Pretraži blogove
Kategorije
Blogovi po datumu
Statistika
-
469Blogs
-
52Active Bloggers
467 blogs
-
Danas je u Beogradu sahranjena Jovanka Broz, kraj je jedne epohe. Kakva god ta epoha bila, kakva god bila Jugoslavija, bila je bolja od svega što je nastalo na njenim ostacima2120 Objavio/la Ladislav Urošević
-
Danas je u Beogradu sahranjena Jovanka Broz, kraj je jedne epohe. Kakva god ta epoha bila, kakva god bila Jugoslavija, bila je bolja od svega što je nastalo na njenim ostacimaOct 26, 2013 2120
-
Tekst koji vredi pročitati - Vanredna učenica Jovanka - tekst preuzet sa bloga mojkardiolog - Čitam u novinama priče o našim političarima koji su u poznim godinama, kroz rad i uz rad, kako se to nekad govorilo, završili fakultete ali ne mogu da se sete na kom su odseku diplomirali, koji su magistrirali ili doktorirali i došli do diploma za kraće vreme nego što je običnom čoveku potrebno da završi auto školu i dođe do vozačke dozvole, a iz ličnog iskustva znam kakve i kolike pritiske na profesore i direktore srednjih škola vrše đački roditelji, naročito oni koji imaju “vezu“ sa nekim na nekom „visokom mestu“. Sve ove gorke stvari podsetile su me na jedan događaj od pre tačno šesdeset godina. 1955. godine bio sam učenik petog razreda Druge mešovite gimnazije na Banovom Brdu u Beogradu. Te i sledeće godine, vanredna učenica gimnazije bila je Jovanka Broz. Da, Jovanka, supruga Josipa Broza Tita. E, sad, za mlađe čitaoce treba reći ko je bio taj čovek. O njemu su napisane desetine i desetine knjiga, ali, sasvim kratko on je tih godina bio predsednik Jugoslavije, maršal Jugoslavije, vrhovni zapovednik Jugoslovenske Narodne Armije, tada jedne od najjačih u Evropi, generalni sekretar, Komunističke partije Jugoslavije, nosilac tri ordena narodnog heroja Jugoslavije i svih ostalih jugoslovenskih ordena, počasni član ili doktor desetina Akademija nauka..... Njegovo ime su nosili Titograd, Titov Veles, Titovo Užice, Titov Drvar, Titovo Velenje....., glavne ulice u skoro svim gradovima Jugoslavije, stotine škola, rudnika, fabrika..... O njemu se pevalo u narodnim i zabavnim pesmama, njegova slika je bila na prvoj strani u svim bukvarima, njegovi govori i njegove svakodnevne aktivnosti su bili na prvim stranama svih novina..... U svim republikama je imao na raspolaganju najmanje po jednu ogromnu vilu, imao je svoje ostrvo Vangu sa ogromnim parkom i ličnim zoološkim vrtom. Imao je svoj „Plavi voz“ kojim je krstario po Jugi i veliki brod „Galeb“, kojim je, po nekoliko meseci, krstario po svetskim morima i okeanima, o čemu smo mi bili redovno obaveštavani preko „Filmskih žurnala“, koji su prikazivani u svim bioskopima pre početka svakog filma. Uživao je ogroman ugled širom sveta. Na ravnoj nozi, a najčešće i malo više od toga, razgovarao je sa engleskom kraljicom, sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, sa prvim čovekom Sovjetskog Saveza... Gosti, u Beogradu i na Vangi, su mu bili kraljevi, carevi, državnici, najčuveniji svetski glumci, pisci... Da skratimo priču, u Jugoslaviji, on je bio „Bog i batina“: ono što on kaže, istog trenutka se pretvaralo u zakon za više od dva miliona čalanova komunističke partije, a preko njih i za sve ostale građane Jugoslavije, a za one kojima se to što je on rekao, makar i sasvim malo nije sviđalo, a oni bili neoprezni pa to nekome i rekli, bilo je više mesta „za razmišljanje“, od kojih je najpoznatiji bio zatvor na Golom Otoku. A supruga TOG čoveka je, držeći se svih stavki Zakona o srednjim školama Srbije, po istoj proceduri i na isti način kao i sve druge vanredne učenice i učenici, polagala redom ispite iz svih predmeta sedmog, pa, iduće godine, osmog razreda gimnazije. (To su danas treći i četvrti razred gimnazije.) Desilo se da sam je jednom prilikom lično video. Stigla je automobilom koji je šofer parkirao u blizini glavnog ulaza u današnji hotel „Šumadija“. Šofer je ostao u kolima, a Jovanka, sa torbom u ruci, obučena u skromnu crnu haljinu, zajedno sa još jednom mlađom ženom, je pešice išla Ščerbinovom ulicom, ka glavnom ulazu u današnju osmogodišnju školu „Josif Pančić“, u kojoj je tada bila i gimnazija. Nas nekoliko „drugara iz kraja“ smo sedeli na jednom malom zidiću, delu ograde neke kuće, i svima nam je bilo veoma interesantno da, na nekoliko koraka udaljenosti, vidimo, danas bismo rekli, „prvu drugaricu“ Jugoslavije. Neko je glasno uzviknuo njeno ime, ona se, onako u prolazu, okrenula ka nama, osmehnula se i diskretno nam mahnula rukom. Vremenom je činjenica