Blogovi

Pretraži blogove

 

Kategorije

Blogovi po datumu

Tagovi

Statistika

  • 469
    Blogs
  • 52
    Active Bloggers
467 blogs
  • 02 Oct 2013
    стишином дружење
    ћутањем склапам уморне капке примичеш ми се ко' вече тавно, тебе сам желео чудно и немо ал’ бешему, промаче  давно, чега се ми то играсмо и зашто ? живота подоста оста иза мене, учим искуство дружења стишином па ме у ноћи буде успомене, ко' кварна светлост што оку смета. И откуд Тебе . . .где ме сад наађе умишљен ево . . . . . назирем Ти лик ко обрис по дну . . .потонуле лађе.
    2002 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    стишином дружење
    ћутањем склапам уморне капке примичеш ми се ко' вече тавно, тебе сам желео чудно и немо ал’ бешему, промаче  давно, чега се ми то играсмо и зашто ? живота подоста оста иза мене, учим искуство дружења стишином па ме у ноћи буде успомене, ко' кварна светлост што оку смета. И откуд Тебе . . .где ме сад наађе умишљен ево . . . . . назирем Ти лик ко обрис по дну . . .потонуле лађе.
    Oct 02, 2013 2002
  • 07 Oct 2013
    ноћни суноврати
    склизнутом тангентом у једној елипси лопте лавеж кротки ко дно наше тајне   имена и лица заспали у ноћи роје се и ћуте ко звездице сјајне   ехо мојих лажи бетон заковитлан у ту сету нему ко корњаче трајне   све дрхте од миља у хаосу снова где временом смакнут ја трајем без циља.
    1993 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    ноћни суноврати
    склизнутом тангентом у једној елипси лопте лавеж кротки ко дно наше тајне   имена и лица заспали у ноћи роје се и ћуте ко звездице сјајне   ехо мојих лажи бетон заковитлан у ту сету нему ко корњаче трајне   све дрхте од миља у хаосу снова где временом смакнут ја трајем без циља.
    Oct 07, 2013 1993
  • 13 Oct 2013
    Moj Gost:Hansel
    DNK iz Kuće cveća Hansel    („Nezavisne", broj 11, 10. 8. 1990) Pošto će se, sva je prilika, u doglednoj budućnosti pomerati mermerni blok u Kući cveća, predlažem sada (ideja nije nova) da se konačno stavi tačka na sve one (zbog repetetivnosti) dosadne spekulacije ko je zapravo bio onaj ko je tu sahranjen. Pre mesec dana su i ovdašnje novine pisale ono na šta nam je ranije ukazao cenjeni blogokolega Maksa83 ‒ da su analize govora onog koji se predstavljao kao Josip Broz Tito (analize su svojevremeno preduzele ugledne inostrane ustanove) ukazivale da njegovo poreklo nije bilo slovenačko-hrvatsko, tj. slovensko. Dajte, onda, neka se lepo uzme uzorak DNK ako se već u Cvjećarnici budu radila (skupa) pomeranja, pa neka se uporede sa analizama njegovih navodnih predaka u Zagorju (valjda su grobovi sačuvani) i da konačno stavimo istorijsku tačku makar na tu bajku, ili basnu, ili priču (bajke ipak imaju srećne krajeve).    
    1992 Objavio/la Dubravka Belogrlic
  • By Dubravka Belogrlic
    Moj Gost:Hansel
    DNK iz Kuće cveća Hansel    („Nezavisne", broj 11, 10. 8. 1990) Pošto će se, sva je prilika, u doglednoj budućnosti pomerati mermerni blok u Kući cveća, predlažem sada (ideja nije nova) da se konačno stavi tačka na sve one (zbog repetetivnosti) dosadne spekulacije ko je zapravo bio onaj ko je tu sahranjen. Pre mesec dana su i ovdašnje novine pisale ono na šta nam je ranije ukazao cenjeni blogokolega Maksa83 ‒ da su analize govora onog koji se predstavljao kao Josip Broz Tito (analize su svojevremeno preduzele ugledne inostrane ustanove) ukazivale da njegovo poreklo nije bilo slovenačko-hrvatsko, tj. slovensko. Dajte, onda, neka se lepo uzme uzorak DNK ako se već u Cvjećarnici budu radila (skupa) pomeranja, pa neka se uporede sa analizama njegovih navodnih predaka u Zagorju (valjda su grobovi sačuvani) i da konačno stavimo istorijsku tačku makar na tu bajku, ili basnu, ili priču (bajke ipak imaju srećne krajeve).    
