Pretraži blogove
Kategorije
Chupko Chupavi 's Entries
25 blogs
-
Ova priča mogla bi da počne kao i sve bajke.. bilo je to u jednoj divnoj zemlji gde su (skoro) svi živeli opušteno i mirno, i gde se vodilo računa o onim pravim vrednostima koje čuvaju osmehe. Da, zaista je to bila jedna divna zemlja, kao iz bajke.....U tom slatkom vremenu kada smo otkrivali prve (prave) lepote sveta u kom živimo, NEKO bi se uvek postarao da, nekim čudnim spletom okolnosti, do nas uvek dođu one prave informacije, baš ono što nam je u tom momentu najviše i trebalo. Možda je ovde, u stvari, najvažnije istaći da u to vreme nije bilo Interneta i sličnih mogućnosti masovnog trošenja vremena, a još se nisu razvile (ili bar nama nisu bile dostupne) šeme za masovno zaglupljivanje, kojih danas ima u ogromnim količinama (najbolji primer su upravo kompjuterske igrice). Verovali ili ne, knjige smo tada zaista čitali... a pravo blago bile su one na granici zabranjenog... one koje su nam otvarale neke nove puteve saynanja.. tako bi se na stolu u učionici "slučajno" zadesila jedna knjiga koja pocinje pricom o pčelicama i cveću, a završava jako ozbiljnim temama odnosa između muskarca i žene. Puno godina kasnije, Vudi Alen je naslov te knjige upotrebio za jedan od sovjih najboljih filmova. U pitanju je naravno, "Sve što ste želeli da ssaznate a niste imali koga da pitate (o sexu)". Knjiga je išla od ruke do ruke, svi smo je nekako pročitali u jednom dahu.... a onda je, par nedelja kasnije.. isto tako slučajno, jednog dana na istom mestu osvanula "Mala ilustrovana kožna venerologija", knjiga posle koje smo svi bukvalno prali ruke, koliko je uverljivo bilo to što je opisivala. Sve u svemu, taj NEKO nam je lepo rekao... Klinci.. evo KAKO, ali evo i šta može da vas snađe ako ne budete pazili... I taj NEKO je znao šta radi, čim autor ovog teksta i dan danas pamti te detalje... Međutim, to je samo uvod u priču.. jednog dana, umesto umesto profesorke matematike (bila je bolesna), na vratima učionice pojavila se profesorka biologije. Svi smo je znali kao sjajnu osobu, majku blizanaca iz susednog odeljenja. Sama njena pojava bila je čudna, a posebno je čudno bilo što je sve devojčice iz odeljenja poslala u park, a nas, decake, zadržala na času... Rekla je.. "devojčice danas odmaraju, a mi ćemo se baviti enterijerima...." i iz tašne izvukla čekić i malu kutiju. Zatim nam je objasnila da i zidovi imaju dušu i da im treba pokloniti pažnju... Naš smeh je prekinula molbom da svi ustanemo, priđemo zidu i da isti taj zid učionice poljubimo...Totalni šok... ali osmeh omiljene profesorke nije dao prostora za diskusiju, te mi svi od reda poljubiismo zid. Pošto smo u povratku u klupe podrugljivo komentarisali strast koju su određeni likovi ispoljili ovim činom, profesorka nas je poslala da ovog puta isti taj zid pomilujemo.... Moram priznati da se i dan danas sećam svih tih faca.... seli smo bez reči, totalno zbunjeni... A onda je profesorka uzela čekić, pozvala jednog Pecu i dala mu čekić i jedan ekser u ruke. Peca je trebao da zakuca ekser u zid. Pokušajte samo da zamislite njegovu zblanutu facu dok je to radio, a mi onako, sa rebusom u glavi, sve to nemo posmatrali... Profesorka je zatim prišla... i izvukla ekser iz zida.... Vratila se za katedru... nasmešila se..... i rekla... "Deco, da li se negde vidi da ste ljubili zid? A ova rupa zauvek ostaje... Zid je zid... a devojčice su mnogo, mnogo nežnije ... čuvajte ih, mazite i ljubite, ali neke stvari nikad ne dozvolite....... čas je završen, devojčiče vas čekaju... " Zatim se okrenula.. i otišla iz pravo u legendu. Domaći zadatak koji nam je dala, trajao je.. i trajaće dugo... Jedan deo tog zadatka