Pretraži blogove
Kategorije
Chupko Chupavi 's Entries
25 blogs
-
Montenegro tamo neke godine, more – prvi put posle 8 godina More, jadan, crnogorsko - da dođeš I nauživaš se kao da ti je poslednje letovanje ikada (ovo je sa reklame, da se razumemo). Posle puno godina, dođoh (službemo, jer drugačije ne bih) i smestih se u polupraznu kuću (pola prazno znači da nije bilo ni jedne jedine žene, sve sami montenigeri klasikusi). Sama ova činjenica implicirala je svakodnevne višestruke posete obližnjem restoranu u cilju podmirivanja sopstvenog napaćenog sistema za preživljavanje (čitaj - stomak). Činjenica koja je implicirana prethodnim, implicirala je i sledeće saznanje koje ću podeliti sa vama… obilje slobodnog vremena čekajući Godoa.. ili Godolju (kelnerica je bila žensko, bar bih rekao da je tako, poučen iskustvima iz čuvene rečenice pomenute u filmu ). Sve ovo je, naravno, bilo protkano neizvesnošću šta će se desiti kad pomenuta medjed konačno stigne sa tanjirom… (retko je bilo više od jednog tanjira).. treba to nositi… Da se “po jutru dan poznaje”, dokazao je još ulazak u autobus na aerodromu, kada sam primetio da su u pitanju izuzetno dobri i novi autobusi SA KLIMOM. Odmah mi pade na pamet da nešto ne valja, a to se i obistinilo kada je "ljubazna" organizatora rekla da u hotelu koji smo uplatili nema mesta zbog iznenada zakazanog kongresa neuropsihijatara, pa će nas bez dodatnih troškova smestiti u sličan hotel. Značenje reči “sličan” bilo je u tome što se nalazio na sličnom mestu, par kilometara dalje i što je imao još manje vode nego prvobitno planirani (na recepciji su nam rekli da je juče voda stigla oba puta na vreme). Da, to je ona voda koja obično teče kroz česmu… Naravno, bilo je tu i nekih drugih sličnosti koje nismo mogli baš temeljno da proverimo… na primer, kada su nam sa ponosom pokazivali sobe, u prvoj koju su otvorili, na krevetu se nalazilo parče tavanice, a u drugoj je sasvim slučajno od promaje otpao prozor baš u momentu kad smo mi naišli… Pa dobro, dešava se to, eto, maler poterao. A i šta će nam prozori i tavanica u Montenegro, tu nema ni kiše ni vetra… idila belosvetska… Naravno, izabrao bih sve samo ne to, pa tako završih u kući iz prvih redova ove priče. Prvi doručak u pomenutom restoranu je ličio na novi vodvilj. U širokom izboru (dva) omleta, ja sam poručio onaj sa sirom, za razliku od nekih mojih sapatnika koji su uzeli drugu opciju (sa slaninom). Posle izvesnog vremena, Godolja se pojavila bacajući tanjir, onako, sa dobrih pola metra visine, u fazonu, dobio si ovo kad već moram da ti donesem. Iako mi omlet nije baš omiljeno jelo, pokušao sam da nađem taj pomenuti sir, onako pažljivo, da ne primeti Godolja, preturajući po lagano zagoreloj masi (vireći komšijama u tanjir i prepoznajući nešto što je čak i ličilo na neku slaninu)…. Posto i pored najbolje namere nisam uspeo da prepoznam nešto što bi ukazivalo na tragove prisustva sira, upitao sam, pazeći na udaljenost iz bezbednih razloga, gde je ovde sir. Na to sam dobio odgovor: “Hejde jadan, šta zakeraš. Pa prošlo je, nema”. Kasnije tog dana sam shvatio da taj izraz “prošlo je” znači da je nestalo. Ah da, nije to sve… na opšti smeh posle te izjave, lagano odlazeći mečkica je onako preko ramena odbrusila: “ajd jedi tuuuu, vidiš da ti se svi smejuuu”. Od svega je ipak najbolje bilo što sam uspeo da sabijem u grlo to sve i nestanem pre ponovnog pojavljivanja dotične dame… hmm.. dame… Srećom, NIJESAM je više viđao tih dana. Valjda joj je sledeća smena počinjala sledeće nedelje. I tako, okružen nekom čudnom prazninom, koju su povremeno prekidali krici iz obližnjeg hotela kada su ljudi shvatili da tog dana voda ipak nije došla oba puta, desilo se da imam vremena da presaberem neke utiske o boravku u CG, pa je ponešto ostalo i da se baci na ovaj sajber papir. Setih se nekih razmišljana moje prijateljice koja je tvrdila da bi ovde došla da radi godinu dana, da se obogati “ka čovek” i posle da ima za ceo zhivot. Nije verovala koliko ljudi ovde komotno i lepo žive. Barem se tako chini. Muškarci imaju jahte, čamce, Hammere za automobile, ronilačka odela sa full opremom. Žene imaju mesečne plate od po 1500 eura (čak i pomenuta mečkica, dakle kelnerica a ne neki mercedes), ne razmišljaju ni o čemu, pa kad zakupe stan, kupe auto i plate kiriju mesečno, još im ostane 1000 eura da žive kao kraljice. Razmišljala je, kad se uda za crnogorca, ima auto Land Rovera za koji može da zakači onu jahtu od 5000 kubika, dobije sasvim sigurno bar jednu vilu, kojoj bi, naravno dala ime po sebi, pošto bi vec, je l’te – bila kraljica…. I to ne bilo kakvu vilu, nego vilu sa kompletnim video i audio nadzorom, video interfonom, baštu, tj dvorishte sa komplet alarmnom centralom, detektorima pokreta, zvuka, razbijenog stakla, disanja, grickanja noktiju, struganja peta… Idaelna varijanta joj je bila da joj muž, sasvim slučajno, bude kuvar, čime bi ona stvarno postala žena kralj. Razmišljam ja… Da mi je da dodjem ovde na godinu dana, da radim ko crnac (da ne kazhem crnogorac) da zaradim za sve to, i josh da mi ostane… Pih… Gde ćeš lepše… A znate li šta kažu ovde? Srbija – ah, da to je ono mesto na kome možeš da crnčiš doživotno a i dalje ne možeš da priuštiš auto sa pet brzina i stan sa dve sobe. Crna gora – ah, da to je ono mesto gde dođeš i već si bogat. Pa što bi onda bilo šta radio??? Heh, samo godinu dana… Samo godinu dana… Ala ih je bogato udao onaj Milo…. A more? Ma koje more…1868 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Montenegro tamo neke godine, more – prvi put posle 8 godina More, jadan, crnogorsko - da dođeš I nauživaš se kao da ti je poslednje letovanje ikada (ovo je sa reklame, da se razumemo). Posle puno godina, dođoh (službemo, jer drugačije ne bih) i smestih se u polupraznu kuću (pola prazno znači da nije bilo ni jedne jedine žene, sve sami montenigeri klasikusi). Sama ova činjenica implicirala je svakodnevne višestruke posete obližnjem restoranu u cilju podmirivanja sopstvenog napaćenog sistema za preživljavanje (čitaj - stomak). Činjenica koja je implicirana prethodnim, implicirala je i sledeće saznanje koje ću podeliti sa vama… obilje slobodnog vremena čekajući Godoa.. ili Godolju (kelnerica je bila žensko, bar bih rekao da je tako, poučen iskustvima iz čuvene rečenice pomenute u filmu ). Sve ovo je, naravno, bilo protkano neizvesnošću šta će se desiti kad pomenuta medjed konačno stigne sa tanjirom… (retko je bilo više od jednog tanjira).. treba to nositi… Da se “po jutru dan poznaje”, dokazao je još ulazak u autobus na aerodromu, kada sam primetio da su u pitanju izuzetno dobri i novi autobusi SA KLIMOM. Odmah mi pade na pamet da nešto ne valja, a to se i obistinilo kada je "ljubazna" organizatora rekla da u hotelu koji smo uplatili nema mesta zbog iznenada zakazanog kongresa neuropsihijatara, pa će nas bez dodatnih troškova smestiti u sličan hotel. Značenje reči “sličan” bilo je u tome što se nalazio na sličnom mestu, par kilometara dalje i što je imao još manje vode nego prvobitno planirani (na recepciji su nam rekli da je juče voda stigla oba puta na vreme). Da, to je ona voda koja obično teče kroz česmu… Naravno, bilo je tu i nekih drugih sličnosti koje nismo mogli baš temeljno da proverimo… na primer, kada su nam sa ponosom pokazivali sobe, u prvoj koju su otvorili, na krevetu se nalazilo parče tavanice, a u drugoj je sasvim slučajno od promaje otpao prozor baš u momentu kad smo mi naišli… Pa dobro, dešava se to, eto, maler poterao. A i šta će nam prozori i tavanica u Montenegro, tu nema ni kiše ni vetra… idila belosvetska… Naravno, izabrao bih sve samo ne to, pa tako završih u kući iz prvih redova ove priče. Prvi doručak u pomenutom restoranu je ličio na novi vodvilj. U širokom izboru (dva) omleta, ja sam poručio onaj sa sirom, za razliku od nekih mojih sapatnika koji su uzeli drugu opciju (sa slaninom). Posle izvesnog vremena, Godolja se pojavila bacajući tanjir, onako, sa dobrih pola metra visine, u fazonu, dobio si ovo kad već moram da ti donesem. Iako mi omlet nije baš omiljeno jelo, pokušao sam da nađem taj pomenuti sir, onako pažljivo, da ne primeti Godolja, preturajući po lagano zagoreloj masi (vireći komšijama u tanjir i prepoznajući nešto što je čak i ličilo na neku slaninu)…. Posto i pored najbolje namere nisam uspeo da prepoznam nešto što bi ukazivalo na tragove prisustva sira, upitao sam, pazeći na udaljenost iz bezbednih razloga, gde je ovde sir. Na to sam dobio odgovor: “Hejde jadan, šta zakeraš. Pa prošlo je, nema”. Kasnije tog dana sam shvatio da taj izraz “prošlo je” znači da je