    Oct 13, 2013 1992
  • 09 May 2016
    Vanredna učenica drugarica Jovanka
    Tekst koji vredi pročitati - Vanredna učenica Jovanka  - tekst preuzet sa bloga mojkardiolog - Čitam u novinama priče o našim političarima koji su u poznim godinama, kroz rad i uz rad, kako se to nekad govorilo, završili fakultete ali ne mogu da se sete na kom su odseku diplomirali, koji su magistrirali ili doktorirali i došli do diploma za kraće vreme nego što je običnom čoveku potrebno da završi auto školu i dođe do vozačke dozvole, a iz ličnog iskustva znam kakve i kolike pritiske na profesore i direktore srednjih škola vrše đački roditelji, naročito oni koji imaju “vezu“ sa nekim na nekom „visokom mestu“. Sve ove gorke stvari podsetile su me na jedan događaj od pre tačno šesdeset godina.   1955. godine bio sam učenik petog razreda Druge mešovite gimnazije na Banovom Brdu u Beogradu. Te i sledeće godine, vanredna učenica gimnazije bila je Jovanka Broz. Da, Jovanka, supruga Josipa Broza Tita. E, sad, za mlađe čitaoce treba reći ko je bio taj čovek. O njemu su napisane desetine i desetine knjiga, ali, sasvim kratko on je tih godina bio predsednik Jugoslavije, maršal Jugoslavije, vrhovni zapovednik Jugoslovenske Narodne Armije, tada jedne od najjačih u Evropi, generalni sekretar, Komunističke partije Jugoslavije, nosilac tri ordena narodnog heroja Jugoslavije i svih ostalih jugoslovenskih ordena, počasni član ili doktor desetina Akademija nauka.....   Njegovo ime su nosili Titograd, Titov Veles, Titovo Užice, Titov Drvar, Titovo Velenje....., glavne ulice u skoro svim gradovima Jugoslavije, stotine škola, rudnika, fabrika..... O njemu se pevalo u narodnim i zabavnim pesmama, njegova slika je bila na prvoj strani u svim bukvarima, njegovi govori i njegove svakodnevne aktivnosti su bili na prvim stranama svih novina..... U svim republikama je imao na raspolaganju najmanje po jednu ogromnu vilu, imao je svoje ostrvo Vangu sa ogromnim parkom i ličnim zoološkim vrtom. Imao je svoj „Plavi voz“ kojim je krstario po Jugi i veliki brod „Galeb“, kojim je, po nekoliko meseci, krstario po svetskim morima i okeanima, o čemu smo mi bili redovno obaveštavani preko „Filmskih žurnala“, koji su prikazivani u svim bioskopima pre početka svakog filma. Uživao je ogroman ugled širom sveta. Na ravnoj nozi, a najčešće i malo više od toga, razgovarao je sa engleskom kraljicom, sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, sa prvim čovekom Sovjetskog Saveza...   Gosti, u Beogradu i na Vangi, su mu bili kraljevi, carevi, državnici, najčuveniji svetski glumci, pisci... Da skratimo priču, u Jugoslaviji, on je bio „Bog i batina“: ono što on kaže, istog trenutka se pretvaralo u zakon za više od dva miliona čalanova komunističke partije, a preko njih i za sve ostale građane Jugoslavije, a za one kojima se to što je on rekao, makar i sasvim malo nije sviđalo, a oni bili neoprezni pa to nekome i rekli, bilo je više mesta „za razmišljanje“, od kojih je najpoznatiji bio zatvor na Golom Otoku.   A supruga TOG čoveka je, držeći se svih stavki Zakona o srednjim školama Srbije, po istoj proceduri i na isti način kao i sve druge vanredne učenice i učenici, polagala redom ispite iz svih predmeta sedmog, pa, iduće godine, osmog razreda gimnazije. (To su danas treći i četvrti razred gimnazije.) Desilo se da sam je jednom prilikom lično video. Stigla je automobilom koji je šofer parkirao u blizini glavnog ulaza u današnji hotel „Šumadija“.   Šofer je ostao u kolima, a Jovanka, sa torbom u ruci, obučena u skromnu crnu haljinu, zajedno sa još jednom mlađom ženom, je pešice išla Ščerbinovom ulicom, ka glavnom ulazu u današnju osmogodišnju školu „Josif Pančić“, u kojoj je tada bila i gimnazija. Nas nekoliko „drugara iz kraja“ smo sedeli na jednom malom zidiću, delu ograde neke kuće, i svima nam je bilo veoma interesantno da, na nekoliko koraka udaljenosti, vidimo, danas bismo rekli, „prvu drugaricu“ Jugoslavije.     Neko je glasno uzviknuo njeno ime, ona se, onako u prolazu, okrenula ka nama, osmehnula se i diskretno nam mahnula rukom. Vremenom je činjenica da je Jovanka Broz vanredna učenica naše škole postalo nešto sasvim obično, na šta niko nije obraćao neku posebnu pažnju.   A onda, 1956. godine, kao bomba je odjeknula vest: MAKSA OBORIO JOVANKU. Maksa je bio naš profesor matematike Bogoljub Stanojević. To je bio jedan tih, povučen čovek za koga je, tako smo mi mislili, u životu postojala samo MATEMATIKA. Uvek lepo očešljan i uredan, nosio je, koliko se sećam, uvek jedno isto, skromno ali brižljivo ispeglano odelo, belu košulju i kravatu. Na nogama, savršeno čiste cipele, na nosu male naočare u okruglim okvirima. Niko se nikada nije žalio na njegovu ocenu, ocenjivao je tako tačno i tako pošteno da je Sveti arhangel Mihailo mogao da ga uzme za pomoćnika.   