Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
469Blogs
-
52Active Bloggers
467 blogs
-
‘’Hoćeš da se pronađemo u sledećem životu, pitam jer znam unapred da ćemo u ovome jedno drugom ostati dužni. Hoćeš da zaboravimo da sam jednom sišla sa oblaka i tresnula o pod pa da se još jednom usudim. Dopire miris prolećnog cveća kroz prozor koji pred oluju uvek otvaram da ga osetim u žilama. Hoćeš da se pronađemo u sledećem životu, pa da plešemo pod mesečinom i da tvoje ruke drže moje ruke da tvoje usne rube moje usne u inat suncu koje se promalja... ‘’3553 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna ‘’Hoćeš da se pronađemo u sledećem životu, pitam jer znam unapred da ćemo u ovome jedno drugom ostati dužni. Hoćeš da zaboravimo da sam jednom sišla sa oblaka i tresnula o pod pa da se još jednom usudim. Dopire miris prolećnog cveća kroz prozor koji pred oluju uvek otvaram da ga osetim u žilama. Hoćeš da se pronađemo u sledećem životu, pa da plešemo pod mesečinom i da tvoje ruke drže moje ruke da tvoje usne rube moje usne u inat suncu koje se promalja... ‘’Sep 29, 2020 3553 -
Danas je Sveta Petka Pravoslavni vernici i SPC slave dan Svete Petke, zaštitnice žena, bolesnih i siromašnih. Vernici joj se obraćaju molitvom za pomoć i spas od bolesti i drugih životnih nevolja Srpska pravoslavna crkva praznuje dan Prepodobne mati Paraskeve - Svete Petke, zaštitnice žena, svetiteljke koja je pomagala bolesne i siromašne.Kult Svete Petke neguje se vekovima u jugoistočnoj Evropi, a poštuju je i neki nehrišćanski narodi na istoku.Vernici joj se obraćaju molitvom za pomoć i spas od bolesti i drugih životnih nevolja. Pored hramova Svete Petke često se nalaze izvori lekovite vode koju ljudi uzimaju verujući da će im zalečiti rane i zaštititi ih od bolesti.Paraskeva je rođena u Epivatu, kod grada Kalikratije u Maloj Aziji, pri kraju desetog ili početkom 11. veka.Po predanju, sveta Petka je mnoge godine provela u pustinji, u postu i molitvi i usamljeničkom životu. Predanje dalje kaže da joj se u snu javio anđeo i uputio u otadžbinu da širi veru Hristovu. Zato se Sveta Petka na ikonama predstavlja u monaškoj odeći, sa krstom u ruci.Na njenom grobu, kaže legenda, događala su se čuda. Bugarski car Jovan Asen 1238. godine po jednima je oteo, po drugima jednostavno preneo mošti svete Paraskeve u svoj prestoni grad Trnovo. Kad su Turci osvojili Bugarsku, mošti su prenete, po zapovesti sultana Bajazita, u moldavski grad Jaši.Kneginja Milica uspela je 1396. da izmoli svetiteljkine mošti i sahrani ih u crkvi Ružici, na Kalemegdanu.Sultan Sulejman Drugi preneo je mošti svete Paraskeve 1521. u Carigrad.Konačno, 1641. carigradski patrijarh Partenije poklonio je mošti moldavskom knezu Vasiliju Lupulu koji ih je preneo u Jaši i položio u crkvu Sveta tri jerarha, gde su i danas.3512 Objavio/la ЗРНО ВЕРЕ
-
By ЗРНО ВЕРЕ Danas je Sveta Petka Pravoslavni vernici i SPC slave dan Svete Petke, zaštitnice žena, bolesnih i siromašnih. Vernici joj se obraćaju molitvom za pomoć i spas od bolesti i drugih životnih nevolja Srpska pravoslavna crkva praznuje dan Prepodobne mati Paraskeve - Svete Petke, zaštitnice žena, svetiteljke koja je pomagala bolesne i siromašne.Kult Svete Petke neguje se vekovima u jugoistočnoj Evropi, a poštuju je i neki nehrišćanski narodi na istoku.Vernici joj se obraćaju molitvom za pomoć i spas od bolesti i drugih životnih nevolja. Pored hramova Svete Petke često se nalaze izvori lekovite vode koju ljudi uzimaju verujući da će im zalečiti rane i zaštititi ih od bolesti.Paraskeva je rođena u Epivatu, kod grada Kalikratije u Maloj Aziji, pri kraju desetog ili početkom 11. veka.Po predanju, sveta Petka je mnoge godine provela u pustinji, u postu i molitvi i usamljeničkom životu. Predanje dalje kaže da joj se u snu javio anđeo i uputio u otadžbinu da širi veru Hristovu. Zato se Sveta Petka na ikonama predstavlja u monaškoj odeći, sa krstom u ruci.Na njenom grobu, kaže legenda, događala su se čuda. Bugarski car Jovan Asen 1238. godine po jednima je oteo, po drugima jednostavno preneo mošti svete Paraskeve u svoj prestoni grad Trnovo. Kad su Turci osvojili Bugarsku, mošti su prenete, po zapovesti sultana Bajazita, u moldavski grad Jaši.Kneginja Milica uspela je 1396. da izmoli svetiteljkine mošti i sahrani ih u crkvi Ružici, na Kalemegdanu.Sultan Sulejman Drugi preneo je mošti svete Paraskeve 1521. u Carigrad.Konačno, 1641. carigradski patrijarh Partenije poklonio je mošti moldavskom knezu Vasiliju Lupulu koji ih je preneo u Jaši i položio u crkvu Sveta tri jerarha, gde su i danas.Oct 27, 2013 3512 -
Nakon potpuno neizvesne pretrage Last minute ponuda različitih agencija, nebrojeno mnogo tabela i dokumenata u kome smo ocenjivali gde ćemo da odemo i koja su mesta najbolja, nakon što smo toliko puta izabrali ponudu koja bi na kraju bila otpisana jer je poslednji aranžman otišao nekome drugome u ruke, srce nam je poskočilo kada smo videli preko Puzzle group agencije da je Last minute ponuda za Kefaloniju od 130 do 160e. Imali smo opciju da biramo izmedju različitih vila, izmedju kojih su bile Makedonija, Alkioni i Zanza, kao i Zanza front view na more. Izabrali smo Alkioni dvokrevetnu sobu koja je udaljena od plaže nekih 30-40m nadajući se da smo doneli pravu odluku. Dolazimo na parking Home centra i prva stvar koju videsmo je autobus Bečej prevoznika, koji je izgledao veoma staro i kao da će se raspasti svakog trenutka no unutra nije bilo tako loše. Upisali se, seli na svoja – prethodno rezervisana mesta i krenusmo na put dug 22-23 sata... Jedna od onih stvari koje mnogi ljudi ne razumeju i doživljavaju kao nešto veoma stresno i naporno je taj put do mesta gde bi trebalo konačno da se odmore. Taj put je takodje deo avanture i umesto nerviranja i negativne energije, potrebno je da odlučimo da nam on neće predstavljati prepreku da se konačno odmorimo kako smo zaslužili. Tako smo u putu igrali karte, pantomime, asocijacije, pričali, slušali muziku, prozivali ljude na granici i sve to je bilo praćeno beskonačno velikim brojem pokušaja da se namestimo kako treba, prvo glava do prozora, pa noge gore, pa noge dole, pa noge preko, pa noge iza, pa ruka da drži vilicu da ne pada dok spavam jer to izgleda SMEŠNO, pa jastuče, pa još jedno jastuče......i onda smo stigli konačno na trajekt... Vožnja trajektom je bila neprocenjivo iskustvo... Vetar u kosi, plavetnilo mora koje se prostire do krajnje vidne tačke, miris slane vode pomešan sa mirisom mazuta i goriva koje taj trajekt troši :/ Ukrcali smo se pešaka, a zatim se šetali po trajektu i gledali kako kreće... Dok su neki pokušavali da saznaju šifru za wifi, mi smo uživali praveći mentalne slike koje ćemo koristiti kada nam bude bilo teško u nekoj budućnosti i kada budemo pomislili da nam je potreban odmor. Te mentalne slike trošimo i posle nekog vremena moramo da pravimo nove...ili barem ja to tako vidim. Ostrvo na vidikuuuu! Stigosmo u luku mesta Poros u Kefaloniji, pozdravismo se sa kapetanom i krenusmo mrtvi umorni ka smeštaju. U tom trenutku postane potpuno nebitno kako smeštaj izgleda, dokle god ima tuš i krevet. Medjutim, poneo nas je taj miris mora i potreba da ugasimo zagorelu želju za morskom vodom, staru nekima jednu, nekima 4 godine, pa brzo upadosmo u smeštaj gde smo konstatovali da je predivan, čist i prostran, sa veeeelikom terasom, istuširasmo se i krenusmo na plažuuuu. Plaža je lepa, mala i šljunkovita sve do ulaska u vodu odakle lagano kreće pesak koji se prostire do pučine i dalje. Ono što nisam napisala ranije, a smatram da je veoma bitno je to da se smrtno plašim vodenih životinja i biljaka – bukvalno svega što se nalazi u vodi, pa sam tako došla sa osmehom na plažu, namazala se, potrčala ka vodi i od jeze i straha zablokirala u samom plićaku, neznajući šta se krije dalje u dubini. Došao je ON, divan jedan dečko sa kim sam krenula na more, koga volim svim srcem, uhvatio me za ruku i rekao da se ne plašim, idemo zajedno. Krenula sam. Ušla do kolena. Zatim do struka i na kraju se potpuno