Blogovi

User's Tags

D Boyanna 's Entries

22 blogs
  • 22 Jan 2020
    ''Mirišeš   Na oktobar Lepiš se za prste Za bokove Padam, želim da padam Boli me od sreće u grudima Ti me držiš  Čvrsto Sklanjaš mi kosu iza ušiju Nežan si dok ti prsti drhte Šapućeš Noćas si moja deformacija Gladan si života Krhki  Otkucaji  Dva srca Razdvojena kožom Ljubav je ovaj sekund Kunem se Zauvek, dodaješ.''   - Ana Gord
    569 Objavio/la D Boyanna
  • ''Mirišeš   Na oktobar Lepiš se za prste Za bokove Padam, želim da padam Boli me od sreće u grudima Ti me držiš  Čvrsto Sklanjaš mi kosu iza ušiju Nežan si dok ti prsti drhte Šapućeš Noćas si moja deformacija Gladan si života Krhki  Otkucaji  Dva srca Razdvojena kožom Ljubav je ovaj sekund Kunem se Zauvek, dodaješ.''   - Ana Gord
    Jan 22, 2020 569
  • 22 Jan 2020
    ''Dodir koji nedostaje Da umiri Utiša Smanji Nemire Dodir koji nedostaje Da uspori vreme Izbriše bore Dileme i probleme Da te razbudi Razvrdri Raznese Dodir koji nedostaje Leti i zimi U jutru i po noći Na suncu i na snegu Kad se pliva i kad se skija Kad se smeje i kad se jeca Kad se poleće i kad se sleće U specijalnim prilikama I neprilikama. Dodir koji nedostaje  Na svim pregibima i nagibima  Ispod vrata, Na usnama, Na kolenima. Dodir koji miriše na mandarinu Ruzmarin i ružu. Na detinjstvo, praznike i najmilije. Onaj od kojeg se koži vraćaju Oblik Jedrina I sjaj. Dodir koji nedostaje za  Oporavak Ozdravljenje Preobražaj. Onaj - samo tvoj - dodir...''
    491 Objavio/la D Boyanna
  • ''Dodir koji nedostaje Da umiri Utiša Smanji Nemire Dodir koji nedostaje Da uspori vreme Izbriše bore Dileme i probleme Da te razbudi Razvrdri Raznese Dodir koji nedostaje Leti i zimi U jutru i po noći Na suncu i na snegu Kad se pliva i kad se skija Kad se smeje i kad se jeca Kad se poleće i kad se sleće U specijalnim prilikama I neprilikama. Dodir koji nedostaje  Na svim pregibima i nagibima  Ispod vrata, Na usnama, Na kolenima. Dodir koji miriše na mandarinu Ruzmarin i ružu. Na detinjstvo, praznike i najmilije. Onaj od kojeg se koži vraćaju Oblik Jedrina I sjaj. Dodir koji nedostaje za  Oporavak Ozdravljenje Preobražaj. Onaj - samo tvoj - dodir...''
    Jan 22, 2020 491
  • 22 Jan 2020
    ''Da sam se ja pitala Naši razgovori bi još trajali Menjali bi se samo dani Sobe i ulice Kafanski stolovi Izlozi I prolaznici. Da sam se ja pitala Ti bi bio moja  Prva i poslednja stanica I ne bi bilo potrebe  Napuštati snove  Ni zbog čega. Da sam se ja pitala Sve pesme bi otišle  U najtamniju šuzmu  A mi bismo zauvek hodali Jedno kraj drugog.''   -Brankica Veljković
    429 Objavio/la D Boyanna
  • ''Da sam se ja pitala Naši razgovori bi još trajali Menjali bi se samo dani Sobe i ulice Kafanski stolovi Izlozi I prolaznici. Da sam se ja pitala Ti bi bio moja  Prva i poslednja stanica I ne bi bilo potrebe  Napuštati snove  Ni zbog čega. Da sam se ja pitala Sve pesme bi otišle  U najtamniju šuzmu  A mi bismo zauvek hodali Jedno kraj drugog.''   -Brankica Veljković
    Jan 22, 2020 429
  • 15 Jan 2020
    Videh danas negde u šumi, u drvetu ugravirano ono ''Kakve su ti misli, takavi ti je život.''. Pomislih kako su moje super, samo kad bi hteo da pliva samnom...
    378 Objavio/la D Boyanna
  • Videh danas negde u šumi, u drvetu ugravirano ono ''Kakve su ti misli, takavi ti je život.''. Pomislih kako su moje super, samo kad bi hteo da pliva samnom...
    Jan 15, 2020 378
  • 14 Jan 2020
    Potrebno je malo znanja,Malo stepenicaMalo sinusne funkcije Da nas nauči Šta je gore, a šta dolePotrebno je malo plusa i minusaDa bismo znali razlikuIzmedju sreće i zadovoljstva.Rekla bih da je zadovoljstvo U pikovimaSreća u lukovima. Da li si srećna?Da li si srećan?
    339 Objavio/la D Boyanna
  • Potrebno je malo znanja,Malo stepenicaMalo sinusne funkcije Da nas nauči Šta je gore, a šta dolePotrebno je malo plusa i minusaDa bismo znali razlikuIzmedju sreće i zadovoljstva.Rekla bih da je zadovoljstvo U pikovimaSreća u lukovima. Da li si srećna?Da li si srećan?
    Jan 14, 2020 339
  • 08 Jan 2020
    ''Imenujem to mesto gde drhtiš, gde počinješ kao jezerce u peni, u sopstvenoj sapunici, imenujem trenutak, gužvanje odeće i treperenje nad poljem kao nad kupatilom. ... Imenujem putovanje, odasvud, tamo i ovamo, bolove u glavi pod drvećem u zavičaju, svetiljku koju gasim svlačeći se i odustajući i sjaj koji pada na nago rame dok me zasmejavaš, u nedoumici.''   A.R.
    301 Objavio/la D Boyanna
  • ''Imenujem to mesto gde drhtiš, gde počinješ kao jezerce u peni, u sopstvenoj sapunici, imenujem trenutak, gužvanje odeće i treperenje nad poljem kao nad kupatilom. ... Imenujem putovanje, odasvud, tamo i ovamo, bolove u glavi pod drvećem u zavičaju, svetiljku koju gasim svlačeći se i odustajući i sjaj koji pada na nago rame dok me zasmejavaš, u nedoumici.''   A.R.
