Ljubavi srpskih pesnika » Diskusije

Miroslav Mika Antić

• Rumenka

  

  Leader
   

  23. април 2014.

  Mokrin je tog marta 1932. godine dobio besmrtnog pesnika, Miroslava Miku Antića. Rođen u ravnici, gde zvezde rastu u žbunju, školske dane proveo je u rodnom mestu, a gimnazije Kikinde i Pančeva kriju Mikine momačke dane, studije upisuje u prestonici, a Novi Sad je njegovo mesto življenja. U par redova staje jedna vanvremenska biografija čoveka koji je od fizičkog radnika, koji ume da napravi krov, prošao put do pozorišnog reditelja, glumca u lutkarskom pozorištu, slikara, do jednog od najboljih pisaca srpske književnosti. Mrzeo je biografije, ličile su na kalupe u koje nikada nije mogao, a ni želeo da stane, bio je gromada za tako ograničene pojmove.

  
  

  Danas ne pišemo o “Miki Antiću sa Facebook-a” koga svi znaju, daćemo prednost ovom pravom koji živi u sazvežđu, igra se svojim plavim čuperkom, piše svoje besmrtne pesme i daje nam “poslednju šansu” da ispijemo turu s njim u kafani sećanja. Nije imao svoju prvu pesmu, imao je drugu, to je i sam priznao. Brzinom munje po Mikinom selu proneo se glas kako će od njega biti veliki pesnik, zahvaljujući toj prekrasnoj pesmi, koju je ukrao od Desanke, još kao dete. Upakovanu knjigu Desanke Maksimović dobio je od svog učitelja, koji je od Mike Antića napravio pravog pesnika, koji je znao da je tuđe ipak tuđe – vreme se meri samo našim delima. Nije se dao propisima, merama upozorenja, uvek je bio na svoju ruku.

  
  

  “Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo”

  
  

  Pisanom carstvu Mike Antića gotovo se ne nazire kraj, za njega je bilo tesno panonsko nebo, poput broša na reveru nosio je slobodu, nije voleo rastanke, branio je da mu čak i u poslednjem trenu drže govore. “Ako ti jave umro sam, ne veruj, to ne umem.”

  
  

  Svi su znali sve o njemu, kafanske priče se i dalje pričaju, ali istinsko biće Mike Antića nije se dalo detektivsko-radoznalim očima. Bio je potpuna nepoznanicama čaršijskim sveznalicama, kultni lik književne istorije koji još uvek “šašav leti i živi”. Ono što je voleo da čita više od knjiga, bili su ljudi, znao je da utone u njihove oči i da iz njih usisa sve tajne. Ako negde stoji potpis “Pesnik”, to je Mika Antić zavarao trag mastilom. Buntovnik, mekane duše, imao je u sebi neku slatku protivrečnost, pisao je najfinije pesme, a krišom bio zadivljen borilačkim veštinama.

  
  

  O njegovom vrcavom duhu, pesničkom vragolanstvu, najlepše govori rečenica iz pesme “In Memoriam”:

  
  

  “Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić.”

  
  

  Učiniće se na tren, da sve što želimo da saznamo o Antiću, možemo naći među crnim redovima njegovih stihova, ljubav u njegovom životu nikada nije bila vidljiva na površini, samo uporni tragači znali su tek ponešto o ženi koju je voleo. A bio je “sav od pesme, sete i dobrote” i smrtno zaljubljen, ne u ženu, već u poeziju. Boem, posebne finoće, kasne sate pretvarao je u trenutke povratka kući, čašice na njegovom kafanskom stolu znale su da se zabroje, a majka Melanija, hrabra žena, noćima nije odustajala od potrage za sinom, lutalicom, čupala ga je iz kandži poroka. I jednog dana, po povratku iz vojske, sa par položenih ispita, Mika saopštava roditeljima da se ženi. Neukrotiv duh osvojila je jedna Ljubica, bila je to Mikina prva supruga sa kojom je imao jedno dete. Nakon nje, svoj potpis pored Mikinog stavljale su još dve žene. Razvodi mu nisu bili nepoznanica, jer svaki brak kome je kriza postala svakodnevnica, odmah je okončavao. Jedna posebnost ovog velikog čoveka, pesnika, slikara bila je vera u prvu ljubav, tako da nikada nije imao posla sa “drugom ljubavlju”. Druga supruga, Svetlana, podarila mu je troje deca, sina i dve kćerke, a treća, Smilja, u njegov životni karton upisala je imena još dva sina. Mika Antić bio je trostruki suprug i otac šestoro dece, kasnije i deda šest vragolana.