da je Jovanka Broz vanredna učenica naše škole postalo nešto sasvim obično, na šta niko nije obraćao neku posebnu pažnju. A onda, 1956. godine, kao bomba je odjeknula vest: MAKSA OBORIO JOVANKU. Maksa je bio naš profesor matematike Bogoljub Stanojević. To je bio jedan tih, povučen čovek za koga je, tako smo mi mislili, u životu postojala samo MATEMATIKA. Uvek lepo očešljan i uredan, nosio je, koliko se sećam, uvek jedno isto, skromno ali brižljivo ispeglano odelo, belu košulju i kravatu. Na nogama, savršeno čiste cipele, na nosu male naočare u okruglim okvirima. Niko se nikada nije žalio na njegovu ocenu, ocenjivao je tako tačno i tako pošteno da je Sveti arhangel Mihailo mogao da ga uzme za pomoćnika. U to vreme dvojka je bila ono što je danas jedinica – neprelazna ocena, i svima u školi, i nama đacima i našim profesorima, bilo je savršeno jasno da Jovanka nije znala za više od 2,49 (makar 2,50) i da nije imala nikakve šanse da dobije prelaznu ocenu, makar neku trojčicu. Ali... ona je bila NJEGOVA supruga. Pre par meseci, naš ministar finansija, kada mu, po pravilima službe, u pošti traže ličnu kartu, kaže službenici: „Znate li vi ko sam JA?“. Jovanka, kad je čula da nije položila ispit, nije rekla ništa, ustala je, pozdravila članove komisije i – otišla kući. U sledećem ispitnom roku je položila ispit. Nije mi poznato da li je neko nešto zamerao Maksi, tek u tom sledećem roku, on, na svoj lični zahtev, nije bio u ispitnoj komisiji, ali je, na našu veliku radost, ostao u našoj školi, a par godina kasnije je prešao u ministarstvo prosvete, gde je radio kao školski nadzornik za matematiku i gde je dočekao penziju. Danas, kada se, posle tolikih godina, setim svojih dragih profesora iz Druge mešovite gimnazije, pomislim kako mi danas živimo u nekoj drugoj zemlji, u zemlji u kojoj ne žive ljudi poput Makse, koji će na ispitu da obore onog koji ne zna, makar da mu je Bog otac, i poput Jovanke, koja nije rekla „Znate li vi ko sam JA“ , mada je bila udata za Boga. Објавио Moj kardiolog - kompletan tekst preuzet sa bloga www.mojkardiolog.com -2095 Objavio/la VolimoNet
-
By VolimoNet Tekst koji vredi pročitati - Vanredna učenica Jovanka - tekst preuzet sa bloga mojkardiolog - Čitam u novinama priče o našim političarima koji su u poznim godinama, kroz rad i uz rad, kako se to nekad govorilo, završili fakultete ali ne mogu da se sete na kom su odseku diplomirali, koji su magistrirali ili doktorirali i došli do diploma za kraće vreme nego što je običnom čoveku potrebno da završi auto školu i dođe do vozačke dozvole, a iz ličnog iskustva znam kakve i kolike pritiske na profesore i direktore srednjih škola vrše đački roditelji, naročito oni koji imaju “vezu“ sa nekim na nekom „visokom mestu“. Sve ove gorke stvari podsetile su me na jedan događaj od pre tačno šesdeset godina. 1955. godine bio sam učenik petog razreda Druge mešovite gimnazije na Banovom Brdu u Beogradu. Te i sledeće godine, vanredna učenica gimnazije bila je Jovanka Broz. Da, Jovanka, supruga Josipa Broza Tita. E, sad, za mlađe čitaoce treba reći ko je bio taj čovek. O njemu su napisane desetine i desetine knjiga, ali, sasvim kratko on je tih godina bio predsednik Jugoslavije, maršal Jugoslavije, vrhovni zapovednik Jugoslovenske Narodne Armije, tada jedne od najjačih u Evropi, generalni sekretar, Komunističke partije Jugoslavije, nosilac tri ordena narodnog heroja Jugoslavije i svih ostalih jugoslovenskih ordena, počasni član ili doktor desetina Akademija nauka..... Njegovo ime su nosili Titograd, Titov Veles, Titovo Užice, Titov Drvar, Titovo Velenje....., glavne ulice u skoro svim gradovima Jugoslavije, stotine škola, rudnika, fabrika..... O njemu se pevalo u narodnim i zabavnim pesmama, njegova slika je bila na prvoj strani u svim bukvarima, njegovi govori i njegove svakodnevne aktivnosti su bili na prvim stranama svih novina..... U svim republikama je imao na raspolaganju najmanje po jednu ogromnu vilu, imao je svoje ostrvo Vangu sa ogromnim parkom i ličnim zoološkim vrtom. Imao je svoj „Plavi voz“ kojim je krstario po Jugi i veliki brod „Galeb“, kojim je, po nekoliko meseci, krstario po svetskim morima i okeanima, o čemu smo mi bili redovno obaveštavani preko „Filmskih žurnala“, koji su prikazivani u svim bioskopima pre početka svakog filma. Uživao je ogroman ugled širom sveta. Na ravnoj nozi, a najčešće i malo više od toga, razgovarao je sa engleskom kraljicom, sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, sa prvim čovekom