    Jan 08, 2020 301
  • 30 Sep 2019
    Vi
    ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled izgleda tako poznato. Kao da sam se budila pored njega u prošlom životu? Da li ste sigurni da se ne poznajemo?'' Kao mnoštvo potoka koji izviru na nekom proplanku, koji se strmoglavo spuštaju u jednu veliku i jaku bujicu stvarajući brazde i tragove u stenju, ni sami ne znajući zašto idu tim putem, tako sam se osećala sve do sada. Ovaj momenat je ispunjen nekim nepoznatim mirisom i osećajem koji me navodi da vidim nove nijanse boja, da plivam kroz vreme i prostor vodeći se samo jednom misli, samo jednom željom. Da li je to realno? Ja sam sada ta koja stoji ispred reflektora u maloj, kratkoj, beloj haljini, nežno pomerajući svoje ruke visoko i još više, koliko god mi dah dozvoljava da izvučem svoje telo u visinu, jer to je tačka bez povratka, to je ta sjajna, svetlucava magična činjenica koja čeka da otvorim dlan nakon što sam je ugrabila kako bi mi zavrtela tlo pod nogama i stmoglavila moj život u snažnu, razornu bujicu.   Sedim u maloj, kratkoj, čipkastoj, beloj haljini na stepenicama železničke stanice, sa raspletenom kosom i odvezanom trakom na baletankama dok čekam... Dolazi po mene i smešta me u svoje udobno tapacirano i plišom prekriveno sedište, na mesto suvozača, trudeći se da mi veže pojas kako bih bila sigurna, ispred milion dugmića kao u avionu, ispred touch screen panela, na kome je nacrtana jedna velika nota. Gradska svetla nas zaobilaze kao kiša meteora, kada dolazimo na našu finalnu destinaciju, gde prestaje zvuk motora i počinje zvuk violine koji se rasipa kroz vreme i prostor cepajući na svom putu svaku trunku nepoverenja, nelagode, budeći nešto. Sasvim. Drugačije.   Opraštam se od male, kratke, čipkaste, bele haljine, i oberučke skidam crveno – crnu svilenu sa ofingera dok me njena mekoća mazi po prstima. Bacam haljinu u vis i kao na nekom usporenom snimku, ona pada preko mog tela, nežno, spremna, diktirajući svoj ritam za to veče, otkrivajući svojim naborima podvezice na mojim butinama, otkrivajući samo moje ruke, vrat i mračnu, misterioznu tetovažu na mojoj desnoj lopatici. Molekuli i kapljice najboljeg parfema prelaze put sve do mog vrata kada počinju da ga ljube i prijanjaju u znak zahvalnosti, obećavajući dugoročnost, sve dok se čarolija večeri ne izgubi u prvim jutarnjim zracima, koji su toliko daleko od nas...     Vrata ispred mene se otvaraju dok koračam ka sjaju uglačanog, skromnog, niskog podijuma za ples, gde me čeka on, sa svojim crno-belim cipelama, u košulji i crnom prsluku, sa podočnjacima do poda, posle napornog radnog dana, dok puši cigaretu, čiji se dim meša sa njegovim božanstvenim mirisom i nekako uvek pronađe put ka meni, obmota mi se oko vrata i povuče me ka sebi. Prilazim mu, želim da ga pitam nešto, ali ne znam šta... Ne mogu da progovorim. Crveni karmin na mojim usnama obećava tišinu... Crna linija oko mojih očiju obećava misteriju... Padam mu u zagrljaj dok me nežno, onako džentlmenski hvata oko struka, pribijajući moje telo uz njegovo. Ništa drugo više nije bitno. Tada postajemo jedno. Zenice se šire i daju prostoru oko nas potpuno drugačiju senku, misao. Strast. On se budi iz dnevne anestezije i ulazi u plameni vrtlog muzike orkestra koji svira tango. Violina. Njegov parfem i znoj, pogled. Njegove crne oči. Taj mrak. Njegova energija, ubrzani otkucaji, ta toplota i njegovi uzdasi, dok čekam da povede u sledeći korak... Minut je postao sekund, sat je postao minut, kazaljke su se izvrtele i pada poslednji izdah kroz namršten pogled uzbuđenja, u telesnoj senzaciji dok pregiba moje telo preko svoje leve ruke predajući time svoj zvanični potpis kao savršen završetak večeri...a kroz rupu na debeloj bordo zavesi se proima prvi jutarnji zrak sunca... Izlizana potpetica na mojim cipelama i moja brideća stopala ne progovaraju ni reč. Ne dozvoljava im moja razbarušena kosa, moje široke zenice, maleni osmeh, pogled u prazno i moje telo koje vrišti od ekstaze, jer je dobilo svoj dop. Tango...   Padam u beskonačan mrak svog beskonačno mekanog, čini se, dušeka u krevet pored koga iz izlizane torbe viri mala, čipkasta, kratka, bela haljina i tonem sve dublje u tamu, osećajući njegov miris i dodir na sebi...i dalje ne postavljajući ono bitno pitanje. Ko je on? Jedan treptaj i... ...Otvaram oči. On je ispred mene. Moja ruka je u njegovoj. Mi se upoznajemo. ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled....''    
    593 Objavio/la D Boyanna
  • Vi
    ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled izgleda tako poznato. Kao da sam se budila pored njega u prošlom životu? Da li ste sigurni da se ne poznajemo?'' Kao mnoštvo potoka koji izviru na nekom proplanku, koji se strmoglavo spuštaju u jednu veliku i jaku bujicu stvarajući brazde i tragove u stenju, ni sami ne znajući zašto idu tim putem, tako sam se osećala sve do sada. Ovaj momenat je ispunjen nekim nepoznatim mirisom i osećajem koji me navodi da vidim nove nijanse boja, da plivam kroz vreme i prostor vodeći se samo jednom misli, samo jednom željom. Da li je to realno? Ja sam sada ta koja stoji ispred reflektora u maloj, kratkoj, beloj haljini, nežno pomerajući svoje ruke visoko i još više, koliko god mi dah dozvoljava da izvučem svoje telo u visinu, jer to je tačka bez povratka, to je ta sjajna, svetlucava magična činjenica koja čeka da otvorim dlan nakon što sam je ugrabila kako bi mi zavrtela tlo pod nogama i stmoglavila moj život u snažnu, razornu bujicu.   Sedim u maloj, kratkoj, čipkastoj, beloj haljini na stepenicama železničke stanice, sa raspletenom kosom i odvezanom trakom na baletankama dok čekam... Dolazi po mene i smešta me u svoje udobno tapacirano i plišom prekriveno sedište, na mesto suvozača, trudeći se da mi veže pojas kako bih bila sigurna, ispred milion dugmića kao u avionu, ispred touch screen panela, na kome je nacrtana jedna velika nota. Gradska svetla nas zaobilaze kao kiša meteora, kada dolazimo na našu finalnu destinaciju, gde prestaje zvuk motora i počinje zvuk violine koji se rasipa kroz vreme i prostor cepajući na svom putu svaku trunku nepoverenja, nelagode, budeći nešto. Sasvim. Drugačije.   Opraštam se od male, kratke, čipkaste, bele haljine, i oberučke skidam crveno – crnu svilenu sa ofingera dok me njena mekoća mazi po prstima. Bacam haljinu u vis i kao na nekom usporenom snimku, ona pada preko mog tela, nežno, spremna, diktirajući svoj ritam za to veče, otkrivajući svojim naborima podvezice na mojim butinama, otkrivajući samo moje ruke, vrat i mračnu, misterioznu tetovažu na mojoj desnoj lopatici. Molekuli i kapljice najboljeg parfema prelaze put sve do mog vrata kada počinju da ga ljube i prijanjaju u znak zahvalnosti, obećavajući dugoročnost, sve dok se čarolija večeri ne izgubi u prvim jutarnjim zracima, koji su toliko daleko od nas...     Vrata ispred mene se otvaraju dok koračam ka sjaju uglačanog, skromnog, niskog podijuma za ples, gde me čeka on, sa svojim crno-belim cipelama, u košulji i crnom prsluku, sa podočnjacima do poda, posle napornog radnog dana, dok puši cigaretu, čiji se dim meša sa njegovim božanstvenim mirisom i nekako uvek pronađe put ka meni, obmota mi se oko vrata i povuče me ka sebi. Prilazim mu, želim da ga pitam nešto, ali ne znam šta... Ne mogu da progovorim. Crveni karmin na mojim usnama obećava tišinu... Crna linija oko mojih očiju obećava misteriju... Padam mu u zagrljaj dok me nežno, onako džentlmenski hvata oko struka, pribijajući moje telo uz njegovo. Ništa drugo više nije bitno. Tada postajemo jedno. Zenice se šire i daju prostoru oko nas potpuno drugačiju senku, misao. Strast. On se budi iz dnevne anestezije i ulazi u plameni vrtlog muzike orkestra koji svira tango. Violina. Njegov parfem i znoj, pogled. Njegove crne oči. Taj mrak. Njegova energija, ubrzani otkucaji, ta toplota i njegovi uzdasi, dok čekam da povede u sledeći korak... Minut je postao sekund, sat je postao minut, kazaljke su se izvrtele i pada poslednji izdah kroz namršten pogled uzbuđenja, u telesnoj senzaciji dok pregiba moje telo preko svoje leve ruke predajući time svoj zvanični potpis kao savršen završetak večeri...a kroz rupu na debeloj bordo zavesi se proima prvi jutarnji zrak sunca... Izlizana potpetica na mojim cipelama i moja brideća stopala ne progovaraju ni reč. Ne dozvoljava im moja razbarušena kosa, moje široke zenice, maleni osmeh, pogled u prazno i moje telo koje vrišti od ekstaze, jer je dobilo svoj dop. Tango...   Padam u beskonačan mrak svog beskonačno mekanog, čini se, dušeka u krevet pored koga iz izlizane torbe viri mala, čipkasta, kratka, bela haljina i tonem sve dublje u tamu, osećajući njegov miris i dodir na sebi...i dalje ne postavljajući ono bitno pitanje. Ko je on? Jedan treptaj i... ...Otvaram oči. On je ispred mene. Moja ruka je u njegovoj. Mi se upoznajemo. ''Dobar dan. To ste Vi? Da li se znamo? Da li smo se već negde sreli? Vaš pogled....''    
