožavanja klanjajući izumitelju perilice ), u trenucima lucidnosti koja prosevne između dva jaka napada padanja mraka na oči mi izazvanog mrskim pregalaštvom, jasno mi je da je njen prevashodni zadatak u samom početku bio da poubija što više one nevidljve gamadi što se baškari svuda oko nas i sklona je izazivanuju svakovrsnih boleština i na tome pronalazaču svaka čast. Hoću reći, ne bežim ja od činjenice da je to u nekom momentu bila veoma korisna rabota i ni na kraj pameti mi ne pada da je kao takvu osporavam. Ali danas, smatram, peglanje bi trebalo bez i malo kajanja ćušnuti u ropotarnicu istorije. Okreni-obrni, čitav problem se sveo na sferu estetike: da li nam više pasuje kao da nas je krava žvakalaluk ili preferiramo izgled kao upravo ispod kalupa da smo izašli. No, zapravo, ne radi se o tome. Bivalo je i svetlih trenutaka u procesu peglanja, nije da nije. Neprocenjivo je iskustvo imati pod peglom pelene netom skinute sa žice pošto ih je tamo dobrano izbockao mraz i izlupao severac, pa su taman vlažne koliko treba i bez fajtanja, a baška tako lepo mirišu na zimu, na sveže, na čisto. E, dakle, priznajem, u tom periodu jesam uživala držeći peglu u ruci. Zatim, kada je moje Malo Dete savladalo svih šezdeset slova, učeći sa podjednakim žarom i ćirilicu i latinicu, ničim izazvano i daleko pre nego što je to bilo baš neophodno, nastupio je sledeći blistavi trenutak bavljenja termičkim ispravljanjem zgužvanog veša. Naime, kako bih ja sela kraj daske za peglanje osvrćući se krišom i u nelagodi preko ramena da proverim da me odnekud ne posmatra moja rođena majka, uvek silno narogušena kada se kućni poslovi obavljaju iz sedećeg položaja ( koji je dokaz lenjosti i sličnih nedostataka karaktera poštene domaćice ) i uštekala mrsku alatku u struju, tako bi se moje Oko Plavo pojavljivalo sa knjigom ispod miške da mi čita. Na taj način smo apsolvirale kompletne doživljaje Pipi Dugačke Čarape i još nekolicinu odlomaka najrazličitijih drugih knjiga za decu, a ja sam bila ažurnija nego ikad što se tiče savladavanja večito nezamislivo velikih kamara neispeglanih prnja. Jer, ona je toliko volela te čitalačke seanse, da sam ja peglala i peglala i peglala sve dok mi na raspolaganju nisu ostajali samo rođeni prsti, ne želeći da joj uskratim očigledno zadovoljstvo. E, a onda je u nekom nedefinisanom trenutku naglo odrasla i više joj nije bilo zanimljivo da me zabavlja svojim neospornim čitalačkim sposobnostima. Povukla se u svoju sobu, čitala knjige sama i u sebi, a meni ih tek naknadno prosleđivala, ako bi procenila da mogu i ja da ih iščitam sa razumevanjem. Tako smo peglanje i ja ponovo došli u fazu hladnog rata koji je godinama tinjao. Ja nisam mogla da sakrijem svoju odbojnost i neraspoloženje, a pegla je, osećajući to, s vremena na vreme umela da mi iskomplikuje život praveći kurcšluse koji su obavezno izbijali osigurače iz razvodne kutije, tako da sam em njih morala da menjam, em sam prinudno savladala i osnove eletričarskog zanata sadržane u zameni nagorelih gajtana ili, ako druge nema, u skraćivanju istih. Međutim, vremenom je došlo do sasvim neočekivanog obrta. Naravno, standardno narogušena, u početku nisam ni primećivala da se nešto posebno dešava. Tu daska, tu ja, tu pegla, tu rublje... Sve je delovalo isto. Ali... Ispostavilo se da je taj pozamašni komad vremena