Sovjetskog Saveza... Gosti, u Beogradu i na Vangi, su mu bili kraljevi, carevi, državnici, najčuveniji svetski glumci, pisci... Da skratimo priču, u Jugoslaviji, on je bio „Bog i batina“: ono što on kaže, istog trenutka se pretvaralo u zakon za više od dva miliona čalanova komunističke partije, a preko njih i za sve ostale građane Jugoslavije, a za one kojima se to što je on rekao, makar i sasvim malo nije sviđalo, a oni bili neoprezni pa to nekome i rekli, bilo je više mesta „za razmišljanje“, od kojih je najpoznatiji bio zatvor na Golom Otoku. A supruga TOG čoveka je, držeći se svih stavki Zakona o srednjim školama Srbije, po istoj proceduri i na isti način kao i sve druge vanredne učenice i učenici, polagala redom ispite iz svih predmeta sedmog, pa, iduće godine, osmog razreda gimnazije. (To su danas treći i četvrti razred gimnazije.) Desilo se da sam je jednom prilikom lično video. Stigla je automobilom koji je šofer parkirao u blizini glavnog ulaza u današnji hotel „Šumadija“. Šofer je ostao u kolima, a Jovanka, sa torbom u ruci, obučena u skromnu crnu haljinu, zajedno sa još jednom mlađom ženom, je pešice išla Ščerbinovom ulicom, ka glavnom ulazu u današnju osmogodišnju školu „Josif Pančić“, u kojoj je tada bila i gimnazija. Nas nekoliko „drugara iz kraja“ smo sedeli na jednom malom zidiću, delu ograde neke kuće, i svima nam je bilo veoma interesantno da, na nekoliko koraka udaljenosti, vidimo, danas bismo rekli, „prvu drugaricu“ Jugoslavije. Neko je glasno uzviknuo njeno ime, ona se, onako u prolazu, okrenula ka nama, osmehnula se i diskretno nam mahnula rukom. Vremenom je činjenica da je Jovanka Broz vanredna učenica naše škole postalo nešto sasvim obično, na šta niko nije obraćao neku posebnu pažnju. A onda, 1956. godine, kao bomba je odjeknula vest: MAKSA OBORIO JOVANKU. Maksa je bio naš profesor matematike Bogoljub Stanojević. To je bio jedan tih, povučen čovek za koga je, tako smo mi mislili, u životu postojala samo MATEMATIKA. Uvek lepo očešljan i uredan, nosio je, koliko se sećam, uvek jedno isto, skromno ali brižljivo ispeglano odelo, belu košulju i kravatu. Na nogama, savršeno čiste cipele, na nosu male naočare u okruglim okvirima. Niko se nikada nije žalio na njegovu ocenu, ocenjivao je tako tačno i tako pošteno da je Sveti arhangel Mihailo mogao da ga uzme za pomoćnika. U to vreme dvojka je bila ono što je danas jedinica – neprelazna ocena, i svima u školi, i nama đacima i našim profesorima, bilo je savršeno jasno da Jovanka nije znala za više od 2,49 (makar 2,50) i da nije imala nikakve šanse da dobije prelaznu ocenu, makar neku trojčicu. Ali... ona je bila NJEGOVA supruga. Pre par meseci, naš ministar finansija, kada mu, po pravilima službe, u pošti traže ličnu kartu, kaže službenici: „Znate li vi ko sam JA?“. Jovanka, kad je čula da nije položila ispit, nije rekla ništa, ustala je, pozdravila članove komisije i – otišla kući. U sledećem ispitnom roku je položila ispit. Nije mi poznato da li je neko nešto zamerao Maksi, tek u tom sledećem roku, on, na svoj lični zahtev, nije bio u ispitnoj komisiji, ali je, na našu veliku radost, ostao u našoj školi, a par godina kasnije je prešao u ministarstvo prosvete, gde je radio kao školski nadzornik za matematiku i gde je dočekao penziju. Danas, kada se, posle tolikih godina, setim svojih dragih profesora iz Druge mešovite gimnazije, pomislim kako mi danas živimo u nekoj drugoj zemlji, u zemlji u kojoj ne žive ljudi poput Makse, koji će na ispitu da obore onog koji ne zna, makar da mu je Bog otac, i poput Jovanke, koja nije rekla „Znate li vi ko sam JA“ , mada je bila udata za Boga. Објавио Moj kardiolog - kompletan tekst preuzet sa bloga www.mojkardiolog.com -May 09, 2016 2095 -
Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti budili se svako jutro kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano cvetiću moj, ljubavi, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža? Kao kad ti tlo izmiče pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala, prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva... I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne, nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale, a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu srećo... I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, nemi sa milion pitanja ... Mislim da bih mogla voleti još jaće, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo, ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, nećemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobičajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli su jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil, da pismo ima svoj početak, sadržaj i kraj. Bio je deo njene prošlosti, daleko u sadašnjosti, a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Da li on oseća da mu sad piše?", " Da li u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela već drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena čaša...