Forumi » Proza i Poezija

• Paradox

  

  • Moderator
  • 590 postova
   

  05. јун 2016. 13.05.51 CEST

  

   

   ČETIRI KVARTETA 

   

  τοΰ  λόγου  δ΄έντος  ξυνοΰ  ζώουσιν  οί  πολλοί  ώς  ίδίαν

  έχοντες  ϕρόνησιν

                                                                                                 I str. 77. Fr. 2

   

  όδός  άνω  κάτω  μία  καί  ώντή

                                                                                                  I str. 89. Fr. 60

   

  Diels: Die Fragmente der Vorsokratiker (Herakleitos)
  

   

  
  
  

   

  BERNT NORTON

   

  I

   

  Vreme sadašnje i vreme prošlo

  Oba su možda prisutna u vremenu budućem,

  A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.

  Ako je čitavo vreme večno prisutno

  Čitavom vremenu nema iskupljenja.

  Šta je moglo biti jeste apstrakcija

  I ostaje trajna mogućnost

  Samo u jednom svetu razmišljanja.

  Šta je moglo biti i šta bilo je

  Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.

  Koraci odjekuju sećanjem

  Niz hodnik kojim nismo krenuli

  Ka vratima što ih nikad ne otvorismo

  U vrt ruža. Moje reči odjekuju

  Tako, u tvom duhu.

    No u kom cilju

  Uznemiriti prah na vazi s listićima ruže,

  Ja to ne znam.

   Drugi odjeci

  Prebivaju u vrtu. Da ih sledimo?

  Brzo, reče ptica, nađi ih, nađi ih,

  Iza ugla. Kroz prvu kapiju,

  U naš prvi svet, da li da sledimo

  Varku drozda? U naš prvi svet.

  Behu tamo oni, dostojanstveni, nevidljivi,

  U kretanju bez žurbe, po mrtvom lišću,

  U žaru jeseni, kroz vazduh treperav,

  A ptica se glasila, kao odgovor

  Nečujnom muzici skrivenoj u grmlju.

  I neviđen pogled pređe, jer su ruže

  Naličile cveću što ga neko gleda.

  Tu nam oni behu gosti, primljeni, što i primaju.

  Tako smo krenuli, s njima, u strogom rasporedu

  Duž praznog drvoreda, do kruga živice

  Da pogledamo dole u isušeni bazen.

  Bazen suv, beton suv, smeđ  na ivicama,

  A svetlost sunca ispunila je bazen vodom,

  I uzdiže se lokvanj tiho, tiho,

  I površina je blistala iz srca svetlosti,

  A oni behu iza nas, odraz njihov u bazenu.

  Pa pređe oblak, bazen beše prazan.

  Idi, reče ptica, jer lišće beše puno dece

  Skrivene uzbudljivo, a u njima beše smeh.

  Idi, idi, idi, reče ptica: ljudski rod

  Ne može podneti previše stvarnosti.

  Vreme prošlo i vreme buduće

  Šta je moglo biti i šta bilo je

  Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.

   

   

  II

   

  Beli luk i safiri u blatu

  Okolo osi zgromuljani.

  Trepti u krvi struna pevna

  Pod ožiljkom na staroj rani

  Smiruje ratovanja drevnja.

  Taj ples u arterijama

  I kružni optok limfnog soka

  U zvezdama su predočeni

  U stablu uzlaze do leta

  Krećemo se nad kretom stabla

  U svetlu predočenog lista

  I čujemo sa vlažnog tla

  Vepra i lovačkoga psa

  Gde slede svoje stare staze

  Al međ zvezdama izmireni.

   

  U mirnoj tački sveta što se vrti. Ni plotno ni besplotno;

  Niti od niti prema; u mirnoj tački, tu je ples,

  No ni zastoj ni kretanje. I ne zovi to stalnošću,

  Prošlo i buduće na okupu. Niti pokret od niti prema,

  Ni uspon ni pad. Da nema te tačke, mirne tačke,

  Ne bi bilo plesa, a tu je samo ples.

  Mogu samo reći, tu jesmo bili, no ne mogu reći gde.

  I ne mogu reći koliko dugo, jer značilo bi postaviti to u

  vreme.

   

  Unutrašnju slobodu od praktične želje,

  Izbavljenje od akcije i patnje, izbavljenje od unutrašnje

  I spoljašnje prinude, sve ipak okruženo

  Jednom milošću čulnog, belom svetlošću mirnom i

  u pokretu.

  Erhebung bez kretanja, sabranost

  Bez eliminacije, ujedno i novi jedan svet

  I stari u izričitosti, shvaćeni

  U ispunjenju njene delimične ekstaze,

  Razrešenju njenog delimičnog užasa.

  Ipak povezanost prošlog i budućeg

  Utkana u slabost tela što se menja,

  Štiti ljudski rod od raja i prokletstva

  koje plot ne može podneti.

                                  Vreme prošlo i vreme buduće

  Dopuštaju samo malo svesnosti.

  Biti svestan, to nije biti u vremenu

  No samo u vremenu može se tren u vrtu ruža,

  Tren u venjaku gde pljušti kiša,

  Tren u promajnoj crkvi kada dim se spušta

  Pamtiti: upleten u prošlo i buduće.

  Samo vremenom se vreme pobeđuje.

   

   

  III

   

  Ovo mesto nenaklonosti

  Vreme pre i vreme posle

  U mutnom nekom svetu: ni u danjem

  Što zaodeva oblik bistrim mirom,

  Pretvara senku u prolaznu lepotu

  Sporim obrtanjem sugeriše stalnost

  Ni u tami da pročisti dušu

  Prazneći čula lišavanjem

  Čisteći naklonost od vremenskog.