    Sep 30, 2019 593
  • 22 Sep 2018
    Nakon potpuno neizvesne pretrage Last minute ponuda različitih agencija, nebrojeno mnogo tabela i dokumenata u kome smo ocenjivali gde ćemo da odemo i koja su mesta najbolja, nakon što smo toliko puta izabrali ponudu  koja bi na kraju bila otpisana jer je poslednji aranžman otišao nekome drugome u ruke, srce nam je poskočilo kada smo videli preko Puzzle group agencije da je Last minute ponuda za Kefaloniju od 130 do 160e. Imali smo opciju da biramo izmedju različitih vila, izmedju kojih su bile Makedonija, Alkioni i Zanza, kao i Zanza front view na more. Izabrali smo Alkioni dvokrevetnu sobu koja je udaljena od plaže nekih 30-40m nadajući se da smo doneli pravu odluku. Dolazimo na parking Home centra i prva stvar koju videsmo je autobus Bečej prevoznika, koji je izgledao veoma staro i kao da će se raspasti svakog trenutka no unutra nije bilo tako loše. Upisali se, seli na svoja – prethodno rezervisana mesta i krenusmo na put dug 22-23 sata... Jedna od onih stvari koje mnogi ljudi ne razumeju i doživljavaju kao nešto veoma stresno i naporno je taj put do mesta gde bi trebalo konačno da se odmore. Taj put je takodje deo avanture i umesto nerviranja i negativne energije, potrebno je da odlučimo da nam on neće predstavljati prepreku da se konačno odmorimo kako smo zaslužili. Tako smo u putu igrali karte, pantomime, asocijacije, pričali, slušali muziku, prozivali ljude na granici i sve to je bilo praćeno beskonačno velikim brojem pokušaja da se namestimo kako treba, prvo glava do prozora, pa noge gore, pa noge dole, pa noge preko, pa noge iza, pa ruka da drži vilicu da ne pada dok spavam jer to izgleda SMEŠNO, pa jastuče, pa još jedno jastuče......i onda smo stigli konačno na trajekt... Vožnja trajektom je bila neprocenjivo iskustvo... Vetar u kosi, plavetnilo mora koje se prostire do krajnje vidne tačke, miris slane vode pomešan sa mirisom mazuta i goriva koje taj trajekt troši :/ Ukrcali smo se pešaka, a zatim se šetali po trajektu i gledali kako kreće... Dok su neki pokušavali da saznaju šifru za wifi, mi smo uživali praveći mentalne slike koje ćemo koristiti kada nam bude bilo teško u nekoj budućnosti i kada budemo pomislili da nam je potreban odmor. Te mentalne slike trošimo i posle nekog vremena moramo da pravimo nove...ili barem ja to tako vidim.  Ostrvo na vidikuuuu! Stigosmo u luku mesta Poros u Kefaloniji, pozdravismo se sa kapetanom i krenusmo mrtvi umorni ka smeštaju. U tom trenutku postane potpuno nebitno kako smeštaj izgleda, dokle god ima tuš i krevet. Medjutim, poneo nas je taj miris mora i potreba da ugasimo zagorelu želju za morskom vodom, staru nekima jednu, nekima 4 godine, pa brzo upadosmo u smeštaj gde smo konstatovali da je predivan, čist i prostran, sa veeeelikom terasom, istuširasmo se i krenusmo na plažuuuu. Plaža je lepa, mala i šljunkovita sve do ulaska u vodu odakle lagano kreće pesak koji se prostire do pučine i dalje. Ono što nisam napisala ranije, a smatram da je veoma bitno je to da se smrtno plašim vodenih životinja i biljaka – bukvalno svega što se nalazi u vodi, pa sam tako došla sa osmehom na plažu, namazala se, potrčala ka vodi i od jeze i straha zablokirala u samom plićaku, neznajući šta se krije dalje u dubini. Došao je ON, divan jedan dečko sa kim sam krenula na more, koga volim svim srcem, uhvatio me za ruku i rekao da se ne plašim, idemo zajedno. Krenula sam. Ušla do kolena. Zatim do struka i na kraju se potpuno potopila u vodu. Bilo je neverovatno kao i uvek. Jonsko more je divnoooo! Sve vreme sam gledala dole u noge, ne bih li videla neki trag života koji će me isterati iz vode, ali toga nije bilo... OK su ribe da se razumemo... Ribe, ribice, jata riba i to sve... Ali sve drugo FREAKS ME OUT MEEEN! Zaplivala sam u onoj divnoj vodi i plivala dok sunce nije bilo baš nisko. Konačno odmor!!! Na trajektu smo kupili paket preko agencije da obidjemo sa njima gomilu drugih plaža do kojih se stiže samo prevozom, previše su daleko da bi se išlo peške, pa je kasnije tog dana vodič došao i okačio plan za one koji su kupili taj paket i dobili narukvicu. Presrećni, tog dana nismo mogli da se uspavamo, nego smo se slikali, išli da prošetamo, seli u restoran, pojeli po giros i kasnije se uhvatili za ruke i udahnuli onako duboko, jer smo zajedno na mestu koje se od samog početka pokazalo kao divno. Sledeći dani su prošli u veoma sličnoj rutini: spavaš, probudiš se, doručkuješ, popiješ kafu, proveriš da li se sve osušilo od prethodnog dana, napraviš sendviče za sledeći dan, spakuješ se i kreneš na bus koji te vodi svaki dan na drugu plažu, sunčaš se, kupaš se, zaspeš na plaži, neko te probudi jer hrčeš, pojedeš sendviče, popiješ sve što možeš da popiješ, odigraš par partija remija, odigraš jednu partiju jamba i IZGUBIŠ PONOVO, osušiš se pre polaska nazad, sedneš na bus, vratiš se u apartman, baciš tuš, jedeš, šetaš, igraš se ili gledaš film i opet sve ispočetka. Plaže na kojima smo bili su Skala – plaža koja je potpuno šljunkovita, nema ništa naročito, bili su veći talasi, duvao je jak vetar sve do 14h, da bi nam kasnije u povratku iz skale rekli da nekada ima meduza tamo...aaaaaa... Sledeća plaža na kojoj smo bili je bila plaža Makris Gialos ili kako je svi drugi zovu Costa Costa jer se tako zove veeeeeliki bar koji se nalazi na njoj, u mestu Lassi. To je bukvalno najlepša plaža koju sam videla u životu... Suncobrani su van sezone bili od 8-15e, zavisi koji red i kakvi suncobrani. Pesaaaak!! Nije bilo talasa, savršen dan! Tu smo se dobacivali loptom, plivali i tu sam prvi put zaronila sa maskom i perajima. OMG KAKAV OSEĆAJ! Možda zvučim kao neko detence ili kao da je trebalo to da doživim mnogo ranije, ali da tu nije bio ON, ništa ne bi bilo isto! Sledeća na redu je bila plaža Antisamos, na kojoj bukvalno mogu da kažem da sam delimično prevazišla strah od svega što se nalazi u vodi. Antisamos na grčom znači ''bez dna'', a to je zbog toga što je plaža napravljena veštački, tako što su nasuli male bele kamenčiće dužine oko 3km. Na toj plaži se nalazi restoran/bar gde se ležaljke ne plaćaju (van sezone) i plaža je takva da taj divan beli šljunak ide u dubinu sve do jednog trenutka, nakon čega je provalija ka dubini i dnu mora na tom mestu. To znači da kada bismo ušli u vodu, već posle 2 metra je postajalo doboko toliko da ne može da se stoji. Kada bi plivali dalje, ispod nas ne bi bilo ništa osim teget nijanse vode i jata riba koje plivaju sa nama. Ta plaža mi je bukvalno otvorila nove vidike. Vodič je rekao da ponesemo dušeke jer nema talasa kako je i bilo, da ponesemo maske i peraja ako volimo da ronimo jer je toliko životinjskog sveta i sve je bilo tako kako je rekao... Životinjski svet je pre svega značio ribe od 3cm pa sve do 20cm veličine koje plivaju u jatima. Sad zamislite ovu sliku: Teget boja vode kada gledate ka pučini, zaronili ste, nosite jarko žuta peraja kao potpuni kontrast tom plavetnilu, imate masku i disaljku i gledate oko sebe a pored vas se odjednom stvorilo jato riba koje gledaju u vas i bez mnogo straha plivaju sa vama. Nešto najlepše što sam ikada videla. Ribe, plavo sive boje, pa onda male sive od 3cm koje plivaju u jatu koje izgledaju kao da je neko ispalio 200 metaka direktno oko vas, male crveno – žute ribe koje stalno nešto rade i imaju posla po dnu :D Predivno!!! Bye bye strahčino! Ovo je nešto novo i želim da istražujem dalje i dublje! Kada biste otkucali na netu ostrvo Kefalonia