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke.Budućnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo. U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisaćeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad neće stići na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim prošlosti.2094 Objavio/la Rumenka
-
By Rumenka Moja pošiljka nije ni otišla adresa je bila poznata ali zabranjena. Moja pisma su pisana za jedne divne oči koje se uvek smeju, za čoveka koji nikako nije smeo da se pojavi u mom životu ali bio je. Nemoguće je bilo izbeći ono što nikada niste imali, nešto od čega ti se vrti u glavi. Želja da nekog voliš bila je neumoljiva ali je ipak ostala samo želja. I on je pisao kao i ja, za sebe. I on je voleo kao i ja, za nas. Poštovao je moj status, a naravno takav je bio i njegov, ali ko nam je mogao zabraniti da se gledamo, ko nam je mogao zabraniti da iz svakog našeg pokreta izbija bol, bol od ljubavi. Ko nam je mogao zabraniti kradom napisana pisamca, koja su nas dočekivala svakoga jutra. Kada smo od želje i strasti budili se svako jutro kako bi ih čitali. Koliko ih je samo bilo... Koliko je bilo puta napisano cvetiću moj, ljubavi, puno mi znaciš... Znate li onu pesmu o vernoj ženi: Znali ste da imam muža i poklonili ste mi dva sjajna bisera Dirnuta takvom vašom pažnjom prišila sam ih na bluzu od crvene svile. . . . Vracam Vam blistave bisere sa dve suze nalik na njih zašto Vas nisam upoznala kad još nisam imala muža? Kao kad ti tlo izmiče pod nogama, nama je izmicala ljubav, malo po malo, nije nestala, prekinuta je. Zabranjena! Bilo bi lakše da smo bile dve nezrele osobe koje idu glavom kroz zid, jedno od nas dvoje na to nije bilo spremno. Ne, nije to greška, netreba je ispravljati. Dignute glave smo se povukli. Teško, jedva... I oboje smo isto mislili: da li smo pokazali jedno drugom koliko smo voleli? Godine posle toga su prošle. Da li je prošla i ljubav, ne, nije samo su se stišale strasti, tvoje oči se nisu više smejale, a moj brod je potonuo. Razdvojile su nas godine, razdvojile su nas okolnosti ali ne, osećam te svugde, tvoj miris je tu srećo... I onda ponovni susret, potkrepljen uslovima da se sve to nastavi. Stajali smo jedno pored drugog, gladala sam u čoveka zbog koga i danas zadrhtim, zbog koga je bol još uvek prisutan, stajao je i on pored mene sa nadom u očima, nemi sa milion pitanja ... Mislim da bih mogla voleti još jaće, još bolje, mislim da nije trebalo da se sretnemo, samo smo oživeli emocije, shvatili da se nije puno promenilo, ali i da još uvek postoje vetrenjače protiv kojih bi se trebali boriti . Ali i dalje smo bili nemoćni... I došlo je ono čega sam se plašila čitajuci Desankinu pesmu Strah,, poslednja nedelja našeg drugovanja,, ali znam i to da nikada,, nećemo ozdraviti od čudesnog tugovanja.,,...i opet je imala potrebu da mu piše..da izlije na papiru svoje emocije, želje, razmisljanja... Uobičajeni pocetak svakok pisma.."Zdravo"..malo prostora i osećaj da sve stane u jednu rečenicu. Al to je nemoguće...mora da krene redom. Od prošlosti, sadašnjosti, budućnosti. Rečenice se redjaju a misli su jurnule kao da se takmiče koja će pre da dodirne beli papir. Imala je toliko toga što bi napisala, al je ipak pazila na stil, da pismo ima svoj početak, sadržaj i kraj. Bio je deo njene prošlosti, daleko u sadašnjosti, a nevidljiv u budućnosti. Odjednom se zapitala.."Da li on oseća da mu sad piše?", " Da li u mislima opet gleda njene oči koje će mu sve reći?". Pisala je dugo, uzela već drugi list papira i iznosila svoja osećanja. Prošlost je bila izlivena čaša...sadašnjost joj je donela i lepe i tužne trenutke.Budućnost je neizvesna i zove je da lagano krene prema njoj. Nije osetila kako vreme prolazi, koliko je dugo pisala. U podsvesti je videla njegov lik..tamo..daleko..negde gde je pronašao zaborav.Uzela je papirnu maramicu da na papiru istapka vlažnost poneke suze koja je pala i razmrljala po neko slovo. U potpisu je stavila samo prvo slovo svog imena..dovoljno.Sklopila je oba lista papira, stavila u omot i baš kad je želela da napše adresu....postala je svesna da je nema. Otvorila je fioku svog pisaćeg stola izvadila jednu crvenu fasciklu i ostavila pismo u njoj,..pismo koje nikad neće stići na adresu nekog koga je tako malo poznavala.Mora da se sprema, pakuje....i krene prema budućnosti sa koferima punim prošlosti.Feb 09, 2018 2094 -