U to vreme dvojka je bila ono što je danas jedinica – neprelazna ocena, i svima u školi, i nama đacima i našim profesorima, bilo je savršeno jasno da Jovanka nije znala za više od 2,49 (makar 2,50) i da nije imala nikakve šanse da dobije prelaznu ocenu, makar neku trojčicu. Ali... ona je bila NJEGOVA supruga.   Pre par meseci, naš ministar finansija, kada mu, po pravilima službe, u pošti traže ličnu kartu, kaže službenici: „Znate li vi ko sam JA?“. Jovanka, kad je čula da nije položila ispit, nije rekla ništa, ustala je, pozdravila članove komisije i – otišla kući. U sledećem ispitnom roku je položila ispit.   Nije mi poznato da li je neko nešto zamerao Maksi, tek u tom sledećem roku, on, na svoj lični zahtev, nije bio u ispitnoj komisiji, ali je, na našu veliku radost, ostao u našoj školi, a par godina kasnije je prešao u ministarstvo prosvete, gde je radio kao školski nadzornik za matematiku i gde je dočekao penziju.   Danas, kada se, posle tolikih godina, setim svojih dragih profesora iz Druge mešovite gimnazije, pomislim kako mi danas živimo u nekoj drugoj zemlji, u zemlji u kojoj ne žive ljudi poput Makse, koji će na ispitu da obore onog koji ne zna, makar da mu je Bog otac, i poput Jovanke, koja nije rekla „Znate li vi ko sam JA“ , mada je bila udata za Boga.   Објавио Moj kardiolog   - kompletan tekst preuzet sa bloga www.mojkardiolog.com -  
    1992 Objavio/la VolimoNet
  • By VolimoNet
    Vanredna učenica drugarica Jovanka
    Tekst koji vredi pročitati - Vanredna učenica Jovanka  - tekst preuzet sa bloga mojkardiolog - Čitam u novinama priče o našim političarima koji su u poznim godinama, kroz rad i uz rad, kako se to nekad govorilo, završili fakultete ali ne mogu da se sete na kom su odseku diplomirali, koji su magistrirali ili doktorirali i došli do diploma za kraće vreme nego što je običnom čoveku potrebno da završi auto školu i dođe do vozačke dozvole, a iz ličnog iskustva znam kakve i kolike pritiske na profesore i direktore srednjih škola vrše đački roditelji, naročito oni koji imaju “vezu“ sa nekim na nekom „visokom mestu“. Sve ove gorke stvari podsetile su me na jedan događaj od pre tačno šesdeset godina.   1955. godine bio sam učenik petog razreda Druge mešovite gimnazije na Banovom Brdu u Beogradu. Te i sledeće godine, vanredna učenica gimnazije bila je Jovanka Broz. Da, Jovanka, supruga Josipa Broza Tita. E, sad, za mlađe čitaoce treba reći ko je bio taj čovek. O njemu su napisane desetine i desetine knjiga, ali, sasvim kratko on je tih godina bio predsednik Jugoslavije, maršal Jugoslavije, vrhovni zapovednik Jugoslovenske Narodne Armije, tada jedne od najjačih u Evropi, generalni sekretar, Komunističke partije Jugoslavije, nosilac tri ordena narodnog heroja Jugoslavije i svih ostalih jugoslovenskih ordena, počasni član ili doktor desetina Akademija nauka.....   Njegovo ime su nosili Titograd, Titov Veles, Titovo Užice, Titov Drvar, Titovo Velenje....., glavne ulice u skoro svim gradovima Jugoslavije, stotine škola, rudnika, fabrika..... O njemu se pevalo u narodnim i zabavnim pesmama, njegova slika je bila na prvoj strani u svim bukvarima, njegovi govori i njegove svakodnevne aktivnosti su bili na prvim stranama svih novina..... U svim republikama je imao na raspolaganju najmanje po jednu ogromnu vilu, imao je svoje ostrvo Vangu sa ogromnim parkom i ličnim zoološkim vrtom. Imao je svoj „Plavi voz“ kojim je krstario po Jugi i veliki brod „Galeb“, kojim je, po nekoliko meseci, krstario po svetskim morima i okeanima, o čemu smo mi bili redovno obaveštavani preko „Filmskih žurnala“, koji su prikazivani u svim bioskopima pre početka svakog filma. Uživao je ogroman ugled širom sveta. Na ravnoj nozi, a najčešće i malo više od toga, razgovarao je sa engleskom kraljicom, sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, sa prvim čovekom Sovjetskog Saveza...   Gosti, u Beogradu i na Vangi, su mu bili kraljevi, carevi, državnici, najčuveniji svetski glumci, pisci... Da skratimo priču, u Jugoslaviji, on je bio „Bog i batina“: ono što on kaže, istog trenutka se pretvaralo u zakon za više od dva miliona čalanova komunističke partije, a preko njih i za sve ostale građane Jugoslavije, a za one kojima se to što je on rekao, makar i sasvim malo nije sviđalo, a oni bili neoprezni pa to nekome i rekli, bilo je više mesta „za razmišljanje“, od kojih je najpoznatiji bio zatvor na Golom Otoku.   A supruga TOG čoveka je, držeći se svih stavki Zakona o srednjim školama Srbije, po istoj proceduri i na isti način kao i sve druge vanredne učenice i učenici, polagala redom ispite iz svih predmeta sedmog, pa, iduće godine, osmog razreda gimnazije. (To su danas treći i četvrti razred gimnazije.) Desilo se da sam je jednom prilikom lično video. Stigla je automobilom koji je šofer parkirao u blizini glavnog ulaza u današnji hotel „Šumadija“.   