nestalo. Ah da, nije to sve… na opšti smeh posle te izjave, lagano odlazeći mečkica je onako preko ramena odbrusila: “ajd jedi tuuuu, vidiš da ti se svi smejuuu”. Od svega je ipak najbolje bilo što sam uspeo da sabijem u grlo to sve i nestanem pre ponovnog pojavljivanja dotične dame… hmm.. dame… Srećom, NIJESAM je više viđao tih dana. Valjda joj je sledeća smena počinjala sledeće nedelje. I tako, okružen nekom čudnom prazninom, koju su povremeno prekidali krici iz obližnjeg hotela kada su ljudi shvatili da tog dana voda ipak nije došla oba puta, desilo se da imam vremena da presaberem neke utiske o boravku u CG, pa je ponešto ostalo i da se baci na ovaj sajber papir. Setih se nekih razmišljana moje prijateljice koja je tvrdila da bi ovde došla da radi godinu dana, da se obogati “ka čovek” i posle da ima za ceo zhivot. Nije verovala koliko ljudi ovde komotno i lepo žive. Barem se tako chini. Muškarci imaju jahte, čamce, Hammere za automobile, ronilačka odela sa full opremom. Žene imaju mesečne plate od po 1500 eura (čak i pomenuta mečkica, dakle kelnerica a ne neki mercedes), ne razmišljaju ni o čemu, pa kad zakupe stan, kupe auto i plate kiriju mesečno, još im ostane 1000 eura da žive kao kraljice. Razmišljala je, kad se uda za crnogorca, ima auto Land Rovera za koji može da zakači onu jahtu od 5000 kubika, dobije sasvim sigurno bar jednu vilu, kojoj bi, naravno dala ime po sebi, pošto bi vec, je l’te – bila kraljica…. I to ne bilo kakvu vilu, nego vilu sa kompletnim video i audio nadzorom, video interfonom, baštu, tj dvorishte sa komplet alarmnom centralom, detektorima pokreta, zvuka, razbijenog stakla, disanja, grickanja noktiju, struganja peta… Idaelna varijanta joj je bila da joj muž, sasvim slučajno, bude kuvar, čime bi ona stvarno postala žena kralj. Razmišljam ja… Da mi je da dodjem ovde na godinu dana, da radim ko crnac (da ne kazhem crnogorac) da zaradim za sve to, i josh da mi ostane… Pih… Gde ćeš lepše… A znate li šta kažu ovde? Srbija – ah, da to je ono mesto na kome možeš da crnčiš doživotno a i dalje ne možeš da priuštiš auto sa pet brzina i stan sa dve sobe. Crna gora – ah, da to je ono mesto gde dođeš i već si bogat. Pa što bi onda bilo šta radio??? Heh, samo godinu dana… Samo godinu dana… Ala ih je bogato udao onaj Milo…. A more? Ma koje more…Sep 30, 2015 1868
-
Ne, ne... ovo nije priča o Novaku Đokoviću, niti o nekom drugom teniseru... Mada, moglo bi biti dosta sličnosti - oni najbolji pobeđuju upravo drugim servisom.. ako prvi ne krene... Priča je u stvari lične evolutivne prirode, ili, u prevodu, kako sam od večitog skupljača korpi postao prvo prodavac istih, a kasnije i neko ko dobija najbolje (i opet, ne mislim na tenisere... mada... bilo je par teniserki...). Kad pisem nešto iz svog ugla, uvek je najteže početi, verovatno zato što mislim da vi znate šta je meni u mislima, a nekad je i meni samom to teško da pohvatam :) Možda je najbolji početak jedan domaći zadatak koji mi je dala veoma bitna osoba u mom životu jednostavnom rečenicom: "e, mogao bi da budeš super lik, samo da se ne foliraš tako mnogo"... UH ! Da, bilo je to davno, ali i danas me rokne kad pomislim na taj trenutak. E, sad, nisam ovo "DAVNO" pomenuo da svi pomislite kako sam ja odavno super lik jer sam prestao da se foliram, nego je bitna ta osoba koja je u pravom momenu tako nešto rekla... I uspela je ...Zapitao sam se zašto se ja to foliram... dakle, nisam se pitao da li se foliram, jer sam znao da je u pravu, već zašto... Svakako je to jako težak momenat, kad moraš da zavučeš ruku duboko u svoja osećanja, u dušu, i da uhvatiš sve te momente zbog kojih pokušavaš da budeš neko drugi. Zatim, moraš da rešiš još teže pitanje: ZAŠTO to pokušavaš i po čijim merilima. Tako i ja shvatih da u stvari pokušavam da se dopadnem nekom, tako što pokušavam da ličim nanekog trećeg po merilima koja postavlja neko četvrti. Hmmmm... pa nije ni čudo što sam pokupio riznicu svih mogućih oblika korpi... A korpe, ako zamotaš u celofan, pa još nabaciš koji cvetak, možeš da prodaš bilo kome, ali uvek ostaju korpe. Reših da te korpe prodam samom sebi, bez celofana... Za neupućene, tako je nastao onaj pojam "pozitivna nula", kad nešto prodaješ samom sebi, ali bar nešto naučiš... I svaku korpu tako ja samoprodah i samokupih, a pri tom izmerih gde sam i šta sam grešio... Beše to opasno zaeban posao, smršao sam 5 kila, ali konačno shvatih suštinu: Takav sam kakav sam, kome se sviđa neka nosi, kome ne, neka ostavi... nekako uz tu suštinu dođe i sposobnost da pronađem u sebi taj drugi servis.. način kako ću da dobijem ono što želim na način koji najviše odgovara onom pravom JA, bez foliranja i onih drugih, trećih i četvrtih nebitnih faktora. Setih se onog poručnika (ili šta li je) iz Zone zamfirove kad viče TAKTIKAAAAA KATASTROFAAA.. Ma kakva taktika, drugi servis... pustis prvi onako APP, a onda drugim dobijaš... I tako... Otkrio sam par neobičnih pojmova.. na primer, iskrenost... strpljenje... pa sam još otkrio i onu čudnu, daleku, stranu reč "IZVINI", kao i momenat kad je treba upotrebiti i obogatiti svoje jezičko izražavanje.... Dug bi niz ovih čudnih pojmova mogao biti, ali moram da vam ostavim po nešto da i sami otkrijete... Tek, da kažem... korpe odavno više ne dobijam... ni životne, ni one druge... Čak su se i one persone koje su mi korpe nekad davale, ponovo pojavile u mom životu u sasvim drugoj formi... i danas smo prijatelji, pa se ponekad prisetimo svega... Ne čuvam ja ljubomorno ni tajnu mog drugog servisa, pa ko je prihvati. prihvati... a vi... odlučite sami.3157 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Ne, ne... ovo nije priča o Novaku Đokoviću, niti o nekom drugom teniseru... Mada, moglo bi biti dosta sličnosti - oni najbolji pobeđuju upravo drugim servisom.. ako prvi ne krene... Priča je u stvari lične evolutivne prirode, ili, u prevodu, kako sam od večitog skupljača korpi postao prvo prodavac istih, a kasnije i neko ko dobija najbolje (i opet, ne mislim na tenisere... mada... bilo je par teniserki...). Kad pisem nešto iz svog ugla, uvek je najteže početi, verovatno zato što mislim da vi znate šta je meni u mislima, a nekad je i meni samom to teško da pohvatam :) Možda je najbolji početak jedan domaći zadatak koji mi je dala veoma bitna osoba u mom životu jednostavnom rečenicom: "e, mogao bi da budeš super lik, samo da se ne foliraš tako mnogo"... UH ! Da, bilo je to davno, ali i danas me rokne kad pomislim na taj trenutak. E, sad, nisam ovo "DAVNO" pomenuo da svi pomislite kako sam ja odavno super lik jer sam prestao da se foliram, nego je bitna ta osoba koja je u pravom momenu tako nešto rekla... I uspela je ...Zapitao sam se zašto se ja to foliram... dakle, nisam se pitao da li se foliram, jer sam znao da je u pravu, već zašto... Svakako je to jako težak momenat, kad moraš da zavučeš ruku duboko u svoja osećanja, u dušu, i da uhvatiš sve te momente zbog kojih pokušavaš da budeš neko drugi. Zatim, moraš da rešiš još teže pitanje: ZAŠTO to pokušavaš i po čijim merilima. Tako i ja shvatih da u stvari pokušavam da se dopadnem nekom, tako što pokušavam da ličim nanekog trećeg po merilima koja postavlja neko četvrti. Hmmmm... pa nije ni čudo što sam pokupio riznicu svih mogućih oblika korpi... A korpe, ako zamotaš u celofan, pa još nabaciš koji cvetak, možeš da prodaš bilo kome, ali uvek ostaju korpe. Reših da te korpe prodam samom sebi, bez celofana... Za neupućene, tako je nastao onaj pojam "pozitivna nula", kad nešto prodaješ samom sebi, ali bar nešto naučiš... I svaku korpu tako ja samoprodah i samokupih, a pri tom izmerih gde sam i šta sam grešio... Beše to opasno zaeban posao, smršao sam 5 kila, ali konačno shvatih suštinu: Takav sam kakav sam, kome se sviđa neka nosi, kome ne, neka ostavi... nekako uz tu suštinu dođe i sposobnost da pronađem u sebi taj drugi servis.. način kako ću da dobijem ono što želim na način koji najviše odgovara onom pravom JA, bez foliranja i onih drugih, trećih i četvrtih nebitnih faktora. Setih se onog poručnika (ili šta li je) iz Zone zamfirove kad viče TAKTIKAAAAA KATASTROFAAA.. Ma kakva taktika, drugi servis... pustis prvi onako APP, a onda drugim dobijaš... I tako... Otkrio sam par neobičnih pojmova.. na primer, iskrenost... strpljenje... pa sam još otkrio i onu čudnu, daleku, stranu reč "IZVINI", kao i momenat kad je treba upotrebiti i obogatiti svoje jezičko izražavanje.... Dug bi niz ovih čudnih pojmova mogao biti, ali moram da vam ostavim po nešto da i sami otkrijete... Tek, da kažem... korpe odavno više ne dobijam... ni životne, ni one druge... Čak su se i one persone koje su mi korpe nekad davale, ponovo pojavile u mom životu u sasvim drugoj formi... i danas smo prijatelji, pa se ponekad prisetimo svega... Ne čuvam ja ljubomorno ni tajnu mog drugog servisa, pa ko je prihvati. prihvati... a vi... odlučite sami.Jul 24, 2015 3157