ћутањем склапам уморне капке примичеш ми се ко' вече тавно, тебе сам желео чудно и немо ал’ бешему, промаче давно, чега се ми то играсмо и зашто ? живота подоста оста иза мене, учим искуство дружења стишином па ме у ноћи буде успомене, ко' кварна светлост што оку смета. И откуд Тебе . . .где ме сад наађе умишљен ево . . . . . назирем Ти лик ко обрис по дну . . .потонуле лађе.2093 Objavio/la светислав стојановић
-
ћутањем склапам уморне капке примичеш ми се ко' вече тавно, тебе сам желео чудно и немо ал’ бешему, промаче давно, чега се ми то играсмо и зашто ? живота подоста оста иза мене, учим искуство дружења стишином па ме у ноћи буде успомене, ко' кварна светлост што оку смета. И откуд Тебе . . .где ме сад наађе умишљен ево . . . . . назирем Ти лик ко обрис по дну . . .потонуле лађе.Oct 02, 2013 2093
-
DNK iz Kuće cveća Hansel („Nezavisne", broj 11, 10. 8. 1990) Pošto će se, sva je prilika, u doglednoj budućnosti pomerati mermerni blok u Kući cveća, predlažem sada (ideja nije nova) da se konačno stavi tačka na sve one (zbog repetetivnosti) dosadne spekulacije ko je zapravo bio onaj ko je tu sahranjen. Pre mesec dana su i ovdašnje novine pisale ono na šta nam je ranije ukazao cenjeni blogokolega Maksa83 ‒ da su analize govora onog koji se predstavljao kao Josip Broz Tito (analize su svojevremeno preduzele ugledne inostrane ustanove) ukazivale da njegovo poreklo nije bilo slovenačko-hrvatsko, tj. slovensko. Dajte, onda, neka se lepo uzme uzorak DNK ako se već u Cvjećarnici budu radila (skupa) pomeranja, pa neka se uporede sa analizama njegovih navodnih predaka u Zagorju (valjda su grobovi sačuvani) i da konačno stavimo istorijsku tačku makar na tu bajku, ili basnu, ili priču (bajke ipak imaju srećne krajeve).2090 Objavio/la Dubravka Belogrlic
-
DNK iz Kuće cveća Hansel („Nezavisne", broj 11, 10. 8. 1990) Pošto će se, sva je prilika, u doglednoj budućnosti pomerati mermerni blok u Kući cveća, predlažem sada (ideja nije nova) da se konačno stavi tačka na sve one (zbog repetetivnosti) dosadne spekulacije ko je zapravo bio onaj ko je tu sahranjen. Pre mesec dana su i ovdašnje novine pisale ono na šta nam je ranije ukazao cenjeni blogokolega Maksa83 ‒ da su analize govora onog koji se predstavljao kao Josip Broz Tito (analize su svojevremeno preduzele ugledne inostrane ustanove) ukazivale da njegovo poreklo nije bilo slovenačko-hrvatsko, tj. slovensko. Dajte, onda, neka se lepo uzme uzorak DNK ako se već u Cvjećarnici budu radila (skupa) pomeranja, pa neka se uporede sa analizama njegovih navodnih predaka u Zagorju (valjda su grobovi sačuvani) i da konačno stavimo istorijsku tačku makar na tu bajku, ili basnu, ili priču (bajke ipak imaju srećne krajeve).Oct 13, 2013 2090
-
Тражио сам СНАГУ… И Бог ми је да ПОТЕШКОЋЕ које су ме оснажиле. Тражио сам МУДРОСТ… И Бог ми је дао ПРОБЛЕМЕ које је требало решити. ... Тражио сам БОГАТСТВО… И Бог ми је дао МОЗАК и ТЕЛО да могу радити. Тражио сам ХРАБРОСТ… И Бог ми је дао ПРЕПРЕКЕ које је требало савладати. Тражио сам ЉУБАВ... И Бог ми је дао ЉУДЕ којима је требало помоћи. Тражио сам УСЛУГЕ... И Бог ми је дао ПРИЛИКЕ. Нисам добио ништа од онога што сам тражио, али сам добио све што ми је требало.2077 Objavio/la SeRgEj -
-
By SeRgEj - Тражио сам СНАГУ… И Бог ми је да ПОТЕШКОЋЕ које су ме оснажиле. Тражио сам МУДРОСТ… И Бог ми је дао ПРОБЛЕМЕ које је требало решити. ... Тражио сам БОГАТСТВО… И Бог ми је дао МОЗАК и ТЕЛО да могу радити. Тражио сам ХРАБРОСТ… И Бог ми је дао ПРЕПРЕКЕ које је требало савладати. Тражио сам ЉУБАВ... И Бог ми је дао ЉУДЕ којима је требало помоћи. Тражио сам УСЛУГЕ... И Бог ми је дао ПРИЛИКЕ. Нисам добио ништа од онога што сам тражио, али сам добио све што ми је требало.Jul 22, 2013 2077 -
Žao mi je zbog svih propuštenih prilika u životu. Žao mi je što sam odustajala onda kada možda nisam trebala, nebitno da li svojom ili tuđom krivicom. Žao mi je što sam se držala po strani onda kada sam trebala da se ističem i što sam često sedela plačući u sobi umesto da živim život do maksimuma. Ponekad mi je žao i što sam postala ovo što jesam usled svega toga. Ali… Ko zna zašto je to dobro…2071 Objavio/la Bibaaa