Šofer je ostao u kolima, a Jovanka, sa torbom u ruci, obučena u skromnu crnu haljinu, zajedno sa još jednom mlađom ženom, je pešice išla Ščerbinovom ulicom, ka glavnom ulazu u današnju osmogodišnju školu „Josif Pančić“, u kojoj je tada bila i gimnazija. Nas nekoliko „drugara iz kraja“ smo sedeli na jednom malom zidiću, delu ograde neke kuće, i svima nam je bilo veoma interesantno da, na nekoliko koraka udaljenosti, vidimo, danas bismo rekli, „prvu drugaricu“ Jugoslavije.     Neko je glasno uzviknuo njeno ime, ona se, onako u prolazu, okrenula ka nama, osmehnula se i diskretno nam mahnula rukom. Vremenom je činjenica da je Jovanka Broz vanredna učenica naše škole postalo nešto sasvim obično, na šta niko nije obraćao neku posebnu pažnju.   A onda, 1956. godine, kao bomba je odjeknula vest: MAKSA OBORIO JOVANKU. Maksa je bio naš profesor matematike Bogoljub Stanojević. To je bio jedan tih, povučen čovek za koga je, tako smo mi mislili, u životu postojala samo MATEMATIKA. Uvek lepo očešljan i uredan, nosio je, koliko se sećam, uvek jedno isto, skromno ali brižljivo ispeglano odelo, belu košulju i kravatu. Na nogama, savršeno čiste cipele, na nosu male naočare u okruglim okvirima. Niko se nikada nije žalio na njegovu ocenu, ocenjivao je tako tačno i tako pošteno da je Sveti arhangel Mihailo mogao da ga uzme za pomoćnika.   U to vreme dvojka je bila ono što je danas jedinica – neprelazna ocena, i svima u školi, i nama đacima i našim profesorima, bilo je savršeno jasno da Jovanka nije znala za više od 2,49 (makar 2,50) i da nije imala nikakve šanse da dobije prelaznu ocenu, makar neku trojčicu. Ali... ona je bila NJEGOVA supruga.   Pre par meseci, naš ministar finansija, kada mu, po pravilima službe, u pošti traže ličnu kartu, kaže službenici: „Znate li vi ko sam JA?“. Jovanka, kad je čula da nije položila ispit, nije rekla ništa, ustala je, pozdravila članove komisije i – otišla kući. U sledećem ispitnom roku je položila ispit.   Nije mi poznato da li je neko nešto zamerao Maksi, tek u tom sledećem roku, on, na svoj lični zahtev, nije bio u ispitnoj komisiji, ali je, na našu veliku radost, ostao u našoj školi, a par godina kasnije je prešao u ministarstvo prosvete, gde je radio kao školski nadzornik za matematiku i gde je dočekao penziju.   Danas, kada se, posle tolikih godina, setim svojih dragih profesora iz Druge mešovite gimnazije, pomislim kako mi danas živimo u nekoj drugoj zemlji, u zemlji u kojoj ne žive ljudi poput Makse, koji će na ispitu da obore onog koji ne zna, makar da mu je Bog otac, i poput Jovanke, koja nije rekla „Znate li vi ko sam JA“ , mada je bila udata za Boga.   Објавио Moj kardiolog   - kompletan tekst preuzet sa bloga www.mojkardiolog.com -  
    May 09, 2016 1992
  • 19 Jul 2013
    Avanturacija
    Kada poželiš da odeš u svet bez granica, kada poželiš da doživiš predhodno usnuli san, koji farba tvoj život rečima neopisivih boja, budi dovoljno jak i usudi se da se prepustiš spontanom.Nekada trenutak može da te odvede daleko, da postaneš neko, da postaneš nešto, a isto tako i da proputuješ najlepšim rečima ispisane stranice.Ja smatram da je to najlepši osećaj na svetu. Znaš da si prepušten sebi, ne zavisiš ni od koga, sam biraš svoj put, svoju boju, svoju zastavu, postaješ ČOVEK!Život nije samo škola, posao, sport, već put do škole, iskustvo na poslu, osećaj jačine i samopouzdanje kada se dokažeš kao najbolji.Razmisli o tome šta želiš, kako želiš, koliko ga želiš!Veoma često se u životu osećaš usamljeno. Pa zašto ne bi otišao dalje od granica, da vidiš na koju obalu će te talasi života izbaciti. Treba biti pametan i ne dozvoliti da ti vreme brzo proleti. Uživati u svakom trenutku prepuniti svoj mozak važnim stvarima. Nikad nemoj da dozvoliš da tvoj mozak ne radi ništa, da zatekneš sebe u situaciji da ne znaš o čemu da pričaš. Dođi do trenutka kada kada nećeš znati odakle da počneš, kada će te svaka stvar na koju pomisliš, dovesti do neke vrste ekstaze, uzbuđenja!Probudi taj avanturistički duh u sebi i počni da udišeš sitne varnice života, koje će te odvesti na nebesa.Čovek si, radiš na sebi, otkrivaš i pokrivaš, odbacuješ i zadržavaš, na kraju dolaziš do vrhunca sebe i svoje moći pa tek tada otkriješ koliko si više mogao! Dot dot dotDopunite svoj notes proživljenih stvari, iscrtajte stranice, nakon što ste doživeli avanturu, pa onda pogledajte razliku. :)
    1989 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Avanturacija
