Blogovi

Pretraži blogove

 

Kategorije

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 469
    Blogs
  • 52
    Active Bloggers
467 blogs
  • 07 Oct 2013
    Otvoreno pismo... tašti
      Uvek znam kad je tašta na vratima, jer miševi odma dobrovoljno skaču u mišolovke. Evo ovo sam negde pročitao i potpuno opisuje moj odnos sa taštom. Mislim da sam prvi put osetio da među nama neće biti ljubavi, kad smo je ostavili da nam pričuva stan i nahrani mačku. Ne treba ni da opisujem moje zaprepašćenje kada smo se vratili i kada sam video da se naša spavaća soba preselila u dećiju sobu. Po njoj mnogo zdravija soba, jer gleda na park i sa mnogo manje buke. Najgore je bilo što je sledeća dva dana po našem povratku samo kukala kako je ona došla da se odmori, a ne da radi.   Sledećeg dana komšinice su me čudno gledale pri susretu. I smejušile se.Kad sam kao onako slučajno upitao taštu  da li je neko od komšija bio u poseti u vreme našeg odmora, ispade da je cela zgrada bila na tuperware partiju, koji je ona organizovala.Goreo sam od znatiželje da je pitam šta je o meni pričala..ali ona vešto izbeže tu temu  I tek posle dugo godina sam saznao:   Moja tašta se hvalila komšinicama..(eto o čemu one pričaju na tuperware parti), da njen zet nosi donji veš sa smešnim slikama (kad hoćeš i crteži pataka na gaćama  su smešni)   Pošto stanuje oko 15 minuta od nas. uvek slučajno navrati u vreme ručka i normalno zasedne za sto i naruča se.Često sam se pitao šta li jadan tašt jede u vreme tih njenih gostovanja.   Normalno da nisam nikad direktno pitao.Pa nisam lud da mi vruća šerpa sa supom, završi na glavi.   E sad što je došla ,nego dok podje..... Od momenta kad prvi put kaže da ide kuci…pa do njenog polaska prodje najmanje sat vremena.U tom vremenskom periodu popije čašu vode..ode u wc Još tri puta se oprosti ,obuče kaput..raširi ruke da joj klinci polete u zagrljaj…I pošalje ćerki poljubac, a zetu klimne glavom i ne pogledavši ga. Jako voli za vreme svojih poseta da upotrebljava recenicu: 'Jao Lana jel’ se sećaš ovog /onog tipa(sve ih ona pamti po imenu) on ti je sad  ovo ili ono,veliki as, pun kao brod,eh mogla si da si htela..i sve kao ja ne čujem to ,a u stvari meni priča. I tako se ja tešim čitajući šale na račun tašti : Šta je najgora stvar  koja može da vam se desi:   Kad odvedete taštu  u bolnicu i doktor izadje i kaže Vam: ' Uspeli smo da je spasimo!.' Najbolja je ona: Kad bi ste imali tri želje ali sve što pozelite.  vašoj tašti će biti duplo 1Zelim bilion dolara Dobro ali vaša tašta će dobiti dva 2.Zelim kuću  na divnom ostrvu u Grćkoj Dobro ali vašoj tašti dve 3.Želim da me izbiješ da budem polumrtav Ne znam kako je stanje kod Vas?Slobodno se izjadajte sve ostaje medju nama. p.s  Isključujem svaku odgovornost sa sličnošću živih osoba sa ovom pričom(sigurno je sigurno    
    4632 Objavio/la Zelimir Belogrlic
  • By Zelimir Belogrlic
    Otvoreno pismo... tašti
      Uvek znam kad je tašta na vratima, jer miševi odma dobrovoljno skaču u mišolovke. Evo ovo sam negde pročitao i potpuno opisuje moj odnos sa taštom. Mislim da sam prvi put osetio da među nama neće biti ljubavi, kad smo je ostavili da nam pričuva stan i nahrani mačku. Ne treba ni da opisujem moje zaprepašćenje kada smo se vratili i kada sam video da se naša spavaća soba preselila u dećiju sobu. Po njoj mnogo zdravija soba, jer gleda na park i sa mnogo manje buke. Najgore je bilo što je sledeća dva dana po našem povratku samo kukala kako je ona došla da se odmori, a ne da radi.   Sledećeg dana komšinice su me čudno gledale pri susretu. I smejušile se.Kad sam kao onako slučajno upitao taštu  da li je neko od komšija bio u poseti u vreme našeg odmora, ispade da je cela zgrada bila na tuperware partiju, koji je ona organizovala.Goreo sam od znatiželje da je pitam šta je o meni pričala..ali ona vešto izbeže tu temu  I tek posle dugo godina sam saznao:   Moja tašta se hvalila komšinicama..(eto o čemu one pričaju na tuperware parti), da njen zet nosi donji veš sa smešnim slikama (kad hoćeš i crteži pataka na gaćama  su smešni)   Pošto stanuje oko 15 minuta od nas. uvek slučajno navrati u vreme ručka i normalno zasedne za sto i naruča se.Često sam se pitao šta li jadan tašt jede u vreme tih njenih gostovanja.   Normalno da nisam nikad direktno pitao.Pa nisam lud da mi vruća šerpa sa supom, završi na glavi.   E sad što je došla ,nego dok podje..... Od momenta kad prvi put kaže da ide kuci…pa do njenog polaska prodje najmanje sat vremena.U tom vremenskom periodu popije čašu vode..ode u wc Još tri puta se oprosti ,obuče kaput..raširi ruke da joj klinci polete u zagrljaj…I pošalje ćerki poljubac, a zetu klimne glavom i ne pogledavši ga. Jako voli za vreme svojih poseta da upotrebljava recenicu: 'Jao Lana jel’ se sećaš ovog /onog tipa(sve ih ona pamti po imenu) on ti je sad  ovo ili ono,veliki as, pun kao brod,eh mogla si da si htela..i sve kao ja ne čujem to ,a u stvari meni priča. I tako se ja tešim čitajući šale na račun tašti : Šta je najgora stvar  koja može da vam se desi:   Kad odvedete taštu  u bolnicu i doktor izadje i kaže Vam: ' Uspeli smo da je spasimo!.' Najbolja je ona: Kad bi ste imali tri želje ali sve što pozelite.  vašoj tašti će biti duplo 1Zelim bilion dolara Dobro ali vaša tašta će dobiti dva 2.Zelim kuću  na divnom ostrvu u Grćkoj Dobro ali vašoj tašti dve 3.Želim da me izbiješ da budem polumrtav Ne znam kako je stanje kod Vas?Slobodno se izjadajte sve ostaje medju nama. p.s  Isključujem svaku odgovornost sa sličnošću živih osoba sa ovom pričom(sigurno je sigurno    
    Oct 07, 2013 4632
  • 13 Sep 2013
    Ideja za sve preduzetnice/ke koji vole kuhinju i sve što je u v
    Kutija Spasa Dakle,ja sam je tako prekrstila, a znam da će se svi koji su prezaposleni složiti samnom kad je ovde otvore i vide o čemu se radi. Jedna malda žena je pobedivši na takmičenju  Masterchef New Zealand ,odlučila da sa još nekoliko entuzijasta kad je reč o hrani (uključujući  i svoga supruga),započne ovu kompaniju. Ideja je da svake nedelje oni koji su pretplaćeni dobiju ovu Kutiju spasa koja sadrži  SVE sastojke za 5 večera za 4 -5 osoba ) ili manje ako vam je porodica manja ili živite sami. Sve to uz detaljan recept  koji je lako i brzo spremiti Kada ste se predplatili, svake nededlje vam na adresu isporuče ovu Kutiju Spasa. Proizvodi koje dobijate su najsvežiji i visokog kvaliteta. Ne znam gde živite ali sigurna sam da svuda ima ljudi koji su zainteresovani za olakšanje u kuhinji posle napornog dana. Ulaganja su minimalna jer klijenti predpaltom osiguravaju vaš fond za nabavku.Morate se naravno pridržavati poslovne etike i zaista isporučiti ono što ste obećali. Ako govorite engleski dodajem i link o ovoj kompaniji a Novom Zelandu..i naravno onima koji ne govore a želelei bi više da znaju stojim na raspolaganju za detaljnije informacije . Oni koji žive u Beogradu npr: U vašem gradu ima preko 70 stranih Ambasada... Pa onda Ministarstva, pa strana i domaća preduzeća,ma lista potencijalnih zainteresovanih je bezgranična.   Raditi na dobroj ideji je bolje nego imati dobru ideju. http://www.myfoodbag.co.nz/how-it-works      
    4562 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    Ideja za sve preduzetnice/ke koji vole kuhinju i sve što je u v
    Kutija Spasa Dakle,ja sam je tako prekrstila, a znam da će se svi koji su prezaposleni složiti samnom kad je ovde otvore i vide o čemu se radi. Jedna malda žena je pobedivši na takmičenju  Masterchef New Zealand ,odlučila da sa još nekoliko entuzijasta kad je reč o hrani (uključujući  i svoga supruga),započne ovu kompaniju. Ideja je da svake nedelje oni koji su pretplaćeni dobiju ovu Kutiju spasa koja sadrži  SVE sastojke za 5 večera za 4 -5 osoba ) ili manje ako vam je porodica manja ili živite sami. Sve to uz detaljan recept  koji je lako i brzo spremiti Kada ste se predplatili, svake nededlje vam na adresu isporuče ovu Kutiju Spasa. Proizvodi koje dobijate su najsvežiji i visokog kvaliteta. Ne znam gde živite ali sigurna sam da svuda ima ljudi koji su zainteresovani za olakšanje u kuhinji posle napornog dana. Ulaganja su minimalna jer klijenti predpaltom osiguravaju vaš fond za nabavku.Morate se naravno pridržavati poslovne etike i zaista isporučiti ono što ste obećali. Ako govorite engleski dodajem i link o ovoj kompaniji a Novom Zelandu..i naravno onima koji ne govore a želelei bi više da znaju stojim na raspolaganju za detaljnije informacije . Oni koji žive u Beogradu npr: U vašem gradu ima preko 70 stranih Ambasada... Pa onda Ministarstva, pa strana i domaća preduzeća,ma lista potencijalnih zainteresovanih je bezgranična.   Raditi na dobroj ideji je bolje nego imati dobru ideju. http://www.myfoodbag.co.nz/how-it-works      
    Sep 13, 2013 4562
  • 21 Nov 2013
    Putujem,putujem,da sa suncem drugujem