potopila u vodu. Bilo je neverovatno kao i uvek. Jonsko more je divnoooo! Sve vreme sam gledala dole u noge, ne bih li videla neki trag života koji će me isterati iz vode, ali toga nije bilo... OK su ribe da se razumemo... Ribe, ribice, jata riba i to sve... Ali sve drugo FREAKS ME OUT MEEEN! Zaplivala sam u onoj divnoj vodi i plivala dok sunce nije bilo baš nisko. Konačno odmor!!! Na trajektu smo kupili paket preko agencije da obidjemo sa njima gomilu drugih plaža do kojih se stiže samo prevozom, previše su daleko da bi se išlo peške, pa je kasnije tog dana vodič došao i okačio plan za one koji su kupili taj paket i dobili narukvicu. Presrećni, tog dana nismo mogli da se uspavamo, nego smo se slikali, išli da prošetamo, seli u restoran, pojeli po giros i kasnije se uhvatili za ruke i udahnuli onako duboko, jer smo zajedno na mestu koje se od samog početka pokazalo kao divno. Sledeći dani su prošli u veoma sličnoj rutini: spavaš, probudiš se, doručkuješ, popiješ kafu, proveriš da li se sve osušilo od prethodnog dana, napraviš sendviče za sledeći dan, spakuješ se i kreneš na bus koji te vodi svaki dan na drugu plažu, sunčaš se, kupaš se, zaspeš na plaži, neko te probudi jer hrčeš, pojedeš sendviče, popiješ sve što možeš da popiješ, odigraš par partija remija, odigraš jednu partiju jamba i IZGUBIŠ PONOVO, osušiš se pre polaska nazad, sedneš na bus, vratiš se u apartman, baciš tuš, jedeš, šetaš, igraš se ili gledaš film i opet sve ispočetka. Plaže na kojima smo bili su Skala – plaža koja je potpuno šljunkovita, nema ništa naročito, bili su veći talasi, duvao je jak vetar sve do 14h, da bi nam kasnije u povratku iz skale rekli da nekada ima meduza tamo...aaaaaa... Sledeća plaža na kojoj smo bili je bila plaža Makris Gialos ili kako je svi drugi zovu Costa Costa jer se tako zove veeeeeliki bar koji se nalazi na njoj, u mestu Lassi. To je bukvalno najlepša plaža koju sam videla u životu... Suncobrani su van sezone bili od 8-15e, zavisi koji red i kakvi suncobrani. Pesaaaak!! Nije bilo talasa, savršen dan! Tu smo se dobacivali loptom, plivali i tu sam prvi put zaronila sa maskom i perajima. OMG KAKAV OSEĆAJ! Možda zvučim kao neko detence ili kao da je trebalo to da doživim mnogo ranije, ali da tu nije bio ON, ništa ne bi bilo isto! Sledeća na redu je bila plaža Antisamos, na kojoj bukvalno mogu da kažem da sam delimično prevazišla strah od svega što se nalazi u vodi. Antisamos na grčom znači ''bez dna'', a to je zbog toga što je plaža napravljena veštački, tako što su nasuli male bele kamenčiće dužine oko 3km. Na toj plaži se nalazi restoran/bar gde se ležaljke ne plaćaju (van sezone) i plaža je takva da taj divan beli šljunak ide u dubinu sve do jednog trenutka, nakon čega je provalija ka dubini i dnu mora na tom mestu. To znači da kada bismo ušli u vodu, već posle 2 metra je postajalo doboko toliko da ne može da se stoji. Kada bi plivali dalje, ispod nas ne bi bilo ništa osim teget nijanse vode i jata riba koje plivaju sa nama. Ta plaža mi je bukvalno otvorila nove vidike. Vodič je rekao da ponesemo dušeke jer nema talasa kako je i bilo, da ponesemo maske i peraja ako volimo da ronimo jer je toliko životinjskog sveta i sve je bilo tako kako je rekao... Životinjski svet je pre svega značio ribe od 3cm pa sve do 20cm veličine koje plivaju u jatima. Sad zamislite ovu sliku: Teget boja vode kada gledate ka pučini, zaronili ste, nosite jarko žuta peraja kao potpuni kontrast tom plavetnilu, imate masku i disaljku i gledate oko sebe a pored vas se odjednom stvorilo jato riba koje gledaju u vas i bez mnogo straha plivaju sa vama. Nešto najlepše što sam ikada videla. Ribe, plavo sive boje, pa onda male sive od 3cm koje plivaju u jatu koje izgledaju kao da je neko ispalio 200 metaka direktno oko vas, male crveno – žute ribe koje stalno nešto rade i imaju posla po dnu :D Predivno!!! Bye bye strahčino! Ovo je nešto novo i želim da istražujem dalje i dublje! Kada biste otkucali na netu ostrvo Kefalonia i najlepše plaže, prva plaža koja bi izašla bi bila plaža Myrthos koja je proglašena za jednu od najlepših plaža na svetu... Kako ona izgleda? Sa vidikovca tj vrha tih stena ispod kojih se nalazi, ona izgleda kao prelepa plaža sa svetlo, svetlo plavom nijansom koja se proteže nekih 10m od ulaska u vodu. A kako ona izgleda sa plaže? Ništa specijalno. To je samo belo kamenje koje čini da ta plaža izgleda kao da je plićak ''do polovine mora'', a u stvari je posle 4m već veoma duboko i ne može da se stoji. Tu su nas sačekali baš, baš veliki talasi i da nije bilo njih da se zezamo i skačemo sa njima, verovatno bi se opasno smorili. Sa leve strane te plaže nalazi se mala 'pećina' koju je napravila voda, pa smo se tamo slikali par puta i to je to.. Dalje smo nastavili na plažu XI ili Ksi, koja je poznata po tome što se na njoj nalazi sitni pesak crveno-braonkaste boje i stena koju čini glina koja je lekovita. Kažu da treba da se mažemo 3 puta i svaki put kada se stvrdne, da isperemo to sa sebe u vodi. Divan osećaj, divna plaža, šteta što nam je trebalo 2h do nje, to je ubilo čar i nikakvo lekovito blato nije moglo da ga povrati. Tamo smo uzeli koji grumen sa te stene da ponesemo kući ako zatreba i krenuli na put nazad. Pored tih svih plaža, u planu je bio obilazak grada Argostoli, što je ujedno i glavni grad Kefalonije. Dok Kefalonija broji oko 800km kvadratnih, Argostoli je glavni grad sa oko 15.000 stanovnika i prostire se na oko 160km kvadratnih. Taj grad smo obišli noću, jer je bio u planu odlazak u neki koktel bar i ostajanje do kasno u noć. Nakon šetnje pored luke, prelaska mostića i šetnje kroz glavne ulice, zaključak je da je grad zaista vredno obići, to je jedno živo mesto, na kom smo svi bili šokirani količinom dečije graje, i generalno dece koja su se tako slatko igrala svuda oko nas, bez glupavih smartfona. Vodič nam je pokazao da postoji mnogo muzeja, pozorište, upravna zgrada, pričao nam je o tome kako je veliki razoran zemljotres 1953. godine razorio celo ostrvo i sravnio ga sa zemljom pa su od raznih donacija skupili pare za izgradnju svega iznova po uzoru na prethodne razorene gradjevine, rekao nam je i za jedinu kuću koja je preživela taj zemljotres na celom ostrvu, kao i da na ostrvu postoji svega 2 semafora. Keflonija je bila na udaru razornih zemljotresa 1867., 1953., i 1990. godine. Drugi po veličini gradova u okrugu Kefalonija je gradić Liksuri, koji je tokom tih zemljotresa mnogo puta bivao uzdignut iznova, pa je poslednje izdanje koje smo mi gledali tokom obilaska veoma podsećalo na kuće u Veneciji, jer su pratili Venecijanski stil izgradnje sa stubovima koji drže terase i balkone na gornjim spratovima. Liksuri se prostire na oko 140km kvadratnih i ima negde oko 10.000 stanovnika. Za kraj naše ostrvske avanture, obišli smo Poros, koji ima veoma mnogo restorana, pravo je penzionersko mesto, nema klubova, ima jedan bar koji radi celu noć, ima nekoliko hotela koji gledaju na plažu i nalaze se na samoj plaži. Seli smo u restoran jednog hotela sa bazenom na levoj strani obale u Porosu, ali smo čekali da budemo usluženi nekih 20 minuta, i kada smo videli da će radije uslužiti sve druge goste pre nas, ustali smo i izašli. Posle toga smo seli na mesto kome sam zaboravila ime (komplikovano je) gde smo bili usluženi kao carevi. Ugostitelja ima raznih... Ima onih koji će ti prodati i salvetu ako treba, ima onih veoma gostoprimivih, toliko da ti bude neprijatno, ima i onih skromnih kod kojih se najradije vraćamo, a ima i onih koji su pravi mrgudi. Šetali smo tako i videli sve one vile koje su nam bile ponudjene na samom početku, pa tako mogu slobodno da kažem da smo doneli najbolju moguću odluku, jer je Zanza front view pogled na 1,5m plaže i sivilo koje se prostire u daljinu – ništa specijalno, Zanza ostale sobe imaju minijaturne terase i ne baš tako romantične sobe; Makedonija je potpuno old fashion mesto, koje ima pogled na kanal i sobe okrenute ka bučnom mostiću koji prelazi taj kanal; Dok je Alkioni obojen preslatkim roze, ljubičasto, plavim