  
  

  - Ja nemam svoju ženu, svoj tip žene. Sve žene na svetu su mi se dopadale i sve muzike na svetu. – rekao je Mika Antić.

  
  

  “Ljubav je jedini vazduh

  
  

  koji sam udisao

  
  

  I osmeh jedini jezik

  
  

  koji na svetu razumem”– definicija tajne Mike Antića.

  
  

  Kada ga je ščepala bolest, nije se predavao, išao je mimo nje, pisao svoje pesme i igrao šah uz reči: “Još se ne spušta moja zastavica”. U junu 1986. otišao je da luta sam po svetu, uz pesmu tamburaša, a svojoj Dudi napisao je: “Dudo, kad me budu iznosili, neka pročitaju ‘Besmrtnu pesmu’.”

  
  

  

  Mokrin je tog marta 1932. godine dobio besmrtnog pesnika, Miroslava Miku Antića. Rođen u ravnici, gde zvezde rastu u žbunju, školske dane proveo je u rodnom mestu, a gimnazije Kikinde i Pančeva kriju Mikine momačke dane, studije upisuje u prestonici, a Novi Sad je njegovo mesto življenja. U par redova staje jedna vanvremenska biografija čoveka koji je od fizičkog radnika, koji ume da napravi krov, prošao put do pozorišnog reditelja, glumca u lutkarskom pozorištu, slikara, do jednog od najboljih pisaca srpske književnosti. Mrzeo je biografije, ličile su na kalupe u koje nikada nije mogao, a ni želeo da stane, bio je gromada za tako ograničene pojmove.

  Danas ne pišemo o “Miki Antiću sa Facebook-a” koga svi znaju, daćemo prednost ovom pravom koji živi u sazvežđu, igra se svojim plavim čuperkom, piše svoje besmrtne pesme i daje nam “poslednju šansu” da ispijemo turu s njim u kafani sećanja. Nije imao svoju prvu pesmu, imao je drugu, to je i sam priznao. Brzinom munje po Mikinom selu proneo se glas kako će od njega biti veliki pesnik, zahvaljujući toj prekrasnoj pesmi, koju je ukrao od Desanke, još kao dete. Upakovanu knjigu Desanke Maksimović dobio je od svog učitelja, koji je od Mike Antića napravio pravog pesnika, koji je znao da je tuđe ipak tuđe – vreme se meri samo našim delima. Nije se dao propisima, merama upozorenja, uvek je bio na svoju ruku.

  “Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo”

  Pisanom carstvu Mike Antića gotovo se ne nazire kraj, za njega je bilo tesno panonsko nebo, poput broša na reveru nosio je slobodu, nije voleo rastanke, branio je da mu čak i u poslednjem trenu drže govore. “Ako ti jave umro sam, ne veruj, to ne umem.”

  Svi su znali sve o njemu, kafanske priče se i dalje pričaju, ali istinsko biće Mike Antića nije se dalo detektivsko-radoznalim očima. Bio je potpuna nepoznanicama čaršijskim sveznalicama, kultni lik književne istorije koji još uvek “šašav leti i živi”. Ono što je voleo da čita više od knjiga, bili su ljudi, znao je da utone u njihove oči i da iz njih usisa sve tajne. Ako negde stoji potpis “Pesnik”, to je Mika Antić zavarao trag mastilom. Buntovnik, mekane duše, imao je u sebi neku slatku protivrečnost, pisao je najfinije pesme, a krišom bio zadivljen borilačkim veštinama.

  O njegovom vrcavom duhu, pesničkom vragolanstvu, najlepše govori rečenica iz pesme “In Memoriam”:

  “Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić.”