-
By Bibaaa Žao mi je zbog svih propuštenih prilika u životu. Žao mi je što sam odustajala onda kada možda nisam trebala, nebitno da li svojom ili tuđom krivicom. Žao mi je što sam se držala po strani onda kada sam trebala da se ističem i što sam često sedela plačući u sobi umesto da živim život do maksimuma. Ponekad mi je žao i što sam postala ovo što jesam usled svega toga. Ali… Ko zna zašto je to dobro…Aug 28, 2013 2071 -
Stav o stavovima Razmotavanje aktivizma kao vanmehaničkog delovanja i usporavanja civilizacije. Da bi se oformio čvrst stav o nečemu potrebno je izučiti tematiku temeljno pa onda oformiti utemeljeno mišljenje. Većina mišljenje formira se na osnovu predrasuda i polutačnih informacija i osobe su spremne za te stavove sve uraditi . Svađati se čak i sa bližnjima koji ne misle isto. Aktivizam je posledica usijanih glava koji kreću za idejama i mišljenjima drugih ljudi. Čovek bez stavova koji relativizuje sve ima prečišćen i svež um u kom cveta najlepše cveće ali se ne servira tj ne propagira nešto što cveta što je evoluirajuće , što se menja. Promeniti nešto je veliki uspeh i ne dostiže se lako. Navike su nešto po čemu funkcionišemo i sve dok smo deo mehanizma koji podmazano pokreće sve oko nas dobro je. Da se vratimo na stavove. Postoje teze teorije teoreme hipoteze antiteze definicije principi zakoni duhovna načela, moralni kodeks nauka o svakoj mogućoj tematici koja je dovoljno misteriozna za istraživače smisla i ljude nemirnog duha koji ponuđeno uzimaju u obzir ali koriste i blagodeti prirode i društva kako bi što bolje bili integrisani i efikasni kao pojedinac ali i kao reprezent zajednice u kojoj živimo. Mi kao ljudska vrsta nismo zaslužili da nas dele razdvajaju udaljuju različitošću kulture običaja mentaliteta verskih i opštih ubeđenja. Moglo bi se reći da sam globalista što možda i jeste tačno samo što ja ne znam ništa o toj ideologiji pa ne mogu potvrditi da jesam , dakle susreo sam se sa pojavom zvana predrasuda. Ljudska civilizacija je kolektiv koji je uzajamno povezan na razne načine i upućeni smo jedni na druge kako bi širili svest a ne sužavali je opasnim rečenicama upozorenjima zabranama ili ometanju razvoja ljudkse vrste u smeru svemira u kom su tolike galaksije zvezde planete sistemi koje nam daju izazov da otkrivamo nove tehnologije i dostignuća. Prosvetljenost je stanje u kom je um oslobođen od strahova koliko god je to moguće i može preneti svetlo na druge osobe motivacijom i usmeravanjem. U čemu je rešenje sukoba, u edukaciji u proširenju znanja i poštovanja drugoga. Da želim da osvojim elokvencijom ali pre svega želim da pobegnem iz mračnih svetova mržnje zlobe nerazumevanja i omalovažavanja. Sa uzajamnim poštovanjem uvažavanjem razmišljanjem uzajamnom interakcijom doći do rešenja problema. Za svaki problem ne postoji jedno već više rešenja samo što ljudi kriju svoje znanje i na debatama plašeći se i povlačeći u sebe gde pored čiste harmonije sa prirodom dolazi do disharmonije sa društvom tj većim delom. Plasirajuči slobodarske ideje na toboganu života naćićemo se u kolektivnoj svesti u kojoj dominira svetlost tj Božanska priroda.2064 Objavio/la Saša
-
By Saša Stav o stavovima Razmotavanje aktivizma kao vanmehaničkog delovanja i usporavanja civilizacije. Da bi se oformio čvrst stav o nečemu potrebno je izučiti tematiku temeljno pa onda oformiti utemeljeno mišljenje. Većina mišljenje formira se na osnovu predrasuda i polutačnih informacija i osobe su spremne za te stavove sve uraditi . Svađati se čak i sa bližnjima koji ne misle isto. Aktivizam je posledica usijanih glava koji kreću za idejama i mišljenjima drugih ljudi. Čovek bez stavova koji relativizuje sve ima prečišćen i svež um u kom cveta najlepše cveće ali se ne servira tj ne propagira nešto što cveta što je evoluirajuće , što se menja. Promeniti nešto je veliki uspeh i ne dostiže se lako. Navike su nešto po čemu funkcionišemo i sve dok smo deo mehanizma koji podmazano pokreće sve oko nas dobro je. Da se vratimo na stavove. Postoje teze teorije teoreme hipoteze antiteze definicije principi zakoni duhovna načela, moralni kodeks nauka o svakoj mogućoj tematici koja je dovoljno misteriozna za istraživače smisla i ljude nemirnog duha koji ponuđeno uzimaju u obzir ali koriste i blagodeti prirode i društva kako bi što bolje bili integrisani i efikasni kao pojedinac ali i kao reprezent zajednice u kojoj živimo. Mi kao ljudska vrsta nismo zaslužili da nas dele razdvajaju udaljuju