mi VOLIMO NET

Blog

• 24 Jan 2014
  Barem jedna dokazana ljubav

  U tom periodu mog zivota mislila sam kako je sve izgubljeno. Nema sanse da se desi neko cudo i da ja, vec devojka u dvadesetim godinama upoznam nekog novog, nekog ko zaista zasluzuje da zakoraci u moj zivot, do tada jako orjentisano – dezorjentisan, da sazna sve tajne prolaze pecine mog zivota kao i zasto bih bas ja bila ta koju bi voleo i postovao. Nisam nikada planirala da se udam mlada i nikada nisam razmisljala o tome da treba da se skrasim sto pre, vec da uzivam, ali iz iskustva znam da je mnogo lepse prolaziti kroz neke trenutke u zivotu sa nekim pored sebe. Taj period je bio ispunjen gorcinom koju bih tek tako iskalila na drugovima koji su mi bili najblizi. Zasto ne moze da bude lako? Zasto ne mogu da se zaljubim? Oni bi za svaki moj ispad okrivili PMS. Ceo taj delic mog zivota sam spakovala u minijaturni kovceg i sahranila sa osmehom na licu mastajuci i dalje o toj neprocenjivoj ljubavi. Ljudi obicno ostanu nemi kada ih pitas: ,, Da li znas sta znaci voleti?’’. Razmisljala sam mnogo o ljubavi. Najvise o greskama koje prave parovi. Mogla sam da uvidim greske i da ih definisem sebi, kako ih ja ne bih pravila. Uvek bih bila u pravu kada bih sudila o tome koliko danasnje devojke preteruju u svojim stavovoma, dok roditelji ignorisu svaku sumnju da bi trebalo nesto preduzeti pre nego sto ceo svet postane jedna velika kutija za AIR MAX patike.   Tako sam, ogorcena sumnjama da i sama ne postanem takva, naucila da razlikujem situacije, grese kao i da ih i sama ne pravim. Najzad sam bila zadovoljna sobom. Uspela sam u misiji da se samoobucim da budem realnija u nekom mozda buducem sukobu. Dok sam i dalje zelela decka, vezu, ljubav. U srzi te navale razlicitih misli i osecanja u nekom trenutku bih pomislila da prava ljubav ne postoji. Da su je izmislili oni na raznim tripovima zaljubivsi se sami u sebe. Ili mozda oni kojima jee samo jedna pozitivna stvar u zivotu bila potrebna da ih izvuce iz ponora. Vrlo brzo bih se nakon tih momenata zagledala u svoje lice u ogledalu i shvatila koliko postoji ljudi u mom zhivotu koje volim i za koje bih srce dala. Dakles nemoguce je da je ljubav samo jedna u zivotu.   Spremna da zakoracim u novi dan koji cu takodje ispuniti nekom svojom omiljenom bojom jednog hladnog dana upoznala sam njega. Sada je on taj koji izazove navalu leptirica u stomaku svaki put kada pomislim na njega cak i posle ovoliko vremena. Sada je on taj zbog koda srecna otvorim oci rano ujutro. Sada je on taj koji me voli i kog volim bezuslovno. Meni je to dovoljan dokaz da ljubav postoji!

  1223 Objavio/la D Boyanna
• By D Boyanna

  Barem jedna dokazana ljubav

  U tom periodu mog zivota mislila sam kako je sve izgubljeno. Nema sanse da se desi neko cudo i da ja, vec devojka u dvadesetim godinama upoznam nekog novog, nekog ko zaista zasluzuje da zakoraci u moj zivot, do tada jako orjentisano – dezorjentisan, da sazna sve tajne prolaze pecine mog zivota kao i zasto bih bas ja bila ta koju bi voleo i postovao. Nisam nikada planirala da se udam mlada i nikada nisam razmisljala o tome da treba da se skrasim sto pre, vec da uzivam, ali iz iskustva znam da je mnogo lepse prolaziti kroz neke trenutke u zivotu sa nekim pored sebe. Taj period je bio ispunjen gorcinom koju bih tek tako iskalila na drugovima koji su mi bili najblizi. Zasto ne moze da bude lako? Zasto ne mogu da se zaljubim? Oni bi za svaki moj ispad okrivili PMS. Ceo taj delic mog zivota sam spakovala u minijaturni kovceg i sahranila sa osmehom na licu mastajuci i dalje o toj neprocenjivoj ljubavi. Ljudi obicno ostanu nemi kada ih pitas: ,, Da li znas sta znaci voleti?’’. Razmisljala sam mnogo o ljubavi. Najvise o greskama koje prave parovi. Mogla sam da uvidim greske i da ih definisem sebi, kako ih ja ne bih pravila. Uvek bih bila u pravu kada bih sudila o tome koliko danasnje devojke preteruju u svojim stavovoma, dok roditelji ignorisu svaku sumnju da bi trebalo nesto preduzeti pre nego sto ceo svet postane jedna velika kutija za AIR MAX patike.   Tako sam, ogorcena sumnjama da i sama ne postanem takva, naucila da razlikujem situacije, grese kao i da ih i sama ne pravim. Najzad sam bila zadovoljna sobom. Uspela sam u misiji da se samoobucim da budem realnija u nekom mozda buducem sukobu. Dok sam i dalje zelela decka, vezu, ljubav. U srzi te navale razlicitih misli i osecanja u nekom trenutku bih pomislila da prava ljubav ne postoji. Da su je izmislili oni na raznim tripovima zaljubivsi se sami u sebe. Ili mozda oni kojima jee samo jedna pozitivna stvar u zivotu bila potrebna da ih izvuce iz ponora. Vrlo brzo bih se nakon tih momenata zagledala u svoje lice u ogledalu i shvatila koliko postoji ljudi u mom zhivotu koje volim i za koje bih srce dala. Dakles nemoguce je da je ljubav samo jedna u zivotu.   Spremna da zakoracim u novi dan koji cu takodje ispuniti nekom svojom omiljenom bojom jednog hladnog dana upoznala sam njega. Sada je on taj koji izazove navalu leptirica u stomaku svaki put kada pomislim na njega cak i posle ovoliko vremena. Sada je on taj zbog koda srecna otvorim oci rano ujutro. Sada je on taj koji me voli i kog volim bezuslovno. Meni je to dovoljan dokaz da ljubav postoji!