      Najzad dosla je i nedelja.Samo 3 sata leta od Aucklanda do Noumea ,glavnog grada Nove Kaledonije. Na aerodromu u Aucklandu,mama plače kao da joj sin ide u vojsku,tata bi najviše voleo da su na ispraćaju svirači, a vidim moja rodjaka Žaklina koja samo što je stigla iz Srbije i od statusa studentkinje dobila privremeni status seljanke se malko uozbiljila..ipak je počela sezona.Ali ne brinem se pametno je to čeljade (kao i svi Belogrlićevci.) Cali samo skakuće ,okolo i zapitkuje.Za nju leteti avionom nije ništa novo..već je toliko puta bila putnik,naročito otkad joj se ujak iz Aucklanda preselio u Wellington. Mašemo,mašemo,pobogu mama pa samo 10 dana idemo,prestani vše da plačes.Pa to su suze radosnice,kaže ona što si eto najzad odlučila da se malo i odmoriš. Donekle je u pravu ,mada je ovo putovanje njihova zamisao i o njihovom trošku.Hvala,svakako.   Nova Kaledonja se sa svojim arhipelazima prostire na oko 500 kilometara. Nasa koliba je nesto kao sojenica,skoro poluotvorena,hvala Bogu, jer je je vlažnost vazduha poprilična,pa Cali i ja skačemo sa terase u Pacifik,skoro isto kao i kod kuće.Mene uhvatila prehlada i to odmah ali srecom u kutiji za Prvu pomoć,koju je spakovala mama Belogrlićka samo što nema skalpela za operaciju,sve ostalo je tu za lakse i teže bolesti,povrede i sl. Vidi ..nema ništa protiv čežnje za draganom koji nije tu.A ta čežnja će postajati sve veća kad se ispostavi da su telefonske veze sa Nove Kaledonije za Evropu užasne ili skoro nemoguće.Dakle ona jeste možda Nova ali Kaledonijo telekomunikacija ti je antička.Kupujem neki predplaćeni Internet i odmah pomislim:Ovo bolje neka funkcionise kad za sat vremena košta skoro kao putovanje u svemir! Srećom Noumea me je oduševila,tačno nema razlike sa Francuskom Rivijerom,pijaca na kojoj sam bogami provela dosta vremena sa cegerom(,koji sam uspela da spakujem iako je Žaklina svaki put kad je mogla pokušavala da ga izbaci iz prtljaga)je obilna i voće je fantatstično.   Jedan dan smo provele u organizovanom putovanju kroz brousse(dzunglu) i imalo se šta i videti.Ali naročito je bilo prijatno sresti domorodce ,koji govore francuski mnogo bolje od mene i uvek su nasmešeni.Atmosfera je opuštena ,kafići,restorani i bistroi su super,more je plavo,vreme nas je služilo. A da ,gledali smo i neku predstavu Tahićanskih plesačica.Oduševile su me.To moram da naučim ,ali samo za privatnu predstavu.   Da bi sve bilo po turistićki posetili smo i muzeja nekoliko. A da li ste mi vi nedostajali_ Kako ko, kako kad Uglavnom sad..počinje berba jagoda i sve se ponovo vraća u normalno stanje.Srećom i kod nas dolazi leto i mi imamo Pacifik,bašta mi postaje pijaca sa uvek svežim vočem i povrčem i da, mi jesmo Novi Zeland ali i telekomunikacije su nam još novije. Znači: Alo mili ,me čuješ:)
    4457 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    Putujem,putujem,da sa suncem drugujem
      Najzad dosla je i nedelja.Samo 3 sata leta od Aucklanda do Noumea ,glavnog grada Nove Kaledonije. Na aerodromu u Aucklandu,mama plače kao da joj sin ide u vojsku,tata bi najviše voleo da su na ispraćaju svirači, a vidim moja rodjaka Žaklina koja samo što je stigla iz Srbije i od statusa studentkinje dobila privremeni status seljanke se malko uozbiljila..ipak je počela sezona.Ali ne brinem se pametno je to čeljade (kao i svi Belogrlićevci.) Cali samo skakuće ,okolo i zapitkuje.Za nju leteti avionom nije ništa novo..već je toliko puta bila putnik,naročito otkad joj se ujak iz Aucklanda preselio u Wellington. Mašemo,mašemo,pobogu mama pa samo 10 dana idemo,prestani vše da plačes.Pa to su suze radosnice,kaže ona što si eto najzad odlučila da se malo i odmoriš. Donekle je u pravu ,mada je ovo putovanje njihova zamisao i o njihovom trošku.Hvala,svakako.   Nova Kaledonja se sa svojim arhipelazima prostire na oko 500 kilometara. Nasa koliba je nesto kao sojenica,skoro poluotvorena,hvala Bogu, jer je je vlažnost vazduha poprilična,pa Cali i ja skačemo sa terase u Pacifik,skoro isto kao i kod kuće.Mene uhvatila prehlada i to odmah ali srecom u kutiji za Prvu pomoć,koju je spakovala mama Belogrlićka samo što nema skalpela za operaciju,sve ostalo je tu za lakse i teže bolesti,povrede i sl. Vidi ..nema ništa protiv čežnje za draganom koji nije tu.A ta čežnja će postajati sve veća kad se ispostavi da su telefonske veze sa Nove Kaledonije za Evropu užasne ili skoro nemoguće.Dakle ona jeste možda Nova ali Kaledonijo telekomunikacija ti je antička.Kupujem neki predplaćeni Internet i odmah pomislim:Ovo bolje neka funkcionise kad za sat vremena košta skoro kao putovanje u svemir! Srećom Noumea me je oduševila,tačno nema razlike sa Francuskom Rivijerom,pijaca na kojoj sam bogami provela dosta vremena sa cegerom(,koji sam uspela da spakujem iako je Žaklina svaki put kad je mogla pokušavala da ga izbaci iz prtljaga)je obilna i voće je fantatstično.   Jedan dan smo provele u organizovanom putovanju kroz brousse(dzunglu) i imalo se šta i videti.Ali naročito je bilo prijatno sresti domorodce ,koji govore francuski mnogo bolje od mene i uvek su nasmešeni.Atmosfera je opuštena ,kafići,restorani i bistroi su super,more je plavo,vreme nas je služilo. A da ,gledali smo i neku predstavu Tahićanskih plesačica.Oduševile su me.To moram da naučim ,ali samo za privatnu predstavu.   Da bi sve bilo po turistićki posetili smo i muzeja nekoliko. A da li ste mi vi nedostajali_ Kako ko, kako kad Uglavnom sad..počinje berba jagoda i sve se ponovo vraća u normalno stanje.Srećom i kod nas dolazi leto i mi imamo Pacifik,bašta mi postaje pijaca sa uvek svežim vočem i povrčem i da, mi jesmo Novi Zeland ali i telekomunikacije su nam još novije. Znači: Alo mili ,me čuješ:)
    Nov 21, 2013 4457
  • 14 Jan 2014
    Otvoreno pismo
      Otvoreno pismo    U ovom otvorenom i tužnom pismu prozvala bih sve od opštinskih ustanova do g.Nikolića.Dragi moji svi se mi ujutru probodimo i budemo srećni što su naša deca živa i zdrava.Jeste li se ikad zapitali koliko je dece sa problemima i posebnim potrebama? Jeste li pomislili kroz kakvu torturu prolaze njihovi rodetilji.U ovom pismu ću navesti nažalost samo  tri primera ovakvih slučajeva koja se desavaju od Nove godine u mom bliskom okruženju.Svesna sam da država ima dosta problema , ali najveći problem države treba da su deca!!! Priča se o natalitetu, draga DRŽAVO prvo uskladite zakone, zaštite decu, pomozite deci koja su bolesna i onda imate pravo da pričajte o natalitetu.Zar vas nije sramota da se donacije sakupljaju po društvenim mrežama? Jesu li to naša deca zalužila? Znajući da odgovore neću dobiti, jel je bitnije da se uhvati neki TAJKUN, a zanate li koliko je tih istih TAJKUNA  u farmakoindrustiji ,medju doktorima, koji su povezani sa istima.No to nije moja tema za sad.Tema su DECA !!! Pa da počnemo ... Prva priča vezana je za moje malo blago, Užičanku Doris.Doris ima problem cerebijalne paralize, slepa je,nepokretna.Sticajem okolnosti za ovo dete sam čula  pre par godina, postali smo izuzetno dobri i dok je boravila u Beogradu na operacijama ja sam je posećivala, da pružim podršku njoj i njenoj majci.Slavica je u bolnici spavala na podu pored svog nepokretnog deteta, koliko sam je puta pitala, Slavice dokle ćeš izdržati? Odgovor je bio za moju Doris sve.Znam koliko je novca potrošila na lekove,na vitamine, na kreme protiv dekubita.Drago mi je da su ti  susreti  bili veoma veseli, toliko energije u tom detetu koje je osudjeno na večiti mrak,postelju...odlazeći od njih uvek sam ostajala nema, toliko snage i borbe u tom malom biću, zaista taj osećaj treba doživeti.Doda je svoju bitku dobila, ali nije dobila sa državnim vlastima.Slavica je samohrana majka koja vodi računa o njoj, nema mogućnosti zaposlenja, jel ko će da vodi računa o Doris.Njihovi problemi kreću sa Elektrodistribucijom zbog duga od oko 580.000 dinara.Dolaze da isključuju struju slepom detetu, koje je osudjeno na večni mrak.Država tu ništa ne može jel je EPS javno preduzeće, tužili su majku i doneta je presuda o plenidbi stvari .Strasno !!!     Hoće li detetu uzeti krevet na kome leži, hoće li odneti šporet na kojem joj majka kuva da jede? Večernje novosti su pokrenule akciju za malu Dodu, na nivou grada Užice.Uplate su male a rok od 20 dana do donošenja presude se bliži.Problem je još jedan Doda ide na još jednu operaciju u nizu, koja je očekuje za 20 dana.Hoće li se vratiti u hladan stan bez struje, lekovi koji će ostati u frižideru će se pokvariti, dragi moji pa gde će im duša? EPS najmanje što je mogao da uradi je otpis kamate, ali gospoda ni to ne želi.To je verovatno jedna mesečna plata direktora EPS-a.Grad Užice će preuzeti na sebe plaćanja električne energije, ali da se prethodni dug izmiri.Oni nemaju nikakvu ingirenciju nad EPSom, kažu da je nema i predsednik Nikolić.Pitam se pa ko ima? Gde je zakon o zaštiti ljudskih prava i dece? Ko može da reši ovaj problem, i problem još mnogo dece...ako neko zna odgovor nek se javi.   Želim da se zahvalim Deniru koji je snimo pesmu o Doris i što je pričao sa njom.Njena majka kaže da je bila presretna.   