    Kada poželiš da odeš u svet bez granica, kada poželiš da doživiš predhodno usnuli san, koji farba tvoj život rečima neopisivih boja, budi dovoljno jak i usudi se da se prepustiš spontanom.Nekada trenutak može da te odvede daleko, da postaneš neko, da postaneš nešto, a isto tako i da proputuješ najlepšim rečima ispisane stranice.Ja smatram da je to najlepši osećaj na svetu. Znaš da si prepušten sebi, ne zavisiš ni od koga, sam biraš svoj put, svoju boju, svoju zastavu, postaješ ČOVEK!Život nije samo škola, posao, sport, već put do škole, iskustvo na poslu, osećaj jačine i samopouzdanje kada se dokažeš kao najbolji.Razmisli o tome šta želiš, kako želiš, koliko ga želiš!Veoma često se u životu osećaš usamljeno. Pa zašto ne bi otišao dalje od granica, da vidiš na koju obalu će te talasi života izbaciti. Treba biti pametan i ne dozvoliti da ti vreme brzo proleti. Uživati u svakom trenutku prepuniti svoj mozak važnim stvarima. Nikad nemoj da dozvoliš da tvoj mozak ne radi ništa, da zatekneš sebe u situaciji da ne znaš o čemu da pričaš. Dođi do trenutka kada kada nećeš znati odakle da počneš, kada će te svaka stvar na koju pomisliš, dovesti do neke vrste ekstaze, uzbuđenja!Probudi taj avanturistički duh u sebi i počni da udišeš sitne varnice života, koje će te odvesti na nebesa.Čovek si, radiš na sebi, otkrivaš i pokrivaš, odbacuješ i zadržavaš, na kraju dolaziš do vrhunca sebe i svoje moći pa tek tada otkriješ koliko si više mogao! Dot dot dotDopunite svoj notes proživljenih stvari, iscrtajte stranice, nakon što ste doživeli avanturu, pa onda pogledajte razliku. :)
    Jul 19, 2013 1989
  • 22 Jan 2020
    Vreme
    ''Da sam se ja pitala Naši razgovori bi još trajali Menjali bi se samo dani Sobe i ulice Kafanski stolovi Izlozi I prolaznici. Da sam se ja pitala Ti bi bio moja  Prva i poslednja stanica I ne bi bilo potrebe  Napuštati snove  Ni zbog čega. Da sam se ja pitala Sve pesme bi otišle  U najtamniju šuzmu  A mi bismo zauvek hodali Jedno kraj drugog.''   -Brankica Veljković
    1989 Objavio/la D Boyanna
  • By D Boyanna
    Vreme
    ''Da sam se ja pitala Naši razgovori bi još trajali Menjali bi se samo dani Sobe i ulice Kafanski stolovi Izlozi I prolaznici. Da sam se ja pitala Ti bi bio moja  Prva i poslednja stanica I ne bi bilo potrebe  Napuštati snove  Ni zbog čega. Da sam se ja pitala Sve pesme bi otišle  U najtamniju šuzmu  A mi bismo zauvek hodali Jedno kraj drugog.''   -Brankica Veljković
    Jan 22, 2020 1989
  • 28 Aug 2013
    ŽAL
    Žao mi je zbog svih propuštenih prilika u životu. Žao mi je što sam odustajala onda kada možda nisam trebala, nebitno da li svojom ili tuđom krivicom. Žao mi je što sam se držala po strani onda kada sam trebala da se ističem i što sam često sedela plačući u sobi umesto da živim život do maksimuma. Ponekad mi je žao i što sam postala ovo što jesam usled svega toga. Ali… Ko zna zašto je to dobro…  
    1967 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    ŽAL
    Žao mi je zbog svih propuštenih prilika u životu. Žao mi je što sam odustajala onda kada možda nisam trebala, nebitno da li svojom ili tuđom krivicom. Žao mi je što sam se držala po strani onda kada sam trebala da se ističem i što sam često sedela plačući u sobi umesto da živim život do maksimuma. Ponekad mi je žao i što sam postala ovo što jesam usled svega toga. Ali… Ko zna zašto je to dobro…  
    Aug 28, 2013 1967
  • 11 Feb 2018
    Ljubav i prijateljstvo
    Sretneš nekoga. Slučajno ili namerno. I zavoliš. Opet, neko gore nađe razloge za to. Misliš, ne znam o tebi ništa. Ni ti o meni. Mi smo potpuni stranci. Ljudi jesu jedni drugima stranci u ovom svetu. Ljudi o ljudima ne znaju ništa, a mogli bi da znaju sve. Ne moramo da se srećemo i razgovaramo godinama. Ne moramo ni da budemo sasvim bliski prijatelji da bi znali nešto o ovom drugom.   Ne možemo naći dovoljno dobre maske da bi skrili sami sebe. Samim tim ako pokušamo staviti masku, dosta govorimo o sebi. Ne umemo mi ljudi da budemo toliko misteriozni i nepoznati, koliko nas pogled ili osmeh može odati. Zato, ne budi siguran da ne znam ništa o tebi. Ne znam ko su ti roditelji, sa koliko si godina prohodao, ko ti je najbolji prijatelj iz detinjstva, koju hranu ili muziku najviše voliš, ali ipak znam neke stvari. Neko si srcu drag. Ne znam koje stvari te mogu povrediti i ne znam koliko ti je teško da te stvari prihvataš. Ali znam da niko od nas nije savršen.   Nisam suviše dobra osoba da samo gledam dobre strane u čoveku, a nisam ni suviše loša da gledam samo loše strane. Samo sam neko ko zna i jedno i drugo da prihvati bezuslovno. Priznajem, većina deli ljude na dobre i loše, ako se ljudi mogu tako deliti. Ali je činjenica da svi trebaju prijatelje. Pogotovo loši ljudi. Oni trebaju nekoga ko će ih usmeriti na pravi put, a dobri trebaju ljude koji im nikad neće dati da skrenu sa pravog puta. Kako god, biti nečiji prijatelj i biti nekome prijatelj mislim da je nešto najuzvišenije što se desi u životu. Prihvatiti i voleti ljude onakve kakvi jesu. Jer i ljubav koja nije potkrepljena prijateljstvom nije ljubav, a prijateljstvo bez ljubavi ne postoji. A ja sam, kao nikad u životu, spremna da Volim. Tebe. Takvog kakav jesi.
    1965 Objavio/la Bibaaa
  • By Bibaaa
    Ljubav i prijateljstvo
    Sretneš nekoga. Slučajno ili namerno. I zavoliš. Opet, neko gore nađe razloge za to. Misliš, ne znam o tebi ništa. Ni ti o meni. Mi smo potpuni stranci. Ljudi jesu jedni drugima stranci u ovom svetu. Ljudi o ljudima ne znaju ništa, a mogli bi da znaju sve. Ne moramo da se srećemo i razgovaramo godinama. Ne moramo ni da budemo sasvim bliski prijatelji da bi znali nešto o ovom drugom.   Ne možemo naći dovoljno dobre maske da bi skrili sami sebe. Samim tim ako pokušamo staviti masku, dosta govorimo o sebi. Ne umemo mi ljudi da budemo toliko misteriozni i nepoznati, koliko nas pogled ili osmeh može odati. Zato, ne budi siguran da ne znam ništa o tebi. Ne znam ko su ti roditelji, sa koliko si godina prohodao, ko ti je najbolji prijatelj iz detinjstva, koju hranu ili muziku najviše voliš, ali ipak znam neke stvari. Neko si srcu drag. Ne znam koje stvari te mogu povrediti i ne znam koliko ti je teško da te stvari prihvataš. Ali znam da niko od nas nije savršen.   Nisam suviše dobra osoba da samo gledam dobre strane u čoveku, a nisam ni suviše loša da gledam samo loše strane. Samo sam neko ko zna i jedno i drugo da prihvati bezuslovno. Priznajem, većina deli ljude na dobre i loše, ako se ljudi mogu tako deliti. Ali je činjenica da svi trebaju prijatelje. Pogotovo loši ljudi. Oni trebaju nekoga ko će ih usmeriti na pravi put, a dobri trebaju ljude koji im nikad neće dati da skrenu sa pravog puta. Kako god, biti nečiji prijatelj i biti nekome prijatelj mislim da je nešto najuzvišenije što se desi u životu. Prihvatiti i voleti ljude onakve kakvi jesu. Jer i ljubav koja nije potkrepljena prijateljstvom nije ljubav, a prijateljstvo bez ljubavi ne postoji. A ja sam, kao nikad u životu, spremna da Volim. Tebe. Takvog kakav jesi.
    Feb 11, 2018 1965
  • 04 Oct 2013
    сабљом замах, претећи
    - Cвет,пакуј се и пливај на Гозо (острво доMалте ) да им будеш од помоћи,Овде ионако само касниш на посао вијајући женске ,ко да незнам ,вели ми пре неки дан љубљени Газда. Опала ,прс’ уоко, доообро ,немарим ,сагласих се . . те изместих боравак.радило се,ние да ние.наиме већ пар година се средњевековна утврда Форт Шамбреј адаптира у хотел са звездицама.е то је сада приведено крају , ентеријер је у једном делу већ комплетиран , а осташе да се ураде приступни путeви ,па ето мени посла. . . Једно пак вече заглависмо подуже радно ангажовани па предложи Пословођа тамошњи да одемо до њега женаму ће нам подгрејати зечији паприкаш ,од неки дан остало имао повеће друштво , фарму зека гаје. Остали испрве прихватише ,а ија се сагласих да се не замерим позиву одсрца иако преферирам вегетеријанску исхрану,а посебно што пред кревет никад неједем чврсто ,но штаје тује.шта казати,кућа домаћинска,по асталу свега ,па се здадосмо да неувредимо домаћицу.немош рећи,зека у сосу . . има смисла.ко још уме и да попије након . . .богме и ја се заситих ,утом одмаче и поноћ па се разиђосмо да полежемо јер нови радни дан сам што ние крено.по својој жељи сместих се у већ завршеном хотелском делу што зврји празан, у соби адаптираној, но старој пар векова чији прозор гледа ка пучини докле ми помесечини стиже поглед слабовиди,а испод,литица педесетак метара и хук запљускујућег мора остење.језиво, тектек.постеља имитације антике ,са балдахином, светла пригушена из углова,а завеса ветром љуљана на моменте пропусти зраку месеца усобу,а он, шаљив на трен осветли повећу сериграфију на зиду оивичену рустик рамом те мотивом средњевековним . . . година је 1565 а Тургут Реис велики турски генерал са силесијом бродовља и хиљадама ратника опседа пар стотина витезова без страха од навале предвођене војсковођом који се одазивао на име Јеан Парисот да ла Валета, закатанчених изнутра у утврди Сан Елмо (подно данашње Валете). Утом и сан би уоко хтео ал стомакми пун,претурам се омамљен од оне сунуте по чаше винца умене ,игра се поменути месец зраком кроз лелујаву завесу ,бљеска онај ратни приказ са зида и у моменту избрках јаву и полусан у већ начетој ми глави ,бивше и садање и одједном зачух грају, топовска грувања,пљуска море околно, звиждућу ђулад која промаше циља бућкајући око мене по кревету ,вапај оних из преврнутих чамаца што мами их дно онако претоварене оружјем и онда крајем ока крај узглавља спазих једног искеженог у наступу агресије очију избезумљених са окрвављеном сабљом у замаху надамном и ушесима му некако зечјим ми личе . . . - Јес’ ти луд,јеботе ,чујем себе безгласног ,па ја сам само Посматрач из потоњих векова ,јебо вашу кавгу ,извини што гледам, ал Он нехаје ,глув – идејом навођен ,а сабља у замаху претећем суну ми ка врату ,јооој мени,ненаоружаном ,зар овако да окончам ,готово је видим ,нема шта,ово ми је неславан крај по свему судећи а ни приступни пут хотелу неурадисмо ,помислих Задатку предан . . .кад утом . . . - Свет,Свет ,седам је чекамо те ,касниш по обичају, прође ми крозуши познати глас и тргнух се , престрављен.гола вода ,пипам се по телу ,у комаду сам ,љуља се завеса,а зрака сунца јутарњег обасја једног на сериграфији,кад оно исти који ме хтеде сасећи,како у чамцу преврћућем ,сабљом избезумљено млати . . . И тада полубунован одлуку неопозиву донесох и заклех се себи да ,зеке и вино никад више нећу трошити пред спавање. За зекице’секице ,нетврдим, јер на моменат умислих додир шаком по коврџавом крзну ,јој мени умало преживљеном ,те закључих ,рескирати вреди. Ипак.