  Ni obilje ni pustoš. Samo plamsaj

  Nad usiljenim licima koja opseda vreme

  Što zabavom se od zabave brane

  Ispunjena maštarijama i lišena značenja

  Visokoparna apatija bez sabranosti

  Ljudi i papirići u kovitlacu hladnim vetrom

  Što duva pre i posle vremena,

  Vetrom kojim dišu nezdrava pluća

  Vreme pre i vreme posle.

  Podrigivanje nezdravih duša

  U izbledeli vazduh, obamrli stvorovi

  Vijani vetrom što briše sumornim londonskim brežuljcima

  Hamstedom i Klarkenvelom, Kamdenom i Patnijem,

  Hajgejtom, Primrozom i Ladgejtom. Ne ovde,

  Nije ovde tama, u ovom uzdrhtalom svetu.

   

  Siđi niže, siđi samo

  U svet neprekidne samoće,

  Svet ne svet, već ono što nije svet,

  Unutrašnja tmina, oskudica

  I lišenost svake svojine,

  Iskušenje sveta čula,

  Evakuacija sveta mašte,

  Nedejstvenost sveta duha;

  To je taj jedan put, a drugi je

  Isti, ne u kretanju nego u

  Uzdržavaju od kretanja; dok se svet kreće

  U žudnji, pošljunčenim putevima

  vremena prošlog i vremena budućeg.

   

   

  IV

   

  Dan su sahranili vreme i zvuk zvona,

  Crni oblak nosi sunce s nebosklona.

  Da l’ će nam se suncokret obratiti, lozice poviti

  Dole svratiti, k nama saviti; vreže i vitice

  Čvrsto sviti se?

  Studeni zar neće

  Prsti tise saviti se

  Dole k nama? kad krilo vodomara

  Svetlošću svetlosti odvrati, i smiri se, svetlost miruje

  U mirnoj tački sveta što se okreće.

   

   

  V

   

  Reči se kreću, muzika se kreće

  Samo u vremenu; no ono što samo živi

  Može samo umreti. Reči, posle govora, dopiru

  do tišine. Samo kroz oblik, raspored,

  Mogu reči il muzika da dopru

  U mir, ko što se kineski vrč i dalje

  Neprekidno vrti u svom mirovanju.

  Ne mirovanje violine, dok nota traje.

  ne samo to, već postojanje istodobno,

  Ili da kažemo, kraj prethodi početku,

  A kraj i početak behu uvek prisutni

  Pre početka i posle kraja.

  I sada sve je uvek. Reči se napinju,

  napuknu i ponekad lome pod teretom,

  u napetosti skliznu, omaknu, nestaju,

  Trunu od netačnosti, ne ostaju na mestu,

   Neće da miruju. Glasovi što vrište,

  Grde, rugaju se il naprosto brbljaju

  Uvek nasrću na njih. U pustinji Reč

  Najviše napadaju glasovi iskušenja,

  Uplakana senka u pogrebnoj igri,

  Glasna tužaljka neutešne himere.

   

  Pojedinost rasporeda jeste kretanje,

  Kao u primeru deset stepenica.

  Želja po sebi jeste kretanje

  Ne samo po sebi poželjno;

  Ljubav po sebi ne pokreće,

  Samo je uzrok i cilj kretanja,

  Bezvremena i bez želje

  osim sa gledišta vremena

  uhvaćena u oblik što ograničava

  između nebića i bića.

  Nenadan u zraku sunca

  Čak dok prašina se kreće

  Ustaje skriveni smeh

  dece među lišćem

  Brzo sada, ovde, sada, uvek –

  A smešno pusto tužno vreme

  Pruža se pre i posle.

  
  Poslednja izmena: 05. јун 2016. 13.07.17 CEST"
• Paradox

  

  • Moderator
  • 590 postova
   

  05. јун 2016. 13.06.16 CEST

  IST KOUKER

   

  I

   

  U mom početku je moj kraj. Jedna za drugom

  Kuće se dižu i padaju, raspadaju, dograđuju,

  Uklanjaju, razaraju, obnavljaju, ili na njihovom mestu

  Pukne ledina, il bude fabrika, ili prolaz.

  Stari kamen u novu gradnju, staro drvo unove vatre.

  Stare vatre u pepeo, a pepeo u zemlju

  Koja je već meso, krzno, fekalije.

  Kost čiveka i zveri, žitna vlat i list.

  Kuće žive i umiru; ima vreme kad se gradi

  I vreme kad  se živi i kad se rađa

  I vreme kad vetar lomi rasklimatano okno

  I trese lamperiju gde protrči miš

  I trese dronjavi  goblen otkan sa nemim motom.

   

  U mom početku je moj kraj. Gle pada svetlost

  Preko ledine, ostavljajući  duboku stazu

  Zatvorenu granama, tamnu u popodnevu,

  Gde se naslanjaš o nasip dok ne prođu kola

  A duboka staza uporno sledi pravac

  Do u selo, u jari električnoj

  Hinotisano. U toploj omaglici sparnu svetlost

  Upija, a ne prelama sivi kamen.

  Georgine spavaju u praznoj tišini.

  Čekaju ranu sovu.

    Na toj ledini

  Ne dođeš li preblizu, ne dođeš li preblizu,

  U letnju neku ponoć možeš da čuješ muziku

  Slabašne svirale i malog bubnja

  I vidiš ih kako igraju oko vatre,

  Čovek i  žena združeni

  U igri što sojedinjenje bračno znači –

  Dostojanstveno i prikladno otajstvo.

  Dvoje i dvoje, potrebito sojuzivanje,

  Za šake držeći se oliti ruke,

  Štono slogu označava. Okolo vatre

  Skačući kroz plamen, il spojeni kružno,

  Rustično svečani il rustično nasmejani

  Dok dižu teška stopala u nezgrapnoj obući,

  Zemljana stopala,  glinena stopala u seoskom veselju,

  Veselju onih koji dugo već pod zemljom

  Hrane zito. držeći takt,

  Držeći ritam svoje igre

  Ko za života u živim godišnjim dobima

  Ritam godišnjih doba i sazvežđa

  Vreme muža i vreme žetve

  Vreme parenja muškarca i žene

  I parenja životinja. Stopala što se dižu i padaju.