proveden u pokušaju estetizacije odevnih predmeta i njihovom privođenju društvenim normama dušu dao za razmišljanje. Gle čuda! Peglam i pustim misli da mi rominjaju kroz glavu. ( Ma, čak se ni toliko ne potrudim, jer one odnekle navru i same. ) Tiho, lagano, nevezano, ovlaš, smireno... Kao one mirne, uporne kiše što blagodatno natapaju zemlju i napajaju žedne biljke i usahle potoke. Ne, nikako ne tvrdim da se pri tome dešava nešto epohalno. Daleko od toga. Ali uhvatim sebe kako sasvim lepo rešim neku nedoumicu, sve usput, neprimetno, boreći se svim snagama da rukav na košulji ne dobije duplu ivicu. Ili se na miru raspravim sama sa sobom i sa čitavim svetom, što se i najčešće dešava, jer sam u datim okolnostima veoma sklona svađi, dok istovremeno pokušavam da savladam dupli jorganski čaršav. Dogodi se da tek tada sasvim jasno i u svoj punoći postanem svesna koliko soba lepo miriše na božure koji su se u par proteklih dana od malenih pupoljaka preobrazili u krupne i teške ružičaste cvetove, a da to ranije gotovo da i nisam primetila, na one prave, baštenske ruže koje su sačuvale i trnje i opojnost, na turske karanfile koji šikljaju iz prepunih vaza.. ( I onda se osmehnem. Malo li je? ) Vratim film na trenutak kada je do mene iz zelene ukrasne hartije doskakutala žaba od mesečevog kamena ( mističnog kamena povezanog sa intuicijom i emocijama i skladom i ljubavlju ), pažljivo birana, sasvim namerno za mene i za moju policu za snove i iznova uživam u tom trenutku u kome su se tako dobro preklopili moje ushićenje i njime indukovano zadovoljstvo darodavca. Uhvatim neku reč, onako, u prolazu, lepu, posebnu, zvučnu, pa krenem da je izgovaram u sebi, ne bih li joj uhvatila ukus i oblik i zvuk. Tu se obično potpuno zanesem, pa domišljam šta bi se sve od nje takve moglo napraviti - kakva rečenica, koja priča... Bude tu zanimljivih asocijacija, zgodnih igara, zabavnih obrta. Naravno, kada isključim peglu, sve to se raspline još pre nego što poslažem ispeglano rublje po ormanima, ali, ostane neki majušni trag, neka smernica, neka klica iz koje će se, moguće je, izroditi nešto što će imati nekakvog smisla barem za mene. Ili tek tako, sasvim namćorski i pakosno, rešim da svima obznanim kako sam nepobitno ustanovila da dobre vile ne postoje i da je potpuna zabluda misliti drugačije. ( Uostalom, lako je vilama da budu dobre, kada ne moraju da se bave peglanjem. ) ************************************** Dodatak za razmišljanje i uživanje: Sećam se jednog jutra u Devetom mesecu, pošto je svu noć lila kiša. Uprkos jarkom suncu rosa je još uvek kapala sa hrizantema u vrtu. Na bambusovim ogradama i potkresanim živicama videla sam pokidane paukove mreže, a na mestima gde su niti bile prekinute, visile su kapljice kiše kao niske belih bisera. Bila sam očarana i duboko dirnuta. Kako je sunce jačalo, rosa je postepeno nestajala s deteline i ostalog bilja na kome je otežala; grane su počele da se miču i odjednom same od sebe odskočiše. Kasnije sam opisivala ljudima kako je sve to bilo predivno. Njihova ravnodušnost ostavila je najdublji utisak na mene. ( iz knjige ,, Zapisi pred san'' Sei Šonagon )Nov 26, 2013 2285
-