i najlepše plaže, prva plaža koja bi izašla bi bila plaža Myrthos koja je proglašena za jednu od najlepših plaža na svetu... Kako ona izgleda? Sa vidikovca tj vrha tih stena ispod kojih se nalazi, ona izgleda kao prelepa plaža sa svetlo, svetlo plavom nijansom koja se proteže nekih 10m od ulaska u vodu. A kako ona izgleda sa plaže? Ništa specijalno. To je samo belo kamenje koje čini da ta plaža izgleda kao da je plićak ''do polovine mora'', a u stvari je posle 4m već veoma duboko i ne može da se stoji. Tu su nas sačekali baš, baš veliki talasi i da nije bilo njih da se zezamo i skačemo sa njima, verovatno bi se opasno smorili. Sa leve strane te plaže nalazi se mala 'pećina' koju je napravila voda, pa smo se tamo slikali par puta i to je to.. Dalje smo nastavili na plažu XI ili Ksi, koja je poznata po tome što se na njoj nalazi sitni pesak crveno-braonkaste boje i stena koju čini glina koja je lekovita. Kažu da treba da se mažemo 3 puta i svaki put kada se stvrdne, da isperemo to sa sebe u vodi. Divan osećaj, divna plaža, šteta što nam je trebalo 2h do nje, to je ubilo čar i nikakvo lekovito blato nije moglo da ga povrati. Tamo smo uzeli koji grumen sa te stene da ponesemo kući ako zatreba i krenuli na put nazad. Pored tih svih plaža, u planu je bio obilazak grada Argostoli, što je ujedno i glavni grad Kefalonije. Dok Kefalonija broji oko 800km kvadratnih, Argostoli je glavni grad sa oko 15.000 stanovnika i prostire se na oko 160km kvadratnih. Taj grad smo obišli noću, jer je bio u planu odlazak u neki koktel bar i ostajanje do kasno u noć. Nakon šetnje pored luke, prelaska mostića i šetnje kroz glavne ulice, zaključak je da je grad zaista vredno obići, to je jedno živo mesto, na kom smo svi bili šokirani količinom dečije graje, i generalno dece koja su se tako slatko igrala svuda oko nas, bez glupavih smartfona. Vodič nam je pokazao da postoji mnogo muzeja, pozorište, upravna zgrada, pričao nam je o tome kako je veliki razoran zemljotres 1953. godine razorio celo ostrvo i sravnio ga sa zemljom pa su od raznih donacija skupili pare za izgradnju svega iznova po uzoru na prethodne razorene gradjevine, rekao nam je i za jedinu kuću koja je preživela taj zemljotres na celom ostrvu, kao i da na ostrvu postoji svega 2 semafora. Keflonija je bila na udaru razornih zemljotresa 1867., 1953., i 1990. godine.  Drugi po veličini gradova u okrugu Kefalonija je gradić Liksuri, koji je tokom tih zemljotresa mnogo puta bivao uzdignut iznova, pa je poslednje izdanje koje smo mi gledali tokom obilaska veoma podsećalo na kuće u Veneciji, jer su pratili Venecijanski stil izgradnje sa stubovima koji drže terase i balkone na gornjim spratovima. Liksuri se prostire na oko 140km kvadratnih i ima negde oko 10.000 stanovnika. Za kraj naše ostrvske avanture, obišli smo Poros, koji ima veoma mnogo restorana, pravo je penzionersko mesto, nema klubova, ima jedan bar koji radi celu noć, ima nekoliko hotela koji gledaju na plažu i nalaze se na samoj plaži. Seli smo u restoran jednog hotela sa bazenom na levoj strani obale u Porosu, ali smo čekali da budemo usluženi nekih 20 minuta, i kada smo videli da će radije uslužiti sve druge goste pre nas, ustali smo i izašli. Posle toga smo seli na mesto kome sam zaboravila ime (komplikovano je) gde smo bili usluženi kao carevi.  Ugostitelja ima raznih... Ima onih koji će ti prodati i salvetu ako treba, ima onih veoma gostoprimivih, toliko da ti bude neprijatno, ima i onih skromnih kod kojih se najradije vraćamo, a ima i onih koji su pravi mrgudi. Šetali smo tako i videli sve one vile koje su nam bile ponudjene na samom početku, pa tako mogu slobodno da kažem da smo doneli najbolju moguću odluku, jer je Zanza front view pogled na 1,5m plaže i sivilo koje se prostire u daljinu – ništa specijalno, Zanza ostale sobe imaju minijaturne terase i ne baš tako romantične sobe; Makedonija je potpuno old fashion mesto, koje ima pogled na kanal i sobe okrenute ka bučnom mostiću koji prelazi taj kanal; Dok je Alkioni obojen preslatkim roze, ljubičasto, plavim nijansama, ima tako romantične sobe i velike terase i u prizemlju se nalazi pekara, pa se tako oko 3 ujutro oseća onaj predivan miris peciva. Što se tiče puteva, nikakooooo se ne bih usudila da idem negde kolima, jer su putevi toliko loši, nepraktični, mnogo mrtvih uskih krivina, kao da su svi pravili put gde su hteli i gde je to njima odgovaralo. Mi smo još putovali svuda autobusom, pa je vozač morao da izmišlja metode kojima će se spustiti nekim jezivo uskim krivinama, nekon čega bi dobio aplauz svaki put. Sećam se da sam pre polaska pitala na nekoj grupi na FB-u da li postoji rent a car ili rent a scuter ili rent a bike u Porosu, ali posle toga bi bilo rent a mrtvački sanduk, tako da smo doneli pravu odluku za prvi put na ostrvu... Zakintos je na ostrvu pored nas, bukvalno smo mahali jedni drugima. Postoje kruzeri koji idu do njega svakog dana i taj put je oko 35eura van sezone, pa obiđu neke lepe plaže. Sledeće godine, planiramo i to. Životinje moram da spomenem. Uzevši u obzir to da se na ostrvu nalazi jeziva količina mačaka, postavili smo to famozno pitanje: Da li su one bile prve tu, ili mi? Ipak je to zemlja Bogova, zar ne? :D Sve u svemu, boravak na Kefaloniji je bio pravi odmor i pravo osveženje koje bih svima preporučila, ako možete da birate, putujte avionom, mnogo je lakše naravno, ne očekujte žurke, ali očekujte divno vreme, divno Jonsko more i mnogo dobre energije.
    1350 Objavio/la D Boyanna
  • Nakon potpuno neizvesne pretrage Last minute ponuda različitih agencija, nebrojeno mnogo tabela i dokumenata u kome smo ocenjivali gde ćemo da odemo i koja su mesta najbolja, nakon što smo toliko puta izabrali ponudu  koja bi na kraju bila otpisana jer je poslednji aranžman otišao nekome drugome u ruke, srce nam je poskočilo kada smo videli preko Puzzle group agencije da je Last minute ponuda za Kefaloniju od 130 do 160e. Imali smo opciju da biramo izmedju različitih vila, izmedju kojih su bile Makedonija, Alkioni i Zanza, kao i Zanza front view na more. Izabrali smo Alkioni dvokrevetnu sobu koja je udaljena od plaže nekih 30-40m nadajući se da smo doneli pravu odluku. Dolazimo na parking Home centra i prva stvar koju videsmo je autobus Bečej prevoznika, koji je izgledao veoma staro i kao da će se raspasti svakog trenutka no unutra nije bilo tako loše. Upisali se, seli na svoja – prethodno rezervisana mesta i krenusmo na put dug 22-23 sata... Jedna od onih stvari koje mnogi ljudi ne razumeju i doživljavaju kao nešto veoma stresno i naporno je taj put do mesta gde bi trebalo konačno da se odmore. Taj put je takodje deo avanture i umesto nerviranja i negativne energije, potrebno je da odlučimo da nam on neće predstavljati prepreku da se konačno odmorimo kako smo zaslužili. Tako smo u putu igrali karte, pantomime, asocijacije, pričali, slušali muziku, prozivali ljude na granici i sve to je bilo praćeno beskonačno velikim brojem pokušaja da se namestimo kako treba, prvo glava do prozora, pa noge gore, pa noge dole, pa noge preko, pa noge iza, pa ruka da drži vilicu da ne pada dok spavam jer to izgleda SMEŠNO, pa jastuče, pa još jedno jastuče......i onda smo stigli konačno na trajekt... Vožnja trajektom je bila neprocenjivo iskustvo... Vetar u kosi, plavetnilo mora koje se prostire do krajnje vidne tačke, miris slane vode pomešan sa mirisom mazuta i goriva koje taj trajekt troši :/ Ukrcali smo se pešaka, a zatim se šetali po trajektu i gledali kako kreće... Dok su neki pokušavali da saznaju šifru za wifi, mi smo uživali praveći mentalne slike koje ćemo koristiti kada nam bude bilo teško u nekoj budućnosti i kada budemo pomislili da nam je potreban odmor. Te mentalne slike trošimo i posle nekog vremena moramo da pravimo nove...ili barem ja to tako vidim.  