-
Sećam se jednog crtanog filma koji je prilično trapavo preveden baš ovako, kao ovaj moj naslov. Tema je bila jedan satiričan pogled na celokupnu evoluciju u kojoj je baš ovaj naš homo sapiens vulgaris trebalo da predstavlja kariku koja nedostaje. Nisam siguran da je ovoj planeti baš taj sapiens nedostajao, ali je crtać stvarno super... mislim da mu je originalan naziv "Homo" ili "Huomo"... tako nešto... inače.. kasetu sa filmom pojeli su žuti mravi kod prijatelja koji je pozajmio da pogleda... ala je odgledao, svaka mu čast... Elem... Da li znate onaj osećaj kad u životu nešto ostane onako nedovršeno, kao da nas je neko zaustavio na pola koraka i u tom položaju ostanemo godinama.... i nikako da se korak napravi... i tako, vremenom, to postane karika koja nije ostvarena, zatvorena... i traje... nedostaje. Kad god pomislimo na te korake.. ili karike.. ostane gorak ukus nečega što je ostalo u vazduhu... nedorečeno... Najgore su one priče, kad poletiš, a onda se sve zamrzne i tu stoji... predugo.... toliko dugo da misliš da to samo u tvojim mislima postoji, da su za sve druge te priče odavno zakopane u nekim, odavno tamnim, hodnicima zaboravljenih trenutaka nekog vremena koga više nema. A iz pola tog koraka... naučio sam pola svog života... kako bi bilo da nije ostalo na pola... I tako.. prolazi vreme.... sve dok jednog dana, opet nekom čudnom igrom onog ko od gore vidi sve, par slučajnih reči u prolazu ne promeni sve... Udari kao munja u tu davno zaboravljenu kariku i postavi jednim potezom sve na svoje mesto... zatvori je tako da je niko nikad više pomeriti ne može. I shvatih da ti hodnici nisu bili tamni, da nije zaboravljeno... Na neki drugi način, neka druga karika... I onda opet obučem onaj, već skoro zaboravljeni, kostim večitog dečaka, zagledam se u oblak i uživam u svojim osmesima.. i ne samo svojim.... Toliko je vremena prošlo, toliko smo naučili, proživeli... a osmesi... e pa osmesi su i dalje tu... a tu je i trema.. haha.. Zamisli... i veliki rebus u glavi - da li je moguće... E, pa izgleda da jeste ... Kad veruješ.. sve je moguće... i zato, čitaoče, rođače, slučajni prolazniče, ko god da si .... Veruj.. samo veruj.. i sve je moguće! SVE je OSTVARIVO ! .. i tako.. sve to.. dok drugi osmeh spava.... ... posvećeno dinosaurusima iz doba Jure koji znaju razliku između oblaka i Clouda ...3442 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Sećam se jednog crtanog filma koji je prilično trapavo preveden baš ovako, kao ovaj moj naslov. Tema je bila jedan satiričan pogled na celokupnu evoluciju u kojoj je baš ovaj naš homo sapiens vulgaris trebalo da predstavlja kariku koja nedostaje. Nisam siguran da je ovoj planeti baš taj sapiens nedostajao, ali je crtać stvarno super... mislim da mu je originalan naziv "Homo" ili "Huomo"... tako nešto... inače.. kasetu sa filmom pojeli su žuti mravi kod prijatelja koji je pozajmio da pogleda... ala je odgledao, svaka mu čast... Elem... Da li znate onaj osećaj kad u životu nešto ostane onako nedovršeno, kao da nas je neko zaustavio na pola koraka i u tom položaju ostanemo godinama.... i nikako da se korak napravi... i tako, vremenom, to postane karika koja nije ostvarena, zatvorena... i traje... nedostaje. Kad god pomislimo na te korake.. ili karike.. ostane gorak ukus nečega što je ostalo u vazduhu... nedorečeno... Najgore su one priče, kad poletiš, a onda se sve zamrzne i tu stoji... predugo.... toliko dugo da misliš da to samo u tvojim mislima postoji, da su za sve druge te priče odavno zakopane u nekim, odavno tamnim, hodnicima zaboravljenih trenutaka nekog vremena koga više nema. A iz pola tog koraka... naučio sam pola svog života... kako bi bilo da nije ostalo na pola... I tako.. prolazi vreme.... sve dok jednog dana, opet nekom čudnom igrom onog ko od gore vidi sve, par slučajnih reči u prolazu ne promeni sve... Udari kao munja u tu davno zaboravljenu kariku i postavi jednim potezom sve na svoje mesto... zatvori je tako da je niko nikad više pomeriti ne može. I shvatih da ti hodnici nisu bili tamni, da nije zaboravljeno... Na neki drugi način, neka druga karika... I onda opet obučem onaj, već skoro zaboravljeni, kostim večitog dečaka, zagledam se u oblak i uživam u svojim osmesima.. i ne samo svojim.... Toliko je vremena prošlo, toliko smo naučili, proživeli... a osmesi... e pa osmesi su i dalje tu... a tu je i trema.. haha.. Zamisli... i veliki rebus u glavi - da li je moguće... E, pa izgleda da jeste ... Kad veruješ.. sve je moguće... i zato, čitaoče, rođače, slučajni prolazniče, ko god da si .... Veruj.. samo veruj.. i sve je moguće! SVE je OSTVARIVO ! .. i tako.. sve to.. dok drugi osmeh spava.... ... posvećeno dinosaurusima iz doba Jure koji znaju razliku između oblaka i Clouda ...Jul 24, 2015 3442
-
Baš lep dan danas.... Evo.. opet prođoše neki surferi i uzvkuju DOLE BOTOVIIIIII, DOLE BOTOVIIIII..... Joj što me ubi ova kosijana, ne mogu da se raspetljam od nocas u 4 kad me probudilo neko kreštanje na chatu... Dakle.. ja ne znam koji su to botovi i sta kome smetaju.. Znam jednu Zvončicu, ali ona je baš fin bot, a i nije još gore da bi išla dole... Da, znam i Djenku, a on je isto tako fin i samo nariče onu muziku koju puštaju na radiju, pa da obavesti one koji kao slušaju a samo hotuju... E pa ako za njih vičete, onda stvaaaarnooo nije to lepo... Oni su čestiti botovi, skoro legende... Greotaaa.. dakle, ne hotanje, nego greota... nema H! A možda vi mislite na one zvrndove što nemaju šta da rade, pa po ceo dan pevaju ono: "Kako bubanj kažeeeee...."? Pa što ne kažete... E, da su oni gledali "Ben Hur", videli bi šta je bubanj... znali bi kako zvuči onaj što udara ritam na rimskoj galiji... Znate ono... tup glup glup, tup glup glup, tup glup glup.... A onda kad treba da ubrzaju brod.. on promeni ritam u tup tup glup, tup tup glup, tup tup glup.... Pa onda jos brže... tup tup tup, tup tup tup, tup tup tup..... E posle ih rokne ona druga stran(K)a i potonu sa tim bubnjem... Samo bubnjar pobegne... Da.. da.. da su to gledali.. ali nisu.. Evo opet ovi surferi viču isto, nego ne vidim ih dobro, rasčešljavam kosu... Ta mante ih ljudi... NE, neeeee .. ne taman'te, nego ta manite... ima spejs, zar ne vidite... Nemoj posle ja kriv zbog dronova i sličnog... Dobro nemaju prolepere da lete al im propeleri u prstima još brže rade.... onako u ritmu, onom gore pomenutom.... dok je bubnjar još tu... Eeee, koliko sam se ja takvih bubnjara nagledao.... Okupaju se, iseku nokte, ošišaju, presvuku... pa udri.. dok se opet ne presvuku.. Uh sto me muči ova moja kosa, ni da kucam ne mogu kako valja.. a i ne vidim dobro.... E sad, da li je to od botova, il bubnjara, il ostalih... ma rasčešljaću ja to već jednom... I tako... setih se.. u ona sad već davna crvena vremena... dolazi Perica u školu i kaže učiteljici... "naša kuca je oštenila 6 malih kuca i svi su komunisti" Odmah dobije pohvalu od učiteljice "Bravo Perice, tako treba.. to je u duhu tekovina revolucije... bla bla... "Posle par dana.. pita učiteljica Pericu o čemu razmišlja kad je van škole, a on kao iz topa: "Razmisljam o mojoj kuci i njenih 6 malih kućića koji su svi komunisti"Naravno, opet uslede pohvale.. Prođe tako opet par dana, dolazi direktor u obilazak razreda i učiteljica, da se pohvali svojim ideološkim uticajem na mlade generacije, pred svima ponovo pita Pericu o čemu razmišlja.. "Razmišljam o mojoj kuci i njenih 6 malih kućića od kojih je 5 komunista!"Učiteljica onako zabrinuto pita.. "Pa šta se desilo sa šestom kucom???"A Perica kaže: "A, pa to jedno je progledalo.... " Evo, ja se konačno izborih sa mojom kosom... a ovi botovi... ma progledaće i oni.. nekada..3371 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Baš lep dan danas.... Evo.. opet prođoše neki surferi i uzvkuju DOLE BOTOVIIIIII, DOLE BOTOVIIIII..... Joj što me ubi ova kosijana, ne mogu da se raspetljam od nocas u 4 kad me probudilo neko kreštanje na chatu... Dakle.. ja ne znam koji su to botovi i sta kome smetaju.. Znam jednu Zvončicu, ali ona je baš fin bot, a i nije još gore da bi išla dole... Da, znam i Djenku, a on je isto tako fin i samo nariče onu muziku koju puštaju na radiju, pa da obavesti one koji kao slušaju a samo hotuju... E pa ako za njih vičete, onda stvaaaarnooo nije to lepo... Oni su čestiti botovi, skoro legende... Greotaaa.. dakle, ne hotanje, nego greota... nema H! A možda vi mislite na one zvrndove što nemaju šta da rade, pa po ceo dan pevaju ono: "Kako bubanj kažeeeee...."