nijansama, ima tako romantične sobe i velike terase i u prizemlju se nalazi pekara, pa se tako oko 3 ujutro oseća onaj predivan miris peciva. Što se tiče puteva, nikakooooo se ne bih usudila da idem negde kolima, jer su putevi toliko loši, nepraktični, mnogo mrtvih uskih krivina, kao da su svi pravili put gde su hteli i gde je to njima odgovaralo. Mi smo još putovali svuda autobusom, pa je vozač morao da izmišlja metode kojima će se spustiti nekim jezivo uskim krivinama, nekon čega bi dobio aplauz svaki put. Sećam se da sam pre polaska pitala na nekoj grupi na FB-u da li postoji rent a car ili rent a scuter ili rent a bike u Porosu, ali posle toga bi bilo rent a mrtvački sanduk, tako da smo doneli pravu odluku za prvi put na ostrvu... Zakintos je na ostrvu pored nas, bukvalno smo mahali jedni drugima. Postoje kruzeri koji idu do njega svakog dana i taj put je oko 35eura van sezone, pa obiđu neke lepe plaže. Sledeće godine, planiramo i to. Životinje moram da spomenem. Uzevši u obzir to da se na ostrvu nalazi jeziva količina mačaka, postavili smo to famozno pitanje: Da li su one bile prve tu, ili mi? Ipak je to zemlja Bogova, zar ne? :D Sve u svemu, boravak na Kefaloniji je bio pravi odmor i pravo osveženje koje bih svima preporučila, ako možete da birate, putujte avionom, mnogo je lakše naravno, ne očekujte žurke, ali očekujte divno vreme, divno Jonsko more i mnogo dobre energije.3492 Objavio/la D Boyanna
-
By D Boyanna Nakon potpuno neizvesne pretrage Last minute ponuda različitih agencija, nebrojeno mnogo tabela i dokumenata u kome smo ocenjivali gde ćemo da odemo i koja su mesta najbolja, nakon što smo toliko puta izabrali ponudu koja bi na kraju bila otpisana jer je poslednji aranžman otišao nekome drugome u ruke, srce nam je poskočilo kada smo videli preko Puzzle group agencije da je Last minute ponuda za Kefaloniju od 130 do 160e. Imali smo opciju da biramo izmedju različitih vila, izmedju kojih su bile Makedonija, Alkioni i Zanza, kao i Zanza front view na more. Izabrali smo Alkioni dvokrevetnu sobu koja je udaljena od plaže nekih 30-40m nadajući se da smo doneli pravu odluku. Dolazimo na parking Home centra i prva stvar koju videsmo je autobus Bečej prevoznika, koji je izgledao veoma staro i kao da će se raspasti svakog trenutka no unutra nije bilo tako loše. Upisali se, seli na svoja – prethodno rezervisana mesta i krenusmo na put dug 22-23 sata... Jedna od onih stvari koje mnogi ljudi ne razumeju i doživljavaju kao nešto veoma stresno i naporno je taj put do mesta gde bi trebalo konačno da se odmore. Taj put je takodje deo avanture i umesto nerviranja i negativne energije, potrebno je da odlučimo da nam on neće predstavljati prepreku da se konačno odmorimo kako smo zaslužili. Tako smo u putu igrali karte, pantomime, asocijacije, pričali, slušali muziku, prozivali ljude na granici i sve to je bilo praćeno beskonačno velikim brojem pokušaja da se namestimo kako treba, prvo glava do prozora, pa noge gore, pa noge dole, pa noge preko, pa noge iza, pa ruka da drži vilicu da ne pada dok spavam jer to izgleda SMEŠNO, pa jastuče, pa još jedno jastuče......i onda smo stigli konačno na trajekt... Vožnja trajektom je bila neprocenjivo iskustvo... Vetar u kosi, plavetnilo mora koje se prostire do krajnje vidne tačke, miris slane vode pomešan sa mirisom mazuta i goriva koje taj trajekt troši :/ Ukrcali smo se pešaka, a zatim se šetali po trajektu i gledali kako kreće... Dok su neki pokušavali da saznaju šifru za wifi, mi smo uživali praveći mentalne slike koje ćemo koristiti kada nam bude bilo teško u nekoj budućnosti i kada budemo pomislili da nam je potreban odmor. Te mentalne slike trošimo i posle nekog vremena moramo da pravimo nove...ili barem ja to tako vidim. Ostrvo na vidikuuuu! Stigosmo u luku mesta Poros u Kefaloniji, pozdravismo se sa kapetanom i krenusmo mrtvi umorni ka smeštaju. U tom trenutku postane potpuno nebitno kako smeštaj izgleda, dokle god ima tuš i krevet. Medjutim, poneo nas je taj miris mora i potreba da ugasimo zagorelu želju za morskom vodom, staru nekima jednu, nekima 4 godine, pa brzo upadosmo u smeštaj gde smo konstatovali da je predivan, čist i prostran, sa veeeelikom terasom, istuširasmo se i krenusmo na plažuuuu. Plaža je lepa, mala i šljunkovita sve do ulaska u vodu odakle lagano kreće pesak koji se prostire do pučine i dalje. Ono što nisam napisala ranije, a smatram da je veoma bitno je to da se smrtno plašim vodenih životinja i biljaka – bukvalno svega što se nalazi u vodi, pa sam tako došla sa osmehom na plažu, namazala se, potrčala ka vodi i od jeze i straha zablokirala u samom plićaku, neznajući šta se krije dalje u dubini. Došao je ON, divan jedan dečko sa kim sam krenula na more, koga volim svim srcem, uhvatio me za ruku i rekao da se ne plašim, idemo zajedno. Krenula sam. Ušla do kolena. Zatim do struka i na kraju se potpuno potopila u vodu. Bilo je neverovatno kao i uvek. Jonsko more je divnoooo! Sve vreme sam gledala dole u noge, ne bih li videla neki trag života koji će me isterati iz vode, ali toga nije bilo... OK su ribe da se razumemo... Ribe, ribice, jata riba i to sve... Ali sve drugo FREAKS ME OUT MEEEN! Zaplivala sam u onoj divnoj vodi i plivala dok sunce nije bilo baš nisko. Konačno odmor!!! Na trajektu smo kupili paket preko agencije da obidjemo sa njima gomilu drugih plaža do kojih se stiže samo prevozom, previše su daleko da bi se išlo peške, pa je kasnije tog dana vodič došao i okačio plan za one koji su kupili taj paket i dobili narukvicu. Presrećni, tog dana nismo mogli da se uspavamo, nego smo se slikali, išli da prošetamo, seli u restoran, pojeli po giros i kasnije se uhvatili za ruke i udahnuli onako duboko, jer smo zajedno na mestu koje se od samog početka pokazalo kao divno. Sledeći dani su prošli u veoma sličnoj rutini: spavaš, probudiš se, doručkuješ, popiješ kafu, proveriš da li se sve osušilo od prethodnog dana, napraviš sendviče za sledeći dan, spakuješ se i kreneš na bus koji te vodi svaki dan na drugu plažu, sunčaš se, kupaš se, zaspeš na plaži, neko te probudi jer hrčeš, pojedeš sendviče, popiješ sve što možeš da popiješ, odigraš par partija remija, odigraš jednu partiju jamba i IZGUBIŠ PONOVO, osušiš se pre polaska nazad, sedneš na bus, vratiš se u apartman, baciš tuš, jedeš, šetaš, igraš se ili gledaš film i opet sve ispočetka. Plaže na kojima smo bili su Skala – plaža koja je potpuno šljunkovita, nema ništa naročito, bili su veći talasi, duvao je jak vetar sve do 14h, da bi nam kasnije u povratku iz skale rekli da nekada ima meduza tamo...aaaaaa... Sledeća plaža na kojoj smo bili je bila plaža Makris Gialos ili kako je svi drugi zovu Costa Costa jer se tako zove veeeeeliki bar koji se nalazi na njoj, u mestu Lassi. To je bukvalno najlepša plaža koju sam videla u životu... Suncobrani su van sezone bili od 8-15e, zavisi koji red i kakvi suncobrani. Pesaaaak!! Nije bilo talasa, savršen dan! Tu smo se dobacivali loptom, plivali i tu sam prvi put zaronila sa maskom i perajima. OMG KAKAV OSEĆAJ! Možda zvučim kao neko detence ili kao da je trebalo to da doživim mnogo ranije, ali da tu nije bio ON, ništa ne bi bilo isto! Sledeća na redu je bila plaža Antisamos, na kojoj bukvalno mogu da kažem da sam delimično prevazišla strah od svega što se nalazi u vodi. Antisamos na grčom znači ''bez dna'', a to je zbog toga što je plaža napravljena veštački, tako što su nasuli male bele kamenčiće dužine oko 3km. Na toj plaži se nalazi restoran/bar gde se ležaljke ne plaćaju (van sezone) i plaža je takva da taj divan beli šljunak ide u dubinu sve do jednog trenutka, nakon čega je provalija ka dubini i dnu mora na tom mestu. To znači da kada bismo ušli u vodu, već posle 2 metra je postajalo doboko toliko da ne može da se stoji. Kada bi plivali dalje, ispod nas ne bi bilo ništa osim teget nijanse vode i jata riba koje plivaju sa nama. Ta plaža mi je bukvalno otvorila nove vidike. Vodič je rekao da ponesemo dušeke jer nema talasa kako je i bilo, da ponesemo maske i peraja