  Iće i piće. Gnojivo i smrt.

   

  Zora upozorava, i još jedan se dan

  Priprema za žegu i tišinu. Po moru jutarnji vetar

  Mreška i klizi. Ja sam ovde

  Ili tamo, ili negde drugde. U svom početku.

   

   

  II

   

  Šta to novembar pozni ima

  Sa prolećnim nemirima

  Sa bićima iz leta vrela

  Visibabom što klone bela

  Slezom što stremi previsoko

  Rujno pa sivo dole klone,

  S ružama poznim punim snega?

  Grom krugom zvezda tutnjem kola

  Ko da su pobednička kola

  Za rat zvezdani postrojena

  Skorpion se sa Suncem bori

  Sunce i Mesec dok ne zađu

  Komete plaču Vlašići lete

  Gone nebesa i nizine

  Skovitlane u vrtlog što će

  Dovesti svet do uništenja

  Ognjem, pre leda vladavine.

   

  Evo načina da se to izrazi – ne vrlo uspešno:

  Opisnom studijom u otrcanom pesničkom stilu,

  Posle koje i dalje ostaje nesnosno rvanje

  S rečima i značenjima. Poezija nije važna

  Nije to ono (da počnemo iznova) što se očekialo.

  Šta je trebala biti vrednost dugo priželjkivanog,

  Mira kojem se dugo nadalo, jesenje vedrine

  I mudrosti starosti? Jesu li prevarili nas

  Ili prevarili sebe, ti starci spokojna glasa,

  Zaveštajući nam samo jedan recept varke?

  Ta vedrina samo namerna tupost,

  Mudrost samo saznanje mrtvih tajni

  Izlišnih u tami u koju su zagledali

  Ili od koje odvratiše pogled. Postoji, čini nam se,

  U najboljem slučaju samo ograničena vrednost

  U saznanju izvedenom iz iskustva.

  Iskustvo nameće raspored, i izopačava,

  Jer je raspored nov u svakom  trenutku

  A svaki je trenutak novo i zbunjujuće

  Vrednovanje svega što smo bili. Ne obmane nas

  Jedino ono što, obmanjujući, više ne škodi.

  Na sredini, ne samo na sredini puta

  Već celim putem, u mračnoj šumi, u trnjaku,

  Na rubu neke vrleti, gde stopa nema uporišta,

  I pod pretnjom čudovišta, maštavih svetala,

  Rizikujući opčaranost. Neću više da slušam

  O mudrosti staraca, već pre o gluposti njihovoj,

   

  Strahu njihovom od straha i ludila, strahu od posedovanja,

  Od pripadanja drugom, ne drugima, ne Bogu.

  Jedina mudrost kojoj se možemo nadati

  Jeste mudrost poniznosti: poniznost je beskonačna.

   

  Sve su kuće otišle pod more.

   

  Svi su igrači otišli pod breg.

   

   

  III

   

  O mrak mrak mrak. Svi oni odlaze u mrak,

  Prazne prostore međuzvezdane, praznina u prazninu,

  Kapetani, trgovci bankari, istaknuti ljudi od pera,

  Darežljive mecene, državnici i vladari,

  Istaknuti službenici, predsednici mnogih komiteta,

  Ingustrijski magnati i sitni dobavljači, svi odlaze u mrak,

  I mračni su Sunce i Mesec, i Almanach de Gotha

  I Berzanski dnevnik, Imenik direktora,

  I hladno je čelo i pobuda delovanja izgubljena,

  i svi mi odlazimo s njima, u ćutljivu pratnju,

  Ničiju pratnju, jer nema koga da sahraniš.

  Rekoh duši, budi mirna, i nek tama padne na te,

  Što će biti tama Božja. Kao kad u pozorištu

  Utrnu svetla, da promeni sa scena

  Uz šuplju buku kulisa, pokretom tame po tami,

  A mi znamo da se brda i stabla, udaljeni predeo

  I smela impozantna fasada otkotrljavaju –

  Il ko kad metro zastane predugo između stanica

  I razgovor oživi pa utihne polako

  I vidiš za svakim licem prazninu duha, sve dublju,

  A za njom samo užas zbog oskudice misli;

  Il ko što duh, pod eterom, svestan je, al ničeg –

  Rekoh duši, budi mirna  i čekaj bez nadanja

  Jer nadanje bi bilo nadanje pogrešno; čekaj bez ljubavi

  Jer ljubav bi bila ljubav pogrešna; ima još i vera

  al su vera i ljubav i nada ukupno u čekanju.

  Čekaj bez misli, jer još za misao nisi spremna:

  Tako će tama svetlost biti, a mirovanje ples.

  Šum potoka u toku i zimska munja.

  Neviđena majčina dušica i šumska jagoda,

  Smeh u vrtu, odjek zanosa

  Ne izgubljena, već što ište, ukazujući

  Na agoniju rođenja i smrti.

   

     Kažete da ponavljam

  Nešto što sam već rekao. Reći ću to opet.

  Hoću li? Da stigneš onamo,

  Da stigneš gde si, odeš odande gde nisi,

  Moraš ići putem gde nema zanosa.

  da stigneš do onog što ne znaš

  Moraš ići putem koji je put neznanja.

  Da poseduješ ono što ne poseduješ

  Moraš ići putem lišenja poseda.

  Da dospeš do onog što nisi

  Moraš poći putem na kom nisi.

  A ono što znaš jedino je što znaš

  I ono što je tvoje ono je što nije tvoje

  I gde jesi jeste gde nisi.