Ostrvo na vidikuuuu! Stigosmo u luku mesta Poros u Kefaloniji, pozdravismo se sa kapetanom i krenusmo mrtvi umorni ka smeštaju. U tom trenutku postane potpuno nebitno kako smeštaj izgleda, dokle god ima tuš i krevet. Medjutim, poneo nas je taj miris mora i potreba da ugasimo zagorelu želju za morskom vodom, staru nekima jednu, nekima 4 godine, pa brzo upadosmo u smeštaj gde smo konstatovali da je predivan, čist i prostran, sa veeeelikom terasom, istuširasmo se i krenusmo na plažuuuu. Plaža je lepa, mala i šljunkovita sve do ulaska u vodu odakle lagano kreće pesak koji se prostire do pučine i dalje. Ono što nisam napisala ranije, a smatram da je veoma bitno je to da se smrtno plašim vodenih životinja i biljaka – bukvalno svega što se nalazi u vodi, pa sam tako došla sa osmehom na plažu, namazala se, potrčala ka vodi i od jeze i straha zablokirala u samom plićaku, neznajući šta se krije dalje u dubini. Došao je ON, divan jedan dečko sa kim sam krenula na more, koga volim svim srcem, uhvatio me za ruku i rekao da se ne plašim, idemo zajedno. Krenula sam. Ušla do kolena. Zatim do struka i na kraju se potpuno potopila u vodu. Bilo je neverovatno kao i uvek. Jonsko more je divnoooo! Sve vreme sam gledala dole u noge, ne bih li videla neki trag života koji će me isterati iz vode, ali toga nije bilo... OK su ribe da se razumemo... Ribe, ribice, jata riba i to sve... Ali sve drugo FREAKS ME OUT MEEEN! Zaplivala sam u onoj divnoj vodi i plivala dok sunce nije bilo baš nisko. Konačno odmor!!! Na trajektu smo kupili paket preko agencije da obidjemo sa njima gomilu drugih plaža do kojih se stiže samo prevozom, previše su daleko da bi se išlo peške, pa je kasnije tog dana vodič došao i okačio plan za one koji su kupili taj paket i dobili narukvicu. Presrećni, tog dana nismo mogli da se uspavamo, nego smo se slikali, išli da prošetamo, seli u restoran, pojeli po giros i kasnije se uhvatili za ruke i udahnuli onako duboko, jer smo zajedno na mestu koje se od samog početka pokazalo kao divno. Sledeći dani su prošli u veoma sličnoj rutini: spavaš, probudiš se, doručkuješ, popiješ kafu, proveriš da li se sve osušilo od prethodnog dana, napraviš sendviče za sledeći dan, spakuješ se i kreneš na bus koji te vodi svaki dan na drugu plažu, sunčaš se, kupaš se, zaspeš na plaži, neko te probudi jer hrčeš, pojedeš sendviče, popiješ sve što možeš da popiješ, odigraš par partija remija, odigraš jednu partiju jamba i IZGUBIŠ PONOVO, osušiš se pre polaska nazad, sedneš na bus, vratiš se u apartman, baciš tuš, jedeš, šetaš, igraš se ili gledaš film i opet sve ispočetka. Plaže na kojima smo bili su Skala – plaža koja je potpuno šljunkovita, nema ništa naročito, bili su veći talasi, duvao je jak vetar sve do 14h, da bi nam kasnije u povratku iz skale rekli da nekada ima meduza tamo...aaaaaa... Sledeća plaža na kojoj smo bili je bila plaža Makris Gialos ili kako je svi drugi zovu Costa Costa jer se tako zove veeeeeliki bar koji se nalazi na njoj, u mestu Lassi. To je bukvalno najlepša plaža koju sam videla u životu... Suncobrani su van sezone bili od 8-15e, zavisi koji red i kakvi suncobrani. Pesaaaak!! Nije bilo talasa, savršen dan! Tu smo se dobacivali loptom, plivali i tu sam prvi put zaronila sa maskom i perajima. OMG KAKAV OSEĆAJ! Možda zvučim kao neko detence ili kao da je trebalo to da doživim mnogo ranije, ali da tu nije bio ON, ništa ne bi bilo isto! Sledeća na redu je bila plaža Antisamos, na kojoj bukvalno mogu da kažem da sam delimično prevazišla strah od svega što se nalazi u vodi. Antisamos na grčom znači ''bez dna'', a to je zbog toga što je plaža napravljena veštački, tako što su nasuli male bele kamenčiće dužine oko 3km. Na toj plaži se nalazi restoran/bar gde se ležaljke ne plaćaju (van sezone) i plaža je takva da taj divan beli šljunak ide u dubinu sve do jednog trenutka, nakon čega je provalija ka dubini i dnu mora na tom mestu. To znači da kada bismo ušli u vodu, već posle 2 metra je postajalo doboko toliko da ne može da se stoji. Kada bi plivali dalje, ispod nas ne bi bilo ništa osim teget nijanse vode i jata riba koje plivaju sa nama. Ta plaža mi je bukvalno otvorila nove vidike. Vodič je rekao da ponesemo dušeke jer nema talasa kako je i bilo, da ponesemo maske i peraja ako volimo da ronimo jer je toliko životinjskog sveta i sve je bilo tako kako je rekao... Životinjski svet je pre svega značio ribe od 3cm pa sve do 20cm veličine koje plivaju u jatima. Sad zamislite ovu sliku: Teget boja vode kada gledate ka pučini, zaronili ste, nosite jarko žuta peraja kao potpuni kontrast tom plavetnilu, imate masku i disaljku i gledate oko sebe a pored vas se odjednom stvorilo jato riba koje gledaju u vas i bez mnogo straha plivaju sa vama. Nešto najlepše što sam ikada videla. Ribe, plavo sive boje, pa onda male sive od 3cm koje plivaju u jatu koje izgledaju kao da je neko ispalio 200 metaka direktno oko vas, male crveno – žute ribe koje stalno nešto rade i imaju posla po dnu :D Predivno!!! Bye bye strahčino! Ovo je nešto novo i želim da istražujem dalje i dublje! Kada biste otkucali na netu ostrvo Kefalonia i najlepše plaže, prva plaža koja bi izašla bi bila plaža Myrthos koja je proglašena za jednu od najlepših plaža na svetu... Kako ona izgleda? Sa vidikovca tj vrha tih stena ispod kojih se nalazi, ona izgleda kao prelepa plaža sa svetlo, svetlo plavom nijansom koja se proteže nekih 10m od ulaska u vodu. A kako ona izgleda sa plaže? Ništa specijalno. To je samo belo kamenje koje čini da ta plaža izgleda kao da je plićak ''do polovine mora'', a u stvari je posle 4m već veoma duboko i ne može da se stoji. Tu su nas sačekali baš, baš veliki talasi i da nije bilo njih da se zezamo i skačemo sa njima, verovatno bi se opasno smorili. Sa leve strane te plaže nalazi se mala 'pećina' koju je napravila voda, pa smo se tamo slikali par puta i to je to.. Dalje smo nastavili na plažu XI ili Ksi, koja je poznata po tome što se na njoj nalazi sitni pesak crveno-braonkaste boje i stena koju čini glina koja je lekovita. Kažu da treba da se mažemo 3 puta i svaki put kada se stvrdne, da isperemo to sa sebe u vodi. Divan osećaj, divna plaža, šteta što nam je trebalo 2h do nje, to je ubilo čar i nikakvo lekovito blato nije moglo da ga povrati. Tamo smo uzeli koji grumen sa te stene da ponesemo kući ako zatreba i krenuli na put nazad. Pored tih svih plaža, u planu je bio obilazak grada Argostoli, što je ujedno i glavni grad Kefalonije. Dok Kefalonija broji oko 800km kvadratnih, Argostoli je glavni grad sa oko 15.000 stanovnika i prostire se na oko 160km kvadratnih. Taj grad smo obišli noću, jer je bio u planu odlazak u neki koktel bar i ostajanje do kasno u noć. Nakon šetnje pored luke, prelaska mostića i šetnje kroz glavne ulice, zaključak je da je grad zaista vredno obići, to je jedno živo mesto, na kom smo svi bili šokirani količinom dečije graje, i generalno dece koja su se tako slatko igrala svuda oko nas, bez glupavih smartfona. Vodič nam je pokazao da postoji mnogo muzeja, pozorište, upravna zgrada, pričao nam je o tome kako je veliki razoran zemljotres 1953. godine razorio celo ostrvo i sravnio ga sa zemljom pa su od raznih donacija skupili pare za izgradnju svega iznova po uzoru na prethodne razorene gradjevine, rekao nam je i za jedinu kuću koja je preživela taj zemljotres na celom ostrvu, kao i da na ostrvu postoji svega 2 semafora. Keflonija je bila na udaru razornih zemljotresa 1867., 1953., i 1990. godine.  