  Učiniće se na tren, da sve što želimo da saznamo o Antiću, možemo naći među crnim redovima njegovih stihova, ljubav u njegovom životu nikada nije bila vidljiva na površini, samo uporni tragači znali su tek ponešto o ženi koju je voleo. A bio je “sav od pesme, sete i dobrote” i smrtno zaljubljen, ne u ženu, već u poeziju. Boem, posebne finoće, kasne sate pretvarao je u trenutke povratka kući, čašice na njegovom kafanskom stolu znale su da se zabroje, a majka Melanija, hrabra žena, noćima nije odustajala od potrage za sinom, lutalicom, čupala ga je iz kandži poroka. I jednog dana, po povratku iz vojske, sa par položenih ispita, Mika saopštava roditeljima da se ženi. Neukrotiv duh osvojila je jedna Ljubica, bila je to Mikina prva supruga sa kojom je imao jedno dete. Nakon nje, svoj potpis pored Mikinog stavljale su još dve žene. Razvodi mu nisu bili nepoznanica, jer svaki brak kome je kriza postala svakodnevnica, odmah je okončavao. Jedna posebnost ovog velikog čoveka, pesnika, slikara bila je vera u prvu ljubav, tako da nikada nije imao posla sa “drugom ljubavlju”. Druga supruga, Svetlana, podarila mu je troje deca, sina i dve kćerke, a treća, Smilja, u njegov životni karton upisala je imena još dva sina. Mika Antić bio je trostruki suprug i otac šestoro dece, kasnije i deda šest vragolana.

  - Ja nemam svoju ženu, svoj tip žene. Sve žene na svetu su mi se dopadale i sve muzike na svetu. – rekao je Mika Antić.

  “Ljubav je jedini vazduh

  koji sam udisao

  I osmeh jedini jezik

  koji na svetu razumem”– definicija tajne Mike Antića.

  Kada ga je ščepala bolest, nije se predavao, išao je mimo nje, pisao svoje pesme i igrao šah uz reči: “Još se ne spušta moja zastavica”. U junu 1986. otišao je da luta sam po svetu, uz pesmu tamburaša, a svojoj Dudi napisao je: “Dudo, kad me budu iznosili, neka pročitaju ‘Besmrtnu pesmu’.”

  

• Zvoncica

  
   

  25. април 2014.

  
  
  
  
  
  
  