je i ova priča... Dečaci.... čuvajte devojčice, njihov osmeh čini ovaj svet lepim...2783 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Ova priča mogla bi da počne kao i sve bajke.. bilo je to u jednoj divnoj zemlji gde su (skoro) svi živeli opušteno i mirno, i gde se vodilo računa o onim pravim vrednostima koje čuvaju osmehe. Da, zaista je to bila jedna divna zemlja, kao iz bajke.....U tom slatkom vremenu kada smo otkrivali prve (prave) lepote sveta u kom živimo, NEKO bi se uvek postarao da, nekim čudnim spletom okolnosti, do nas uvek dođu one prave informacije, baš ono što nam je u tom momentu najviše i trebalo. Možda je ovde, u stvari, najvažnije istaći da u to vreme nije bilo Interneta i sličnih mogućnosti masovnog trošenja vremena, a još se nisu razvile (ili bar nama nisu bile dostupne) šeme za masovno zaglupljivanje, kojih danas ima u ogromnim količinama (najbolji primer su upravo kompjuterske igrice). Verovali ili ne, knjige smo tada zaista čitali... a pravo blago bile su one na granici zabranjenog... one koje su nam otvarale neke nove puteve saynanja.. tako bi se na stolu u učionici "slučajno" zadesila jedna knjiga koja pocinje pricom o pčelicama i cveću, a završava jako ozbiljnim temama odnosa između muskarca i žene. Puno godina kasnije, Vudi Alen je naslov te knjige upotrebio za jedan od sovjih najboljih filmova. U pitanju je naravno, "Sve što ste želeli da ssaznate a niste imali koga da pitate (o sexu)". Knjiga je išla od ruke do ruke, svi smo je nekako pročitali u jednom dahu.... a onda je, par nedelja kasnije.. isto tako slučajno, jednog dana na istom mestu osvanula "Mala ilustrovana kožna venerologija", knjiga posle koje smo svi bukvalno prali ruke, koliko je uverljivo bilo to što je opisivala. Sve u svemu, taj NEKO nam je lepo rekao... Klinci.. evo KAKO, ali evo i šta može da vas snađe ako ne budete pazili... I taj NEKO je znao šta radi, čim autor ovog teksta i dan danas pamti te detalje... Međutim, to je samo uvod u priču.. jednog dana, umesto umesto profesorke matematike (bila je bolesna), na vratima učionice pojavila se profesorka biologije. Svi smo je znali kao sjajnu osobu, majku blizanaca iz susednog odeljenja. Sama njena pojava bila je čudna, a posebno je čudno bilo što je sve devojčice iz odeljenja poslala u park, a nas, decake, zadržala na času... Rekla je.. "devojčice danas odmaraju, a mi ćemo se baviti enterijerima...." i iz tašne izvukla čekić i malu kutiju. Zatim nam je objasnila da i zidovi imaju dušu i da im treba pokloniti pažnju... Naš smeh je prekinula molbom da svi ustanemo, priđemo zidu i da isti taj zid učionice poljubimo...Totalni šok... ali osmeh omiljene profesorke nije dao prostora za diskusiju, te mi svi od reda poljubiismo zid. Pošto smo u povratku u klupe podrugljivo komentarisali strast koju su određeni likovi ispoljili ovim činom, profesorka nas je poslala da ovog puta isti taj zid pomilujemo.... Moram priznati da se i dan danas sećam svih tih faca.... seli smo bez reči, totalno zbunjeni... A onda je profesorka uzela čekić, pozvala jednog Pecu i dala mu čekić i jedan ekser u ruke. Peca je trebao da zakuca ekser u zid. Pokušajte samo da zamislite njegovu zblanutu facu dok je to radio, a mi onako, sa rebusom u glavi, sve to nemo posmatrali... Profesorka je zatim prišla... i izvukla ekser iz zida.... Vratila se za katedru... nasmešila se..... i rekla... "Deco, da li se negde vidi da ste ljubili zid? A ova rupa zauvek ostaje... Zid je zid... a devojčice su mnogo, mnogo nežnije ... čuvajte ih, mazite i ljubite, ali neke stvari nikad ne dozvolite....... čas je završen, devojčiče vas čekaju... " Zatim se okrenula.. i otišla iz pravo u legendu. Domaći zadatak koji nam je dala, trajao je.. i trajaće dugo... Jedan deo tog zadatka je i ova priča... Dečaci.... čuvajte devojčice, njihov osmeh čini ovaj svet lepim...Apr 30, 2014 2783