Stgao Miljenko, a niko mu se nadao nije... Danas šta me je snašlo ni sama još ne mogu da verujem. Izađem napolje da popijem jutarnju kafu, kad čujem mnjaukanje...osluškujem odakle dolazi, iz zida, mislim da još sanjam. Ustanem da prošetam po dvorištu, osluškujem kad čujem mnjaukanje iz zida, stvarno...šok..neverica. kako..šta sad... Shvatih da su u tom delu kuće sendvič zidovi...jaoooo majko moja....približim se vidim malu šapicu kako je izgrebala malter i pokušava da se spase... Kreće akcija, čekići, pajseri i udri po cigli, ali Miljenko je toliko bio preplašen da je bežao između zida. Konačno sam otvorila rupu i namamim ga mlekom da izađe. Od sreće sam plakla, dobila sam tako umiljato mače, da evo dok ovo kucam skakuće oko mene. Kako je dospeo kod mene u zid pojma nemam, verovatno je našao neku rupu u krovu. Mislila sam da posle Pere nikad više neću imati mače, ali evo na neki čudan način ja dobih Miljenka... I sad shvatih da se čuda zaista dešavaju.... Ovo je moj pokojni Pera koji čeka da ga spustim sa kiwija...ludak nije znao da se spusti sa drveta... MOJ MILJENKO....2282 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Stgao Miljenko, a niko mu se nadao nije... Danas šta me je snašlo ni sama još ne mogu da verujem. Izađem napolje da popijem jutarnju kafu, kad čujem mnjaukanje...osluškujem odakle dolazi, iz zida, mislim da još sanjam. Ustanem da prošetam po dvorištu, osluškujem kad čujem mnjaukanje iz zida, stvarno...šok..neverica. kako..šta sad... Shvatih da su u tom delu kuće sendvič zidovi...jaoooo majko moja....približim se vidim malu šapicu kako je izgrebala malter i pokušava da se spase... Kreće akcija, čekići, pajseri i udri po cigli, ali Miljenko je toliko bio preplašen da je bežao između zida. Konačno sam otvorila rupu i namamim ga mlekom da izađe. Od sreće sam plakla, dobila sam tako umiljato mače, da evo dok ovo kucam skakuće oko mene. Kako je dospeo kod mene u zid pojma nemam, verovatno je našao neku rupu u krovu. Mislila sam da posle Pere nikad više neću imati mače, ali evo na neki čudan način ja dobih Miljenka... I sad shvatih da se čuda zaista dešavaju.... Ovo je moj pokojni Pera koji čeka da ga spustim sa kiwija...ludak nije znao da se spusti sa drveta... MOJ MILJENKO....Jun 01, 2016 2282 -
Ralf Valdo Emerson smatrao je da su neki ljudi skloni tugovanju: "Oni se dohvataju svake koprive u živici i nagaze svaku zmiju na livadi," - govorio je. "To je u skladu sa starom kineskom poslovicom koja glasi: "Kada bi čovekov život bio dug sto godina, čovek bi zadao sebi toliko briga kao da će živeti hiljadu godina." Dzordz Bernard So izrazio je ovako svoje gledište o istinskoj radosti: "Ovo je prava radost u životu - da budeš iskorišćen za cilj koji ćeš sam priznati kao dobar, da budeš potpuno istrošen , pre nego što budeš bio bačen na gomilu starog gvoždja, da postaneš sila u prirodi umesto grozničavog malog grumena bolesti i nevolja koji žali što svet neće da ga učini srećnim." Svako ima mnoštvo planova koje želi da ostvari onda kada bude "imao više vremena". Ove tri reči mogu da budu veoma varljive. Koristeći se njima pokušavamo da nagnamo sebe a i druge da misle da ćemo jednog dana ipak "imati više vremena." Umesto da se pouzdamo u takvu zabludu, mogo više smisla ima brižljivo korišćenje vremena koje sada imamo da bismo ostvarili nešto što nam sada pričinjava radost. Oko nas postoje mnoge vrenosti u kojima možemo uživati "kada je srce u redu." Nije potrebno da se selimo, da putujemo u strane zemlje, da