Pesmu poslušajte OVDE   Zahvaljujem se novinaru Večernjih novosti koji je prvi tekst objavio o Doris.Tekst možete pročitati OVDE Drugi tekst je takodje u Vecernjem novostima i možete pročitati OVDE   E sad idemo drugi slučaj..radi se o malom Milivoju, ovaj mali beban ima samo 5 meseci.Preživeo je tešku operaciju srca, i svoju životnu bitku dobio.U Srbiji se dnevno operiše jedno dete  od poremećaja rada srca.Od desetoro operisane dece jedno umre, oni koji prežive su osudjeni da do svoje osamnaeste godine života piju lekove.Znači da sumiramo, dete se operiše sve prodje u najboljem redu, i onda vam počinju muke i problemi.Kao da je malo tim roditeljima koji su potpisali da svesno ubijaju svoje dete, da dobiju pred operaciju 15 min vremena da se oproste od deteta, JEZIVO!!! Operacija prodje u najboljem redu , dete se probudi, dobije pravu terapiju u Institu, otpuste vas kući i treba da kupite detu lek.Saznajete da lek nije na pozitivnoj listi lekova, plaćate punu cenu leka od 1.800 dinara i još dobijete info da je lek za odrasle i da se prepravlja za decu i da za tu prepravku leka treba da platite 1.ooo dinara.Terapija koju platite je za 15 dana. Lek za decu postiji u EU naziva se Aldacton ,ali ga mi ne uvozimo jel postoji zamena za odrasle koju proizvodi Galenika.Pa dragi moji jel ovo normalno ? Koliko dece se operiše od poremećaja rada srca, pa jel su ti mali Andjeli osudjeni na lekove za odrasle koji se prepravljaju? Jel neko razgovarao sa  ovim  roditeljima odakle im novac, u ovoj bedi i nemaštini.Draga državo zaradjuješ na malim Andjelima, koji su od rodjenja borci. Stidi se majko Srbijo, i nemoj da pričaš o padu nataliteta, kad su ti deca nezaštićena !!!   I evo o leku             Za treći slučaj nisam dobila dokumentaciju, Filip je imao 25 godina i nažalost preminuo je.O ovom slučaju ću naknadno pisati.     Dragi moji možda je ovo što sam napisala fraza, mnogi od vas znaju dosta dece u svom okruženju sa sličnim mukama.Jedino što sam mogla da uradim je da napišem ovaj tekst, to je najmanje što mogu da učinim za svu decu, za sve DODE, MILIVOJE I FILIPE.Zapamtite jedno sutra i vi možete biti u ovakvoj situaciji, najmanje što možete da učinite je da se digne glas za prava dece, invalida...Još jedna stvar pripremajući se za ovaj tekst i naredne tekstove poslala sam gomilu zahteva za prijateljstvo ljudima na fejsbljak mreži.Doživela sam da mi blokiraju profil i da me pitaju zašto sam poslala toliko zahteva.Kako da ja njima objasnim da se kod nas skupljaju pare i donacije preko fejsbljaka. Svako ko želi da me kontaktira naći će me na www.volimo.net mreži .Pišemo se uskoro ponovo ...   I JOŠ JEDNA BITNA STVAR PODRŽITE PROTEST OSOBA SA INVALIDITETOM INFO
    4432 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Otvoreno pismo
      Otvoreno pismo    U ovom otvorenom i tužnom pismu prozvala bih sve od opštinskih ustanova do g.Nikolića.Dragi moji svi se mi ujutru probodimo i budemo srećni što su naša deca živa i zdrava.Jeste li se ikad zapitali koliko je dece sa problemima i posebnim potrebama? Jeste li pomislili kroz kakvu torturu prolaze njihovi rodetilji.U ovom pismu ću navesti nažalost samo  tri primera ovakvih slučajeva koja se desavaju od Nove godine u mom bliskom okruženju.Svesna sam da država ima dosta problema , ali najveći problem države treba da su deca!!! Priča se o natalitetu, draga DRŽAVO prvo uskladite zakone, zaštite decu, pomozite deci koja su bolesna i onda imate pravo da pričajte o natalitetu.Zar vas nije sramota da se donacije sakupljaju po društvenim mrežama? Jesu li to naša deca zalužila? Znajući da odgovore neću dobiti, jel je bitnije da se uhvati neki TAJKUN, a zanate li koliko je tih istih TAJKUNA  u farmakoindrustiji ,medju doktorima, koji su povezani sa istima.No to nije moja tema za sad.Tema su DECA !!! Pa da počnemo ... Prva priča vezana je za moje malo blago, Užičanku Doris.Doris ima problem cerebijalne paralize, slepa je,nepokretna.Sticajem okolnosti za ovo dete sam čula  pre par godina, postali smo izuzetno dobri i dok je boravila u Beogradu na operacijama ja sam je posećivala, da pružim podršku njoj i njenoj majci.Slavica je u bolnici spavala na podu pored svog nepokretnog deteta, koliko sam je puta pitala, Slavice dokle ćeš izdržati? Odgovor je bio za moju Doris sve.Znam koliko je novca potrošila na lekove,na vitamine, na kreme protiv dekubita.Drago mi je da su ti  susreti  bili veoma veseli, toliko energije u tom detetu koje je osudjeno na večiti mrak,postelju...odlazeći od njih uvek sam ostajala nema, toliko snage i borbe u tom malom biću, zaista taj osećaj treba doživeti.Doda je svoju bitku dobila, ali nije dobila sa državnim vlastima.Slavica je samohrana majka koja vodi računa o njoj, nema mogućnosti zaposlenja, jel ko će da vodi računa o Doris.Njihovi problemi kreću sa Elektrodistribucijom zbog duga od oko 580.000 dinara.Dolaze da isključuju struju slepom detetu, koje je osudjeno na večni mrak.Država tu ništa ne može jel je EPS javno preduzeće, tužili su majku i doneta je presuda o plenidbi stvari .Strasno !!!     Hoće li detetu uzeti krevet na kome leži, hoće li odneti šporet na kojem joj majka kuva da jede? Večernje novosti su pokrenule akciju za malu Dodu, na nivou grada Užice.Uplate su male a rok od 20 dana do donošenja presude se bliži.Problem je još jedan Doda ide na još jednu operaciju u nizu, koja je očekuje za 20 dana.Hoće li se vratiti u hladan stan bez struje, lekovi koji će ostati u frižideru će se pokvariti, dragi moji pa gde će im duša? EPS najmanje što je mogao da uradi je otpis kamate, ali gospoda ni to ne želi.To je verovatno jedna mesečna plata direktora EPS-a.Grad Užice će preuzeti na sebe plaćanja električne energije, ali da se prethodni dug izmiri.Oni nemaju nikakvu ingirenciju nad EPSom, kažu da je nema i predsednik Nikolić.Pitam se pa ko ima? Gde je zakon o zaštiti ljudskih prava i dece? Ko može da reši ovaj problem, i problem još mnogo dece...ako neko zna odgovor nek se javi.   Želim da se zahvalim Deniru koji je snimo pesmu o Doris i što je pričao sa njom.Njena majka kaže da je bila presretna.   Pesmu poslušajte OVDE   Zahvaljujem se novinaru Večernjih novosti koji je prvi tekst objavio o Doris.Tekst možete pročitati OVDE Drugi tekst je takodje u Vecernjem novostima i možete pročitati OVDE   E sad idemo drugi slučaj..radi se o malom Milivoju, ovaj mali beban ima samo 5 meseci.Preživeo je tešku operaciju srca, i svoju životnu bitku dobio.U Srbiji se dnevno operiše jedno dete  od poremećaja rada srca.Od desetoro operisane dece jedno umre, oni koji prežive su osudjeni da do svoje osamnaeste godine života piju lekove.Znači da sumiramo, dete se operiše sve prodje u najboljem redu, i onda vam počinju muke i problemi.Kao da je malo tim roditeljima koji su potpisali da svesno ubijaju svoje dete, da dobiju pred operaciju 15 min vremena da se oproste od deteta, JEZIVO!!! Operacija prodje u najboljem redu , dete se probudi, dobije pravu terapiju u Institu, otpuste vas kući i treba da kupite detu lek.Saznajete da lek nije na pozitivnoj listi lekova, plaćate punu cenu leka od 1.800 dinara i još dobijete info da je lek za odrasle i da se prepravlja za decu i da za tu prepravku leka treba da platite 1.ooo dinara.Terapija koju platite je za 15 dana. Lek za decu postiji u EU naziva se Aldacton ,ali ga mi ne uvozimo jel postoji zamena za odrasle koju proizvodi Galenika.Pa dragi moji jel ovo normalno ? Koliko dece se operiše od poremećaja rada srca, pa jel su ti mali Andjeli osudjeni na lekove za odrasle koji se prepravljaju? Jel neko razgovarao sa  ovim  roditeljima odakle im novac, u ovoj bedi i nemaštini.Draga državo zaradjuješ na malim Andjelima, koji su od rodjenja borci. Stidi se majko Srbijo, i nemoj da pričaš o padu nataliteta, kad su ti deca nezaštićena !!!   I evo o leku             Za treći slučaj nisam dobila dokumentaciju, Filip je imao 25 godina i nažalost preminuo je.O ovom slučaju ću naknadno pisati.     Dragi moji možda je ovo što sam napisala fraza, mnogi od vas znaju dosta dece u svom okruženju sa sličnim mukama.Jedino što sam mogla da uradim je da napišem ovaj tekst, to je najmanje što mogu da učinim za svu decu, za sve DODE, MILIVOJE I FILIPE.Zapamtite jedno sutra i vi možete biti u ovakvoj situaciji, najmanje što možete da učinite je da se digne glas za prava dece, invalida...Još jedna stvar pripremajući se za ovaj tekst i naredne tekstove poslala sam gomilu zahteva za prijateljstvo ljudima na fejsbljak mreži.Doživela sam da mi blokiraju profil i da me pitaju zašto sam poslala toliko zahteva.Kako da ja njima objasnim da se kod nas skupljaju pare i donacije preko fejsbljaka. Svako ko želi da me kontaktira naći će me na www.volimo.net mreži .Pišemo se uskoro ponovo ...   I JOŠ JEDNA BITNA STVAR PODRŽITE PROTEST OSOBA SA INVALIDITETOM INFO
    Jan 14, 2014 4432
  • 28 Sep 2013
    Moj grad