  Jan 24, 2014 1223
• 23 Jan 2014
  Oprostajno pismo Nikole Tesle napisano svojoj majci

  Sreda,18.novembar:Majko, pri pomisli na tebe osećam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali osećam da nisi dobro. Voleo bih da sam kraj tebe sada i da ti prinesem vode. Sve ove godine moje službe čovečanstvu nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao pre nego je svanulo, jer sam ponovo čuo nešto što već duže vreme kroz san čujem u svojoj sobi. Čuo sam glas koji poji i moli nekim maurskim jezikom, lepu tužbalicu ili zov (ezan). Jutros sam oterao san sa očiju i potvrdio da glas dolazi odasvud i da ne mogu odrediti da li je s vana ili iznutra. Bojim se da nisam razum izgubio. O ovome ne smem pričati Dr.Layonelu jer ni njemu više ne verujem. Čuo sam da je posećivao gospodina Edisona pre dve sedmice.Četvrtak, 19.novembar:Opet mislim na tebe majko. Opet imam onaj nemir i tugu u telu. Danas ću pisati u ured za patente da moj javni eksperiment pomere za jednu sedmicu ranije, jer ja moram krenuti kući u domovinu, krenuti tebi. Znam sada sigurno da nisi dobro, jer onaj glas, onu tužbalicu ponovo sam čuo sasvim svestan i budan. Još sam razuman.Petak, 20.novembar:Nisam pisao u ured za patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao sam mu lično svoje naume. Rekao je da žali, ali da se termini ne mogu pomerati, obzirom da su kongresmeni iz oko 20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do Vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i da čekaju na moj poziv sutra. Ja sam odlučio da čovečanstvu darujem ono što mu pripada i vraćam se u Evropu, tebi majko. Vlade zemalja su iste ovde kao i kod kuće. Shvatio sam sada na kraju da je čovečanstvo ovisno o vladama i da pojedinac ne može sam promeniti svet. Ali onaj čudni glas me brine. Znam da nešto znači i da ima veze sa tobom, sa mojim eksperimentom, sa nečim trancendetalnim.Subota, 21.novembar:Majko, sutra polazim za Yugoslaviju. Gospođica Nora je otišla po mome nalogu u lučku kapetaniju i obezbedila mi kartu do Lisabona, odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuće. Računam da mi treba oko deset dana ili dve nedelje najviše.Danas sam ušao u Kongresnu zgradu i na sednici Senatora zamolio za par minuta pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio sam telefon i da me spoje sa laboratorijom na Nijagarinim vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jačom od obične, upravo onako kako sam i najavio. Nisu me interesovale njihove reakcije uopšte. Izašao sam odmah napolje, jer nisam ovo radio za njih, već za čovečanstvo. Samo sam u momentu kada sam pogledao svetiljku i čekao da "moja" bežična struja dodje sa turbina, osetio da nisam ja tvorac ovoga svega. Osetio sam da je neko ili nešto nosi od Nijagare do kongresne sale i da je u tom zakonu kojeg sam smatrao "mojim" otkrićem, nešto što je od uvek postojalo, a da je samo meni dato nadahnuće da to uokvirim i čovečanstvu objasnim. Umesto sreće i trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio, kao da nisam nešto ponudjeno spoznao. Neka je formula bila tako blizu moje spoznaje, a ja je nisam našao ili nisam hteo da je nadjem. To ima veze sa onom maurskom tužbalicom (ezan),siguran sam sada.Nedelja, 22.novembar:Ovo pismo nećeš nikada dobti majko. Ne znam zašto ga pišem tebi koja ga više nikada pročitati ne možeš. Neka ti je laka zemlja majko i oprosti mi što su me moji putevi odveli od tebe, pa ti ne mogu doći ni na sahranu. Čitam telegram sa vešcu o tvojoj smrti i prezirem ljude koji nisu bili spremni još pre dve godine da shvate da struja može da se prenese i bez žica. Sada su, evo, videli da može ali opet je neće znati stolećima koristiti, jer neko je spalio moju laboratoriju u centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli su mi da se sumnja na gospodina Edisona. Tako sam ravnodušan da ne prepoznajem sam sebe. Pre bih se možda i jadio, ali sada više ne, jer znam dobro da neko ionako sve to drži pod kontrolom i da je "moje" otkriće još prerano došlo za čovečanstvo. I, ustvari, ono uopšte nije "moje". Znam da to neko nadzori sve i da ima plan pa sam zato možda i ravnodušan. Moj brod za Lisabon polazi u 11 sati. Kola me napolju čekaju. Ovo pismo ću položiti na tvoj grob, kad stignem u Milanovac, naše seosko groblje. Sad verujem u ono što nikad nisam, da sam tamo negde još uvek "ti" i da tvoj život nije zauvek prestao. Sad mi je i žao što nisam hteo nikad da se družim sa Turcima, jer su oni iste onakve tužbalice (ezan) pevali kao ona iz mojih praskozorja. Sada se sećam da su oni znali puno više nego ja o svim ovim stvarima koje tek sada spoznajem.Zalud moje godine provedene u nauci, kad ona beše jalova.Moli tamo za mene majko ,ako mozes, tom maurskom tuzbalicom za izgubljenu dušu svoga sirotog neukog sina.    