različitošću kulture običaja mentaliteta verskih i opštih ubeđenja. Moglo bi se reći da sam globalista što možda i jeste tačno samo što ja ne znam ništa o toj ideologiji pa ne mogu potvrditi da jesam , dakle susreo sam se sa pojavom zvana predrasuda. Ljudska civilizacija je kolektiv koji je uzajamno povezan na razne načine i upućeni smo jedni na druge kako bi širili svest a ne sužavali je opasnim rečenicama upozorenjima zabranama ili ometanju razvoja ljudkse vrste u smeru svemira u kom su tolike galaksije zvezde planete sistemi koje nam daju izazov da otkrivamo nove tehnologije i dostignuća. Prosvetljenost je stanje u kom je um oslobođen od strahova koliko god je to moguće i može preneti svetlo na druge osobe motivacijom i usmeravanjem. U čemu je rešenje sukoba, u edukaciji u proširenju znanja i poštovanja drugoga. Da želim da osvojim elokvencijom ali pre svega želim da pobegnem iz mračnih svetova mržnje zlobe nerazumevanja i omalovažavanja. Sa uzajamnim poštovanjem uvažavanjem razmišljanjem uzajamnom interakcijom doći do rešenja problema. Za svaki problem ne postoji jedno već više rešenja samo što ljudi kriju svoje znanje i na debatama plašeći se i povlačeći u sebe gde pored čiste harmonije sa prirodom dolazi do disharmonije sa društvom tj većim delom. Plasirajuči slobodarske ideje na toboganu života naćićemo se u kolektivnoj svesti u kojoj dominira svetlost tj Božanska priroda.Jul 30, 2020 2064 -
састав на тему . . . судбинску њега сам упознао тамо спочетка 6десетих века кљокнутог у аули Бгд Арх .факултета посредством кума ми Дрнде, тадањег цимера.били смо бруцоши, додуше ја са комшијске грађевине па навраћо да кодњи гледам женске.коднас и било,а ко и да ние мис'им ,да невређам. биоје, Tуца се звао, пар година однас старији, техничар из привреде који кад је видео на послу како су инжињери павиглу,решио да прекине аргатовање и отпочне да се истудира на бази науке,причаонам.па ди пукне . .син православног попа изНадаља онако растегнут у дивану, онижи набијен, главе ко пун месец, међутим надасве дружељубив и комуникативан постао нам је стално друштво и сећам га се као поузданог колеге током тих заједничких бгдских година. па се разиђосмо . . . . уз повремене контакте. у деценији касније, пак, повезао нас заједнички пројекат.ја већ ожењен, дете, а он још у дилеми шта да уради. дружијо се додуше сједном, што имала и дете однеког , калкулисо женидбу па му Отац поопа поручивао - само преко мене ладног женска осетила дилемуму па притисла, јер дипл арх ,плата пристојна ,стан имао на престижној Бгд локацији, то се не пропушта и . . ту Туца пуче.сећам га се, Мали смо се ословљавали међусобно ,кад ме упита - овако неиде,полудићу, него шта мислиш да одем ја уНемачку имам једног познатог, ради као цртач а чуо је даим треба архитекта, уствари ај'мо заједно, ти знаш немачки,а ? - асиме нашо ,узвратих, ти ко тица награни, пали само и не размишљај,ако ти је судбина . . биће - пробаћу, ал' знај, без мерцедеса се невраћам била је година 1974.и . . живот настави даље, али у вези остасмо. приповетка из фатерланда углавном знана ,од заједничке сутеренске собе крај минхенске жељ.станице са још тројицом зеема, у лонцу куваног пасуља за недељу дана, само се хлеб докупи, а лукац измами од младих пиљарки, рад од јутра до сутра, очи све сиграју од белине хартије којом исцртаном треба газду задовољити, те уз штедњу, до гарсоњере личне, па потом двособног стана. ко данас се присећам лета 1978 те пред улазном капијом у наше нсадско двориште стоји паркирана бела мечка а ја се спосла враћам возилом па немогу унутра и помињем усеби фамилију возачу како је згодно паркирао, но чим таблице спазих би ми ама све јасно умоменту - а, шта ка'ш , дочекао ме је насмејан - ма никад нисам ни сумњао у тебе, Mали, знаш в.добро, узвратих уследили су потом све проређенији сусрети.долазио је вазда са најновијим моделом мерцедеса, а уз архитектуру почео је и да слика, апстрактно, што се чак и свидело неким ликовним критичарима па су и изложбе почели да му организују.и онда, кад оће,а уме да оће, са 43 г још момак, среће на једном пословном састанку подоста млађу колгиницу немицу и . . .данас живе у Хајделбергу у породичној вили жениној, наследио је уходан арх. биро својег + таста имају кћер јединицу која се школује у суседној Швици , запошљава тридесетак стручњака, а он и жена . . путују по свету и уживају.слика и даље,веома успешно,скоро ми се фалио видео поруком са Тенерифе где имају вилу да му је тамо отворена изложба, но жали се на шећер, удебљаосе и поред свих третмана које упражњава, али још више га забрињава што већ годинама сања . . на немачком. - једино ме на бивше потсећате Ви са којима сам у контакту те икона св Николе која ено заузима почасно место у дневном боравку хејделбершке виле. њу недам. Е,мали мој. Судбина.2057 Objavio/la светислав стојановић