  BESMRTNA PESMA Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag, mozda će i u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti? Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni. Brige... Zar ima briga? Tuge... Zar ima tuga? Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni. Tamo te čeka ona lepa, al lukava duga. I živi! Sasvim živi! Ne grickaj kao miš dane. Široko žvaći vazduh. Prestiži vetar i ptice. Jer svaka večnost je kratka. Odjednom nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice. Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza. Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje. Odjednom svet, dok hodaš sve više ti je uzan i osmeh sve tiši i tiši i nekako iskrivljen. Zato živi, al sasvim! I ja sam živeo tako. Za pola veka samo stoleća sam obišao. Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopak. Al nikad nisam stajao. Večno sam išao. Išao... Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja i zašij naprsla mesta iz kojih drhte čuđenja. I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj, već kao stalni doček i stalni početak buđenja. 2. A onda, već jednom ozbiljno razmisli šta znači i umreti i gde to nestaje čovek. Šta ga to zauvek ište. Nemoj ići na groblja. Ništa nećeš razumeti. Groblja su najcrnji vašar i tužno pozorište. Igrajući se nemira i svojih bezobličja, zar nemaš ponekad potrebu da malo krišom zađeš u nove slojeve razuma? U susedne budućnosti? Objasniću ti to nekada ako me tamo nađeš. Znaš šta ću ti učiniti: pokvariću ti igračku koja se zove bol, ako se budes odvažio. Ne lažem te. Ja izmišljam ono što mora postojati, samo ga nisi jos otkrio, jer ga nisi ni tražio. Upamti: stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog. Prepoznaćeš me po ćutanju. Večni ne razgovaraju. Da bi nadmudrio mudrost, odneguj veštinu slušanja. Veliki odgovori sami sebe otvaraju. Posle bezbroj rođenja i nekih sitničavih smrti, kad jednom budeš shvatio da sve to što si disao ne znači jedan život, stvarno naiđi do mene da te dotaknem svetlošću i pretvorim u misao. I najdalja budućnost ima svoju budućnost, koja u sebi čuje svoje budućnosti glas. I nema praznih svetova. To, čega nismo svesni, nije nepostojanje, već postojanje bez nas. 3. Ako ti jave: umro sam, evo šta će to biti. Hiljade šarenih riba lepršaće mi kroz oko. I zemlja će me skriti. I korov će me skriti. A ja ću za to vreme leteti negde visoko. Upamti: nema granica, već samo trenutnih granica. Jedriću nad tobom u svitanja niz vetar klizav ko svila. Razgrtaću ti obzorja, obrise doba u povoju i prizore budućnosti lepotom nevidljivih krila. I kao nečujno klatno zaljuljano u beskraju, visiću sam o sebi kao o zlatnom remenu. Prostor je brzina uma što sama sebe odmotava. Lebdeću u mestu, a stizaću i nestajaću u vremenu. Odmoriću se od sporednog kao galaktička jata, koja su srasla pulsiranjem što im u nedrima traje. Odmoriću se od sporednog kao ogromne šume, koje su srasle granama u guste zagrljaje. Odmoriću se od sporednog kao ogromne ptice, koje su srasle krilima i celo nebo oplele. Odmoriću se od sporednog kao ogromne ljubavi, koje su srasle usnama još dok se nisu ni srele. Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava, mogu da postanu glina, koren breze i trava? Da neka malecka tajna, il neki treperav strah mogu da postanu sutra tišina, tama i prah? Znas, ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren. Nista se u meni neće ugasiti ni skratiti. Samo ću, obično tako, jedne slučajne zore svom nekom dalekom suncu zlatnih se očiju vratiti. Kažnjavan za sve što pomislim, a kamoli što počinim, osumnjičen sam za nežnost i proglašen sam krivim što ljubav ne gasim mržnjama, već novom, većom ljubavlju i život ne gasim smrtima, već nečim drukčije živim. Poslednji rubovi beskraja tek su pocetak beskrajnijeg. Ko traje dalje od trajnijeg ne zna za kratka znanja. Nikad se nemoj mučiti pitanjem: kako preživeti, nego: kako ne umreti posle svih umiranja. 4. Ako ti jave: umro sam, ne brini. U svakom stoleću neko me slučajno pobrka sa umornima i starima. Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku. Nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima. Pročeprkaš li prostore, iskopaćeš me iz vetra. Ima me u vodi. U kamenju. U svakom sutonu i zori. Biti ljudski višestruk, ne znači biti raščovečen. Ja jesam deljiv sa svačim, ali ne i razoriv. A sva ta čudesna stanja i obnavljanja mene i nisu drugo do vrtlog jednolik, uporan, dug. Znaš šta su proročanstava? Kalupi ranijih zbivanja i zadihanost istog što vija sebe ukrug. Pa što bismo se opraštali? Čega da nam je žao? Ako ti jave: umro sam, ti znaš - ja to ne umem. Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. Nemoj da budeš tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast, čudno drag. Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. To neka bude tajna. Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim.

  
  

   

  
  

   