ako volimo da ronimo jer je toliko životinjskog sveta i sve je bilo tako kako je rekao... Životinjski svet je pre svega značio ribe od 3cm pa sve do 20cm veličine koje plivaju u jatima. Sad zamislite ovu sliku: Teget boja vode kada gledate ka pučini, zaronili ste, nosite jarko žuta peraja kao potpuni kontrast tom plavetnilu, imate masku i disaljku i gledate oko sebe a pored vas se odjednom stvorilo jato riba koje gledaju u vas i bez mnogo straha plivaju sa vama. Nešto najlepše što sam ikada videla. Ribe, plavo sive boje, pa onda male sive od 3cm koje plivaju u jatu koje izgledaju kao da je neko ispalio 200 metaka direktno oko vas, male crveno – žute ribe koje stalno nešto rade i imaju posla po dnu :D Predivno!!! Bye bye strahčino! Ovo je nešto novo i želim da istražujem dalje i dublje! Kada biste otkucali na netu ostrvo Kefalonia i najlepše plaže, prva plaža koja bi izašla bi bila plaža Myrthos koja je proglašena za jednu od najlepših plaža na svetu... Kako ona izgleda? Sa vidikovca tj vrha tih stena ispod kojih se nalazi, ona izgleda kao prelepa plaža sa svetlo, svetlo plavom nijansom koja se proteže nekih 10m od ulaska u vodu. A kako ona izgleda sa plaže? Ništa specijalno. To je samo belo kamenje koje čini da ta plaža izgleda kao da je plićak ''do polovine mora'', a u stvari je posle 4m već veoma duboko i ne može da se stoji. Tu su nas sačekali baš, baš veliki talasi i da nije bilo njih da se zezamo i skačemo sa njima, verovatno bi se opasno smorili. Sa leve strane te plaže nalazi se mala 'pećina' koju je napravila voda, pa smo se tamo slikali par puta i to je to.. Dalje smo nastavili na plažu XI ili Ksi, koja je poznata po tome što se na njoj nalazi sitni pesak crveno-braonkaste boje i stena koju čini glina koja je lekovita. Kažu da treba da se mažemo 3 puta i svaki put kada se stvrdne, da isperemo to sa sebe u vodi. Divan osećaj, divna plaža, šteta što nam je trebalo 2h do nje, to je ubilo čar i nikakvo lekovito blato nije moglo da ga povrati. Tamo smo uzeli koji grumen sa te stene da ponesemo kući ako zatreba i krenuli na put nazad. Pored tih svih plaža, u planu je bio obilazak grada Argostoli, što je ujedno i glavni grad Kefalonije. Dok Kefalonija broji oko 800km kvadratnih, Argostoli je glavni grad sa oko 15.000 stanovnika i prostire se na oko 160km kvadratnih. Taj grad smo obišli noću, jer je bio u planu odlazak u neki koktel bar i ostajanje do kasno u noć. Nakon šetnje pored luke, prelaska mostića i šetnje kroz glavne ulice, zaključak je da je grad zaista vredno obići, to je jedno živo mesto, na kom smo svi bili šokirani količinom dečije graje, i generalno dece koja su se tako slatko igrala svuda oko nas, bez glupavih smartfona. Vodič nam je pokazao da postoji mnogo muzeja, pozorište, upravna zgrada, pričao nam je o tome kako je veliki razoran zemljotres 1953. godine razorio celo ostrvo i sravnio ga sa zemljom pa su od raznih donacija skupili pare za izgradnju svega iznova po uzoru na prethodne razorene gradjevine, rekao nam je i za jedinu kuću koja je preživela taj zemljotres na celom ostrvu, kao i da na ostrvu postoji svega 2 semafora. Keflonija je bila na udaru razornih zemljotresa 1867., 1953., i 1990. godine. Drugi po veličini gradova u okrugu Kefalonija je gradić Liksuri, koji je tokom tih zemljotresa mnogo puta bivao uzdignut iznova, pa je poslednje izdanje koje smo mi gledali tokom obilaska veoma podsećalo na kuće u Veneciji, jer su pratili Venecijanski stil izgradnje sa stubovima koji drže terase i balkone na gornjim spratovima. Liksuri se prostire na oko 140km kvadratnih i ima negde oko 10.000 stanovnika. Za kraj naše ostrvske avanture, obišli smo Poros, koji ima veoma mnogo restorana, pravo je penzionersko mesto, nema klubova, ima jedan bar koji radi celu noć, ima nekoliko hotela koji gledaju na plažu i nalaze se na samoj plaži. Seli smo u restoran jednog hotela sa bazenom na levoj strani obale u Porosu, ali smo čekali da budemo usluženi nekih 20 minuta, i kada smo videli da će radije uslužiti sve druge goste pre nas, ustali smo i izašli. Posle toga smo seli na mesto kome sam zaboravila ime (komplikovano je) gde smo bili usluženi kao carevi. Ugostitelja ima raznih... Ima onih koji će ti prodati i salvetu ako treba, ima onih veoma gostoprimivih, toliko da ti bude neprijatno, ima i onih skromnih kod kojih se najradije vraćamo, a ima i onih koji su pravi mrgudi. Šetali smo tako i videli sve one vile koje su nam bile ponudjene na samom početku, pa tako mogu slobodno da kažem da smo doneli najbolju moguću odluku, jer je Zanza front view pogled na 1,5m plaže i sivilo koje se prostire u daljinu – ništa specijalno, Zanza ostale sobe imaju minijaturne terase i ne baš tako romantične sobe; Makedonija je potpuno old fashion mesto, koje ima pogled na kanal i sobe okrenute ka bučnom mostiću koji prelazi taj kanal; Dok je Alkioni obojen preslatkim roze, ljubičasto, plavim nijansama, ima tako romantične sobe i velike terase i u prizemlju se nalazi pekara, pa se tako oko 3 ujutro oseća onaj predivan miris peciva. Što se tiče puteva, nikakooooo se ne bih usudila da idem negde kolima, jer su putevi toliko loši, nepraktični, mnogo mrtvih uskih krivina, kao da su svi pravili put gde su hteli i gde je to njima odgovaralo. Mi smo još putovali svuda autobusom, pa je vozač morao da izmišlja metode kojima će se spustiti nekim jezivo uskim krivinama, nekon čega bi dobio aplauz svaki put. Sećam se da sam pre polaska pitala na nekoj grupi na FB-u da li postoji rent a car ili rent a scuter ili rent a bike u Porosu, ali posle toga bi bilo rent a mrtvački sanduk, tako da smo doneli pravu odluku za prvi put na ostrvu... Zakintos je na ostrvu pored nas, bukvalno smo mahali jedni drugima. Postoje kruzeri koji idu do njega svakog dana i taj put je oko 35eura van sezone, pa obiđu neke lepe plaže. Sledeće godine, planiramo i to. Životinje moram da spomenem. Uzevši u obzir to da se na ostrvu nalazi jeziva količina mačaka, postavili smo to famozno pitanje: Da li su one bile prve tu, ili mi? Ipak je to zemlja Bogova, zar ne? :D Sve u svemu, boravak na Kefaloniji je bio pravi odmor i pravo osveženje koje bih svima preporučila, ako možete da birate, putujte avionom, mnogo je lakše naravno, ne očekujte žurke, ali očekujte divno vreme, divno Jonsko more i mnogo dobre energije.Sep 22, 2018 3492
-
Jednom davno, u mom komšiluku, živeo je dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac, u pokušaju da se sa time izbori i da ga usmeri na pravi put, dao mu je kesu punu eksera. Rekao mu je, svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, da zakuca po jedan ekser u ogradu. Prvoga dana dečak je zakucao 37 eksera . Tokom sledećih nekoliko meseci, naučio je da kontroliše svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu. Tako je došao dan kada nije pobesneo. Sa ponosom je rekao to svom ocu, a otac mu je odgovorio da, svakoga dana kada bude uspeo da iskontroliše svoje ponašanje, iz ograde isčupa jedan ekser. Dani su prolazili i jednoga dana dečko je bio u stanju da kaze svom ocu da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde, i rekao: "Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi.Ograda vise nikad nece biti ista. Kada u besu kazeš ili uradiš nešto, to ostavlja ožiljak, baš kao što su ove rupe u ogradi. Možes čoveka ubosti nožem i izvuci noz, a posle toga nije važno koliko puta kažes da ti je žao, rane ostaju. Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička. Prijatelji su zaista vrlo retki dragulji, oni čine da se smešiš, ohrabruju te da uspeš u nečemu, oni su spremni da te saslušaju, da podele tvoj bol, imaju lepe reči za tebe i uvek im je srce otvoreno za tebe.” Nemojte čekati svetsku nedelju ili dan prijateljstva. Pokažite svojim prijateljima koliko Vam je stalo do njih. Svi vi koji sada ovo čitate… VI STE MOJI PRIJATELJI I JA SAM NA TO PONOSAN. Molim vas, oprostite mi ako sam ikada napravio rupu na vašoj ogradi.3485 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Jednom davno, u mom komšiluku, živeo je dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac, u pokušaju da se sa time izbori i da ga usmeri na pravi put, dao mu je kesu punu eksera. Rekao mu je, svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, da zakuca po jedan ekser u ogradu. Prvoga dana dečak je zakucao 37 eksera . Tokom sledećih nekoliko meseci, naučio je da kontroliše svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu. Tako je došao dan kada nije pobesneo. Sa ponosom je rekao to svom ocu, a otac mu je odgovorio da, svakoga dana kada bude uspeo da iskontroliše svoje ponašanje, iz ograde isčupa jedan ekser. Dani su prolazili i jednoga dana dečko je bio u stanju da kaze svom ocu da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde, i rekao: "Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi.Ograda vise nikad nece biti ista. Kada u besu kazeš ili uradiš nešto, to ostavlja ožiljak, baš kao što su ove rupe u ogradi. Možes čoveka ubosti nožem i izvuci noz, a posle toga nije važno koliko puta kažes da ti je žao, rane ostaju. Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička. Prijatelji su zaista vrlo retki dragulji, oni čine da se smešiš, ohrabruju te da uspeš u nečemu, oni su spremni da te saslušaju, da podele tvoj bol, imaju lepe reči za tebe i uvek im je srce otvoreno za tebe.” Nemojte čekati svetsku nedelju ili dan prijateljstva. Pokažite svojim prijateljima koliko Vam je stalo do njih. Svi vi koji sada ovo čitate… VI STE MOJI PRIJATELJI I JA SAM NA TO PONOSAN. Molim vas, oprostite mi ako sam ikada napravio rupu na vašoj ogradi.Apr 23, 2014 3485
-
Svake godine se na razne načine dovijam, kako da za moju klinku za ove praznike pred kraj godine, kada osim nje,sestričina i Gospodin poreznik trlja ruke kako će me opelješiti ,a Belogrlići zbog toga što u familiji imaju i kiwije koji eto slave svoje i naše Božiče i Nove Godine,baš rastegnu budzet da nema dalje. Obradovah se tamo negde u Septembru ,kad je lokalni Supermarket,(inače poznat i vrlo rasprostranjen lanac Supermarketa na Novom Zelandu) pokrenuo jednu lepu i najvažnije besplatnu akciju.Svaki put kada potrošite odredjenu sumu, dobijete na poklon po nešto za dečiju prodavnicu.Naravno i prodavnicu,koja je od kartona ali dosta stabilna i baš lepo dekorisana.Sve artikle u mini zdanju, koje manje više kupuje prosečno domaćinstvo i kasu koja bučno odsvira kad provučete CC ili Fly Buys karticu.Ima i skener i tipke za ukucavanje cena.Korpicu supermarketsku.Sve u svemu ima sve, za sate igranja prodavca. Sad ko me poznaje, zna da ja minimalno idem u supermarket ,jer skoro sve za ishranu proizvodim sama,a višak često menjam sa mesarom.pekarom,pržionicom kafe itd-Srećom mlada sam mama ,pa imam dosta drugarica koje još nemaju decu i dobile su zadatak da ovo (kad je već besplatno ), sakupe za mene. I tako obradovah Cali neizmerno i postah njen najbolji kupac.Bio je samo jedan problem. Novac nije bio deo dila.Nema problema,kreiram ja Cali dolare,sve sa njenom slikom i odštampam. Ne lezi vraže, odemo juče Cali ,brat i ja u Supermarket i on joj tu još svašta nakupuje.I kakva je brbljiva ona se hvali jednom čoveku koji je stajao iza nas u redu na kasi.Ja se okrenem i Gospodin je bio ,niko drugi nego policajac (vrlo bitan detalj za nastavak priče).On je upita da li ona ima novac da to sve plati. U prodavnici je bila užasna gužva i graja.I dugaaaačak red ispred kase. Ona mu odgovori: ' Ne znam ja da li ujka ima dovoljno ali to nije problem.Moja mama štampa pare'!!!! Odjednom u redu ispred i iza nas zavlada tišina i ja se zabezeknuh od pogleda policajca u mene na tu izjavu.Cali srećom prekinu tu situaciju pokazavši onome, koji se već držao za lisice, papirnatu novčanicu sa gornje slike.Malko zgužvanu ali prepoznatljivo iz moje štamparije novca.Svi se sa olakšanjem (neki možda i razočaranjem) nasmejaše.Pa vi sad vidite šta se može desiti kad Mama štampa pare. p.s Ovo bi i kod vas bila odlična marketing ideja za neki lanac supermarketa ,a i za nekog ko bi pravio sve te male artikle koji nose oznaku i ime supermarketa.Ovde se to razgrabilo kao alva.3483 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
Svake godine se na razne načine dovijam, kako da za moju klinku za ove praznike pred kraj godine, kada osim nje,sestričina i Gospodin poreznik trlja ruke kako će me opelješiti ,a Belogrlići zbog toga što u familiji imaju i kiwije koji eto slave svoje i naše Božiče i Nove Godine,baš rastegnu budzet da nema dalje. Obradovah se tamo negde u Septembru ,kad je lokalni Supermarket,(inače poznat i vrlo rasprostranjen lanac Supermarketa na Novom Zelandu) pokrenuo jednu lepu i najvažnije besplatnu akciju.Svaki put kada potrošite odredjenu sumu, dobijete na poklon po nešto za dečiju prodavnicu.Naravno i prodavnicu,koja je od kartona ali dosta stabilna i baš lepo dekorisana.Sve artikle u mini zdanju, koje manje više kupuje prosečno domaćinstvo i kasu koja bučno odsvira kad provučete CC ili Fly Buys karticu.Ima i skener i tipke za ukucavanje cena.Korpicu supermarketsku.Sve u svemu ima sve, za sate igranja prodavca. Sad ko me poznaje, zna da ja minimalno idem u supermarket ,jer skoro sve za ishranu proizvodim sama,a višak često menjam sa mesarom.pekarom,pržionicom kafe itd-Srećom mlada sam mama ,pa imam dosta drugarica koje još nemaju decu i dobile su zadatak da ovo (kad je već besplatno ), sakupe za mene. I tako obradovah Cali neizmerno i postah njen najbolji kupac.Bio je samo jedan problem. Novac nije bio deo dila.Nema problema,kreiram ja Cali dolare,sve sa njenom slikom i odštampam. Ne lezi vraže, odemo juče Cali ,brat i ja u Supermarket i on joj tu još svašta nakupuje.I kakva je brbljiva ona se hvali jednom čoveku koji je stajao iza nas u redu na kasi.Ja se okrenem i Gospodin je bio ,niko drugi nego policajac (vrlo bitan detalj za nastavak priče).On je upita da li ona ima novac da to sve plati. U prodavnici je bila užasna gužva i graja.I dugaaaačak red ispred kase. Ona mu odgovori: ' Ne znam ja da li ujka ima dovoljno ali to nije problem.Moja mama štampa pare'!!!! Odjednom u redu ispred i iza nas zavlada tišina i ja se zabezeknuh od pogleda policajca u mene na tu izjavu.Cali srećom prekinu tu situaciju pokazavši onome, koji se već držao za lisice, papirnatu novčanicu sa gornje slike.Malko zgužvanu ali prepoznatljivo iz moje štamparije novca.Svi se sa olakšanjem (neki možda i razočaranjem) nasmejaše.Pa vi sad vidite šta se može desiti kad Mama štampa pare. p.s Ovo bi i kod vas bila odlična marketing ideja za neki lanac supermarketa ,a i za nekog ko bi pravio sve te male artikle koji nose oznaku i ime supermarketa.Ovde se to razgrabilo kao alva.Dec 28, 2013 3483
-
Ova priča mogla bi da počne kao i svaka bajka…. U jednoj dalekoj zemlji, ziveli su dobri i mirni ljudi i imali nemirnu dečurliju, koja u mračno doba Zloboleona veličanstveog nisu imali dovoljno igračaka, pa su utehu nalazili u računaljkama.... Eh… kako nisu imali svoje računaljke, snalazili su se kako su znali i umeli… Stara računarska učionica RCUBA (Računarski Centar Univerziteta u Beogradu) stvorila je jedan, tada novi oblik zabave i, shodno tome, nove učesnike u toj zabavi.. IRCERE. Ovo je oda prvim beogradskim ircerima, sjajnoj ekipi nekih (tada) novih klinaca koji su u onom totalnom ludilu opšteg nemanja, prinašli osmehe družeći se onim srećnicima “preko grane” na jedan jedini mogući način.. na chatu. CELA TRI ili ČETIRI SATA su ircali… a onda bi se vrata RCUBA zatvorila do sledećeg radnog dana.. u 10 sati uveče. U tim pionirskim danima srpskog irca, u vreme stvaranja sobe #serbia na Ircnetu i prvih dana kasnije moćnog SerbianCafea, glavna briga bila je da li ce Aftodita raditi i da li će biti dovoljno slobodnih računara…. Uz pitanje zasto dan tako kratko traje.. Njeno veličanstvo AFRODITA – prvi server - veza ircera sa svetom Ono što je bilo posebno, i što to vreme izdvaja od svih ostalih fejsbukovskih i ostalih euforija, bilo je vreme posle 10…. Najbliže dovoljno mračno i, koliko toliko skriveno mesto, bio je parkić iza hotela Metropol, a