   

   

  IV

   

  Noža se ranjen hiriurg laća

  Da nađe zlo što bolest čini;

  Pod krvavom mu rukom shvaćaš

  Britku mu samilost u veštini

  Da nađe uzrok vatruštini.

   

  Jedino zdravlje bolest nam je

  Slušamo li umiruću sestru sada

  Što ne da ugađa uz nas je

  Već da nas seća na prokletstvo Adamovog pada

  I da, ozdravljenja radi, bolest mora da nas jače svlada.

  Ceo svet naša je klinika

  poklon propalog milionera,

  Gde ćemo, bude li prilika,

  Umreti od očinske brige bez mere

  Koja nas stalno prati i prepreke nam stere.

   

  Uz noge ide put hladnoći,

  Groznica strunama mentalnima.

  da zgrejem se, moram da se kočim,

  U čistilštu drhtim, hladnim plamenima

  Što čine ružu, a trnje je od dima.

   

  Piće nam kapi krvi samo,

  Hrana nam meso što krvari:

  Pa ipak rado pomišljamo

  Da smo od zdrave ploti, čvrste tvari –

  I ovaj Petak zovemo velikim, mimo tih stvari.

   

   

  V

   

  I evo me, na pola puta, posle dvadeset godina –

  Dvadeset godina uglavnom proćerdanih, godina l’entre

                                                                  deux guerres –

  Nastojanja da naučim upotrebu reči, a svaki je pokušaj

  Potpuno nov početak, i druga vrsta neuspeha

  Jer čovek nauči samo da bolje iskoristi reči

  Da izrazi ono što više ne mora da kaže, ili način

  Na koji više to ne želi kazati. I tako svaki poduhvat

  Jeste novi početak, prepad na neartikulisano

  Sa jadnom opremom što sve gora biva

  U opštem ričetu netačnosti osećanja,

  Nedisciplinovanih vodova emocije. A ono šta se tu osvaja

  Snagom i potčinjavanjem, već su otkrili

  Jednom, dva ili više puta, ljudi sa kojima beznadno je

  Takmičiti se – no tu i nema takmičenja –

  postoji samo borba da se povrati izgubljeno

  Pa nađeno, pa opet i opet izgubljeno: a sad i pod uslovima

  Što nam se čine nepovoljni. No možda ni dobitak ni gubitak.

  Za nas, postoji samo nastojanje. Ostalo nas se ne tiče.

   

  Dom je mesto polaska. Kako bivamo stariji

  Svet čudniji biva, složeniji raspored

  Mrtvih i živih. Ne jaki trenutak

  Izdvojen, kada nema pre ni posle,

  Već čitav život rasplamsan u svakom trenutku

  I ne život jednog samo čoveka

  Već i starih kamenova bez odgonetke.

  Ima vreme za veče uz lampu

  (Veče sa albumom fotografija).

  Ljubav je sama sebi najbliža

  Kad Ovde i Sada prestaju biti važni.

  Starci bi trebalo da su istraživači

  Ovde i tako nije važno

  Moramo biti mirni a i dalje u kretanju

  U drugu jačinu

  Radi daljeg sjedinjavanja, dubljeg zajedništva

  Kroz mračni mraz i praznu pustoš,

  Krik talasa, krik vetra, goleme vode

  Burnice i delfina. U mom kraju je moj početak.
• Paradox

  

  • Moderator
  • 590 postova
   

  05. јун 2016. 13.08.11 CEST

  DRAJ SALVEJDŽIZ

   

  ( Draj salvejdžiz – verovatno les trois sauvages

  - mala je grupa stena, sa svetionikom, severoistočno

  od rta kejp En, u Masačusetsu.)

   

  I

   

  Ne znam mnogo o bogovima; no mislim da je reka

  Snažan smeđ bog – mrgodan, neukroćen i uporan,

  strpljiv donekle, najpre priznat kao granica;

  koristan, nepouzdan kao prenosnik trgovine;

  Zatim samo problem pred graditeljem mostova.

  Kada je problem rešen, stanovnici gradova

  Skoro da zaborave smeđeg boga – ali on, stalno nepomirljiv,

  Drži se svojih doba i jarosti, razoritelj, opominje

  Na ono što ludi rađe zaboravljaju. Neštovan, ne umoljavaju ga

  Obožavaoci mašine, ali čeka, motri i čeka.

  njegov ritam beše prisutan u dečjoj sobi,

  U bujnom ajlantu u aprilskoj bašti pred kućom,

  U mirisu grožđa na jesenjem stolu

  I večernjem krugu zimske plinske lampe.

   

  Reka je u nama, more sve oko nas;

  More je i rub kopna, granit

  U koji ono doseže, žalovi gde izbacuje

  Svoje nagoveštaje ranijih i drukčijih svetova:

  Morsku zvezdu, rakovicu, kitovu kičmu;

  Lokve u kojima nudi našoj radoznalosti

  One nežnije alge i morsku anemonu.

  Naplavi naše gubitke, razderani vlak,

  Smrskanu vršu, slomljeno veslo

   

  I opremu mrtvih stranaca. More ima mnogo glasova,

  Mnogo bogova i mnogo glasova.

  So je na grmu ruže,

  Magla je u jelama.

   

     Urlanje mora

   

  I štektanje mora, različiti su glasovi,

  Često zajedno čujni: cviljenje užadi,

  Pretnje i milovanja talasa kada se slama,

  Daleka monotonija u granitnim zubima

  I jadikovka opomene sa sve bližeg rta,

  Sve su to glasovi mora, i zvižduk glomazne bove

  Zaljuljane ka kopnu, i galeb:

  I pod pritiskom tihe magle

  Zvonjava zvona

  Meri vreme ne naše vreme otkucavano nenaglim

  Bujanjem tla, vreme starije

  Od vremena koje broje brižne zastrepele žene

  Dok leže budne, sračunavajući budućnost,

  U naporu da raspletu, razmotaju, da razmrse

  I sastave u celinu prošlost i budućnost,

  Između ponoći i zore, kada je prošlost samo obmana,

  Budućnost obezbudućena, pred jutarnje bdenje

  Kada vreme staje i vreme nikad ne svršava;

  I bujanje tla koje jeste i beše od početka

  Zvonom

  Zvoni.