  2607 Objavio/la Bibaaa
• By Bibaaa

  Oprostajno pismo Nikole Tesle napisano svojoj majci

  Sreda,18.novembar:Majko, pri pomisli na tebe osećam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali osećam da nisi dobro. Voleo bih da sam kraj tebe sada i da ti prinesem vode. Sve ove godine moje službe čovečanstvu nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao pre nego je svanulo, jer sam ponovo čuo nešto što već duže vreme kroz san čujem u svojoj sobi. Čuo sam glas koji poji i moli nekim maurskim jezikom, lepu tužbalicu ili zov (ezan). Jutros sam oterao san sa očiju i potvrdio da glas dolazi odasvud i da ne mogu odrediti da li je s vana ili iznutra. Bojim se da nisam razum izgubio. O ovome ne smem pričati Dr.Layonelu jer ni njemu više ne verujem. Čuo sam da je posećivao gospodina Edisona pre dve sedmice.Četvrtak, 19.novembar:Opet mislim na tebe majko. Opet imam onaj nemir i tugu u telu. Danas ću pisati u ured za patente da moj javni eksperiment pomere za jednu sedmicu ranije, jer ja moram krenuti kući u domovinu, krenuti tebi. Znam sada sigurno da nisi dobro, jer onaj glas, onu tužbalicu ponovo sam čuo sasvim svestan i budan. Još sam razuman.Petak, 20.novembar:Nisam pisao u ured za patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao sam mu lično svoje naume. Rekao je da žali, ali da se termini ne mogu pomerati, obzirom da su kongresmeni iz oko 20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do Vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i da čekaju na moj poziv sutra. Ja sam odlučio da čovečanstvu darujem ono što mu pripada i vraćam se u Evropu, tebi majko. Vlade zemalja su iste ovde kao i kod kuće. Shvatio sam sada na kraju da je čovečanstvo ovisno o vladama i da pojedinac ne može sam promeniti svet. Ali onaj čudni glas me brine. Znam da nešto znači i da ima veze sa tobom, sa mojim eksperimentom, sa nečim trancendetalnim.Subota, 21.novembar:Majko, sutra polazim za Yugoslaviju. Gospođica Nora je otišla po mome nalogu u lučku kapetaniju i obezbedila mi kartu do Lisabona, odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuće. Računam da mi treba oko deset dana ili dve nedelje najviše.Danas sam ušao u Kongresnu zgradu i na sednici Senatora zamolio za par minuta pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio sam telefon i da me spoje sa laboratorijom na Nijagarinim vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jačom od obične, upravo onako kako sam i najavio. Nisu me interesovale njihove reakcije uopšte. Izašao sam odmah napolje, jer nisam ovo radio za njih, već za čovečanstvo. Samo sam u momentu kada sam pogledao svetiljku i čekao da "moja" bežična struja dodje sa turbina, osetio da nisam ja tvorac ovoga svega. Osetio sam da je neko ili nešto nosi od Nijagare do kongresne sale i da je u tom zakonu kojeg sam smatrao "mojim" otkrićem, nešto što je od uvek postojalo, a da je samo meni dato nadahnuće da to uokvirim i čovečanstvu objasnim. Umesto sreće i trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio, kao da nisam nešto ponudjeno spoznao. Neka je formula bila tako blizu moje spoznaje, a ja je nisam našao ili nisam hteo da je nadjem. To ima veze sa onom maurskom tužbalicom (ezan),siguran sam sada.Nedelja, 22.novembar:Ovo pismo nećeš nikada dobti majko. Ne znam zašto ga pišem tebi koja ga više nikada pročitati ne možeš. Neka ti je laka zemlja majko i oprosti mi što su me moji putevi odveli od tebe, pa ti ne mogu doći ni na sahranu. Čitam telegram sa vešcu o tvojoj smrti i prezirem ljude koji nisu bili spremni još pre dve godine da shvate da struja može da se prenese i bez žica. Sada su, evo, videli da može ali opet je neće znati stolećima koristiti, jer neko je spalio moju laboratoriju u centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli su mi da se sumnja na gospodina Edisona. Tako sam ravnodušan da ne prepoznajem sam sebe. Pre bih se možda i jadio, ali sada više ne, jer znam dobro da neko ionako sve to drži pod kontrolom i da je "moje" otkriće još prerano došlo za čovečanstvo. I, ustvari, ono uopšte nije "moje". Znam da to neko nadzori sve i da ima plan pa sam zato možda i ravnodušan. Moj brod za Lisabon polazi u 11 sati. Kola me napolju čekaju. Ovo pismo ću položiti na tvoj grob, kad stignem u Milanovac, naše seosko groblje. Sad verujem u ono što nikad nisam, da sam tamo negde još uvek "ti" i da tvoj život nije zauvek prestao. Sad mi je i žao što nisam hteo nikad da se družim sa Turcima, jer su oni iste onakve tužbalice (ezan) pevali kao ona iz mojih praskozorja. Sada se sećam da su oni znali puno više nego ja o svim ovim stvarima koje tek sada spoznajem.Zalud moje godine provedene u nauci, kad ona beše jalova.Moli tamo za mene majko ,ako mozes, tom maurskom tuzbalicom za izgubljenu dušu svoga sirotog neukog sina.    