-
састав на тему . . . судбинску њега сам упознао тамо спочетка 6десетих века кљокнутог у аули Бгд Арх .факултета посредством кума ми Дрнде, тадањег цимера.били смо бруцоши, додуше ја са комшијске грађевине па навраћо да кодњи гледам женске.коднас и било,а ко и да ние мис'им ,да невређам. биоје, Tуца се звао, пар година однас старији, техничар из привреде који кад је видео на послу како су инжињери павиглу,решио да прекине аргатовање и отпочне да се истудира на бази науке,причаонам.па ди пукне . .син православног попа изНадаља онако растегнут у дивану, онижи набијен, главе ко пун месец, међутим надасве дружељубив и комуникативан постао нам је стално друштво и сећам га се као поузданог колеге током тих заједничких бгдских година. па се разиђосмо . . . . уз повремене контакте. у деценији касније, пак, повезао нас заједнички пројекат.ја већ ожењен, дете, а он још у дилеми шта да уради. дружијо се додуше сједном, што имала и дете однеког , калкулисо женидбу па му Отац поопа поручивао - само преко мене ладног женска осетила дилемуму па притисла, јер дипл арх ,плата пристојна ,стан имао на престижној Бгд локацији, то се не пропушта и . . ту Туца пуче.сећам га се, Мали смо се ословљавали међусобно ,кад ме упита - овако неиде,полудићу, него шта мислиш да одем ја уНемачку имам једног познатог, ради као цртач а чуо је даим треба архитекта, уствари ај'мо заједно, ти знаш немачки,а ? - асиме нашо ,узвратих, ти ко тица награни, пали само и не размишљај,ако ти је судбина . . биће - пробаћу, ал' знај, без мерцедеса се невраћам била је година 1974.и . . живот настави даље, али у вези остасмо. приповетка из фатерланда углавном знана ,од заједничке сутеренске собе крај минхенске жељ.станице са још тројицом зеема, у лонцу куваног пасуља за недељу дана, само се хлеб докупи, а лукац измами од младих пиљарки, рад од јутра до сутра, очи све сиграју од белине хартије којом исцртаном треба газду задовољити, те уз штедњу, до гарсоњере личне, па потом двособног стана. ко данас се присећам лета 1978 те пред улазном капијом у наше нсадско двориште стоји паркирана бела мечка а ја се спосла враћам возилом па немогу унутра и помињем усеби фамилију возачу како је згодно паркирао, но чим таблице спазих би ми ама све јасно умоменту - а, шта ка'ш , дочекао ме је насмејан - ма никад нисам ни сумњао у тебе, Mали, знаш в.добро, узвратих уследили су потом све проређенији сусрети.долазио је вазда са најновијим моделом мерцедеса, а уз архитектуру почео је и да слика, апстрактно, што се чак и свидело неким ликовним критичарима па су и изложбе почели да му организују.и онда, кад оће,а уме да оће, са 43 г још момак, среће на једном пословном састанку подоста млађу колгиницу немицу и . . .данас живе у Хајделбергу у породичној вили жениној, наследио је уходан арх. биро својег + таста имају кћер јединицу која се школује у суседној Швици , запошљава тридесетак стручњака, а он и жена . . путују по свету и уживају.слика и даље,веома успешно,скоро ми се фалио видео поруком са Тенерифе где имају вилу да му је тамо отворена изложба, но жали се на шећер, удебљаосе и поред свих третмана које упражњава, али још више га забрињава што већ годинама сања . . на немачком. - једино ме на бивше потсећате Ви са којима сам у контакту те икона св Николе која ено заузима почасно место у дневном боравку хејделбершке виле. њу недам. Е,мали мој. Судбина.Nov 28, 2013 2057
-
данима откида као блесав ветар у души хаос живци избркани лутају мисли за неком кроз етар ноћи ми исте ко слуђени дани знојави лептир у снове ми не да лажљивом причом мами у мрак жаба крастача ево за врат седа у глави назирем скорашњи смак и све сам мање раме за под главу да терам магле из туђих сећања те речју топлом као жега траву убијам кајања због бивших давања2055 Objavio/la светислав стојановић
-
данима откида као блесав ветар у души хаос живци избркани лутају мисли за неком кроз етар ноћи ми исте ко слуђени дани знојави лептир у снове ми не да лажљивом причом мами у мрак жаба крастача ево за врат седа у глави назирем скорашњи смак и све сам мање раме за под главу да терам магле из туђих сећања те речју топлом као жега траву убијам кајања због бивших давањаSep 26, 2013 2055