   

   

  II

   

  Gde li je tome kraj, tom bezglasnom naricanju,

  Nemom venenju jesenjih cvetova

  Nepokretnih dok sa njih kaplju latice;

  Gde li je kraj olupini koju nosi struja,

  molitvi kosti na žalu, nemoljivoj

  Molitvi u čas kobnog naveštenja?

   

  Ne postoji kraj, već sabiranje: lanac

  Posledica, daljih dana i časova,

  Dok osećanje prisvaja bezosećajne

  Godine života među krševinom

  Onog u šta se verovalo kao u najpouzdanije –

  I zato najpodesnijeg za odreknuće.

   

  Postoji konačni zbir, malaksali

  Ponos ili srdžba na malaksale sile,

  Neprivržena odanost, što naoko nije odanost,

  Kad struja nosi čamac koji sporo propušta vodu,

  Nemo slušanje nepobitnog

  Brujanja zvona poslednjeg naveštenja.

   

  Gde li je njima kraj, tim ribarima zabrodelim

  Za vetrom gde se cvokotno magla zgurila?

  Nezamislivo je neko vreme bez okeana,

  ili neki okean bez gomila naplavina,

  Ili neka budućnost koja nije sklona,

  Kao prošlost, da bude bez odredišta.

   

  Moramo ih zamišljati kako stalno crpu vodu,

  Dižu jedra, tegle užad, dok se severoistočnjak spušta

  iznad plićaka bez mene i erozije,

  Ili kako podižu svoj novac, suše jedrilja u doku;

  Ne kako putuju na izlet, neisplativ,

  Zbog lovine što neće izdržati istragu.

   

  Nema tome kraja, tom bezglasnom naricanju,

  Nema kraja venenju uvelih cvetova,

  Pokretu bola što bezbolan je i nepomičan,

  Strujanju mora i olupini u struji,

  Molitvi kosti Smrti, svom Bogu. Tek jedva moljiva

  Molitva jednog Blagoveštenja.

   

  Čini se da kako čovek biva stariji

  prošlost menja obrazac i prestaje biti prosto niz –

  Ili čak razvoj: a potonje je delom zabluda

  Podržavana površnim pojmovima o evoluciji,

  Koja, u svesti mnoštva, biva sredsvo poricanja prošlosti.

  Trenuci sreće – ne osećanje blagostanja,

  Ostvarenja, ispunjenja, bezbednosti ili naklonosti,

  Ili čak neka odlična večera, već naglo nadahuće –

  Iskusili smo ih, ali smo promašili značenje,

  A pristup značenju vaspostavlja iskustvo

  U drukčijem obliku, iznad svakog značenja

  Što ga pripisujemo sreći. Rekao sam ranije

  Da prošlo iskustvo probuđeno u značenju

  Nije iskustvo samo jednog života,

  Već mnogih pokoljenja – a ne zaboravimo

  Nešto što je verovatno sasvim neizrecivo:

  Pogled unatrag, iza sigurnosti

  Zabeležene istorije, letimičan pogled unatrag

  Preko ramena, ka iskonskom strahu.

  I tako, dolazimo do otkrića da su trenuci agonije

  (Da li smo se, ili nismo, zbog nesporazuma

  Nadali pogrešnom ili od pogrešnog strepeli,

  O tome nije reč) takođe stalni, onako

  Kako je stalno i vreme. Mi to bolje uviđamo

  U agoniji drugih, u bližnjem iskustvu

  Koje nas povezuje, nego u svojoj sopstvenoj.

  Jer našu sopstvenu prošlost pokrivaju tokovi delanja,

  Dok tuđa patnja ostaje iskustvo

  Očito, nepohabano naknadnim tvorenjem.

  Ljudi se menjaju, i smeše,: no agonija ostaje.

  Vreme razoritelj i vreme zaštitinik,

  Kao reka sa svojim tovarom mrtvih crnaca, krava i živinarnika.

  Gorka jabuka i ugriz u jabuku.

  I hrapava stena u nemirnim vodama,

  Talasi pljuskaju preko nje, magle je skrivaju;

  Za tihih dana ona je samo spomenik,

  Po vremenu za plovidbu uvek je morekaz,

  Da se odredi pravac: ali u sumornom dobu

  Ili nenadnoj jarosti, jeste šta uvek beše.

   

   

  III

   

  Ponekad se pitam je li to mislio Krišna –

  Između ostalog – ili je to samo način da se kaže isto:

  Da je budućnost izbledela pesma, Kraljevska Ruža ili struk lavande,

  Setno žaljenje onih, kojih još nema tu da žale,

  Stisnito međ žute listove nikad otvarane knjige.

  I put gore jeste put dole, put napred jeste put natrag.

  To se ne shvata pouzdano, ali je sigurno

  Da vreme nije iscelitelj: bolesnika nema više tu.

  Kada voz krene i putnici se stanu baviti

  Voće, novinama i poslovnim pismima

  (A oni koji ih ispratiše napustili su peron)

  Bol na njihovim licima opusti se u olakšanje,

  U sanjivi ritam stotine časova.

  Putujte dalje, putnici! Ne pobegavši od prošlosti

  U različite živote, il bilo koju budućnost;

  Vi niste oni isti koji krenuše sa one stanice

  Ili koji će stići do bilo kog odredišta.

  Dok sve šine zajedno klize iza vas;

  I na palubi ustutnjalog okeanskog broda,

  Motreći brazdu što se za vama širi,

  Nećete misliti “prošlost je završena”

  Ili “budućnost je pred nama”.