  Jan 23, 2014 2607
• 23 Jan 2014
  LJUBAV

  LJubav je kad volis ceo svet i naravno internetJedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a sasvim drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe. 

  1032 Objavio/la BUZGA
• By BUZGA

  LJUBAV

  LJubav je kad volis ceo svet i naravno internetJedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a sasvim drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe. 

  Jan 23, 2014 1032
• 20 Jan 2014
  bSF neka moj rob bude slobodan 2

    Na slobodu, dečko moj, na slobodu on ne može da se navikne. - u dahu je izgovorio Pitohuji. Alani je tek sada bio ponesen da postavlja nova pitanja, i taman je zaustio da kaže,, hiljade i hiljade reči pretile su da izađu iz grla njegovoga, ali Pitohuji je lagano podugao ruku svoju, zaustavio ga i rekao – Porastao si Alani, dovoljno da sve saznaš. Sada ću ti sve objasniti. Slušaj sad priču moju - Pitohuji je počeo kazivanje svoje Rađaju nas majke kojima su ruke vezane; kako i kada su Bledi Nobili zagospodarili Tuata In Dagdom, kako i kada mi,, narandžasto obojeni postadosmo nižim sojem, kako postadosmo robovima, niko nikada nije razotkrio, niko nikada nije saznao. Možda je to oduvek tako bilo,, Alani moj, prihvati saznanje da je rob svojina svakog pojedinca među Bledim Nobilima, i svih Bledih Nobila zajedno. Alani moj, znaj dečače, cela istorija zemlje Tuata In Dagda u dve rečenice može stati * nikada nijedan rob nije bio oslobođem/ * nikada nijedan rob ne sme biti oslobođen/ Pitaćeš se možda koje se pleme prvo naselilo na prostore ove, ali odgovora naći nećeš, jer ga i nema. Ni to niko ne zna. Samo se zna da robovi u njoj oduvek postoje. Preci naši, narandžasto obojeni ljudi, radili su sve poslove koji postoje, kao što i mi radimo; ipak, reći ću ti još da postoje Četiri Zadatka zadata od strane Bledih Nobila na koje smo raspoređeni, i te Zadatke Bledi Nobili smatraju jako važnim. / Mi smo berači kokosovih palmi* / Kamen kamenjem iz nesnosnih, pretoplih Dubina vadimo* / Kopamo rukama zemlju* / Nosimo na leđima Blede Nobile*   Nas je više, mnogo mnogo više. Njih je manje, jako jako mali broj. Nama ništa. Njima sve.   Narandžaste ruke naše u ranama su crveno-crnim. Bledičaste ruke njihove namazane su mirisnim kremastim tečnostima. Živimo u katakombama. Žive na čardacima sjaja, bogatsva i moći. Dok naša usta blato i mulj jedino poznaju, njihova usta poznaju najslađu hranu Tuga je prijatelj naš od pamtiveka, u izolovanosti ni za kakvu zabavu ne znamo,, Veselje je drug Nobila Bledih od pamtiveka, tugu i patnju nisu upoznali. Dane provodimo prizivajući Kraj kao oslobođenje od muka i bola. Dane provode u pesmi, plesu, pocupkivanju veselom, u igrama i ispijanju veselih napitaka. Čudimo se kako smo uopšte još živi. Čude se kad se požalimo da nam nije dobro.   