-
Muskarci sa petog sprata – istinita bajka Ovu priču ste verovatno već puno puta pročitali, ali nije loše ponekad ponoviti gradivo. Jednom, ne tako davno, u jednom gradu, otvorena je robna kuća u kojoj žene mogu izabrati i kupiti supruga. Na ulazu je, naravno, pisalo "uputstvo za upotrebu": - Možete posetiti robnu kuću SAMO JEDNOM - Postoji 6 spratova i karakteristike muškaraca se poboljšavaju što se više penjete. - Možete izabrati bilo kog muškarca na spratu na kom se nalazite, ili se popeti na sledeći sprat. - Ne smete se vraćati na sprat ispod. Žena koja je čula za tu robnu kuću, odluči da tu pronađe sebi partnera. Na vratima prvog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao. Žena odluči da krene na sledeći sprat. Na vratima drugog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao i vole decu. Žena na kratko razmisli, pa krene na naredni sprat. Na vratima trećeg sprata stajalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, i neverovatno su zgodni. Wow, pomisli žena, ali oseti da se mora još popeti. Na vratima četvrtog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni i pomažu u kućnim poslovima. Fantastično, pomisli žena, teško se mogu odupreti da ne uđem, ali nešto je opet natera da ode na sledeći sprat. Na vratima petog sprata stajalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni, pomažu u kućnim poslovima i vrlo su romantični. Žena odluči da uđe, al' je u poslednji čas nesto spreči, i na kraju ode ipak i na šesti sprat. Na vratima šestog sprata stajao je natpis: Vi ste posetiteljka br. 31.456.012 Na ovom spratu nema muškaraca; ovaj sprat postoji da bi se pokazalo koliko je teško ispuniti očekivanja jedne žene….. Hvala vam što ste posetili našu robnu kuću.2669 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Muskarci sa petog sprata – istinita bajka Ovu priču ste verovatno već puno puta pročitali, ali nije loše ponekad ponoviti gradivo. Jednom, ne tako davno, u jednom gradu, otvorena je robna kuća u kojoj žene mogu izabrati i kupiti supruga. Na ulazu je, naravno, pisalo "uputstvo za upotrebu": - Možete posetiti robnu kuću SAMO JEDNOM - Postoji 6 spratova i karakteristike muškaraca se poboljšavaju što se više penjete. - Možete izabrati bilo kog muškarca na spratu na kom se nalazite, ili se popeti na sledeći sprat. - Ne smete se vraćati na sprat ispod. Žena koja je čula za tu robnu kuću, odluči da tu pronađe sebi partnera. Na vratima prvog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao. Žena odluči da krene na sledeći sprat. Na vratima drugog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao i vole decu. Žena na kratko razmisli, pa krene na naredni sprat. Na vratima trećeg sprata stajalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, i neverovatno su zgodni. Wow, pomisli žena, ali oseti da se mora još popeti. Na vratima četvrtog sprata pisalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni i pomažu u kućnim poslovima. Fantastično, pomisli žena, teško se mogu odupreti da ne uđem, ali nešto je opet natera da ode na sledeći sprat. Na vratima petog sprata stajalo je: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni, pomažu u kućnim poslovima i vrlo su romantični. Žena odluči da uđe, al' je u poslednji čas nesto spreči, i na kraju ode ipak i na šesti sprat. Na vratima šestog sprata stajao je natpis: Vi ste posetiteljka br. 31.456.012 Na ovom spratu nema muškaraca; ovaj sprat postoji da bi se pokazalo koliko je teško ispuniti očekivanja jedne žene….. Hvala vam što ste posetili našu robnu kuću.Apr 24, 2014 2669