idemo samo zato da bismo otkrili velike životne vrednosti. Problem koji nas muči često nije u našoj okolini, već u nama samima. Najduže putovanje po svetu ne može nas udaljiti od nas samih. Svakome od nas mnogo je potrebnija promena ličnog stava od promene okoline. Mudri čovek Solomun imao je to na umu kada je rekao: "Svrha svega što se čuva , čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život."2278 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Ralf Valdo Emerson smatrao je da su neki ljudi skloni tugovanju: "Oni se dohvataju svake koprive u živici i nagaze svaku zmiju na livadi," - govorio je. "To je u skladu sa starom kineskom poslovicom koja glasi: "Kada bi čovekov život bio dug sto godina, čovek bi zadao sebi toliko briga kao da će živeti hiljadu godina." Dzordz Bernard So izrazio je ovako svoje gledište o istinskoj radosti: "Ovo je prava radost u životu - da budeš iskorišćen za cilj koji ćeš sam priznati kao dobar, da budeš potpuno istrošen , pre nego što budeš bio bačen na gomilu starog gvoždja, da postaneš sila u prirodi umesto grozničavog malog grumena bolesti i nevolja koji žali što svet neće da ga učini srećnim." Svako ima mnoštvo planova koje želi da ostvari onda kada bude "imao više vremena". Ove tri reči mogu da budu veoma varljive. Koristeći se njima pokušavamo da nagnamo sebe a i druge da misle da ćemo jednog dana ipak "imati više vremena." Umesto da se pouzdamo u takvu zabludu, mogo više smisla ima brižljivo korišćenje vremena koje sada imamo da bismo ostvarili nešto što nam sada pričinjava radost. Oko nas postoje mnoge vrenosti u kojima možemo uživati "kada je srce u redu." Nije potrebno da se selimo, da putujemo u strane zemlje, da idemo samo zato da bismo otkrili velike životne vrednosti. Problem koji nas muči često nije u našoj okolini, već u nama samima. Najduže putovanje po svetu ne može nas udaljiti od nas samih. Svakome od nas mnogo je potrebnija promena ličnog stava od promene okoline. Mudri čovek Solomun imao je to na umu kada je rekao: "Svrha svega što se čuva , čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život."Sep 08, 2014 2278
-
Sretneš nekoga. Slučajno ili namerno. I zavoliš. Opet, neko gore nađe razloge za to. Misliš, ne znam o tebi ništa. Ni ti o meni. Mi smo potpuni stranci. Ljudi jesu jedni drugima stranci u ovom svetu. Ljudi o ljudima ne znaju ništa, a mogli bi da znaju sve. Ne moramo da se srećemo i razgovaramo godinama. Ne moramo ni da budemo sasvim bliski prijatelji da bi znali nešto o ovom drugom. Ne možemo naći dovoljno dobre maske da bi skrili sami sebe. Samim tim ako pokušamo staviti masku, dosta govorimo o sebi. Ne umemo mi ljudi da budemo toliko misteriozni i nepoznati, koliko nas pogled ili osmeh može odati. Zato, ne budi siguran da ne znam ništa o tebi. Ne znam ko su ti roditelji, sa koliko si godina prohodao, ko ti je najbolji prijatelj iz detinjstva, koju hranu ili muziku najviše voliš, ali ipak znam neke stvari. Neko si srcu drag. Ne znam koje stvari te mogu povrediti i ne znam koliko ti je teško da te stvari prihvataš. Ali znam da niko od nas nije savršen. Nisam suviše dobra osoba da samo gledam dobre strane u čoveku, a nisam ni suviše loša da gledam samo loše strane. Samo sam neko ko zna i jedno i drugo da prihvati bezuslovno. Priznajem, većina deli ljude na dobre i loše, ako se