Ali Oče moj, čovek kamenih očiju je slobodan, on slobodno hoda Tuata In Dagdom, da li to znači da je on potpuno slobodan? - ljubopitljiv je Alani Da, on je sasvim i potpuno slobodan – Pitohuji ogdovara brzo, rešen da Alaniju otkrije baš baš sve. Ali Oče moj, njegovo je lice narandžasto kao i naša lica. - opet će Alani,, Ne žuri, saznaćeš sve. - Pitohuji nastavlja priču. Nazivaju nas Bućkuriš-Poslednje pene pena narodom. Mi njih zovemo Ljubičasto-opijenim i Surovo-proždirućim narodom. Hleb koji mi jedemo nije hleb, voda koju pijemo nije voda. Hleb je naš neka vrsta slane prašine pomešane sa krupnim, gadnim crvima koji nam uvek pojedu glavni deo; voda je naša zapravo otrgnuti deo znoja sa nađih leđa, nataložen na čvornovatim šakama našim, i samo uz naročitu dozvolu Bledih Nobila možemo na brzinu srknuti koju kap,, ali brzo brzo. U mnogim krajevima Tuata In Dagde vode i nema. Bledi Nobili obećavaju da „ ako budemo bili dobri „ sledeće godine dobićemo vodu, i sledeće godine obećaju isto to. Za njih vode ima,, kupaju se sedam ili osam puta dnevno, a nas nazivaju „ stvarima koje se osećaju „. Bledi Nobili su izumeli dve ceremonije Čarobne Lepote,, kako su ih oni nazvali,, da bi nas „ počastili „ i nagradili za doprinos napretku Tuata In Dagde. Bez ceremonija Čarobne Lepote životi Bledih Nobila, kažu oni, bili bi dosadni i nezanimljivi. Prvu ceremoniju izvode Nalickano-poželjni Stražari koji imaju nadgledajuće oči i ništa im promaći ne može. U drugoj ceremoniji učestvuje celo pleme Bledih Nobila. Njih interesuje samo samo zabava. Evo kako se izvodi ritual prva ceremonija koju su nazvali – Khul,, U predvečerje, dana određenog svaki rob zna kuda treba da ide, i gde da pristigne. Robovi su poslušni i zastrašeni dok mirno koračaju ka odredištu gde se izvodi Khul. Bledi Nobili sa progoniteljskom slašću spremaju početak ceremonije, i preveliko raširenih usta osmehuju se; usne im se sve više i više šire dok se ne pretvore u razjapljeni usni otvor spreman da proguta svakog ko se razlikuje od njih. Ta razlika ne mora biti velika, dovoljno je da rob ima u svom imenu jedno slovo koje se Bledom Nobilu odn. Nalickano-poželjnom Stražaru na dopada i to je već sasvim sasvim dovoljno za kaznu surovu. Put koji robovi treba da pređu nije dugačak,, brzo se tamo stiže......//   Jedina velikodušnost koju su ponudili i sproveli jeste da deca do treće godine života ne moraju uzeti učešće u ceremoniji Kuhl. Tu uredbu su doneli u skorije vreme, i na nju su osobito ponosni.   Počinje Kuhl,, robovi stoje u dugačkom redu, jedan mora da istupi i da sačeka pitanje,, Dragi mladiću, ne želim ti nikakvo zlo, uzgred pitao bih te nešto..kako se lutko moja zoveš? - osmehuje se Nalickano-poželjni Stražar i miluje roba po potiljku,, Rob okleva..na kraju mora da odgovori jer se Damoklov mač ( omiljeno oružje Nobila ) već podigao da izvrši egzekuciju. „ zovem se Kalea „ - odgovorio je rob „ Ahhhhhh, kakvo je to ime Kalea,, to je nedozvoljivo, kako se neko može zvati Kalea?Mi to ime ne možemo prihvatiti kao ravnopravno. Vidi se da je nosilac imena neko ko u blatu živi i ne zaslužuje život kakvi imamo, mi Bledi Nobili, a ne zaslužuje ni da mu telo ostane u celini. - sikće Stražar. Zaslužio si ovu kaznu. Fijuknuo je mačem, i rob Kalea ostao je bez jedne ruke. „ Idemo dalje, baš me zanimaju imena ostalih Stvari Koje se Osećaju „- sikće sikće Nalickano-poželjni Stražar.   Nastaviće se...