-
Jednom davno, u mom komšiluku, živeo je dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac, u pokušaju da se sa time izbori i da ga usmeri na pravi put, dao mu je kesu punu eksera. Rekao mu je, svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, da zakuca po jedan ekser u ogradu. Prvoga dana dečak je zakucao 37 eksera . Tokom sledećih nekoliko meseci, naučio je da kontroliše svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu. Tako je došao dan kada nije pobesneo. Sa ponosom je rekao to svom ocu, a otac mu je odgovorio da, svakoga dana kada bude uspeo da iskontroliše svoje ponašanje, iz ograde isčupa jedan ekser. Dani su prolazili i jednoga dana dečko je bio u stanju da kaze svom ocu da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde, i rekao: "Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi.Ograda vise nikad nece biti ista. Kada u besu kazeš ili uradiš nešto, to ostavlja ožiljak, baš kao što su ove rupe u ogradi. Možes čoveka ubosti nožem i izvuci noz, a posle toga nije važno koliko puta kažes da ti je žao, rane ostaju. Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička. Prijatelji su zaista vrlo retki dragulji, oni čine da se smešiš, ohrabruju te da uspeš u nečemu, oni su spremni da te saslušaju, da podele tvoj bol, imaju lepe reči za tebe i uvek im je srce otvoreno za tebe.” Nemojte čekati svetsku nedelju ili dan prijateljstva. Pokažite svojim prijateljima koliko Vam je stalo do njih. Svi vi koji sada ovo čitate… VI STE MOJI PRIJATELJI I JA SAM NA TO PONOSAN. Molim vas, oprostite mi ako sam ikada napravio rupu na vašoj ogradi.3484 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Jednom davno, u mom komšiluku, živeo je dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac, u pokušaju da se sa time izbori i da ga usmeri na pravi put, dao mu je kesu punu eksera. Rekao mu je, svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, da zakuca po jedan ekser u ogradu. Prvoga dana dečak je zakucao 37 eksera . Tokom sledećih nekoliko meseci, naučio je da kontroliše svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav, nego zakucavati eksere u ogradu. Tako je došao dan kada nije pobesneo. Sa ponosom je rekao to svom ocu, a otac mu je odgovorio da, svakoga dana kada bude uspeo da iskontroliše svoje ponašanje, iz ograde isčupa jedan ekser. Dani su prolazili i jednoga dana dečko je bio u stanju da kaze svom ocu da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde, i rekao: "Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi.Ograda vise nikad nece biti ista. Kada u besu kazeš ili uradiš nešto, to ostavlja ožiljak, baš kao što su ove rupe u ogradi. Možes čoveka ubosti nožem i izvuci noz, a posle toga nije važno koliko puta kažes da ti je žao, rane ostaju. Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička. Prijatelji su zaista vrlo retki dragulji, oni čine da se smešiš, ohrabruju te da uspeš u nečemu, oni su spremni da te saslušaju, da podele tvoj bol, imaju lepe reči za tebe i uvek im je srce otvoreno za tebe.” Nemojte čekati svetsku nedelju ili dan prijateljstva. Pokažite svojim prijateljima koliko Vam je stalo do njih. Svi vi koji sada ovo čitate… VI STE MOJI PRIJATELJI I JA SAM NA TO PONOSAN. Molim vas, oprostite mi ako sam ikada napravio rupu na vašoj ogradi.Apr 23, 2014 3484
-