    1963 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    сабљом замах, претећи
    - Cвет,пакуј се и пливај на Гозо (острво доMалте ) да им будеш од помоћи,Овде ионако само касниш на посао вијајући женске ,ко да незнам ,вели ми пре неки дан љубљени Газда. Опала ,прс’ уоко, доообро ,немарим ,сагласих се . . те изместих боравак.радило се,ние да ние.наиме већ пар година се средњевековна утврда Форт Шамбреј адаптира у хотел са звездицама.е то је сада приведено крају , ентеријер је у једном делу већ комплетиран , а осташе да се ураде приступни путeви ,па ето мени посла. . . Једно пак вече заглависмо подуже радно ангажовани па предложи Пословођа тамошњи да одемо до њега женаму ће нам подгрејати зечији паприкаш ,од неки дан остало имао повеће друштво , фарму зека гаје. Остали испрве прихватише ,а ија се сагласих да се не замерим позиву одсрца иако преферирам вегетеријанску исхрану,а посебно што пред кревет никад неједем чврсто ,но штаје тује.шта казати,кућа домаћинска,по асталу свега ,па се здадосмо да неувредимо домаћицу.немош рећи,зека у сосу . . има смисла.ко још уме и да попије након . . .богме и ја се заситих ,утом одмаче и поноћ па се разиђосмо да полежемо јер нови радни дан сам што ние крено.по својој жељи сместих се у већ завршеном хотелском делу што зврји празан, у соби адаптираној, но старој пар векова чији прозор гледа ка пучини докле ми помесечини стиже поглед слабовиди,а испод,литица педесетак метара и хук запљускујућег мора остење.језиво, тектек.постеља имитације антике ,са балдахином, светла пригушена из углова,а завеса ветром љуљана на моменте пропусти зраку месеца усобу,а он, шаљив на трен осветли повећу сериграфију на зиду оивичену рустик рамом те мотивом средњевековним . . . година је 1565 а Тургут Реис велики турски генерал са силесијом бродовља и хиљадама ратника опседа пар стотина витезова без страха од навале предвођене војсковођом који се одазивао на име Јеан Парисот да ла Валета, закатанчених изнутра у утврди Сан Елмо (подно данашње Валете). Утом и сан би уоко хтео ал стомакми пун,претурам се омамљен од оне сунуте по чаше винца умене ,игра се поменути месец зраком кроз лелујаву завесу ,бљеска онај ратни приказ са зида и у моменту избрках јаву и полусан у већ начетој ми глави ,бивше и садање и одједном зачух грају, топовска грувања,пљуска море околно, звиждућу ђулад која промаше циља бућкајући око мене по кревету ,вапај оних из преврнутих чамаца што мами их дно онако претоварене оружјем и онда крајем ока крај узглавља спазих једног искеженог у наступу агресије очију избезумљених са окрвављеном сабљом у замаху надамном и ушесима му некако зечјим ми личе . . . - Јес’ ти луд,јеботе ,чујем себе безгласног ,па ја сам само Посматрач из потоњих векова ,јебо вашу кавгу ,извини што гледам, ал Он нехаје ,глув – идејом навођен ,а сабља у замаху претећем суну ми ка врату ,јооој мени,ненаоружаном ,зар овако да окончам ,готово је видим ,нема шта,ово ми је неславан крај по свему судећи а ни приступни пут хотелу неурадисмо ,помислих Задатку предан . . .кад утом . . . - Свет,Свет ,седам је чекамо те ,касниш по обичају, прође ми крозуши познати глас и тргнух се , престрављен.гола вода ,пипам се по телу ,у комаду сам ,љуља се завеса,а зрака сунца јутарњег обасја једног на сериграфији,кад оно исти који ме хтеде сасећи,како у чамцу преврћућем ,сабљом избезумљено млати . . . И тада полубунован одлуку неопозиву донесох и заклех се себи да ,зеке и вино никад више нећу трошити пред спавање. За зекице’секице ,нетврдим, јер на моменат умислих додир шаком по коврџавом крзну ,јој мени умало преживљеном ,те закључих ,рескирати вреди. Ипак.
    Oct 04, 2013 1963
  • 28 Nov 2013
    сунца жега туђег неба
    састав на тему . .  . судбинску   њега сам упознао тамо спочетка 6десетих века кљокнутог у аули Бгд Арх .факултета посредством кума ми Дрнде, тадањег цимера.били смо бруцоши, додуше ја са комшијске грађевине па навраћо да кодњи гледам женске.коднас и било,а ко и да ние мис'им ,да невређам. биоје, Tуца се звао, пар година однас старији, техничар из привреде који кад је видео на послу како су инжињери павиглу,решио да прекине аргатовање и отпочне да се истудира на бази науке,причаонам.па ди пукне .  .син православног попа изНадаља  онако растегнут у дивану, онижи набијен, главе ко пун месец, међутим надасве дружељубив и комуникативан постао нам је стално друштво и сећам га се као поузданог колеге током тих заједничких бгдских година. па се разиђосмо . . . . уз повремене контакте. у деценији касније, пак, повезао нас заједнички пројекат.ја већ ожењен, дете, а он још у дилеми шта да уради. дружијо се додуше сједном,  што имала и дете однеког , калкулисо женидбу па му  Отац поопа поручивао - само преко мене ладног женска осетила дилемуму па притисла, јер дипл арх ,плата пристојна ,стан имао на престижној Бгд локацији, то се не пропушта и . . ту Туца пуче.сећам га се, Мали смо се ословљавали међусобно ,кад ме упита - овако неиде,полудићу, него шта мислиш да одем ја  уНемачку имам једног познатог, ради као цртач а чуо је даим треба архитекта, уствари ај'мо заједно, ти знаш немачки,а ? - асиме нашо ,узвратих, ти ко тица награни, пали само и не размишљај,ако ти је судбина . . биће - пробаћу, ал' знај, без мерцедеса се невраћам била је година 1974.