  2484 Objavio/la maja hoffmann
• By maja hoffmann

  bSF neka moj rob bude slobodan 2

    Na slobodu, dečko moj, na slobodu on ne može da se navikne. - u dahu je izgovorio Pitohuji. Alani je tek sada bio ponesen da postavlja nova pitanja, i taman je zaustio da kaže,, hiljade i hiljade reči pretile su da izađu iz grla njegovoga, ali Pitohuji je lagano podugao ruku svoju, zaustavio ga i rekao – Porastao si Alani, dovoljno da sve saznaš. Sada ću ti sve objasniti. Slušaj sad priču moju - Pitohuji je počeo kazivanje svoje Rađaju nas majke kojima su ruke vezane; kako i kada su Bledi Nobili zagospodarili Tuata In Dagdom, kako i kada mi,, narandžasto obojeni postadosmo nižim sojem, kako postadosmo robovima, niko nikada nije razotkrio, niko nikada nije saznao. Možda je to oduvek tako bilo,, Alani moj, prihvati saznanje da je rob svojina svakog pojedinca među Bledim Nobilima, i svih Bledih Nobila zajedno. Alani moj, znaj dečače, cela istorija zemlje Tuata In Dagda u dve rečenice može stati * nikada nijedan rob nije bio oslobođem/ * nikada nijedan rob ne sme biti oslobođen/ Pitaćeš se možda koje se pleme prvo naselilo na prostore ove, ali odgovora naći nećeš, jer ga i nema. Ni to niko ne zna. Samo se zna da robovi u njoj oduvek postoje. Preci naši, narandžasto obojeni ljudi, radili su sve poslove koji postoje, kao što i mi radimo; ipak, reći ću ti još da postoje Četiri Zadatka zadata od strane Bledih Nobila na koje smo raspoređeni, i te Zadatke Bledi Nobili smatraju jako važnim. / Mi smo berači kokosovih palmi* / Kamen kamenjem iz nesnosnih, pretoplih Dubina vadimo* / Kopamo rukama zemlju* / Nosimo na leđima Blede Nobile*   Nas je više, mnogo mnogo više. Njih je manje, jako jako mali broj. Nama ništa. Njima sve.   Narandžaste ruke naše u ranama su crveno-crnim. Bledičaste ruke njihove namazane su mirisnim kremastim tečnostima. Živimo u katakombama. Žive na čardacima sjaja, bogatsva i moći. Dok naša usta blato i mulj jedino poznaju, njihova usta poznaju najslađu hranu Tuga je prijatelj naš od pamtiveka, u izolovanosti ni za kakvu zabavu ne znamo,, Veselje je drug Nobila Bledih od pamtiveka, tugu i patnju nisu upoznali. Dane provodimo prizivajući Kraj kao oslobođenje od muka i bola. Dane provode u pesmi, plesu, pocupkivanju veselom, u igrama i ispijanju veselih napitaka. Čudimo se kako smo uopšte još živi. Čude se kad se požalimo da nam nije dobro.   Ali Oče moj, čovek kamenih očiju je slobodan, on slobodno hoda Tuata In Dagdom, da li to znači da je on potpuno slobodan? - ljubopitljiv je Alani Da, on je sasvim i potpuno slobodan – Pitohuji ogdovara brzo, rešen da Alaniju otkrije baš baš sve. Ali Oče moj, njegovo je lice narandžasto kao i naša lica. - opet će Alani,, Ne žuri, saznaćeš sve. - Pitohuji nastavlja priču. Nazivaju nas Bućkuriš-Poslednje pene pena narodom. Mi njih zovemo Ljubičasto-opijenim i Surovo-proždirućim narodom. Hleb koji mi jedemo nije hleb, voda koju pijemo nije voda. Hleb je naš neka vrsta slane prašine pomešane sa krupnim, gadnim crvima koji nam uvek pojedu glavni deo; voda je naša zapravo otrgnuti deo znoja sa nađih leđa, nataložen na čvornovatim šakama našim, i samo uz naročitu dozvolu Bledih Nobila možemo na brzinu srknuti koju kap,, ali brzo brzo. U mnogim krajevima Tuata In Dagde vode i nema. Bledi Nobili obećavaju da „ ako budemo bili dobri „ sledeće godine dobićemo vodu, i sledeće godine obećaju isto to. Za njih vode ima,, kupaju se sedam ili osam puta dnevno, a nas nazivaju „ stvarima koje se osećaju „. Bledi Nobili su izumeli dve ceremonije Čarobne Lepote,, kako su ih oni nazvali,, da bi nas „ počastili „ i nagradili za doprinos napretku Tuata In Dagde. Bez ceremonija Čarobne Lepote životi Bledih Nobila, kažu oni, bili bi dosadni i nezanimljivi. Prvu ceremoniju izvode Nalickano-poželjni Stražari koji imaju nadgledajuće oči i ništa im promaći ne može. U drugoj ceremoniji učestvuje celo pleme Bledih Nobila. Njih interesuje samo samo zabava. Evo kako se izvodi ritual prva ceremonija koju su nazvali – Khul,, U predvečerje, dana određenog svaki rob zna kuda treba da ide, i gde da pristigne. Robovi su poslušni i zastrašeni dok mirno koračaju ka odredištu gde se izvodi Khul. Bledi Nobili sa progoniteljskom slašću spremaju početak ceremonije, i preveliko raširenih usta osmehuju se; usne im se sve više i više šire dok se ne pretvore u razjapljeni usni otvor spreman da proguta svakog ko se razlikuje od njih. Ta razlika ne mora biti velika, dovoljno je da rob ima u svom imenu jedno slovo koje se Bledom Nobilu odn. Nalickano-poželjnom Stražaru na dopada i to je već sasvim sasvim dovoljno za kaznu surovu. Put koji robovi treba da pređu nije dugačak,, brzo se tamo stiže......//   Jedina velikodušnost koju su ponudili i sproveli jeste da deca do treće godine života ne moraju uzeti učešće u ceremoniji Kuhl. Tu uredbu su doneli u skorije vreme, i na nju su osobito ponosni.   Počinje Kuhl,, robovi stoje u dugačkom redu, jedan mora da istupi i da sačeka pitanje,, Dragi mladiću, ne želim ti nikakvo zlo, uzgred pitao bih te nešto..kako se lutko moja zoveš? - osmehuje se Nalickano-poželjni Stražar i miluje roba po potiljku,, Rob okleva..na kraju mora da odgovori jer se Damoklov mač ( omiljeno oružje Nobila ) već podigao da izvrši egzekuciju. „ zovem se Kalea „ - odgovorio je rob „ Ahhhhhh, kakvo je to ime Kalea,, to je nedozvoljivo, kako se neko može zvati Kalea?Mi to ime ne možemo prihvatiti kao ravnopravno. Vidi se da je nosilac imena neko ko u blatu živi i ne zaslužuje život kakvi imamo, mi Bledi Nobili, a ne zaslužuje ni da mu telo ostane u celini. - sikće Stražar. Zaslužio si ovu kaznu. Fijuknuo je mačem, i rob Kalea ostao je bez jedne ruke. „ Idemo dalje, baš me zanimaju imena ostalih Stvari Koje se Osećaju „- sikće sikće Nalickano-poželjni Stražar.   Nastaviće se...