ljudi mogu tako deliti. Ali je činjenica da svi trebaju prijatelje. Pogotovo loši ljudi. Oni trebaju nekoga ko će ih usmeriti na pravi put, a dobri trebaju ljude koji im nikad neće dati da skrenu sa pravog puta. Kako god, biti nečiji prijatelj i biti nekome prijatelj mislim da je nešto najuzvišenije što se desi u životu. Prihvatiti i voleti ljude onakve kakvi jesu. Jer i ljubav koja nije potkrepljena prijateljstvom nije ljubav, a prijateljstvo bez ljubavi ne postoji. A ja sam, kao nikad u životu, spremna da Volim. Tebe. Takvog kakav jesi.2266 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Sretneš nekoga. Slučajno ili namerno. I zavoliš. Opet, neko gore nađe razloge za to. Misliš, ne znam o tebi ništa. Ni ti o meni. Mi smo potpuni stranci. Ljudi jesu jedni drugima stranci u ovom svetu. Ljudi o ljudima ne znaju ništa, a mogli bi da znaju sve. Ne moramo da se srećemo i razgovaramo godinama. Ne moramo ni da budemo sasvim bliski prijatelji da bi znali nešto o ovom drugom. Ne možemo naći dovoljno dobre maske da bi skrili sami sebe. Samim tim ako pokušamo staviti masku, dosta govorimo o sebi. Ne umemo mi ljudi da budemo toliko misteriozni i nepoznati, koliko nas pogled ili osmeh može odati. Zato, ne budi siguran da ne znam ništa o tebi. Ne znam ko su ti roditelji, sa koliko si godina prohodao, ko ti je najbolji prijatelj iz detinjstva, koju hranu ili muziku najviše voliš, ali ipak znam neke stvari. Neko si srcu drag. Ne znam koje stvari te mogu povrediti i ne znam koliko ti je teško da te stvari prihvataš. Ali znam da niko od nas nije savršen. Nisam suviše dobra osoba da samo gledam dobre strane u čoveku, a nisam ni suviše loša da gledam samo loše strane. Samo sam neko ko zna i jedno i drugo da prihvati bezuslovno. Priznajem, većina deli ljude na dobre i loše, ako se ljudi mogu tako deliti. Ali je činjenica da svi trebaju prijatelje. Pogotovo loši ljudi. Oni trebaju nekoga ko će ih usmeriti na pravi put, a dobri trebaju ljude koji im nikad neće dati da skrenu sa pravog puta. Kako god, biti nečiji prijatelj i biti nekome prijatelj mislim da je nešto najuzvišenije što se desi u životu. Prihvatiti i voleti ljude onakve kakvi jesu. Jer i ljubav koja nije potkrepljena prijateljstvom nije ljubav, a prijateljstvo bez ljubavi ne postoji. A ja sam, kao nikad u životu, spremna da Volim. Tebe. Takvog kakav jesi.Feb 11, 2018 2266
-
у векове загледан протекле историја . . свуда око мене често крочим у прастара здања те у њима ја назирем с(ј)ене сјаја бившег . . .однело га време све мачеве, витезе, принцезе одвезоше разиграни вранци упрегнути у небеске чезе сад духови . . ако је вероват јарцају се одајама празним урушене таванице зјапе све одише порукама разним што се своде : живот је ништаван мало јеси . . . а заувек ниси о тананој нити случајности Судбина нам , пресретнима, виси2259 Objavio/la светислав стојановић
-
у векове загледан протекле историја . . свуда око мене често крочим у прастара здања те у њима ја назирем с(ј)ене сјаја бившег . . .однело га време све мачеве, витезе, принцезе одвезоше разиграни вранци упрегнути у небеске чезе сад духови . . ако је вероват јарцају се одајама празним урушене таванице зјапе све одише порукама разним што се своде : живот је ништаван мало јеси . . . а заувек ниси о тананој нити случајности Судбина нам , пресретнима, висиOct 04, 2013 2259