Ova priča mogla bi da počne kao i svaka bajka…. U jednoj dalekoj zemlji, ziveli su dobri i mirni ljudi i imali nemirnu dečurliju, koja u mračno doba Zloboleona veličanstveog nisu imali dovoljno igračaka, pa su utehu nalazili u računaljkama.... Eh… kako nisu imali svoje računaljke, snalazili su se kako su znali i umeli… Stara računarska učionica RCUBA (Računarski Centar Univerziteta u Beogradu) stvorila je jedan, tada novi oblik zabave i, shodno tome, nove učesnike u toj zabavi.. IRCERE. Ovo je oda prvim beogradskim ircerima, sjajnoj ekipi nekih (tada) novih klinaca koji su u onom totalnom ludilu opšteg nemanja, prinašli osmehe družeći se onim srećnicima “preko grane” na jedan jedini mogući način.. na chatu. CELA TRI ili ČETIRI SATA su ircali… a onda bi se vrata RCUBA zatvorila do sledećeg radnog dana.. u 10 sati uveče. U tim pionirskim danima srpskog irca, u vreme stvaranja sobe #serbia na Ircnetu i prvih dana kasnije moćnog SerbianCafea, glavna briga bila je da li ce Aftodita raditi i da li će biti dovoljno slobodnih računara…. Uz pitanje zasto dan tako kratko traje.. Njeno veličanstvo AFRODITA – prvi server - veza ircera sa svetom Ono što je bilo posebno, i što to vreme izdvaja od svih ostalih fejsbukovskih i ostalih euforija, bilo je vreme posle 10…. Najbliže dovoljno mračno i, koliko toliko skriveno mesto, bio je parkić iza hotela Metropol, a najmisterioznije mesto u tom parkiću bila je klupica u drugom redu desno, ka Tašmajdanu…. Tu se društvo posle ircanja okupljalo, a ni zimi nisu bile retke noći koje su dočekane u prepičavanju novih poznanstavsa i pravljenju planova za veliku i svetlu budućnost. Moja malenkost, kao neko ko je već imao svoj mali svet u obliku sopstvene racunarske laboratorije i kakav takav pristup internetu, ponekad bi se priključio u tom beskrajnom maštanju … naravno, ulaznica u to visoko društvo morala je da se plati… uglavnom se svodila na par gajbi piva iz obližnjih klubova. Moram priznati da sam se, iako stariji od većine, ponekad osećao kao “mali od palube”. Moja, danas široka ramena, sigorno svoj raspon duguju i brzini kojom su se gajbice praznile… Još jedan detalj ostao je tokom svih ovih godina fascinantan… Klupaja je vremenomo postala sinonim provoda, društvo je raslo, a niko od, danas već odraslih porodičnih ljudi sa kojima se čstp susrećem, ne može da se seti da se iko ikada posvađao ili da je jedna ružna reč rečena. Današnjim klincima to svakako izgleda kao mislena imenica, ali to je i razlog zašto u naslovu ove priće stoji reč dinosaurusi… Danas, osim par časnih izuzetaka, u svetu Interneta, a pogotovo irca, nema tog fer pleja i opšte pozitivne atmosphere, nepokolebljive vere u sebe i bolje sutra… i koliko god da je to nekima smešno, svi ti dinosaurusi zaista su doziveli to bolje sutra. Zašto ? Pa, odgovor je jasan… verovali su u sebe. Verovali su u sebe toliko, da su u jesenim noćima poslednje godine prošlog veka, zajedno, u mraku oko klupaje stvorili remek delo psihologije ubdućeg internet vremena - tekst “Klupica za navlačenje”, prvi tekst u kome se predviđa pojava novih bolesti zavisnosti - zavisnosti od interneta. Prava je šteta što je originalni tekst tog dokumenta izgubljen u onom ludilu vremena koje je posle toga nastalo, i autor ovog blga bio bi veoma srećan da taj tekst pronađe. Zašto je taj tekst toliko bitan? Hmmm.. možda nije on toliko bitan, koliko je budio onaj deo svesti koji ponekad zanemarimo ploveći tim imaginarnim morima reči ispisanih na monitoru, zaboravljajući da one pretaju da postoje onog momenta kada se klikne na ono X gore desno, ili kada nestane struje….. Budio nam je svest da znamo kada da kliknemo na to X, ili kada da isključimo struju, kako da ne dozvolimo da nam se zivot preseli u svet koji ne postoji i kako da se otmemo imaginarnom osecaju vaznosti kad dobijemo neki znak ispred nicka… kako da ne budemo nickovi, nego da i dalje ostanemo nasmejani, iskreni i vedri ljudi (večito žedni onog ranije pomenutog piva, pa