Drugi po veličini gradova u okrugu Kefalonija je gradić Liksuri, koji je tokom tih zemljotresa mnogo puta bivao uzdignut iznova, pa je poslednje izdanje koje smo mi gledali tokom obilaska veoma podsećalo na kuće u Veneciji, jer su pratili Venecijanski stil izgradnje sa stubovima koji drže terase i balkone na gornjim spratovima. Liksuri se prostire na oko 140km kvadratnih i ima negde oko 10.000 stanovnika. Za kraj naše ostrvske avanture, obišli smo Poros, koji ima veoma mnogo restorana, pravo je penzionersko mesto, nema klubova, ima jedan bar koji radi celu noć, ima nekoliko hotela koji gledaju na plažu i nalaze se na samoj plaži. Seli smo u restoran jednog hotela sa bazenom na levoj strani obale u Porosu, ali smo čekali da budemo usluženi nekih 20 minuta, i kada smo videli da će radije uslužiti sve druge goste pre nas, ustali smo i izašli. Posle toga smo seli na mesto kome sam zaboravila ime (komplikovano je) gde smo bili usluženi kao carevi.  Ugostitelja ima raznih... Ima onih koji će ti prodati i salvetu ako treba, ima onih veoma gostoprimivih, toliko da ti bude neprijatno, ima i onih skromnih kod kojih se najradije vraćamo, a ima i onih koji su pravi mrgudi. Šetali smo tako i videli sve one vile koje su nam bile ponudjene na samom početku, pa tako mogu slobodno da kažem da smo doneli najbolju moguću odluku, jer je Zanza front view pogled na 1,5m plaže i sivilo koje se prostire u daljinu – ništa specijalno, Zanza ostale sobe imaju minijaturne terase i ne baš tako romantične sobe; Makedonija je potpuno old fashion mesto, koje ima pogled na kanal i sobe okrenute ka bučnom mostiću koji prelazi taj kanal; Dok je Alkioni obojen preslatkim roze, ljubičasto, plavim nijansama, ima tako romantične sobe i velike terase i u prizemlju se nalazi pekara, pa se tako oko 3 ujutro oseća onaj predivan miris peciva. Što se tiče puteva, nikakooooo se ne bih usudila da idem negde kolima, jer su putevi toliko loši, nepraktični, mnogo mrtvih uskih krivina, kao da su svi pravili put gde su hteli i gde je to njima odgovaralo. Mi smo još putovali svuda autobusom, pa je vozač morao da izmišlja metode kojima će se spustiti nekim jezivo uskim krivinama, nekon čega bi dobio aplauz svaki put. Sećam se da sam pre polaska pitala na nekoj grupi na FB-u da li postoji rent a car ili rent a scuter ili rent a bike u Porosu, ali posle toga bi bilo rent a mrtvački sanduk, tako da smo doneli pravu odluku za prvi put na ostrvu... Zakintos je na ostrvu pored nas, bukvalno smo mahali jedni drugima. Postoje kruzeri koji idu do njega svakog dana i taj put je oko 35eura van sezone, pa obiđu neke lepe plaže. Sledeće godine, planiramo i to. Životinje moram da spomenem. Uzevši u obzir to da se na ostrvu nalazi jeziva količina mačaka, postavili smo to famozno pitanje: Da li su one bile prve tu, ili mi? Ipak je to zemlja Bogova, zar ne? :D Sve u svemu, boravak na Kefaloniji je bio pravi odmor i pravo osveženje koje bih svima preporučila, ako možete da birate, putujte avionom, mnogo je lakše naravno, ne očekujte žurke, ali očekujte divno vreme, divno Jonsko more i mnogo dobre energije.
    Sep 22, 2018 1350
  • 21 Jan 2017
    Od kako sam se samoproglasila aktivistkinjom za borbu protiv onih koji ne vole matematiku, počela sam da razmišljam o potencijalnim argumentima kojima bih se ''borila'' protiv njih. I tako bih u regularnom, svakodnevnom životu pronalazila razne situacije u kojima sam bila presrećna što sam znala matematiku jer mi je to znanje pomoglo da pristupim problemu/situaciji iz pravog ugla. Ovo se pre svega odnosi na građenje strukture rešavanja problema, hijerarhije iliti reda vožnje kojim se stvari dešavaju. Verovali ili ne, razne oblasti koje smo svi nekada radili u osnovnoj ili srednjoj školi su u stvari napravljene kako bi u našim mozgovima uspostavile jedan stabilan logički sled okolnosti koji bi nas doveo do ispravnog rešenja. Te oblasti ne postoje samo da bi nam zakomplikovale život ili kako bi nekim Ajnštajnima iz NASA-e pomogle da lansiraju raketu, već da bi nas 'vaspitale' podsvesno da određene radnje obavljamo po određenom redosledu. Evo jedne zagonetke: Ako imaš u kutiji samo jednu šibicu i ulaziš u mračnu sobu u kojoj se nalaze: petrolejka, plinska svetiljka i peć na drva, šta ćeš prvo zapaliti?  Ili: U 3 noću te budi zvonjava na vratima. Došli su ti pijani prijatelji i gladni su. Imas čips, ajvar, džem i paštetu. Šta ćeš prvo da otvoriš? Prva zagonetka je laka i verovatno znate odgovor, ali na drugu 99% ljudi da pogrešan odgovor. Razlog zašto sam toliko odlučna da pišem ove tekstove o tome koliko i zašto volim matematiku jer zato što kada se tokom običnog dana nađem u situaciji da mi zatreba logika, nasmejem se i pomislim kako mi život ne bi bio podjednako sladak da se ne nađem u tim situacijama kada se nasmejem. Kada pogledate malo bolje, pogledajte koliko puta ste u toku jednog dana rešili jednačine sa dve, tri četiri nepoznate, integrale, izvode... Evo tih nekih situacija kroz tipičan običan dan: Probudio me je budilnik. Naravno da bih videla gde se nalazim pre nego što sam ga ugasila prvo sam otvorila oči. Onda sam ugasila budilnik. S obzirom da stalno menjam vreme alarma, pogledala sam koliko je u stvari sati. Preračunala koliko mi vremena treba još da spavam i skapirala da nemam više vremena za spavanje. Ustala sam i otišla u wc da operem zube. Obukla se, smućkala kafu, napunila torbu kojekakvim potrepštinama i krenula ka gradu. Nakon što sam završila sa obavezama, vratila sam se kući. Trebalo je da očistim celu kuću – veliko spremanje. Zamislite mene kako pravim plan za veliko spremanje: Presvlačim se, stavljam maramu oko glave da mi ne bi kapao znoj u oči, ređam hemijska sredstva po hronološkom redu kako ću koje da koristim, da kasnije ne bih mnogo razmišljala, stavljam gumene žute rukavice na ruke, zauzimam supermen pozu sa pesnicama na bokovima, uzdišem duboko i krećem u akciju. Presvlačenje posteljine – Ljudi moji, ovo je mozgalica i po. Kako okrenuti čaršav za jorgan tako da kada ga okreneš na tu stranu, možeš da uhvatiš sam jorgan da ispravna strana čaršava za jorgan bude napolju, a druga (unutrašnja) unutra. :D Palim veš mašinu Brisanje prašine – jer ona pada na pod. Kada bih prvo usisavala, pa brisala prašinu, to ne bi imalo smisla jer bi onda opet ta zanemarljivo mala količina prašine pala na pod i napravila dovoljan talog da se na nju neometano u zanemarljivo malom vremenskom rastojanju nataloži druga količina prašine sve dok ta količina prašine postane nezanemarljivo mala i onda Jovo nanovo. Usisavanje Brisanje podova – nakon usisavanja, kako bi se eventualni tragovi ili mrlje koje su se osušile skinuli. Luftiranje – od svih silnih hemija i svega Nakon ovako opuštenog dana bih sela popričala sa mojima, pogledala neku seriju, popila čaj i utonula u san.  ------------------------------- Dok nama matematičarima neke radnje nekad ne zvuče logično isto tako nekim filolozima, srpsko-jezičarima neke nebulozne štamparske greške paraju uši. Trebaš, trebam, trebamo, trebate = trebalo je!!! Bi ćeš = bićeš Ne moj = nemoj Downloadovanje = skidanje datoteke i skladištenje na kompjuter Forwardovanje = prosleđivanje Apdejtovanje = ažuriranje ITD itd itd...omg itd Vratimo se na moj tipičan dan. Kako bi on izgledao da ne postoji logičan sled okolnosti? Pa da vidimo...: Probudila me je posteljina. Naravno da bih videla gde se nalazim, obrisala sam prašinu, zatim sam se vratila kući i ugasila budilnik. Onda sam počela da usisavam čaj i prala zube hemijskim sredstvima. Sortirala sam hronološki sve veš mašine jer sam onda znala koliko mi je vremena ostalo da spavam gledajući seriju. Napunila sam torbu smućkanim kafama, udahnula duboko i obrisala pod.  --------------------------- Stvarno je svejedno da li ćete pogledati prvo levo ili desno, ako ne prelazite ulicu (U Evropi ili na Novom Zelandu) Setite se da je matematika grana filozofije i da neke radnje za koje svesno mislimo da su glupe, podsvesno nas grade kao racionalna, pametna bića. :D