najmisterioznije mesto u tom parkiću bila je klupica u drugom redu desno, ka Tašmajdanu…. Tu se društvo posle ircanja okupljalo, a ni zimi nisu bile retke noći koje su dočekane u prepičavanju novih poznanstavsa i pravljenju planova za veliku i svetlu budućnost. Moja malenkost, kao neko ko je već imao svoj mali svet u obliku sopstvene racunarske laboratorije i kakav takav pristup internetu, ponekad bi se priključio u tom beskrajnom maštanju … naravno, ulaznica u to visoko društvo morala je da se plati… uglavnom se svodila na par gajbi piva iz obližnjih klubova. Moram priznati da sam se, iako stariji od većine, ponekad osećao kao “mali od palube”. Moja, danas široka ramena, sigorno svoj raspon duguju i brzini kojom su se gajbice praznile… Još jedan detalj ostao je tokom svih ovih godina fascinantan… Klupaja je vremenomo postala sinonim provoda, društvo je raslo, a niko od, danas već odraslih porodičnih ljudi sa kojima se čstp susrećem, ne može da se seti da se iko ikada posvađao ili da je jedna ružna reč rečena. Današnjim klincima to svakako izgleda kao mislena imenica, ali to je i razlog zašto u naslovu ove priće stoji reč dinosaurusi… Danas, osim par časnih izuzetaka, u svetu Interneta, a pogotovo irca, nema tog fer pleja i opšte pozitivne atmosphere, nepokolebljive vere u sebe i bolje sutra… i koliko god da je to nekima smešno, svi ti dinosaurusi zaista su doziveli to bolje sutra. Zašto ? Pa, odgovor je jasan… verovali su u sebe. Verovali su u sebe toliko, da su u jesenim noćima poslednje godine prošlog veka, zajedno, u mraku oko klupaje stvorili remek delo psihologije ubdućeg internet vremena - tekst “Klupica za navlačenje”, prvi tekst u kome se predviđa pojava novih bolesti zavisnosti - zavisnosti od interneta. Prava je šteta što je originalni tekst tog dokumenta izgubljen u onom ludilu vremena koje je posle toga nastalo, i autor ovog blga bio bi veoma srećan da taj tekst pronađe. Zašto je taj tekst toliko bitan? Hmmm.. možda nije on toliko bitan, koliko je budio onaj deo svesti koji ponekad zanemarimo ploveći tim imaginarnim morima reči ispisanih na monitoru, zaboravljajući da one pretaju da postoje onog momenta kada se klikne na ono X gore desno, ili kada nestane struje….. Budio nam je svest da znamo kada da kliknemo na to X, ili kada da isključimo struju, kako da ne dozvolimo da nam se zivot preseli u svet koji ne postoji i kako da se otmemo imaginarnom osecaju vaznosti kad dobijemo neki znak ispred nicka… kako da ne budemo nickovi, nego da i dalje ostanemo nasmejani, iskreni i vedri ljudi (večito žedni onog ranije pomenutog piva, pa čak i ako je podgrejano od radijatora u magacinu pića osrednjih kafića). Budio nam je svest da pomažemo jedni druge, a ne da gledamo kako da jedni drugima napakostimo…. Budio je prve ircerske ljubavi, a neke su prerasle i u veze koje i danas traju, baš kao i divna prijateljstva iz tih prvih dana… Klupica za navlačenje, kao tekst, postao je deo nas, a pojam klupice je zauvek ostao sinonim za neko ludo vreme u kome je naša klupica bila i ostala velika svetlost u opštem mraku tog vremena, kao mesto okupljanja, kao naše novo sutra, i kao motor koji nas je is tog ludog vremena izgurao. Klupaja je davne 2006te, koliko me sećanje služi, otišla u istoriju. Danas kad me pitaju zašto na svetu (Interneta) nema više tako pozitivnih ljudi, ili zašto nema te energije koju smo mi imali (a imamo je još uvek), ja jednostavno kažem… nemaju svoju klupaju… Neko je odlučio da je taj park lepši bez nje i tako ih ostavio na cedilu svim ovim fesjbljak i sličnim fazonima.. Nemaju gde zoru da dočekaju, pa moraju uz komp… kući.. Afrodita je odavno penzionisana, a ni pivo nije ono što je bilo… Jedino se moja ramena još drže J Vežbalo se, vežbalo… I sada.. da ne pomislite da sam samo ja vežbao, bilo je tu još puno njih… Za sve te divne dane (a posebno noći) i za našu klupaju zajedno dižu čaše: Giga, AcoKV, bahus, chobanica, DrDa, Mona, cRvena, Helena, chombe, frt, Spidoje, Milos, Dina, Cimba, ControPenal, BigFoot, Marijan, Jelena, Cviki, francuz, gaja, zver, Webgazda, Steki, Zoro, Mare, Gandzha, Feral, Bocky, Salac, Marija, Heha, Smut, Xman… ....i mnogi drugi, za koje se nadam da mi neće zameriti što ih ovog puta nisam pomenuo… … a nastavak… sledi.. uskoro…3467 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Ova priča mogla bi da počne kao i svaka bajka…. U jednoj dalekoj zemlji, ziveli su dobri i mirni ljudi i imali nemirnu dečurliju, koja u mračno doba Zloboleona veličanstveog nisu imali dovoljno igračaka, pa su utehu nalazili u računaljkama.... Eh… kako nisu imali svoje računaljke, snalazili su se kako su znali i umeli… Stara računarska učionica RCUBA (Računarski Centar Univerziteta u Beogradu) stvorila je jedan, tada novi oblik zabave i, shodno tome, nove učesnike u toj zabavi.. IRCERE. Ovo je oda prvim beogradskim ircerima, sjajnoj ekipi nekih (tada) novih klinaca koji su u onom totalnom ludilu opšteg nemanja, prinašli osmehe družeći se onim srećnicima “preko grane” na jedan jedini mogući način.. na chatu. CELA TRI ili ČETIRI SATA su ircali… a onda bi se vrata RCUBA zatvorila do sledećeg radnog dana.. u 10 sati uveče. U tim pionirskim danima srpskog irca, u vreme stvaranja sobe #serbia na Ircnetu i prvih dana kasnije moćnog SerbianCafea, glavna briga bila je da li ce Aftodita raditi i da li će biti dovoljno slobodnih računara…. Uz pitanje zasto dan tako kratko traje.. Njeno veličanstvo AFRODITA – prvi server - veza ircera sa svetom Ono što je bilo posebno, i što to vreme izdvaja od svih ostalih fejsbukovskih i ostalih euforija, bilo je vreme posle 10…. Najbliže dovoljno mračno i, koliko toliko skriveno mesto, bio je parkić iza hotela Metropol, a najmisterioznije mesto u tom parkiću bila je klupica u drugom redu desno, ka Tašmajdanu…. Tu se društvo posle ircanja okupljalo, a ni zimi nisu bile retke noći koje su dočekane u prepičavanju novih poznanstavsa i pravljenju planova za veliku i svetlu budućnost. Moja malenkost, kao neko ko je već imao svoj mali svet u obliku sopstvene racunarske laboratorije i kakav takav pristup internetu, ponekad bi se priključio u tom beskrajnom maštanju … naravno, ulaznica u to visoko društvo morala je da se plati… uglavnom se svodila na par gajbi piva iz obližnjih klubova. Moram priznati da sam se, iako stariji od većine, ponekad osećao kao “mali od palube”. Moja, danas široka ramena, sigorno svoj raspon duguju i brzini kojom su se gajbice praznile… Još jedan detalj ostao je tokom svih ovih godina fascinantan… Klupaja je vremenomo postala sinonim provoda, društvo je raslo, a niko od, danas već odraslih porodičnih ljudi sa kojima se čstp susrećem, ne može da se seti da se iko ikada posvađao ili da je jedna ružna reč rečena. Današnjim klincima to svakako izgleda kao mislena imenica, ali to je i razlog zašto u naslovu ove priće stoji reč dinosaurusi… Danas, osim par časnih izuzetaka, u svetu Interneta, a pogotovo irca, nema tog fer pleja i opšte pozitivne atmosphere, nepokolebljive vere u sebe i bolje sutra… i koliko god da je to nekima smešno, svi ti dinosaurusi zaista su doziveli to bolje sutra. Zašto ? Pa, odgovor je jasan… verovali su u sebe. Verovali su u sebe toliko, da su u jesenim noćima poslednje godine prošlog veka, zajedno, u mraku oko klupaje stvorili remek delo psihologije ubdućeg internet vremena - tekst “Klupica za navlačenje”, prvi tekst u kome se predviđa pojava novih bolesti zavisnosti - zavisnosti od interneta. Prava je šteta što je originalni tekst tog dokumenta izgubljen u onom ludilu vremena koje je posle toga nastalo, i autor ovog blga bio bi veoma srećan da taj tekst pronađe. Zašto je taj tekst toliko bitan? Hmmm.. možda nije on toliko bitan, koliko je budio onaj deo svesti koji ponekad zanemarimo ploveći tim imaginarnim morima reči ispisanih na monitoru, zaboravljajući da one pretaju da postoje onog momenta kada se klikne na ono X gore desno, ili kada nestane struje….. Budio nam je svest da znamo kada da kliknemo na to X, ili kada da isključimo struju, kako