čak i ako je podgrejano od radijatora u magacinu pića osrednjih kafića). Budio nam je svest da pomažemo jedni druge, a ne da gledamo kako da jedni drugima napakostimo…. Budio je prve ircerske ljubavi, a neke su prerasle i u veze koje i danas traju, baš kao i divna prijateljstva iz tih prvih dana… Klupica za navlačenje, kao tekst, postao je deo nas, a pojam klupice je zauvek ostao sinonim za neko ludo vreme u kome je naša klupica bila i ostala velika svetlost u opštem mraku tog vremena, kao mesto okupljanja, kao naše novo sutra, i kao motor koji nas je is tog ludog vremena izgurao. Klupaja je davne 2006te, koliko me sećanje služi, otišla u istoriju. Danas kad me pitaju zašto na svetu (Interneta) nema više tako pozitivnih ljudi, ili zašto nema te energije koju smo mi imali (a imamo je još uvek), ja jednostavno kažem… nemaju svoju klupaju… Neko je odlučio da je taj park lepši bez nje i tako ih ostavio na cedilu svim ovim fesjbljak i sličnim fazonima.. Nemaju gde zoru da dočekaju, pa moraju uz komp… kući.. Afrodita je odavno penzionisana, a ni pivo nije ono što je bilo… Jedino se moja ramena još drže J Vežbalo se, vežbalo… I sada.. da ne pomislite da sam samo ja vežbao, bilo je tu još puno njih… Za sve te divne dane (a posebno noći) i za našu klupaju zajedno dižu čaše: Giga, AcoKV, bahus, chobanica, DrDa, Mona, cRvena, Helena, chombe, frt, Spidoje, Milos, Dina, Cimba, ControPenal, BigFoot, Marijan, Jelena, Cviki, francuz, gaja, zver, Webgazda, Steki, Zoro, Mare, Gandzha, Feral, Bocky, Salac, Marija, Heha, Smut, Xman… ....i mnogi drugi, za koje se nadam da mi neće zameriti što ih ovog puta nisam pomenuo… … a nastavak… sledi.. uskoro…3466 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Ova priča mogla bi da počne kao i svaka bajka…. U jednoj dalekoj zemlji, ziveli su dobri i mirni ljudi i imali nemirnu dečurliju, koja u mračno doba Zloboleona veličanstveog nisu imali dovoljno igračaka, pa su utehu nalazili u računaljkama.... Eh… kako nisu imali svoje računaljke, snalazili su se kako su znali i umeli… Stara računarska učionica RCUBA (Računarski Centar Univerziteta u Beogradu) stvorila je jedan, tada novi oblik zabave i, shodno tome, nove učesnike u toj zabavi.. IRCERE. Ovo je oda prvim beogradskim ircerima, sjajnoj ekipi nekih (tada) novih klinaca koji su u onom totalnom ludilu opšteg nemanja, prinašli osmehe družeći se onim srećnicima “preko grane” na jedan jedini mogući način.. na chatu. CELA TRI ili ČETIRI SATA su ircali… a onda bi se vrata RCUBA zatvorila do sledećeg radnog dana.. u 10 sati uveče. U tim pionirskim danima srpskog irca, u vreme stvaranja sobe #serbia na Ircnetu i prvih dana kasnije moćnog SerbianCafea, glavna briga bila je da li ce Aftodita raditi i da li će biti dovoljno slobodnih računara…. Uz pitanje zasto dan tako kratko traje.. Njeno veličanstvo AFRODITA – prvi server - veza ircera sa svetom Ono što je bilo posebno, i što to vreme izdvaja od svih ostalih fejsbukovskih i ostalih euforija, bilo je vreme posle 10…. Najbliže dovoljno mračno i, koliko toliko skriveno mesto, bio je parkić iza hotela Metropol, a najmisterioznije mesto u tom parkiću bila je klupica u drugom redu desno, ka Tašmajdanu…. Tu se društvo posle ircanja okupljalo, a ni zimi nisu bile retke noći koje su dočekane u prepičavanju novih poznanstavsa i pravljenju planova za veliku i svetlu budućnost. Moja malenkost, kao neko ko je već imao svoj mali svet u obliku sopstvene racunarske laboratorije i kakav takav pristup internetu, ponekad bi se priključio u tom beskrajnom maštanju … naravno, ulaznica u to visoko društvo morala je da se plati… uglavnom se svodila na par gajbi piva iz obližnjih klubova. Moram