-
Imati jako dobar (namerno ne napisah samo dobar) CV(Curriculum Vitae) ili prevedeno;kratka biografija života ,vrlo je bitan u prvom koraku kod traženja posla.Znači posvetite ovome dovoljno vremena i truda ,da biste se 'prodali' što bolje. Nisam morao da pišem u skorije veme svoj CV,ali sam zato mnoga morao da čitam.Neka su bila odgovor na postavljen oglas,ili neka koja sam sačuvao kao interesantna za ako se eventualno pojavi posao za tog kandidata. Neki od ovih CVsu bila tako loša da nemam drugog izbora nego da pišem o njima ne bih li možda budućim aplikantima pomogao. Najvažnija tačka vašeg CV je da se izdvaja iz mase,što će za vas značiti onaj važan korak ,poziv na razgovor. Naravno btno je da u vašem pisanju uključite podatke o vašem obrazovanju o vašim prethodnim radnim mestima,ali mene interesuje da saznam što više o VAMA: Pre toga proverite osnovno : da li je vaša adresa ispravna i da li ste moje ime spelovali pravilno.Kako živim u inostranstvu mnogi od čitalaca može pomisliti da se ovo Kivijima treba oprostiti, jer je ime zaista teško.Apropo ovoga samo da spomenem jednu kratku priču iz mojih gimnazijskih dana.Prvog dana kada me je razredni predstavljao ostalima u razredu,odmah je predložio da bi trebalo izabrati neko ime za mene ,nešto lakše npr.Bryan ili Peter.Samo sam odgovorio da to ne dolazi u obzir .Ako ja mogu da izgovaram njihovih 30 imena onda i njima neće biti teško da izgvore jedno.I tako i beše. Da krenemo dalje. Kada pišete nekoj kompaniji pokušajte da saznate što više o istoj.U današnje vreme elektronike to za većinu kompanija nije tako teško i skoro svaka ima web stranu,ćak iako je možda mala ili se bavi zanatskim uslugama. Ja ću naravno proveriti istoriju vaših radnih mesta i vaše preporuke.Verujte niko od poslodavaca ne gleda u vaše ocene tokom školovanja.Najvažnije što se traži je neka vrsta potvrde iz napisanog da ste vi osoba koja će se lako prilagoditi ostalim radnicima. Znači! Propratno pismo će mi reći: Zašto tražite posao Kakvo znanje i iskustvo imate u radnoj istoriji i da li imate veštinu u Industriji kojoj pripadam Koja interesovanja imate kada ne radite. Pokušajte da pišete iz srca. Kad vidim rečenice : Ja želim da svojim znanjem doprinesem i sebi i svom poslodavcu ka napretku kompanije..ovo mi zvuči kao kopirano sa neke web stranice...što verovatno i jeste. I takodje već znam dobro: da brzo učite nove stvari,da dolazite na posao na vreme( ne znam zašto ovo uopšte spominju),da ste lepo vaspitani i kulturni u odnosu sa drugima..Zar nismo svi mi to. Vaši interesi izvan posla su ono što me interesuje.Iz njih ja vidim da li ste osoba koja je sigurna u sebe,brzo uči nove stvari i ne odustaje lako od izazova. I na kraju samo još jedan savet majkama ,koje se posle perioda podizanja dece vraćaju u kolo plaćenih poslova.Ne znam zašto većina majki o ovom periodu piše skoro sa izvinjenjem. Mogu vam reći da poslodavci, koji su ili očevi ili majke dobro znaju kakve sve kvalitete morate posedovati da budete roditelj i da ne postoji teži ( a ni lepši posao) na svetu od toga. Još samo da dodam,molim vas ne pišite mi CV sa nekim smešnim fontovima i na papiru u boji. Dajte nekom da proveri gramatiku i stil u kojem je CV napisan. Toliko od mene i zapamtite onu izreku : Male pobede dovode do velikih ciljeva2251 Objavio/la Zelimir Belogrlic