? Pa što ne kažete... E, da su oni gledali "Ben Hur", videli bi šta je bubanj... znali bi kako zvuči onaj što udara ritam na rimskoj galiji... Znate ono... tup glup glup, tup glup glup, tup glup glup.... A onda kad treba da ubrzaju brod.. on promeni ritam u tup tup glup, tup tup glup, tup tup glup.... Pa onda jos brže... tup tup tup, tup tup tup, tup tup tup..... E posle ih rokne ona druga stran(K)a i potonu sa tim bubnjem... Samo bubnjar pobegne... Da.. da.. da su to gledali.. ali nisu.. Evo opet ovi surferi viču isto, nego ne vidim ih dobro, rasčešljavam kosu... Ta mante ih ljudi... NE, neeeee .. ne taman'te, nego ta manite... ima spejs, zar ne vidite... Nemoj posle ja kriv zbog dronova i sličnog... Dobro nemaju prolepere da lete al im propeleri u prstima još brže rade.... onako u ritmu, onom gore pomenutom.... dok je bubnjar još tu... Eeee, koliko sam se ja takvih bubnjara nagledao.... Okupaju se, iseku nokte, ošišaju, presvuku... pa udri.. dok se opet ne presvuku.. Uh sto me muči ova moja kosa, ni da kucam ne mogu kako valja.. a i ne vidim dobro.... E sad, da li je to od botova, il bubnjara, il ostalih... ma rasčešljaću ja to već jednom... I tako... setih se.. u ona sad već davna crvena vremena... dolazi Perica u školu i kaže učiteljici... "naša kuca je oštenila 6 malih kuca i svi su komunisti" Odmah dobije pohvalu od učiteljice "Bravo Perice, tako treba.. to je u duhu tekovina revolucije... bla bla... "Posle par dana.. pita učiteljica Pericu o čemu razmišlja kad je van škole, a on kao iz topa: "Razmisljam o mojoj kuci i njenih 6 malih kućića koji su svi komunisti"Naravno, opet uslede pohvale.. Prođe tako opet par dana, dolazi direktor u obilazak razreda i učiteljica, da se pohvali svojim ideološkim uticajem na mlade generacije, pred svima ponovo pita Pericu o čemu razmišlja.. "Razmišljam o mojoj kuci i njenih 6 malih kućića od kojih je 5 komunista!"Učiteljica onako zabrinuto pita.. "Pa šta se desilo sa šestom kucom???"A Perica kaže: "A, pa to jedno je progledalo.... " Evo, ja se konačno izborih sa mojom kosom... a ovi botovi... ma progledaće i oni.. nekada..Jun 10, 2015 3371
-
Tragajući za nekim uspomenama, pronađoh ostatke starog šatora iz vremena detinjstva. Taj šator bio je najbitniji deo opreme za kampovanje sa kojom sam obišao staru Jugu u ona davna sretna i mirna vremena. Ova priča datira još sa početka te kamperske avanture, kada sam sa roditeljima i bratom proveo skoro celo leto u auto kampu u Fažani. Za ove mlađe generacije, to je mesto u Istri, tačno naspram onih čuvenih Briona u kojoj se baškario Čeda the great. Sećam se da nam je otac još tokom puta pričao kako je kamp u šumi punoj ptica, a da dominiraju fazani, po čemu je i mesto dobilo ime. Sećam se da smo dobar deo dana provodili baš u toj šumi, jedno vreme gledajući kako moćni gliseri organa reda i mira (to se tada tako zvalo) presreću neke nadobudne strance koji pokušavaju da se približe nedodirivoj oazi mira velikog Če-a, a zatim kako se ti stranci u paničnom strahu udaljavaju brže nego što su se pojavili. Osećaje ponosa izazvanog činjenicom da su naši (čitaj organi) toliko moćni spram tih bednih imperijalističkih (čitaj uglavnom nemačkih) čamčića, gasili smo pokušavajući da u toj šumi pronađemo po neko živo biće (čitaj lovina iz mašte neartikulisanih klinaca). I naravno, svaki pokušaj završavao se utešnom nagradom - palačinkama pored šatora dežurne mame. A bilo je nas ... klinaca.. ihaaaa.. preko 20 onako na gomili. I tako... vraćajući se iz jednog od tih neuspešnih pohoda (čitaj lova), pun zavisti prema onom mlađem delu bratskosestrinske populacije koji je morao na popodnevno spavanje, dok se već mogao osetiti miris onih pomenutih palačinki, ispred nas je iskočila neka čudna kokoška. Naravno, kokoška nije imala nikakvih šansi spram tih, u mislima već pojedenih kapmerskih specijaliteta.... dok moj ćale nije viknuo.... "Drži ga, to je fazan!!!" Ufff... kakva je tada ludnica nastala... Pokušajte samo da zamislite kako je tek zblanut bio tj mučenik fazan kad je skapirao da ga odjednom juri armada klinaca od kojih neki jedva da su bili malo veći od njega... i to po kampu punom onih užadi za zatezanje i sličnih skrivenih zamki. Mukica je par puta pokušala da uzleti i svaki put okidala po neki kanap, a nismo ni mi ništa bolje prolazili... padali smo jedni preko drugih, ali od potere nismo odustali, pa čak ni kada nam je zbrisao iz nemoguće situacije - uleteo je u šator, ali dok smo se mi gurali na onim improvizovanim vratima, on je sunuo ispod šatora i nastavio beg. Verovatno bi u svakoj drugoj situaciji on zbrisao, ali je ta silna kamperska oprema uradila svoje i mučenik se konačno ukoprcao u neku zaštitnu mrežu, a nas nekoliko je u stilu velikih fudbalskih golmana zaplivalo i uhvatilo ga. Pravo je čudo kako smo svi prošli bez povrede u tom krkljancu. Bilo kako bilo, dani naših pokislih noseva na povratku iz neuspelog lova i prozivke od strane roditelja i ostalih posmatrača zamenio je novi ponos, jači čak i od onog vezanog za organe (reda i mira) sa pčetka priče. I tako, pucajući od ponosa, postavili smo pitanje .. Sta sada? Fazan je onako premoren i sav u traumi, jedva davao znake života, pa smo se i mi brzo sažalili i pokušali u upravi kampa da nađemo neko rešenje. Naravno, vrlo brzo smo skapirali da je jedino njihovo rešenje bila neka supa od fazana (tada nije još bilo recepata na www.volimo.net pa bi to verovatno bio neki bućkuriš), pa su se lovci pretvorili u mirotvorce i borce za očuvanje životne (čitaj kamperske) sredine. Uputili smo se duboko u šumu, usput sakivajući tragove za sve one koji bi nas eventualno pratili i došli do naše lovine.. Toliko smo dobro sakrili te tragove da nam je trebalo dobrih dva sata da se posle vratimo u kamp. A fazan? Ah.. fazan je onako povremeno.. na jedno oko provirivao gde je i ko ga trenutno nosi, a mi smo već bili u panici da mučenik ne izumre pre nego što ga vratimo u matičnu divljinu. Našli smo neki žbun, položili ga tu, on je opet onako jednim okom provirio u fazonu "Šta se dešava?"... a zatim, čim smo se mi udaljili par koraka, brzinom munje nestao u šumi. Verovatno je rekao i ono biiip biiip, ali ga od silnog uzbuđenja nismo čuli.... tek, par minuta kasnije poželeli smo da se vrati i pokaže nam put do obale. Jes.. vratio se.... Elem.. ekspedicija se u sumrak vratila, nekako smo na prevaru izbegli batine uzbunjenog i usplahirenog dela starije kamperske populacije (čitaj roditelja), koji je u toj silnoj plahovitoj zabrinutosti smlatio celu zalihu popodnevnih palačinki... a mi... mi klinci smo u nastavku leta ipak radije posmatrali one organe (znate već, reda i mira), sve dok nam neko nije rekao da je i more bogato nečim što se može loviti... ali, to je već neka druga priča... isti su samo ti .. organi... kako god okrenete.. oni su uvek tu negde, iako Čede više nema... ajd, odoh, zagore mi ručak...2939 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Tragajući za nekim uspomenama, pronađoh ostatke starog šatora iz vremena detinjstva. Taj šator bio je najbitniji deo opreme za kampovanje sa kojom sam obišao staru Jugu u ona davna sretna i mirna vremena. Ova priča datira još sa početka te kamperske avanture, kada sam sa roditeljima i bratom proveo skoro celo leto u auto kampu u Fažani. Za ove mlađe generacije, to je mesto u Istri, tačno naspram onih čuvenih Briona u kojoj se baškario Čeda the great. Sećam se da nam je otac još tokom puta pričao kako je kamp u šumi punoj ptica, a da dominiraju fazani, po čemu je i mesto dobilo ime. Sećam se da smo dobar deo dana provodili baš u toj šumi, jedno vreme gledajući kako moćni gliseri organa reda i mira (to se tada tako zvalo) presreću neke nadobudne strance koji pokušavaju da se približe nedodirivoj oazi mira velikog Če-a, a zatim kako se ti stranci u paničnom strahu udaljavaju brže nego što su se pojavili. Osećaje ponosa izazvanog činjenicom da su naši (čitaj organi) toliko moćni spram tih bednih imperijalističkih (čitaj uglavnom nemačkih) čamčića, gasili smo pokušavajući da u toj šumi pronađemo po neko živo biće (čitaj lovina iz mašte neartikulisanih klinaca). I naravno, svaki pokušaj završavao se utešnom nagradom - palačinkama pored šatora dežurne mame. A bilo je nas ... klinaca.. ihaaaa.. preko 20 onako na gomili. I tako... vraćajući se iz jednog od tih neuspešnih pohoda (čitaj lova), pun zavisti prema onom mlađem delu bratskosestrinske