  Jan 20, 2014 2484
• 19 Jan 2014
  Gde pobeci kad vas svi iznerviraju?

  Lutajući netom naletih na nešto fantastično.Sebe sam već videla tamo kako uživam, ali.. Na južnoj obali Islanda postoji grupa ostrva pod nazivom Vestmannaeyjar(Westman Islands in English), ovo ostrvo što  ću vam predstaviti zove se Elliðaey (ovo sam kopirala). Ostrvo je naseljeno morskim pticama koje se tu i gnezde.Ja sam se taman ponadala da tu  ima malo mesta za mene, ali te ptice, neka hvala... Vidim tu kućicu na tom ostrvu, ali mi nije jasno zašto služi .Ukucam u Google da ja to malo proverim.     Čika Google kaže da je pre 300 godina tu živelo 5 porodica koje se bavilo ribolovom.Ništa novo ne saznah, pitam se da se nisu bavili drvnom industrijom.. Naravno da je i na Islandu isto kao  kod nas.Lovački savez Islanda je odlučio da 1953 godine napravi tu ložu  tj kolibicu, pa nisam ni mislila da je drugačije. Razlika je u tome što bi naše glavešine tu podigle hotel.Ne može kolibica, MNOGO IH JE.     E sad čitam nema struje, nema neta, a ja zaista volim Volimo Net, i razmisljam onako u sebi pa izdržala bih 2 dana.   E ,cvrc malo neću ići ni tih zamišljenih 2 dana ....privilegiju boravka na ovom ostrvcetu  imaju samo clanovi Lovačkog udruženja Islanda...pihhhhh Za beg od zombija moram smisliti neko bolje mesto .... Slike koje su maknute ,da ne kažem ukradene su  sa ovog --->  SAJTA

  1500 Objavio/la Bibaaa
• By Bibaaa

  Gde pobeci kad vas svi iznerviraju?