da ne dozvolimo da nam se zivot preseli u svet koji ne postoji i kako da se otmemo imaginarnom osecaju vaznosti kad dobijemo neki znak ispred nicka… kako da ne budemo nickovi, nego da i dalje ostanemo nasmejani, iskreni i vedri ljudi (večito žedni onog ranije pomenutog piva, pa čak i ako je podgrejano od radijatora u magacinu pića osrednjih kafića). Budio nam je svest da pomažemo jedni druge, a ne da gledamo kako da jedni drugima napakostimo…. Budio je prve ircerske ljubavi, a neke su prerasle i u veze koje i danas traju, baš kao i divna prijateljstva iz tih prvih dana… Klupica za navlačenje, kao tekst, postao je deo nas, a pojam klupice je zauvek ostao sinonim za neko ludo vreme u kome je naša klupica bila i ostala velika svetlost u opštem mraku tog vremena, kao mesto okupljanja, kao naše novo sutra, i kao motor koji nas je is tog ludog vremena izgurao. Klupaja je davne 2006te, koliko me sećanje služi, otišla u istoriju. Danas kad me pitaju zašto na svetu (Interneta) nema više tako pozitivnih ljudi, ili zašto nema te energije koju smo mi imali (a imamo je još uvek), ja jednostavno kažem… nemaju svoju klupaju… Neko je odlučio da je taj park lepši bez nje i tako ih ostavio na cedilu svim ovim fesjbljak i sličnim fazonima.. Nemaju gde zoru da dočekaju, pa moraju uz komp… kući.. Afrodita je odavno penzionisana, a ni pivo nije ono što je bilo… Jedino se moja ramena još drže J Vežbalo se, vežbalo… I sada.. da ne pomislite da sam samo ja vežbao, bilo je tu još puno njih… Za sve te divne dane (a posebno noći) i za našu klupaju zajedno dižu čaše: Giga, AcoKV, bahus, chobanica, DrDa, Mona, cRvena, Helena, chombe, frt, Spidoje, Milos, Dina, Cimba, ControPenal, BigFoot, Marijan, Jelena, Cviki, francuz, gaja, zver, Webgazda, Steki, Zoro, Mare, Gandzha, Feral, Bocky, Salac, Marija, Heha, Smut, Xman… ....i mnogi drugi, za koje se nadam da mi neće zameriti što ih ovog puta nisam pomenuo… … a nastavak… sledi.. uskoro…Jan 08, 2014 3467
-
Sećam se jednog crtanog filma koji je prilično trapavo preveden baš ovako, kao ovaj moj naslov. Tema je bila jedan satiričan pogled na celokupnu evoluciju u kojoj je baš ovaj naš homo sapiens vulgaris trebalo da predstavlja kariku koja nedostaje. Nisam siguran da je ovoj planeti baš taj sapiens nedostajao, ali je crtać stvarno super... mislim da mu je originalan naziv "Homo" ili "Huomo"... tako nešto... inače.. kasetu sa filmom pojeli su žuti mravi kod prijatelja koji je pozajmio da pogleda... ala je odgledao, svaka mu čast... Elem... Da li znate onaj osećaj kad u životu nešto ostane onako nedovršeno, kao da nas je neko zaustavio na pola koraka i u tom položaju ostanemo godinama.... i nikako da se korak napravi... i tako, vremenom, to postane karika koja nije ostvarena, zatvorena... i traje... nedostaje. Kad god pomislimo na te korake.. ili karike.. ostane gorak ukus nečega što je ostalo u vazduhu... nedorečeno... Najgore su one priče, kad poletiš, a onda se sve zamrzne i tu stoji... predugo.... toliko dugo da misliš da to samo u tvojim mislima postoji, da su za sve druge te priče odavno zakopane u nekim, odavno tamnim, hodnicima zaboravljenih trenutaka nekog vremena koga više nema. A iz pola tog koraka... naučio sam pola svog života... kako bi bilo da nije ostalo na pola... I tako.. prolazi vreme.... sve dok jednog dana, opet nekom čudnom igrom onog ko od gore vidi sve, par slučajnih reči u prolazu ne promeni sve... Udari kao munja u tu davno zaboravljenu kariku i postavi jednim potezom sve na svoje mesto... zatvori je tako da je niko nikad više pomeriti ne može. I shvatih da ti hodnici nisu bili tamni, da nije zaboravljeno... Na neki drugi način, neka druga karika... I onda opet obučem onaj, već skoro zaboravljeni, kostim večitog dečaka, zagledam se u oblak i uživam u svojim osmesima.. i ne samo svojim.... Toliko je vremena prošlo, toliko smo naučili, proživeli... a osmesi... e pa osmesi su i dalje tu... a tu je i trema.. haha.. Zamisli... i veliki rebus u glavi - da li je moguće... E, pa izgleda da jeste ... Kad veruješ.. sve je moguće... i zato, čitaoče, rođače, slučajni prolazniče, ko god da si .... Veruj.. samo veruj.. i sve je moguće! SVE je OSTVARIVO ! .. i tako.. sve to.. dok drugi osmeh spava.... ... posvećeno dinosaurusima iz doba Jure koji znaju razliku između oblaka i Clouda ...3444 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Sećam se jednog crtanog filma koji je prilično trapavo preveden baš ovako, kao ovaj moj naslov. Tema je bila jedan satiričan pogled na celokupnu evoluciju u kojoj je baš ovaj naš homo sapiens vulgaris trebalo da predstavlja kariku koja nedostaje. Nisam siguran da je ovoj planeti baš taj sapiens nedostajao, ali je crtać stvarno super... mislim da mu je originalan naziv "Homo" ili "Huomo"... tako nešto... inače.. kasetu sa filmom pojeli su žuti mravi kod prijatelja koji je pozajmio da pogleda... ala je odgledao, svaka mu čast... Elem... Da li znate onaj osećaj kad u životu nešto ostane onako nedovršeno, kao da nas je neko zaustavio na pola koraka i u tom položaju ostanemo godinama.... i nikako da se korak napravi... i tako, vremenom, to postane karika koja nije ostvarena, zatvorena... i traje... nedostaje. Kad god pomislimo na te korake.. ili karike.. ostane gorak ukus nečega što je ostalo u vazduhu... nedorečeno... Najgore su one priče, kad poletiš, a onda se sve zamrzne i tu stoji... predugo.... toliko dugo da misliš da to samo u tvojim mislima postoji, da su za sve druge te priče odavno zakopane u nekim, odavno tamnim, hodnicima zaboravljenih trenutaka nekog vremena koga više nema. A iz pola tog koraka... naučio sam pola svog života... kako bi bilo da nije ostalo na pola... I tako.. prolazi vreme.... sve dok jednog dana, opet nekom čudnom igrom onog ko od gore vidi sve, par slučajnih reči u prolazu ne promeni sve... Udari kao munja u tu davno zaboravljenu kariku i postavi jednim potezom sve na svoje mesto... zatvori je tako da je niko nikad više pomeriti ne može. I shvatih da ti hodnici nisu bili tamni, da nije zaboravljeno... Na neki drugi način, neka druga karika... I onda opet obučem onaj, već skoro zaboravljeni, kostim večitog dečaka, zagledam se u oblak i uživam u svojim osmesima.. i ne samo svojim.... Toliko je vremena prošlo, toliko smo naučili, proživeli... a osmesi... e pa osmesi su i dalje tu... a tu je i trema.. haha.. Zamisli... i veliki rebus u glavi - da li je moguće... E, pa izgleda da jeste ... Kad veruješ.. sve je moguće... i zato, čitaoče, rođače, slučajni prolazniče, ko god da si .... Veruj.. samo veruj.. i sve je moguće! SVE je OSTVARIVO ! .. i tako.. sve to.. dok drugi osmeh spava.... ... posvećeno dinosaurusima iz doba Jure koji znaju razliku između oblaka i Clouda ...Jul 24, 2015 3444
-
обожавам да јашим беседла, даподмудима осетим топлу контролисану снагу и зној животиње, да ме шибају по телу гране и шибље проређене флоре по брежуљцима око селами, да у галопу себе замишљам као повратника из векова минулих у ово наше недојеб време и онда кад се коњ замори и у лаки кас се прешалтује, а ја се полако из умишљаја у стварност повратим, могу само да резигниран констатујем . . . . благо било индијанцима. oцскора Унук похађа школу јахања па му се и ја викенд деда понекад прикључим утом ужитку.школован кадар уистину улаже трудноћу да младеж обучи у тој захтевној вештини јер ние баш свеедно да се бупне са седла и скља неки телесни екстрем, док главу са сваки случај чува кацига. коњи додуше већ остарели па стога истренирани, мирни, слушају тренера па је милина посматрати одвијање наставне јединице. успут док полазници балансирају на коњима инструктор их упознаје о историјату ове вештине - да је још Хомер у Илијади помињао коњске трке, док је Ксенофонт у петом веку пре Христа написао стручно дело о јахању , а трагове хиподрома и данас налазимо у многим грчким градовима. међутим прва школа јахања је тек почетком 16. века основана у Напуљу, а поседовање кооња је био знак богатства власника.данас пак у време транзиције,прочитах, је јашити, друштвени престиж - дај га да учи мачевање, клавир већ свира ,направите од Унука скоројевића, бучи ми кум Днда, пивканом наливен, опозиционар на све што личној надградњи служи. а таман сам хтео да се похвалим како ми је Јаворка власница овлашћене куће за јахање доделила Мазу искусно грло намењено мојем узрасту да ме уведе у тајне вештине.сада се надам да надрндани Дрнда неће стићи да листа блога јер сам награјисо начисто .има ме пријави Удружењу за заштиту животиња. Стога и Ви нешир'те причу . . . а кад смо већ код јашења ние на одмет присетити се речи г Пекића Dobro je sudbinu jahati, ali je nije dobro mamuzati. To važi za sudbine što i same cilju jure, a one što zastaju travu pasti nije neuputno ponekad mamuznuti.3417 Objavio/la светислав стојановић