populacije koji je morao na popodnevno spavanje, dok se već mogao osetiti miris onih pomenutih palačinki, ispred nas je iskočila neka čudna kokoška. Naravno, kokoška nije imala nikakvih šansi spram tih, u mislima već pojedenih kapmerskih specijaliteta.... dok moj ćale nije viknuo.... "Drži ga, to je fazan!!!" Ufff... kakva je tada ludnica nastala... Pokušajte samo da zamislite kako je tek zblanut bio tj mučenik fazan kad je skapirao da ga odjednom juri armada klinaca od kojih neki jedva da su bili malo veći od njega... i to po kampu punom onih užadi za zatezanje i sličnih skrivenih zamki. Mukica je par puta pokušala da uzleti i svaki put okidala po neki kanap, a nismo ni mi ništa bolje prolazili... padali smo jedni preko drugih, ali od potere nismo odustali, pa čak ni kada nam je zbrisao iz nemoguće situacije - uleteo je u šator, ali dok smo se mi gurali na onim improvizovanim vratima, on je sunuo ispod šatora i nastavio beg. Verovatno bi u svakoj drugoj situaciji on zbrisao, ali je ta silna kamperska oprema uradila svoje i mučenik se konačno ukoprcao u neku zaštitnu mrežu, a nas nekoliko je u stilu velikih fudbalskih golmana zaplivalo i uhvatilo ga. Pravo je čudo kako smo svi prošli bez povrede u tom krkljancu. Bilo kako bilo, dani naših pokislih noseva na povratku iz neuspelog lova i prozivke od strane roditelja i ostalih posmatrača zamenio je novi ponos, jači čak i od onog vezanog za organe (reda i mira) sa pčetka priče. I tako, pucajući od ponosa, postavili smo pitanje .. Sta sada? Fazan je onako premoren i sav u traumi, jedva davao znake života, pa smo se i mi brzo sažalili i pokušali u upravi kampa da nađemo neko rešenje. Naravno, vrlo brzo smo skapirali da je jedino njihovo rešenje bila neka supa od fazana (tada nije još bilo recepata na www.volimo.net pa bi to verovatno bio neki bućkuriš), pa su se lovci pretvorili u mirotvorce i borce za očuvanje životne (čitaj kamperske) sredine. Uputili smo se duboko u šumu, usput sakivajući tragove za sve one koji bi nas eventualno pratili i došli do naše lovine.. Toliko smo dobro sakrili te tragove da nam je trebalo dobrih dva sata da se posle vratimo u kamp. A fazan? Ah.. fazan je onako povremeno.. na jedno oko provirivao gde je i ko ga trenutno nosi, a mi smo već bili u panici da mučenik ne izumre pre nego što ga vratimo u matičnu divljinu. Našli smo neki žbun, položili ga tu, on je opet onako jednim okom provirio u fazonu "Šta se dešava?"... a zatim, čim smo se mi udaljili par koraka, brzinom munje nestao u šumi. Verovatno je rekao i ono biiip biiip, ali ga od silnog uzbuđenja nismo čuli.... tek, par minuta kasnije poželeli smo da se vrati i pokaže nam put do obale. Jes.. vratio se.... Elem.. ekspedicija se u sumrak vratila, nekako smo na prevaru izbegli batine uzbunjenog i usplahirenog dela starije kamperske populacije (čitaj roditelja), koji je u toj silnoj plahovitoj zabrinutosti smlatio celu zalihu popodnevnih palačinki... a mi... mi klinci smo u nastavku leta ipak radije posmatrali one organe (znate već, reda i mira), sve dok nam neko nije rekao da je i more bogato nečim što se može loviti... ali, to je već neka druga priča... isti su samo ti .. organi... kako god okrenete.. oni su uvek tu negde, iako Čede više nema... ajd, odoh, zagore mi ručak...Feb 18, 2015 2939
-
Eto šta sve danas može da se nauči na ovom Internetu (to je ono što moj komšija stalno zove internAt), a uklapa se u ono Lenjinovo učiti, učiti i samo učiti (e, to je ono kad ga je otac pitao hoćeš li učiti ili da bijem)... Dakle.. čitam ja tako neke opšteobrazovne tekstove i naučim da onaj teflon, što ga godinama reklamiraju na tiganjima, tepsijama i sličnim savremenim kuvarskim alatkama za mučenje preostale populacije, UOPŠTE nije opasan, da u njemu nema ništa kancerogeno, da je prosto blagotvoran, iako su sedokosi svetski oci zabranili njegovu upotrebu od kraja ove proste 2015te godine (jeste prosta, evo ustao sam i obrnuo kalendar da se uverim)... Dakle, uopšte nije štetan po ljudsko zdravlje, samo se ponekad može desiti da vam neki pernati domaći kućni ljubimci riknu ako korisite te.. tiganje, tepsije i ostalo... Ova reč "ponekad" odnosi se na činjenicu što poneko ima te ljubimce (ako ne koristi teflon) ili je imao (ako koristi teflon)... Dakle broj dva, bitno je istaći da se sve ovo dešava za pernate ljubimce (a uopšte se ne dešava za nepernate domaćine), SAMO ako pomenuti plod visoke tehnologije koristite za kuvanje, prženje i slično. Ukoliko ga koristite kao hladno, ili barem podgrejano, oruđe kad muž okasni iz kafane, onda je situacija malo obrnuta, te daje šansu pernatim ljubimcima da prežive bar do sledećih palačinki. Možda bi situacija bila drugačija da te pernate živuljke znaju da pričaju (i da ne kopiraju gazdaricu), pa da na vreme kažu, na primer:" alo... imam si u glavi sve pobrljavelo, vrtež, trnež i mutež.."... Eto.. sad se setih onoga kad se pacijent budi posle operacije i pita... " Doktore, jel operacija prošla uspešno?"A čovek u belom odgovara... "... prijatelju...ja sam sveti Petar...." ....stvarno nije opasan taj teflon, bas je glupo što ga već sada zabraniše....3244 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Eto šta sve danas može da se nauči na ovom Internetu (to je ono što moj komšija stalno zove internAt), a uklapa se u ono Lenjinovo učiti, učiti i samo učiti (e, to je ono kad ga je otac pitao hoćeš li učiti ili da bijem)... Dakle.. čitam ja tako neke opšteobrazovne tekstove i naučim da onaj teflon, što ga godinama reklamiraju na tiganjima, tepsijama i sličnim savremenim kuvarskim alatkama za mučenje preostale populacije, UOPŠTE nije opasan, da u njemu nema ništa kancerogeno, da je prosto blagotvoran, iako su sedokosi svetski oci zabranili njegovu upotrebu od kraja ove proste 2015te godine (jeste prosta, evo ustao sam i obrnuo kalendar da se uverim)... Dakle, uopšte nije štetan po ljudsko zdravlje, samo se ponekad može desiti da vam neki pernati domaći kućni ljubimci riknu ako korisite te.. tiganje, tepsije i ostalo... Ova reč "ponekad" odnosi se na činjenicu što poneko ima te ljubimce (ako ne koristi teflon) ili je imao (ako koristi teflon)... Dakle broj dva, bitno je istaći da se sve ovo dešava za pernate ljubimce (a uopšte se ne dešava za nepernate domaćine), SAMO ako pomenuti plod visoke tehnologije koristite za kuvanje, prženje i slično. Ukoliko ga koristite kao hladno, ili barem podgrejano, oruđe kad muž okasni iz kafane, onda je situacija malo obrnuta, te daje šansu pernatim ljubimcima da prežive bar do sledećih palačinki. Možda bi situacija bila drugačija da te pernate živuljke znaju da pričaju (i da ne kopiraju gazdaricu), pa da na vreme kažu, na primer:" alo... imam si u glavi sve pobrljavelo, vrtež, trnež i mutež.."... Eto.. sad se setih onoga kad se pacijent budi posle operacije i pita... " Doktore, jel operacija prošla uspešno?"A čovek u belom odgovara... "... prijatelju...ja sam sveti Petar...." ....stvarno nije opasan taj teflon, bas je glupo što ga već sada zabraniše....Jan 27, 2015 3244
-
Ne tako davno, na dalekom severu, jezdeći punom brzinom, usred fijuka vetra koji mu je mrsio bradu a pahulje zasipale oči, Deda Mraz je osećao kako mu se kapci sklapaju i postaju sve teži. Odlučio je da malo odmori, jer ga je čekao dug put. Trebalo svima podeliti poklone, a za to je morao je biti svež i odmoran, kako ne bi nešto pobrkao. Skrenuo je sanke u zavetrinu snegom zavejane šume i utonuo u san. Čak su i irvasi, željni malo odmora, zadremali. Spavao bi on možda i dugo, da ga iz sna nije probudilo Zvončicino zvonce... "Hej, Deda Mraze, ustaj brže, nestali su ti pokloni!", začu on i ugleda dva velika zabrinuta oka u krugu od vilinskog praha. "Ja sam mala Zvončica", predstavi se pridošlica. "Živim u ovoj šumi već godinama i poznajem sve njene stanovnike. Znam i ko ti je ukrao poklone - Zli patuljak i njegova družina!" "Jao, teško meni", zakuka Deda Mraz. "Onolika deca čekaju na mene i raduju se poklonima, a ja neću imati šta da im dam!" I on zaplaka, a krupne suze su mu padale po bundi i odmah se pretvarale u kokckice leda, svetlucajući kao biserna dugmad. "Ne plači Deda Mraze, tu sam ja da ti pomognem!", uskliknu Zvončica. "Upregni irvase i spremi se za put, a ja ću pozvati moje pomoćnike. Idemo u potragu za kradljivcima tvojih poklona!" Zvončica zaleprša krilima, zazvoni zvonce i iz šume odmah dotrčao Chupko, a za njim Lovac i Lonche. Svi zajedno odjuriše u šumu. Tužni Deda Mraz duboko uzdahnu, obrisa suze i uze da čita pisma koja su mu deca poslala. Otvori jednu šarenu kovertu na kojoj je pisalo: "Deda Mraz, Poštansko sanduče 96930, Arktički krug". "Dragi Deda Mraze", pisala mu je jedna mala Nina, "Ja ti pišem iz kreveta, malo sam bolesna i jedino društvo mi je Djenka koji mi pušta pesme. On mi je rekao da ti znaš sve dečije želje i da ne moram da ti kažem šta da mi doneseš. Ja ću zato biti strpljiva i čekaću, samo te molim da me ne zaboraviš. Puno te voli i pozdravlja Nina." Deda Mraz još jednom tužno uzdahnu i pogleda na sat. Još dva sata do Nove godine, a on sedi u šumi. Brzo ustade, upregnu irvase i huknu u rukavice. Uto se iz šume začu zvonce. Zvončica, Chupko i Lonche dojurili su dok je oko njih prštao sneg. "Pronašli smo tvoje poklone!", uzviknu Zvončica. "Zli patuljak se sa svojom družinom već sladio slatkišima iz novogodišnjih paketića! Naši prijatelji sa mreže Volimo Net su ih opkolili, pa smo uspeli da ih, onako iznenađene i uplašene, brzo vežemo. Evo tvojih poklona, Deda Mraze!", ispriča mu Zvončica svoju pustolovinu, a zatim potrpa sve poklone nazad u džakove Deda Mraza. "Draga moja Zvončice, ne znam kako da ti se zahvalim?", reče Deda Mraz na rastanku. "Obraduj večeras svu decu ovog sveta, nauči ih da otvore svoje srce i raduju se, i ja ću biti srećna", odgovori Zvončica. "A iduće godine u ovo vreme, kad ponovo kreneš na put, da znaš da smo svi uz tebe, mi veliki i mali, otvorenog srca, svi koji Volimo Net." Deda Mraz potegnu uzde i irvasi jurnuše galopom. Za njima u šumi osta samo oblak snežne prašine, izmešan sa malo vilinskog praha. ############### Mala Nina je ležala u krevetu u svojoj sobi i nestrpljivo gledala u sat na zidu. Još malo i eto Nove godine, a Deda Mraza nema. "Da li uopšte postoji taj Deda Mraz?", sumnjičavo je zavrtela glavom i nastavila da razmišlja o svojoj želji - najlepsem poklonu na svetu. U tom času, kroz stihove pesme, začu Djenkin tihi glas: "Otvori prozor, Nina! Zar nisi čula kucanje?" Na prozoru je stajala velika šarena kutija sa mašnom. U kutiji je bilo mnogo slatkiša i ono o čemu je mala sanjala - najlepši poklon na svetu. Od tog momenta i Nina je znala da više nikad neće biti sama, da će uvek uz nju biti Volimo Net, društvena mreža otvorenog srca. Srećna vam Nova, dragi naši nasmejani VNetovci :)3191 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Ne tako davno, na dalekom severu, jezdeći punom brzinom, usred fijuka vetra koji mu je mrsio bradu a pahulje zasipale oči, Deda Mraz je osećao kako mu se kapci sklapaju i postaju sve teži. Odlučio je da malo odmori, jer ga je čekao dug put. Trebalo svima podeliti poklone, a za to je morao je biti svež i odmoran, kako ne bi nešto pobrkao. Skrenuo je sanke u zavetrinu snegom zavejane šume i utonuo u san. Čak su i irvasi, željni malo odmora, zadremali. Spavao bi on možda i dugo, da ga iz sna nije probudilo Zvončicino zvonce... "Hej, Deda Mraze, ustaj brže, nestali su ti pokloni!", začu on i ugleda dva velika zabrinuta oka u krugu od vilinskog praha. "Ja sam mala Zvončica", predstavi se pridošlica. "Živim u ovoj šumi već godinama i poznajem sve njene stanovnike. Znam i ko ti je ukrao poklone - Zli patuljak i njegova družina!" "Jao, teško meni", zakuka Deda Mraz. "Onolika deca čekaju na mene i raduju se poklonima, a ja neću imati šta da im dam!" I on zaplaka, a krupne suze su mu padale po bundi i odmah se pretvarale u kokckice leda, svetlucajući kao biserna dugmad. "Ne plači Deda Mraze, tu sam ja da ti pomognem!", uskliknu Zvončica. "Upregni irvase i spremi se za put, a ja ću pozvati moje pomoćnike. Idemo u potragu za kradljivcima tvojih poklona!" Zvončica zaleprša krilima, zazvoni zvonce i iz šume odmah dotrčao Chupko, a za njim Lovac i Lonche. Svi zajedno odjuriše u šumu. Tužni Deda Mraz duboko uzdahnu, obrisa suze i uze da čita pisma koja su mu deca poslala. Otvori jednu šarenu kovertu na kojoj je pisalo: "Deda Mraz, Poštansko sanduče 96930, Arktički krug". "Dragi Deda Mraze", pisala mu je jedna mala Nina, "Ja ti pišem iz kreveta, malo sam bolesna i jedino društvo mi je Djenka koji mi pušta pesme. On mi je rekao da ti znaš sve dečije želje i da ne moram da ti kažem šta da mi doneseš. Ja ću zato biti strpljiva i čekaću, samo te molim da me ne zaboraviš. Puno te voli i pozdravlja Nina." Deda Mraz još jednom tužno uzdahnu i pogleda na sat. Još dva sata do Nove godine, a on sedi u šumi. Brzo ustade, upregnu irvase i huknu u rukavice. Uto se iz šume začu zvonce. Zvončica, Chupko i Lonche dojurili su dok je oko njih prštao sneg. "Pronašli smo tvoje poklone!", uzviknu Zvončica. "Zli patuljak se sa svojom družinom već sladio slatkišima iz novogodišnjih paketića! Naši prijatelji sa mreže Volimo Net su ih opkolili, pa smo uspeli da ih, onako iznenađene i uplašene, brzo vežemo. Evo tvojih poklona, Deda Mraze!", ispriča mu Zvončica svoju pustolovinu, a zatim potrpa sve poklone nazad u džakove Deda Mraza. "Draga moja Zvončice, ne znam kako da ti se zahvalim?", reče Deda Mraz na rastanku. "Obraduj večeras svu decu ovog sveta, nauči ih da otvore svoje srce i raduju se, i ja ću biti srećna", odgovori Zvončica. "A iduće godine u ovo vreme, kad ponovo kreneš na put, da znaš da smo svi uz tebe, mi veliki i mali, otvorenog srca, svi koji Volimo Net." Deda Mraz potegnu uzde i irvasi jurnuše galopom. Za njima u šumi osta samo oblak snežne prašine, izmešan sa malo vilinskog praha. ############### Mala Nina je ležala u krevetu u svojoj sobi i nestrpljivo gledala u sat na zidu. Još malo i eto Nove godine, a Deda Mraza nema. "Da li uopšte postoji taj Deda Mraz?", sumnjičavo je zavrtela glavom i nastavila da razmišlja o svojoj želji - najlepsem poklonu na svetu. U tom času, kroz stihove pesme, začu Djenkin tihi glas: "Otvori prozor, Nina! Zar nisi čula kucanje?" Na prozoru je stajala velika šarena kutija sa mašnom. U kutiji je bilo mnogo slatkiša i ono o čemu je mala sanjala - najlepši poklon na svetu. Od tog momenta i Nina je znala da više nikad neće biti sama, da će uvek uz nju biti Volimo Net, društvena mreža otvorenog srca. Srećna vam Nova, dragi naši nasmejani VNetovci :)Dec 30, 2014 3191
-
Ne, ovog puta nije u pitanju Šekspirov "San letnje noći", u pitanju je jedan drugi, san koji možda i nije bio san, iako sam siguran da je bila letnja noć... letnja paklena noć kada sam pobegao iz vreline grada u svežinu jedine planine u ravnici. Moj kostim večitog dečaka savršeno se uklapao u mesečeve proplanke i miris skoro pokošene deteline, budeći u meni neke slike iz detinjstva, neke nikad do kraja ispricane priče o vilama i vilenjacima. Tonući lagano u te misli, odjednom, iza improvizovane ograde od brezinog drveta, ugledao sam nju... vilu... moju Titaniu... plesala je u beloj haljinici, bosa, po toj reci trave, nežna kao svila i razdragana kao čigra... U trenutku sam zaboravio i leto i sparinu, i sve ono loše i teško.. Kao da sam i ja leteo sa njom.. uhvatih svoje misli kako svake sekunde prave neki novi svet, neku novu planetu daleko od svih...... planetu u kojoj nema crnih hronika... ... planetu na kojoj se ne moraš vezivati na zadnjem sedištu automobila, već možes uživati u čarima putovanja ponekad i mahati onima iza sebe, okrenut ka zadnjem staklu... ... planetu na kojoj možeš voziti bicikl bez zaštitnih kacigai štitnika za laktove i kolena... ... planetu na kojoj možes vode popiti iz izvora u šumi, a ne samo iz plastičnih boca sa pijaćom vodom... ... planetu u kojoj možeš besplatno probati voće iz komšijinog dvorišta na putu do kuće... ... planetu gde nemaš mobilne elektronske uređaje u koje buljiš celog dana čekajući da ti neko pošalje virtuelni osmeh..... planetu na kojoj se svi klinci igraju slobodno, bez čuvara koje bogati tata plaća...... planetu u kojoj nisi obavezan da posetis psihologa ako nešto ne uradiš kako treba, gde imas slobodu biranja izmedju uspeha i neuspeha gde izbor samo od tebe zavisi i gde na pravi način naučiš da izabereš ono što ti najviše odgovara... ... planetu prijatelja, onih pravih, koje možeš dodirnuti, sa kojima se možeš smejati, pa i tugovati ako treba... .. i onda shvatih.... moja Titania, nežna kao svila i razdragana kao čigra, vratila me je na planetu moje mladosti, one prve, prave, najslađe, kada sam voleo da mašem kroz prozor kola i da vozim bajs i bez kočnica, kada sam znao ukus komšijskih tešanja i vode iz izdana podno brega, kada sam, birajući između mogućnosti da budem ponavljač i odlikaš, izabrao ono najbolje - da budem vrlo dobar, kada sam imao prijatelje koje nisam morao dodavati, već sam ih mogao birati. Od tog sna, koji možda i nije bio san, prošlo je puno letnjih i ostalih noći, a moja Titania je i dalje samnom, u svim mojim snovima, pa i u onim koji se sanjaju otvorenih očiju... I uvek, na isti način, nežna kao svila i razdragana kao čigra, donese u moje misli energiju vulkana kojom sve prepreke postaju potočići, a sve oluje lagani povetarci... Moja Titania pruži ruke prema meni, poletimo... i eto.. odah vam tajnu jedne čupave frizure....5715 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Ne, ovog puta nije u pitanju Šekspirov "San letnje noći", u pitanju je jedan drugi, san koji možda i nije bio san, iako sam siguran da je bila letnja noć... letnja paklena noć kada sam pobegao iz vreline grada u svežinu jedine planine u ravnici. Moj kostim večitog dečaka savršeno se uklapao u mesečeve proplanke i miris skoro pokošene deteline, budeći u meni neke slike iz detinjstva, neke nikad do kraja ispricane priče o vilama i vilenjacima. Tonući lagano u te misli, odjednom, iza improvizovane ograde od brezinog drveta, ugledao sam nju... vilu... moju Titaniu... plesala je u beloj haljinici, bosa, po toj reci trave, nežna kao svila i razdragana kao čigra... U trenutku sam zaboravio i leto i sparinu, i sve ono loše i teško.. Kao da sam i ja leteo sa njom.. uhvatih svoje misli kako svake sekunde prave neki novi svet, neku novu planetu daleko od svih...... planetu u kojoj nema crnih hronika... ... planetu na kojoj se ne moraš vezivati na zadnjem sedištu automobila, već možes uživati u čarima putovanja ponekad i mahati onima iza sebe, okrenut ka zadnjem staklu... ... planetu na kojoj možeš voziti bicikl bez zaštitnih kacigai štitnika za laktove i kolena... ... planetu na kojoj možes vode popiti iz izvora u šumi, a ne samo iz plastičnih boca sa pijaćom vodom... ... planetu u kojoj možeš besplatno probati voće iz komšijinog dvorišta na putu do kuće... ... planetu gde nemaš mobilne elektronske uređaje u koje buljiš celog dana čekajući da ti neko pošalje virtuelni osmeh..... planetu na kojoj se svi klinci igraju slobodno, bez čuvara koje bogati tata plaća...... planetu u kojoj nisi obavezan da posetis psihologa ako nešto ne uradiš kako treba, gde imas slobodu biranja izmedju uspeha i neuspeha gde izbor samo od tebe zavisi i gde na pravi način naučiš da izabereš ono što ti najviše odgovara... ... planetu prijatelja, onih pravih, koje možeš dodirnuti, sa kojima se možeš smejati, pa i tugovati ako treba... .. i onda shvatih.... moja Titania, nežna kao svila i razdragana kao čigra, vratila me je na planetu moje mladosti, one prve, prave, najslađe, kada sam voleo da mašem kroz prozor kola i da vozim bajs i bez kočnica, kada sam znao ukus komšijskih tešanja i vode iz izdana podno brega, kada sam, birajući između mogućnosti da budem ponavljač i odlikaš, izabrao ono najbolje - da budem vrlo dobar, kada sam imao prijatelje koje nisam morao dodavati, već sam ih mogao birati. Od tog sna, koji možda i nije bio san, prošlo je puno letnjih i ostalih noći, a moja Titania je i dalje samnom, u svim mojim snovima, pa i u onim koji se sanjaju otvorenih očiju... I uvek, na isti način, nežna kao svila i razdragana kao čigra, donese u moje misli energiju vulkana kojom sve prepreke postaju potočići, a sve oluje lagani povetarci... Moja Titania pruži ruke prema meni, poletimo... i eto.. odah vam tajnu jedne čupave frizure....Dec 16, 2014 5715
-
Verujem da ste svi bili u prilici da želite nešto da kažete, a da niste znali kako da počnete. Evo, ja sam sada baš u takvoj situaciji... Zašto? Pa jednostavno zato što je to početak priče o jednom kraju, i to o kraju koji je praktično opet neki novi početak. Poželeo sam da ovom tekstu dam naslov "Evolucija", ali to ipak ne bi bilo fer prema nekim ljudima koji su bili deo te lepe priče, a danas imaju neku malo drugačiju ličnu evoluciju. Nekada davno... postojalo je jedno posebno mesto, ekipa ljudi punog srca i plemenitih ideja.. pravili smo sjajne stvari i verovali da nam kraja nema... te ljude nikad neću zaboaviti. Mnoga od tih divnih pijateljstava preneta su u svakodnevni, realni svet, mnogi brakovi sklopljeni, a deca iz svih tih veza uskoro će biti punoletna, baš kao što bi i taj sajt trebalo da postane punoletan.. da se vremena... i ljudi nisu promenili. Neki novi klinci, neka nova evolucija... i pokušaj da se jednim potezom miša obriše čitav jedan svet koji je u međuvremenu nastao, i svi ljudi kojima taj svet nešto znači.. Nedavno neko reče da smo suviše kabasti za brisanje, a ja dodajem, suviše smo živi i živahni, nemoguće nas je obrisati... Naš svet i dalje živi... i svakog dana je sve lepši... jer.. mi volimo net :) A za onaj stari... vreme je da ga pustimo da otplovi tamo gde jedino može.. u istoriju... i zato, nadam se da mi Bora neće zameriti što sam pozajmio naslov i malo dopevao njegove stihove... ... maestro, idemo... Cdur.. Sad već davne devedeset sedme,šarenilo dobre ideje privuklo je i menepostao sam deo sjajne ekipestvorili smo jedno veliko ime ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi Ujed za dušu i u grlu knedla, iako nikad nisam zbačen sa sedla, znam da nisam uzalud starioi mnoge snove sa vama ostvario... ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi Stvorićemo novo jer nije mi svejednomoje ekipe ništa nije vrednoponekad zaboli, kao glavoboljaistina je da je za tobom sve prošla volja ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi ... adio #serbiancafe.... vreme je da te zameni nešto bolje ... jer mi... volimo net :)3978 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Verujem da ste svi bili u prilici da želite nešto da kažete, a da niste znali kako da počnete. Evo, ja sam sada baš u takvoj situaciji... Zašto? Pa jednostavno zato što je to početak priče o jednom kraju, i to o kraju koji je praktično opet neki novi početak. Poželeo sam da ovom tekstu dam naslov "Evolucija", ali to ipak ne bi bilo fer prema nekim ljudima koji su bili deo te lepe priče, a danas imaju neku malo drugačiju ličnu evoluciju. Nekada davno... postojalo je jedno posebno mesto, ekipa ljudi punog srca i plemenitih ideja.. pravili smo sjajne stvari i verovali da nam kraja nema... te ljude nikad neću zaboaviti. Mnoga od tih divnih pijateljstava preneta su u svakodnevni, realni svet, mnogi brakovi sklopljeni, a deca iz svih tih veza uskoro će biti punoletna, baš kao što bi i taj sajt trebalo da postane punoletan.. da se vremena... i ljudi nisu promenili. Neki novi klinci, neka nova evolucija... i pokušaj da se jednim potezom miša obriše čitav jedan svet koji je u međuvremenu nastao, i svi ljudi kojima taj svet nešto znači.. Nedavno neko reče da smo suviše kabasti za brisanje, a ja dodajem, suviše smo živi i živahni, nemoguće nas je obrisati... Naš svet i dalje živi... i svakog dana je sve lepši... jer.. mi volimo net :) A za onaj stari... vreme je da ga pustimo da otplovi tamo gde jedino može.. u istoriju... i zato, nadam se da mi Bora neće zameriti što sam pozajmio naslov i malo dopevao njegove stihove... ... maestro, idemo... Cdur.. Sad već davne devedeset sedme,šarenilo dobre ideje privuklo je i menepostao sam deo sjajne ekipestvorili smo jedno veliko ime ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi Ujed za dušu i u grlu knedla, iako nikad nisam zbačen sa sedla, znam da nisam uzalud starioi mnoge snove sa vama ostvario... ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi Stvorićemo novo jer nije mi svejednomoje ekipe ništa nije vrednoponekad zaboli, kao glavoboljaistina je da je za tobom sve prošla volja ovog puta svečano obećavam,a znam da sada ne lažem u sebi,da ću prestati da se sećam, ovo je poslednja pesma o tebi ... adio #serbiancafe.... vreme je da te zameni nešto bolje ... jer mi... volimo net :)Dec 11, 2014 3978
-