  Lutajući netom naletih na nešto fantastično.Sebe sam već videla tamo kako uživam, ali.. Na južnoj obali Islanda postoji grupa ostrva pod nazivom Vestmannaeyjar(Westman Islands in English), ovo ostrvo što  ću vam predstaviti zove se Elliðaey (ovo sam kopirala). Ostrvo je naseljeno morskim pticama koje se tu i gnezde.Ja sam se taman ponadala da tu  ima malo mesta za mene, ali te ptice, neka hvala... Vidim tu kućicu na tom ostrvu, ali mi nije jasno zašto služi .Ukucam u Google da ja to malo proverim.     Čika Google kaže da je pre 300 godina tu živelo 5 porodica koje se bavilo ribolovom.Ništa novo ne saznah, pitam se da se nisu bavili drvnom industrijom.. Naravno da je i na Islandu isto kao  kod nas.Lovački savez Islanda je odlučio da 1953 godine napravi tu ložu  tj kolibicu, pa nisam ni mislila da je drugačije. Razlika je u tome što bi naše glavešine tu podigle hotel.Ne može kolibica, MNOGO IH JE.     E sad čitam nema struje, nema neta, a ja zaista volim Volimo Net, i razmisljam onako u sebi pa izdržala bih 2 dana.   E ,cvrc malo neću ići ni tih zamišljenih 2 dana ....privilegiju boravka na ovom ostrvcetu  imaju samo clanovi Lovačkog udruženja Islanda...pihhhhh Za beg od zombija moram smisliti neko bolje mesto .... Slike koje su maknute ,da ne kažem ukradene su  sa ovog --->  SAJTA

  Jan 19, 2014 1500
• 18 Jan 2014
  Kosovo: Can You Imagine

  Doneo mi jedan prijatelj ovo pismo, koje je njegov sin dobio od ucitelja veronauke u skoli, ovde u Londonu. Sa domacim zadatkom da ga dobro procita i napise svojue misljenje o tome. Bio sam, blago zapanjen sadrzajem. Za moj osetljiv zeludac (zbog koga godinama pijem ranitidin) to je bilo previse. Imajte u vidu da je taj moj prijatelj Srbin, izbeglica sa Kosova, kome su tamo sve oteli. Zar NJEGOVO dete treba to da uci? Nagovorih ga da ode do ucitelja. Posao sam sa njim, jer on ima malo problema sa engleskim. Upitah ucitelja odakle mu takvi podaci i da li je to u zvanicnom programu nastave. Iznenadio me i priznao da nije, vec je on malo googlao po internetu i dobio takve podatke. Onda sam, onako ljut, ja njemu odrzao malo predavanje o istorijatu tog sukoba, naglasisvi da su upravo taj moj prijatelj i njegov sin zrtve "Etnickog ciscenja" i pitao ga da li je moralno da njegovo dete uci takvoj baljezgariji o Kosovu. Pocrveneo Englez i poceo da se izvinjava. Nisam spustao loptu, vec sam mu u ruke gurnuo dva DVD-a ("Kosovo: Can you imagine" i "Weight of Chains" - oba od Borisa Malagurskog). Sa domacim zadatkom da ih pogleda, pa da onda on meni isprica svoje utiske. Na kraju mi je ostavio telefon, uz obecanje da ce obavezno pogledati oba. Uz ponovno izvinjenje. Ne znam hocu li uspeti, ali ako bar jednom Englezu promenim misljenje, to je vec nesto.

  1309 Objavio/la Milan Vićentijević
• By Milan Vićentijević

  Kosovo: Can You Imagine

  Doneo mi jedan prijatelj ovo pismo, koje je njegov sin dobio od ucitelja veronauke u skoli, ovde u Londonu. Sa domacim zadatkom da ga dobro procita i napise svojue misljenje o tome. Bio sam, blago zapanjen sadrzajem. Za moj osetljiv zeludac (zbog koga godinama pijem ranitidin) to je bilo previse. Imajte u vidu da je taj moj prijatelj Srbin, izbeglica sa Kosova, kome su tamo sve oteli. Zar NJEGOVO dete treba to da uci? Nagovorih ga da ode do ucitelja. Posao sam sa njim, jer on ima malo problema sa engleskim. Upitah ucitelja odakle mu takvi podaci i da li je to u zvanicnom programu nastave. Iznenadio me i priznao da nije, vec je on malo googlao po internetu i dobio takve podatke. Onda sam, onako ljut, ja njemu odrzao malo predavanje o istorijatu tog sukoba, naglasisvi da su upravo taj moj prijatelj i njegov sin zrtve "Etnickog ciscenja" i pitao ga da li je moralno da njegovo dete uci takvoj baljezgariji o Kosovu. Pocrveneo Englez i poceo da se izvinjava. Nisam spustao loptu, vec sam mu u ruke gurnuo dva DVD-a ("Kosovo: Can you imagine" i "Weight of Chains" - oba od Borisa Malagurskog). Sa domacim zadatkom da ih pogleda, pa da onda on meni isprica svoje utiske. Na kraju mi je ostavio telefon, uz obecanje da ce obavezno pogledati oba. Uz ponovno izvinjenje. Ne znam hocu li uspeti, ali ako bar jednom Englezu promenim misljenje, to je vec nesto.

  Jan 18, 2014 1309