и . . живот настави даље, али у вези остасмо. приповетка из фатерланда углавном знана ,од заједничке сутеренске собе крај минхенске жељ.станице са још тројицом зеема, у лонцу куваног пасуља за недељу дана, само се хлеб докупи, а лукац измами од младих пиљарки, рад од јутра до сутра, очи све сиграју од белине хартије којом исцртаном треба газду задовољити, те уз штедњу, до гарсоњере личне, па потом двособног стана. ко данас се присећам лета 1978 те пред улазном капијом у наше нсадско двориште стоји паркирана бела мечка а ја се спосла  враћам возилом па немогу унутра и помињем усеби фамилију возачу како је згодно паркирао, но чим таблице спазих би ми ама све јасно умоменту - а, шта ка'ш , дочекао ме је насмејан - ма никад нисам ни сумњао у тебе, Mали, знаш в.добро, узвратих уследили су потом све проређенији сусрети.долазио је вазда са најновијим моделом мерцедеса, а уз архитектуру почео је и да слика, апстрактно, што се чак и свидело неким ликовним критичарима па су и изложбе почели да му организују.и онда, кад оће,а уме да оће, са 43 г још момак, среће на једном пословном састанку подоста млађу колгиницу немицу и . . .данас живе у Хајделбергу  у породичној вили жениној, наследио је уходан арх. биро својег  + таста имају кћер јединицу која се школује у суседној Швици , запошљава тридесетак стручњака, а он и жена . . путују по свету и уживају.слика и даље,веома успешно,скоро ми се фалио видео поруком са Тенерифе  где имају вилу да му је тамо отворена изложба, но жали се на шећер, удебљаосе и поред свих третмана које упражњава, али још више га забрињава што већ годинама сања  . . на немачком. - једино ме на бивше потсећате Ви са којима сам у контакту те икона св Николе  која ено заузима почасно место у дневном боравку хејделбершке виле. њу недам.   Е,мали мој. Судбина.
    1962 Objavio/la светислав стојановић
  • By светислав стојановић
    сунца жега туђег неба
    састав на тему . .  . судбинску   њега сам упознао тамо спочетка 6десетих века кљокнутог у аули Бгд Арх .факултета посредством кума ми Дрнде, тадањег цимера.били смо бруцоши, додуше ја са комшијске грађевине па навраћо да кодњи гледам женске.коднас и било,а ко и да ние мис'им ,да невређам. биоје, Tуца се звао, пар година однас старији, техничар из привреде који кад је видео на послу како су инжињери павиглу,решио да прекине аргатовање и отпочне да се истудира на бази науке,причаонам.па ди пукне .  .син православног попа изНадаља  онако растегнут у дивану, онижи набијен, главе ко пун месец, међутим надасве дружељубив и комуникативан постао нам је стално друштво и сећам га се као поузданог колеге током тих заједничких бгдских година. па се разиђосмо . . . . уз повремене контакте. у деценији касније, пак, повезао нас заједнички пројекат.ја већ ожењен, дете, а он још у дилеми шта да уради. дружијо се додуше сједном,  што имала и дете однеког , калкулисо женидбу па му  Отац поопа поручивао - само преко мене ладног женска осетила дилемуму па притисла, јер дипл арх ,плата пристојна ,стан имао на престижној Бгд локацији, то се не пропушта и . . ту Туца пуче.сећам га се, Мали смо се ословљавали међусобно ,кад ме упита - овако неиде,полудићу, него шта мислиш да одем ја  уНемачку имам једног познатог, ради као цртач а чуо је даим треба архитекта, уствари ај'мо заједно, ти знаш немачки,а ? - асиме нашо ,узвратих, ти ко тица награни, пали само и не размишљај,ако ти је судбина . . биће - пробаћу, ал' знај, без мерцедеса се невраћам била је година 1974.и . . живот настави даље, али у вези остасмо. приповетка из фатерланда углавном знана ,од заједничке сутеренске собе крај минхенске жељ.станице са још тројицом зеема, у лонцу куваног пасуља за недељу дана, само се хлеб докупи, а лукац измами од младих пиљарки, рад од јутра до сутра, очи све сиграју од белине хартије којом исцртаном треба газду задовољити, те уз штедњу, до гарсоњере личне, па потом двособног стана. ко данас се присећам лета 1978 те пред улазном капијом у наше нсадско двориште стоји паркирана бела мечка а ја се спосла  враћам возилом па немогу унутра и помињем усеби фамилију возачу како је згодно паркирао, но чим таблице спазих би ми ама све јасно умоменту - а, шта ка'ш , дочекао ме је насмејан - ма никад нисам ни сумњао у тебе, Mали, знаш в.добро, узвратих уследили су потом све проређенији сусрети.долазио је вазда са најновијим моделом мерцедеса, а уз архитектуру почео је и да слика, апстрактно, што се чак и свидело неким ликовним критичарима па су и изложбе почели да му организују.и онда, кад оће,а уме да оће, са 43 г још момак, среће на једном пословном састанку подоста млађу колгиницу немицу и . . .данас живе у Хајделбергу  у породичној вили жениној, наследио је уходан арх. биро својег  + таста имају кћер јединицу која се школује у суседној Швици , запошљава тридесетак стручњака, а он и жена . . путују по свету и уживају.слика и даље,веома успешно,скоро ми се фалио видео поруком са Тенерифе  где имају вилу да му је тамо отворена изложба, но жали се на шећер, удебљаосе и поред свих третмана које упражњава, али још више га забрињава што већ годинама сања  . . на немачком. - једино ме на бивше потсећате Ви са којима сам у контакту те икона св Николе  која ено заузима почасно место у дневном боравку хејделбершке виле. њу недам.   Е,мали мој. Судбина.
    Nov 28, 2013 1962