-
обожавам да јашим беседла, даподмудима осетим топлу контролисану снагу и зној животиње, да ме шибају по телу гране и шибље проређене флоре по брежуљцима око селами, да у галопу себе замишљам као повратника из векова минулих у ово наше недојеб време и онда кад се коњ замори и у лаки кас се прешалтује, а ја се полако из умишљаја у стварност повратим, могу само да резигниран констатујем . . . . благо било индијанцима. oцскора Унук похађа школу јахања па му се и ја викенд деда понекад прикључим утом ужитку.школован кадар уистину улаже трудноћу да младеж обучи у тој захтевној вештини јер ние баш свеедно да се бупне са седла и скља неки телесни екстрем, док главу са сваки случај чува кацига. коњи додуше већ остарели па стога истренирани, мирни, слушају тренера па је милина посматрати одвијање наставне јединице. успут док полазници балансирају на коњима инструктор их упознаје о историјату ове вештине - да је још Хомер у Илијади помињао коњске трке, док је Ксенофонт у петом веку пре Христа написао стручно дело о јахању , а трагове хиподрома и данас налазимо у многим грчким градовима. међутим прва школа јахања је тек почетком 16. века основана у Напуљу, а поседовање кооња је био знак богатства власника.данас пак у време транзиције,прочитах, је јашити, друштвени престиж - дај га да учи мачевање, клавир већ свира ,направите од Унука скоројевића, бучи ми кум Днда, пивканом наливен, опозиционар на све што личној надградњи служи. а таман сам хтео да се похвалим како ми је Јаворка власница овлашћене куће за јахање доделила Мазу искусно грло намењено мојем узрасту да ме уведе у тајне вештине.сада се надам да надрндани Дрнда неће стићи да листа блога јер сам награјисо начисто .има ме пријави Удружењу за заштиту животиња. Стога и Ви нешир'те причу . . . а кад смо већ код јашења ние на одмет присетити се речи г Пекића Dobro je sudbinu jahati, ali je nije dobro mamuzati. To važi za sudbine što i same cilju jure, a one što zastaju travu pasti nije neuputno ponekad mamuznuti.Jan 18, 2015 3417
-
Vodič kroz Srbiju - preuzmite android aplikaciju "Srbija za mlade" besplatno i krenite u istraživanje lepota Srbije Android aplikacija "Srbija za mlade" - Vodič kroz Srbiju u Vašem džepu Doživite Srbiju na moderan, kreativan i dinamičan način. Pridružite nam se u otkrivanju najzanimljivijih ideja za putovanje, preporučite ideje drugima i budite deo nove mreže posvećene jednom cilju - kreiranju informisanog putnika! O PROJEKTU Android vodič Srbija za mlade je turistički informacioni sistem koji rešava realne probleme svih koji vole da putuju, istražuju i otkrivaju nova mesta i predele. Kroz njega želimo da pokrenemo razvoj turističke privrede, poboljšamo kvalitet i vidljivost ponude i motivišemo ljude da više putuju. Upotrebom najnovijih informaciono-tehnoloških dostignuća omogućujemo svima da na lepši način dožive naredno putovanje i izlazak, pomažemo u donošenju prave odluke šta je potrebno videti, a putem besplatne mobilne aplikacije i GPS navigacije olakšavamo pristup i informacije o svim interesantnim mestima. Sistem je posvećen onima koji vole da putuju, ali i žele da pomognu svojim prijateljima da se lepo provedu na odmoru, pronađu i vide sva mesta koja vredi videti kako bi svako putovanje bilo dugo pamćeno po lepim uspomenama i fotografijama! Saznajte koje su aktuelne manifestacije u Srbiji, koji su gradovi najatraktivniji i koja su mesta najbolja za provod. Pronađite po Vašoj meri idealan smeštaj, kafić ili restoran, mesto za zabavu, uživanje i avanturu, ili pak prirodni i kulturni kontakt sa destinacijama u Srbiji. Cilj aplikacije je da pomogne ljudima da donesu pravu odluku šta je potrebno videti na putovanju, da ispiriše, nauči i zabavi, a da mesta koja su Vas oduševila podelite sa prijateljima i drugim putnicima. Aplikacija sadrži hiljade turističkih atrakcija (POI) razvrstanih u 30ak kategorija uz foto galerije i sažete utiske o mestima iz cele Srbije, kao i komentare drugih putnika. Priključite se i Vi našoj mreži, postanite informisani putnik i podelite vaša iskustva i preporuke sa drugima. Aplikaciju možete preuzeti sa google play marketa Ili putem skeniranja QR koda: Izvor:Srbijazamlade3380 Objavio/la I ♥ net
-
By I ♥ net Vodič kroz Srbiju - preuzmite android aplikaciju "Srbija za mlade" besplatno i krenite u istraživanje lepota Srbije Android aplikacija "Srbija za mlade" - Vodič kroz Srbiju u Vašem džepu Doživite Srbiju na moderan, kreativan i dinamičan način. Pridružite nam se u otkrivanju najzanimljivijih ideja za putovanje, preporučite ideje drugima i budite deo nove mreže posvećene jednom cilju - kreiranju informisanog putnika! O PROJEKTU Android vodič Srbija za mlade je turistički informacioni sistem koji rešava realne probleme svih koji vole da putuju, istražuju i otkrivaju nova mesta i predele. Kroz njega želimo da pokrenemo razvoj turističke privrede, poboljšamo kvalitet i vidljivost ponude i motivišemo ljude da više putuju. Upotrebom najnovijih informaciono-tehnoloških dostignuća omogućujemo svima da na lepši način dožive naredno putovanje i izlazak, pomažemo u donošenju prave odluke šta je potrebno videti, a putem besplatne mobilne aplikacije i GPS navigacije olakšavamo pristup i informacije o svim interesantnim mestima. Sistem je posvećen onima koji vole da putuju, ali i žele da pomognu svojim prijateljima da se lepo provedu na odmoru, pronađu i vide sva mesta koja vredi videti kako bi svako putovanje bilo dugo pamćeno po lepim uspomenama i fotografijama! Saznajte koje su aktuelne manifestacije u Srbiji, koji su gradovi najatraktivniji i koja su mesta najbolja za provod. Pronađite po Vašoj meri idealan smeštaj, kafić ili restoran, mesto za zabavu, uživanje i avanturu, ili pak prirodni i kulturni kontakt sa destinacijama u Srbiji. Cilj aplikacije je da pomogne ljudima da donesu pravu odluku šta je potrebno videti na putovanju, da ispiriše, nauči i zabavi, a da mesta koja su Vas oduševila podelite sa prijateljima i drugim putnicima. Aplikacija sadrži hiljade turističkih atrakcija (POI) razvrstanih u 30ak kategorija uz foto galerije i sažete utiske o mestima iz cele Srbije, kao i komentare drugih putnika. Priključite se i Vi našoj mreži, postanite informisani putnik i podelite vaša iskustva i preporuke sa drugima. Aplikaciju možete preuzeti sa google play marketa Ili putem skeniranja QR koda: Izvor:SrbijazamladeAug 03, 2017 3380 -
Boli me nežnost pogleda tvoga,Daljina koja mi ne da te taknem,Da li si stvaran ili samo privid,Strepnja sa kojom dan novi počnem.Boli me baršun u tvome glasu,Plašim se da ga neko ne odnese.Skrivena želja si postao moja,moj strah da me previše ne ponese.Boli me ćutanje tvoje ponekad,Tren bez tebe večnost je prava,Znam da želim biti samo tvoja,Zvezda vodilja, tvoj san i java.Daca S. http://poetikaduse.blogspot.rs3377 Objavio/la Daca S.
-
By Daca S. Boli me nežnost pogleda tvoga,Daljina koja mi ne da te taknem,Da li si stvaran ili samo privid,Strepnja sa kojom dan novi počnem.Boli me baršun u tvome glasu,Plašim se da ga neko ne odnese.Skrivena želja si postao moja,moj strah da me previše ne ponese.Boli me ćutanje tvoje ponekad,Tren bez tebe večnost je prava,Znam da želim biti samo tvoja,Zvezda vodilja, tvoj san i java.Daca S. http://poetikaduse.blogspot.rsOct 04, 2016 3377