priznati da sam se, iako stariji od većine, ponekad osećao kao “mali od palube”. Moja, danas široka ramena, sigorno svoj raspon duguju i brzini kojom su se gajbice praznile… Još jedan detalj ostao je tokom svih ovih godina fascinantan… Klupaja je vremenomo postala sinonim provoda, društvo je raslo, a niko od, danas već odraslih porodičnih ljudi sa kojima se čstp susrećem, ne može da se seti da se iko ikada posvađao ili da je jedna ružna reč rečena. Današnjim klincima to svakako izgleda kao mislena imenica, ali to je i razlog zašto u naslovu ove priće stoji reč dinosaurusi… Danas, osim par časnih izuzetaka, u svetu Interneta, a pogotovo irca, nema tog fer pleja i opšte pozitivne atmosphere, nepokolebljive vere u sebe i bolje sutra… i koliko god da je to nekima smešno, svi ti dinosaurusi zaista su doziveli to bolje sutra. Zašto ? Pa, odgovor je jasan… verovali su u sebe. Verovali su u sebe toliko, da su u jesenim noćima poslednje godine prošlog veka, zajedno, u mraku oko klupaje stvorili remek delo psihologije ubdućeg internet vremena - tekst “Klupica za navlačenje”, prvi tekst u kome se predviđa pojava novih bolesti zavisnosti - zavisnosti od interneta. Prava je šteta što je originalni tekst tog dokumenta izgubljen u onom ludilu vremena koje je posle toga nastalo, i autor ovog blga bio bi veoma srećan da taj tekst pronađe. Zašto je taj tekst toliko bitan? Hmmm.. možda nije on toliko bitan, koliko je budio onaj deo svesti koji ponekad zanemarimo ploveći tim imaginarnim morima reči ispisanih na monitoru, zaboravljajući da one pretaju da postoje onog momenta kada se klikne na ono X gore desno, ili kada nestane struje….. Budio nam je svest da znamo kada da kliknemo na to X, ili kada da isključimo struju, kako da ne dozvolimo da nam se zivot preseli u svet koji ne postoji i kako da se otmemo imaginarnom osecaju vaznosti kad dobijemo neki znak ispred nicka… kako da ne budemo nickovi, nego da i dalje ostanemo nasmejani, iskreni i vedri ljudi (večito žedni onog ranije pomenutog piva, pa čak i ako je podgrejano od radijatora u magacinu pića osrednjih kafića). Budio nam je svest da pomažemo jedni druge, a ne da gledamo kako da jedni drugima napakostimo…. Budio je prve ircerske ljubavi, a neke su prerasle i u veze koje i danas traju, baš kao i divna prijateljstva iz tih prvih dana… Klupica za navlačenje, kao tekst, postao je deo nas, a pojam klupice je zauvek ostao sinonim za neko ludo vreme u kome je naša klupica bila i ostala velika svetlost u opštem mraku tog vremena, kao mesto okupljanja, kao naše novo sutra, i kao motor koji nas je is tog ludog vremena izgurao. Klupaja je davne 2006te, koliko me sećanje služi, otišla u istoriju. Danas kad me pitaju zašto na svetu (Interneta) nema više tako pozitivnih ljudi, ili zašto nema te energije koju smo mi imali (a imamo je još uvek), ja jednostavno kažem… nemaju svoju klupaju… Neko je odlučio da je taj park lepši bez nje i tako ih ostavio na cedilu svim ovim fesjbljak i sličnim fazonima.. Nemaju gde zoru da dočekaju, pa moraju uz komp… kući.. Afrodita je odavno penzionisana, a ni pivo nije ono što je bilo… Jedino se moja ramena još drže J Vežbalo se, vežbalo… I sada.. da ne pomislite da sam samo ja vežbao, bilo je tu još puno njih… Za sve te divne dane (a posebno noći) i za našu klupaju zajedno dižu čaše: Giga, AcoKV, bahus, chobanica, DrDa, Mona, cRvena, Helena, chombe, frt, Spidoje, Milos, Dina, Cimba, ControPenal, BigFoot, Marijan, Jelena, Cviki, francuz, gaja, zver, Webgazda, Steki, Zoro, Mare, Gandzha, Feral, Bocky, Salac, Marija, Heha, Smut, Xman… ....i mnogi drugi, za koje se nadam da mi neće zameriti što ih ovog puta nisam pomenuo… … a nastavak… sledi.. uskoro…Jan 08, 2014 3466