  U suton, u snasti i u anteni

  Glas jedan peva (premda ne uhu,

  Mrmornoj školjci vremena, i ni na jednom jeziku)

  “Putujte dalje, vi koji mislite da brodite;

  Vi niste oni koji su videli luku

  Kako se udaljuje, niti oni koji ćese iskrcati.

  Ovde između ovamošnje i one dalje obale.

  Dok se vreme povuklo, razmotritie budućnost

  I prošlost istom svešću.

  U trenutku što nije trenutak delanja ili nedelanja

  možete pojmiti sledeće: “na ma koju se sferu bića

  Svest čovekova usredotočila

  U vreme smrti” – to je ono jedino delanje

  (A vreme smrti svaki je trenutak)

  Što će uroditi plodom u životima drugih:

  “I ne mislite na plod delanja.

  Putujte dalje.

       O putnici, o brodari,

  Vi koji stižete u luku i vi čija će tela

  Podneti istragu i presudu mora,

  Il bilo koji događaj, evo vam stvarnog odredišta.”

  Tako Krišna, ko kad je pekorevao Ardžunu

  Na razbojištu.

       Ne srećan vam put,

  Već putujte dalje, putnici.

   

   

  IV

   

  Gospo čije svetilište stoji na rtu,

  Moli za sve one na brodovima, one

  Čiji posao ima neke veze s ribm, i

  One koji se bave svakom vrstom zakonitog saobraćaja

  I one koji ih vode.

   

  Ponovi molitvu i za one

  Žene koje videše svoje sinove il muževe

  Kako polaze, a nisu se vratili.

  Figlia del tuo figlio,

  Carice nebeska.

   

  Moli i za one koji behu na brodovima, i

  Okončaše putovanje na pesku, među usnama mora

  Ili u tamnom grlu koje ih neće izbaciti

  Ili ma gde, gde ih ne može doseći zvuk morskog zvona,

  Neprestano večernje.

   

   

  V

   

  Biti u vezi s Marsom, opštiti s duhovima,

  izveštavati o ponašanju morske nemani,

  opisati horoskop, proricati iz iznutrica životinja ili

      kristala,

  Zapažati bolest u potpisu, zazivati

  Biografiju iz crta na dlanu

  I tragediju iz prstiju; osolobađati znamenja

  Kockom ili listićima čaja, odgonetati neizbežno

  Kartama, zamajavati se pentagramima

  Il barbituričnim kiselinama, ili razglabati

  Ponavljanu sliku na predsvesne užase –

  Istraživati utrobu, ili grob, ili san; sve su to obične

  Zabave i droge, i novinski članci:

  I uvek će to biti, ponešto naročito

  Kad vlada nevolja naroda i zbunjenost,

  bilo na obalama Azije ili u ulici Edžver Rod.

  Ljudska radoznalost ispituje prošlost i budućnost

  I drži se te dimenzije. Ali shvatati

  Tačku gde se bezvremeno seče

  S vremenom, to je zanimanje sveca –

  Čak ni zanimanje već nešto dato

  I uzeto, u jednom životu koji umire u ljubavi,

  Žru i nesebičnosti i samopredaji.

   

  Za većinu nas postoji tek zanemareni

  Trenutak, trenutak u vremenu i van njega,

  Zabune magnovenje, izgubljeno u oknu sunca,

  Neviđen divlji neven, ili zimska munja,

  ili vodopad, ili muzika čujna tako duboko

  da nečujna je sasvim, no ti si ta muzika,

  Dok muzika traje. Sve su to samo nagoveštaji, i nagađanja,

  Nagoveštaji pa nagađanja; a ostalo je

  Molitva, vršenje dužnosti, poslušnost i delanje.

  Nagoveštaj napola pogođen,

  dar napola shvaćen, jeste Ovaploćenje.

  Tu je nemogućni sklad

  Sfera postojanja stvaran,

  tu su prošlost i budućnost

  Nadvladani, izmireni,

  Gde delanje beše inače pokret

  Onog što samo jeste pokrenuto

  A nema izvor kretanja u sebi –

  Gonjeno demonskim, podzemnim silama.

  A pravo je delanje sloboda

  I od prošlosti i od bdućnosti.

  za večinu nas to jeste cilj

  koji je ovde neostvariv;

  Mi neporaženi samo

  Jer nastavismo s pokušajem;

  Mi, konačno zadovoljni

  Ako naš vremenski preokret hrani

  (Ne predaleko od stabla tise)

  Život značajnog tla.
• Paradox

  

  • Moderator
  • 590 postova
   

  05. јун 2016. 13.09.08 CEST

  LITL GIDING

   

  I

   

  Proleće sred zime posebno je doba godine

  Večnopremda vlažno pred suton,

  Zalebdelo u vremenu, između pola i tropa.

  Kad je kratki dan najsjajniji, od mraza i vatre,

  Kratkortajno sunce rasplamsava led, na ribnjaku i barama,

  U hladnoći bez vetra koja je srca toplota,

  Odražavajući u vodensktom ogledalu

  Blesak što zaslepi u rano popodne.

  A žar rači od rasplamsalog granja ili mangala

  Postiče tupi duh: ne vetar, već duhovski plamenovi

  U marčno doba godine. Između topljenja i smrzavanja

  Sok duše treperi. Nema mirisa zemlje

  Ni mirisa živih stvari. Ovo jeste proleće,

  No ne kako je vremenom utanačeno. Sada se živica

  Zabelela za čas prolaznim beharom

  Snega,  cvatom nenadnijim

  Od onog letnjeg; niti pupi niti vene,

  Niti je u šemi stvaranja.

  Gde je leto, nezamislivo

  Nulto leto?