    1419 Objavio/la D Boyanna
  • Od kako sam se samoproglasila aktivistkinjom za borbu protiv onih koji ne vole matematiku, počela sam da razmišljam o potencijalnim argumentima kojima bih se ''borila'' protiv njih. I tako bih u regularnom, svakodnevnom životu pronalazila razne situacije u kojima sam bila presrećna što sam znala matematiku jer mi je to znanje pomoglo da pristupim problemu/situaciji iz pravog ugla. Ovo se pre svega odnosi na građenje strukture rešavanja problema, hijerarhije iliti reda vožnje kojim se stvari dešavaju. Verovali ili ne, razne oblasti koje smo svi nekada radili u osnovnoj ili srednjoj školi su u stvari napravljene kako bi u našim mozgovima uspostavile jedan stabilan logički sled okolnosti koji bi nas doveo do ispravnog rešenja. Te oblasti ne postoje samo da bi nam zakomplikovale život ili kako bi nekim Ajnštajnima iz NASA-e pomogle da lansiraju raketu, već da bi nas 'vaspitale' podsvesno da određene radnje obavljamo po određenom redosledu. Evo jedne zagonetke: Ako imaš u kutiji samo jednu šibicu i ulaziš u mračnu sobu u kojoj se nalaze: petrolejka, plinska svetiljka i peć na drva, šta ćeš prvo zapaliti?  Ili: U 3 noću te budi zvonjava na vratima. Došli su ti pijani prijatelji i gladni su. Imas čips, ajvar, džem i paštetu. Šta ćeš prvo da otvoriš? Prva zagonetka je laka i verovatno znate odgovor, ali na drugu 99% ljudi da pogrešan odgovor. Razlog zašto sam toliko odlučna da pišem ove tekstove o tome koliko i zašto volim matematiku jer zato što kada se tokom običnog dana nađem u situaciji da mi zatreba logika, nasmejem se i pomislim kako mi život ne bi bio podjednako sladak da se ne nađem u tim situacijama kada se nasmejem. Kada pogledate malo bolje, pogledajte koliko puta ste u toku jednog dana rešili jednačine sa dve, tri četiri nepoznate, integrale, izvode... Evo tih nekih situacija kroz tipičan običan dan: Probudio me je budilnik. Naravno da bih videla gde se nalazim pre nego što sam ga ugasila prvo sam otvorila oči. Onda sam ugasila budilnik. S obzirom da stalno menjam vreme alarma, pogledala sam koliko je u stvari sati. Preračunala koliko mi vremena treba još da spavam i skapirala da nemam više vremena za spavanje. Ustala sam i otišla u wc da operem zube. Obukla se, smućkala kafu, napunila torbu kojekakvim potrepštinama i krenula ka gradu. Nakon što sam završila sa obavezama, vratila sam se kući. Trebalo je da očistim celu kuću – veliko spremanje. Zamislite mene kako pravim plan za veliko spremanje: Presvlačim se, stavljam maramu oko glave da mi ne bi kapao znoj u oči, ređam hemijska sredstva po hronološkom redu kako ću koje da koristim, da kasnije ne bih mnogo razmišljala, stavljam gumene žute rukavice na ruke, zauzimam supermen pozu sa pesnicama na bokovima, uzdišem duboko i krećem u akciju. Presvlačenje posteljine – Ljudi moji, ovo je mozgalica i po. Kako okrenuti čaršav za jorgan tako da kada ga okreneš na tu stranu, možeš da uhvatiš sam jorgan da ispravna strana čaršava za jorgan bude napolju, a druga (unutrašnja) unutra. :D Palim veš mašinu Brisanje prašine – jer ona pada na pod. Kada bih prvo usisavala, pa brisala prašinu, to ne bi imalo smisla jer bi onda opet ta zanemarljivo mala količina prašine pala na pod i napravila dovoljan talog da se na nju neometano u zanemarljivo malom vremenskom rastojanju nataloži druga količina prašine sve dok ta količina prašine postane nezanemarljivo mala i onda Jovo nanovo. Usisavanje Brisanje podova – nakon usisavanja, kako bi se eventualni tragovi ili mrlje koje su se osušile skinuli. Luftiranje – od svih silnih hemija i svega Nakon ovako opuštenog dana bih sela popričala sa mojima, pogledala neku seriju, popila čaj i utonula u san.  ------------------------------- Dok nama matematičarima neke radnje nekad ne zvuče logično isto tako nekim filolozima, srpsko-jezičarima neke nebulozne štamparske greške paraju uši. Trebaš, trebam, trebamo, trebate = trebalo je!!! Bi ćeš = bićeš Ne moj = nemoj Downloadovanje = skidanje datoteke i skladištenje na kompjuter Forwardovanje = prosleđivanje Apdejtovanje = ažuriranje ITD itd itd...omg itd Vratimo se na moj tipičan dan. Kako bi on izgledao da ne postoji logičan sled okolnosti? Pa da vidimo...: Probudila me je posteljina. Naravno da bih videla gde se nalazim, obrisala sam prašinu, zatim sam se vratila kući i ugasila budilnik. Onda sam počela da usisavam čaj i prala zube hemijskim sredstvima. Sortirala sam hronološki sve veš mašine jer sam onda znala koliko mi je vremena ostalo da spavam gledajući seriju. Napunila sam torbu smućkanim kafama, udahnula duboko i obrisala pod.  --------------------------- Stvarno je svejedno da li ćete pogledati prvo levo ili desno, ako ne prelazite ulicu (U Evropi ili na Novom Zelandu) Setite se da je matematika grana filozofije i da neke radnje za koje svesno mislimo da su glupe, podsvesno nas grade kao racionalna, pametna bića. :D
    Jan 21, 2017 1419
  • 21 Jan 2017
    ''Dobar dan profesore!'' -         ''E zdravo. Sedi tu sačekaj samo malo.'' Posle pet minuta buljenja u ekran kaže: ''E gde smo...šta smo...a da, ti si došla da popraviš osmicu kod mene iz elektrotehnike, jel tako?'' ''Tako je! Jedva čekam, mnogo sam učila.'' -         ''E pa znaš kako, mislim da ipak ne može više od osam, znaš...nije dobro ovo...'' (otvara moju ispitnu svesku i pokazuje prstom na zadatak) ''...ovo nije metod koji sam ja vama pokazivao.'' ''Kako nije? Ja sam ovaj zadatak učila iz sveske, nisam imala drugi način nego Vaš, sa predavanja.'' -        ''Ne, ne ovo nije način na koji sam ja predavao.'' Vadim svesku koju sam ponela za svaki slučaj, tražim taj zadatak, otvaram, stavljam je na njegov sto. -        ''Ne, ovo nije ono što sam ja radio, ne znam šta, ali ovo si ti nešto pogrešno radila sama.'' Zbunjeno gledam u njega, gledam u kolegu koji sedi u tom kabinetu, takođe čekajući svoj deo usmenog ispita. Kolega kome sam ja objašnjavala tu istu elektrotehniku par sati pred ispit. Kolega gleda u mene i mršti se u fazonu, nemam pojma o čemu pričate. ''Ali ne razumem profesore...već 3 puta izlazim na ispit, pokušavajući da popravim 8 na 10 i Vi ne želite ni da me pitate... Evo pitajte me nešto, bilo šta... Sećate se kad ste me prošli put pitali šta je magnetni fluks i sve o njemu... E pa ovog puta sam čitala o ogledima sa usamljenom metalnom konturom koja provodi struju i oko sebe pravi magnetni fluks, kako bih mogla više da odgovorim na to pitanje, zbog čega je to magnetno polje homogeno i gde su te linije koje nemaju ni početak ni kraj i zbog