-
Ne daj se Zvoncice, ne daj se godinama moja Zvoncice.Drugačijim chaterima i navikama,još ti je soba topla, prijatan razgovor.. a razne ...tastature...Imala si više ukusa od mnogih tvoja soba... divotaGazda ti je dzavo,ali ti... uvek si se razlikovala, po boji teskstova svojih chatera, po osmesima,pratila si sve od jutra do sljedećeg jutra i rušila samo one dosadne, terane jesenjim vetromkao list niz neku Beogradsku padinu.U večernjem sam odelu, i opkoljen opovima..Ne daj se mladosti moja, ne daj se Zvoncice naša... Dugo smo pripremali sva ova poznanstva dok jednom, skoro slučajno, uz usijanu tastaturu i sa svega nekoliko pravih reči, loše prikrivena željane dovede do razmene telefona...carice i plemkinjo nasa...Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja...Lepi trenutci nostalgije, ljubavi i nase klupice u parku iza Metropola, legendarne zajedničke pricaonice..i memoserva, ako me neko trazi...Ne daj se Zvoncice,Evo me, ustajem, tek da promenim skriptu, da li je to nepristojno u ovakvom času, Professional, Achilles, Camel Master, PMei,Meni je ipak najdraži početak...a raspolažem s jos milion nežnih i bezobraznih trenutaka naše mladosti,koja nas, nekim novim bojama vodi da idemo dalje... i uvek, idemo daljeNe daj se Zvoncice.Znam da ce još biti mladosti, blesave i vrludave... sa tobom ćemo ostati mladi...Ako svi ostali ostare, naša će im mladost teeeško pasti,a bićemo uvek mi u pravu, jer smo zajedno na ovoj divnoj obali, koju su mnogi napustili i predali bezvoljnoA ponovo sija sunce,kao što vec sija u mislima svih zaljubljenih srca,i nebo od svile, udaljeni glasovi koji se mešaju, glas voljenog bića, prijatelja, roda, brata ...i dok si tu sa nama.. nisu važne kise nestale svetlastom belinom ... jos malo price...Ne daj se Zvoncice...naša2483 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Ne daj se Zvoncice, ne daj se godinama moja Zvoncice.Drugačijim chaterima i navikama,još ti je soba topla, prijatan razgovor.. a razne ...tastature...Imala si više ukusa od mnogih tvoja soba... divotaGazda ti je dzavo,ali ti... uvek si se razlikovala, po boji teskstova svojih chatera, po osmesima,pratila si sve od jutra do sljedećeg jutra i rušila samo one dosadne, terane jesenjim vetromkao list niz neku Beogradsku padinu.U večernjem sam odelu, i opkoljen opovima..Ne daj se mladosti moja, ne daj se Zvoncice naša... Dugo smo pripremali sva ova poznanstva dok jednom, skoro slučajno, uz usijanu tastaturu i sa svega nekoliko pravih reči, loše prikrivena željane dovede do razmene telefona...carice i plemkinjo nasa...Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja...Lepi trenutci nostalgije, ljubavi i nase klupice u parku iza Metropola, legendarne zajedničke pricaonice..i memoserva, ako me neko trazi...Ne daj se Zvoncice,Evo me, ustajem, tek da promenim skriptu, da li je to nepristojno u ovakvom času, Professional, Achilles, Camel Master, PMei,Meni je ipak najdraži početak...a raspolažem s jos milion nežnih i bezobraznih trenutaka naše mladosti,koja nas, nekim novim bojama vodi da idemo dalje... i uvek, idemo daljeNe daj se Zvoncice.Znam da ce još biti mladosti, blesave i vrludave... sa tobom ćemo ostati mladi...Ako svi ostali ostare, naša će im mladost teeeško pasti,a bićemo uvek mi u pravu, jer smo zajedno na ovoj divnoj obali, koju su mnogi napustili i predali bezvoljnoA ponovo sija sunce,kao što vec sija u mislima svih zaljubljenih srca,i nebo od svile, udaljeni glasovi koji se mešaju, glas voljenog bića, prijatelja, roda, brata ...i dok si tu sa nama.. nisu važne kise nestale svetlastom belinom ... jos malo price...Ne daj se Zvoncice...našaJul 24, 2013 2483