-
Imati jako dobar (namerno ne napisah samo dobar) CV(Curriculum Vitae) ili prevedeno;kratka biografija života ,vrlo je bitan u prvom koraku kod traženja posla.Znači posvetite ovome dovoljno vremena i truda ,da biste se 'prodali' što bolje. Nisam morao da pišem u skorije veme svoj CV,ali sam zato mnoga morao da čitam.Neka su bila odgovor na postavljen oglas,ili neka koja sam sačuvao kao interesantna za ako se eventualno pojavi posao za tog kandidata. Neki od ovih CVsu bila tako loša da nemam drugog izbora nego da pišem o njima ne bih li možda budućim aplikantima pomogao. Najvažnija tačka vašeg CV je da se izdvaja iz mase,što će za vas značiti onaj važan korak ,poziv na razgovor. Naravno btno je da u vašem pisanju uključite podatke o vašem obrazovanju o vašim prethodnim radnim mestima,ali mene interesuje da saznam što više o VAMA: Pre toga proverite osnovno : da li je vaša adresa ispravna i da li ste moje ime spelovali pravilno.Kako živim u inostranstvu mnogi od čitalaca može pomisliti da se ovo Kivijima treba oprostiti, jer je ime zaista teško.Apropo ovoga samo da spomenem jednu kratku priču iz mojih gimnazijskih dana.Prvog dana kada me je razredni predstavljao ostalima u razredu,odmah je predložio da bi trebalo izabrati neko ime za mene ,nešto lakše npr.Bryan ili Peter.Samo sam odgovorio da to ne dolazi u obzir .Ako ja mogu da izgovaram njihovih 30 imena onda i njima neće biti teško da izgvore jedno.I tako i beše. Da krenemo dalje. Kada pišete nekoj kompaniji pokušajte da saznate što više o istoj.U današnje vreme elektronike to za većinu kompanija nije tako teško i skoro svaka ima web stranu,ćak iako je možda mala ili se bavi zanatskim uslugama. Ja ću naravno proveriti istoriju vaših radnih mesta i vaše preporuke.Verujte niko od poslodavaca ne gleda u vaše ocene tokom školovanja.Najvažnije što se traži je neka vrsta potvrde iz napisanog da ste vi osoba koja će se lako prilagoditi ostalim radnicima. Znači! Propratno pismo će mi reći: Zašto tražite posao Kakvo znanje i iskustvo imate u radnoj istoriji i da li imate veštinu u Industriji kojoj pripadam Koja interesovanja imate kada ne radite. Pokušajte da pišete iz srca. Kad vidim rečenice : Ja želim da svojim znanjem doprinesem i sebi i svom poslodavcu ka napretku kompanije..ovo mi zvuči kao kopirano sa neke web stranice...što verovatno i jeste. I takodje već znam dobro: da brzo učite nove stvari,da dolazite na posao na vreme( ne znam zašto ovo uopšte spominju),da ste lepo vaspitani i kulturni u odnosu sa drugima..Zar nismo svi mi to. Vaši interesi izvan posla su ono što me interesuje.Iz njih ja vidim da li ste osoba koja je sigurna u sebe,brzo uči nove stvari i ne odustaje lako od izazova. I na kraju samo još jedan savet majkama ,koje se posle perioda podizanja dece vraćaju u kolo plaćenih poslova.Ne znam zašto većina majki o ovom periodu piše skoro sa izvinjenjem. Mogu vam reći da poslodavci, koji su ili očevi ili majke dobro znaju kakve sve kvalitete morate posedovati da budete roditelj i da ne postoji teži ( a ni lepši posao) na svetu od toga. Još samo da dodam,molim vas ne pišite mi CV sa nekim smešnim fontovima i na papiru u boji. Dajte nekom da proveri gramatiku i stil u kojem je CV napisan. Toliko od mene i zapamtite onu izreku : Male pobede dovode do velikih ciljevaDec 13, 2013 2251