    Na autoputu Beograd- Zagreb, u Sremu, šezdesetak kilometara od Beograda, pored Save, nalazi se Sremska Mitrovica. Grad ima oko 60.000 stanovnika, a cela opština oko 100.000. Opština obuhvata i sela Divoš, Ležimir, Grgurevci, Čalma, Veliki Radinci, Martinci, Kuzmin, Gornja Zasavica, Mačvanska Mitrovica, Jarak, Nocaj i Ravnje.Sremska Mitrovica je jedan od najstarijih gradova u Evropi. Na uzvišenju zvanom Kalvarija arheolozi su otkrili tragove organizovanog života od pre sedam hiljada godina. To je grad sa tri imena (SIRMIUM, CIVITAS SANCTI DEMETRI, SREMSKA MITROVICA) i tri grba (anticki, srednjovekovni i savremeni). Veliki antički grad Sirmium koji se nalazio na mestu današnje Mitrovice, za vreme tetrarijuma bio je jedan od četiri prestonice Rimskog carstva, uz Rim, Milano i Nikomediju.U Sirmiumu koji je najpoznatiji istoricar 4. veka Amijan Marcelin nazvao "slavnom i mnogoljudnom majkom gradova" rodeno je nekoliko rimskih imperatora. U doba najveceg procvata Sirmiuma, u 3. i 4. veku, tu je postojala velika kovnica novca, raskošna carska palata, sa vodovodom i termama, hipodromom, pozorištem, amfiteatrom. Grad je zbog toga postao veliko arheološko nalazište i danas ga nazivaju "muzejom pod otvorenim nebom".   Veoma vredni spomenici predstavljaju deo svetske kulturne baštine, a neki od njih, kao Suncani sat, jedinstveni su u svetu. Gotovo na svakom cošku u gradu su iskopine, a stanovnici kažu da ovde kad malo "zadeš" ašovom pod zemlju nadeš neku antiku. To stvara probleme seljacima i graditeljima jer ako prijave da su "natrčali na nešto", moraju da obustave radove i na tom zemljištu se otvara arheološko nalazište. Legenda kaže da se u toj oblasti navodno nalazi i zlatna kapija koja još nije pronadena, pa je kad god bi se ova prica aktuelizovala, po okolnim njivama zaticano je puno lovaca na blago sa sondama za metal u rukama.   Posle niza vekova obavijenih istorijskom tamom, hunskih pokolja i požara, smenjivanja raznih vladara, grad je 1180. godine pripojen ugarskoj državi. Novo naselje dobilo je ime po srednjovekovnom manastiru Svetog Dimitrija, pa se najpre zvao Dmitrovica, a kasnije Mitrovica. Potom su se na vlasti smenjivali Turci, Ugari i Austrijanci, u doba Vojne granice Mitrovica je postala važno vojno i gradjansko naselje, a zatim i slobodan kraljevski grad sa potpunom autonomijom.Iz ovog perioda datiraju mnogi manastiri po Fruškoj gori (poseban blog cu o Fruškoj gori i manastirima).   U Prvom svetskom ratu, nakon proboja Solunskog fronta, srpska vojska je ušla u grad 5. novembra 1918. godine, i time je Mitrovica zajedno sa Sremom i Vojvodinom ušla u sastav nove jugoslovenske države.        Prvi pljačkaš banakaIz Sremske Mitrovice su i mnoge poznate ličnosti. Čuveni naši sugradjeni su glumci Petar Kralj, Mira Banjac, Borislav Pingovic, reditelj Petar Zec i Sinisa Kovačevic, čuveni arheolog Petar Miloševic, pevač "becaraca" Aleksandar Dejanovic,slikari Dragan Martinovic,Ivica Kovačic Štifla, te Mileva Maric Ajnštajn (tu se školovala)... Zanimljivo je da je odavde prvi pljackaš banaka u Titovoj Jugoslaviji, Slavko Ladjinovic o njemu cu napisati posebno blog .     Most Sv.Irinija     Centar grada                
    4426 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Moj grad
    Na autoputu Beograd- Zagreb, u Sremu, šezdesetak kilometara od Beograda, pored Save, nalazi se Sremska Mitrovica. Grad ima oko 60.000 stanovnika, a cela opština oko 100.000. Opština obuhvata i sela Divoš, Ležimir, Grgurevci, Čalma, Veliki Radinci, Martinci, Kuzmin, Gornja Zasavica, Mačvanska Mitrovica, Jarak, Nocaj i Ravnje.Sremska Mitrovica je jedan od najstarijih gradova u Evropi. Na uzvišenju zvanom Kalvarija arheolozi su otkrili tragove organizovanog života od pre sedam hiljada godina. To je grad sa tri imena (SIRMIUM, CIVITAS SANCTI DEMETRI, SREMSKA MITROVICA) i tri grba (anticki, srednjovekovni i savremeni). Veliki antički grad Sirmium koji se nalazio na mestu današnje Mitrovice, za vreme tetrarijuma bio je jedan od četiri prestonice Rimskog carstva, uz Rim, Milano i Nikomediju.U Sirmiumu koji je najpoznatiji istoricar 4. veka Amijan Marcelin nazvao "slavnom i mnogoljudnom majkom gradova" rodeno je nekoliko rimskih imperatora. U doba najveceg procvata Sirmiuma, u 3. i 4. veku, tu je postojala velika kovnica novca, raskošna carska palata, sa vodovodom i termama, hipodromom, pozorištem, amfiteatrom. Grad je zbog toga postao veliko arheološko nalazište i danas ga nazivaju "muzejom pod otvorenim nebom".   Veoma vredni spomenici predstavljaju deo svetske kulturne baštine, a neki od njih, kao Suncani sat, jedinstveni su u svetu. Gotovo na svakom cošku u gradu su iskopine, a stanovnici kažu da ovde kad malo "zadeš" ašovom pod zemlju nadeš neku antiku. To stvara probleme seljacima i graditeljima jer ako prijave da su "natrčali na nešto", moraju da obustave radove i na tom zemljištu se otvara arheološko nalazište. Legenda kaže da se u toj oblasti navodno nalazi i zlatna kapija koja još nije pronadena, pa je kad god bi se ova prica aktuelizovala, po okolnim njivama zaticano je puno lovaca na blago sa sondama za metal u rukama.   Posle niza vekova obavijenih istorijskom tamom, hunskih pokolja i požara, smenjivanja raznih vladara, grad je 1180. godine pripojen ugarskoj državi. Novo naselje dobilo je ime po srednjovekovnom manastiru Svetog Dimitrija, pa se najpre zvao Dmitrovica, a kasnije Mitrovica. Potom su se na vlasti smenjivali Turci, Ugari i Austrijanci, u doba Vojne granice Mitrovica je postala važno vojno i gradjansko naselje, a zatim i slobodan kraljevski grad sa potpunom autonomijom.Iz ovog perioda datiraju mnogi manastiri po Fruškoj gori (poseban blog cu o Fruškoj gori i manastirima).   U Prvom svetskom ratu, nakon proboja Solunskog fronta, srpska vojska je ušla u grad 5. novembra 1918. godine, i time je Mitrovica zajedno sa Sremom i Vojvodinom ušla u sastav nove jugoslovenske države.        Prvi pljačkaš banakaIz Sremske Mitrovice su i mnoge poznate ličnosti. Čuveni naši sugradjeni su glumci Petar Kralj, Mira Banjac, Borislav Pingovic, reditelj Petar Zec i Sinisa Kovačevic, čuveni arheolog Petar Miloševic, pevač "becaraca" Aleksandar Dejanovic,slikari Dragan Martinovic,Ivica Kovačic Štifla, te Mileva Maric Ajnštajn (tu se školovala)... Zanimljivo je da je odavde prvi pljackaš banaka u Titovoj Jugoslaviji, Slavko Ladjinovic o njemu cu napisati posebno blog .     Most Sv.Irinija     Centar grada                
    Sep 28, 2013 4426
  • 03 Sep 2013
    Priča iz šetnje mojim selom
    Moje selo je malo, uspavano i opruženo na zelenim livadama opkoljeno proplancima, na kojima se kao belo cveće prepoznaju ovce. Moje selo je malo ali ima sve što mu treba  da živi dobrim životom. Svi u mom selu su Life style( način života) milioneri.Ima tu ,lokalni pekar, mesar, fish i chips , neizbežni Kinez , jedan Italijan, restoran čak,radnja delikatesa, nekoliko manjih radnjica za svakodnevne potrebe, popravljač mašina i bicikla i bila je jedna mala antikvarnica.   A ustvari htela sam da vam ispričam priču o vlasniku antikvarnice , Gospodinu Bilu, koga sam redovno šetajući kerove sretala ..pogurenog, ali uvek raspoloženog za razgovor, mada nešto manje odkad je Gospodja Mary , njegova supruga umrla prošle godine. Uvek je imao neku interesatnu priču ili da me obavesti o nekom komadu koji će mi vrlo povoljno prodati,(mada je znao da je i to povoljno iznad mojih mogućnosti).Ponekad bi me pozvao telefonom da mi dojavi striktno poverljivu vest ,da se u bližoj okolini sprema rušenje neke stare zgrade, a tu se medju ruševinama uvek može naći finih starih stvari, koje se sa malo ljubavi restauracije pretvore u predivne komade .Nisam ga nikad pitala za godine ,a i to vrlo teško kod ljudi procenim uzevši u obzir da je najstarija osoba u mojoj okolini moj tata(skoro 80) ali on izgleda bar 20 godina mladje ..tako da to nije dobra uporedba.Onako zguren i izboran meni se Gospodin Bill činio preko sto .Volela sam da pričam sa njim, jer je uvek imao nešto interesantno, nekad iz svog ličnog života, a nekad o drugim stanovnicima u selu.Naravno on je sve poznavao ..neke od rodjenja.Tako sam saznala da su mu deca još davno otisla u Ameriku, da je čuo da ima i unuke ali da ga nikad, nikad više nisu posetili.Mislio je da je Gospodja Mary baš zbog toga umrla..od tuge što su je zaboravili...Zašto vam pričam ovu priču?Evo tu pred Uskrs , nekoliko nedelja pre toga sretnem gospodina Bila.Zatvara antikvarnicu ..priča i njemu je vreme da se smiri.A tačno pre desetak dana  kuca na vrata lokalni sveštenik i kaže: "Pre nego što je zatvorio radnju Gospodin Bil mi je ostavio ovo da vam donesem, da ga se sećate"Kutija je bila ogromna ,pa nisam ni mogla da zamislim šta bi bilo u njoj.Ali kad sam je otvorila pronadjoh jedna stara dečija kolica iz njegove radnje , pred kojima sam ja često stajala i uzdisala ali nikad nisam skupila dovoljno novca da ih i kupim.Stari Bill je umro nekoliko dana posle toga..i ni ne stigoh da odem, da mu se zahvalim.Kako on reče ..smirio se.Neću ga nikad zaboraviti, tog pogurenog ćoveka koji je i u svojim najtežim momentima u životu kad bi ste ga upitali kako je, uvek odgovarao : Not Bad , nije loše.Neka počiva u miru.            