  BESMRTNA PESMA Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag, mozda će i u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti? Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni. Brige... Zar ima briga? Tuge... Zar ima tuga? Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni. Tamo te čeka ona lepa, al lukava duga. I živi! Sasvim živi! Ne grickaj kao miš dane. Široko žvaći vazduh. Prestiži vetar i ptice. Jer svaka večnost je kratka. Odjednom nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice. Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza. Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje. Odjednom svet, dok hodaš sve više ti je uzan i osmeh sve tiši i tiši i nekako iskrivljen. Zato živi, al sasvim! I ja sam živeo tako. Za pola veka samo stoleća sam obišao. Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopak. Al nikad nisam stajao. Večno sam išao. Išao... Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja i zašij naprsla mesta iz kojih drhte čuđenja. I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj, već kao stalni doček i stalni početak buđenja. 2. A onda, već jednom ozbiljno razmisli šta znači i umreti i gde to nestaje čovek. Šta ga to zauvek ište. Nemoj ići na groblja. Ništa nećeš razumeti. Groblja su najcrnji vašar i tužno pozorište. Igrajući se nemira i svojih bezobličja, zar nemaš ponekad potrebu da malo krišom zađeš u nove slojeve razuma? U susedne budućnosti? Objasniću ti to nekada ako me tamo nađeš. Znaš šta ću ti učiniti: pokvariću ti igračku koja se zove bol, ako se budes odvažio. Ne lažem te. Ja izmišljam ono što mora postojati, samo ga nisi jos otkrio, jer ga nisi ni tražio. Upamti: stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog. Prepoznaćeš me po ćutanju. Večni ne razgovaraju. Da bi nadmudrio mudrost, odneguj veštinu slušanja. Veliki odgovori sami sebe otvaraju. Posle bezbroj rođenja i nekih sitničavih smrti, kad jednom budeš shvatio da sve to što si disao ne znači jedan život, stvarno naiđi do mene da te dotaknem svetlošću i pretvorim u misao. I najdalja budućnost ima svoju budućnost, koja u sebi čuje svoje budućnosti glas. I nema praznih svetova. To, čega nismo svesni, nije nepostojanje, već postojanje bez nas. 3. Ako ti jave: umro sam, evo šta će to biti. Hiljade šarenih riba lepršaće mi kroz oko. I zemlja će me skriti. I korov će me skriti. A ja ću za to vreme leteti negde visoko. Upamti: nema granica, već samo trenutnih granica. Jedriću nad tobom u svitanja niz vetar klizav ko svila. Razgrtaću ti obzorja, obrise doba u povoju i prizore budućnosti lepotom nevidljivih krila. I kao nečujno klatno zaljuljano u beskraju, visiću sam o sebi kao o zlatnom remenu. Prostor je brzina uma što sama sebe odmotava. Lebdeću u mestu, a stizaću i nestajaću u vremenu. Odmoriću se od sporednog kao galaktička jata, koja su srasla pulsiranjem što im u nedrima traje. Odmoriću se od sporednog kao ogromne šume, koje su srasle granama u guste zagrljaje. Odmoriću se od sporednog kao ogromne ptice, koje su srasle krilima i celo nebo oplele. Odmoriću se od sporednog kao ogromne ljubavi, koje su srasle usnama još dok se nisu ni srele. Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava, mogu da postanu glina, koren breze i trava? Da neka malecka tajna, il neki treperav strah mogu da postanu sutra tišina, tama i prah? Znas, ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren. Nista se u meni neće ugasiti ni skratiti. Samo ću, obično tako, jedne slučajne zore svom nekom dalekom suncu zlatnih se očiju vratiti. Kažnjavan za sve što pomislim, a kamoli što počinim, osumnjičen sam za nežnost i proglašen sam krivim što ljubav ne gasim mržnjama, već novom, većom ljubavlju i život ne gasim smrtima, već nečim drukčije živim. Poslednji rubovi beskraja tek su pocetak beskrajnijeg. Ko traje dalje od trajnijeg ne zna za kratka znanja. Nikad se nemoj mučiti pitanjem: kako preživeti, nego: kako ne umreti posle svih umiranja. 4. Ako ti jave: umro sam, ne brini. U svakom stoleću neko me slučajno pobrka sa umornima i starima. Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku. Nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima. Pročeprkaš li prostore, iskopaćeš me iz vetra. Ima me u vodi. U kamenju. U svakom sutonu i zori. Biti ljudski višestruk, ne znači biti raščovečen. Ja jesam deljiv sa svačim, ali ne i razoriv. A sva ta čudesna stanja i obnavljanja mene i nisu drugo do vrtlog jednolik, uporan, dug. Znaš šta su proročanstava? Kalupi ranijih zbivanja i zadihanost istog što vija sebe ukrug. Pa što bismo se opraštali? Čega da nam je žao? Ako ti jave: umro sam, ti znaš - ja to ne umem. Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. Nemoj da budeš tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast, čudno drag. Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. To neka bude tajna. Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim.