Pretraži blogove
Kategorije
Bibaaa 's Entries
89 blogs
-
Previše sam teških knjiga pročiitala, otvorenih. Premalo laganih. Previše sam ćoškova savila na besmislenim stranicama, vraćala se na iste, previše praznih rečii podvukla. Previše praznih stranica obeležila papirićima veselih boja. Premalo ih zatvorila sa lepim naslovima. Premalo zaboravila po ćoskovima u prašini. Previše, premalo, nisam napravila dobar balans, dobru ravnotežu. Nisam dobro poredjala po abecedi, ceni, broju stranica, autorima. Nisam po spisku. I neću nikada i nikome reći da sam pogrešila.1854 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Previše sam teških knjiga pročiitala, otvorenih. Premalo laganih. Previše sam ćoškova savila na besmislenim stranicama, vraćala se na iste, previše praznih rečii podvukla. Previše praznih stranica obeležila papirićima veselih boja. Premalo ih zatvorila sa lepim naslovima. Premalo zaboravila po ćoskovima u prašini. Previše, premalo, nisam napravila dobar balans, dobru ravnotežu. Nisam dobro poredjala po abecedi, ceni, broju stranica, autorima. Nisam po spisku. I neću nikada i nikome reći da sam pogrešila.Sep 05, 2020 1854 -
Zamolila sam frizerku da stavi masku. Kaže da nosi inače, ali nedeljom smo „svi naši“. Taman smo to rešile, dolazi jedna mušterija, pa druga, i opet sve Jovo nanovo. Svi imaju neku svoju teoriju. Izašla iz salona kao iz rata. Ulazim u pekaru i čujem kako se neki muškarac (pošto je bio s one strane gde su radnici pekare, ali bez uniforme, pretpostavljam da je vlasnik) dere kako ne može da se kaže da je žena čovek. Shvatim da se dere na radnicu, pa mu se proderem da su i žene ljudi. Kaže: „Jesu ljudska bića, ali ne može da se kaže da je žena čovek.“ Reko': „Čovek je naziv za ljudsku vrstu u jednini, ljudi množina, a mogu biti muškog ili ženskog pola, muškarci i žene!“ Došlo mi da ga gađam maskom. Izašla sam brže bolje ne kupivši ništa. Da sam ostala, još bih počela da objašnjavam razliku između pola i roda, pa kud bi nas to odvelo. Verovatno bi žu-žu poleteo. Nije još ni podne, a već sam se umorila.1877 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Zamolila sam frizerku da stavi masku. Kaže da nosi inače, ali nedeljom smo „svi naši“. Taman smo to rešile, dolazi jedna mušterija, pa druga, i opet sve Jovo nanovo. Svi imaju neku svoju teoriju. Izašla iz salona kao iz rata. Ulazim u pekaru i čujem kako se neki muškarac (pošto je bio s one strane gde su radnici pekare, ali bez uniforme, pretpostavljam da je vlasnik) dere kako ne može da se kaže da je žena čovek. Shvatim da se dere na radnicu, pa mu se proderem da su i žene ljudi. Kaže: „Jesu ljudska bića, ali ne može da se kaže da je žena čovek.“ Reko': „Čovek je naziv za ljudsku vrstu u jednini, ljudi množina, a mogu biti muškog ili ženskog pola, muškarci i žene!“ Došlo mi da ga gađam maskom. Izašla sam brže bolje ne kupivši ništa. Da sam ostala, još bih počela da objašnjavam razliku između pola i roda, pa kud bi nas to odvelo. Verovatno bi žu-žu poleteo. Nije još ni podne, a već sam se umorila.Jul 12, 2020 1877
-
Umru prijatelji umru roditelji a u tebi izrastu totemi. Izrastu u guši. Neki te dobro zaseku svojim krilima i zubima pa ostanu zakačeni za nepca, jednjak... Ne pomeraju se. Tvoje lice ne bude kao ranije. Tvoj glas i vrat ne stoje gde i nekada. Težak je protok vetra među granama i daskama naređanim u čoveku. Kao na đubrištu. Polako obuzimaju uspomene. Ono što je prošlo se budi. Otpočinje put. Toliku tugu ništa ne može potrti. Ni moltva ni alkohol. Ta svedenost pokreta i i količina daha, dojučerašnju naivu guta najlakši zalogaj. Od tada, pa u nedogled, na mesto negdašnjih snova dolazi iščekivanje. Čežnja. Beda vremena koja kuca dosadno kao jutarnji alarm i poziva te nazad i napred simultano. Gde si, kad ćeš, zašto smo... Ne zanima me. Do juče me je zanimalo. Danas me ne zanima. Sutra, hajde da se čujemo sutra. Danas možda potraje zauvek. Ne mogu baš ništa da obećam. Molim vas da ne mislite da sam gad. Ma, uostalom mislite šta hoćete. Danas me ne zanima šta mislite. Uopšte me ne zanimaju životi. I to bi bio ideal a svaki je ideal incident. Svako odustajanje kamen u očima. Sve biste vi vezali kanapom oko ruke i zauzdavali, a nema škole o drugom. Ne mogu se drugi klasifikovati kad je i za stoku to previše. Niko je ne pita. Niko ragu ne pita. Čoveku treba dati sunca. Sunca njemu treba. I milovanja, da. Ne modelijate. Samo nešto dajte. Dajte ako imate. Ako nemate, nema veze. Samo nemojte da ispadne da je nešto više, od svega što jeste, moglo da ispadne. Od danas ne mogu više. Molim vas! Da li mogu slobodno ući i razgledati? Sa sobom nosim kofer. Nosim štap. Veštačku nogu. Veštačku glavu. Može. Sve može. Odgovaram. Nema problema, samo, znajte nisam tu. I nemam ime. I imam manje nego što mislite da je uljudno. Tako je, razotkrivam se. Razumete. Totemi zadiru svojim krakom po mom dušniku i tu više nema mesta za još jedan par nozdrva, očiju, ruku od pomoći. Treba sad da nahranim sve te životinje. Moram da zalijem vrt. Vrtlog. Samo ne znam odakle. Kao da sam presušio. Presahlo je. Početak je bio onda kada mi se nedavno zgadilo sve ali ne, onako, kao uvreda - prolazno i otapajuće, bilo je tako da su sve boli utihnule i sve što je bilo nešto je postalo sve. Vratilo se svome izvoru. Istrpeti bol izumiranja je ništa u odnosu na bol i ništavilo poricanja. Zato priznajem. Ne mogu podneti blagu i mlaku podršku šake. Ne bih takvu ni usudu poverio. Kao ni dve ćorave mačke na uglu. S. Stojanović2435 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Umru prijatelji umru roditelji a u tebi izrastu totemi. Izrastu u guši. Neki te dobro zaseku svojim krilima i zubima pa ostanu zakačeni za nepca, jednjak... Ne pomeraju se. Tvoje lice ne bude kao ranije. Tvoj glas i vrat ne stoje gde i nekada. Težak je protok vetra među granama i daskama naređanim u čoveku. Kao na đubrištu. Polako obuzimaju uspomene. Ono što je prošlo se budi. Otpočinje put. Toliku tugu ništa ne može potrti. Ni moltva ni alkohol. Ta svedenost pokreta i i količina daha, dojučerašnju naivu guta najlakši zalogaj. Od tada, pa u nedogled, na mesto negdašnjih snova dolazi iščekivanje. Čežnja. Beda vremena koja kuca dosadno kao jutarnji alarm i poziva te nazad i napred simultano. Gde si, kad ćeš, zašto smo... Ne zanima me. Do juče me je zanimalo. Danas me ne zanima. Sutra, hajde da se čujemo sutra. Danas možda potraje zauvek. Ne mogu baš ništa da obećam. Molim vas da ne mislite da sam gad. Ma, uostalom mislite šta hoćete. Danas me ne zanima šta mislite. Uopšte me ne zanimaju životi. I to bi bio ideal a svaki je ideal incident. Svako odustajanje kamen u očima. Sve biste vi vezali kanapom oko ruke i zauzdavali, a nema škole o drugom. Ne mogu se drugi klasifikovati kad je i za stoku to previše. Niko je ne pita. Niko ragu ne pita. Čoveku treba dati sunca. Sunca njemu treba. I milovanja, da. Ne modelijate. Samo nešto dajte. Dajte ako imate. Ako nemate, nema veze. Samo nemojte da ispadne da je nešto više, od svega što jeste, moglo da ispadne. Od danas ne mogu više. Molim vas! Da li mogu slobodno ući i razgledati? Sa sobom nosim kofer. Nosim štap. Veštačku nogu. Veštačku glavu. Može. Sve može. Odgovaram. Nema problema, samo, znajte nisam tu. I nemam ime. I imam manje nego što mislite da je uljudno. Tako je, razotkrivam se. Razumete. Totemi zadiru svojim krakom po mom dušniku i tu više nema mesta za još jedan par nozdrva, očiju, ruku od pomoći. Treba sad da nahranim sve te životinje. Moram da zalijem vrt. Vrtlog. Samo ne znam odakle. Kao da sam presušio. Presahlo je. Početak je bio onda kada mi se nedavno zgadilo sve ali ne, onako, kao uvreda - prolazno i otapajuće, bilo je tako da su sve boli utihnule i sve što je bilo nešto je postalo sve. Vratilo se svome izvoru. Istrpeti bol izumiranja je ništa u odnosu na bol i ništavilo poricanja. Zato priznajem. Ne mogu podneti blagu i mlaku podršku šake. Ne bih takvu ni usudu poverio. Kao ni dve ćorave mačke na uglu. S. StojanovićApr 06, 2020 2435
-
Pile moje, ne gledaj nikada levo ni desno, osim kad prelaziš ulicu. Sa strane stoje bolji i gori, jedni će ti ubiti samopouzdanje, drugi veru. Nemoj ćutati pred nepravdom, niti lajati na slabije. Ma koliko da je sličnih, ti si jedinstven, poštuj to. Ne spavaj sa upaljenom lampom, navikavaj oči na mrak. U mraku se bolje vidi srcem, očinji vid lažljiv je, prevrtljiv. Ne veruj slepo u svaku lepu reč, pusti da prođje vreme, umesto da čekaš da dođe. Vreme je uvek tu, mi ponekad nismo. Pile moje, mnogo toga ti ne umem reći, al znam gde stoji nevidljivo kamenje za saplitanje, padala sam, znam koji su izvori zatvoreni, otrovala sam se, znam kako se ustaje, uspravna sam. Ne slušaj me uvek, samo kad tiho govorim. Moja je buka istresanje muke, a ćutanje najčešća istina. Neka te imaju, imaj i ti njih, al uvek čuvaj seme svoje ličnosti u gvozdenoj kutiji na dnu srca, da uvek možeš ponovo da nikneš, jer lomiće te. Od ljudi nema zaklona. Ne laži sebe. Druge ćeš već lagati, u želji da ih spaseš ili da ih oteraš. Sebe ćeš samo istinom spasti. Pile moje, veruj. U bilo šta što osetiš duboko pod kožom kao svoje, jer vera je vodilja, a dok koračaš, živ si. Grdiće te, grliće te, zasmejaće te, rasplakaće te. Budi posramljen, umiljat, radostan, tužan, dozvoli da ti svaka ljudska emocija oboji deo srca, samo veruj, da niko osim tebe ne ume tvojim putem, da nikog osim tebe Gospod nije tvojim teretom upregao, niti obasjao istom svetlošću kojom obasjava tebe. Sve što činiš, čini po svojoj savesti, ne po uzoru na druge. Jer to u tvojim očima, to je dobrota, čak i kad se budeš rvao s demonima, veruj mi, sreća je samo kad si svoj, šta god bili oni oko tebe, pile moje...2247 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Pile moje, ne gledaj nikada levo ni desno, osim kad prelaziš ulicu. Sa strane stoje bolji i gori, jedni će ti ubiti samopouzdanje, drugi veru. Nemoj ćutati pred nepravdom, niti lajati na slabije. Ma koliko da je sličnih, ti si jedinstven, poštuj to. Ne spavaj sa upaljenom lampom, navikavaj oči na mrak. U mraku se bolje vidi srcem, očinji vid lažljiv je, prevrtljiv. Ne veruj slepo u svaku lepu reč, pusti da prođje vreme, umesto da čekaš da dođe. Vreme je uvek tu, mi ponekad nismo. Pile moje, mnogo toga ti ne umem reći, al znam gde stoji nevidljivo kamenje za saplitanje, padala sam, znam koji su izvori zatvoreni, otrovala sam se, znam kako se ustaje, uspravna sam. Ne slušaj me uvek, samo kad tiho govorim. Moja je buka istresanje muke, a ćutanje najčešća istina. Neka te imaju, imaj i ti njih, al uvek čuvaj seme svoje ličnosti u gvozdenoj kutiji na dnu srca, da uvek možeš ponovo da nikneš, jer lomiće te. Od ljudi nema zaklona. Ne laži sebe. Druge ćeš već lagati, u želji da ih spaseš ili da ih oteraš. Sebe ćeš samo istinom spasti. Pile moje, veruj. U bilo šta što osetiš duboko pod kožom kao svoje, jer vera je vodilja, a dok koračaš, živ si. Grdiće te, grliće te, zasmejaće te, rasplakaće te. Budi posramljen, umiljat, radostan, tužan, dozvoli da ti svaka ljudska emocija oboji deo srca, samo veruj, da niko osim tebe ne ume tvojim putem, da nikog osim tebe Gospod nije tvojim teretom upregao, niti obasjao istom svetlošću kojom obasjava tebe. Sve što činiš, čini po svojoj savesti, ne po uzoru na druge. Jer to u tvojim očima, to je dobrota, čak i kad se budeš rvao s demonima, veruj mi, sreća je samo kad si svoj, šta god bili oni oko tebe, pile moje...Jan 23, 2020 2247
-
Umorna sam. Umorna sam od pokušaja da uvek sve razumem,oprostim, prebolim. Umorna sam od toga da sam ja uvek tu za sve, da svima pokušavam pomoći, razumeti, a kada ja trebam nekoga, ili su zauzeti ili se prave da me slušaju. A ustvari su u svom filmu i tu su tek toliko da mogu reći da su bili uz mene. Umorna sam od svih razočarenja. Od sumnje u ljubav i prijateljstvo, od straha da ne ostanem povredjena. Od laži i lažnih obećanja koje svakodnevno čujem. Jednostavno, nekad mi je potrebno samo mir i tišina.2019 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Umorna sam. Umorna sam od pokušaja da uvek sve razumem,oprostim, prebolim. Umorna sam od toga da sam ja uvek tu za sve, da svima pokušavam pomoći, razumeti, a kada ja trebam nekoga, ili su zauzeti ili se prave da me slušaju. A ustvari su u svom filmu i tu su tek toliko da mogu reći da su bili uz mene. Umorna sam od svih razočarenja. Od sumnje u ljubav i prijateljstvo, od straha da ne ostanem povredjena. Od laži i lažnih obećanja koje svakodnevno čujem. Jednostavno, nekad mi je potrebno samo mir i tišina.Jan 14, 2020 2019
-
Nikada se ne treba svadjati, polemisati, objasnjavati... vreme, vreme je najveci i najbolji saveznik smirenja... ono sto je od Boga opstace, ono sto nije propasce... svako ima svoj oziljak u grudima koji boli i odavno me zaboli sta misli sira drustvena zajednica, to je problem onih koji se za njihovu naklonost bore i koji su tom hiru predani... necu svakoj dangubi da obrazlazem svoje misli i poteze jer ako ista znam onda znam da budem sama.. sve nas ceka dubok grob i visoko nebo...1907 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Nikada se ne treba svadjati, polemisati, objasnjavati... vreme, vreme je najveci i najbolji saveznik smirenja... ono sto je od Boga opstace, ono sto nije propasce... svako ima svoj oziljak u grudima koji boli i odavno me zaboli sta misli sira drustvena zajednica, to je problem onih koji se za njihovu naklonost bore i koji su tom hiru predani... necu svakoj dangubi da obrazlazem svoje misli i poteze jer ako ista znam onda znam da budem sama.. sve nas ceka dubok grob i visoko nebo...Dec 20, 2019 1907
-
Po šablonu već glumim sreću. Zaludjujem sebe. Lažem. Smeškam se. Nekad i ne. Naidje i takav trenutak da mi medju masom ljudi stane u grlu, krene bas tad, u neko nezgodno vreme, kad ja neću. Kad baš neću. Naidje... Kažem im vrućina je kriva, nikad kiša, kažem da me umor savladava, lažem vešto i njih i sebe. Lažem da sam sretna i da je sve dobro. Lažem dok me pravi bol cepa negde u sredini grudi. Negde niže, svuda po telu. Lažem i trpim bol. Onu koju baš ne volim. Onu stvarnu, koja nije u knjigama psihologije. Ona koja je u anatomiji. Onu koja stvano deli na komadiće. Lažem. Ne znam drugačije. I sebe i one oko sebe. I lagaću. Biću nasmejana, i slagaću da je zbog vrućine. Tu negde sam našla sebe. Tu negde ću i ostati. Možda mnogo jača od laži. Hladnija od svog tog bola. Toplija sa lažnim osmehom. Možda... da...2165 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Po šablonu već glumim sreću. Zaludjujem sebe. Lažem. Smeškam se. Nekad i ne. Naidje i takav trenutak da mi medju masom ljudi stane u grlu, krene bas tad, u neko nezgodno vreme, kad ja neću. Kad baš neću. Naidje... Kažem im vrućina je kriva, nikad kiša, kažem da me umor savladava, lažem vešto i njih i sebe. Lažem da sam sretna i da je sve dobro. Lažem dok me pravi bol cepa negde u sredini grudi. Negde niže, svuda po telu. Lažem i trpim bol. Onu koju baš ne volim. Onu stvarnu, koja nije u knjigama psihologije. Ona koja je u anatomiji. Onu koja stvano deli na komadiće. Lažem. Ne znam drugačije. I sebe i one oko sebe. I lagaću. Biću nasmejana, i slagaću da je zbog vrućine. Tu negde sam našla sebe. Tu negde ću i ostati. Možda mnogo jača od laži. Hladnija od svog tog bola. Toplija sa lažnim osmehom. Možda... da...Oct 03, 2019 2165
-
Ako sam, neka sam. I ako je, neka je. Sav moj mali svet u par svetiljki, zvončićima, zričcima, mirisnim zavesama i jastučićima. Ako sam. Neka sam. Naivna i detinjasta. Opraštam, pustim, nasmejem se, nastavim dalje. Ako je. Neka je. Tesko, teretno. Staviću šminku, par mindjušica, vezati repić i ubediti sebe da ja to mogu. Ako me zaboli. Neka zaboli. Naučiću još nešto. Nešto bitno. Ako su. Neka su. Sebični. Grubi. Licemerni. Nasmejaću se opet. Ja nisam. Ako ne. Neka ne. Ne treba mi pasoš i gomila pečata u njemu, ne treba mi more. Mene još uvek drži "majušni" Beograd, i Knez Mihajlova, šetnja po uličicama Vračara, preslatka Zvezdara. Njen uspeh. Njegov uspeh. Ako zaplačem. Neka zaplačem nekad... manje ću...2316 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Ako sam, neka sam. I ako je, neka je. Sav moj mali svet u par svetiljki, zvončićima, zričcima, mirisnim zavesama i jastučićima. Ako sam. Neka sam. Naivna i detinjasta. Opraštam, pustim, nasmejem se, nastavim dalje. Ako je. Neka je. Tesko, teretno. Staviću šminku, par mindjušica, vezati repić i ubediti sebe da ja to mogu. Ako me zaboli. Neka zaboli. Naučiću još nešto. Nešto bitno. Ako su. Neka su. Sebični. Grubi. Licemerni. Nasmejaću se opet. Ja nisam. Ako ne. Neka ne. Ne treba mi pasoš i gomila pečata u njemu, ne treba mi more. Mene još uvek drži "majušni" Beograd, i Knez Mihajlova, šetnja po uličicama Vračara, preslatka Zvezdara. Njen uspeh. Njegov uspeh. Ako zaplačem. Neka zaplačem nekad... manje ću...Aug 16, 2019 2316
-
Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti žurili od kuce kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano volim te, nedostaješ mi sreco, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža? Kao kad ti tlo izmiće pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala , prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva... I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne ,nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu ... I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, sa cigaretom u ruci koja je blago drhtala, nemi sa milion pitanja ... Mislim da bih mogla voleti još jače, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, necemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobicajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od proslošti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil da pismo ima svoj početak, sadrzaj i kraj.Bio je deo njene proslosti, daleko u sadašnjosti a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Dali on oseća da mu sad piše?", " Dali u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela vec drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena časa...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke . Borila se sa bolom u duši zbog neočekivane bolesti svoje mame, posla koji nije ni malo jednostavan i zbog koga na neko vreme mora da napusti dom, prijatelje grad u kome je odrasla i dožviela toliko lepih a i ružnih stvari. Buducnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo. U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisačeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad nece stiči na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim proslošti. P.S Pozdrav svim mojim dragim prijateljima, reših da se malo oglasim, jel kao što možete da vidite da su svi moj blogovi nestali....kako ne znam...reč ZNAM sam prestala da upotrebljavam, jel sve što sam znala shvatila sam da u životu čovek ništa ne zna...puno Vas pozdravljam pa do sledeće slobodne prilike...možda neki blog kako se zaposliti kod najtraženijeg poslodavca u regionu pa i šire.. pozzz od Bibeee We're sorry!We are currently experiencing some technical issues. Please try again later. Error code: a0670e :)2404 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti žurili od kuce kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano volim te, nedostaješ mi sreco, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža? Kao kad ti tlo izmiće pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala , prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva... I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne ,nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu ... I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, sa cigaretom u ruci koja je blago drhtala, nemi sa milion pitanja ... Mislim da bih mogla voleti još jače, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, necemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobicajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od proslošti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil da pismo ima svoj početak, sadrzaj i kraj.Bio je deo njene proslosti, daleko u sadašnjosti a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Dali on oseća da mu sad piše?", " Dali u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela vec drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena časa...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke . Borila se sa bolom u duši zbog neočekivane bolesti svoje mame, posla koji nije ni malo jednostavan i zbog koga na neko vreme mora da napusti dom, prijatelje grad u kome je odrasla i dožviela toliko lepih a i ružnih stvari. Buducnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo. U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisačeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad nece stiči na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim proslošti. P.S Pozdrav svim mojim dragim prijateljima, reših da se malo oglasim, jel kao što možete da vidite da su svi moj blogovi nestali....kako ne znam...reč ZNAM sam prestala da upotrebljavam, jel sve što sam znala shvatila sam da u životu čovek ništa ne zna...puno Vas pozdravljam pa do sledeće slobodne prilike...možda neki blog kako se zaposliti kod najtraženijeg poslodavca u regionu pa i šire.. pozzz od Bibeee We're sorry!We are currently experiencing some technical issues. Please try again later. Error code: a0670e :)Jun 25, 2019 2404
-
Sretneš nekoga. Slučajno ili namerno. I zavoliš. Opet, neko gore nađe razloge za to. Misliš, ne znam o tebi ništa. Ni ti o meni. Mi smo potpuni stranci. Ljudi jesu jedni drugima stranci u ovom svetu. Ljudi o ljudima ne znaju ništa, a mogli bi da znaju sve. Ne moramo da se srećemo i razgovaramo godinama. Ne moramo ni da budemo sasvim bliski prijatelji da bi znali nešto o ovom drugom. Ne možemo naći dovoljno dobre maske da bi skrili sami sebe. Samim tim ako pokušamo staviti masku, dosta govorimo o sebi. Ne umemo mi ljudi da budemo toliko misteriozni i nepoznati, koliko nas pogled ili osmeh može odati. Zato, ne budi siguran da ne znam ništa o tebi. Ne znam ko su ti roditelji, sa koliko si godina prohodao, ko ti je najbolji prijatelj iz detinjstva, koju hranu ili muziku najviše voliš, ali ipak znam neke stvari. Neko si srcu drag. Ne znam koje stvari te mogu povrediti i ne znam koliko ti je teško da te stvari prihvataš. Ali znam da niko od nas nije savršen. Nisam suviše dobra osoba da samo gledam dobre strane u čoveku, a nisam ni suviše loša da gledam samo loše strane. Samo sam neko ko zna i jedno i drugo da prihvati bezuslovno. Priznajem, većina deli ljude na dobre i loše, ako se ljudi mogu tako deliti. Ali je činjenica da svi trebaju prijatelje. Pogotovo loši ljudi. Oni trebaju nekoga ko će ih usmeriti na pravi put, a dobri trebaju ljude koji im nikad neće dati da skrenu sa pravog puta. Kako god, biti nečiji prijatelj i biti nekome prijatelj mislim da je nešto najuzvišenije što se desi u životu. Prihvatiti i voleti ljude onakve kakvi jesu. Jer i ljubav koja nije potkrepljena prijateljstvom nije ljubav, a prijateljstvo bez ljubavi ne postoji. A ja sam, kao nikad u životu, spremna da Volim. Tebe. Takvog kakav jesi.1961 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Sretneš nekoga. Slučajno ili namerno. I zavoliš. Opet, neko gore nađe razloge za to. Misliš, ne znam o tebi ništa. Ni ti o meni. Mi smo potpuni stranci. Ljudi jesu jedni drugima stranci u ovom svetu. Ljudi o ljudima ne znaju ništa, a mogli bi da znaju sve. Ne moramo da se srećemo i razgovaramo godinama. Ne moramo ni da budemo sasvim bliski prijatelji da bi znali nešto o ovom drugom. Ne možemo naći dovoljno dobre maske da bi skrili sami sebe. Samim tim ako pokušamo staviti masku, dosta govorimo o sebi. Ne umemo mi ljudi da budemo toliko misteriozni i nepoznati, koliko nas pogled ili osmeh može odati. Zato, ne budi siguran da ne znam ništa o tebi. Ne znam ko su ti roditelji, sa koliko si godina prohodao, ko ti je najbolji prijatelj iz detinjstva, koju hranu ili muziku najviše voliš, ali ipak znam neke stvari. Neko si srcu drag. Ne znam koje stvari te mogu povrediti i ne znam koliko ti je teško da te stvari prihvataš. Ali znam da niko od nas nije savršen. Nisam suviše dobra osoba da samo gledam dobre strane u čoveku, a nisam ni suviše loša da gledam samo loše strane. Samo sam neko ko zna i jedno i drugo da prihvati bezuslovno. Priznajem, većina deli ljude na dobre i loše, ako se ljudi mogu tako deliti. Ali je činjenica da svi trebaju prijatelje. Pogotovo loši ljudi. Oni trebaju nekoga ko će ih usmeriti na pravi put, a dobri trebaju ljude koji im nikad neće dati da skrenu sa pravog puta. Kako god, biti nečiji prijatelj i biti nekome prijatelj mislim da je nešto najuzvišenije što se desi u životu. Prihvatiti i voleti ljude onakve kakvi jesu. Jer i ljubav koja nije potkrepljena prijateljstvom nije ljubav, a prijateljstvo bez ljubavi ne postoji. A ja sam, kao nikad u životu, spremna da Volim. Tebe. Takvog kakav jesi.Feb 11, 2018 1961