    4411 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    Priča iz šetnje mojim selom
    Moje selo je malo, uspavano i opruženo na zelenim livadama opkoljeno proplancima, na kojima se kao belo cveće prepoznaju ovce. Moje selo je malo ali ima sve što mu treba  da živi dobrim životom. Svi u mom selu su Life style( način života) milioneri.Ima tu ,lokalni pekar, mesar, fish i chips , neizbežni Kinez , jedan Italijan, restoran čak,radnja delikatesa, nekoliko manjih radnjica za svakodnevne potrebe, popravljač mašina i bicikla i bila je jedna mala antikvarnica.   A ustvari htela sam da vam ispričam priču o vlasniku antikvarnice , Gospodinu Bilu, koga sam redovno šetajući kerove sretala ..pogurenog, ali uvek raspoloženog za razgovor, mada nešto manje odkad je Gospodja Mary , njegova supruga umrla prošle godine. Uvek je imao neku interesatnu priču ili da me obavesti o nekom komadu koji će mi vrlo povoljno prodati,(mada je znao da je i to povoljno iznad mojih mogućnosti).Ponekad bi me pozvao telefonom da mi dojavi striktno poverljivu vest ,da se u bližoj okolini sprema rušenje neke stare zgrade, a tu se medju ruševinama uvek može naći finih starih stvari, koje se sa malo ljubavi restauracije pretvore u predivne komade .Nisam ga nikad pitala za godine ,a i to vrlo teško kod ljudi procenim uzevši u obzir da je najstarija osoba u mojoj okolini moj tata(skoro 80) ali on izgleda bar 20 godina mladje ..tako da to nije dobra uporedba.Onako zguren i izboran meni se Gospodin Bill činio preko sto .Volela sam da pričam sa njim, jer je uvek imao nešto interesantno, nekad iz svog ličnog života, a nekad o drugim stanovnicima u selu.Naravno on je sve poznavao ..neke od rodjenja.Tako sam saznala da su mu deca još davno otisla u Ameriku, da je čuo da ima i unuke ali da ga nikad, nikad više nisu posetili.Mislio je da je Gospodja Mary baš zbog toga umrla..od tuge što su je zaboravili...Zašto vam pričam ovu priču?Evo tu pred Uskrs , nekoliko nedelja pre toga sretnem gospodina Bila.Zatvara antikvarnicu ..priča i njemu je vreme da se smiri.A tačno pre desetak dana  kuca na vrata lokalni sveštenik i kaže: "Pre nego što je zatvorio radnju Gospodin Bil mi je ostavio ovo da vam donesem, da ga se sećate"Kutija je bila ogromna ,pa nisam ni mogla da zamislim šta bi bilo u njoj.Ali kad sam je otvorila pronadjoh jedna stara dečija kolica iz njegove radnje , pred kojima sam ja često stajala i uzdisala ali nikad nisam skupila dovoljno novca da ih i kupim.Stari Bill je umro nekoliko dana posle toga..i ni ne stigoh da odem, da mu se zahvalim.Kako on reče ..smirio se.Neću ga nikad zaboraviti, tog pogurenog ćoveka koji je i u svojim najtežim momentima u životu kad bi ste ga upitali kako je, uvek odgovarao : Not Bad , nije loše.Neka počiva u miru.            
    Sep 03, 2013 4411
  • 07 Apr 2014
    родовником бунарећи
    састав на тему . . . . . данеповерујеш    познавајући себе несумњам да ми је 25 предак по очевој линији  елегантно превидеопозив цара лазара да се одазове ратној обавези на косову  и збрисао коњем ногомудупе ка северу .тек му велика воде данубујуса примирила галоп ознојаног вранца. остали цару привржени те одани изгибоше одреда.потврдило се тада као и вазда пре и потом да кукавице и паниyчари нађу разлога да секад је бити или небити извуку од опасности па нам тако рђава крв истискује добру    овако, или слично, започињао сам ,посве искрен, биографију мојега + стрица Б.  ал вазда и одустајао од намере да неби љагу на презиме наше нанео.додуше и зарад дијаметралности породичнеми хронологије. наиме,док је стриками Б. вазда био окренут југу, ујомој С. (ион +тренутно)  своје пак породичнe трагове  наслути у другој, западној алтернативи ,па ме намами баш, немогукасти дане . . .   љуља се колумбо зајебен обећањем шпанским монарсима да ће очас доплутати до индије те наплатити при повратку пристојне дневнице.међ посадом скупљеном скоца и конопца јеи младић именом (рецимо) пасквале обзиром да је било лажно јак је  и жељан авантуризма не много паметан јер само се такав и могао навући на обећање земљакаму колумба (обоје наиме беху ђеновљани)  да их 'тамо где иду' чека мед у млеку од праха,козјем.но малко теже.. . . .нестигоше ни до отока гомере ,ту ома  у канарском архипелагу, те пргав какав је био пасквале (или сл.) се поби са тројицом  због лажи који су ови почели да шире о њему међ посадом да воли мушке гузе те да се зарад тога и упустио уову таласољуљку.по кратком поступку зарад мира капетан пинте, јер је на томе броду био ,га баци преко ограде палубе уморе заједно са сабљом којом  је грчевито покушао  у корену сасећи било какве сумњичавости у погледу подпојасних му назора. 2 је дана и  ноћ поменути се љуљушкао на таласима окејановим у међувремену га и ајкула напала па му десницу све са сабљом прогутала те је и себи тиме пресудила првим познатим харикиријем у атлантику .елем, трећег дана неки једриличар са северозападне обале афике који је малко одмако јаче од песка да излуфтира једра му опази табане из воде & недуго потом се пасквале нашао у бенедиктинском манастиру у тарсису (шпанија) најудаљенијем месту у тада познатом медитеранском свету (посматрано смалте, наравски).усуд је хтео да га инвалида, али физички јаког а притом и лепушкастог, узме за посилног калуђер који је баш кретао на коњу за италију . присети се пасквале успут да му је рођак битан чиндбеник у црквеној хијерархији тамо дисе упутише. сусрет им је био више него срдачан и иза пасквала се отад затворише манастирска врата . . . година је 1492. уствари неби поменути П. био уопште занимљив у овој историји тежећој приповетки да му тај рођак ујка његов  К. цистерцит (католички ред) а важан притом није 1455 одустао од обиласка њихових манастира подно карпата зарад уступка својем колеги са студија у болоњи родригу борџији који се спанђао био са једном удатом госпођом па да непукне брука договорише се да овај путује у недођију наместо К. и да сад не описујем парапетије млађаног родрига ( будућег папе александа но.6) углавном обрео се он једној јутра на локалитету данашње петроварадинске утврде  ( за оне историјски сумњичаве постоје трагови да се Polovinom XIII veka  na tom mestu naseljavaju  katolički monasi iz reda " cistercita"  lat. 'ordo cisterciensis'. Dozvolom ugarskog kralja Bele IV grade manastir koji nazivaju Belakut.) но услугу није заборавио те са К. оста у вези и тако приповетка о његовом нетјаку пасквалу стиже и до уха моје (тадање) преткиње . . .цркви посвећеној откако јој је мужа, посилног код командира доњег бастиона, ритнула кобила ујаја док је дизао ногу командируши небили узјахала, те стерилан отог кобног ударца поста .млађани родриго јој је , преткињими ,бијо дошао као светлост у тренуцима душевног сумрака.и не само светлост . . . јер оста записано да  . . .ми преткиња  божјом вољом  сва цркви предана  . . .роди мушко . . . претками .десилосе, бемлига.   Некако пред упокојењему у својим деведесетим,говорио је мој стриц Б. познат по сентенци -волим секс и радо га се сећам - када смо једног дана распредали о незаобилазној теми предака. стрика  који је деценијама ријо по нашем родовнику а тврдоглаво ,без аргумената додуше, усмеравао нам фамилијарне почетке ка временима и локалитету немањића на моју све упорнију сумњу те указ да се изападу ние на одмет окренути ако мислимо осветлити нашу свеукупну породичну прошлост ,показао ми је  плеснив свежањ натрулих  пергамената  у форми писама тектек читких и памтим на једном се посве јасно могло назрети  реч.. Milla .   - ево несумњам да ће ти ово сазнање сатек дати машти навољу да се  идаље заносиш са прецимати борџијама , штоте ујак пујдао, потсмешљивоми указа   успут је  нагласио да је то садржај ковчега ујаковог сукурђела,који је исти наследио од својега чукундеде ,а овај опет од  беле пчеле својег који је документа сакупио. Поменути ковчег са садржајем је ујак уступио стрики на проучавање ал је умеђувремено умро те исти . . . . оста кодстрикеми.   - сем тог , , Milla . . .подоста  текста   поједе време и ма колико сам се касние трудио да лупом назрем резултати беху тањушни, закључи  Мене то сазнање наравски кресну и онда по ко зна који пут листајући литературу о борџијама сазнах да је једно од многобројне ванбрачне деце кардинала борџије (а потом папе александра но 6) ,лукреција, одмах по рођењу од мајке била одвојена и послата на чување очевој рођаки Milla Adrijani.и тај податак ми беше довољан да кренем претурати попородичним дневницима и уистину наиђох на запис ( мојег прадеде Севера )  да ми се она давнашња рођакиња која се у манастиру на тадањој петроварадинској утврди  повр будућег новасада, насамо, иако удата, виђала са поменутим родригом и имала друугу нераздвојну, рођакињу родригову, која му је била домаћица.звали су је   . . Мила. маштовитоми је то посве довољно било да наглашено посумњам у родбинску везу слукрецијом  борџијином.. . . .јоооојми. додуше по материнојми, бушној линии. И сада . . .слутимВас читаче како у неверици вртите главом на ово прочитано.зашто?у својему бунарењу по породичној хронологији  се једноставно немогу ослонити на  немаштовито колективно породично памћење па стога размишљам:нешто се макар бар слично морало догодити у мраку векова минулих ма колко сумњичави били јер до мене требало је времену . .само да прође. Успут,разводњила се крвца родригова током двајс толко генерациа.микс разноразних, скоца и конопца који ми се међ претке умешаше, учини свое тако да данас у мојем све успоренијем крвотоку ни трага од сурових особина дрчног ми (могућег) претка папе, сем ,потребно је поменути . . . . . окретности  заженским. Алнеширите.