Sećate li se najbližeg komšije vrapca? Da, to je ona mala ptičica koja nas je uvek radosno dočekivala ili ispraćala gde god da idemo. Ne, ne, neću sada pričati onu staru priču o vrapcu, kravi i bezobraznoj cica maci... Koliko god da mi sećanje dosegne u detinjstvo, prvo čega se setim bilo je ono što me je budilo svakog jutra... Šum vetra u krošnjama tri obližnja jablana i pesma vrabaca u tim krošnjama... dživdžani.. uh, koliko ih je samo bilo... Živeo sam u stanu sa velikom terasom i uživao da dobar deo dana, kad god je to bilo moguće, provedem upravo tu. I uvek je tu bio moj komšija vrabac, delio samnom te klinačke samoće i uvek slušao moje priče. Delili smo doručak i ono najslađe parče hleba koje je taj moj komšija uvek sa strahom otimao sa pločnika terase i za trenutak nestajao na putu do krošnje jablana. Nikad me nije ostavio da dugo čekam. Pravio sam ja puno puta komšiji kucice od papira i drveta, ali je njemu ipak mnogo više prijala krošnja puna vetra... priznajem, u onom moru betona naselja u kom sam ziveo, pogled na te jablane bilo je pravo bogatstvo. Zamišljao sam kako su to u stvari jedra velikog jedenjaka kojim sam plovio u snove, sa vrapcima kao mornarima najluđeg jedrenjaka na svetu. Eh, kako mi je ponekad ona graja vrabaca iz krošnje nedostajala u večernjim satima kad se uspavaju pre mene. Komšija me je pratio i u školu, kontrolisao da li radim domaće zadatke, a bio je tu i kad sam škole završio i krenuo na fax, proslavljao samnom neke sportske uspehe, pravio društvo i kad su me mučile povrede i uvek.. ali baš uvek.. sa strahom otimao svako parče hleba koje je bilo namenjeno njemu... Nošen dahom onih velikih snova o budućnosti, i ja sam sve manje pažnje poklanjao komšiji, sem kad je bezobrazno virio kroz prozor za vreme mojih prvih ljubavnih priča, ali on nije mnogo mario za to.. Gde god da krenem i šta god da radim, bio je tu. Sećam se da sam jednom dugo gledao kako se kupa u barici vode koja je ostala posle polivanja terase u onim vrelim letnjim danima, i da sam mu zavideo kako i koliko uživa u tome. Iako vrapca nikad pesma nije nikad krasila, meni je to njegovo dživdžanje bilo slađe od bilo koje ptice pevačice. A komšiju su voleli i ostali iz moje porodice.. mama ih je uvek častila svim onim mrvama posle ručka, na ćaletovo hrkanje tokom nedeljnog popodneva na terasi, uzvraćali su nekom muzikom sličnog tonaliteta, a brat nikad nije gađao vrapce praćkom (verovatno zato što ni vola nije mogao da pogodi, pa da se ne sramoti). Deda mi je jednom pricao kako i u Evanđelu postoji zapis o vrapcima... kako je nekad davno postojala cena za vrapca, dva vrapca za peni. Valjda je tamo neko morao da kupuje komšije, verovatno nije imao jedrenjak kao moj. E da, setih se kako mi je jednom neki stari porodični prijatelj pričao kako su nekad davno, u vreme onog prvog velikog rata, u opštoj nemaštini, pekli vrapce kako bi kuća mirisala na pečenje, iako za jelo nije bilo ništa drugo osim obične proje... Mislim da godinama nisam hteo da pričam sa njim posle te izjave, a najviše je profitirao komšija koga sam dugo posle toga hranio duplim porcijama... i uvek je onako, sa strahom... otimao svako parče hleba koji je bio samo njemu namenjen... Komšija je bio tu i onih dana 99te, deleći sa svima nama frustracije šizela i smirela i sve ono što su one donosile. Bio je tu i kad se dimila Skupština, jurio sa nama prolećne leptire ove demokratje ili kako li se već zove... I onda... odjednom... zatrpan nekim novim mislima tih "kako li se već zove vremena", primetih... mog komšije više nema... Nekako je nestao a da nisam ni primetio... i u tom glupom osećaju da nešto nedostaje, posle ko zna koliko pokušaja da pronađem to što sam zaboravio, prevrtanja džepova i tragajući za tim čega nema, shvatih... da je to moj komšija dživdžan vrabac ovogradski. Shvatih da više ne poznajem ni ostale komšije koji nit pevaju nit recituju, već nekako tiho prolaze ulicama na kojima korice i mrvice čekaju neke nove vrapce..... vrapce koji možda nikad neće doći jer su ih svi zaboravili. Vrpce koji su tako sa strahom otimali te mrvice baš kao što i svi mi sa nekim strahom uživamo u retkim lepim momentima... NE, neću se plašiti lepih trenutaka, za moje mrvice vredi živeti, naučio sam to od komšije kad ih je zimi onako vešto pronalazio, i verujem.. verujem da će se moj komšija uskoro vratiti.... Vratiće se čim ponovo naučimo da se ponovo prepoznajemo pogledom u oči, a ne u profile, čim naučimo da gitara nije praistorijsko oružje, čim naučimo da verujemo u sebe, čim naučimo da svoje mrvice delimo sa drugima i ne merimo ko je kome više mrvica dao... Znate.. mrvice su mrvice... mi ponekad zaboravimo koliko puno znače... ... a komšija je to dobro znao.... i zato je sa strahom otimao ....2704 Objavio/la Chupko Chupavi
-
Sećate li se najbližeg komšije vrapca? Da, to je ona mala ptičica koja nas je uvek radosno dočekivala ili ispraćala gde god da idemo. Ne, ne, neću sada pričati onu staru priču o vrapcu, kravi i bezobraznoj cica maci... Koliko god da mi sećanje dosegne u detinjstvo, prvo čega se setim bilo je ono što me je budilo svakog jutra... Šum vetra u krošnjama tri obližnja jablana i pesma vrabaca u tim krošnjama... dživdžani.. uh, koliko ih je samo bilo... Živeo sam u stanu sa velikom terasom i uživao da dobar deo dana, kad god je to bilo moguće, provedem upravo tu. I uvek je tu bio moj komšija vrabac, delio samnom te klinačke samoće i uvek slušao moje priče. Delili smo doručak i ono najslađe parče hleba koje je taj moj komšija uvek sa strahom otimao sa pločnika terase i za trenutak nestajao na putu do krošnje jablana. Nikad me nije ostavio da dugo čekam. Pravio sam ja puno puta komšiji kucice od papira i drveta, ali je njemu ipak mnogo više prijala krošnja puna vetra... priznajem, u onom moru betona naselja u kom sam ziveo, pogled na te jablane bilo je pravo bogatstvo. Zamišljao sam kako su to u stvari jedra velikog jedenjaka kojim sam plovio u snove, sa vrapcima kao mornarima najluđeg jedrenjaka na svetu. Eh, kako mi je ponekad ona graja vrabaca iz krošnje nedostajala u večernjim satima kad se uspavaju pre mene. Komšija me je pratio i u školu, kontrolisao da li radim domaće zadatke, a bio je tu i kad sam škole završio i krenuo na fax, proslavljao samnom neke sportske uspehe, pravio društvo i kad su me mučile povrede i uvek.. ali baš uvek.. sa strahom otimao svako parče hleba koje je bilo namenjeno njemu... Nošen dahom onih velikih snova o budućnosti, i ja sam sve manje pažnje poklanjao komšiji, sem kad je bezobrazno virio kroz prozor za vreme mojih prvih ljubavnih priča, ali on nije mnogo mario za to.. Gde god da krenem i šta god da radim, bio je tu. Sećam se da sam jednom dugo gledao kako se kupa u barici vode koja je ostala posle polivanja terase u onim vrelim letnjim danima, i da sam mu zavideo kako i koliko uživa u tome. Iako vrapca nikad pesma nije nikad krasila, meni je to njegovo dživdžanje bilo slađe od bilo koje ptice pevačice. A komšiju su voleli i ostali iz moje porodice.. mama ih je uvek častila svim onim mrvama posle ručka, na ćaletovo hrkanje tokom nedeljnog popodneva na terasi, uzvraćali su nekom muzikom sličnog tonaliteta, a brat nikad nije gađao vrapce praćkom (verovatno zato što ni vola nije mogao da pogodi, pa da se ne sramoti). Deda mi je jednom pricao kako i u Evanđelu postoji zapis o vrapcima... kako je nekad davno postojala cena za vrapca, dva vrapca za peni. Valjda je tamo neko morao da kupuje komšije, verovatno nije imao jedrenjak kao moj. E da, setih se kako mi je jednom neki stari porodični prijatelj pričao kako su nekad davno, u vreme onog prvog velikog rata, u opštoj nemaštini, pekli vrapce kako bi kuća mirisala na pečenje, iako za jelo nije bilo ništa drugo osim obične proje... Mislim da godinama nisam hteo da pričam sa njim posle te izjave, a najviše je profitirao komšija koga sam dugo posle toga hranio duplim porcijama... i uvek je onako, sa strahom... otimao svako parče hleba koji je bio samo njemu namenjen... Komšija je bio tu i onih dana 99te, deleći sa svima nama frustracije šizela i smirela i sve ono što su one donosile. Bio je tu i kad se dimila Skupština, jurio sa nama prolećne leptire ove demokratje ili kako li se već zove... I onda... odjednom... zatrpan nekim novim mislima tih "kako li se već zove vremena", primetih... mog komšije više nema... Nekako je nestao a da nisam ni primetio... i u tom glupom osećaju da nešto nedostaje, posle ko zna koliko pokušaja da pronađem to što sam zaboravio, prevrtanja džepova i tragajući za tim čega nema, shvatih... da je to moj komšija dživdžan vrabac ovogradski. Shvatih da više ne poznajem ni ostale komšije koji nit pevaju nit recituju, već nekako tiho prolaze ulicama na kojima korice i mrvice čekaju neke nove vrapce..... vrapce koji možda nikad neće doći jer su ih svi zaboravili. Vrpce koji su tako sa strahom otimali te mrvice baš kao što i svi mi sa nekim strahom uživamo u retkim lepim momentima... NE, neću se plašiti lepih trenutaka, za moje mrvice vredi živeti, naučio sam to od komšije kad ih je zimi onako vešto pronalazio, i verujem.. verujem da će se moj komšija uskoro vratiti.... Vratiće se čim ponovo naučimo da se ponovo prepoznajemo pogledom u oči, a ne u profile, čim naučimo da gitara nije praistorijsko oružje, čim naučimo da verujemo u sebe, čim naučimo da svoje mrvice delimo sa drugima i ne merimo ko je kome više mrvica dao... Znate.. mrvice su mrvice... mi ponekad zaboravimo koliko puno znače... ... a komšija je to dobro znao.... i zato je sa strahom otimao ....Dec 01, 2014 2704