   

    Naiđete li ovuda,

  Krenuvši putem kojim biste verovato krenuli

  Iz mesta iz kojeg biste verovatno pošli

  Naiđete li ovuda u majsko doba našli biste živice

  Opet bele, u maju, od raskošnog miomira.

  Isto bi bilo i na kraju putovanja,

  Naiđete li noću ko neki propali kralj,

  Naiđete li danju a da ne znate zašto,Isto bi bilo, kad napustite neravni put

  I skrenete iza svinjca do sumorne fasade

  I nadgrobnog kamena. A ono zbog čega ste, mislite, došli,

  Samo je ljuska, ljuštura značenja

  Iz koje svrha probija tek kad je ispunjena

  Ako to uopšte biva. Ili niste ni imali svrhe

  Ili je svrha van cilja koji ste dokonali

  Pa se menja ispunjenjem. Ima i drugih mesta

  Što su takođe kraj sveta, neka uz čeljusti mora,

  Il nad nekim tamnim jezerom, pustinji nekoj ili gradu –

  No ovo je najbliže, mestom i vremenom,

  Sada i u Engleskoj.

   

     Naiđete li ovuda

  Krenuvši bilo kojim putem, bilo odakle,

  U bilo kooje vreme ili godišnje doba,

  Isto bi uvek bilo: morali biste lišiti se

  Razbora i poimanja. Niste vi ovde da proveravate,

  Poučite se, zadovoljite radoznalost

  Ili podnesete izveštaj. Vi ste ovde da klečite

  Gde molitva je na snazi. A molitva je nešto više

  Nego izvesni reed reči, svesno bavljenje

  Duha koji moli, il zvuk glasa što moli.

  I ono što mrtvima neizrecivo beše, dok su živeli,

  Mogu vam kazati, jer mrtvi su: saopštenj

  Mrtvih jezikom plamena je rubljeno van jezika živih.

  Ovde, presek bezvremenog trenutka

  Jeste Engleska i nigde. Nikad i uvek.

   

   

  II

   

  Pepeo starcu sa revera

  Pepelu ruže jeste mera.

  Prašina što u vazduhu je

  Svršetak priče pokazuje.

  Prah udahnut je bio dom –

  Panel, zid, miš u zidu tom.

  Kad umre očaj, umre nada,

           Smrt vazduha je tada.

   

  Postoji potop, suša ima,

  Na očima je, u ustima,

  Mrtve se vode s peskom bore

  Mrtvim, ko će da bude gore.

  Neplodna suva zemlja huda

  Zuri u taštinu truda,

  Smeje se bez veselja.

                  Tako umire zemlja.

   

  Voda i vatra smenu čini

  Gradu, polju, travuljini.

  Voda i vatra ruuugaju se

  Žrtvi koje čovek odreknu se.

  Voda i vatra će da zguli

  Zaboravljeni temelj truli,

  Svetilište i hor da satre.

                  To smrt je vode i vatre.

   

  U neodređenom času pre jutra

                  Pri kraju noći što nema svršetka

                  Na povratnome kraju beskrajnoga

  Pošto je tamna gloubica treptava jezika

                  Minula ispod obzora povratka

                  Stalno uz limen zveket mrtvog lišća

  Po asfaltu bez nekog drugog zvuka

                  Između tri reona gde dim se dizao

                  Sretoh jednog gde hoda, luta, žurno

  Ko da ga k meni, ko metalno lišće

                  Bez muke goni verat gradske zore.

                  Kad zagledah to oboreno lice

  Oštro i pomno, onim izazovom

                  Prvone strancu u sve bleđi sumrak,

                  Uhvatih nagli pogled nekog mrtvog

  Učitelja znanog, zaboravljenog, prisećanog,

                  I jednog i mnogih; u smeđim crtama

                  Oči neke znane složene aveti

  Ujedno prisne i neodredlljive.

                  Pa preuzeh duplu ulogu, i viknuh

                  I čuh drugoga povik: “Šta! Ti ovde?”

  No nismo bili. Ja još bejh isti,

                  Znajući sebe, ipak neko drugi –

                  A njemu lice tek sticaše oblik; ipak

  Prepoznavanje nužno usledi na reči.

                  I tako, bez otpora zajedničkom vetru,

                  Za nesporazum i suviše strani,

  U slozi na tom preseku vremena

                  Da susret nije nigde, ni pre ni posle,

                  Išli smo pločnikom ko mrtva straža.

  Rekoh: “Čuđenje moje jeste lako,

                  Ali lakođa uzrok je čuđenju. Pa kazuj:

                  Možda ne shvatam, možda ne sećam se.”

                  A on. “Ne želim da ponavljam misao

                  I teoriju moju, kojih se ne sećaš.

                  Ispunile su svrhu, ostavi ih.

  Tako i tvoje; moli da ti ih drugi

                  Oproste, ko ja tebe da oprostiš

                  I zlo i dobro. Lanjski plod je svaren

  I sita zver ritnuće prezno vedro.

                  Jer lanjske reči lanjskog su jezika

  A reči nove godine drugi čekaju glas.

  No kako prolaz sad bez prepreke je

                  Neutaženol lutalačkom duhu

                  Između dva sveta što postaše slična,

  Nalazim reči što ne mišljah reći

                  Na ulicama gde ne mišljah da se vraćam

                  Kad ostavih telo na dalekom žalu.

  Pošto nam udeo beše govor, a on nas

                  Nagna da pročistimo jezik roda

                  I duh da gleda unapred i nakon,

  Nek otkrijem ti darove za starost

                  Što krunisaće tvog života napor.

                  Prvo, hladno trenje čula što išćile

  Bez ushićenja i bez obećanja

                  Sem gorkog bezukusa ploda senke

                  Kad duh i telo počnu da se dele.

  drugo, svesnu nemoć jarosti

                  Na ljudsku ludost, uvredljvost smeha

                  Na ono što te ne zabavlja više.