    4409 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    родовником бунарећи
    састав на тему . . . . . данеповерујеш    познавајући себе несумњам да ми је 25 предак по очевој линији  елегантно превидеопозив цара лазара да се одазове ратној обавези на косову  и збрисао коњем ногомудупе ка северу .тек му велика воде данубујуса примирила галоп ознојаног вранца. остали цару привржени те одани изгибоше одреда.потврдило се тада као и вазда пре и потом да кукавице и паниyчари нађу разлога да секад је бити или небити извуку од опасности па нам тако рђава крв истискује добру    овако, или слично, започињао сам ,посве искрен, биографију мојега + стрица Б.  ал вазда и одустајао од намере да неби љагу на презиме наше нанео.додуше и зарад дијаметралности породичнеми хронологије. наиме,док је стриками Б. вазда био окренут југу, ујомој С. (ион +тренутно)  своје пак породичнe трагове  наслути у другој, западној алтернативи ,па ме намами баш, немогукасти дане . . .   љуља се колумбо зајебен обећањем шпанским монарсима да ће очас доплутати до индије те наплатити при повратку пристојне дневнице.међ посадом скупљеном скоца и конопца јеи младић именом (рецимо) пасквале обзиром да је било лажно јак је  и жељан авантуризма не много паметан јер само се такав и могао навући на обећање земљакаму колумба (обоје наиме беху ђеновљани)  да их 'тамо где иду' чека мед у млеку од праха,козјем.но малко теже.. . . .нестигоше ни до отока гомере ,ту ома  у канарском архипелагу, те пргав какав је био пасквале (или сл.) се поби са тројицом  због лажи који су ови почели да шире о њему међ посадом да воли мушке гузе те да се зарад тога и упустио уову таласољуљку.по кратком поступку зарад мира капетан пинте, јер је на томе броду био ,га баци преко ограде палубе уморе заједно са сабљом којом  је грчевито покушао  у корену сасећи било какве сумњичавости у погледу подпојасних му назора. 2 је дана и  ноћ поменути се љуљушкао на таласима окејановим у међувремену га и ајкула напала па му десницу све са сабљом прогутала те је и себи тиме пресудила првим познатим харикиријем у атлантику .елем, трећег дана неки једриличар са северозападне обале афике који је малко одмако јаче од песка да излуфтира једра му опази табане из воде & недуго потом се пасквале нашао у бенедиктинском манастиру у тарсису (шпанија) најудаљенијем месту у тада познатом медитеранском свету (посматрано смалте, наравски).усуд је хтео да га инвалида, али физички јаког а притом и лепушкастог, узме за посилног калуђер који је баш кретао на коњу за италију . присети се пасквале успут да му је рођак битан чиндбеник у црквеној хијерархији тамо дисе упутише. сусрет им је био више него срдачан и иза пасквала се отад затворише манастирска врата . . . година је 1492. уствари неби поменути П. био уопште занимљив у овој историји тежећој приповетки да му тај рођак ујка његов  К. цистерцит (католички ред) а важан притом није 1455 одустао од обиласка њихових манастира подно карпата зарад уступка својем колеги са студија у болоњи родригу борџији који се спанђао био са једном удатом госпођом па да непукне брука договорише се да овај путује у недођију наместо К. и да сад не описујем парапетије млађаног родрига ( будућег папе александа но.6) углавном обрео се он једној јутра на локалитету данашње петроварадинске утврде  ( за оне историјски сумњичаве постоје трагови да се Polovinom XIII veka  na tom mestu naseljavaju  katolički monasi iz reda " cistercita"  lat. 'ordo cisterciensis'. Dozvolom ugarskog kralja Bele IV grade manastir koji nazivaju Belakut.) но услугу није заборавио те са К. оста у вези и тако приповетка о његовом нетјаку пасквалу стиже и до уха моје (тадање) преткиње . . .цркви посвећеној откако јој је мужа, посилног код командира доњег бастиона, ритнула кобила ујаја док је дизао ногу командируши небили узјахала, те стерилан отог кобног ударца поста .млађани родриго јој је , преткињими ,бијо дошао као светлост у тренуцима душевног сумрака.и не само светлост . . . јер оста записано да  . . .ми преткиња  божјом вољом  сва цркви предана  . . .роди мушко . . . претками .десилосе, бемлига.   Некако пред упокојењему у својим деведесетим,говорио је мој стриц Б. познат по сентенци -волим секс и радо га се сећам - када смо једног дана распредали о незаобилазној теми предака. стрика  који је деценијама ријо по нашем родовнику а тврдоглаво ,без аргумената додуше, усмеравао нам фамилијарне почетке ка временима и локалитету немањића на моју све упорнију сумњу те указ да се изападу ние на одмет окренути ако мислимо осветлити нашу свеукупну породичну прошлост ,показао ми је  плеснив свежањ натрулих  пергамената  у форми писама тектек читких и памтим на једном се посве јасно могло назрети  реч.. Milla .   - ево несумњам да ће ти ово сазнање сатек дати машти навољу да се  идаље заносиш са прецимати борџијама , штоте ујак пујдао, потсмешљивоми указа   успут је  нагласио да је то садржај ковчега ујаковог сукурђела,који је исти наследио од својега чукундеде ,а овај опет од  беле пчеле својег који је документа сакупио. Поменути ковчег са садржајем је ујак уступио стрики на проучавање ал је умеђувремено умро те исти . . . . оста кодстрикеми.   - сем тог , , Milla . . .подоста  текста   поједе време и ма колико сам се касние трудио да лупом назрем резултати беху тањушни, закључи  Мене то сазнање наравски кресну и онда по ко зна који пут листајући литературу о борџијама сазнах да је једно од многобројне ванбрачне деце кардинала борџије (а потом папе александра но 6) ,лукреција, одмах по рођењу од мајке била одвојена и послата на чување очевој рођаки Milla Adrijani.и тај податак ми беше довољан да кренем претурати попородичним дневницима и уистину наиђох на запис ( мојег прадеде Севера )  да ми се она давнашња рођакиња која се у манастиру на тадањој петроварадинској утврди  повр будућег новасада, насамо, иако удата, виђала са поменутим родригом и имала друугу нераздвојну, рођакињу родригову, која му је била домаћица.звали су је   . . Мила. маштовитоми је то посве довољно било да наглашено посумњам у родбинску везу слукрецијом  борџијином.. . . .јоооојми. додуше по материнојми, бушној линии. И сада . . .слутимВас читаче како у неверици вртите главом на ово прочитано.зашто?у својему бунарењу по породичној хронологији  се једноставно немогу ослонити на  немаштовито колективно породично памћење па стога размишљам:нешто се макар бар слично морало догодити у мраку векова минулих ма колко сумњичави били јер до мене требало је времену . .само да прође. Успут,разводњила се крвца родригова током двајс толко генерациа.микс разноразних, скоца и конопца који ми се међ претке умешаше, учини свое тако да данас у мојем све успоренијем крвотоку ни трага од сурових особина дрчног ми (могућег) претка папе, сем ,потребно је поменути . . . . . окретности  заженским. Алнеширите.
    Apr 07, 2014 4409
  • 15 Jul 2014
    Princ
    Možda ćete misliti da sam poludela, ali kada budete pročitali šta se desilo, počećete da rzmišljate o tome koliko je kompleksno i ne moguće zapaziti tolike detalje u takvoj situaciji, neću vam odati o čemu je reč, samo čitajte redom. Sve je počelo tako što sam jednom prilikom na tv-u uhvatila insert o ribolovcima i iako sam do tada uvek prebacivala kanal, počela sam da ga gledam. Radilo se o nekim jako bogatim prinčevima koji su uradili nemoguće. Recimo princ taj i taj, koji sedi na tolikim parama, jednom je upecao ribu koja je teška 80 kila tako što je bio u svojoj jahti i mirno precao kada mu se odjednom zakačilo nešto ogromno na udicu i počelo da vuče i njega i jahtu levo desno i pošto nije hteo da pusti, hteo je da vidi šta je to što ga vuče dovikivao je okolnim pecarošima da uzmu jahtu kada se on utopi. Međutim, uhvatio se za neku ručku i uspeo da nakon par sati umaranja ribe da zamahne toliko jako da je ispeo da izvuče ribu iz vode i to na kopno. Tada niko nije mogao da veruje, svi su mislili da je gotov, već sve skupilo mnogo ljudi. Par dana kasnije, šetala sam centrom Beograda, zauzeta svojim mislima išla da obavim svoje obaveze i na Terazijama u kaficu Biblioteka sa svoje desne stane sam krajičkom oka videla čoveka koji apsolutno liči na tog princa, kako sedi i pije espreso kafu. Pomislila sam kako sam luda ali sam odlučila da uđem i ako me sto njegovih vojnika ne zaustavi pre nego što uopšte dodjem do njega, da mu kažem da sam gledala emisiju o njemu i da sam bila zapanjena iako nisam ljubitelj pecanja. Na moje veliko iznenadjenje, nije me niko zaustavio i princ me je pitao da mu se pridružim na kafi. Pristala sam. On je iz Francuske, došao je u Beograd kao turista bez specijalnih namera. Tako sam počela da pričam sa osobom koja sedi na broju od deset cifara sa dva ili tri zareza, i osećala se kompletno impresionirano. Nakon nekoliko sati pala je odluka da se ponovo vidimo, razmenili smo sve kontakt informacije i razišli se. Možete da zamislite šok u mojoj glavi kada sam skontala šta se u stvari dešava. Ne smem da zaboravim da napomenem da sam ja u to vreme već godinu i po dana bila sam jednim jako dobrim čovekom koji me je ispunjavao kompletno i apsolutno. To je bila prava ljubav. Posle nedelju dana izlazaka sa princem pozvala sam ga da dođe kod mene da vidi moj skromni stan. Došao je punih ruku. Tako smo pričali o svemu, raspravljali o nekim sitnicama, dok nisam otvorila oči i skontala o čemu se radi. On ovde nije došao da bude turista koji sedi na parama, on je došao da nađe neku usamljenu dušu koja će da krene sa njim i da ukrasi mesto pored njega u njegovom dvorcu. Tada je sve postalo neprijatno, veštačko i odvratno. Dok sam bila u wc-u, princ je otišao u moju sobu i iz jedne od kesa koje je doneo izvukao mali milion crvenih latica, mirišljave štapiće, sveće i napravio 'atmosferu'. Kada sam se vratila onog trenutka kada je moja vilica pala na pod, čulo se zveckanje ključeva mojih roditelja kako se zabadaju ključeve u bravu. Ušli su i prvo što je moja mama uradia je – otvorila je prozor. Zvala me je. Ja sam došla i rekla da neće verovati ko je došao, i dok je ona ostala u šoku, morala sam da se vraitim u sobu jer je princ počeo da me zove. Ja sam mu rekla da se baš potrudio, da ne mogu da verujem da je sve to uradio. On se nasmejao i rekao da mora da ode do wc-a, međutim bio je u gaćama, a moj ćale se šetkao po kući. Princ je bez problema otišao u wc i bez javljanja, bez ičega zatvorio vrata. Moja keva je skontala situaciju. Moj ćale se nije ni trudio. Kada je princ došao u sobu, ja nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome ko je i šta je. Tada je moja keva napravila najmudriji korak u životu i ušla u moju sobu, javila se poštovanom princu i okrenula se ka meni i u isto vreme kada je izgovarala neku nebitnu rečenicu pokazivala kažiprstom na svoj nos. Okrenula sam se pogledala u njega i skontala da je njegov nos manji od mog malog prsta, a svi znamo onu staru. Bila sam zapanjena celom situacijom, toliko da sam odlučila da se probudim. Probudim! Sanjala sam i kada sam se probudila, sa moje desne strane krajičkom oka sam ugledala onog koga zaista volim. Nikakvi mirišljavi štapići ne mogu da zamene moju ljubav prema njemu. Zagrlila sam ga i bila zahvalna kosmosu što je odredio da ću sanjati ovakav san i time potvrditi svoju bezuslovnu ljubav! To jeste prava ljubav.