čega...'' -        ''Znam ja da si ti uporna, i veruj mi upornost se ceni, ali ja tebi neću dati 10.'' Kolega uskače: ''Profesore zašto maltretirate koleginicu?'' -        ''Vi se ne mešajte!'' Opa, pa on zna da persira. ''Ali ne razumem profesore... Jel Vi imate neki problem samnom, jel sam ja Vas nekako uspela da uvredim nečime?'' -        ''Znaš, ja tebe ne razumem, tako si lepa, plava, mlada devojka, koja umesto da se uda i pravi decu, ti učiš ovaj fakultet koji nije za tebe. Znaš, ti ne pripadaš ovde...'' Meni kreću suze na oči... Ne verujem šta slušam! Kolega me gleda, u fazonu 'nemoj, nije vredno'... -        ''Ne može 10.'' Počinjem da grcam od besa i suza i sve vreme pokušavam da se suzdržim, jer želim da ispadnem hrabra, da ne padnem toliko nisko da plačem u kabinetu profesora šoviniste, ali ne uspevam. Uzimam index, panično pakujem stvari, razmišljam o kolegi koji se zauzeo za mene i koga je sada profa verovatno uzeo za zub i neće ga pustiti da prođe, a šteta, baš sam mu lepo sve objasnila... Uspevam nekako da izgovorim ''Onda 8. Doviđenja!'' i napuštam njegov kabinet jednom za svagda. Krijem lice rukama od ostalih ljudi sa fakulteta, dok trčećim korakom odlazim do wc-a. Ulazim, zaključavam se i pucam! Posle 20 minuta uspevam da se utešim rečenicom da je do njega, a ne do mene i izlazim u hodnik. Ispred fakulteta srećem kolegu koji je polagao samnom, kome sam ja objašnjavala, koji puši cigaru i smeška se. Prilazim...Pitam ga kako je prošao, šta je dobio... Kaže: ''8, nije me ni pitao.'' STOP   Recimo da smo zamrzli poslednju scenu u kojoj moj kolega meni izgovara sudbodonosnu rečenicu odozgo. Sad zamislite kako se sve ovo premotava unazad sve do trenutka kada meni profesor kaže: ''Ne može 10.'' PLAY ''Ne može 10.'' Evo šta je trebalo da kažem: -        ''Kako to mislite ne može 10??? Jel to zato što sam lepa, plava, devojka, koja je odlučila da ne bude nečija žena ili nečija majka sa 20 godina, već da upiše težak fakultet i izbori se za svoja prava kao lepša manjina i izgradi sebi budućnost kakvu sama želim, a ne kakvu moj muž želi za mene??? Jel to zato što sam Vam već dokazala koliko mogu da budem uporna prijavljujući ispit i ispočetka učeći sve kako bih dobila više – što i zaslužujem? Da li zato birate da mi ne persirate? Da li mi se svaki put iza leđa smejete kada odem iz Vašeg kabineta misleći kako sam naivna i lakoverna što se džabe trudim? Da li uživate u tome? Da li Vam je sujeta toliko pojela zdrav razum?? Umesto da budete profesor o kome ću sutra sa zadovoljstvom pričati svojoj deci, kako me je motivisao da učim, Vi ste izabrali da budete najveći seronja koga se verovatno neću sećati za koju godinu? Umesto da nas motivišete, Vi birate da nas gazite jer Vam to ego govori da treba da radite. E pa neka Vam je na savesti moja osmica velika kao desetka. Ja sam barem položila. Žao mi je, ali Vi profesore, ste pali!''  
    992 Objavio/la D Boyanna
  • ''Dobar dan profesore!'' -         ''E zdravo. Sedi tu sačekaj samo malo.'' Posle pet minuta buljenja u ekran kaže: ''E gde smo...šta smo...a da, ti si došla da popraviš osmicu kod mene iz elektrotehnike, jel tako?'' ''Tako je! Jedva čekam, mnogo sam učila.'' -         ''E pa znaš kako, mislim da ipak ne može više od osam, znaš...nije dobro ovo...'' (otvara moju ispitnu svesku i pokazuje prstom na zadatak) ''...ovo nije metod koji sam ja vama pokazivao.'' ''Kako nije? Ja sam ovaj zadatak učila iz sveske, nisam imala drugi način nego Vaš, sa predavanja.'' -        ''Ne, ne ovo nije način na koji sam ja predavao.'' Vadim svesku koju sam ponela za svaki slučaj, tražim taj zadatak, otvaram, stavljam je na njegov sto. -        ''Ne, ovo nije ono što sam ja radio, ne znam šta, ali ovo si ti nešto pogrešno radila sama.'' Zbunjeno gledam u njega, gledam u kolegu koji sedi u tom kabinetu, takođe čekajući svoj deo usmenog ispita. Kolega kome sam ja objašnjavala tu istu elektrotehniku par sati pred ispit. Kolega gleda u mene i mršti se u fazonu, nemam pojma o čemu pričate. ''Ali ne razumem profesore...već 3 puta izlazim na ispit, pokušavajući da popravim 8 na 10 i Vi ne želite ni da me pitate... Evo pitajte me nešto, bilo šta... Sećate se kad ste me prošli put pitali šta je magnetni fluks i sve o njemu... E pa ovog puta sam čitala o ogledima sa usamljenom metalnom konturom koja provodi struju i oko sebe pravi magnetni fluks, kako bih mogla više da odgovorim na to pitanje, zbog čega je to magnetno polje homogeno i gde su te linije koje nemaju ni početak ni kraj i zbog čega...'' -        ''Znam ja da si ti uporna, i veruj mi upornost se ceni, ali ja tebi neću dati 10.'' Kolega uskače: ''Profesore zašto maltretirate koleginicu?'' -        ''Vi se ne mešajte!'' Opa, pa on zna da persira. ''Ali ne razumem profesore... Jel Vi imate neki problem samnom, jel sam ja Vas nekako uspela da uvredim nečime?'' -        ''Znaš, ja tebe ne razumem, tako si lepa, plava, mlada devojka, koja umesto da se uda i pravi decu, ti učiš ovaj fakultet koji nije za tebe. Znaš, ti ne pripadaš ovde...'' Meni kreću suze na oči... Ne verujem šta slušam! Kolega me gleda, u fazonu 'nemoj, nije vredno'... -        ''Ne može 10.'' Počinjem da grcam od besa i suza i sve vreme pokušavam da se suzdržim, jer želim da ispadnem hrabra, da ne padnem toliko nisko da plačem u kabinetu profesora šoviniste, ali ne uspevam. Uzimam index, panično pakujem stvari, razmišljam o kolegi koji se zauzeo za mene i koga je sada profa verovatno uzeo za zub i neće ga pustiti da prođe, a šteta, baš sam mu lepo sve objasnila... Uspevam nekako da izgovorim ''Onda 8. Doviđenja!'' i napuštam njegov kabinet jednom za svagda. Krijem lice rukama od ostalih ljudi sa fakulteta, dok trčećim korakom odlazim do wc-a. Ulazim, zaključavam se i pucam! Posle 20 minuta uspevam da se utešim rečenicom da je do njega, a ne do mene i izlazim u hodnik. Ispred fakulteta srećem kolegu koji je polagao samnom, kome sam ja objašnjavala, koji puši cigaru i smeška se. Prilazim...Pitam ga kako je prošao, šta je dobio... Kaže: ''8, nije me ni pitao.'' STOP   Recimo da smo zamrzli poslednju scenu u kojoj moj kolega meni izgovara sudbodonosnu rečenicu odozgo. Sad zamislite kako se sve ovo premotava unazad sve do trenutka kada meni profesor kaže: ''Ne može 10.'' PLAY ''Ne može 10.'' Evo šta je trebalo da kažem: -        ''Kako to mislite ne može 10??? Jel to zato što sam lepa, plava, devojka, koja je odlučila da ne bude nečija žena ili nečija majka sa 20 godina, već da upiše težak fakultet i izbori se za svoja prava kao lepša manjina i izgradi sebi budućnost kakvu sama želim, a ne kakvu moj muž želi za mene??? Jel to zato što sam Vam već dokazala koliko mogu da budem uporna prijavljujući ispit i ispočetka učeći sve kako bih dobila više – što i zaslužujem? Da li zato birate da mi ne persirate? Da li mi se svaki put iza leđa smejete kada odem iz Vašeg kabineta misleći kako sam naivna i lakoverna što se džabe trudim? Da li uživate u tome? Da li Vam je sujeta toliko pojela zdrav razum?? Umesto da budete profesor o kome ću sutra sa zadovoljstvom pričati svojoj deci, kako me je motivisao da učim, Vi ste izabrali da budete najveći seronja koga se verovatno neću sećati za koju godinu? Umesto da nas motivišete, Vi birate da nas gazite jer Vam to ego govori da treba da radite. E pa neka Vam je na savesti moja osmica velika kao desetka. Ja sam barem položila. Žao mi je, ali Vi profesore, ste pali!''  
    Jan 21, 2017 992