  Najzad, oštar bol kad opet preživljavaš

                  Sve što si bio i činio; stid

                  Zbog htenja kasno shvavećnih, i svest

  O onom što učini zlo, i na tuđu štetu,

                  A smatrao si to delom vrline.

                  Tad hvala luda peče, a čast prlja.

  Od zla do zla se duh ogorčen kreće

                  Ne izleči ga plamen koji čisti

                  U kom pokret moraš odmerit, ko igrač.”

  Svitao dan. U izobličenoj ulici

                  Napusti me, nejasno oprosti se,

                  I iščeznu kad zasvira sirena.

   

   

  III

   

  Postoje tri stanja koja su često slična

  A ipak su sasvim različita, cvetaju u istoj živici:

  Privrženost sebi i stvarima i osobama, odeljenost

  Od sebe i od stvari i od osoba: i među njima izrasla

         ravnodušnost

  Što na ove liči koliko i smrt na život,

  Jer je između dva života – bez cvetanjaizmeđu

  Žive i mrtve koprive. To je primena sećanja:

  Za oslobođenje – ne manje od ljubavi nego od

  Širenja ljubavi onkraj želje, što znači oslobođenje

  Od budućnosti koa i prošlosti. Tako ljubav prema nekoj

        zemlji

  Počinje koa privrženost našem sopstvenom polju dejstva,

  da otkrije kako je to dejstvo od malog značaja

  Premda nikad ravnoduđno. Istorija može biti robovanje,

  Istorija može biti sloboda. Gle, evo nestaju

  Lica i mesta, sa samim ja koje ih je, po meri svoje moći

      volelo,

  Da obnove se, probraze, u drugom rasporedu.

   

  Greh je potreban, ali

  Sve će biti dobro, i

  Svakovrsne stvari biće dobro.

  Ako mislim, i opet, o ovom mestu,

  I o ljudima, ne sasvim pouzdanim

  Koji ni braća ni rođaci isu

  No u nekima je naročiti dar,

  A u svima ima zajedničkog dara,

  udruženi u borbi koja ih deli;

  Ako mislim na nekog kralja u sumraku,

  Na trojicu ludi, i više, na gubilištu,

  I na mnoge koji umreše zaboravljeni,

  drugde, ovde i preko granica,

  I na jednog, koji je umr slep i miran,

  zašto bi slavili

  Te mrtvace više od onih koji umiru?

  To ne znači naopaku zvonjavu

  Niti je to bajalica

  Da se prizove avet jedne Ruže.

  Ne možemo oživeti stare razdore

  Ne možemo vaspostaviti stare politike

  Ni slediti zvuk drevnoga bubnja.

  Ti ljudi, i oni koji su im se protivili

  Prihvataju ustav ćutanja

  I složili su se u jedinstvenu stranku.

  Šta god nasledili od srećnih

  Prihvatili smo od poraženih

  Ono što su nam mogli ostaviti – simbol:

  Simbol usavršen u smrti.

  I sve će biti dobro i

  Svakovrsne stvari biće dobro

  Pričišćenjem motiva

  U temelju naše usrdne molitve.

   

   

  IV

   

  Golub što sleće vazduh pali

  Plamenom žarkog užasa

  O kom jezici vest su dali

  Da svakom grehu nosi spasa.

  Nada, da očaj nas ne svali,

                  U lomači je što bira se –

                  Da vatra nas od vatre spase.

   

  A ko izmisli muku mesu?

  Ljubav, taj nepoznati znamen

  Za rukama što otkale su

  Košulju strašnu, skrojen plamen

  Što ljdske moći ga ne stresu.

                  Život i dah se na tom drži,

                  Da vatra nas na vatri sprži.

   

   

  V

   

  Što zovemo početkom jeste često kraj

  I dokrajčiti nešto znači nešto početi.

  Kraj je odakle krećemo. I svaka fraza

  I tačna rečenica (gde svaka reč je na mestu,

  Raspoređena tako da podupre druge,

  Reč ni zazorna ni razmetljiva,

  Neusiljeno opštenje starog i novog,

  obična reč tačna a lišena vulgarnosti, Zvanična reč precizna no ne i cepidlačka,

  Čitav spoj u zajedničkom plesu)

  Svaka fraza i rečenica jedan je kraj i jedan početak,

  Svaka pesma epitaf. A svako delovanje

  Korak je ka gubilištu, ognju, niz ždrelo mora

  Ili ka nečitkom kamenu: odatle eto krećemo.

  Umiremo sa umirućima:

  Gle, oni odlaze, a i mi s njima.

  Rađamo se s mrtvima:

  Gle, oni se vraćaju i nas donose sa sobom.

  Trenutak ruže i trenutak tise

  Istog su trajanja. Narod bez istorije

  Ne iskupljuje se od vremena, je isproja je raspored

  Bezvremenih magnovenja. Tako, dok svetlost čili

  U zimsko jedno popodne, u zabitoj kapeli,

  Istorija je sad i Egleska.

   

  Privlačnošću ove ljubavi i glasom ovog Zova

  Nećemo prestati da istražujemo

  A kraj sveg našeg istraživanja

  Biće da stignemo odakle smo pošli

  I saznamo to mesto prvi put.

  Kroz nepoznata, zapanćena vrata

  Kad poslednje od zemlje za otkriće

  Jeste ono što beše početak;

  Na izvoru najduže reke

  Glas skrovitog vodopada

  I deca na jabukovom stablu

  Neznana, jer ih ni tražili nismo

  No čujna, polučujna u tišini

  između dva morska talasa.

  hito sada, ovde, sada, uvek –

  Stanje potpune jednostavnosti

  (Kojem cena nije manja od svega)

  I sve će biti dobro i

  Svakovrsne stvari biće dobro

  Kada se plameni jezici uviju

  U krunisani čvor vatre

  Pa vatra i ruža budu jedno.