    4361 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Princ
    Možda ćete misliti da sam poludela, ali kada budete pročitali šta se desilo, počećete da rzmišljate o tome koliko je kompleksno i ne moguće zapaziti tolike detalje u takvoj situaciji, neću vam odati o čemu je reč, samo čitajte redom. Sve je počelo tako što sam jednom prilikom na tv-u uhvatila insert o ribolovcima i iako sam do tada uvek prebacivala kanal, počela sam da ga gledam. Radilo se o nekim jako bogatim prinčevima koji su uradili nemoguće. Recimo princ taj i taj, koji sedi na tolikim parama, jednom je upecao ribu koja je teška 80 kila tako što je bio u svojoj jahti i mirno precao kada mu se odjednom zakačilo nešto ogromno na udicu i počelo da vuče i njega i jahtu levo desno i pošto nije hteo da pusti, hteo je da vidi šta je to što ga vuče dovikivao je okolnim pecarošima da uzmu jahtu kada se on utopi. Međutim, uhvatio se za neku ručku i uspeo da nakon par sati umaranja ribe da zamahne toliko jako da je ispeo da izvuče ribu iz vode i to na kopno. Tada niko nije mogao da veruje, svi su mislili da je gotov, već sve skupilo mnogo ljudi. Par dana kasnije, šetala sam centrom Beograda, zauzeta svojim mislima išla da obavim svoje obaveze i na Terazijama u kaficu Biblioteka sa svoje desne stane sam krajičkom oka videla čoveka koji apsolutno liči na tog princa, kako sedi i pije espreso kafu. Pomislila sam kako sam luda ali sam odlučila da uđem i ako me sto njegovih vojnika ne zaustavi pre nego što uopšte dodjem do njega, da mu kažem da sam gledala emisiju o njemu i da sam bila zapanjena iako nisam ljubitelj pecanja. Na moje veliko iznenadjenje, nije me niko zaustavio i princ me je pitao da mu se pridružim na kafi. Pristala sam. On je iz Francuske, došao je u Beograd kao turista bez specijalnih namera. Tako sam počela da pričam sa osobom koja sedi na broju od deset cifara sa dva ili tri zareza, i osećala se kompletno impresionirano. Nakon nekoliko sati pala je odluka da se ponovo vidimo, razmenili smo sve kontakt informacije i razišli se. Možete da zamislite šok u mojoj glavi kada sam skontala šta se u stvari dešava. Ne smem da zaboravim da napomenem da sam ja u to vreme već godinu i po dana bila sam jednim jako dobrim čovekom koji me je ispunjavao kompletno i apsolutno. To je bila prava ljubav. Posle nedelju dana izlazaka sa princem pozvala sam ga da dođe kod mene da vidi moj skromni stan. Došao je punih ruku. Tako smo pričali o svemu, raspravljali o nekim sitnicama, dok nisam otvorila oči i skontala o čemu se radi. On ovde nije došao da bude turista koji sedi na parama, on je došao da nađe neku usamljenu dušu koja će da krene sa njim i da ukrasi mesto pored njega u njegovom dvorcu. Tada je sve postalo neprijatno, veštačko i odvratno. Dok sam bila u wc-u, princ je otišao u moju sobu i iz jedne od kesa koje je doneo izvukao mali milion crvenih latica, mirišljave štapiće, sveće i napravio 'atmosferu'. Kada sam se vratila onog trenutka kada je moja vilica pala na pod, čulo se zveckanje ključeva mojih roditelja kako se zabadaju ključeve u bravu. Ušli su i prvo što je moja mama uradia je – otvorila je prozor. Zvala me je. Ja sam došla i rekla da neće verovati ko je došao, i dok je ona ostala u šoku, morala sam da se vraitim u sobu jer je princ počeo da me zove. Ja sam mu rekla da se baš potrudio, da ne mogu da verujem da je sve to uradio. On se nasmejao i rekao da mora da ode do wc-a, međutim bio je u gaćama, a moj ćale se šetkao po kući. Princ je bez problema otišao u wc i bez javljanja, bez ičega zatvorio vrata. Moja keva je skontala situaciju. Moj ćale se nije ni trudio. Kada je princ došao u sobu, ja nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome ko je i šta je. Tada je moja keva napravila najmudriji korak u životu i ušla u moju sobu, javila se poštovanom princu i okrenula se ka meni i u isto vreme kada je izgovarala neku nebitnu rečenicu pokazivala kažiprstom na svoj nos. Okrenula sam se pogledala u njega i skontala da je njegov nos manji od mog malog prsta, a svi znamo onu staru. Bila sam zapanjena celom situacijom, toliko da sam odlučila da se probudim. Probudim! Sanjala sam i kada sam se probudila, sa moje desne strane krajičkom oka sam ugledala onog koga zaista volim. Nikakvi mirišljavi štapići ne mogu da zamene moju ljubav prema njemu. Zagrlila sam ga i bila zahvalna kosmosu što je odredio da ću sanjati ovakav san i time potvrditi svoju bezuslovnu ljubav! To jeste prava ljubav.
    Jul 15, 2014 4361
  • 20 Jul 2013
    Skrovište
    Bila sam jednom prilikom na Zlatiboru. Oporavak za najteže psihičke I fizičke stresove. Livade, šume, putići, prirodi nikad kraja. Onoliko zelenilo, prija očima, ne može da škodi.Jednog dana sam odlučila da ću da prošetam što više mogu, od jutra do zalaska sunca, dugo nisam šetala, nedostajalo mi je to pa sam svim ljudima rekla da cu da odem da prošetam, bez predumišljanja. Bio je lep dan, onako svež, taman nije ni vruće ni hladno. Obula sam patike I krenula u šetnju. Bila sam uzbuđena, nisam znala koliko se toga promenilo na nekim poznatim stazama, šta ću sve videti, koliko ću izdržati. Prvo sam išla ravnim putićem, koji nije ni malo naporan, baš mi je prijao, iako sam sve vreme sumnjala u svoju fizičku spremnost, uspešno sam ignorisala tu činjenicu i nastavila da pešačim. Onda sam polako nailazila na jednu krivinu, koja je poprilično rizična jer nikad ne znaš da li će neki auto da naleti tim putem. Uspela sam da je prođem i dalje sam verovala u sebe. Put je bio onako ispucan, skoro izliven ali nije kvalitetan pa se raspadao, no ni to nije bilo nešto što će me sprečiti da ostvarim svoj cilj. Došla sam do šume, ispred koje su se nalazili putokazi. Levo, desno i pravo. Da sam otišla levo otišla bih do izvorišta, koje je lepo gledati ali naporno slušati jer vodenica neprekidno radi i veoma je bučna. Da sam otišla desno, došla bih do mosta koji prelazi preko jednog šireg dela tog izvorišta ali znala sam da je taj most isuviše krhk i rizičan da bih ga prešla. I tako sam otišla pravo, da bih došla do polja, do livade, do pregledne čistine gde bih mogla da sednem i posmatram sa uživanjem lepe stvari koje se dešavaju okolo, bila bih mirna. Čim sam zakoračila tim putem, intuicija mi je govorila da će nešto da pođe naopako ali nisam marila, želela sam da ispunim svoj cilj. Tim putem sam videla ptice, raznih sorti, oblika, na raznim čudnim mestima, neke životinje, prirodu u raznim oblicima, čudnim i sasvim običnim, pa na nekih pola puta do cilja, kroz gusto lišće i isprepletane grane videla sam da se smrkava, ali mi nije bilo jasno zašto jer noć nije bila ni blizu. Tako sam i nastavila dalje, a onda kao grom iz vedrog neba, grom udari u tek koje drvo ispred mene! Shvatila sam da se tek koji minut pre spremalo nevreme, a sada je već i počelo. S obzirom da šuma nikako nije bila mesto gde bih mogla da se sakrijem od kiše počela sam da trčim nazad ka kući. Prepao me je grom. Trčala sam što su me brže noge nosile,kiša je padala sve jače i jače, opirala sam se, smetala mi je, slepila mi je kosu, odeću, noge su mi bile mokre, a onda… Onda sam počela da uživam u kiši. Izašla sam iz šume, znala sam da više ne može da mi naškodi, i sasvim čudno, umesto da se sakrijem od kiše, skrovište sam pronašla pod njom.Neverovatno kako vreme može da se promeni.
    4347 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Skrovište
    Bila sam jednom prilikom na Zlatiboru. Oporavak za najteže psihičke I fizičke stresove. Livade, šume, putići, prirodi nikad kraja. Onoliko zelenilo, prija očima, ne može da škodi.Jednog dana sam odlučila da ću da prošetam što više mogu, od jutra do zalaska sunca, dugo nisam šetala, nedostajalo mi je to pa sam svim ljudima rekla da cu da odem da prošetam, bez predumišljanja. Bio je lep dan, onako svež, taman nije ni vruće ni hladno. Obula sam patike I krenula u šetnju. Bila sam uzbuđena, nisam znala koliko se toga promenilo na nekim poznatim stazama, šta ću sve videti, koliko ću izdržati. Prvo sam išla ravnim putićem, koji nije ni malo naporan, baš mi je prijao, iako sam sve vreme sumnjala u svoju fizičku spremnost, uspešno sam ignorisala tu činjenicu i nastavila da pešačim. Onda sam polako nailazila na jednu krivinu, koja je poprilično rizična jer nikad ne znaš da li će neki auto da naleti tim putem. Uspela sam da je prođem i dalje sam verovala u sebe. Put je bio onako ispucan, skoro izliven ali nije kvalitetan pa se raspadao, no ni to nije bilo nešto što će me sprečiti da ostvarim svoj cilj. Došla sam do šume, ispred koje su se nalazili putokazi. Levo, desno i pravo. Da sam otišla levo otišla bih do izvorišta, koje je lepo gledati ali naporno slušati jer vodenica neprekidno radi i veoma je bučna. Da sam otišla desno, došla bih do mosta koji prelazi preko jednog šireg dela tog izvorišta ali znala sam da je taj most isuviše krhk i rizičan da bih ga prešla. I tako sam otišla pravo, da bih došla do polja, do livade, do pregledne čistine gde bih mogla da sednem i posmatram sa uživanjem lepe stvari koje se dešavaju okolo, bila bih mirna. Čim sam zakoračila tim putem, intuicija mi je govorila da će nešto da pođe naopako ali nisam marila, želela sam da ispunim svoj cilj. Tim putem sam videla ptice, raznih sorti, oblika, na raznim čudnim mestima, neke životinje, prirodu u raznim oblicima, čudnim i sasvim običnim, pa na nekih pola puta do cilja, kroz gusto lišće i isprepletane grane videla sam da se smrkava, ali mi nije bilo jasno zašto jer noć nije bila ni blizu. Tako sam i nastavila dalje, a onda kao grom iz vedrog neba, grom udari u tek koje drvo ispred mene! Shvatila sam da se tek koji minut pre spremalo nevreme, a sada je već i počelo. S obzirom da šuma nikako nije bila mesto gde bih mogla da se sakrijem od kiše počela sam da trčim nazad ka kući. Prepao me je grom. Trčala sam što su me brže noge nosile,kiša je padala sve jače i jače, opirala sam se, smetala mi je, slepila mi je kosu, odeću, noge su mi bile mokre, a onda… Onda sam počela da uživam u kiši. Izašla sam iz šume, znala sam da više ne može da mi naškodi, i sasvim čudno, umesto da se sakrijem od kiše, skrovište sam pronašla pod njom.Neverovatno kako vreme može da se promeni.
    Jul 20, 2013 4347
  • 06 Feb 2014
    Svet oko mene!
    Ponekad se zaustavimo u vremenu i prostoru i zapitamo se šta smo uradili pametno u poslednje vreme. Da li smo pametno postupili u određenim situacijama? Da li smo dovoljno ozbiljno pristupili problemima koji nas prate svakodnevno, kao i obavezama? Da li smo doveli svoj život na viši nivo u odnosu na predhodni period? Usponi i padovi su normalni. Treba imati objektivan način gledanja na svet oko nas. Stvoriti realnu sliku svega što nas okružuje pa tada i doneti pravu odluku za rešenje situacije. Posmatrala sam ljude oko sebe dok sam obavljala svoje dnevne zadatke, obaveze. Zaključila sam da ljudi ili previše pažnje posvećuju svom ponašanju u javnosti ili uopšte ne obraćaju pažnju na sebe i prave rutinske greške, naravno vezane za običan život, nas smrtnika.   Pre neki dan sam se vozila gradskim prevozom i po prvi put posle dužeg vremena obratila pažnju na ljude oko mene. Bila sam na srednjim vratima. Face svih ljudi su bile relativno sumorne. Ljudi su bili depresivni, vraćajući se sa posla, dok su neki išli na njih. Svi su gledali jedni na druge sa određenom dozom ogorčenosti, zajedljivosti, ostali su bili distancirani od realnosti. Pored mene je stajao mlad čovek koji je pričao telefonom, što mi na prvi pogled nije uopšte bilo čudno. On je bio predstavnik onih ljudi koji obavljaju svoje dodatne obaveze između onih glavnih. Jedna starija žena je konstantno stajala na vratima i već nekih pet, šest stanica se nije pomerala odatle dok su ljudi pokušavali da uđu i izađu iz autobusa kroz nju. Nije uopšte obratila pažnju na to kakav je ona objekat u svetu oko sebe i koliko pomaže odnosno odmaže situaciji. Nije bila svesna svog postojanja u tom autobusu.  Posle nekog vremena opet sam se osvrnula oko sebe, ljudi su se izmenjali. Kad god bi u autobus ušao neko ko odudara od ljudi oko mene svi bi ga gledali kao da je sa druge planete (što nije dokazano), bez obzira sa bolom koji ta osoba možda nosi sa sobom, kao i svi mi. Dok sam vatala beleške u svoj nevidljivi notes, još uvek sam čula glas onog mladog čoveka. Kada sam se okrenula, on je još uvek pričao. Recimo da sam u tom autobusu provela oko sat vremena. On je još uvek pričao. Posle par minuta su u autobus ušle neke devojčice, ni manje ni više nego srednjoškolke, koje su se zahvaljujući njihovim živahnim hormonima kikotale i smejale na sav glas, ne obraćajući pažnju na čoveka koji jedeo do njih sa crnom pločicom na grudima. Oči su mu bile pune tuge, ko zna zbog čega, a opet je svima bilo jasno. Ljudi nemaju izbora. Opet nepažnja! Sasvim sam mirno stajala sve vreme i strpljivo izoštravala granice između ljudi, to mi nikada nije bio problem. Volim da iskritikujem! Izašla sam iz autobusa i u muku napustila taj objekat u kome neprestano cirkuliše ta čudna energija ljudi koji su isuviše okupirani samima sobom da bi razmeli ostale.   Ovaj blog može da bude i dublji ali moja misao je kompletirana poslnjom rečenicom koju svi možemo da razumemo. Kada bismo samo malo više pažnje i koncentracije posvetili stvarima koje redovno prolazimo i činimo, bili bismo mnogo manje nesrećni u pauzama između njih.   Volela bih da čujem Vaše mišljenje!
    4339 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Svet oko mene!
    Ponekad se zaustavimo u vremenu i prostoru i zapitamo se šta smo uradili pametno u poslednje vreme. Da li smo pametno postupili u određenim situacijama? Da li smo dovoljno ozbiljno pristupili problemima koji nas prate svakodnevno, kao i obavezama? Da li smo doveli svoj život na viši nivo u odnosu na predhodni period? Usponi i padovi su normalni. Treba imati objektivan način gledanja na svet oko nas. Stvoriti realnu sliku svega što nas okružuje pa tada i doneti pravu odluku za rešenje situacije. Posmatrala sam ljude oko sebe dok sam obavljala svoje dnevne zadatke, obaveze. Zaključila sam da ljudi ili previše pažnje posvećuju svom ponašanju u javnosti ili uopšte ne obraćaju pažnju na sebe i prave rutinske greške, naravno vezane za običan život, nas smrtnika.   Pre neki dan sam se vozila gradskim prevozom i po prvi put posle dužeg vremena obratila pažnju na ljude oko mene. Bila sam na srednjim vratima. Face svih ljudi su bile relativno sumorne. Ljudi su bili depresivni, vraćajući se sa posla, dok su neki išli na njih. Svi su gledali jedni na druge sa određenom dozom ogorčenosti, zajedljivosti, ostali su bili distancirani od realnosti. Pored mene je stajao mlad čovek koji je pričao telefonom, što mi na prvi pogled nije uopšte bilo čudno. On je bio predstavnik onih ljudi koji obavljaju svoje dodatne obaveze između onih glavnih. Jedna starija žena je konstantno stajala na vratima i već nekih pet, šest stanica se nije pomerala odatle dok su ljudi pokušavali da uđu i izađu iz autobusa kroz nju. Nije uopšte obratila pažnju na to kakav je ona objekat u svetu oko sebe i koliko pomaže odnosno odmaže situaciji. Nije bila svesna svog postojanja u tom autobusu.  Posle nekog vremena opet sam se osvrnula oko sebe, ljudi su se izmenjali. Kad god bi u autobus ušao neko ko odudara od ljudi oko mene svi bi ga gledali kao da je sa druge planete (što nije dokazano), bez obzira sa bolom koji ta osoba možda nosi sa sobom, kao i svi mi. Dok sam vatala beleške u svoj nevidljivi notes, još uvek sam čula glas onog mladog čoveka. Kada sam se okrenula, on je još uvek pričao. Recimo da sam u tom autobusu provela oko sat vremena. On je još uvek pričao. Posle par minuta su u autobus ušle neke devojčice, ni manje ni više nego srednjoškolke, koje su se zahvaljujući njihovim živahnim hormonima kikotale i smejale na sav glas, ne obraćajući pažnju na čoveka koji jedeo do njih sa crnom pločicom na grudima. Oči su mu bile pune tuge, ko zna zbog čega, a opet je svima bilo jasno. Ljudi nemaju izbora. Opet nepažnja! Sasvim sam mirno stajala sve vreme i strpljivo izoštravala granice između ljudi, to mi nikada nije bio problem. Volim da iskritikujem! Izašla sam iz autobusa i u muku napustila taj objekat u kome neprestano cirkuliše ta čudna energija ljudi koji su isuviše okupirani samima sobom da bi razmeli ostale.   Ovaj blog može da bude i dublji ali moja misao je kompletirana poslnjom rečenicom koju svi možemo da razumemo. Kada bismo samo malo više pažnje i koncentracije posvetili stvarima koje redovno prolazimo i činimo, bili bismo mnogo manje nesrećni u pauzama između njih.   Volela bih da čujem Vaše mišljenje!
    Feb 06, 2014 4339